SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,053
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

18 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

3,117 profile views
  1. Koliko vas preskoči odjavnu špicu na kraju igre? Ja sigurno da. Ne znam šta me je ovog puta navelo da izaberem tu „credits“ opciju ali sam video da je ovu igru radilo oko desetak ljudi. Znamo svi za primere gde su igre pravljene od strane malih studija ili čak i jedne osobe (Fez npr.) ali ne znam šta je u ovoj igri što mi govori da je ovo stvarno jedan projekat iz strasti. Rudimentaran i plitak, ali projekat iz strasti. Priča kaže da naša glavna junakinja uživa u društvu svog mačka Debeljanka (Chubz) koji od jednom biva kidnapovan od strane misteriozne devojke jer onda želi…da ga mazi? Elem, naša Karen kreće u spašavanje svog mačka ali usput pokušavaju da je zaustave ogromne količine robota. Igra je podeljena na par nivoa i pod segmente i na kraju svakog nivoa čeka vas veliki robot, kraljica. Kako biste spasili svog mačora, morate da prebijete sve pred sobom. Uništi njen … hmmm Super Crash K.O. je izuzetno brza akciona 2D platforma sa šarenolikim dizajnom. Kad kažem izuzetno brza, zaista mislim tako. Brzina i refleksi su najbitniji elementi ove igre. Za efikasno dekonstruisanje robota, Karen ima na raspolaganju niz napada koji su izuzetno brzi. Prvi, osnovni napad se sastoji od običnih udaraca koje vezujete u četvorodelni kombo, imate brzi „dash“ napad koji prolazi kroz sve robote u nizu, leteći udarci, ogromni kamehameha ulti i mitraljez. Mitraljez? Mitraljez. Svi ovi napadi koje sam naveo su jedine mehanike u igri i dobijete ih sve rano na početku. Iako su svi potezi vrlo brzi i žustri, kombinacije koje ćete praviti će postati dosadne već posle drugog nivoa. Osećaj udarca je dobro dizajniran i roboti vrlo osećaju da ste ih prebili, ali kad uđete u štos, ponestaće vam ideja za kreativne komboe jer ih neće ni biti. Samo osnovni napad ne troši energiju, dok svi ostali zavise od iste. Energiju obnavljate kristalima koji ispadaju iz pobeđenih neprijatelja ali će vam često nedostatak energije zaustaviti fluidnost napada dok nešto ne pogine. Mislim da je ovo bilo i developerima jasno, pa su to pokušali da reše natrpavanjem gomile neprijatelja u kasnijim nivoima, ali to mi se čini da je bila velika greška – zbog dizajna nivoa. BUM, headshot!! Svaki podnivo se sastoji od niza zaključanih scena gde ne možete ni levo ni desno dok ne pobijete sve talase neprijatelja. Ograničeni ste prostorom i platformama na koje možete da skačete a neprijatelji samo dolaze sa svih strana. U početnim nivoima ova mehanika je zapravo bila zabavna. Pobijete mačkorobote na levoj strani, pucate na desnu dok skačete ka sredini i sve nekako ima lep flow. Kasnije kroz nivoe dobijate i zamke u vidu šiljaka, lasera, nestajućih platformi itd, koji vas dodatno usporavaju jer morate onda da taktizirate svaki napad, ali neprijatelja je sve više i više. Na primer, u jednoj sceni, laser se nalazi na sredini i jedni način da prođete kroz njega je pritiskom na levi triger što je izbegavanje (dodge dash). Ako vam se desi da napadate sa dash udarcem, koji je najjači i najbolji napad jer je maltene AOE, udarićete se u taj laser jer ne možete da prekinete napad. Ako, pak, uspete da nekako izbegnete, uradiće(udariti ili uraditi, više nisam siguran; prim. ur.) vas robot ili će vas upucati neko sa druge polovine ekrana. Što dalje ide igra, to ima više zamki i više neprijatelja na malom prostoru dok vi možete da primite samo četiri udarca pred smrt. Tabanjem robota punite svoj ulti koji čisti sve u liniji, ali efektivno ćete ga iskoristiti samo jednom do dva puta tokom celog nivoa. Dizajn cele igre je vrlo geometrijski, ako mogu tako da se izrazim. Trouglovi imaju veliku prednost u kombinaciji sa kvadratima. Izgleda prosto a lepo ali su pozadine dosta neupečatljive. Sve bitke se odigravaju po krovovima zgrada i uličicama u nekom neonskom gradu ali sa vrlo malo detalja koji bi ukrasili ovu jednostavnu igru. Pošto je igra relativno kratka, jedini motiv za ponovni prelazak su online leaderboards. Svaki nivo se ocenjuje i dobijate poene za svake konektovane komboe. Rangiranje je tipično za ovakvu vrstu igre, tako da ćete uvek juriti taj skoro nedostižni S rank. Posle prelaska svako nivoa, možete da okačite svoje rezultate na online listu i vidite da li ste blizu nekih ludih koreanca koji drže prvih deset mesta verovatno. Kao što sam spomenuo, ovo je igra napravljena iz strasti. Developer iza sebe nema veliki portfolio, ali sam igrao njihovu WE ARE DOOMED igru na PS Viti i ludo sam se zabavljao. Super Crush K.O. nedostaje još malo boljeg planiranja, malo više napada i mehanika kao i još ritmičnosti, a da nismo ograničeni prostorom. Igra nije skupa a pruža dosta zadovoljstva i ako volite brze akcije a imate i takmičarski duh Super Crush K.O. će vas zabaviti neko vreme. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio: Plan of Attack The post REVIEW – Super Crush K.O. appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Čuveni Portal 2 se pojavio pre 9 godina(da, već toliko je prošlo). Fantastična igra, prepuna raznih doskočica sa odličnim zagonetkama je sve zbog čega je ona stekla posebno mesto kod fanova. Ipak, Valve se još uvek nije udostojio da donese treći nastavak pred fanove, isto kao i kod drugih serijala koje ima u svom vlasništvu. Ipak, tvrdoglavost kompanije Valve nadjačava strast i kreativnost fanova koji su proteklih godina kreirali razne duhovne nastavke i igre koje nose sve ono što krasi Portal. Jedan takav studio je Tunnel Vision Games koji nam donosi Lightmatter, igru u kojoj je svetlost život, a tama znači momentalnu smrt. Lightmatter nas smešta u ulogu nepoznate osobe koja je odlutala sa prezentacije najnovijeg izvora energije, istog naziva kao i samo ime igre, kada se desi ogromna havarija zbog koje morate pronaći izlaz iz planine/rudnika koji će se uskoro urušiti. U početnim nivoima imate pomoć u vidu naratora kojem glas pojamljuje isti čuveni Dejvid Bateson, čije ste trzaje glasovnih žica slušali igrajući Hitman igre. Narator će vam se rugati raznim doskočicama, crnim humorom, ali i otkrivati neki novi detalj o svetu u kojem ste se tek našli, slično kao u pomenutom Portalu. Priča je svakako tu, i postoje preokreti i intrige, a sve to ćete otkrivati kroz slušanje traka i praćenje monologa karaktera u pozadini dok rešavate zagonetke. Od ovih spravica zavisi čitav vaš napredak Gejmplej bi se najprostije mogao opisati kao putovanje od tačke A do tačke B, i pritom imate pravila slična kao u “Pod je lava” samo sa senkama koje proždiru ljude. Cela igra je podeljena na prostorije u kojima je potrebno stići do vrata sa zelenim znakom EXIT i tako u krug sve do kraja, ali nije sve baš tako jednostavno. Svaki nivo se sastoji od oblasti koje su osvetljene i velikih površina pokrivenih tamom koje vam onemogućavaju napredak, a vi na raspolaganju imate reflektor, ili više njih u zavisnosti od težine, kojeg možete premeštati kako bi obasjali mračne predele. Trenutak kada vas tama proždire Ono što otežava čitav proces je postojanje hodnika, pokretnih platformi, vrata, urušenih mostova i sličnog što stvara senku i zahteva od igrača da dobro razmisle gde će postaviti svetiljku i u kom smeru će je okrenuti. Kod oblasti u kojima postoji više reflektora je potrebno nekoliko puta premeštati te izvore kako bi stigli do kraja. Težina raste eksponencijalno sa napretkom, što znači da je svaki naredni nivo izazovniji u odnosu na prethodni, ali se ne nailazi na veliko ponavljanje elemenata, tako da je svaki priča za sebe. To znači da se od igrača traži dosta kreativnosti, razmišljanja izvan standardnih okvira i eksperimentisanja kako bi se rešila zagonetka i pronašao najbolji mogući put. Dugi koridori puni raznih prepreka Grafički stil u kojem je Lightmatter izrađen je izuzetno prost, i to kako bi se izrazila krucijalna važnost svetlosti i odsustva senki, gde imate visoki kontrast i jako ograničenu paletu boja, što je stil izuzetno blizak onom u stripovima. Muzika je dosta lagana i fino se uklapa u ambijent, a ujedno vam neće oduzimati pažnju dok razmišljate gde postaviti koju lampu ili koju platformu kada aktivirati. Ono što bi vaš autor lično voleo je da postoji barem malo easter eggova(čekaćeš do Uskrsa vidim ja- prim.ur) i nekih skrivenih tajni koje bi igrače dodatno motivisale za povratak u igru. Ono što je valjano je da svaki nivo možete iznova pokušati da pređete kroz selekciju nivoa, a sve glasovne linije možete iznova poslušati, ako iz nekog razloga želite. Nedostataka u igri nema mnogo i ona će lako raditi na većini računara. Jedini problem je povremeno “seckanje” pri prelasku sa jednog mesta na drugo sa manjim bagovima. Svestan sam da ovi redovi ne mogu valjano preneti genijalnost zagonetki koje nudi Lightmatter, jer su ljudi iza ovog naslova odradili solidan posao u kreiranju istih i dobro su se držali izvornog materijala, ali su ujedno vodili računa da to bude nešto jedinstveno. Ako ste fanovi igara poput Portala, AntiChamber, Talos Principle i sličnih, ostaje vam samo da zaigrate i ovaj dragulj. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio: ZebraPartners The post REVIEW – Lightmatter appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. XCOM 2 je jedna od najvoljenijih turn-based franšiza u gejmingu, pa možete misliti koliki je hajp fanova bio kada je Snapshot Games sa originalnim kreatorom serijala na čelu najavio Phoenix Point. Kao što to obično i biva, često takvi slučajevi ne prođu najslavnije, a Phoenix Point nije izuzetak tog šablona nikako. Sa druge strane, to nipošto ne znači da je u pitanju loša igra, pogotovu ako ste fan franšize, pa se i dalje preporučuje da nastavite da čitate tekst. Hajd’ da počnemo od priče – ukratko, zaplet sa mutiranim morskim životinjama ima smisla, pogotovu ljudima na koje utiče virus koji je sve započeo pa i sami postaju deo horde mutanata. Jedan ne toliko originalan, ali funkcionalan narativ koji će vam pružiti dovoljan povod da pređete nimalo kratku kampanju dugu 50tak sati. U igri postoje tri različite frakcije, pored vaše baze Phoenix Point, koje imaju snažan uticaj na to kako ćete razvijati svoj tim i okruženje, što se direktno ogleda u diplomatskim aspektima koje ćete imati sa pomenutim frakcijama. Svaka od ovih frakcija će vam donositi različite bonuse, oružja, istraživalačke pravce i slično. Videćete da ih je vrlo teško zadovoljiti sve, pa će rat između neke od njih i ostalih frakcija, uključujući i vas, neminovno izbiti. Pored priče koja nije apsolutno nebitna i ima neku suštinu, čak i prilično zadovoljavajuću konkluziju, ono što je srž ove igre jeste gejmplej. Ako ste ikad igrali neki XCOM, u velikoj meri ćete biti spremni na ono što vas čeka, ali sa nekoliko veoma svežih i dobrodošlih prinova i promena. Igra se sastoji iz dva segmenta – mape koja obuhvata celokupni svet po kojem ćete se kretati, slati vaše timove na tačke interesovanja, misije, napade na druge baze i slično, i poteznog borbenog sistema. Van borbe, pored već pomenutih akcija, imaćete i nekoliko drugih obaveza o kojima ćete morati da vodite računa. Primarno – istraživanje novih oružja i unapređenja za vaše jedinice, unapređivanje baza i već pomenutu diplomatiju sa drugim frakcijama, kao i regrutaciju novih ljudi koji mogu biti zamena za vaše polu-mrtve ratnike. Kad smo već kod boraca, možete im menjati izgled i davati im imena kako poželite, baš kao i u XCOMu, a postoji nekoliko tipičnih klasa boraca gde svaki ima svoje sposobnosti. Iskustvo će sticati kroz borbu, doduše dobro je napomenuti da je smrt vaših ratnika permanentna i veoma česta pojava, pa ćete osetiti pravu patnju kada vam umre visoko izlevelovalni lik nazvan XxXNoobSlayerXxX (Thor approves that prim. ur). Kad smo već kod umiranja – igra je teška do apsurdnih razmera. Ne govorimo o XCOM težini gde se ipak na kraju osećate kao da ste vi krivi i da ste mogli da budete bolji, već je reč o abominalno lošem balansiranju igre u kasnijim delovima. Neprijatelji koje ste pretežno lako ubijali ili uz neki poluizazovni trud, odjednom su sposobni da vam skinu dobar deo likova u jednom potezu, a da ne govorimo o jednoj vrsti kasnijih neprijatelja koja je sposobna da preuzme kontrolu nad čak 3 vaša lika u jednom potezu. Igra vas bukvalno tera da je čuvate nakon svakog poteza, reloadujući iznova i iznova kako biste uopšte imali šanse da ne upropastite sav progres do sada. Iako kriva učenja nije strma, ovo je jednostavno primer lošeg dizajna igre, nedovoljnog testiranja kasnijih delova, kao i ubacivanje „težine radi težine“, a ove reči vam dolaze od ogromnog fana Souls i Ninja Gaiden igara. Ono što je ipak veoma pozitivna promena jeste dodavanje slobodnog nišana koji dosta podseća na VATS sistem iz Fallout igara. Možete nišaniti iz prvog lica bilo koji deo mutantskih tela oko vas, a u ovo je inkorporirana jedna vrhunska mehanika gde možete zahvaljujući tome pogađati gde se nevidljivi neprijatelji nalaze oko vas. Neprijatelji se takođe adaptiraju kroz igru, menjaju oružja, čak i izgled, uvek pružajući raznovrsnost od početka do kraja. Svemu tome doprinose i nasumično generisane mape sastavljene od setova određenih okruženja koja uglavnom deluju dovoljno različito, osim par izuzetaka. Grafički, igra izgleda pristojno, iako ne odiše nekim vizuelno spektakularnim momentima. Dizajn oklopa, kao i čudovišta je veoma dobar, raznovrstan i jako se dobro uklapa u atmosferu koju igra pokušava da uspostavi. Mutnjikave teksture ipak nisu retkost, pogotovu u nekim okruženjima koja liče na favele, pa će to možda onima koji baš vole da zumiraju kameru da vide sve u izbliza primetiti. Efekti su ovde doduše najslabija karika, makar kada govorimo o onima elementarnog tipa, kao što su vatra ili otrov. Iako sve izgleda preglednije zbog takvih nekih odluka, nekad te stvari umeju da bodu oči, pošto su neki aspekti veoma dobro odrađeni, kao npr. efekti oružja i slično. Muzička podloga je u početku veoma…neprimetna, pa čak i dosadna na momente kako je budete slušali iznova i iznova, ali vremenom uspeva da oda neki osećaj apsolutno depresivnog okruženja i da se kroz veoma blage synth zvukove savršeno uklopi u nekim momentima. Glasovne glume nema previše, ali kada budete razgovarali sa statičnim slikama, glumci rade svoj posao dovoljno dobro, iako su neki delovi dijaloga mogli da budu bolji. Kada sve ovo čujete, Phoenix Point zapravo može i biti primamljiv, pogotovu jer se ne prodaje po punoj ceni od 60 evra, ali nažalost, to što se bijete protiv raznih buba u igri ne znači da bi i sama igra trebala da poseduje bube, tj. bagove. Nakon kickstarter najave, nekoliko većih alfa i beta faza, pomislili bi da je PP ispeglan produkt, sve dok zapravo ne upalite samu igru. Iskusićete sve od prostih malih grafičkih bagova, pa sve do nekih većih zamrzavanja, teških izbacivanja iz igre, pa čak i korupcije save fajla, ali srećom igra ima autosave sistem, pa nećete izgubiti baš sve. Sve ovo se ne dešava u nekim ređim intervalima, već ume da bude veoma česta pojava, zajedno sa povremenim padovima u broju slika po sekundi, čak i na jačim konfiguracijama. Neki od ovih problema su relativno brzo rešeni, dok su neki i dalje vrlo prisutni, što je i dalje veoma razočaravajuće, pošto nijedna igra ne bi trebala da dolazi sa ovakvim problemima na datumu izlaska. Kada se sve sabere, ako ste očekivali neki napredak u odnosu na prethodne XCOM instalacije, pa čak i dašak svežeg vazduha, ovde toga ima. Nažalost, za svaki korak napred koji Phoenix Point načini, kao da se vrati dva koraka unazad, kako zbog tehničkih problema, tako zbog nekih veoma loših dizajn odluka i nedovoljnog testiranja. Ostaje nam samo onaj loš osećaj u stomaku koji se pita koliko je zapravo sve ovo moglo biti odlično da je igri dato još vremena da se ispegla i isproba, do te mere da ju je teško preporučiti gde samo ostaje nada da će zakrpe razvojnog tima makar donekle učiniti celo iskustvo boljim. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio: Snapshot Games The post REVIEW – Phoenix Point appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Stigla nam je nova Vampire the Masquerade igra! Ali ne, nije ona koju svi očekujemo, na žalost to ćemo još morati da čekamo. Pred nama je nešto sto bi moglo da se okarakteriše kao uvodna igra za sve koji žele da uđu u World of Darkness svet i budu bar delimično spremni kad Bloodlines 2 izađe i kad krene da se spominju raznorazne teme i čudne reči. Na početku igre imaćete izbor između tri karaktera i klana za vašeg predefinisanog lika. U ponudi su vam Brujah, Venture i Toreador. Veliki minus odmah ovde zbog nedostatka igrivog Tremera ili Melkaviana, doduše srešćete likove iz tih klanova i moći ćete da sarađujete. Sama priča počinje poprilično slično kao što je Bloodlines davno počeo. U zavisnosti od odabranog lika imaćete susret sa misterijoznom osobom koja se ispostavlja da je vampir koji vas ubija i pretvara u novo dete noci. Kao što je po starim zakonima, ovakvo delo je kažnjivo smrću ukoliko nije predhodno odobreno od Princa grada. No u spas vam dolazi Sofija koja vas uzima pod svoje krilo i obučava kako da preživite New York noću. Ostatak priče i interakcije sa obiljem veoma raznobojnih karaktera ostaje isključivo na vama. Bez ikakvog detaljnog opisivanja Coteries of New York predstavlja veoma bazičan i brutalno prost Visual Novel naslov. Do te mere da mu čak fali par opcija i sistema koji su već standard u mnogim drugim VN igrama. Prolazićete kroz mnoge scene, lokacije i slike. Čitaćete ogromne količine teksta. I naravno davati svoje odgovore i izbore na situacije u kojima se nalazite. Jedina mehanika koja će biti specifična ovde je merač gladi, iliti ako se ne budete hranili krvlju, pošto ste naravno vampir, počećete da gubite neke opcije prilikom rešavanja situacija ili razgovaranja sa ljudima. Naravno gladovati ovde i nije najstrašnije pošto ćete onda dobiti neke druge opcije vezane za tu situaciju. Svako veče ćete morati da pazite da li ćete nastaviti da rešavate glavnu priču, sporedne priče ili da se hranite i obnovite svoju moć, pošto korišćenje moći u određenim situacijama će izuzetno zavisiti od toga da li ste se fino nahranili krvlju. Moraćete dobro da pazite na vizualni prikaz za ovaj sistem pošto se lako utapa u generalni UI i možete ga lako prevideti. Zabavan element tokom igre je definitivno ogromna količina referenci ne samo na popularnu kulturu vezanu za vampire nego na ogroman broj drugih elemenata od muzike, preko knjiga pa do filmova koji nemaju direktnu vezu sa tematikom ovde. Kao i većina VN naslova i ovde ćete pretežno imati utisak da čitate blago animirani roman u kome ste vi glavni lik i imate ograničeni uticaj na razvoj priče ili bar vašeg karaktera. Direktno što se animacije tiče možemo reći da ćete većim delom iskusiti veoma lepo nacrtane i atmosferične statične slike sa vrlo malo animacijama ili efektima na njima. Dodatno svaki lik izgleda veoma fino prikazan i nacrtan pogotovu su efekti oko očiju fino dodati. Zvuk ne posustaje što se tiče prenošenja atmosfere i vema dobro prati svaku lokaciju. Može se desiti da posle dužeg kontinualno igranja malo pretera ali za kraće avanturisanje je sasvim ok. Najveća mana ovde je apsolutno nepostojeća glasovna gluma. Računajući o kakvom naslovu se radi, to da mnogo banalniji i gori VN naslovi imaju glasovnu glumu, i to da bi ovde i te kako bilo veoma dobra prilika da se još više prenese svet veoma je bolna tačka upravo njen nedostatak. Problemi u igri su isključivo sa tehničke strane. Iako nema nekih grešaka koji će uništiti vaš napredak ili vas zaglaviti, proste stvari kao kliktanje bilo gde da se nastavi tekst ovde nisu prisutne, već se klikće na posebno “Continue” dugme što je jednostavno banalno u ovo doba. Opcije su minimalne i još koje tehničke greške su tu, čineći ceo projekat da izgleda kao nečiji prvi rad na VN naslovu. Za nove igrače ovo može biti fin uvod, a za starije može biti fin roman ako ne gledate preterano duboko. Definitivno za fanove dobra opcija kad bude na nekom popustu. Ukoliko pak samo volite da igrate Visual Novel igre možete pokupiti ovaj naslov i oprobati se u World of Darkness svetu. AUTOR: Stefan Mitov Radojčić Igru za potrebe opisa ustupio: Draw Distance The post REVIEW: Vampire the Masquerade: Coteries of New York appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Frog Detective 2: The Case of the Invisible Wizard je drugi naslov serijala Frog Detective, kratkih ali slatkih point and click avanturica u kojima igrač pomaže Detektivu Žabcu u borbi protiv zla i kršenja javnog reda. Detektiv Žabac je drugi najpoznatiji detektiv (prvi je, naravno, Policajac Jastog) koji, naoružan lupom, rešava svakojake slučajeve bez pô muke. Dobro, s malo muke. Ni ovaj slučaj nije izuzetak. Stanovnici malog gradića Varlok Vuds su hteli da u čast useljavanja Nevidljivog Čarobnjaka održe paradu. Avaj! Kuku i lele, ode mast u propast – parada je preko noći uništena! Žrtve su nekoliko pitica i kesa čipsa, kao i par postera. O Suzana, osumnjičena si ti…. Za razliku od prve igre, u ovom delu dobijate i svesku u kojoj će Žabac pisati o osumnjičenima i koju možete ukrasiti nalepnicama po svojoj želji (igra godine, 10/10). Nažalost, sveska nema neku veliku ulogu što se samog gejmpleja tiče, ali će biti puna komentara, fora i fazona. Isto tako, lupa nema nekog značaja sem da vam pomogne da vidite forice koje je razvojni tim raštrkao unaokolo. Gejmplej je jednostavan da jednostavniji ne može biti – WASD pokreće Žapca, desni klik je za lupu, a levi za interakciju, TAB otvara svesku koju možete listati sa A/D. Vaš glavni zadatak će biti da svakom liku postavite dva-tri pitanja i da pronađete džidžabidže koje im fale. Pomenute džidžabidže ćete menjati za još džidžabidža (ova reč izgleda sve čudnije i čudnije) kao i za informacije koje će vas dovesti do glavnog krivca. Ispitivanje nosoroga u roze kompletiću… Dobra ideja Igra ima par skrivenih achievmenta i čak dva različita završetka (koji se razlikuju samo u dijalogu), a kako igra nije duga (traje malo više od sat vremena ukoliko čitate sve dijaloge i beleške, a nekih 20-ak ako spamujete space k’o manijak) možete ih sve sakupiti očas posla. Grafika je minimalistička ali šarmanta i odgovara svetu i tonu priče sa jednostavno obojenim, 3D likovima i okruženjem koji su možda oskudni ali veoma specifični i unikatni. Ceo “svet” se sastoji od Žapčeve kancelarije (koju napuštate u roku od minuta) i par kućica u koje možete gvirnuti kroz prozor (u dve čak možete i da uđete). Mada, za ovako kratku igru, to je sasvim dovoljno. Glasovne glume nema, što se i dalo očekivati, ali muzika odlično prati “vajb” igre. Prijatna je za uho, te nećete morati da upalite ništa da bruji u pozadini dok igrate. Dijalozi i forice su glavni adut igre. Humor je jednostavan i šašav i nateraće vas da par puta glasno dunete vazduh kroz nos (a ako niste mrtvi iznutra kao ja, možda se čak i nasmejete). Igra će se takođe besramno hvaliti i šaliti na račun prethodne igre.Sve u svemu, Frog Detective 2 je preslatka i šarmanta kratka avantura pogodna za ubijanje sat i kusur vremena koja će vas zabaviti i razvedriti dan u ovim tmurnim zimskim mesecima. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve. The post Frog Detective 2: The Case of the Invisible Wizard appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ajde da se ne lažemo, sigruno ste i vi jednom lupili svoj računar. Da vidimo ruke. A vi što niste? Dobro, onda ste bar jednom opalili po tastaturi. Aha, sužavamo krug. Ovi ostali, ako ništa, onda se bar odalamili štampač, pogotovo ranijih godina. Sve, sve, ali vlasniku štampača koji ga bar jednom nije zavalio, ne verujem. Pa ta čudovišta te neće da reaguju, te nema mastila, pa sad sam sip’o čoveče, pa ne treba mi u boji, ma dobro nemoj sad 16 kopija! Alo stani! Čekaj… E sad se postavlja pitanje pa dobro ljudi, jel’ u redu da ih udarate? Pa samo zato što je mašina, jel’ je treba gurati i šutirati. Ako je po klipovima Boston Dynamicsa na youtubeu, oni se kompjutera još ne boje, ali pogledajte malo više dokle su stigli sa pravljenjem veštačke inteligencije, pa vam neće biti svejedno (ozbiljno bacite pogled, baš je zanimljivo). Malo po malo, pa non-stop neke teme oko razvijanja AI-a i dokle će to da ide, pa sve više igara koje se bave tom tematikom, pa zar nije dovoljna bila Sara Konor da prođe kroz sve ono još osamdesetih godina prošlog veka, pa je juri Terminator, pa evo 2019, pa je i dalje juri Terminator. Dobro, dobro, malo se šalimo, ali znate kako kažu: „u svakoj šali ima malo šale“. prilično jasna poruka Ova igra se bavi sličnim pitanjima, doduše kroz jedan suptilniji način, i daje nam uvid u to, kako sve jednog dana može i da se desi.Detroit Become Human je radio Quantum Dream, poznat po story avanturama, od kojih ste možda igrali Fahrenheit, Heavy Rain ili Beyond Two Souls. Ako jeste, onda znate šta možete da očekujete i ovde, i šta nam je David Cage, tvorac ovih naslova spremio za ovaj put. Pogodili ste, u pitanju je miks istraživanja, QTE akcionih sekvenci i priče koja će se granati na stvarno puno mesta. Pre nego što zaboravim, naš kolega Milan Živković je već pisao o ovoj igri prošle godine, tako da kliknite i bacite pogled i na njegove utiske. Pa što opet pišemo o igri? Eee, pa izašla je sada i za glorious PC master rasu, toliko glorious da redovno dobijamo igre sa godinu ili par godina kašnjenja. I to nije sve, ovaj naslov je na tako otvorenoj platformi kao što je PC, dostupan samo za korisnike Epic Storea, a ostali imaju još godinu dana da čekaju. Ali ‘ajde da ne uplićemo politiku u celu priču sada, dovoljno je to što sam se zapitao, kad sam video novi most u Detroitu 2039. godine, ko je ovde uz’o pare u svoj džep. Aman! kupite svog danas Dakle, Detroit Become Human vas stavlja u cipele ni manje ni više nego troje protagnoista. Svo troje pripadaju androidima i celo ovo putešestvije ćete ispratiti iz njihove perspektive. Oni imaju svoje neke zacrtane puteve kojima će se kretati, ali ćete im vi pomagati da donose one najteže odluke i posebno dati na značaju da li će razmišljati logički kao i svaki drugi računar ili ćete dozvoliti da se nekom od njih, ili svima, emocije upletu u kola. Svet koji je predstavljen i kako su ga videli tvorci ovog naslova je moderan i polako postaje budućnost kakvom je zamišljamo (doduše bez letećih kola i dalje). Dvadeset godina od današnjeg dana sve je podređeno tehnologiji, pa samim tim je ljudski život postao sa jedne strane lakši jer bogatuni ne moraju puno da rade i da se bave sitnicama, a sa druge strane teži, jer su stigli androidi i preuzeli poslove od niže klase. Polaritet se oseća u vazduhu od samog starta i još ako malo oslušnete vesti u igri, shvatićete da je čak i sama Zemlja na rubu trećeg svetskog rata između Amerike i Rusije. Da stvar bude lepša, prošli „point of no return“ što se tiče ozonskog omotača. Opšti haos. android pregovara sa androidom Ali čekajte, to nije sve! Ako naručite u sledećih pola sata… Malo sam se zaneo, oprostite… Na sve to, malo po malo, androidi, naše verne sluge, polako postaju samosvesni toga ko su i šta su i isto tako malo po malo to počinje da ih nervira. Po gradu počinju da se dešavaju izolovani incidenti, a upravo će jedan od najmodernijh androida biti zadužen za istragu tih slučajeva. Dakle, android detektiv ste vi. Druga dva androida čije ćete priče pratiti su iz one druge grupe, grupe odmetnika, koji su iz jednog ili drugog razloga rešili da se otrgnu od svojih gazdi i počeli da razvijaju slobodnu volju. E sad, ako ovaj review ima malo nekog ciničnog podkonteksta, to je pod 1, istina, a pod 2, postoji razlog za to. Razlog za to je da je objašnjenje kako oni razvijaju emocije i odluke (u koje neću dublje da zalazim zarad spoilera) urađeno prilično naivno, čak i za mene, laika u celoj toj priči. Ali ipak, to svakako ne kvari toliko celokupni utisak u nekoj velikoj meri i igra stvarno diže svoj kvalitet, pogotovo kada je narativ u pitanju, kako vreme odmiče. Svakako se može desiti da je odigrate u par sedenja, baš zato što ume da vas kupi dešavanjima i prosto će vas vući da vidite šta će biti dalje. To je svakako plus za skoro svaku Cage-ovu igru i tome je ostao veran i ovde. domaćica kuće Vizuleno izgleda prelepo, pogotovo sada kada je dorađena za PC, sa mnogim bonusima koji se nude na polju sitnih grafičkih podešavanja. Još kad sve to ide u 60 frejmova ovo izgleda kao jedna od najlepših igara ikada napravljenih. Sa druge strane, nije da nema problema sa optimizacijom, jer na konfiuguraciji čak i iznad preporučene, i dalje se oseća štucanje ili iznenadni pad frameratea, koji se dešava i na nekim nižim grafičkim podešavanjima, pa igra odaje utisak blage neispoliranosti s vremena na vreme. Muzika odlično prati dešavanja na ekranu, glasovna gluma takođe, a ništa manje nismo ni očekivali. Zajedno uz grafički prikaz odaju pravu atmosferu grada koji je na ivici pucanja. Tako da za taj deo, stvarno sve pohvale. Gameplay je taj koji ume da malo zamori, pogotovo kod akcionih sekvenci gde QTE akcije preuzimaju dominaciju nad svim ostalim i onda samo gledate koje dugme će sledeće da iskoči na ekranu. Ako bih nešto predložio gospodinu Kejdžu je da za svoju sledeću igru zadrži i istraživanje i grananja i odlične opcije u dijalozima, ali da promeni način izvršavanja akcionih sekvenci. ko kaže da su androidi loša stvar Ali sve u svemu, Become Human je za mene bio pozitivno i zanimljivo iskustvo. Ja volim igre Quantum Dreama, (pogotovo Fahrenheit i Heavy Rain) pa sam rado prihvatio da vidim kakav je Detroit u ovo doba godine. Ali sa druge strane, vodite računa, ako ste više akciono orijentisani gejmer može se vrlo lako desiti da vam igra ne legne uopšte. Za kraj, da se nadovežem na ovaj poslednji pasus, igra ima i story mode, pa ako niste raspoloženi da reagujete super brzo, ili ako želite da pokažete igru nekom ko ne zna baš gde je X a gde je O bez gledanja na gamepad, onda ni to nije loša ideja. Igra ima dobar ritam i možete je praktično i odgledati kao neku mini seriju u kojoj ćete vi donositi odluke. Eto prilike da uvedete babu, devojku ili neku baba devojku (a dedu? prim. urednika) u gaming. Dobar je Detroit. Ozbiljno. AUTOR: Vladimir Pantelić Igru za potrebe opisa ustupio: Quantic Dream The post REVIEW: Detroit: Become Human – PC appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. JANUARSKI BROJ ČASOPISA PLAY!ZINE MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Oukej. Završila se još jedna godina. Ovoga puta završila se i cela dekada. Dvehiljadedesete su za nama. Šta je obeležilo ovih deset godina u gaming industriji kao i izbor najboljih igara po mišljenju uredničkog kolegijuma svakako možete čitati u ovom broju. Sony slavi 25 godina od izlaska “keca”. Xbox predstavlja novu konzolu. Gamescon je proslavio četvrti rođendan. O svemu ovome smo naravno pisali. Nisu izostali ni standardni opisi igara iz ovog mršavog Decembra. Toliko od nas u ovoj godini. Redakcija Play!Zinea želi vam srećnu i uspešnu 2020. godinu u nadi da ćemo se ovako lepo družiti i u budućnosti. JANUARSKI BROJ ČASOPISA PLAY!ZINE MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU SADRŽAJ: Flash vesti Dobitnici nagradnog giveawaya Top igre 2020 Deset godina svega i svačega Yearly recap Editorijal: 25 godina Sony konzole Editorijal: Gamescon 2019 Igre godine po izboru redakcije Igre dekade po izboru redakcije Detroit Become Human PC Shovel Knight-King of Cards Dragon Quest Builders 2 Fight’n Rage Frog Detective 2 Killer Queen Black Phoenix Point Rocket Wars The Park Touring Karts Vampire the Masquerade Coteries of New York U pokretu: Android igre Besplatni kutak Hardware: Logitech G604 Hardware: Gigabyte Aorus 2060 Super Hardware: Logitech MX keys Hardware: The C64 Hardware: MSI X570 Ace Hardware: Steel Series Rival 650 Heartstone Specijal: Descent of Dragons The post PLAY! ZINE 133 – JANUAR 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. „Ženooooo!!!! Aloooo!!! Đe su mi gaće, sad će gosti još malo?“ „Joj crk’o dabogda, kad moram da psujem na slavu. Eno ti gaće na štriku!“ „Dobro je bre, nemoj mi se dereš, čuće nas ovi pogani susedi, kao da ne znaš šta misle o nama.“ „Ma fućka mi se za susede, jel znaš…“ Rrrrrrrrriiing „Uh evo ga neko. Ček da provirim. Uh pop. Pali sveću, sad ću ja da otvorim.“ „Evo evo“ „Pomaže Bog oče.“ „Nisam ti ja otac, Bog ti pomog’o. Ja sam pop. Svjati mučenici iže stradalščie… ♪♪♪♪♪” Riiiiiiinnnnnnng Đe kafa, đe rakija. Daj farmu. Zatvaraj prozor, ubi promaja! I tako. „Prokuv’o“ je hardcore Slava simulator od Nothkea. U pitanju su domaći drugari, pa su svakako do koske upoznati sa tematikom. Inspirisana Overcooked naslovom, ovo čudo vas smešta u domaćinsku kuću koja slavi slavu i mora da ugosti sve koji dođu i učini da se osećaju udobno. Kako je reč o slavi, pogađate da ništa nije jednostavno. Što više gostiju, to veća potražnja i teže je ispuniti sve prohteve. Treba skuvati kafu, poslužiti žestinu, očistiti ako neko napravi nered, ugasiti ili upaliti TV, održavati vatru i masu drugih stvari. Svaki od gostiju ima skalu ispunjenja ili neispunjenja prohteva. Ako se skala prepuni, gost je nezadovoljan i na odlasku će vam jasno to staviti do znanja. Igra je u osnovi prosta. Imate pogled na gajbu iz izometrijske perspektive i u kući su vam muž i žena. Možete igrati u lokalu i tada je mnogo lakše, jer ste oboje na služenju. Ludilo startuje paljenjem sveće. I tada kreće haos. Zvono na vratima zvoni non-stop. Gosti samo pristižu, a ako ostavite otvorena vrata ulaziće u talasima. Naravno, morate prvo da ih poslužite žitom da bi se smestili u kući oko stola. Kada ste to učinili, kreću zahtevi tipa „daj kafe, daj rakiju, daj farmu (WTF zaista)“. I tako, dok vi trčkarate od kuhinje do gostiju, neizbežno će neko ostati bez posluženja na vreme. I tada će dići sidro i krenuti prema vratima gunđajući usput. Ako su vam vrata zatvorena, prekidate dotok gostiju, ali onda kada ih otvorite, suočićete se sa talasom novih. “Upali sveću i pokreni zabavu” Imajući to u vidu, moraćete da balansirate između otvorenih i zatvorenih vrata, što dodaje još jednu dimenziju na ceo gameplay. Inače, samo vaša upornost odlučuje dokle ćete igrati ovo čudo. Možda će vam dosaditi posle 5 minuta, a možda će vas izazov vezati pa ćete ostati prikovani za ekran satima. Boje su onako, nema ih baš previše, ali u grafici koja je prilično minimalistička, veća paleta boja i nema neke logike. Muzička podloga je super i uklapa se u atmosferu. Kada upalite televizor, u zavisnosti od odabranog programa, imate autentičan sadržaj sa srpskih televizija. Imate čak i promaju kao faktor gameplaya. Alo promaja!!!! Svaka čast devovima za ovo. Zaista, ako želite da iskusite haos u slavskim danima, bez da zovete goste, probajte ovo čudo. Svi bitni elementi slave su tu, sve je gotovo do perfekcije preneto i prikazano. Vaše je samo da uskočite i igrate. Igra je u osnovi besplatna, ali svakako možete da donirate koji dinar. Link za download se nalazi ovde, a tu možete da vidite i druge igre ovih kreativnih ljudi. Uživajte! AUTOR: Borislav Lalović The post REVIEW: Prokuv’o appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Minecraft je genijalna igra. Svakako, ovo nije mišljenje svakog igrača na planeti. Meni lično čak i nije privlačna toliko da bih uz nju provodio stotine sati, ali ne mogu da sporim njen genij. Sa druge strane, pre više godina, možda i u vrhuncu majnkraftomanije, pojavila se jedna igra koja mi je obećala sve to isto, samo više u mom ličnom fazonu. Bio je to Cube World. Igra sličnog izgleda, nepreglednog sveta voksela, sugerisala je gomile odlične akcije i pravih avantura, gotovo u stilu Gospodara prstenova. Nažalost, nikada nije ostvarila svoje potencijale, čak ni kada je kompletna igra konačno objavljena pre svega dva meseca, nakon godina i godina od izlaska alfa verzije. Čemu ova uvertira? Prosto, Riverbond, igra pred nama, zaiskrila mi je pred očima u Cube World bojama. Na osnovu prvih snimaka iz igre, pomislio sam – možda će ovo biti karika koja je nedostajala, ne bi li Cube World ispunio sve snove i iščekivanja. I, šta je bilo na kraju? Na kraju se ispostavilo da sam naivan, tupav i pomalo lud. Riverbond nije Cube World u malom. Riverbond je akciona, repetativna, jednostavna, opciono kooperativna avanturica, koja nudi dosta zabave manje zahtevnim igračima, željnih bogatih voksel uništenja. U pitanju je arkadna akcija, posmatrana iz izometrijske (polu ptičje) perspektive, koja nudi mogućnost igranja za do u četiri igrača, simultano. Najveći plus igri, osim fine multiplejer mogućnosti, definitivno predstavlja grafika. Paleta boja je bogata i čini kompoziciju dovoljno šarenom, da vam privuče i drži pažnju kao da ponovo imate šest godina. Efekti su takođe odlični, naročito po pitanju uništavanja okruženja i protivnika, koji se raspadaju u gomile sitnih voksel čestica. U toj kategoriji, najimpresivnije su eksplozije poraženih boss protivnika, koji se u usporenom snimku, rasprsnu po čitavom nivou u kišu trijumfa. Akcije koje vaš lik može da koristi jesu udaranje, “nategnuto” udaranje, pucanje, kotrljanje i udarac u zemlju koji odbacuje protivnike. Zvuči kao pristojan broj opcija, ali na kraju ćete se sigurno zateći kako koristite isključivo obične udarce i povremeno kotrljanje. “Nategnuti” udarac čiju jačinu punite držanjem dugmeta, poprilično je beskoristan, jer je jači svega dva puta od običnog, a puni se sto godina. Pucanje može biti interesantno, ali vremenom dojadi, kako je slabije od udaranja. Omiljen i bez konkurencije, svakako mi je udarac u zemlju. Kapiram da bi razmaženo dete, koje se iz besa baci na patos i počne pesnicama da udara o njega, nanelo više fizičke štete slučajnim prolaznicima, no ovaj suvišni i poprilično beskorisni potez. Dakle, iz ovoga proizilazi da je akcija krajnje jednostavna i ne zahteva neku posebnu strategiju od strane igrača. Ovo naročito dolazi do izražaja kod glavnih protivnika, koji su samo vreće koje treba dobro izudarati ne bi li se prešlo na idući nivo. Barem je oružja u svetu u izobilju, ali nedovoljno razlikovanje istih, barem prikazom nekih od statistika, čini da sve deluje poprilično slično. Zaključak? Verovatno ćete u jednom trenutku početi i da preskačete predmete koje pronađete. Pa koliko propuštenih prilika za kul stvarima ova igra ima?! Ukoliko ste željni kooperativne akcije u svetu od voksela, u kojoj sve od eksplozija pršti, a fleke ne ostavlja, Riverbond zaista može biti pravi izbor za vas. Pa čak i ukoliko biste da uskočite sami u bezumnu, ali bezazlenu zabavu rušenja kockica, sigurno vas čeka barem kratkotrajna zabava. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – Riverbond appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. PopCap je u svojoj dugoj i veoma uspešnoj PvZ franšizi imao uspona i padova, a ove godine Battle for Neighbourville bi trebao da bude duhovni naslednik prva dva Garden Warfarea. Ovoga puta, razvojni tim hrabro korača u vode hero šutera, pa je već u inicijalnim utiscima ova igra delovala kao neki Team Fortress miks u svetu svima poznatih biljaka i zombija. I prvi utisci koje vam ova bitka za komšiluk ostavlja su veoma dobri, kao i drugi, pa i treći utisci. Da se prvo osvrnemo na neki narativni kontekst ove igre – nema ga. Imaćete zabavne kvestove i zavrzlame u PvE oblasti igre, ali ako ste očekivali neku kampanju, ma koliko banalnu u ovakvoj igri, ona ne postoji, nažalost. Vaša interakcija i borba sa kompjuterom je zasnovana isključivo na tome da biste levelovali vašeg lika. Da, postoje zadaci kao što su neke omanje eskort misije (gde čuvate kosilicu) ili neki idi-donesi-vrati momenti, ali dublje od toga nećete dobiti ništa, osim veoma zabavno dizajniranih likova koji vam daju iste te zadatke. Ono što inače predstavlja glavnu masu ove igre jesu njene PvE (vi protiv okoline) i PvP (vi protiv ljudi) komponente. Mapa je podeljena na nekoliko regiona, od kojih su neki potpuno otvorenog tipa za istraživanje. U njima ćete nalaziti isključivo kompjuterske protivnike, a služe za već pomenuto levelovanje vaših likova, kao i ispunjavanje malog miliona sitnih izazova. Ove zone odišu zabavom i originalnošću, pošto se sve veoma razlikuju, a dizajn nivoa i sveta je vrhunski i ova igra ima fascinantnu količinu sadržaja. Razne nagrade, kao i brojni predmeti koje ćete skupljati po mapi kako biste ispunili neke izazove, davaće vam nekoliko različitih valuta koje ćete koristiti na razne načine. Ovo može biti zbunjujuće isprva, ali sistemi nisu previše komplikovani i uhodavanje je veoma lako zahvaljujući solidnim tutorijalima unutar igre. Sve ovo ćete raditi kako biste skupljali razne kozmetičke i nekozmetičke dodatke za svog lika. Igra poseduje po 10 karaktera na strani biljaka i zombija i svi su apsolutno međusobno različiti i poseduju različit način pristupa borbi. Uloge ovih boraca su inače podeljene u tri grupe – napadačku, odbrambenu i podršku, u velikoj meri nalik Overwatchu i Team Fortressu. Svaki od ovih likova ima svojih sedam različitih sposobnosti koje ćete menjati, unapređivati i time prilagođavati sve to vašem stilu igre. Sav taj PvE je inače uvod u PvP komponentu igre, koja ima nekoliko veoma zabavnih modova. Pored nekih klasičnih, kao što je Battle Arena, koja je standardan 4 na 4 mod gde pri svakoj smrti morate uzimati drugog lika, ima i nekih zabavnijih, gde ćete igrati igru u co-op modu ili boriti se oko nekih tačaka u PvP zonama. Borba je haotična, na najbolji mogući način, i uz sve to uspeva da bude pregledna zahvaljujući vrhunskom dizajnu PopCapa. Pucačka mehanika je znatno responzivnija i zadovoljavajuća nego u Garden Warfare igrama, a na sve to kada se doda veliki broj različitih unapređenja za vaše likove, multiplejer komponenta predstavlja pravo zadovoljstvo, kako u kooperativnom režimu, tako i protiv drugih igrača. Ono što je takođe retkost ovih dana, jeste prisustvo split screen režima, pa možete vaše iskustvo rešetanja zombija ili biljaka podeliti sa nekim pored vas. Već nekoliko puta sam pomenuo fantastičan dizajn ove igre, ali ono što stvarno briljira jeste grafička prezentacija na svakom nivou. Od odlično animiranih biljaka i zombija, preko veoma zabavnih neprijatelja, NPC-eva, pa sve do sjajnih vizuelnih efekata – uživanje je neizbežno. Sami karakteri koje možete birati imaju poznati PvZ humor, pa ćete imati zombije kao što je akcioni heroj iz 80-tih, i sama igra je prepuna referenci na različite aspekte pop kulture. Na sve to dodaje i više nego pristojna zvučna podloga sa klasičnim džingl numerama u pozadini u skladu sa zonom u kojoj se nalazite. Grafički bagovi postoje, ali je igra poprilično dobro ispeglana na tom polju, pa se nećete susretati prečesto sa istima. Glavni problem i strah kod ove igre jeste njen izdavač – Electronic Arts, poznat po svojim mikrotransakcionim šemama, pa je ovde inicijalni utisak kao da je igra stvorena za tako nešto. Mikrotransakcije postoje, ali su definitivno sporedna stvar, pošto su vezane za neke kozmetičke stvari. Svi ti predmeti se mogu otključati i nešto dužim grajndovanjem unutar igre, ali su svakako dostižni i nisu stavljeni iza nekog zida novca koji morate da platite. Sada, da li će ovo ovako ostati ili će igra ipak dobiti naknadno znatno gore elemente ovoga, ostaje da se vidi, ali u ovom trenutnom stanju Battle for Neighbourville je potpuno fer prema svojim igračima. Uz sve ovo rečeno, treba i napomenuti da je igra veoma dobro izbalansirana za PvP, a PopCap je napravio jedan stvarno skriveni dragulj, koji će najviše odbiti ljude svojim „dečjim“ vizuelnim stilom. Bitka za komšiluk je možda i najbolja PvZ igra do sada, nakon onog tower defense debija pre deset godina, i pruža, uz začuđujuću dubinu i kompleksnost, veliki broj sati uživanja i zabavnog napucavanja sa drugima. AUTOR: Nikola Aksentijević The post REVIEW – Plants vs. Zombies: Battle for Neighbourville appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. The Legend of Zelda, Death Stranding i Harvest Moon ulaze u bar… Osim što nije u pitanju bar, nego video igra. I nije u pitanju vic, nego moj doživljaj igre pred nama. Zvuči zabavno? Zavalite se u fotelju. Kako naš urednik Savić predaje režisersku palicu i odlazi iz našeg i vašeg časopisa, rešio sam da ovaj poslednji tekst pod njegovim okriljem, bude o jednoj zaista posebnoj i nesvakidašnjoj igri. A onda mi je on podvalio Stranded Sails, jer očito ne voli tužne rastanke i želi da ga uz bolne jauke i besne urlike ispratim… Dobro onda! Stranded Sails prati putešestvije junaka ili junakinje (zavisno od pola koji odaberete), koji je sa svojim ocem i njegovom posadom krenuo brodom u novi svet. Naravno, sticajem nesrećnih okolnosti, brod biva nasukan na pusto ostrvo, posada raštrkana, a sve šanse za preživljavanje sada zavise od ovog snalažljivog tinejdžera. Na vama je da istražite ostrvo i okolna ostrvca, sakupite posadu, oformite selo, uzgajate povrće i spremate hranu, te otkrijete sve misterije ostrva i kako ga napustiti. Zvuči kao život prosečnog Srbina, dok čeka da mu odobre vizu za Austriju? Nismo li nešto duhoviti od jutros… Igra poseduje onaj paradoks od izgleda, koji barata sa minimumom poligona i tekstura, a opet uspeva da izgleda jako primamljivo. Zahvaljujući svetlim bojama, lepim detaljima efekata i oštrom prikazu, igra je grafički – pa, baš lepa. Dok se momenat koji vezujem za Zelda serijal, tiče istraživanja i kuvanja, Harvest Moon se svakako odnosi na poljoprivredu i podizanja sela. Gde se onda ovde uklapa Death Stranding? U flešbekovima praznog hoda koji sam morao tamo da prevalim, ne bih li došao do kvalitetnih delova igre. Tako i ovde! Od tačke A do tačke B, samo da bi se opet vratili na tačku A. Nagrada? Ništa! Kako ništa? Ne bih znao, ali nedostatak nagrađivanja pa čak i onog osećaja dostignuća, nakon što se pošteno napešačite, nisu nešto što volimo da doživimo u nekoj igri. Dobro, malo je priznajem problem bio i do mog pristupa. Mislio sam da je u pitanju igra otvorenog sveta, menadžmenta i izgradnje. A u stvari je opuštena, linearna i jednostavna avantura. Ničeg lošeg u vezi toga ne bi ni bilo, da se igra malo lepše predstavila od samog starta. Ali, nakon što očekujete jedno, a nakon tročasovne, usporene uvertire uplovite u nešto sasvim drugo, ne možete, a da se ne osetite prevareno. Ako bismo ignorisali tu činjenicu, mogli bismo bez problema reći da je Stranded Sails jedna izuzetno zabavna igra. Naročito ukoliko želite u njoj da uživate pored nekog daleko mlađeg od sebe. Osim što izgleda primamljivo, jako je i pristupačna za igranje. E sad, ima tu jedna mehanika koja me je naročito jako žuljala… Sve akcije, uključujući i kretanje, troše energiju glavnom liku. Nju može da nadoknadi tako što jede, ali nakon što potroši zalihe i totalno pregladni, onesvestiće se i biće teleportovan u grad. Kakva je ovo kazna? Slaba. Čemu služi? To je još jedna od misterija koje nikada nećemo odgonetnuti… Igra poseduje sijaset takvih čudnih pravila, ili pak nedostatak nekih normalnih, koji u tandemu otežavaju igranje odnosno neke deonice čine krajnje repetativnim, da i detetu mogu dojaditi toliko da će se radije vratiti Teletabisima. U tom smislu, igranje u kraćim intervalima je preporučljivo. Omiljeni element igre, osim grafike, za mene bez sumnje predstavlja muzika. Poseduje zavidan broj odličnih i atmosferičnih melodija, koje i te kako doprinose doživljaju pustog ostrva i iznenadne avanture. Zapravo, ukoliko uspem da pronađem ceo album, rado ću ga preslušati ne bih li odgonetnuo u čemu se krije njegova čarobna dopadljivost. To bi bilo to što se tiče mojih utisaka o ovoj igri, bez da sam vam previše pokvario potencijalno iskustvo, koje bez obzira na sve njegove mane, ipak rado preporučujem. Na čist veseli šarm, moram podići malo i konačnu ocenu. Eto Nikola uredniče, preživeo sam brodolom koji si mi izrežirao! Sada i ja tebi želim neka duga jedra, da te sprovedu kroz mirna mora. A da kvalitetnih igara ni tebi, a ni nama, čitaocima i meni – nikada ne ponestane. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – Stranded Sails – Explorers of the Cursed Islands appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Citirao bih našeg urednika Savića: “Igra je tu da se opustiš i zabaviš, a ne da se tu izmišljaju neke nauke oko video igara”. E pa The Stretchers igra kao da se izrodila iz tih reči! U pitanju je jednostavan i komičan haos, izrođen svakim narednim frejmom vođenim vašim palčevima. Da pojasnim… U pitanju je igra u kojoj se nalazite u ulozi dva bolničara. Na ostrvu o kom brinu, desilo se nešto neobično. Žitelji ovog mirnog mesta, nasumično su počeli da pate od intenzivne vrtoglavice. Delo nekog pokvarenog zlikovca, bez sumnje! E pa, na ovom dvojcu je da pronađu onesvešćene nesrećnike i odvezu ih u bolnicu, kako znaju i umeju. Na početku igre, moguće je birati izgled i pol svakog od bolničara, a igra se u režimu za jednog igrača kontroliše tako što svakog od bolničara pokrećete jednom od dve analogne palice. Poprilično nezgodan način za upravljanje, sa kakvim sam se do sada sreo jedino u (uprkos tome) sjajnom Brothers: A Tale of Two Sons. Ali, na svu sreću, ovde je prisutan i multiplejer, gde svaki od igrača može da zgrabi po jedan joy-con kontroler i stvari učini lakšim, ali i zabavnijim. Na putu do mesta dešavanja, glavni igrač će voziti ambulantna kola. A nakon što stignete na odredište, potrebno je da što pre doprete do onesvešćenih likova i dovučete ih (čitaj: natovarite) do kola. Najefikasniji način za ovo jeste na nosilima, na koja možete postaviti i više od jednog karaktera. Ovde na scenu stupa “ragdoll” fizika, gde je svaki momenat pokušaja da popnete mrtvosanog lika na nosilo, sve više i više urnebesan. Likove je moguće i samostalno vući po zemlji, ali za što bolji vremenski rezultat, vredi pokušati i što više ih natovariti na jedno (ultra izdržljivo) nosilo. Koordinacija između dva igrača, ovde je od imperativa. Odnosno, što su lošije koordinirani, više zabave za njih, ali i publiku koja posmatra sve te neartikulisane i suvišne pokrete i radnje. Grafički, igra dosta podseća na Team Fortress, Fortnite ili čak Overcooked, sa šarenom grafikom i crtanolikim likovima. Zapravo, vizuelno igra izgleda odlično, što nije ni čudo s obzirom da dolazi iz studija Tarsier Studios, ljudi koji su napravili Little Nightmares. Sa druge strane, frejmrejt ume da povremeno opadne u silnoj jurnjavi, pa je moguće naleteti i na neki otežavajući bag, što u igri koja je i ovako smešna, verovatno može postići samo suprotan efekat. Nažalost, ništa od svega toga i neće dugo trajati, jer igru možete preći i za manje od pet sati, nakon čega teško da ćete je ponovo upaliti. Osim ukoliko ne “nabavite” novog saigrača, ili predložite prijateljima da se u njoj oprobaju, dok vi iza njih posmatrate i pokušavate da se ne zagrcnete na kokice. The Stretchers, iako ne za preporuku u jednog, za dva igrača predstavlja zaista odličan i zabavan izbor. Iako dosta kratak i sa povremenim otežavajućim okolnostima tehničke prirode, u pitanju je igra koja vas na brzaka može odlično zabaviti i više nego što ste to isprva mogli očekivati. A ne tu da se izmišlja neka nauka oko video igara… AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – The Stretchers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. The Wondrous Woolen World of Woven za mene predstavlja jednu od najlepših prevara među video igrama ove godine. Podvlači se pod igračkim radarima, a onda niotkuda iskače mašući svojim šarenim bojama. Hipnotisane igrače privlači na osam šarenolikih slika iz igre, a onda udarac podno levog rebra. Poput ćerkinog prvog dečka, tog bubuljičavog i čupavog, ofucanog “trodlakoida” tinejdžerskog tipa, kog iz petnih žila pokušavate da zavolite, ali nekim stvarima prosto suđeno nije. Možda zvuči kao da preterujem, jer pred sobom vidim igru koja većini može da se dopadne. Zapravo, vidim igru koja vijori zastavama koje decu pozivaju na druženje, te naivnu, pitku i bezazlenu igru u očima javnosti. Zašto da ne? Osim što ja ovo pleteno čudo isprepletenih utisaka, uopšte nisam tako doživeo. Znam, sve je sigurno rezultat prvog i drugog utiska, koji su se jedan o drugog odbili kao kijanje o pećinsku tavanicu. A kako se i ne bi, kad igra na slikama deluje krajnje privlačno, a u pokretu… Pa, otprilike ovako. Drugar je, kao završni rad na Elektrotehničkom fakultetu, radio na malenoj video-igri gotovo sasvim sam. I u procesima koji zahtevaju brigu o koliziji, mehanici kontrola i generalnom dizajnu, svakako da nije imao mnogo vremena da se brine o animacijama. Dok je kompletan utisak bio pristojan, sve je naravno bilo daleko od nekog “motion capture” snimanja. Ovde? Prosto, suludo izgleda! Na stranu animacije pokreta kroz celu igru, kad su prvi koraci koje protagonista pravi – nakon male povrede. Pa “Stuffy”, lutka u glavnoj ulozi, hramlje. I to na takav način da sam bio iskreno zatečen i u kompletnoj neverici. Sve verovatno nije toliko strašno, koliko činjenica da tako nešto uopšte nisam očekivao od igre koja na slikama izgleda poprilično lepo. Igra je zamišljena kao platformski dizajnirana mozgalica, sa dosta skupljanja i nešto malo istraživanja. Protagonista pronalazi nacrte za svoj dizajn, čime mu možete menjati izgled pa istovremeno i mogućnosti. A tim novostečenim akcijama, rešavaćete zagonetke i napredovati dalje. Svet je, moram ponovo jasnije istaći, jako lepo dizajniran. Iako ne preterano originalan stil ( jer čini mi se da smo do sada videli bar desetak igara sa tematikom pletenog sveta), dosta je dopadljiv na oko. Kretanje kroz njega (ako to možemo tako nazvati) skoro je sasvim linearno, ali nudi nekolicinu simpatičnih postavki za zagonetke i povremeno češanje glave. U globalu, vidi se da je igra prvenstveno pravljena za decu, mada će neke od zagonetki sigurno biti previše za mališane koji ni ne znaju u šta su se upustili. To svakako malo gubi ciljnu publiku sa nišana, što nikada nije dobro za jednu video igru, ali na sreću, ne završava kao sačmara kojom sa 50 metara pokušavate da pogodite komarca. Celu priču prati narator, koji pomalo asocira na pokojnog Alana Rikmena, ako bi kroz trapavu rimu pokušao da ispripoveda neki dečiji dokumentarac. U stvari, to je upravo to! Iako su dizajn, gejmplej i tok priče bezazleni, cela igra mi je konstantno odavala neki jeziv utisak. Kao da nešto nije sasvim na mestu… Zapravo, kao da će neka od animatroničkih lutaka iz “Five nights at Freddy’s” da iskoči iza ćoška. Iako sam siguran da je u pitanju krajnje subjektivan utisak… Nisu tu čista posla. Woven nije loša igra. Muzika, naracija, bezazlen gejmplej, uglavnom pitke zagonetke i simpatična, ali trapava vizuelna prezentacija, možda i nisu nešto što će odbiti prosečnog igrača, naročito među mlađom publikom. Ali plitka količina izazova, igračkih elemenata i ukupan utisak da je u pitanju diplomski rad ili eksperiment, pre nego gotov proizvod, čine od mene jednog blago zbunjenog i razočaranog igrača. Ne mogu sasvim preporučiti ovu igru, ali ukoliko imate mlađeg saborca pored sebe, zašto da ne – oprobajte se zajedno u njoj. Samo otvorite četvoro očiju… Da ne bude na kraju “Five nights at Stuffy’s”. Jezivo. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – The Wondrous Woolen World of Woven appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Switch je praktično od prvog dana imao simpatične indi igre, koje su bile vrlo dobar dodatak hitovima. Uvek ste mogli nešto dobro da nađete dok čekate sledeću veliku igru, i ponuda je bukvalno iz dana u dan sve veća i veća. Ali, među svim tim originalnim malim igrama, naći će se neka koja samo pokušava da se proda i ne nudi ništa novo. Story of a Gladiator je hack-and-slash arena, smeštena u zlatno vreme gladijatora u rimskoj imperiji. Vi ste napaćeni gubitnik koji rešava svoje probleme i tuguje za svojom mrtvom porodicom u pivu, prostitutkama i polakom hodanju ka ivici smrti. Jednog dana, srećete šampiona arene i pitate ga kako je to postao da bi vam ovaj rekao samo “Prosto, nemoj nikada da izgubiš”. Ta rečenica vam postaje motiv da se prijavite za prvi gladijatorski turnir. Priča je jednostavna i bez puno detalja, ali eto, uvodi vas u početke vaše gladijatorske karijere. Cela igra se dešava u areni, gde se borite, ili van nje, odnosno u gradu, gde se unapređujete. Borba je previše jednostavna i dosadna. Jedno dugme imate za udarac i mlatite odabranim oružjem dok neko ne padne mrtav. Talasi neprijatelja vam staje na put i cilj je da preživite. Ovo možda i ne bi bilo toliko loše da sam gameplay nije katastrofa. Kako prelazite arene, dobijate novac, slavu, XP i zvezdice. Novac trošite na opremu, XP vam povećava nivoe i na svakom nivou možete da dobijete skill poen, koji trošite dok zvezdice otključavaju ogrlice koje vam daju određene pasivne sposobnosti. Od skilova, najbitnije je kotrljanje, jer je klasičan “cheese” potez koji sam koristio skoro do kraja igre. Vidite grupu neprijatelja, skotrljate se iza njih i uništite A dugme na kontroleru. Vrlo dosadno. Mada, ni igra nije baš fer. Neprijatelji su nepredvidivi, jer nemaju animaciju napada, nego se samo „dese“. Morate da nagađate kad će da krenu ka vama kako bi znali da li da se skotrljate ili iskoristite štit dok svi vaši potezi troše ograničenu staminu, sem napada što je takođe suludno. Kasnije kroz igru, imate mogućnost da otključate specijalne moći koje dobijate molitvom. Ako izaberete nekog boga, on će vam dozvoliti da ga prizovete i da vam pripomogne tokom borbe, ali samo ako vam je publika naklonjena. Publika je jedini zanimljiv aspekat ove igre. Tokom arene, ako brzo ubijate protivnike ili otključate specijalne napade, publika će navijati za vas i gađati protivnike kamenjem ili vam bacati voće i zlato koje možete da pokupite. Artistički dizajn je čudan, ali originalan. Likovi su prenaglašeni, pogotovo sa facijalnim ekspresijama i ne izgledaju ozbiljno, neko karikature sa ozbiljnom agendom. Dizajn opreme i oružja je dobar i detaljan za ovakav tip igre. Unapređivanje oklopa je takođe zanimljivo, jer ima gomila raznih tipova iste, ali se uglavnom ne zasnivaju na povećanju HP-a, nego neke dublje progresije. Cela igra izgleda kao da je pravljena za mobilne telefone, ali da nisu znali kako da je monetizuju. Ova igra je imala neku ideju u prošlosti koja je spala na bazični hack-and-slash, bez previše dubine, i to je baš šteta. Živo me zanima, ako sam u pravu, kako je izgledala originalna ideja, jer ova igra nije nešto što mogu da preporučim, niti ću je ikada više igrati. AUTOR: Igor Totić The post Story of a Gladiator appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Kao pažljivi kolekcionar konzola i igara, oduvek sam smatrao da su video igre sa tematikom Olimpijskih igara namenjene prvenstveno uništavanju kontrolera. Ne, zaista, kada igra od vas zahteva da drndate neko dugme kao da vam život zavisi od toga, ili vrtite palicom kao da izvršavate smrtnu presudu masažom, a šta drugo mogu pomisliti? Na stranu sad to što sam rođen sa dve leve noge, koje su se nekako uspešno prenele i u svet igara, pa sam sve vrste sportskih simulacija izbegavao kao Neo metke u najboljim danima. Ali te simulacije Olimpijskih igara su nekako uvek uspevale da okupe društvo u mojoj sobi, pa po cenu života jednog kontrolera, pruže više večeri kvalitetnog druženja. Kada je Nintendo na Wii konzoli plasirao prvu olimpijsku igru, gde su Mario i Sonik vodili glavnu reč, obradovao sam se “motion” kontrolama! Možda nisu bile najfunkcionalnije, ali sada su konačno kontroleri bili malo više pošteđeni. Na uštrb stvari oko nas koje su povremeno letele unaokolo, ali ne mari. E pa Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (koji naslov, čoveče) su čak šesta igra u ovom serijalu. Kako će nakon objavljivanja ovog teksta, nesumnjivo svaki od mojih prijatelja saznati da posedujem ovu igru ma koliko ja to pokušavao da sakrijem, moraću već da počnem da skupljam za par novih joy-con kontrolera. Ali prijateljstvo na prvom mestu, zar ne? Zar ne?! Predaleko sam otišao, izgleda. Pa čini se i sama igra, koja je iskoristila to što su u Tokiju prve olimpijske igre održane 1964. godine, što je ujedno i prva Olimpijada u Aziji (sve sam naučio iz igre, kako ima dosta informativnih delova), pa jedan segment igre ima gomilu retro elemenata. Olimpijadu naravno čine mini-igre, i to čak četrdesetak komada. Od ovog ukupnog broja, deset igara je predstavljeno u fazonu 8-bitnih i 16-bitnih igara iz prošlog veka. Sa sve pikselizovanim sprajtovima i retro muzikom, pa koliko god da pružaju jednostavan gejmplej, zaista pogađaju sve te nostalgične mete u srcu svakog iole starijeg igrača. Doduše, osmobitni Mario i šesnaestobitni Sonic likovi, nekako čine čudnu kombinaciju koja razbija retro iluziju, ali se da preživeti. Ostatak igre čine raznovrsne mini-igre koje, ruku na srce izgledaju odlično. Modeli likova su uglavnom prvoklasni, iako je igru radila Sega, a ne direktno Nintendo. Od statičnog izgleda, pa do animacija pokreta, sve jako lepo deluje. Zapravo, grafika je odlična u gotovo svakom segmentu igre, od lokacija u mini-igrama, pa do onih u međusvetu mape, odnosno “story” segmenta igre. Neke od igara su i te kako jednostavne, pa ne pružaju zabavu na duže staze, dok su neke jednostavne taman toliko da ćete sa uživanjem iznova pokušavati da oborite svoj stari rekord. Sa druge strane, nekolicina igara izgleda velelepno i prostrano, ali nakon što ih jednom izgustirate, nećete im se verovatno više nikada vratiti. Iznenađenje mi je priredilo nekoliko igara, koje su na prvi pogled izgledale bazično, ali zapravo imaju mnogo više dubine u svojoj mehanici. Prvenstveno mislim na karate, koji mi je verovatno jedna od omiljenih disciplina u ovoj igri. Istovremeno, stoni tenis i par sličnih mu naslova, propustili su priliku da iskoriste potencijal sporta koji predstavljaju, tako da imamo polu-automatizovane igre koje nisu loše, ali stoje daleko od onoga što su mogle biti. Naravno, nekoliko mini-igara u stilu prethodnih naslova, izlazi iz okvira pravih sportova. Ovo su igre koje su više ono na šta smo navikli u Mario i Sonic igrama, sa sve super moćima i blesavijim postavkama. Nažalost, postoje samo tri ovakve igre, što je dosta manje nego u nekim ranijim naslovima. Ali, bolje i to nego ništa. Svaka od igara nudi mogućnost igranja sa tradicionalnim kontrolama (one gde stradaju kontroleri) ili kontrolama pokreta (one gde stradaju stvari, ljudi i životinje oko vas). Dok ćete kod mene sigurno igrati sa drugom opcijom, dok nosim kacigu i štitnike za kolena, većini igrača će verovatno više odgovarati tradicionalni način kontrolisanja. Likova je dosta, ali svega osam karaktera možete koristiti u retro modu Tokyo 1964. Takođe, postoje i skriveni likovi, i to samo po jedan za svaku od disciplina, bez mogućnosti da ih koristite u drugim mini-igrama. Pa i neke od mini-igara, moguće je igrati samo u “story” modu. Stalno pominjem taj “story”, a ni reči o njemu. Da, u igri je prisutna i mogućnost prelaska priče. Ukoliko ste ljubitelj jednostavnih zapleta koji ne traju duže od pet sati, a podrazumevaju dosta dijaloga u stilu vizuelnih novela, ovo je prava stvar za vas. Priča prati Marija i Sonika u nastojanju da pobegnu iz retro konzole u koju su ih zarobili doktor Egmen i Bauzer. Ovo naravno podrazumeva takmičenje u olimpijskim disciplinama, jer… logično je? Muzička podloga prati glavnu temu, odnosno melodiju igre, koja vam posle nekog vremena može kompletno dozlogrditi. Ali se, uopšteno posmatrano, odlično uklapa u motive igre, tako da joj se ne može nešto mnogo zameriti. Kao celina, Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (mrzim da kucam ovaj naslov) je jedna zaista zabavna igra. Nikako za igranje bez društva, jer je na taj način nesumnjivo dosadnija bar tri puta. Ali u dobrom i takmičarskom raspoloženju, sa bar još jednim drugarom, vaš Switch postaje bojno polje jako zabavnih sportskih okršaja. I bez obzira da li će trpeti kontroleri ili okolina, preporučujem vam ovaj naslov za neko od narednih druženja. Daleko od savršenog, ali vrlo dobar paket takmičarskih igara koje će vam sigurno, barem neko vreme, pomno držati pažnju. Sledeće druženje koje organizujem, pak ide pod sloganom “ponesite svoje kontrolere”. Nakon još jednog čitanja ovog teksta, ipak za svaki slučaj… AUTOR: Milan Živković The post Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu