SolidChief

Dragon Ball FighterZ je sjajna tabačina kojom su podjednako oduševljeni i fanovi Zmajeve Kugle i ljubitelji dobrih tabačina. Svojim kvalitetom je potpuno zasluženo dobila mesto na naslovnoj strani februarskog broja časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Uz samu igru nam je u redakciju stigao i Press Kit, pa smo to iskoristili kao idealnu priliku da ponovo malo aktivirano i oživimo naš Youtube kanal. Šta se krije u kutiji koja nam je stigla uz igru? Saznajte u snimku ispod: Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 112. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Igra Seven: The Days Long Gone je izašla početkom decembra prošle godine, ali smo po sreću izdavača sa njima stupili u kontakt tek krajem decembra, te nismo uspeli da igru igramo i upakujemo za januarski broj, pa je tako ostalo da o njoj čitate u februarskom broju. Verovatno se pitate, zašto na sreću, pa zar izdavačima nije bolje da se što pre piše o njoj? Pa, na sreću, zato što je jedna od glavnih karakteristika na lansiranju ove inače odlične igre bila to što je bila neverovatno bagovita, na granicama igrivosti, što je rezultiralo nešto nižim ocenama. Ipak, develoepri su se ljudski pomučili silnim zakrpama da to srede i ovaj tekst je mahom pisan igranjem na zakrpi 1.0.6 i 1.0.7, koje su praktično sredile sve probleme u igri, a mi mogli na miru i ljudski da uživamo u sadržaju ovog zanimljivog naslova. Seven: The Days Long Gone je izometrijski RPG sa premisama Stealth igara, poput čuvenog Thiefa, ali su onda tu i raznorazne akrobacije i pentranja u duhu Assassin’s Creeda. I svet igre je takođe takav bućkuriš, u pitanju je daleka postapokaliptična distopijska budućnost, u svetu koji se ponovo rađa iz pepela apokalipse i potpunim „mad max“ vajbom. Dodajte tome i sajberpank elemente, pa sve to malo začinite sa daškom fantazije i dobili ste Seven: The Days Long Gone. Deluje haotično, ali je svet igre zapravo veoma interesantan i drži vas zainteresovanim do samoga kraja, kako što se tiče glavne priče, tako i šireg upoznavanja igre putem silnih karaktera i raznih sporednih kvestova. Osnovna premisa priče je da ste vi poznati lopov Teriel, koji je poslat na izolovano zatvorsko ostrvo Peh iz neznanih razloga. Ostrvo predstavlja ekosistem za sebe i jednu od najbrutalnijih lokacija na planeti, gde će vas smrt vrebati iza svakog ćoška. Pomenuli smo i fantazijski momenat, i da, ima i toga – vaš „najbolji prijatelj“ na ovom putu biće demon koji vas je zaposeo i koji će vam praktično biti narator dok igrate. Na ostrvu će vam trebati vaše lopovske veštine kako bi izvukli živu glavu, zaradili koji dinar i usput otkrili brojne tajne i zavere, kako kroz glavnu, tako i kroz sporedne priče. Priča i svet igre su, kao što smo već pomenuli, veoma interesantni i bogati i poprilično nagrađuju igrače koji su spremni da istražuju i kopaju po svim lokacijama. Igra je inače praktično open wolrd sandbox od samog početka, s tim što je celo ostrvo podeljeno na sedam zona za koje su vam potrebne vize, tako da ćete morati da se snalazite na razne načine kako biste putovali kroz njih, inače ćete biti spržena kašasta supa od kostiju i mesa, ako vas čuvari uhvate. Kretanje kroz igru poprilično podseća na ono u Assassin’s Creed igrama, gde se pentrate, skačete i izvodite razne parkur akrobacije kako bi dospeli od lokacije do lokacije. Sajberpank element igre se nalazi i u gejmplej mehanikama. Umesto tradicionalnog levelovanja, ovde svog karaktera budžite raznorazim instalacijama, čipovima i dodacima za telo, koji vam svi daju nove karakteristike i osobine, kao i nove veštine koje možete da koristite. Vaš karakter je pre svega lak na nogama, ne na obaraču, pa ćete veći deo igre želeti da prolazite tiho i sa što manje buke, ali kada zatreba, Teriel ume i da bije jako. AI protivnika je uglavnom na zavidinom nivou i zadavaće vam probleme kakav god pristup igri da imate, ali smo nažalost imali i cituacija gde se veštačka inteligencija vaših protivnika prosto zaglupirala i potpuno prestajala da funkcioniše kako treba. Vizuelno je igra dizajnirana zaista sjajno, sa lokacijama prebogatim detaljima i živim svetom koji intrigira i probuđuje interesovanje. Grafički stil možda nije baš nešto što vaš autor previše voli, Cel shading koji pomalo podseća na League of Legends, ali da se razumemo, ovako igra izgleda daleko, daleko lepše i prijatnije od najpoznatije mobe na svetu, samo im je tehnika slična. Muzika je ok, ali ništa što će vam se previše urezati u pamćenje, dok je glasovna gluma odrađena vrhunski tamo gde je ima, i predstavlja značajan faktor celokupne atmosfere i karaktera likova koje susrećete. Da remiziramo, ovo je jednostavno igra u kojoj će svaki ljubitelj rpga, koji RPG igre igra pre svega zbog „lorea“ i istraživanja, prosto obožavati. Pred vama imate prebogat sve koji nam nudi dobrih 30-40 sati istraživanja, a i više ukoliko ste pedantni kao vaš autor. Borba i gejmplej mehanike su relativno eksperimentalne i možda neće svakom prirasti za srce, ali to sve pada u vodu pred sjajno dizajnirim svetom koji nas čeka da ga upoznamo i istražimo, jer – ko krade, zlo ne misli. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupio IMGN.PRO Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako se kojim slučajem, krajem godine, neke od prominentnih gejmerskih nagradnih institucija budu odlučile da dodele nagradu za igru čije ime je jedan ogroman spojler, garantujem da će Monster Hunter World (MHW) biti laureat u tom polju. Čudovišta (monster) koje lovci (hunter) love po ogromnom otvorenom svetu (world) je otprilike sama srž ovog naslova. Ali, hajdemo redom…. MHW je šesta igra u serijalu, ne računajući spin off naslove, na kojoj se radilo negde od 2014. godine. Prvi put je najavljena na E3 prošlog leta i od tada vlada velika pomama sa još većim očekivanjima svih poštovalaca franšize. Sad kada je igra izašla i kada smo je odigrali, sa sigurnošću možemo reći da je očekivanja opravdala i da će verovatno svi biti zadovoljni. Kada konačno kreirate svog lika, avantura može početi. Sveže ispečeni lovac ili lovkinja bivaju poslati na Novi Svet, još uvek neistražen, a bogat raznoraznim živuljakama svih veličina i uzrasta. Kada stignete tamo, postajete članovi, ne Centralnog Komiteta, već Komisije za istraživanje u bazi pod imenom Astera. Tu ćete dobijati kvestove u kojima ćete za cilj imati eliminisanje ili hvatanje nekog od čudovišta radi daljeg istraživanja. Bilo da radite neki kvest ili ste otišli da se malo prošetate i “prošvrćkate” po Novom Svetu, počinjete iz jednog od kampova koji su raštrkani po planeti. Planeta je podeljena u pet ogromnih regiona, a svaki od njih izdeljen je na sijaset manjih zona, koje su međusobno povezane te u igri ne postoje učitavanja kada prolazite između zona. Sistem igre, u osnovi je jednostavan, karakteristike vašeg lika zavise od oružja koje izaberete da koristite, a ima ih 14, tako da će stil borbe i sposobnosti, kao i oklop koji možete da nosite zavisiti od toga. Dobro uklopljene komponente mogu i te kako doprineti snazi i veštini tokom borbe. E sad, na početku igre možete paziriti ono najosnovnije, ali svaka karakondžula daje neki plen (loot, zapravo), otvara se mogućnost spravljanja novih oružja, delova oklopa i ostalih , isto važi i za svaki rešeni kvest, a dosta toga možete pronaći i prilikom istraživanja. I dok ste trepnuli, vodićete evidenciju šta vam treba za ovaj mač ili neki drugi deo opreme…. Kraftovanje je dosta jednostavno i ide brzo, generalno mnoge stvari koje su bile komplikovanije, u MHW su pojednostavljene ( ne, nisu zaglupljene, samo jednostavne), a sve to iz jedne namere, da što pre nastavite sa lovom na divljač. Astera je centralni hab u igri, tamo se odvijaju sve pripreme pre polaska u lov, kraftovanje, kantina sa obrocima za pojačavanje statistika, trening zona za nova oružja. A lov – lov je posebna priča…kada locirate čudovište, imate nekoliko mogućnosti kako ćete ga eliminisati ili uhvatiti. Najpre ćete pratiti tragove, upoznati se sa njegovim karakteristikama i navikama, gde odmara, gde lovi, gde mu se nalazi sklonište, potom možete postavljati zamke, oslabiti ga i napasti kad je najranjivije. Ali ni čudovište nije naivno, taktika će se menjati sa situacijom u kojoj se nalazi…ne kaže se za džabe da je najopasnija ranjena zver. Sama borba je zaista spektakularna, pored opreme koju nosite, možete koristiti i okolinu da nanesete štetu protivniku, oboriti stene na njega/nju, potopiti ga vodom, a možete ga navesti u jazbinu neke druge opasne zveri i inicirati okršaj između njih. MHW ima i story mod, koji po priči developera traje dobrih 40-50 sati. Po prvi put u serijalu imamo sinematike i glasovnu glumu. Budimo realni, ne treba očekivati od ovoga neki preterani kvalitet. Radi posao, daje neki smisao i objašnjenje zašto smo tu gde jesmo i zašto radimo to što radimo, ali zna se na kraju krajeva zašto se igra jedan Monster Hunter naslov, a to je gejmplej. Tu dolazimo do najveće zamerke igri. Kao i uvek do sada, fanove i ljubitelje franšize ne spominjemo, oni su svoju kopiju igre već nabavili, ali ako se prvi put susrećete sa igrom, može vam se lako desiti da ne budete zadovoljni viđenim…. Jer srž igre je lov, a lov na svako čudovište se svodi na jedno te isto. Ponavljam, gejmplej je odličan, sve deluje besprekorno, ali kada krenete da hvatate zver pod rednim brojem 169….pa možda vam bude i malo dosadnjikavo…. Tako da, ako do sada niste probali, strpite se malo, uzmite igru kada cena bude povoljnija. Od nas svaka preporuka, MHW je odlična igra. AUTOR: Dejan Stojilović Igru za potrebe opisa ustupio Capcom Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ok, pre nego počnete da padate u nesvest zbog činjence da je nova FF igra izašla, a nije bilo potrebno da prođe nečije osnovno školovanje ili srednja škola + faks kombo, imajte na umu da ovo nije standardna igra iz franšize, već jedan spin off naslov. Recimo ovako… Da li ste ikada poželeli da Lightnig obriše patos sa Sephirotom? Da vidimo ko je veći baja, Tidus ili Noctis? Da u obračunu sa društvom razrešite da li su jači likovi iz FFVII ili FFVIII? Sad, konačno imate priliku! Dissidia Final Fantasy NT ili DFFNT ( lako se pamti, zar ne?) je borbeno taktička igra sa likovima iz Final Fantasy igara od prve do poslednje igre. Sve najveće face su tu, sa dodatkom Noctisa, kao specijalnog gosta, a možda i zato što većina fanova najradije želi da ga prebije, motivi su razni. Da je glavni aspekt igre i njena srž borba, sama igra će vam „suptilno“ skrenuti pažnju u prvih sedam sekundi od pokretanja. Vi ste odabrani da dođete u ovaj famozni svet i da odbranite stranu Svetla od strane Tame, mada nije baš najjasnije ko je na kojoj strani, ali uglavnom, došli ste ovde da se bijete ili da budete bijeni, zavisi koliko ste stručni i sposobni po tom pitanju. Nakon početnog odabira Summona (jer, šta je FF bez istih), dobijate roster na uvid, birate jednog od 28 izabranih momaka i devojaka i igre mogu da počnu. Za početnike postoji detaljan tutorijal, koji će vam u nešto dužim crtama objasniti osnovna pravila i način igranja. Kako lockujete protivnike, koje sposobnosti imate na raspolaganju, kako prizvati Summona, kako se lečiti, i šalje vas u prvu trening borbu. Svaki od likova pripada određenoj klasi, sa odgovarajućim veštinama i sposobnostima. Klase su standardne za ovakav vid igara, od „teškaša“ preko „lake konjice“ do „snajperista“ koji iz daljine nanose štetu protivnicima. Napredovanjem kroz igru (čitaj grindanjem borbi) levelujete svog lika, otključavate udarce i sposobnosti kojim ćete dalje olakšati borbu. Postoje dve vrste napada – Bravery napad i HP napad. Prvi predstavlja osnovni vid napada, kojim skupljate poene i sprečavate protivnika da napuni skalu za napad. Kada napunite skalu, otvara se mogućnost za HP napad, to je direktan napad na životne poene protivnika, a ujedno napad kojim ćete eliminisati iste. Da biste sproveli summon u delo, potrebno je napuniti i tu skalu, a potom se skloniti u stranu i uz pomoć saigrača, koji vas pokrivaju prizvati mitsko biće koje će napraviti haos na terenu. Borbe su 3 na 3 varijanta. Možete se obračunavati sa AI kontrolisanim protivnicima, živim protivnicima kao i igrati neku vrstu coopa. Borbe, iako idu na taktički pristup, zapravo deluju haotično i biće potrebno vreme da upoznate svakog od likova kao i da otkrijete koji vam najviše odgovara. Za sve to biće potrebno vreme i strpljenje. Lokacije su preuzete iz FF igara, kao i odgovarajuće muzičke teme. E sad….šta ne valja? Prethodne igre iz ovog žanra su na fin način kombinovale priču i borbu. Ovde je stvar „malčice“ drugačija…. Khm… Da, postoji story mod, ali… pardon ALI! da biste napredovali kroz priču potreban vam je određeni broj kristala ( ma šta je sa FF igrama i misterioznim kristalima?). Njih dobijate posle (ne)određenog broja borbi. Nekada 2, nekada 5, najčešće malo više od toga…. I tako dolazimo u situaciju da treba da igramo “mnogo puno” sati da bi odgledali par minuta filmića, a da bi napredovali dalje, moramo da ponovimo tu recepturu. U kombinaciji sa levelovanjem lika, biće to “veoma baš mnogo puno poprilično” borbi. Ok, neko će reći „ Znaš to je takva vrsta igara….moraš da investiraš vreme“, sve to stoji, ali za priču…pa zar za priču moramo da grindamo kroz igru? Da, gejmplej je zanimljiv zabavan, međutim opšti metež koji nastaje na borilištu zna da bude zamoran, sve pršti, puca, a kad ulete summoni nastaje pravo ludilo, to ume biti i zamorno. Raznovrsni su likovi dati na biranje, svaki od njih je zvezda FF serijala, ali posle xyz borbi šta ostaje? U principu – malo šta, jer ova igra spada u fan service naslove koji služe da nahrane glad za neki, bilo kakav FF naslov, ali ništa više od toga. Sa fokusom prevashodno na borbu, sklanjanjem priče po strani, zaključanu iza solidne količine grinda, ova igra može se preporučiti najtvrdokornijim fanovima. Mada, zar nisu svi takvi Final Fantasy fanovi? AUTOR: Dejan Stojilović Igru za potrebe opisa ustupio Computerland Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Originalni Shadow of the Colossus sam imao prilike da igram kad sam bio srednjoškolac, kod drugara, koji je imao Soni dvojku. Naravno, imao je God of War, Tekken i PES koji su me više zanimali u to vreme od neke lepe igre gde se ništa ne dešava. I tako je SoC ostao u zaboravu kao nešto što sam probao nekada davno i što je postala kultna igra. Srećom, emulatori su bili zaživeli i imao sam prilike kao starija osoba da probam Shadow of the Colossus i shvatio sam zašto je ova igra smeštena sa ostalim legendama te generacije. Sticajem okolnosti, imam PS4 i dobio sam SoC za isti da radim review, te mogu da kažem da sam imao privilegiju da igram najbolji rimejk jedne od najboljih igara ikada stvorene. SoC je igra koja je u svoje vreme izazivala celokupni dizajn i pristup video igrama. Ova igra je bila jedan od pionira u argumentima da li su video igre umetnost ili ne. Bluepoint, kompanija koja je uradila remaster, kompletno kapira šta je igra značila u to vreme, šta su želeli da postignu i kompletno prenosi sve te elemente u modernije vreme na konzolu ove generacije. Shadow of the Colossus je imao jednostavnu ideju. Postoje 16 kolosa tj. bosova – idi pobij ih sve. Zvuči jednostavno, ali svaki kolos je poseban užitak ali i izazov. Bitka protiv kolosa je niz puzli, tajminga i preciznosti koja zahteva žestoko strpljenje a i ponekad, čelične živce. Svaki kolos je unikatan i zahteva drugačiji pristup, što igru održava svežom iako između bos fajtova nema ničega. Ničega sem puta do njih u jako lepom i detaljnom otvorenom svetu. Ovaj svet je bio predivan na PS2, ali Bluepointu to nije bilo dovoljno i rešili su da iskoriste poslednji atom snage PS4 i da ožive ovu legendarnu igru. Svaki delić igre je pravljen od nule, ali zadržava isti šmek kao original. Svaki detalj koji je krasio svet u originalu, sad je naglašen i dodatno ukrašava lepotu pejzaža ovog otvorenog sveta. Snaga PS4 dozvoljava da naš heroj vidi dalje nego ranije, pa možete u daljini videti planine kako gledaju nad njegovom avanturom. Samim tim i kolosi su dobili potpuno novu šminku. Izgledaju življe nego ikad, ali i opasnije. Bluepont je poboljšao kameru, čime su unapređene i kontrole. Mada, generalno sam imao problem na nekim površinama gde je trebalo da pređem sa krzna na čvrstu površinu. Wander (ime glavnog lika) često nije hteo da me sluša u kritičnim momentima kad mi je ponestajalo stamine, što me je često vraćalo na početak pentranja. Takođe, jahanje ume da bude izuzetno komplikovano za kontrolu, pogotovo kad treba da skočite sa konja na neki deo kolosa. Ovaj rimejk ima ogromne tehničke promene kao i tehnička unapređenja kao što su osvetljenje, dinamične senke, animacija vegetacije i drugi koje bih mogao do sutra da nabrajam, ali poenta je da sve radi prelepo kako na osnovnoj PS4 konzoli tako i na Pro verziji na kojoj možete da igrate i u 4K rezoluciji. Od dodataka, ovaj rimejk podržava Sonijev čuveni photo mode sa kojim možete da napravite fenomenalne fotografije ove predivne igre (šta više, jedna takva slika mi je pozadina desktopa). Takođe, u opcijama možete da nađete i filter mod koji dozvoljava da aplicirate razne filtere (slično instagramu) na celu igru. Shadow of the Colossus je bila sjajna igra koja je ponovo oživljena ovim rimejkom na najbolji mogući način. Savršen rimejk podrazumeva ne samo poboljšanje grafike, zvuka i popravljanje bagova, već podrazumeva shvatanje originala i zadržavanje srži. Malo developera može da se pohvali dobrim rimejkom, ali Bluepoint trenutno ubedljivo drži titulu. Square Enix, posmatram te i čekam Final Fantasy VII. AUTOR: Igor Totić Igru je za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mi u Play!Zine redakciji smo se ovog januara poprilično puno igrali, pa ćete i vi imati puno da čitate. Preko dvadeset opisa i prvih utisaka igara vas čeka u ovom broju, zajedno sa utiscima demo verzija dve sjajne domaće igre u čiju budućnost verujemo i nadamo se da će biti jedan od prva dva koraka ka rastu domaće scene. Poslušali smo vas da želite i preporuke igara za mobilne telefone, pa smo od ovog broja uveli i tu rubriku, za početak eksperimentalno tri igre, ali ćemo u narednim brojevima to svakako proširiti. Ovo su samo prva od ostalih proširenja i poboljšanja u narednom periodu, očekujte ih još i nadamo se da će biti tu da zajedno nastavimo da rastemo, jer najbolja preporuka su nam zadovoljni i redovni čitaoci. Hvala vam i uživajte u novom broju. Februarski 112. broj časopisa Play!Zine možete preuzeti besplatno u PFD formatu na ovom linku Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom izdanju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Neverovatan je podatak da je prošlo više od decenije otkako je objavljena prva LocoRoco igra za PSP. Iako je u pitanju naslov koji nije lako zaboraviti, Sony se potrudio da nas dobro podseti remasterizovanom verzijom objavljenom ove godine. Nije prošlo ni godinu dana, stiže nam remaster i neizbežnog drugog dela ovog krajnje šašavog platformera. Pa da zavirimo… Za one slabije upućene, LocoRoco je platforma čiji simpatičan i prepoznatljiv dizajn nadmašuje jedino neverovatno blesav i zarazan zvuk. Da budem precizniji, LocoRoco je karakter, ili bolje rečeno skup likova koji mogu da se spoje u jednog većeg ili rastave na više manjih. Recimo da je u pitanju krdo kotrljajućih narandžastih pudinga… Koji se kreću tako što igrač naginje nivo na željenu stranu. Osim što mogu da se spoje i razbiju prepreke ili se rastave i prođu kroz uske prolaze, LocoRoco može i da skakuće istovremenim pritiskom na L1 i R1 dugmiće. Iako u suštini jednostavne kontrole, biće potrebno dosta navikavanja pre nego što dođete do stadijuma da ste skoro sasvim ovladali njima. Jer, na žalost, kontrole su bile i ostale povremeno frustrirajuće. Prečesto ćete promašiti tajming za skok zbog čega će put uz brdo biti poput kotrljanja velikog, narandžastog Sizifovog kamena. Iz Pakla. Ali ono što tako samouvereno razbija svaku frustraciju jeste sasvim druga vrsta ljupkog ludila. Audio u ovoj igri, i to prvenstveno muzika pa tek onda blesavi glasovi i zvučni efekti, jesu nezaboravan element koji s lakoćom tera osmeh na lice svakome ko je iole zaljubljenik u detinjaste stvari. LocoRoco sa audio i video strane čini tako neverovatnu kombinaciju bombastičnog šarma koji skoro pa da iritira koliko grabi pažnju svojom luckastom prezentacijom. Zapravo, sve ovo jeste priča o originalnoj igri, jer što se remastera tiče, gejmplej je identičan. Ono što jeste unapređeno, jeste svakako grafika, koja je sada kristalna koliko je god to moguće. Osim video animacija koje su na žalost ostale u originalnoj rezoluciji, sve je u 1080p, odnosno 4K kvalitetu. Kada ovako jednostavna konverzija učini da deceniju stara igra ponovo izgleda sjajno, a nema sumnje da je dizajn igre bio pun pogodak. I sav taj šašavi audio je sada sjajno čuti kroz zvučnike koji nisu oni integrisani u vremešnu PSP konzolu. Pa čak i nekoliko ubačenih sitnica, kao što je glas LocoRocoa koji povremeno izlazi iz DualShock 4 kontrolera, suptilno osvežavaju igru. Bravo, dizajneri. LocoRoco 1 i 2 definitivno spadaju u jedne od igara koje su “najlepše ostarile”. Tu negde između svega se provlači i priča koja je ispričana na način koji se i bez teksta može razumeti. Gomila letećih, afričkih, vudu glava nabeđenih antisluhista, truje šumu i svet svojim čađavim ludilom i na LocoRoco družini je da očisti planetu od ove pošasti tako što će skupiti što više drugara i zajedničkim snagama osloboditi prijatelje od smaračke crne magije. U redu, ne može se razumeti bez teksta. Ali zar nije ovako zabavnije? U redu, u redu, neću više o tome. U svakom slučaju, dalje polemike nema – ukoliko želite da zaigrate najbolju verziju igre, to je svakako ova za PlayStation 4 konzolu. A ako niste zaigrali prvi deo, savet je svakako da krenete od njega. Iako je igra suštinski nepromenjena, prenaglašeni šarm u nepredvidivom dizajnu nivoa, zagonetki i sa zvukom koji kao da je komponovala i izvela horda desetogodišnjih Betovena koja je preterala sa belom kafom, čine ovaj a i prethodni deo bezvremenim naslovima. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzati na ovom linku. Fliperi… Čoveče, u ovom svetu moderne interaktivne zabave, izgleda da je lako zaboraviti čak i nešto što je pre tridesetak godina uzimalo primat na ovom polju. Lagao bih kada bih rekao da sam fliperaški ekspert, ali čak ni ja ne bih mogao lako da odolim nekoj slobodnoj mašini. Ima nečeg u tom prisnom odnosu između čoveka, čelične kuglice i para pomahnitalih “flipera”. U redu, malo sam prenaglio sa izjavom da je bilo lako zaboraviti flipere, jer postoji dobar broj kvalitetnih simulatora ove bezvremene igre. A neki od najkvalitetnijih dolaze od strane Zen studija, tvoraca Zen Pinball igara, direktnog prethodnika Pinball FX3, igre koja je pred nama. Iako svi znamo šta je to fliper, nije kao da nema stvari na koje definitivno treba obratiti pažnju, pogotovo kada je u pitanju Nintendo Switch verzija ove igre. Prvi mod koji imate na raspolaganju, jeste singlplejer u kom nećete juriti samo najbolji rezultat već ćete zarađivati i unapređenja kojima se još lakše dolazi do tog nikad dovoljno velikog “haj skora”. Nazovite me fliper početnikom, ali od kada je fliper igra u kojoj vam trebaju super moći kako biste pobedili? Fliper, ili barem fliper kakav ja uvek zamišljam, igra je refleksa gde se igrači nadmeću isključivo u sirovoj veštini. Svi pod jednakim pravilima i svi naoružani golim rukama. Tako da, koliko god modernizovan ovaj mod bio, mislim da je najbolje preskočiti ga i uputiti se pravo na… Klasični singlplejer! To je ono o čemu pričam. Najobičniji fliper bez kojekakvih pomagala i gotovo. A kao varijaciju ovog moda, na raspolaganju imamo i Hotseat opciju gde se igrači smenjuju pri svakoj izgubljenoj kuglici. I naravno practice mod, mesto gde se provodi vreme u potrazi za svakom začkoljicom koju kriju različiti fliperi. A nivoa je zaista mnogo. Za početak, na raspolaganju ih imate samo nekoliko a ostale morate da kupite, što Pinball FX3 čini nekom vrstom aplikacije u koju “učitavate” flipere. Ovo i nije tako loša stvar, s obzirom da je i nekoliko besplatnih flipera za početak i više nego dovoljno, znajući koliko je samo vremena potrebno da se u potpunosti ovlada jednim od njih. Kao dodatak, postoji i nekoliko vrsti izazova koje možete primeniti na verzije flipera, i to – 1 Ball challenge, gde imate samo jednu kuglicu pre nego što vas dočeka kraj igre; 5 minute challenge, gde pokušavate da osvojite što više poena u samo pet minuta; i konačno, survival challenge, gde pokušavate da osvojite određen broj poena pre nego što vreme istekne, a ukoliko u tome uspete, tajmer se resetuje. No, ono što Nintendo Switch verziju izdvaja od ostalih, jesu dve ubedljive stvari. Prva je HD rumble funkcija JoyCon i Pro kontrolera, uz koju ćete kretanje kuglice doživeti kao nikada pre (u jednoj video igri). Svaki udarac i prelazak kuglice po podlozi, HD rumble će dočarati poprilično uverljivo. Drugi adut Nintendove konzole jeste mogućnost igranja u “portrait” modu, odnosno tako što konzolu postavite vertikalno. Ovo je idealan položaj za fliper, što čak stvara i utisak da zaista posedujete minijaturnu mašinu za igranje. A kako je ovaj mod dostupan i dok se igrate na televizoru, došao sam u iskušenje da svoj TV položim na sto i tako zaigram fliper. Ma šta lažem “došao u iskušenje”, uradio sam to! Dobro pa me niko nije video, jer ne bih umeo da objasnim svoju situaciju u manje reči no što je u tekstu iza nas… Ako volite flipere, Pinball FX3 je prava stvar za vas. A ako posedujete Switch, nema potrebe razmišljati ni na trenutak koju verziju nabavljati. Pa čak i da niste ljubitelj ove kultne razbibrige, ništa vas neće koštati da probate igru i odlučite sami da li je za vas. Bukvalno ništa ne košta, s obzirom da je nekoliko stolova u potpunosti besplatno. Probajte je pa se prisetite, zašto je ova igra nekada harala svuda – od najveće fliperane do najmanje birtije. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom izdanju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Period? 1947. Ambijent? Post-ratna depresija. Muzika? Jazz. Ovo je priča koja nema srećan kraj. Da li i jedna ima u ovom periodu? Moje ime je Cole Phelps i ja sam veteran drugog svetskog rata. Trenutno radim kao detektiv u gradu mogućnosti, snova, oportunista, izumljivača, pionira, sanjara. U gradu dvadesetog veka koji će biti primer svim ostalim. U gradu koji nema granica. U gradu gde se dešavaju gnusni zločini. U Los Anđelesu. Sigurno imate osećaj kao da smo bili, vi i ja, ovde već. Sećam se kao juče da je bilo kad smo rešavali slučaj serijskog ubice ili ludog psihologa. Sećam se i kada smo rešavali slučaj zapaljene kuće zbog osiguranja i sećam se kad smo smestili nevinog čoveka u zatvor. Ali sad je sve nekako, jasnije, lepše i čistije. U većoj definiciji i duplo brže, čak 60 kilometara na sat u odnosu na prvobitnih 30. Zamenili smo neke odgovore pri intervjuisanju da budu još više obsurdniji. Ne znam zašto, ali sad mogu da budem dobar pandur, loš pandur i da optužujem ljude. Vidim da su se ljudi malo inicijalno zbunili ali ni meni nije jasno zašto smo promenili ovaj sistem. Grad i ljudi su izgledali pre svog vremena kada sam ja bio glavni pandur u L.A. Sada izgledaju svi smešno, ali smo stavili svoj potpis na istoriju i popločali put za buduće generacije. Ovaj novi L.A. vam nudi sve što i stari samo u jednom paketu. Kroz moje memoare imaćete pristup svim slučajevima na kojima sam radio i nećete morati da dokupljujete nikakve dodatke. Sve što sam ja doživeo, doživećete i vi. Vožnja starih automobila je i dalje nezahvalna i teška, a i bagovi su i dalje tu. Meni i dan danas nije jasno kako to da ja, kao trenirani marinac i pandur, vozim toliko loše? Ili je samo do automobila. Iako je moj grad otvoren i prepun zgrada i kuća, i dalje nema baš nešto da se interesantno radi u njemu pored pandurskih obaveza. Iz tog razloga uglavnom vožnju prepuštam svom partneru kao i u dobra stara vremena. Veličina grada suzbija bilo kakve sporedne misije, a i želju za njima. Zašto se baš sad vraćam, pitate se? Dugo niko nije pričao o mom gradu niti o meni, ali eto od jednom sam se pojavio kao lepše izdanje. Moram da vam kažem da mi se čini da je za sve kriv Nintendo Switch i verzija za isti. L.A. Noire je moj život i ovaj grad nema heroje, ima samo ljude koji se trude da prežive, gde svi imaju mane i gde su svi grešni. Moj posao je da ih dovedem pred hladnu pravdu. Da li je novi L.A bolji od starog? Jeste po nekim pravilima, ali totalno nepromenjen po drugim. AUTOR: Igor Totić Igru ustupio Rockstar Games za potrebe opisa Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako već sada poseduje zavidnu biblioteku kvalitetnih naslova, Nintendo Switch definitivno nije platforma na kojoj cvetaju strategije. Osim Mario + Rabbits: Kingdom Battle, poprilično kvalitetog strateškog šarenila od igre, rekao bih da nije bilo moguće navesti još neki naslov ovog žanra na poslednjoj Nintendovoj konzoli. Sada je to moguće jer nedavno objavljeni ACORN Tactics jeste upravo jedna takva igra. Osim ako me moji doušnici nisu lagali, ACORN Tactics je delo samo jednog čoveka koji stoji iza TACS Games studija. I da se ne lažemo, već se na prvi pogled može zaključiti da je ovo jedno zavidno dostignuće. Uvek je zadovoljstvo posvedočiti granicama do kojih jedan čovek može motivacijom dogurati. A ovde je to ovako… Grafički, ACORN Tactics izgleda kao izuzetno kvalitetna android igra. Ne, zaista, to je prvi utisak koji sam imao. Jednostavni modeli, odlično osvetljenje, osrednji efekti… I sve ovo upotpunjeno dobrom muzikom i pomalo nezgrapnim menijem. Da, dočekala me je papazjanija koju nije lako iz prve definisati. Ali bar grafički posmatrano, znajte da vas očekuje igra koja izgleda zbilja lepo u svakom momentu osim u pokretu gde kvalitet nešto opada. Ne, i dalje očito imam poteškoća da definišem utiske… ACORN je skraćenica naziva organizacije (Alien Counter Offensive Response Network) koja se bori u očito postapokaliptičnom svetu preplavljenog okeanom. Tako da ako ste očekivali veverice koje ispaljuju žireve iz drvenih pušaka, moraću da vas razočaram. Jedini žir na koji ćete ovde naići jesu “žiroliki” karakteri. Vrlo mudar dizajn, kada morate da uštedite na vizuelnim resursima. Timu od jednog čoveka se ovo ne može zameriti, pa u tom smislu deluje čak i simpatično. Sa audio strane, ako ste ljubitelj muzike iz Worms serijala, ili možda igre World of Goo ili sličnog naslova, verovatno će vam se dopasti ono što ACORN Tactics pruža na ovom polju. Zapravo, u kombinaciji sa grafičkim dizajnom, muzika totalno stvara retro vibracije zbog kojih sam se osetio kao da ponovo igram neku igru iz 200X godine. Recimo, recimo… Hogs of War! Taj vojnički, crtanoliki, pomalo jezivi i ušuškani osećaj da neće sve biti lako kao što deluje na prvi pogled. I to mi se jako dopada. Plus od mene, draga igro. Ono gde ACORN Tactics ne uspeva da “prebaci mrežu”, jeste sam gejmplej. Ne, nije u pitanju neka totalna katastrofa, već prilično bazična strategija sa tek ponekim zanimljivim rešenjem. Robote, koji predstavljaju suštinu vaše armije i koje stalno unapređujete ili pravite nove, možete pomerati ograničen broj polja na mapi. Ono što je kul jeste mogućnost kretanja nakon napadanja, ukoliko niste već utrošili pomeranje. Ono što nije kul, jeste nepostojanje bilo kakvog pametnog sistema i prečica koje olakšavaju igranje. Igra vam neće predložiti s kime da započnete potez, koga da napadnete, pa čak na raspolaganju nemate ni mogućnost brzog prebacivanja sa jedne jedinice na drugu. Samo dosadan proces selektovanja jedinica s jednog kraja ekrana na drugi. Klik, klik, klik. Protivnike možete napadati iz više uglova, u zavisnosti da li kontrolišete jedinicu koja napada na daljinu (snajper) ili iz velike blizine (sačmara), ali ne možete napadati preko svojih jedinica bez da ih povredite. Svaki napad ima određenu šansu za pogotkom izraženu procentima. Mada se meni svejedno činilo kao da mnogo više promašujem nego što pogađam svoju metu. Najveću zamerku pronašao sam u tempu igre. Sam progres je dosta spor i nedovoljno zanimljiv tako da je prelazak nivoa na kraju postao više mučenje nego zadovoljstvo. Iskreno, više sam se radovao prelasku misije da bih čitao konverzacije između likova koje su ponekad i duhovito napisane, nego da bih video naredni nivo, protivnika, oružje… U suštini, ACORN Tactics dobro odrađuje posao potezne strategije, ali to čini poprilično sirovo. Osim osnovnih elemenata, nećete pronaći skoro ni jedno od pametnih rešenja već ustaljenih u žanru, pa ni mnogo mogućnosti u pristupu igranju. Da ponovim – ovo je prilično bazična potezna strategija kojoj tek simpatična muzika i priča pomažu da se istakne. Ali, ako ste samo u potrazi za izazovom i ne marite mnogo za druge detalje, onda vam mogu i preporučiti da je zaigrate. Možda nema mnogo žireva, ali ACORN Tactics neće prezati od toga da vas pošteno namuči. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku Dok sam čekao da objave da je moj konačan odgovor tačan, u glavi mi se rodio crv sumnje. Šta sam to propustio? Twilight Princess je bio očigledan i nepogrešiv odgovor. Sve je vodilo ovom sudbonosnom trenutku, da mene kao velikog ljubitelja The Legend of Zelda serijala na kvizu “Želite li da postanete milioner” za milion dinara upitaju “koja je to čuvena Zelda igra sa vukom?” Prokleta trik pitanja! Trebalo je da znam da su mislili na Okami! Ovakav znojoblivajući momenat iz košmara, totalno bi mogao da se odigra, bez obzira na to koliko moja zloslutna šala bila glupa. Jer Okami, kultna igra sa PlayStation 2 platforme, jedna je od najboljih ne-Zelda Zeldi svih vremena. Ne samo da je izašla iste godine kao i čuveni Twilight Princess, gde protagonista često uzima vučje obličje, pa čak i polu-otvorenim dizajnom nivoa deli sličnost sa ovim naslovom, Okami je bio svojevrsna vrsta bezgrešno originalnog klona avanture kakvu je do tada jedino neka od igara Zelda serijala mogla da pruži. Za neupućene, Okami je akciona avantura prožeta motivima japanskog folklora, prezentovana vizuelnim stilom koji se i danas retko sreće, i to sve upakovano u zabavan, istraživački i inventivan gejmplej. Okami je kultni klasik koji je remasterizovano izdanje doživeo i na PlayStation 3 platformi. Od tada, nije se mnogo toga promenilo osim rezolucije koja sada podržava i 4K igranje. Ali i ovo je sasvim dovoljan razlog da se još jednom prisetimo zbog čega je Okami bio i ostao tako dobra igra. Kako je spojlovanje više od deceniju starog klasika svojevrsna vrsta greha koji nipošto ne želim sebi da priuštim, voleo bih u kratkim crtama da vam kažem šta je to dobro u vezi ovog klasika kao i šta je bilo pa i ostalo ne toliko dobro. Vizuelni stil koji je zaista specifičan, i za današnje standarde ume da izgleda lepo. Cell shading pristup kojim je oslikan “papiroliki” svet, odlično ide uz rame sa jednom od glavnih mehanika igre gde crtanjem četkicom po ekranu rešavate zagonetke i prelazite prepreke. A ovako jedinstven dizajn svakako teže zastareva, s obzirom da prostim podizanjem rezolucije, igra ponovo izgleda jako lepo. Nažalost, ograničenja koja se tiču animacija, primorala su razvojni tim da i remasterizovano izdanje zaključa na 30 frejmova u sekundi, a razni postprocesing efekti čine da igra bez obzira na rezoluciju, često deluje dosta mutno. Trebalo mi je više desetina puta da protrljam oči ne bih li konačno prihvatio tužnu istinu da nije u pitanju katarakta ono što mi smeta, već mutna grafika. Da, nekad zaista ne razmišljam šta izjavljujem. I dok igra pruža i preko 30 sati epskog avanturisanja, njen tempo pri kraju, a posebno pri početku igranja, može da pokvari iskustvo igračima sa manje strpljenja. Dijalozi su razvučeni, a uvertira ume da se otegne do svih granica prihvatljivosti. Ali ako prebrodite ovih par “rampi”, bez sumnje ćete biti nagrađeni jednom kvalitetnom, i nimalo dosadnom pustolovinom. Pri tom, ako ste ljubitelj japanske mitologije i motiva folklora, u Okamiju ćete pronaći dosta ljubavi. Ne samo da je glavni karakter legendarna boginja Amaterasu u obličju vuka, već ćete se sa bezbroj drugih likova i elemenata japanske kulture susretati kroz maštovito putešestvije. A tek muzika… Dovoljno je reći da se ne tako mali broj fantastičnih autora udružio ne bi li muzička podloga za Okami bila nešto zaista posebno. Ljudi koji su radili na brojnim kultnim ostvarenjima, ovde su možda i prevazišli sami sebe. O ovako starom a nezastarelom, iskopiranom a originalnom, u svakom pozitivnom smislu specifičnom naslovu, ne vredi mnogo trošiti reči. Ako do sada niste zaigrali Okami, nema tih reči koje bi trebalo da slušate ili čitate. Ono što bi trebalo da radite, jeste da zaigrate igru i osetite bukvalno sve ono što je valjalo i što je manjkalo igri koja je otišla u legendu. Grafičko poliranje pružiće vam upravo tu mogućnost – da na moderan način, najpribližnije doživite naslov kako smo ga doživljavali deceniju ranije. A rezultat je zaista nadprosečan. Autor: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Capcom Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pored visokobudžetnih AAA igara po kojima je najprepoznatljivija, kompanija Ubisoft zna da iznenada i bez ikakve pompe igračima donese igru u indie maniru. Za tu svrhu je, po običaju, angažovan studio Reflections, veteran u ovoj oblasti, koji nam je već doneo platformere Grow Up i Grow Home, a nedavno i old-school pucačinu, Atomega. Predstavljamo vam Ode, platformer čiju samu srž čini muzika i muzičko istraživanje u kojem mogu uživati svi i deca i stariji, i kežual i ozbiljni igrači. Zato što je ovde cilj pre svega prepustiti se u otvorenom okruženju u kojem je igrač muzičar a sredina je ogromni i šarenoliki instrument sa punom interakcijom. Kroz četiri različita nivoa pratimo doživljaje malene zvezde u kugli, nazvane Joy(radost) koja ima zadatak da prikuplja druge kugle/lopte nalik njoj, zarobljene u steni, koje može odbacivati od sebe u kom god smeru je okrenuta kamera i sa njima kreirati nove melodije i oslobađati druge loptice koje samo čekaju na to. Do nekih loptica i nije baš lako doći, pošto se one mogu naći na nekom uzvišenju, na nepristupačnim zidovima ili zarobljeni unutar raznih predmeta, ali je zvuk koji one kreiraju kada ih Džoi privuče prava motivacija da ne odustanete dok se sve ne prikupe. Na početku nivoa se nalazite u stenovitom tunelu, gde se kretanjem karaktera čuju blagi šumovi udaraca u stene, zbog čega je veoma važno koristiti slušalice, u suprotnom atmosfera i muzika gube svoju draž. Ubrzo se pojavljuje flora nalik krofnama koje proizvode značajniji zvuk, a dalje se srećete sa drugim objektima koje sve više i više proširuju paletu zvukova. Cilj na svakom nivou je aktiviranje zelene mase, kojih ima više i raspoređene su na raznim delovima mape, a to se čini isto aktiviranjem većeg broja manjih tvorevina sa pipcima, koje pri prolasku karaktera uzimaju jednu kuglu i menjaju boju iz zelene u žutu, a kada one postanu “žive” spajaju se sa sa centralnom i uz prasak stvaraju pravu erupciju maestralnih tonova i kolorita. Ponekad je teško dostaviti loptice, pa je potrebno malo mućnuti glavom i prokljuviti kako ih dopremiti, što je odlično zbog pružanja većeg izazova i razbija monotoniju. Kroz igru igrači se susreću sa jedinom vrstom nadogradnji, a to su jezera obojena različitim bojama, na primer, žuto jezero malenoj zvezdi daje mogućnost da skoči znatno više nego što je pre mogla i dopre na inače nedostižna mesta. Pred vama nema tutorijala, gomile kontrola i saveta, niti na ekranu ima gomile informacija koje više smetaju nego što pomažu, već je sva lepota mističnih svetova dostupna na izvolte. Isto tako, sakupljanje ostalih zvezdi i nota za krajnju simfoniju i nema neku poentu i kao ni neki specifičniji cilj, što bi svakako ulepšalo sveukupno iskustvo i doživljaj. Mada se na kraju stiče utisak da igra, sa svojom posrnulom zvezdom i muzikom koju on stvara u interakciji sa okolinom, prikazuje kako izgleda samo postojanje ljudskog bića, gde i mi sami počinjemo da se krećemo bez ikavog znanja i cilja i kroz život polako formiramo jednu snažnu celinu ispunjenu emocijama, zvucima i šarenolikošću. Ode u svakom pogledu predstavlja jedinstveno iskustvo isavršen spoj platformera i muzike, i odličan ja za opuštanje nakon napornog dana ili u svakom trenutku, i za veoma pristupačnu cenu dopušta da iskusite fantastičnu i toplu muziku koja je znatno bolja od one koju nam donose danjašnji “profesionalci”. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio UbiSoft Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom 111. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. U poslednjoj generaciji konzola deluje kao da Xbox nekako stalno kaska za Playstation parnjacima, tako je nekako bilo i kada se prošle godine pojavio Playstation 4 Pro dok je Microsoft sačekao sa „project Scorpio“, odnosno sada već Xbox One X konzolom i odlučio je da je lansira tek sada. Da li se čekanje isplatilo? Novi hardver za 4k rezoluciju Osnovni cilj nove konzole je da donese grafička poboljšanja u postojećim igrama kao i mogućnost igranja u sve popularnijoj 4k rezoluciji s obzirom da su televizori tog tipa sad već poprilično uobičajeni u prodavnicama, u slučaju boljih modela čak i samo nekoliko desetina procenata skuplji od starijih Full HD varijanti. Samim tim ukoliko planirate nabavku novog televizora sada postoji mnogo više opcija za prikazivanje 4k sadržaja, a najnoviji u tom smislu je Xbox One X. Microsoft je u cilju omogućavanja pravog igranja u 4k rezoluciji sa 60fps u svim igrama pre svega pojačao procesor u konzoli i on je sada 8-jezgarni koji radi na 2.3GHz. Druga stvar je bila povećanje RAM memorije koja je skočila sa 8GB na 12GB GDDR3 tipa. Ipak, najveće pojačanje je u domenu grafike, i iako Microsoft ne navodi naravno o kom se čipu radi konkretno, zna se da je razvijen u saradnji sa AMD-om i da ima vrlo respektabilnih 6 TeraFLOPS operacija – u prevodu koliko stvari može da uradi u računanju sa pokretnim zarezom u sekundi. Da bismo to malo pojednostavili najlakše je uporediti ove mogućnosti sa drugim konzolama – Xbox One S 1.4 TFLOPS, PS4 1.84 TFLOPS, PS4 Pro 4.2 TFLOPS, dok primera za PC GTX 1060 6GB grafička kartica ima 4.4 TFLOPS snagu, dok GTX 1070 ima 6.5 TFLOPS. Jasno je da je u domenu konzola Xbox One X ubedljivo najjači, a takmiči se čak i sa jakim gejmerskim PC računarima, ali uvek treba imati u vidu da su igre za konzole mnogo optimizovanije u smislu da koriste tačno određeni hardver i zato je programerima lakše da ih naprave da rade prosto bolje u odnosu na PC sličnih specifikacija. Sve u svemu Microsoftov slogan da je napravio najjaču gejming konzolu je sasvim opravdan. Šta je u pakovanju Još impresivnije sve ove specifikacije deluju kada vidite kućište u kome se nalazi Xbox One X. Dok je originalni Xbox One bio dosta nezgrapan i lošiji u tom domenu u odnosu na PS4, Xbox One S je to rešio smanjivanjem dimenzija, a X je sada upakovan u kućište potpuno istih dimenzija što je zaista jako veliki uspeh. Osim toga nam se svidelo što se u paketu sa konzolom dobijaju svi potrebni kablovi uključujući i HDMI 2.0 kabl koji je neophodan za povezivanje za 4k televizorom i prikaz HDR boja koji konzola takođe podržava. Dobija se i jedan kontroler mada je u pitanju standardni Xbox One kontroler kome zaista ništa i ne fali, ali bi bilo lepše da je u pitanju recimo Elite kontroler. Naravno to bi dosta poskupelo ceo paket pa razumemo da je to ostavljeno na korisniku da dodatno dokupi. Tu je još 3 meseca pretplate na Xbox Live Gold kao i pretplata na Xbox Game Pass servis gde možete igrati više od 100 različitih igara. Sve je to u lepom i dobro dizajniranom pakovanju, sama konzola je takođe jako lepog i minimalističkog dizajna tako da sa te strane sve pohvale za Microsoft vezano za ovaj proizvod. Poređenje sa konkurencijom Naravno neminovno je uporediti Xbox One X sa Playstation 4 Pro i mogućnostima koje pružaju jedna i druga konzola. Pre svega treba naglasiti da Xbox One X jeste jača konzola i da može bez problema da sve igre pušta u pravoj 4k rezoluciji, što PS4 Pro ne može već se u nekim igrama „dovija“ upscaleovanjem rezolucije sa nižih podešavanja. U tom smislu ako baš želite 4k igranje XboX One X deluje kao bolja opcija, sve naravno rade iste igre sa Xbox One konzole, a na njihovom sajtu postoji i spisak koje su samo poboljšane grafike, kod kojih je ista grafika ali rade u 4k, a kod kojih se koristi HDR tehnologija. I zaista recimo kada sam probao Forza Motosport 7 u 4K HDR na Xbox One X konzoli to je jedno od najrealnijih igračkih doživljaja koje sam video do sada, manje tehnološki napredni ljudi mogu bez problema pomisliti da gledaju TV prenos neke trke dok se vi igrate. Druga stvar u kojoj je Xbox One X u velikoj prednosti jeste podrška za Blu-Ray 4k diskove sa filmovima. Naime PS4 Pro ima Blu-Ray čitač, ali nije u mogućnosti da sa njega reprodukuje nove 4k filmove tako da je Xbox One X ovde u velikoj prednosti kao „centar kućne zabave“. Konačno sama konzola je dosta manjih dimenzija od PS4 Pro, ako je to preterano bitno, jer ni Sonijev adut nije preterano gabaritan uređaj. Ono što jeste problem na Xbox One X strani jeste izbor igara – većina igara koje su napravljene za 4k rezoluciju nisu ekskluzive za Xbox, ako izuzmemo već pomenuti Forza Motosport, Halo, Gears of War i… pa to je u suštini to. Sa druge strane Sony Playstation ima gomilu ekskluziva, pogotovu sa strane japanskih izdavača, pa ako je veći izbor igara u pitanju jasno je da u ovom segmentu njihova platforma odnosi prevagu, iako je hardver trenutno nije na nivou Microsoft rešenja. Sa druge strane Microsoft konzola je trenutno i skuplja sa preporučenom cenom u Evropi od 500 evra, a kod nas kad se dodaju carine i slično dođe i još više, dok je PS4 Pro u Evropi po ceni oko 400 evra, naravno kod nas opet nešto više. Konzola za specifične kupce Dolazimo do toga da Xbox One X definitivno jeste najmoćnija konzola današnjice i da zaista nudi pravo 4k igranje. Ipak za sve to vam treba i odgovarajući televizor kao i solidna svota novca. Sa druge strane Xbox One S možete na akcijama naći i po duplo manjoj ceni od X modela a pokreću apsolutno iste igre, tako da je jasno da će se za X odlučiti samo oni koji su fanatični po pitanju grafike i rezolucije. U odnosu na konkurenciju je hardverski bolja, tehnički lepše izvedena, ali i dalje ima boljku da nema dovoljno ekskluzivnih naslova samo za Xbox One sistem. Sa druge strane najveći broj bitnih igara sada izlazi istovremeno za PC, PS4 i Xbox One pa je pitanje da li te ekskluzive prave toliku razliku. AUTOR: Miloš Hetlerović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Autor: Nikola Savić Nikada nisam voleo da na kraju godine sumiram prethodnih 12 meseci, jer često budu kombinacija velikih planova i malih ostvarenja, pa sve to na kraju nekako neminovno vuče u depresiju. Ali avaj, nismo tu da pričamo o lošim godinama vašeg autora, već o tome šta je sve obeležilo 2017. godinu kada je u pitanju naša voljena industrija video igara. Nekako se stiče utisak da je godina dakako mnogo više prošla u nekom negativnom svetlu, nego u pozitivnom. Više je bilo velikih momenata razočarenja i ogorčenja, nego što je bilo onih velikih i sjajnih primera pomaka. No naravno, to nikako ne znači i da je godina bila loša za gejming, naprotiv, nego su jednostavno neke od glavnih tema bile izrazito negativne i ostavile gorak ukus u ustima gejming zajednica širom sveta. Nintendo Switch – povratak Nintenda na velika vrata! Jedna od svakako najvećih pozitivnih priča ove godine jeste veliki povratak na tržište konzola jedne od najomiljenijih gejming kompanija širom sveta, Nintenda. Nakon fijaska sa Wii U, Switch je za Nintendo bio biti ili ne biti, nešto što ni po koju cenu prosto ne sme da bude promašaj. Ali, daleko od toga da je Nintendo zbog toga igrao na sigurno, naprotiv, uradili su ono po čemu i jesu poznati, a to je pomeranje granica i ponuđivanje nečeg novog na tržište konzola. Uostalom, Nintendo je uvek bio onaj čudni i buntovni rođak koga su svi voleli u porodici, dok su Sony i Xbox bili oni uredni momci koji su završili koledž i osnovali porodice, ali su bili „obični“. Tako da je predstavljenje nečeg uvrnutog zapravo ne rizik, već ono što i očekujemo od Nintenda. I oh, kako im se isplatilo. Za nepunih 9 meseci, Switch se prodao u neverovatnih 10 miliona primeraka, što je daleko premašilo očekivanja i same kompanije koja ne može da postigne da proizvede toliko konzola koliko ima zahteva za njom na tržištu. Procena je da će do marta 2018. godine broj prodatih jedinica preskočiti 14 miliona. Uspeh Switcha dolazi iz činjenice da je Nintendo pružio zabavu „na nogama“ i pred televizorom u jednom uređaju, prepoznajući da je danas mobilni gejming „u koraku“ nešto što polako preuzima primat nad kauč gejmingom. Takođe, Switch je prva Nintendo konzola koja ne preza previše od dovođenja nekih „standardnih“ gejming franšiza, pa tako imamo FIFA 18, Rocket League, TES V: Skyrim, L.A. Noire, Stardew Valley i druge igre koje nam ranije ne bi na pamet pale da vidimo na Nintendo konzoli. Iz Nintenda poručuju da će u 2018. godini ponuda biti još veća, pošto će stići još više igara, pored onih koje su već najavjene: Wolfenstein II, Bayoneta 1 i 2, kao i ekskluzivna Bayonetta 3, Mega Man 11, Runner3… Dakle, prosto rečeno – podrška „trećih“ strana je nešto što Nintendo nikada nije imao u ovako velikom i snažnom obimu kao što sada ima. Nintendova konzola sada više nije izolovano ostrovo onih koji isključivo vole Nintendo igre, Switch je sada konzola na kojoj možete igrati širok asortiman igara po svačijem ukusu. Na kraju, ali svakako ono glavno, tu je ono zbog čega svi kupujemo Nintendo konzole, a to su, jel te – Nintendo ekskluzive, a 2017. godine smo plivali u fantastičnim Nintendo naslovima kao što su Legend of Zelda: Breath of the Wild, Splatoon 2 i Super Mario: Odyysey, svaka u ravnoj borbi za igru godine. Biće zanimljivo pratiti prodaju Switcha u narednim godinama, i da li će nastaviti da obara rekorde. Loot Box kontroverza – Kada gejming postane kockanje Sa jedne od najpozitivnijih, idemo na jednu od najnegativnijih priča u 2017. godini. Loot box sistemi nisu novina u gejming industriji, ali su 2017. godine kao nikada do sada preuzele primat. Nešto što je ranije bio izolovan slučaj u nekim esport igrama, sada je postalo deo svakodnevnice praktično svih novih AAA igara koje su se pojavile na tršištu i to je do te mere postalo bezobrazno implementiramo da se praktično čitav gejming internet pobunio protiv toga, od Reddita i opskurnih foruma, preko mejnstrim medija i političara. Iza Loot Box sistema, da se razumemo bez ikakvih eufemizama, stoji jedan sistem koji iskorišćava ljudsku slabost i taj adrenalinski naboj igranja igara na sreću, odnosno kockanja. Sve igre koje imaju Loot Box sisteme, gađaju takozvane „kitove“, odnosno ljude sa puno para koji su slabi na trošenje novca i kockanje. Loot Box sistemi u osnovi nude igračima kupovinu „kutija“ sa nasumičnim sadržajem različite vrednosti. Kutije se mogu uglavnom kupovati ili pravim parama ili ingejm valutom, ali je problem što su ranije u igrama sadržale uglavnom samo kozmetičke stvari, pa se ovim kompanijama to nekako i provlačilo, mislimo pre svega na Valve koji se obogatio prodajom kutija u CS:GO i Dota 2 kompendijuma sa nasumičnim predmetima. Ali sada su prešli i na uvođenje gejmplej elemenata u loot kutije, pa se ovaj sistem od „ma to je samo izgled, nije bitno“, pretvorio u p2w, odnoso plati da pobediš. I ne samo to, nego je Warner Bros našao način da ovo implementira i u novi Shadow of War, što je postao presedan da se prvi put u istoriji ovakav sistem ubaci u singlplejer igru. Tu možete kupovati i otključavati orkove, umesto da ih osvajate igranjem, što su autori pravdali „uštedom“ vremena, ali zar nije upravo poenta igranja u tome? Ako autor igre sugeriše da rađenjem stvari igranjem gubite vreme, onda znači da igranje same igre nije vredno vaših para? Zašto onda uopšte kupiti tu igru? Velike kompanije ove jeseni kao da su se utrkivale koja će da bude bahatija u uvođenju loot box sistema i mikrotransakcija u svoje igre. 2k Interactive je praktično uništo NBA 2k18 time što kupovinom cele igre kao da niste zapravo ništa ni kupili, jer vas „prava“ cena čeka kod mikrotransakcija, a isto važi i za Microsoft i njihov Forza Motorsport 7. Čast da nezadovoljstvo Loot Boxevima dovede do usijanja je pripala Electronic Artsu, jednoj tako tradicionalno omrženoj kompaniji u svetu video igara, koja je uvek viđena kao „brutalni kapitalist“ u voljenoj nam industriji. Naime, došao je Star Wars Battlefront II, i umesto da svi pričamo o tome koliko je igra dobra ili ne, čitavu njenu pojavu je prosto pojeo skandal sa p2w sistemom, gde ste u drastično podređenom položaju ukoliko ne kupujete kutije koje sadrže dodatna poboljšanja i opremu. Ovo je dovelo do tolike eksplozije nezadovoljstva da je EA morao da sve ovo izbaci iz igre na neodređeno vreme. Odgovor EA službenika na Redditu ušao je u istoriju kao Reddit post sa najviše negativnih poena u istoriji, nekih -700 000 u ovom trenuku. Čitava priča dovela je do toga da reaguju i zvaničnici mnogih zemalja, Belgija je ponela prva glas u EU da se svaki oblik kockanja momentalno izbaci iz video igara ili označi sa +18, a isto to su učinili i zvaničnici savezne države Havaji. Za kraj, ono što je verovatno i najgore u svemu ovome, ne samo što Loot Box sistem na najniži mogući način iskorišćava ljudske slabosti, već se sve to plasira u velikoj meri deci. Zar je na to splala industrija video igara, da zarađuje tako što deci uvaljuje kockanje kroz igre? PlayerUnknown’s Battlegrounds – eksplozija Battle royale žanra Svake godine ili bar na svakih par godina, imamo neku novu „in“ stvar koja prosto očara i osvoji čitav gejming svet, ali čini nam se da odavno niko nije toliko uspeo kao što to uspeva Battle royale žanr, odnosno preciznije i pre svega – PlayerUnknown’s Battlegrounds. Battle royale nije ništa novo u svetu video igara i njegovi koreni se mogu pratiti u modovima kao što su DayZ i Hunger Games, za igre Arma i Mine Craft, još davne 2012. godine. Ipak, ovaj žanr je ostao i relativna niša sve do marta ove godine, kada je od opskurnih modova eksplodirao u bukvalno najpopularniju igru možda i u istoriji video igara. Govorimo naravno i PUBG. PlayerUnknown’s Battlegrounds je kreirao Brendan „PlayerUnknown“ Grin, čovek koji stoji iza Battle royale moda za Arma 2, po kome je žanr i dobio ime. Njegov je koncept inspirisan upravo iz istoimenog japanskog filma i The Hunger Games knjiga. PUBG je zvanično tek 20. decembra izašao iz Early Acces na Steamu, i za to vreme se prodao u neverovatnih 30 miliona kopija, po ceni od 30 evra, što znači da je igra već imala čiste prihode od preko 900 miliona dolara, u šta ne računamo sistem sa kozmetikom i mikrotransakcijama, koji tek treba da se implementira. Ovako veliki i neverovatan uspeh igre je iznenadio mnoge, pa verovatno i same kreatore koji ne verujemo da su očekivali ovakvu eksploziju njihove igre. Razlog je veoma jednostavan, igra je ponudila zabavan i zarazan gejmplej koji podjednako leži i ljudima koji igraju „kežual“ i onima koji traže takmičarsku notu u igri. Možete je igrati sami ili sa prijateljima, a partije najčešće ne traju previše dugo, pa vam ni ne oduzima previše vremena. Istovremeno, faktor iznenađenja i velikih mapa koje su uvek nudile nešto novo, doneo je taj uzbudljivi momenat da svaka partija predstavlja novo i zabavno iskustvo, a ne „napamet naučen“ obrazac ponašanja, kakav danas uglavnom viđamo u pucačinama. PUBG je, kako su meseci prolazili, nastavio da obara rekord za rekordom. Po broju aktivnih igrača u jednom trenutku redom su padali Fallout 4, GTA V, pa na kraju i Valveove glavne Esport igre, CS:GO i Dota 2, PUBG ih je prestigao po broju aktivnih igrača na „rođenoj“ platformi, odnosno na Steamu. U avgustu 2017. godine PUBG je u jednom trenutku istovremeno igralo preko 1 300 000 ljudi, što je oborilo rekord koji je do tada držala Dota 2, sa 1,29 miliona iz marta 2016. godine. Do kraja leta, po broju aktivnih igrača PUBG je prestigao i Overwatch, da bi u oktobru pala i najigranija igra na svetu, League of Legends, pa je tako PUBG zauzeo tron najigranije igre na svetu. Tokom decembra PUBG je prosečno u svakom danu igralo preko 3 miliona aktivnih igrača. Tokom prvog dana pojave na Xbox One, PUBG je prodat u milion primeraka, a Xbox One X se promotivno prodavao u paketu sa PUBG. Naravno, ogromna količina igrača je privukla i ogromnu količinu varalica, pa je u trenutku dok ovo pišemo, broj banovanih igrača dostigao neverovatnu cifru od 1,5 miliona. Ogromna popularnost PUBG-a dovela je do pojave novih BR igara, tako je Fortnite narpravio svoj BR mod, a šuška se da će i CS:GO dobiti jedan. Za PUBG u 2018. godini, samo je nebo granica, ali je na developerima da sada isprate uspeh kako treba i ne naprave pogrešne poteze. Povratak otpisanih: Uspeh Assassin’s Creed Origins, Resident Evil 7 i drugih velikana Godinu iza nas su svakako obeležili i nastavci kultnih serijala koji su neko vreme bili „na ledu“ usled par loših epizoda koji su prošli očajno i kod kritike i kod publike. Mislimo pre svega na Assassin’s Creed i Resident Evil serijale, odnosno igre koje su izašle ove godine, Origins i Biohazard. Nakon što su nesrećni Unity i Syndicate prošli kao bosi po trnju, UbiSoft je rešio da stavi AC serijal na led godinu dana i da sledeću igru uradi kako treba. I mi, kao i milioni drugih fanova, možemo sa olakšanjem da kažemo – odradili su sjajan posao! Novi Assassin’s Creed, smešten u drevni Egipat, je vizuelno zadivljujuća i sadržajem prebogata igra, koja kao nikada do sada pomera granice ove franšize. AC je skočio u čizme Open World igara i usput ozbiljno koketira sa RPG elementima, gde ne mislimo samo na razvoj veština lika, već i na veoma zabavne i smislene sporedne kvestove koji svetu daju dubinu i širinu, te ga čine neverovatno živim. Bilo da ste prvi put uskočili u AC ili ga igrate već čitavu deceniju, Origins će vam ponuditi i dobrih 100 sati zabave ukoliko ste dovoljno temeljni sa igranjem. Sa druge strane, i Resident Evil 7 je sa velikim praskom otvorio ovogodišnju gejming godinu, na potpuno drugačiji način od AC. Istovremeno se vraćajuči korenima survival horora ali i uvodeći potpuno nove momente u serijal. Ovo je prva igra u glavnom serijalu koja se igra iz prvog lica i u potunosti je podređena VR iskustvu. Autor ovih redova je imao sreću da celu igru pređe preko PlayStation VR i mogu bez preterivanja reći da mi je to bilo jedno od najboljih horor iskustva ikada, a naigrao sam se horor igara za ovih 30 godina života. Jednostavno RE7 je vratio igru korenima napete, klaustrofobične atmosfere gde je svaki trenutak štrecavica i gde je svaki metak važan. Nakon propasti kakve su bile petica i šestica, ovo je korak u pravom smeru za ovaj kultni horor serijal. I legendarni Sonic je na kratko uspeo da povrati veru fanova u bolje sutra nakon brojnih promašaja, sa igrom Sonic Mania koja je apsolutni pogodak i nešto što svaki ljubitelj platformera ne sme da propusti, ali se onda SEGA potrudila da to brzo baci u senku poprilično lošeg Sonic Forces, ali avaj, bar smo dobili Maniu. Sjano i uspešno su prošli i Bethesdini nastavci The Evil Within 2 i Wolfenstein II: The New Colossus, ali oni ne spadaju u naslovne „otpisane“, jer su i prvi delovi bili remek-dela gejminga. Rađanje iz pepela „srednje klase“ developera – Divinity Original Sin 2 i Hellblade: Senua’s Sacrifice Trend industrije video igara u ovoj deceniji pretio je da razvojne timove potpuno podeli u dve polarizovane grupe: ili ste veliki izdavač/studio pod vlasništvom velikog izdavača, koji radi isključivo velike projekte i AAA igre, ili ste mali nezavisni developer koji pokušava da nađe svoje mesto pod suncem i natrpanim Steam prostorom sa nekakvim eksperimentalnim, retro i indie igrama. Nestali su svi oni sjajni studiji koji su nam donosili kvalitetne „velike“ igre koje nisu bile pretenciozne da budu AAA bombastični naslovi za široke mase. Ova 2017. godina obeležava simboličan povratak takvih developera i dokaz da se može živeti normalno i sa razumnim troškovma napraviti „AAA“ igru bez svih onih negativnih stvari koje AAA igre obično donose, računajući tu i bahate cene od 60+ dolara. Ninja Theory nam je letos done apsolutno fantastičnu akciono-narativnu avanturu Hellblade: Senua’s Sacrifice koja svojim kvalitetom svakako ulazi u AAA vode, ali po ceni od razumnih 30 dolara. Isto važi i za momke i devojke Larian Studija, koji su nam doneli nastavak Divinity Original Sina iz 2014. godine, i koji su mnogi prolgasili jednim od najboljih RPG-a ove decenije. Sjajna igra prebogata sadržajem i kvalitetom po veoma razumnoj ceni. Ako neko zaslužuje ovakvu slavu i uspeh, onda je to Larian, čiji rad pratim od davne 2002. godine i Divine Divinity mi je i dan-danas jedan od najboljih RPG-a ikada, makar to samo nostalgija govorila iz mene. Postojanje te srednje klase studija je od ogromne važnosti za zdravlje industrije video igara, jer stvara kontra težu velikim izdavačima i na tržište nam daje kvalitetne igre koje ne moraju nužno da budu i mampara, a opet imaju dovoljnu količinu resursa, ljudstva i znanja da nam iznesu jedan kvalitetan proizvod u kome možemo uživati. U ovu kategoriju spadaju i nezavisni studiji koji možda koriste usluge izdavača, ali su sami po sebi odgovorni jedino igračima, poput Obsidiana i sličnih kompanija. Katastrofalna godina Electronic Artsa Ne verujemo da neko preterano žali za ovom ozloglašenom kompanijom, ali iza nje ipak stoji ogromna istorija igara, studija i zaposlenih, pa ne treba stvari uzimati olako. Dve ključne igre za EA u ovoj godini su prošle katastrofalno. Najpre je prva polovina godine obeležena katastrofom zvanom Mass Effect Andromea, koja je umesto velikog povratka ove voljene franšize označila njen skoro pa konačni kraj, makar na duge staze. Andromeda je bila nesrećna mutacija u svakom pogledu, zašta je kao žrtveno jagnje „osuđen“ mladi sudio BioWare Montreal (ne onaj „glavni“ BioWare), kome je ovo bio prvi nezavisni projekat. Igra je imala amaterski loše animacije, očajno modelovane facijalne karakteristike i teksture, a sam izgled lica i animacija je bio to te mere loš da je postao nekako jezivo komičan, što je uz bedno napisane dijaloge više počelo da liči na neki američki sitkom, umesto na igru čiji su preci poznati po vrhunskom narativu. Andromeda je mesecima ismejavana od strane svih, od Reddita preko medija i Youtube komentara, pa je igra prošla kao bosa po trnju, a studio iz Montreala praktično ugašen, odnosno raspoređen da ponovo radi neke leve pomoćne poslove na drugim projektima. Kada su mislili da ne može biti crnje, došla je jesen i SW Battlefront II, obećavana nam je sjajna singplplejer kampanja i potpuno unapređeni sistem borbe, ali smo dobili pet sati loše priče i multiplejer, koji je doduše zaista dobar, ali potpuno oskrnavljen halapljivim sistemom napredovanja i loot kutijama, koji je do te mere pohlepan da je čak i mali Perica skontao da je p2w. Ostalo je istorija, koje smo se već dotakli gore, i ovo je prouzrokovalo vrtoglavi pad akcija EA i potres kakav verujemo, niko u kompaniji ne pamti. Sada su sve oči uprte u projekat Anthem, igru koja bi trebalo da bude EA Destiny, a na kojoj radi glavni odsek BioWarea. EA ovde jednostavno ne sme da uprska stvari i moraju tri puta da preseku pre nego što urade bilo šta što može da im ošteti prodaju ove igre, jer im je fiskalna 2017. godina verovatno jedna od najgorih u ovoj deceniji. Godina sjajnih PlayStation 4 ekskluziva Nije neka tajna da PlayStation 4 „šije“ svoj glavnog rivala iz ove generacije, Xbox One, na polju igara koje nudi, makar i Xbox izašao nedavno sa Xbox One X konzolom, koja je zaista nešto najbolje što smo do sada imali da vidimo na polju hardvera konzola. Ipak, ova se godina posebno istakla kao sjajna za PS4 kada su u pitanju igre koje kao konzolni igrač možete igrati ekskluzivno na ovoj konzoli. Počela je godina za PS4 vlasnike sjajno sa Resident Evil 7 VR iskustvom, koje smo već dovoljno nahvalili, a onda se nastavilo sa Horizon Zero Dawn, koja je verovatno jedna od najlepših PlayStation igara ikada. Nije ona ponudila ništa novo što već nismo videli, otvoreni svet za istraživanje, ali je to nekako urađeno toliko lepo i zabavano, da bukvalno ljudima bismo samo zbog ove igre preporučili da uzmu PS4. Nastavilo se sa sjajnom tabačinom-avanturom Nioh, koja se u međuvremenu pojavila i na Steamu, ali tek skoro 10 meseci kasnije, dovoljno da se PS4 igrači osećaju posebno. Nioh nam je doneo teške i izazovne borbe u duhu Dark Soulsa, sa sjajno dizajniranim protivnicima i okruženjima u duhu Samuraja i Japana. Tu je i Nier: Automata, igra koja ozbiljno pretenduje da bude igra godine kada je 2017. u pitanju, zahvaljujući mnogim sjajnim aspektima. Igra je izašla 2-3 nedelje ranije na PS4 nego na Steamu, a imajući u vidu teške tehničke probele sa kojima su se borili PC vlasnici igre mesecima, verujemo da su se PS4 igrači osećali bukvalno kao da imaju ekskluzivu. Ovde listi ni malo nije kraj, tu je sjajna Persona 5, zatim Yakuza 0, i vašem autoru posebno omiljeni povratak originalnih Crash igara pod imenom Crash Bandicoot N. Sane Trilogy, u kome smo uživali da gubimo živce prošlog leta. Šta reći i ne zaplakati ako ste vlasnik Xbox konzole? Majkrosoft uspeva da izbaci dobar hardver, ali, što bi rekli mladi, nekako „fejluje“ da za tu konzolu ponudi i kvalitetne ekskluzive, a da se ne lažemo – zbog ekskluziva se kupuju konzole. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom 110. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ljudi su stvarno čudna sorta. Ne bi bio prvi put da čujete da se neko iščuđava kako Final Fantasy serijal ima čak petnaest nastavaka, ali još nikada nisam čuo nekoga kako kuka što Atelier serijal ima nebrojeno mnogo naslova. Znate li uopšte koliko igara nosi Atelier u naslovu? Zaključio sam da je besmisleno brojati negde kod trideset i pete… Ali budite sigurni da je taj broj veći i od pedeset! Na stranu ljudi i njihova razmišljanja, ono što je zajedničko maltene svim Atelier igrama, jeste razvojni studio, japanski Gust. Studio koji je tako dugo brusio i pekao zanat, da bi verovatno i pomisao da neka njihova igra neće vrištati svakim poznatim JRPG stereotipnim elementom, bila skrnavljenje ovog svetog žanra. Zato sam ja kao ljubitelj istog, zaigrao Blue Reflection, jednu od njihovih najnovijih igara, bez tračka sumnje da će zadovoljiti moje orijentalne RPG apetite. Ono što je Blue Reflection zavrištao već u prvim sekundama, bilo je ono “J” iz JRPG. Japan, dragi moji, u svoj svojoj drečavoj neposrednosti. Igra smeštena u srednju školu za devojke, sugeriše na naslov kome je ciljna grupa tinejdžerski deo ženske populacije. Ali svi znamo da nisu tinejdžerke te koje će iz ovog naslova izvlačiti pouke o snazi prijateljstva i ljubavi, već svaki prosvećeni, sredovečni muškarac, zdravih apetita. Ne, vi ste apsolutno razumeli šta sam želeo da kažem, i tu se više nećemo zadržavati. Dakle, priča se vrti oko više devojaka koje pohađaju istu školu i koje iz mističnih razloga dobijaju super-moći koje koriste u borbi protiv čudovišta za odbranu škole i sveta i… Iskreno, da je priča nešto bleđa, verovatno ne bih video svoja slova sada na beloj pozadini. Mada, ne mora da znači da se baš nikome neće dopasti. Ali, ako vas priča privuče išta više no mene, samo ću pretpostaviti… Niste japanska tinejdžerka, zar ne? U osnovi, Blue Reflection je potezni JRPG koji na ovom polju vrši solidan posao. Borbe pružaju sve očekivane turn-based elemente i izvode se na poznat način. Na vremenskoj liniji se pomeraju ikonice. Čija prva dođe do sredine, taj je na redu za potez. Imamo napade, odbranu, specijalne napade… I izvođenje svakog od ponuđenog… Izvodi se. OK, ovo je bio najdosadniji mogući opis mehanike jednog od najstarijih žanrova. Ali šta tu pa i ima da se kaže. U Blue Reflection, borba je sve ono što se može očekivati od JRPG naslova – poznati šablon prožet eksperimentima. Zapravo, ova igra i deluje kao jedan veliki eksperiment. Kao da je razvojni tim išao po predefinisanoj liniji žanra, usput sa uživanjem eksperimentišući na raznim poljima. Sa uživanjem s kakvim se mi igrajući, na žalost nećemo često susretati. Ali svakako blago njima… Pa i sa grafičke strane, igra deluje veoma prosečno. Ovo je u neku ruku opravdano jer postoji i grafički istovetno PlayStation Vita izdanje. Ako ste zaigrali neku od igara Atelier serijala, znate kakvu grafiku možete da očekujete. Mada, ovde sve izgleda još bleđe, verovatno zbog elemenata fantastike koji ovde nedostaju. Čini se da je ključna reč koja se provlači kroz ovaj tekst – bledo. Jer Blue Reflection ostavlja upravo ovakav utisak. Poput bledog odraza Gustovih renomiranih naslova, u pitanju je igra koja dobro radi ono što namerava, ali ne ide ni jedan korak dalje od toga. I grafički i sa audio strane, pa i po pitanju gejmpleja, likova i priče, Blue Reflection predstavlja preporuku koju bih jedino mogao da vam dam u slučaju da nemate baš ni jedan bolji žanrovski primerak na raspolaganju. Kako je boljih naslova svakako u izobilju, zaigrajte ovu igru samo ako imate potrebu za opuštajućim ali nemotivišućim JRPG naslovom prepunim simpatično dizajniranim devojkama koje možete da skida… pardon, oblačite do mile volje. Hajde Guste, prozreli smo te još u startu, nego se samo pravimo da se ne poznajemo. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Koei Tecmo Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom 110. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. SingStar Celebration je još jedna u nizu PlayLink igara za PS4, a možda i najgora do sada. Singstar je karaoke igra sa vrlo malim spiskom pesama (svega 30) i vrlo pozamašnom DLC bibliotekom. Naime, sve dodatne pesme moraju da se kupe preko ingame prodavnice. Trideset pesama izuzetno brzo dosade, pogotovo u društvu gde svako ima drugačiji muzički ukus. Ako želite pravu karaoke žurku, moraćete da ispljunete još dosta novca. Igra nudi i par modova kao što su Battle (dva učesnika se bore za veći broj poena), Duet i Party mod. Gejmplej u igri je sličan pevanju iz igara kao što su Guitar Hero ili Rock Star. Naime, igra vam prati visinu glasa odnosno tona i gledate da se uglavite u pravougaonike koje su oni odredili. Ovo je po meni malo bezveze, jer nema svaka osoba isti vokalni raspon, ali može da peva u skali više ili niže. To igra računa kao grešku. Party mod omogućava da osam igrača učestvuje u krakofoniji. Ovih osam igrača je podeljeno u dve grupe i nasumično dobijaju izazove, odnosno menjaju modove kroz pesme. To je uglavnom pevanje cele pesme ili ko će prvi stići do određenog broja poena, itd. Soni se izuzetno trudi da promoviše svoju PlayLink aplikaciju za mobilne telefone pa tako sad imate i virtualni mikrofon koji može da se koristi u SingStaru. Ja sam imao vrlo malo sreće da ga namestim i konfigurišem da nema kašnjenja. Singstar Celebration je loša igra i loša karaoke emulacija. Sa limitiranim brojem pesama i modova, lošom mikrofon aplikacijom, Singstar treba zaobići. Bolji užitak ćete imate pevajući pesme sa jutjuba. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Došlo je vreme da se prihvate činjenice. Živimo u svetu u kom se okupljanje drugara propraćeno nadmetanjem, psovkama i neretko žučnim svađama i letećim tanjirima (kuhinjskim) naziva simpatičnim terminom – društvene igre. Taj ljupki pojam koji poziva na druženje, rastavio je više prijateljstava nego što ih je načinio. Dobro, dobro, hajde, recimo da preterujem. Ali nisam ja kriv što sam dobar u poznavanju opšte kulture! I u video igrama! Trebalo je da moji prijatelji već to dobro znaju, pre nego što su počeli da mi podmeću nogu nakon tri uzastopne pobede… Glupi Knowledge is Power! A kako da nazovem igru koja je kviz, nego društvenom igrom, iako ne može da se igra bez struje? Knowledge is Power je kviz za do šest igrača i igra se uz pomoć pametnih telefona i zvanične aplikacije. Tako da svi oni prijatelji koji i dalje odbijaju da nabave pametni uređaj i čvrsto drže svoju Nokiju 3310 mogu slobodno da odu da spreme kokice. I ovako brzo ponestaje “municije” za gađanje pobednika, posle svake završene partije. Svako od igrača na početku bira svog karaktera i mobilnim telefonom kreira avatar. Trebalo mi je dobrih deset minuta da uslikam svoju mačku i postavim je u odelo astronauta, ali vredelo je. I onda počinje rat. Pardon, pakao. Pardon, pakleni rat. Igrači u početku glasaju za kategoriju iz koje će biti postavljeno pitanje. Pri tome, mogu iskoristiti super moć kojom sabotiraju protivnika po izboru. Nakon što se pitanje postavi, na ekranu mobilnog uređaja birate tačan odgovor. Ukoliko ste pretrpeli super moćnu podvalu drugih igrača, može vam se desiti da ponuđeni odgovori budu prekriveni lepkom koji prvo morate skinuti, ili zaleđeni, što će otežati odgovaranje. Ko prvi odgovori na pitanje, dobija najviše poena, tako da je brzina značajan faktor. Ko je ponovo bacio led na mene? I lepak čak tri puta?! Pa svi vi igrate protiv mene! Ono što je pohvalno, barem mojoj malenkosti, jesu pitanja koja su zaista zanimljiva i tiču se dosta popularnih sfera modernog sveta i interaktivne zabave. Ako takav opis uopšte ima smisla, ali da – nećete nailaziti na pitanja za milion dinara. Već uglavnom na pitanja iz pop kulture pa i nešto malo uže. Ono što kvari tempo igre jeste činjenica da ćete manje od polovine vremena provoditi na odgovaranje pitanja, najvećim delom posmatrajući animacije i prezentacije narednog izazova. Ovo ublažava činjenica da je grafički, igra poprilično dopadljiva. Likovi su živopisni a pozadine šarene. Ali već nakon nekoliko partija, nešto sporiji tempo ume da zamori do tačke na kojoj vam se igra više ne igra. Ukoliko nemate mnogo prijatelja (sa pametnim telefonima), najpametnije bi bilo da preskočite ovaj naslov. A ukoliko imate višak prijatelja, mislim da je ovo pravi naslov za vas, koji će vam pomoći da se rešite ponekog. Ako ste pak treća kategorija, koja ima prijatelja koje može da izgubi ali ne i priušti da izgubi, možda da ipak obrišete prašinu sa “Ne ljuti se čoveče” i batalite ovaj naslov? Šalu na stranu (u zadnji čas), Knowledge is Power je simpatična igra sa prosečnim kvalitetom za jednu kviz igru. Ovo ne znači ništa loše. Naprotiv, verovatno ćete se jedno vreme dobro zabaviti uz nju. Pregršt pitanja i mogućnost igranja do u 6 igrača, nisu zanemarljiv faktor. Šteta što nema i mod za igranje samo jednog igrača, jer ako preterate sa sabotiranjem suparnika i pobeđivanjem, jedini igrač koji će vam preostati, jeste upravo baš vi. Stvarno tužno. Bolje da ste samo spremali kokice… AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom 110. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Kada sam dobio mejl od urednika, sa pitanjem da li bih igrao LEGO Marvel Superheroes 2, nije mi baš bilo svejedno. Pomislih prvo, kad sam i da li sam uopšte igrao neku LEGO igru… Premotavao sam film i setih se da sam pre nekih desetak i više godina igrao neki naslov, da li sa bratom ili društvom, ne znam ni sam. Nakon kraćeg premišljanja, prihvatio sam ponudu. Zanimalo me je kako će sve ovo izgledati nekome ko odavno, mada je preciznije reći skoro pa nikada, nije igrao igru sa LEGO logom u naslovu. Priča počinje ovako…. Veliki, zli Kang Osvajač krenuo je da pokori planetu Zemlju, a njemu na put staju naši stari znanci, borci za pravdu i branitelji potlačenih, Marvelovi super heroji. Gospodin Kang poseduje moć manipulisanja vremenom, kao što ćemo saznati tokom i nakon odigranog prologa. Posledica svega biće nastanak Kronopolisa. Grada koji je spoj raznih svetova u različitom vremenskom periodu. Biće tu malo Asgarda, Divljeg Zapada, Njujorka iz tridesetih godina prošlog veka (veoma interesantan nivo sa elementima noara), što bi se reklo, za svakog’ po nešto. Loša strana svega toga je što smo dobili, opet, neku vrstu otvorenog sveta sa primesama sandbox tipa igara. Postoje različite aktivnosti koje možemo raditi, od privođenja sitnih kriminalaca, obračuna sa nekim od manje poznatih i popularnih negativaca, skupljanje gomile predmeta za kompletiranje raznih kolekcija, kao i odlazak u narednu glavnu misiju. Koliko je LEGO igri potreban open world, ne znamo, ali da mi se nije svidelo, nije. Jednostavno, deluje kao nešto neprirodno i na silu ugurano negde gde mu zaista nije mesto. Možda najveće iznenađenje je bilo to što Kronopolis nije napravljen od LEGO kockica, nego od običnih tekstura koje viđamo svakodnevno u igrama. Namerno ili slučajno, svakako je velika šteta i propust. Nakon odigranih par nivoa, recept igranja brzo izlazi na videlo, uglavnom ćete držati kvadrat na džojpedu i uništavati sve ispred sebe, pošto je osnova svakog nivoa ista, skupite što više kockica, koje su potrebne za razne stvari u samoj igri, a to radite tako što, pa tako što uništavate sve pred sobom. Iiiiii…. vrlo brzo igranje postaje zamorno, jer igra ne nudi neke varijacije tokom igranja . Jasno da je igra namenjena pretežno deci, ali smešno je da i za to malo zagonetki koje imamo, sama igra izbacuje nagoveštaj za rešenje “u roku od odmah”. Kamera će fokusirati stvar koja je neophodna za prolazak ili će heroji početi, ničim izazvani, da pričaju o tome. Ako se neko pita koliko ima karaktera u igri, teško je reći…ima ih sigurno preko 200, dostupni su verovatno svi likovi na koje je Sten Li možda nekada pomislio i upotrebio ih u svojim stripovima. Tolika količina igrivih likova na jednom mestu deluje previše i neka vam ne bude čudno ako u jednom trenutku počnete da vodite evidenciju koje moći ima neki lik i zapisujete njihova imena s obzirom na to koliko ih ima. Treba napomenuti da uz igru ide i sezonska propusnica koja daje pristup nekolicini igrivih likova, ukoliko vam oni koji su dostupni nisu dovoljni. U igri postoje i boss borbe, sa glavnim i sporednim bosovima, ali nekako su sve isuviše jednostavne i pri tome većina se svodi na jedan te isti pristup. Očisti talas neprijatelja, oslobodi prilaz glavnom baji, udari ga par puta, pa sve ponovi. Kao što rekoh, ogroman broj likova koji defiluju kroz igru proizvodi kontra efekat i mnoge, a ima ih baš mnogo, od borbi sa sporednim negativcima će delovati baš onako loše i možda izmame I poneki MEH uzdah, jer ste svesni da za minut ili dva stiže sledeći zli čika koji hoće da vas se reši. Sa aspekta priče igra deluje malo bolje, mada ne treba ni tu očekivati čuda jer ipak smo svesni o kakvom naslovu se radi i koja je njegova primena. Likovi su odglumljeni od sjaja do očaja. Glavni negativac deluje veoma dobro i odskače svojim kvalitetom od ostalih. Dok Star Lord, Spajdermen i pogotovu Kapetan Amerika deluju kao da su svoj redak teksta čitali s prislonjenim pištoljem uz glavu, koliko sve to loše zvuči. Možda najneprijatnije iznenađenje predstavlja humor po kome su LEGO igre postale poznate. Ovde sve to nekako osrednje zvuči, dijalozi nisu posebno zanimljivi, tako da, ništa od onih stvari koje su krasile prethodne igre. LEGO Marvel Superheroes 2 je simpatična igra, naročito ako je igrate sa nekim u društvu, nije važno da li je u pitanju drugar ili drugarica, muž ili žena, brat, sestra, ili vaša deca, sigurno da ćete se dobro zabaviti. Ima svojih problema i nedostataka, ali poslužiće svrsi. Ako niste ranije, poput mene, igrali ovako nešto, probajte – nećete zažaliti! Bar ne mnogo. AUTOR: Dejan Stojilović Igru za potrebe opisa ustupio Warner Bros Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svake godine pre zimskih čarolija u domove većine gejmera koji obožavaju da prate sport, a pre svega fudbal, stiže čuvena menadžerska simulacija “Football Manager”. Sega iz godine u godinu čini ovu igru sve realnijom, što je odlično za ljude sa naših prostora, da odaberu tim i pokažu se kao vodeći menadžeri nekog kluba ili reprezentacije, jer dobro je poznato da u Srbiji bar 90% ljudi “više zna” od samog selektora nacionalnog tima ili od glavnih trenera Crvene zvezde i Partizana, pogotovo na sportskim terenima poput slava i kafana. Kao i kod prethodnih izdanja, Sega uvodi novine. Za mene, koji igram raznorazne menadžere još od devedesetih, lako je primetna svaka i najmanja inovacija u igri, tako da nije problem snaći se u nameštanju taktike, sprovođenja transfera, igranja utakmice. Početnicima, koji su uglavnom mlađeg doba, takođe ne bi trebalo predstavljati problem osnovno savladavanje i rukovanje igrom, sad već oko taktike i priprema utakmica potrebno je iskustvo i strpljenje, što dođe samo po sebi vremenom. Najteže može biti onima koji su preskočili par serijala ove igre, pa su naviknuti na dosta prostije menadžere od pre nekoliko godina, lako ih može zaboleti glava kada ugledaju koliko je sve napredovalo i postalo kompleksinije. Kada krećete sa igrom, imate opciju da li želite u početku da vam u “oblačićima”(žutim tačkama) vodič objašnjava igru i sprovodi vas kroz nju. Možete to staviti na minimum ili pak isključiti, ali ako ste novi ili dugo niste igrali, savetujem vam da kliknete svuda gde vam sama igra nudi objašnjenje o čemu se u tom odeljku zapravo radi. Izabrali ste klub, zacrtali cilj pre starta šampionata, proverili sastav ekipe, uočili slabe tačke, bacili se u razmišljanje koga dovesti na poziciju levog beka, gde vam se trenutno nalazi najslabija karika u ekipi. Kod transfera i odabira potencijalnih pojačanja za vaš klub lako možete videti ko bi zaista voleo doći u vašu ekipu, a da je na transfer listi, a ko ne bi ni pod kojim uslovima pristao. Tako da, ukoliko ste krenuli da vodite tim iz naše Super lige, za početak se zadovoljite pojačanjima iz domaćeg prvenstva, nekog manje poznatog stranca ili u retkim slučajevima poznatijeg fudbalera na zalasku karijere koji će vas prittom “odrati” i uzeti novca koliko biste dali na 10 mladih domaćih igrača na toj poziciji. Za početnike važi, dok se par puta ne opečete oko transfera i ne pokajete se, nećete ni naučiti, jer svako želi već prve sezone napraviti jaku Zvezdu, Partizan… Što se taktike tiče, sve je uglavnom isto kao i na “sedamnaestici”. Odličan pregled taktike, mnoštvo opcija za svakog igrača individualno, te i ekipno, nećete imati mnogo briga ukoliko gubite, da očas posla u 85. minutu naredite napad iz svog raspoloživog oružja. Oni malo veštiji će to svega za par sekundi uraditi, dok se za početnike i one malo sporije i nesigurnije savetuje pritisak pauze, pa samo lagano. Ono što je najveća draž svega je naravno igranje utakmice. Ima i onih koji vole da im ide samo komentar meča bez prikazivanja makar najvažnijih situacija tokom meča, ali takvih je malo. Sa druge strane ima i onih koji uspore brzinu meča i gledaju je celu, što ja iskreno i ne razmem baš, ali s obzirom koliko je napredovala grafika što se tiče samog gledanja meča, svaka čast, još malo pa kao PES ili FIFA. Dobro, ne baš još malo, ali s obzirom da je ovo menadžer, prikazi utakmica su fenomenalni. Ono što je i dalje je tu je brza izmena igrača, menjanje taktike tokom meča, a da se ne mora kliknuti više od dva puta. Što se ostalih stvari tiče, uvek je koristan “Team report”, kakvo god viđenje tima imali, konsultujte se i sa pomoćnicima, pa ako vam ne ide kako treba, poslušajte njihov savet. Trening je ostao isti, potrudite se da trenere sa pravim ocenama privolite da dođu u vaš klub, em će vam igrači brže napredovati, em ćete i sami biti zadovoljniji sobom, kad neki klinac iz omladniskog tima odlično napreduje, a vi ste ga progurali u prvi tim, ništa slađe, zar ne. Medicinski centar je takođe odlično urađen uz zaista sjajan pregled povređenih igrača i opis samih povreda. E sad ono glavno, što nisam hteo reći na početku, “Dynamics”. Tu vam se nalazi stari poznati “Team meeting”, ali pored toga, neke novine koje će zadovoljiti sve sladokusce ove igre. Nakon klika na ovu opciju prvu će vam izaći ono uopšteno, Tu ćete videti kakva vam je atmosfera u ekipi, da li ima nezadovoljnih, ono što je dosta zanimljivo je i to, kako se slažu međusobno igrači, da li ukoliko imate mnogo stranaca u ekipi jezička barijera predstavlja neki porblem u funkcionisanju kluba. Nakon uopštenog prikaza zadovoljstva ekipe, moći ćete videti hijerarhiju u klubu, od vođa tima i onih glavnih lidera na terenu i van njega, pa sve do onih igrača koji nemaju ama baš nikakvog uticaja na tim, čija se reč ni ne čuje, a kamoli poštuje. Znači, neće imati isto pravo kapiten ekipe koji je tu već 15 godina i klinac od 17 godina koji je došao pre sedam dana u ekipu, što je zaista jedna velika novost i poboljšanje same igre. Nakon što uprava Rome nije ispala fer prema legendi kakav je Frančesko Toti, atmosfera u ekipi je bila katastrofalna, navijači gnevni, a iz suparničke ekipe, navijači večitog rivala Lacija, odali su mu počast kakvu nisu ni mnogim legendama iz njihovog kluba. Izbacite Mesija iz Barselone, Pelisijera iz Kijeva ili bilo koju legendu nekog kluba pa ćete i sami videti reakciju igrača, navijača, pa i vaših ukućana, koji će biti ogorčeni vašim postupcima. Pored opcije “Dynamics” može se naći još nekih sitnih promena u skautingu, ali to ćete videti sami kad krenete da šaljete vaše skaute po celom svetu. Na vama je sad da odabere kakva vam pozadina odgovara, šta vam najviše odmara oči, najviše prija vašem mozgu i onda lagano. Ali, ipak najslađe je ono što je u ovom tekstu kraj, a u vašem vođenju ekippe sam početak, a to je odabir kluba. Šta vam je slađe, krenuti s Bajernom, Realom, Barselonom i biti jedan od favorita za sve moguće trofeje ili možda krenuti iz šestog ranga takmičenja engleske lige i probati sa malim klubom ostvariti neprocenjive uspehe kakvi su ulazak u neku od četiri profesionalne lige, što duži opstanak u FA kupu i slično. A zamislite tek ako krene u budućnosti opet liga, sa klubovima iz bivše SFRJ, pa to će tek biti užitak igrati sa prijateljima i “prepucavati se”. Definitivno najbolja i najkompleksnija fudbalska simulacija koju smo do sada imali prilike da vidimo i ljubitelji fudbala će imati pred sobom mesece pravog uživanja, samo nemojte da zaboravite i na ostale obaveze. Srećno i sportski pozdrav. AUTOR: Stevan Marković Igru za potrebe opisa ustupio Computer Land Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom 110. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Nakon sjajne i komercijalno uspešne horor avanture Until Dawn, iz radionice Supermassive Games studija nam stiže Hidden Agenda. Od kako je Telltale predstavio prvi Walking Dead, nismo imali priliku da vidimo nešto novo i inovativno u žanru modernih avantura, sve do izlaska Until Dawn, igre koja je uzela poznate konvencije i klišea iz horor filmova i na kreativan način ih ponovo načinila zanimljivim i svežim. Ovoga puta, nije u pitanju horor žanr, već sve ono na šta smo uveliko navikli u crime/drama filmovima i serijama koje smo gledali u poslednjih 20 godina, a Supermassive će i ovoga puta pokušati da eksperimentiše sa ustaljenim pravilima i formom koja karakteriše ovaj žanr. Kako? Tako što će koristiti PlayLink tehnologiju, koju je Sony predstavio na ovogodišnjem E3 sajmu. PlayLink podrazumeva igranje igara sa vašim prijateljima koristeći Android i iOS smart uređaje umesto gejmpedova, a prvenstveno ima za cilj da okupi prijatelje pred TV-om, čak i one koji nisu pasionirani gejmeri. Možemo slobodno reći da je ovo prva PlayLink igra AAA produkcije, iako je po obimu daleko manji projekat od Until Dawn. Za njeno igranje će biti neophodno da imate smartfon i wireless mrežu na koju će biti konektovan, a za potpuno uživanje još par prijatelja. Inače, maksimalan broj igrača je 6. Naravno, igru možete preći i sami, ali će celokupno iskustvo biti daleko siromašnije. Kako ovo funkcioniše u praksi? Nakon što okupite vaše prijatelje ispred TV ekrana, instalirate Hidden Agenda aplikaciju na svačiji smartfon i započnete igru na konzoli, dočekaće vas tutorijal misija gde ćete se upoznati sa načinom igranja. Telefon vam služi kao dnevnik sa korisnim informacijama, kao touchpad da upravljate svojim akcijama na ekranu i da vam kaže da gledate u TV. Zaista, na ekranu vašeg ljubimca će konstantno pisati „Look at the TV“. Tek na kraju svakog poglavlja narator će vam sugerisati da napravite pauzu, dohvatite piće, pročitate dnevnik i prodiskutujete o toku priče sa prijateljima. Hmmm, ne bi bilo loše izmisliti sličnu aplikaciju za ljude koji konstantno zure u svoje telefone u društvu… Uvodno poglavlje započinje rešavanjem slučaja serijskog ubice koji biva uhvaćen i osuđen na smrt. Par godina kasnije, dva dana uoči njegove egzekucije, novi dokazi isplivavaju na površinu koji ukazuju na to da čovek koji je osuđen možda i nije kriv. Imaćete priliku da vodite par likova u ovoj avanturi, pokušavajući da donesete prave odluke i pronađete sve tragove u cilju da otkrijete istinu. Ako ste igrali Until Dawn ili bilo koju Telltale avanturu, onda znate kakav tip igre je u pitanju. Razliku u odnosu na te naslove pravi PlayLink, jer su pri odlučivanju uključeni svi igrači. Pri izboru dijaloga, igra se vodi pravilom većine, odnosno biće izabrana opcija oko koje se većina složila preko svojih smartfona. Svaki igrač ima pravo da preuzme inicijativu i sam donese odluku koristeći takeover poene. Poeni dolaze kao nagrada onima koji su imali najbrže reflekse u „quick time“ događajima ili oštro oko pri istraživanju okoline i pronalaženju dokaza. Pored toga, na početku svakog poglavlja, igra će primorati učesnike da izaberu među sobom one koje najviše karakterišu određene osobine, npr. ko je najhrabriji, ko najbolje podnosi pritisak, ko je najsaosećajniji i slično. Oni koji budu izabrani će imati priliku da se dokažu „na muci“ u kritičnim trenucima u igri… Svi ovi elementi dovode do vrlo interesantne dinamike u družini koja se nađe pred ekranom, vrlo komičnim momentima, raznim prozivkama i generalno vrlo zdravom atmosferom. Nešto što je, možemo reći nedostajalo kod ovakvih igara, bar kod onih koji su sa prijateljima prelazili ovaj tip avantura u prošlosti (vaš recenzent se ubraja u gorespomenutu grupu). Igra nije naročito duga ali ima replay value. Postoji puno varijacija na odvijanje priče u zavisnosti od izbora, a možete (SPOILER!) igru čak i neslavno da završite negde na polovini. Tu se ističe velika mana, jer nakon prvog prelaska pa makar on bio tek negde na pola priče, saznaćete veliki deo priče kroz međuscene pri odjavnoj špici. Time se užitak u igri drastično umanjuje i glavni cilj koji igrači pokušavaju da pronađu u narednim prelazima se svodi na ispravljanje grešaka i eventualno eksperimentisanje sa izborima. Pored standardnog kooperativnog moda, gde igrači rade zajedno na rešavanju slučajeva, postoji i competitive mod gde jedan igrač dobija hidden agendu, a drugi pokušavaju da saznaju ko je u pitanju. Ovaj mod dobro dođe kada jednom uspešno privedete priču kraju. Da se dotaknemo produkcijskih vrednosti ove igre. Igra koristi isti engine kao i Until Dawn pa zbog toga izgleda fotorealistično, s tim da frame rate zna da opadne s vremena na vreme baš kao i u prethodnoj igri. Zvučna podloga uspešno doprinosi tmurnoj atmosferi dostojnoj kvalitetnim krimi dramama. Gluma i kvalitet pisanja znaju da variraju. Naprosto se vidi da ovo nije projekat velikih razmera kao njegov prethodnik. Upravljanje preko touchscreena zna da bude tromo, ali ne kvari užitak u igranju. Supermassive i Sony su ponovo uspeli da donesu dašak svežine u žanr avantura iako ne tako značajan kao prethodnog puta. Za sve vas koji interaktivne avanture igrate sa prijateljima i zajedno donosite odluke, ovo je igra za jedno gejming veče uz koju ćete se dobro zabaviti. AUTOR: Aleksa Petronijević Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Star Wars Battlefront II je stigao. Po prirodi stvari, testirali smo ga uzduž i popreko, ne bismo li mogli da vam prenesemo sve impresije iz našeg ugla. Trebalo je dočekati ovaj trenutak, tako da bez daljeg odugovlačenja – ovo je Battlefront II! Ono što je odmah vidljivo, jeste glavni meni koji je pojednostavljen u odnosu na prethodnu igru, a reklo bi se i dosta pregledniji. Ali čak i da je dizajniran kao da ga je siroče sa vašara crtalo, to ne bi bilo ono što bi ozbiljno moglo da zabrine bilo kog zaljubljenika u galaksiju i svetle i mračne sile. Tako da se time nećemo detaljnije baviti. Ali zato ne možemo a da ne pomenemo uvođenje mikrotransakcija! Tih malih pohlepnih đavola velikih kompanija, koji samo gledaju kako da zavuku svoje prljave ručice u naše džepove. Na svu sreću, ovog puta su bar za kratko izgubili bitku, jer mikrotransakcije su privremeno u celosti izbačene iz igre. Tako da ni taj negativni segment ove igre nećemo detaljnije pojašnjavati, po principu – ako im ne pridaješ značaj i ne pominješ ih, onda kao da se ništa i nije dogodilo. Sledeće je nešto što nas je istinski obradovalo, a to je Story mod (singlplejer kampanja) , novitet koji su neki od nas zaista željno iščekivali. Ovo jeste jedan korak u pravom pravcu, ali ima i nekoliko velikih mana. Možda i najveću manu predstavlja činjenica da je za prelazak na normalnoj težini u proseku potrebno mizernih 4 (ČETIRI!) sata aktivne igre. Kako da nam ne krenu suze, pogotovo znajući koliko smo dugo čekali da se ovako nešto pojavi u novijoj generaciji Star Wars naslova? Ali dobro, zlo nikada ne ide samo. Jer druga, takođe velika mana, je neuverljivost priče. U jednom trenutku, cupkate kao malo dete od uzbuđenja dok ispaljujete one divne laserske zrake iz vašeg x-winga, dok već u sledećem podsvesno želite da ste slepi i gluvi ne bi li izbegli da registrujete naivne pokusaje EA-a da vas ubedi da je sve to tako realno i da to tako može. Sve ovo je pojačano nepovezanošču misija sa pričom i nabacivanjem nasumičnih događaja – verovatno u pokušaju da nam se prezentuju neki od legendarnih likova Star Wars sage kroz gejmplej, koji na kraju ostavlja vrlo naivan utisak. A sad je red malo i da pohvalimo ono što valja, a to su prvenstveno muzika i zvučni efekti! Uz neke kvalitetnije slušalice ćete od silnog zadovoljstva možda doživeti i epi napad, tako da – oprezno s tim. Ne šalim se! Grafika? O Bože i silo blagodatna, mnogo ti hvala na ovom raju za oči! Od osvetljenja, preko modela pa do animacija kretanja, sve je na svom mestu. Čak je i osećaj kontrole suptilno poboljšan u odnosu na prethodnika. Ovaj nivo poliranosti nesumnjivo podiže konačan utisak. Ali ne lezi vraže! Aljkavo osmišljen leveling karaktera se svodi na sledeće: prikupljanje takozvanih “star” kartica koje možete da primenite na svog karaktera, bilo on heroj, običan truper ili neka letelica… Kartice mogu da se kupe ili da se dobiju u “loot” kutijama, a postoji četiri verzije svake od njih. Do najjačih ćete logično najteže doć,i ali će vam one, logično, i najviše pomoći. Vau, baš inventivno. Ali da se još jednom osvrnemo na sam gejmplej, koji ostavlja jako dobar utisak. Ostaje žal zbog nekih stvari, kao recimo zbog toga što nemate više rasa na raspolaganju u galaktičkim bitkama, što bi dodatno doprinelo na atmosferi. Evo, na primer, među fanovima su ozloglašeni, ali meni bi lično Evoks ratnici u ulozi saboraca pobunjenika na mesecu Endoru, svakako bili nešto poželjno! Pored toga, nedostatak predstavlja i činjenica da letelice u kopnenim bitkama ne mogu da budu upravljane od strane više igrača – na primer da jedan leti, drugi puca i slično. Ali, sve u svemu, i bez ovih sitnica koje bi mnogo značile, multiplejer mečevi predstavljaju posebnu vrstu zadovoljstva i sigurno će održati vašu pažnju satima. Mada… Sva oružja koja imate na raspolaganju, osim dizajna i ne odaju neku raznovrsnost niti pružaju veliku prednost u bitkama – ili nam se bar tako čini. Većina njih su jednolična i podsećaju jedna na druge. Šta, i vi biste samo da se latite svetlosnog mača? U tom slučaju, u redu. Dozvolite da rezimiramo. Za skoro svaki korak u napred, programeri iz DICE-a takođe načine i jedan ka nazad. Iako je dosta stvari unapređeno u odnosu na prvi deo, mnogo toga je stagniralo ili čak postalo još i gore, što nivo frustracije kod igrača, a pogotovo fanova, podiže na nivo crvene uzbune. Kupite igru, igrajte je i ne razmišljajte, i tako ćete vrlo verovatno uživati u njoj. U suprotnom, ako ste hardkor fan, preporučujemo vam neke opijate, ne bi li se vaš nivo koncentracije smanjio na minimum, kako biste mogli na miru da uživate u onome što zaista valja. A ako se i u sledećem nastavku ponove iste greške, mislim da možemo očekivati i mnogo više od običnog štrajka igrača i fanova. Do tada, neka je sila sa vama, a programerima i izdavaču neka je Bog u pomoći, da im se iste greške i ispadi ne ponove i u budućnost. AUTOR: Miloš Živković Igru za potrebe opisa ustupio Computer Land Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom 110. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Sonic, u društvu popularno zvan Sanik d Jež, je jedan od bitnijih maskota gejminga koji može da stoji rame uz rame sa velikanima kao što su Mario, Link i Solid Snake, i svakako najpoznatije zaštitno lice kompanije SEGA. Od starih kasičnih dana, Sonic nije imao vernog i dostojnog naslednika sem možda Sonic Generations i Sonic All-Star Racing Transformed (Jel se računa ovo? Računa se). Kolege takođe spominju novu Sonic Maniu kao sjajnu Sonic igru, ali je nisam još uvek probao. Pa, da li je Sonic Forces veran naslednik ili samo još jedan 3D Sonic koji je neigriv? Dok sam prelazio, imao sam osećaj kao da igra želi da bude tri različite igre, ali ne zna kako da se uklopi u samu sebe. Prva trećina je 3D Sonic na kog smo navikli samo što ovog puta radi bolje. Uporno insistiranje na 3D platformingu iz trećeg lica se ovde isplatilo i bolje funkcioniše nego u Sonic Generations. Nivoi su sjajno dizajnirani i stvarno sam imao osećaj da letim kroz mape koje su doduše izuzetno kratke. Druga trećina se odnosi na lika koga sami pravite na početku igre. Ovo nije bilo viđeno u Sonic igrama do sad i pomislio sam inicijalno da je ovo inovacija koja je bila neophodna Sonic franšizi. Nažalost, ovo je najlošiji gejmplej segment, ali i najzabavniji meta segment igre. Imate veliki broj opcija kako da napravite svog lika i kako da ga opremite. Od kapa i majica do raznog swaga i blinga, ni jedan lik neće izgledati isto. Što je najluđe od svega, SEGA nije ubacila mikrotransakcije niti lootbox sistem, što je stvarno veliki plus. Pored vizuelne opreme, svom liku dajete razne alate koji služe za prelazak nivoa na razne načine, što je plus kad pri novim prelascima igre. Nažalost, gejmplej je mnogo čudniji i lošiji od Sonika na kog smo navikli, jer se više odnosi na slajdove, trčanje po zidovima i akrobacije, nego na brzinu. Treća trećina je klasični 2D Sonic koji se drži korena gejmpleja, ali je dosta usporen. Imao sam osećaj kao da mi fali nešto kroz celu igru, kao da se vuče, a ne trči. I sami nivoi su nekako dizajnirani da vas zaustave a ne da letim po pejzažima kao u stara vremena. Grafika i dizajn igre se međusobno dopunjuju i bez srama mogu da kažem da je ovo možda najlepša Sonic igra do sad. Šarenolik stil Sonica se izuzetno lepo spaja sa polu-ozbiljnom pričom, ali i sa diskutabilnim humorom. Priča je ovog puta malo ozbiljnija i hvata se nekih tema atipičnih za Sonic igre. Naime, Eggman je uspeo da zarobi Sonica uz pomoć novog neprijatelja, Infinity, koji je brži od našeg heroja (gasp!). Potom, Eggman preuzima ceo svet i Sonicovi saborci prave pokret otpora i pokušavaju da svrgnu Eggmana, spasu Sonica i unište režim potlačenja. Zvuči ozbiljno, ali kroz jako čudan humor (ko je igrao, zna na šta mislim), uspevaju da održe neku kohezivnost koja se fino uklapa u dizajn igre. Sem za 2D Sonika, kontrole ostalih su odlične i precizne. Nisam imao osećaj, pogotovo u 3D novoima, da su me kontrole zaustavile ili radile protiv mene. Valjda su uspeli posle toliko promašaja da usavrše to trčanje iz trećeg lica i da sjajno prenesu na kontroler. Sonic Forces nije najbolja Sonic igra do sad i ima svoje mane, ali nije ni loša Sonic igra. Ljubitelji franšize će naći dosta stvari koje će ih nervirati, ali njihovi klinci će biti oduševljeni. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Computer Land Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne bih da vas mnogo deprimiram, ali da li ste svesni da deca koja su rođena 1999. godine, zvanično postaju odrasli građani Srbije, biraju da li će i koji će fakultet upisati, razmišljaju da li je bolje „zapaliti preko“, i polako ali sigurno izlaze iz „training grounds“, dok se pred njima otvara jedan ogroman open world, sa gomilom kvestova, živopisnih karaktera i odlukama koje se granaju. Mi stariji, kada spomenemo tu 1999., uglavnom ćemo automatski početi da se prisećamo gde smo bili i šta smo radili dok je nebo iznad Srbije sevalo, dok su se neki novi, strašni i nepoznati zvukovi širili kroz gradove, a mi živeli u zebnji kada će to sve da prestane. Malo kome je kod nas bilo tada do video igara, ali to naravno nije sprečilo svetsku igračku industriju da radi punom parom. Te godine svetlost dana su ugledale legende gejminga, koje isto tako, kao i gorespomenuti klinci, u 2017. postaju punoletni. System Shock 2, Planescape Torment, Counter Strike, Unreal Tournament… samo su neki od naslova koji su obeležili tu veoma „plodnu“ godinu za igre. Negde uz njih, provukla se jedna akciona avantura koja je bila okarakterisana kao naslov ispred svog vremena, ali zbog nekoliko bitnih stavki, nije ostavila toliko dubok trag u gejmingu kao njeni vršnjaci. Naravno, pričamo o Outcastu. Outcast je akciona avantura iz trećeg lica sa velikom primesom elemenata iz role-playing igara. Mada, trpati ga u bilo koji žanrovski koš je krajnje nezahvalno, jer igru karakterišu zagonetke, pucanje, dijalozi, kvestovi i open world podeljen u nekoliko velikih zona. Rađena je u voxel tehinici, koja je, iako je izgledala prelepo za to vreme, vukla ogroman broj resursa, koje tadašnji računari nisi bili baš u mogućnosti da iznesu. Zato je sada pred nama, konačno i na radost mnogih, Outcast – The Second Contact. Dakle, Second Contact je rimejk Outcasta, prilagođen današnjim standarima. Igra je zadržala svoju osnovu i srž onoga što ju je činilo posebnom, tako da odmah sklonimo tu brigu sa strane – likovi, priča, kvestovi i muzika su uzeti u razmeri jedan prema jedan i ništa od onoga što ste zavoleli tada nije izmenjeno. Kontrola lika, grafički prikaz i korisnički interfejs su pretrpeli najveće promene i pokušali da njegovo izvođenje prilagode 2017. godini. Pošto verovatno postoji veliki broj ljudi koji prvi put sad čuju za ovu igru, da počnemo od osnova. U ulozi ste čoveka pod imenom Cutter Slade, američkog vojnika, koji sa svojim timom od još tri člana, mora da prođe kroz interdimenzionalni portal i ispravi problem koji je uzrokovao neko iz tog stranog sveta, a za posledicu ima ni manje ni više eventualno uništenje naše planete. Jednom kada prođe kroz portal, biće dočekan kao spasilac i tog drugog sveta, Adelfe, a ni sam ne shvatajući kako i zašto je dobio tu ulogu. Možda ovaj početak zvuči banalno, ali priča je veoma dobar aspekt igre, i kako bude odmicala, tako ćete sve više povezivati konce i kapirati šta se sve u stvari dešavalo i kako je došlo do toga da ste baš vi taj „izabrani“. Cutter je inače odličan glavni karakter, sa jasnim stavom, ponašenjem i veoma velikom dozom sarkastičnog smisla za humor. Ovo poslednje u stvari čini veliki deo šmeka same igre, jer Talani (stanovnici Adelfe) ne poznaju koncept ironije, što će dovoditi do krajnje simpatičnih situacija i fenomenalnih dijaloga između lokalnog stanovištva i vas. Talani su inače veoma miroljubiva rasa, a pride će na vas gledati „kao u Boga“, tako da će se na svakom koraku truditi da vam pomognu. Ali, naravno, na tom putešestviju ćete rešavati i gomilu njihovih problema. Između ostalog, vi ste taj koji po predanju mora da spreči tiraniju Fae Rhana i njegovih vojnika, što čini i okosnicu igre. Svet Adelfe je prikazan kroz nekoliko regija koje ćete morati temeljno da istražite. Sve one su vizuelno prelepe, a opet svaka je svoja na neki način, i po arhitetkuri sveta, mentalitetu stanovništva, gustini naseljenosti, klimatskim uslovima ili poslovima koji se obavljaju. Taj svet je tako nepoznat i tuđ, ali na kraju vašeg puta, vi ćete jasno znati da u Ranzaru stalno pada sneg, da u Šamazaru rade na poljima risa, da je Talanzar prestonica, a da je Okar divlji i neistražen. Možda ove reči zvuče smešno na papiru, ali iako delom govore engleski jezik, Talani koriste i mnoge svoje reči, pa ćete vremenom naučiti i šta je daoka, i ko su šamazi, i kako se pije lampe, i zašto da se plašite sanegti. Kada budete kompletirali igru, možete slobodno u vaš CV da dodate „adelfanski – napredno poznavanje“. Pitanje se postavlja, zašto bi Outcast trebalo da bude zanimljiv za sve. Uzmite u obzir da je igra rađena tako davno, kada su postojali neki drugačiji postulati kada su u pitanju video igre. Tada nije bilo waypointa, nije bilo mapa na kojima je sve iscrtano, nije bilo fast travela. Ako hoćete da znate gde je neki Talan, stanite pa pitajte nekoga. Oni će vam, na primer, reći „hodaj severoistočno od mene, ali mnogo koraka“. I to će vam biti svakodnevnica. Stani i raspitaj se. Outcast će od vas tražiti da uključite mozak, jer vam ništa neće biti dato na izvolte, već sve što budete uradili u igri, uradićete zato što se vi to provalili da tako treba. Zadovoljstvo zbog rešenog problema je na taj način mnogo veće, a vi nećete trčati kao robot ka „nečemu što svetli“. Inače, igra čak ima i nekoliko zagonetki na koje bi Nathan Drake i Lara Croft bili ponosni, koje ćete rešiti samo pažljivim slušanjem instrukcija i vašom mogućnošću povezivanja kako njihov svet funkioniše. Dakle, shvatili ste. U pitanju je šuter iz trećeg lica u otvorenom svetu koji vas ne drži za ruku i traži od vas da uključite mozak. Pritom izgleda prelepo i pun je interesantnih likova, dijaloga i kvestova. Muziku je radio moskovski simfonijski orkestar i ona se savršeno ukalapa u čitavaj ovaj univerzum i čini vašu avanturu još epskijom. Međutim… Eh te pare. Da je ovu igru finansirao neki bogati izdavač, ovo bi verovatno bio jedan od najboljih naslova ikada. Igra pati od problema koje nijedan noviji naslov nema. Iako je kretanje poboljšano u odnosu na original, i dalje je sve to dosta smotano. Broj pokreta koje Cutter može da izvede nije veliki, te neke „novije“ opcije nisu u njegovom opisu sposobnosti. On može da čučne i skoči, a pri skoku može da se popne uz ivicu. Bukvalno je to sve. Šunjanje je bazično i generalno nepotrebno, a hvatanje zaklona, pentranje uz zidove i pregršt drugih animacija koje imaju likovi koje vodimo danas, jednostavno ne postoje. Ako zažmurimo na to, ne bih da žmurimo na kvalitet pucanja. Iako ima šest različitih vrsta oružja, a svaki od njih i po dva nivoa unapređivanja, napucavanje je prilično loše ostarilo. Naravno, vremenom ćete se adaptirati, ali opet, u odnosu na današanju ponudu, jednostavno nije dovoljno dobro. Čak ni na polju AI-a nije mnogo rađeno, tako da će vojnici uglavnom trčati okolo prilično random i verovatno nećete imati problema da se izborite sa njima, jer nisu previše bistri. Dodajte na to i tu i tamo neki bag, dok budete prolazili kroz svoju avanturu, i ne baš najsrećnije pojašnjenje za objekte koje pokupite u inventaru, može vam se desiti da vas igra umori. Dobra stvar u celoj priči je da su developeri u konstantnoj komunikaciji sa igračima, te da je već izašao jedan peč koji je mnogo stvari dodao i sredio, a uredno se pravi i lista ispravki za sledeći apdejt. Kada na kraju saberemo i oduzmemo stvari, može se desiti da nećemo doći na isto. Ovo je igra koja nije vaša svakodnevna open world avantura. Outcast dolazi iz prošlosti gde nije bilo držanja za ruku, i ako imate želju da vidite kako je to izgledalo nekada, ali u veoma pristojnom grafičkom izdanju, ovo je fantastična prilika za to. Sa druge strane, ako ste neko ko ne voli kada nešto nije „ispeglano“ u svakom svom pogledu, možda je bolje da ga zaobiđete. Mada, ovakve igre se više ne prave. Ako ste se uželeli malo stare škole, 30 evra za ovakav naslov, u odnosu na ostatak današnje ponude nije mnogo. Šta je par skinova i lootboxova gore dole. AUTOR: Vladimir Pantelić Igru za potrebe opisa ustupio Bigben Interactive. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Assassin’s Creed (AC) je usud Ubisoftov…. Neko će pomisliti kako su ovo preteške reči, s obzirom na basnoslovne svote novca koje su zaradili na njemu… Ali… Ono što je prvobitno zamišljeno kao akciona avantura, sa prstohvatom naučne fantastike, viđeno kao trilogija, sa zaokruženom pričom, nakon uspeha i odličnih kritika, vremenom je menjalo svoj oblik. Dugo je Ubisoft tražio svoj GTA ili bar nešto nalik njemu i onoga trenutka kada je svet ugledao najavu za prvi AC, više ništa nije bilo isto. Visokobudžetni akcioni film sa kvalitetnom i misterioznom pričom, ali neispoliranim gejmplejom kakav je AC bio, zagolicao je maštu mnogima. Usavršavanje i dotezanje svega u narednom naslovu franšize proizvelo je tektonski poremećaj u svetu igara i pored nemuštog kraja i uplitanje novih, a nepotrebnih zapleta, stvorilo je novu zvezdu na gejmerskome nebu. A onda je neko pomislio….“A šta će biti kada se priča okonča? Pa vidi koliki profit ostvarismo…”. I početak kraja beše blizu. Lagano pretvaranje franšize u virtuelnu istorijsku razglednicu svetskih velegrada kroz različita istorijska razdoblja je moglo da počne. Da ne beše brodoloma poznatijeg kao Unity, koji čak ni Sindikalna kontrola štete, prevashodno kao dokaz da Ubisoft može da napravi solidnu, ali samo to, igru koja može da radi, nije mogla da popravi. Udarac na zaradu beše jak, a kao rezultat toga neko reče “Ovako više ne ide!“ i ode nam AC na dvogodišnju pauzu. Dobro de, da kojim slučajem ne zaboravimo da postoji, dobili smo remaster Eciove trilogije, potom film, a onda i najavu za seriju, ali na pauzi smo! I…dobismo Origins. Priču o egipatskom specijalcu (medjay) Bajeku, u vreme Ptolomejeve vladavine Egiptom. Bajeka je velika muka snašla jer je zlosretnom igrom sudbine ostao bez svog sina koji je nastradao od ruke misteriozne organizacije kultista koji su se proširili po čitavoj zemlji. Slomljen od bola, obnevideo od besa, Bajek kreće u krvavu osvetu, rešen da svaki od učesnika plati za svoje zločin(e). Međutim, kako to obično biva, saznaje da je problem mnogo veći, da je organizacija poput Hidre, da sa svakom isečenom glavom, izrasta još novih i da je jedino rešenje lišiti svet onih koji zapravo povlače sve konce. U to vreme Egiptom vlada haos, brat i sestra (Ptolomej i Kleopatra) bore se za vlast i na sve načine pokušavaju doći do nje. Dok zemlja tone u haos i bezvlašće, iz prikrajka vrebaju i Rimljani. Nije lako biti Egipćanin…. Najpre vas „spuca“ krajolik, prizor je malo remek-delo, potom vam pogled skrene ka nebu, ostanete bez daha… Iako tek početna zona, izgleda dovoljno spektakularno i daje vam do znanja da je pred vama verovatno najlepša igra koju je Ubisoft napravio. Mapa, koja je ogromna, prebogata je detaljima i raznovrsnim terenom, bilo da su manja ili veća naselja, pustinja, delovi oko Nila, a tu su i veći gradovi Aleksandrija i Memfis, ukratko „ima sve“. I onda dodjete u Gizu… Sfinga, piramide sve izgleda toliko nestvarno realno, toliko verno preneseno, na Youtube možete pronaći klipove u kojima se slike iz igre porede sa slikama iz Egipta, ako ne obratite pažnju, lako možete da pogrešite šta je šta. Aktivnosti na mapi su raznovrsne, najzad je koncept funkcionisanja svakog AC naslova godinama unazad promenjen. Nema više nekoliko različitih aktivnosti koje se ponavljaju na određenim delovima mape. Nema skupljanja perja golubova, nema skupljanja stotina memorijskih fragmenata, jurcanja za brdom kovčega u kojima nema ničeg korisnog u većini slučajeva. Ovoga puta, pred nama je AC najbliži nekom RPG naslovu, jer ćemo imati sporedne misije raštrkane širom mape, koje svojom strukturom dosta podsećaju na sporedne kvestove u RPG igrama. Misije se ponekad mogu nadovezati i nastavljati jedna na drugu, tako da umesto generičkih zadataka i neinteresantnih aktivnosti imamo daleko kvalitetniji sadržaj i to predstavlja jedno od najvećih iznenađenja i ujedno i najprijatnijih. Naravno, svaka od ovih misija varira svojim kvalitetom, ali vidljiv je trud uložen u njih. Njihovim rešavanjem skupljate iskustvene poene kojim levelujete Bajeka, na način sličan onom u Sindikatu, ali opet malo detaljnijim. Drvo veština je podeljeno na tri grane, svaka specijalizovana za određeni stil igranja. Iako u igri postoji ograničenje u vidu maksimalnog nivoa, to ne znači da nećete moći da otključate svaku od sposobnosti koju Bajek ima, jer kad skupite određeni nivo bodova, umesto novog nivoa, dobićete samo poene. Bio bih slobodan da kažem da je šteta zbog toga, jer na taj način bismo morali da porazmislimo koji nam stil najviše odgovara i povedemo računa da li će neki poen biti „bačen u vetar“, ali dobro, Ubisoft ne može preko noći da raskrsti sa praksom igranja na sigurno i radikalnije promeni nešto u igri, a pogotovu ne u AAA naslovu, namenjenom širokim narodnim masama. Ako spadate u red onih koji nisu bas namerili da zavire u svaki ćošak, a još manje da isprobaju svaku od zanimacija koje Origins nudi, ne brinite, iskustvo se dobija za svaku otkrivenu zonu, pozamašne svote stižu za određene sporedne misije, a o glavnim da ne govorimo. Mada, budite spremni da u početku odradite nešto od tog sadržaja jer će misije vezane za glavnu radnju biti nekoliko nivoa iznad vašeg. Verovatno se neki od vas pitaju kako funkcionišu tornjevi u ovoj igri. Da, da! Tu su! Ima ih, ali njihov značaj je daleko manji nego pre. Mapa i simboli na njoj se ne pojavljuju nakon uspešne sinhronizacije. Znak pitanja i dalje je znak pitanja, a da bi saznali šta je, moraćete da se zaputite tamo. Dobra vest je da su najčešće neke od prelepih lokacija sa odgovarajućom nagradom, a često su to zapravo utvrđenja gde ćete eliminisati neke od oficira u neprijateljskim redovima, kao i njihove zamenike. Ona će vam poslužiti da isprobate koliko ste vešti u šunjanju ili ako se osećate dovoljno hrabrim i odvažnim u ukrštanju oružja. Što nas dovodi do sledeće tačke dnevnog reda. Borba. Doživela je kompletan redizajn. Nema više čekanja da vam svaki sledeći protivnik dođe kao „pile na klanje“. Nema onih haotičnih okršaja u kojima ćete protiv 79 ljutih gusara izaći kao pobednik, a za to vam je dovoljno da klikćete po dugmićima bez gledanja i čekate da poslednji padne. Ne, sad ste u situaciji da čovek na čoveka izađete kao pobednik. Borba podseća na neku lakšu varijantu For Honora. Izbegavaćete udarce, blokirati, parirati, a za to vreme puniće se skala čijom aktivaciijom, u zavisnosti od oružja koje nosite, izvodite specijalne udarce ili poteze ili upadate u nešto nalik modu „besa“. Na trenutke će sve to izgledati nezgrapno, ponekad i trapavo, ali zaista ćete naići na dobar izazov i kvalitetne okršaje. A kad mapom krenu da krstare specijalne jedinice pod nazivom Filakitai, e onda će tek biti veselo. Iz našeg ugla gledano, bar za tri koplja iznad svega što su prethodne igre nudile, toliko je borba dobra. Kretanje je odrađeno odlično, vratolomije i parkur deo igre je mnogo tečniji i prirodniji. Tome doprinosi i struktura terena, kao i dizajn kompletne mape. Iako će, bar u početku, izgledati kao da nedostaje prostora, šarenolikost terena razuveriće i najveće skeptike. Uzgred, dok budete šetali krajem i razgledali, ne bi bilo zogoreg da obratite pažnju na svet oko sebe. Sećate li se „legende o pet tisuća NPC-a“ iz Unityija? Koliko vas se osećalo kao da proživljava najgore momente iz gradskog prevoza dok ste pokušavali da prođete kroz šumu ruku, nogu i ostalih delova tela, koji su se zaglavili na najužem delu Šanzelizea… Ovde toga nema, svet je živ. Radnici rade na poljima, nose vodu, čiste ribu, voze čamce. Žive svoj život. Ponekad će ih napasti neka od opasnijih živuljki, pa ćete im spašavati živu glavu, katkad će doživljavati neprijatnosti od korumpiranih uniformisanih lica, na svu sreću, tu ste vi da im priskočite u pomoć. U pustinji će vas zadesiti peščana oluja, ukoliko previše vremena provedete na Suncu i međ’ peščanim dinama, videćete fatamorganu. Najkompletniji i najdetaljniji open world koji je Ubisoft stvorio. Da ne bude sve idilično… Dešavanja u sadašnjosti postoje, čak postoji, KONAČNO, mogućnost igranja sa likom koji proživljava Bajekove dogodovštine, ali sve je to srednježalosno. Malecka zona, čitanje datoteka po računaru, skupljanje razbacnih dokumenata… Ubisoft mora da shvati da su isprepletane priče koje su pratile avanture Dezmonda i njegovih predaka, ono što je učinilo ovaj serijal planetarno popularnim i da su podjednako važne. Hajde da uzmemo kao olakšavajuću okolnost to što je ovo početak neke nove priče, pomeranje serijala sa mrtve tačke, ali mora to, ne kudikamo, nego mnogo, mnogo bolje. Drugi problem, koji će biti uočljiviji onima koji su igrali i ostale Ubisoftove naslove, je blagi deja vu osećaj koji se javlja. S obzirom na količinu igara koje izdaju, kao i njihovu sličnu formulu, prolaziće vam kroz glavu „Heh, gde li sam ovo već video/la….“ Bajek ima Senua, orla sa kojim je u simbiotičkoj vezi, orla koji će mu služiti kao neka vrsta antičkog drona, a to smo imali i u Watch Dogs 2, a i u Wildlands. Ima još takvih primera, to ne znači da je sama igra loša, kao i da je određena vrsta gejmplej mehanika neodgovarajuća za Origins, to samo znači da hiper produkcija više šteti, nego koristi. Origins nudi dosta iznenađenja i inovacija, a neke od njih morate i sami otkriti i doživeti…. Potpisniku ovih redova AC serijal jedan je od najomiljenijih…bio sam uz njega i u najtežim trenucima, u par navrata želeo da mu okrenem leđa i odustanem, ali sam uvek verovao da ga neće zadesiti loša sudbina…čak i kada je situacija bila beznadežna. Jedna stvar je jasna kao dan. AC od pre deset godina, da toliko je prošlo od prve igre, više ne postoji, a po svemu sudeći, neće ni postojati. Neka druga vremena su došla, neke druge stvari imaju veću važnost. Da veće ne znači i bolje najbolje zna priča , koja je sa svakom novom igrom sve više trpela, gejmplej koji je delovao sve lošije i sadržaj koji je bivao sve isprazniji…. Assassin’s Creed Origins je nova nada, dašak svežeg vazduha i povetarac koji nagoveštava da franšiza ipak ima šta da ponudi, vesnik nekog boljeg vremena. Korak od par desetina milja unapred. Da, ima mana, ali koja igra ih nema? Ali… Jedna lasta ne čini proleće. Ubisoft će morati dobro da pazi i povede računa šta i kako dalje. Za sada su se izvukli, ali videćemo…. Assassin’s Creed je usud Ubisoftov…. AUTOR: Dejan Stojilović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Decembarski, 110. broj časopisa Play!Zine možete besplatno preuzeti na ovom linku. Decembar je jedan od depresivnijih meseci, ali tu je novi Play!Zine da vam popravi raspoloženje! Novembar iza nas lako može ući u istoriju kao jedna od prekretnica u industriji video igara. Tradicionalno gramzivi EA je dostigao novi nivo pohlepe preko koga čak ni „najkežual“ publika nije mogla da pređe, pa se lansiranje Battlefront 2 pretvorilo u pravi fijasko i potpuni PR poraz Electronic Artsa. Osim Loot Box kontroverze, mesec je svakako tradicionalno obeležio i BlizzCon, gde je Blizzard najavio gomilu novina za njihove aktuelne naslove. Igra meseca novembra za nas je definitivno Assassin’s Creed Origins, iako je izašao krajem oktobra. Možete mrzeti UbiSoft iz onih ili ovih razloga, ali je on i dalje ipak ostao jedna frima gde još uvek koliko-toliko postoji ljubav prema igrama, što nam je Origins apsolutno pokazao. UbiSoft „na duši“ nosi velike grehove, ali oprostićemo im za sada. Decembarski, 110. broj časopisa Play!Zine možete besplatno preuzeti na ovom linku. FLASH VESTI EDITORIJAL: StarCraft 2 Free to play vodič EDITORIJAL: World of Warcraft Battle for Azeroth PREGLED MESECA: Igre u novembru ALPHA: The Darwin Project DLC: Horizon Zero Dawn The Frozen Wilds REVIEWS: Blue Reflection Assassin’s Creed Origins Football Manager 2018 Hidden Agenda Call of Duty WW2 LEGO Marvel Superheroes 2 Star Wars Battlefront II SingStar Celebration Sonic Forces Knowledge is Power Outcast Second Contact HARDWARE: Logitech G433 HARDWARE: Logitech G903 HARDWARE: HyperX Alloy Elite Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu