Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,413
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

22 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

5,162 profile views
  1. Ako ste ljubitelj retro naslova, naročito iz generacija 8 i 16 bita igračkih konzola, onda ste sigurno čuli za Wonder Boy franšizu. Serijal koji je potekao sa arkadnih mašina ali brzo pronašao trajno „utočište“ na Seginim platformama, vremenom je evoluirao ali i oblikovao žanr 2D avantura sa RPG elementima. I dok je jedan od poslednjih naslova, Monster Boy and the Cursed Kingdom jedna od najboljih igara ovog tipa koje sam ikada odigrao, kolekcija koja je pred nama pruža priliku da se još jednom na osvrnemo na najstarije igre Wonder Boy sage. Već na prvi pogled, uvideo sam da kolekciji nedostaju dva veoma važna naslova, čime je prekinut niz odnosno što kolekciju čini nekompletnom. Monster Lair i Dragon’s Trap, treći i četvrti naslov serijala, bez jasnog razloga su sasvim izostavljeni. Da stvar bude još čudnija, u isto vreme kada i ova, objavljena je još jedna kolekcija pod nazivom „Wonder Boy anniversary collection“ koja zapravo sadrži i ova dva naslova. Tako da, u startu preporuka – ukoliko možete da nabavite ovo prošireno izdanje, ne razmišljajte mnogo i nabavite upravo njega. Prva igra ove kolekcije jeste i prva igra serijala – Wonder Boy. Interesantno je ponovo iskusiti igru jako starog dizajna koji je vremenom s lakoćom evoluirao. Gejmplej predstavlja skrolujuću 2D avanturu gde se karakter konstantno kreće s leve na desnu stranu odnosno ne može da pomera ekran u suprotnom smeru. Protagonista je praistorijski dečak koji neprijatelje savladava koristeći kamene sekire, verni skejtbord (?) i moć anđela čuvara koji ga na kratko vreme čini nepobedivim. A na kraju svakog nivoa, očekuje ga „boss“ karakter kog mora poraziti da bi napredovao, što je vrlo zanimljiv detalj za igru ovako vremešnog dizajna. Druga igra je Wonder Boy in Monster Land i predstavlja značajan skok u odnosu na prvi naslov. Ovo je bio momenat kada su u igru implementirani RPG elementi pa se lakoća igre ogledala u opremi koju ste nabavili odnosno koliko ste pažljivo skupljali sredstva za naoružanje i zaštitu. Iako podeljena na dvanaest različitih nivoa, igra je linearna ali istovremeno sadrži i značajan broj tajni koje će zadovoljiti ljubitelje ovog tipa istraživanja. Treća igra kolekcija jeste peti naslov Wonder Boy sage – Wonder Boy in Monster World, i po mom skromnom mišljenju predstavlja najbolji deo paketa. Suštinski, igra je najsličnija onoj o kojoj smo malopre govorili, ali umesto linearno povezanih nivoa, igraču pruža mogućnost da svet istražuje po sopstvenom nahođenju. Razgovor sa drugim likovima, pronalaženje ključnih predmeta i vraćanje na već posećene lokacije, znatno je moderniji način izvođenja. A samom modernom utisku doprinosi i činjenica da je igra prvobitno rađena za Seginu Mega Drive konzolu i izgleda mnogo lepše od svojih prethodnika. Poslednja igra u paketu, Monster World IV, naslov je koji smo prošle godine imali priliku da zaigramo u vidu rimejka. I dok je igranje novog naslova sa nepromenjenom mehanikom, a lepšom grafikom, bilo zaista neobično iskustvo, igrati ga u prvobitnom obliku pruža baš potaman osećaj. Vizuelno, igra je verovatno najlepši deo paketa, sa plejadom različitih nivoa i živopisnom paletom boja koja protagonistkinju Ašu ističe u svakom mogućem smislu. Ali dizajn nivoa i generalna gejmplej mehanika, čine ovu igru tek trećom mi omiljenom na listi od ove četiri. Kao paket nostalgičnih igara, Wonder Boy Collection dolazi i sa nekolicinom interesantnih dodataka. Osim očekivane opcije da igru sačuvate u bilo kom trenutku, na raspolaganju imamo i mogućnost da ubrzavamo izvođenje igre ali čak i da dešavanja premotamo unazad. Ukoliko se stvari ne odvijaju kako ste želeli a ne prezate od toga da koristite ovu „super moć“, dovoljno je da pritisnete jedan taster i vreme će se vratiti kao da igrate Prince of Persia, a ne trideset godina stare Wonder Boy igre. Mada kad razmislim, ni Princ više nije nešto mlad… Takođe, igre dolaze i sa lepom količinom filtera i opcija za podešavanje slike, tako da uz malo čačkanja po grafičkom meniju, možete da učinite da igra ponovo izgleda kao što je nekada „zračila“ sa najkvalitetnijeg, radioaktivnog CRT televizora. Samo pazite da se ne zanesete. Mene su iskreno u maniru najsnažnije nostalgije, oči pekle od retro miline. Ovaj paket preporučujem samo ukoliko ne možete da se domognete „anniversary“ kolekcije koja je daleko kompletniji naslov. Ali prave ljubitelje serijala, kao i one željne da ga iskuse po prvi put, ne bi trebalo da odbije odsustvo nekih naslova, već privuče prisustvo onih koji su tu. Wonder Boy Collection je lep paketić igara od kojih nisu sve najsjajnije ostarile, ali čak i u današnje vreme predstavljaju impresivan pokazatelj razvojnog toka jednog renomiranog serijala u kome se još uvek može i te kako pošteno uživati. Autor: Milan Živković Igru ustupio: PR Hound Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Paketić igračke istorije: Wonder Boy Collection recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Da igre mogu da dobijaju dobre ocene na lepe oči, ova recenzija bi se završila desetkom nakon samo jednog pasusa. Neverovatno realistične oči čoveče… Šalu na stranu, ukoliko su igre Supermassive Games studija po nečemu prepoznatljive (na stranu lepe oči svih karaktera), to je odličan način građenja likova i priče, koja iako uglavnom otrcana, poseduje i dozu neobjašnjivog šarma. The Quarry nije izuzetak. I ovde se susrećemo sa intrigantnom horor postavkom, karakterima koje postepeno upoznajemo a koje igra zatim baca u sijaset nezavidnih situacija kroz koje ih sprovodimo našim izborima. Ne znam da li se neko od vas seća Mikijevih almanaha i priča sa više završetaka koje su tu često bile prisutne, ali Supermassive Games je ovu decenijama staru ideju gotovo usavršio. Postoji tako mnogo načina da se iskusi i završi priča ove igre, da je gotovo sigurno da je nećete preći samo jednom, već bar dva puta. Narativ se vrti oko studentskog utočišta usred šume, gde dobar deo leta provodi grupa tinejdžera. Silom prilika i serijom sjajnih odluka kakve samo pozni pubertetlija pod naletom hormona može da načini, ovo društvo biva prisiljeno da provede još jednu noć u kampu, ne znajući da su bezbrižni letnji dani prošli i da se to isto veče otvara „sezona lova“. Prvo bih morao da pohvalim grafiku. Dok likovi uglavnom deluju čudno (verovatno jer su na granici fotorealizma, ali ne sasvim tu), okruženje je apsolutno fenomenalno. I to ne zbog snage grafičkog endžina i broja poligona, već dobro pečenog zanata. Ako se ovaj studio u nečemu uvežbao, to je izgrađivanje izuzetno atmosferičnih lokacija i još boljom režijom kojom se te lokacije prezentuju igraču. Da stvar bude bolja, za razliku od ranijih Supermassive Games igara, ovde je prisutna velika količina motiva osamdesetih godina. Od glumaca koji tumače likove, preko popularnih referenci poznatih horor ostvarenja pa sve do humora i vrste horora kojim se igra bavi – sve odiše „retro hororistikom“ koja, čini se ovih dana baš nedostaje u industriji. Da ne pominjem retro „80s“ filter koji daje onaj dobro poznati VHS doživljaj. Bar nama starijim igračima… Možda baš u tom istom VHS maniru, igra deluje dosta tromo. Animirane sekvence je nemoguće preskočiti ili ubrzati pa ponovno igranje može da bude naporno, a likovi gotovo da nikada ne trče već bauljaju unaokolo. Rekao bih da je ovako razvučen tempo igru načinio nepotrebno dugom i da je desetak sati potrebnih da se pređe, moglo bez problema da stane u koji sat manje. Ili je sve to samo pametan podsetnik da danas prebrzo živimo i da bi trebalo malo da se opustimo? Možda ipak previše razmišljam na tu temu. No, sporiji tempo igre mi ne bi toliko ni smetao da je ona barem malo više to – igra. Umesto toga, za razliku od svih prethodnih ostvarenja ovog studija, The Quarry je gotovo u potpunosti interaktivni film. Nije da ne postoje gejmplej elementi, jer to bi bilo suludo. Ali koliko god da ih ima, steći ćete utisak da su nekako i suvišni u tom svom malom broju. Svako istraživanje lokacija, gotovo da je besmisleno jer ako nije deo priče, ništa nećete ni pronaći. Čak su i „quick time“ momenti maksimalno „razblaženi“ pa skoro da uopšte neće uticati na dalji tok priče. Kontrole su izuzetno jednostavne ali čak i ukoliko promašite neko dugme u presudnom trenutku, kazna neće biti velika ili čak bilo kakva. Jedinu pravu razliku u ishodu priče, praviće vaši namerni izbori za koje imate neograničeno vremena da razmislite i načinite ih. Ovo u neku ruku i pozdravljam. Jeste da je tenzija mnogo manja jer greške skoro da i ne postoje, ali da izgubite nekog karaktera ili promenite u celosti tok priče samo zato što ste zakasnili da pritisnete dugme, užasno je frustrirajuće. Pa ako vam je i to malo, možete uključiti pomagala koja olakšavaju ili čak u potpunosti eliminišu ove akcione momente. Iako to ne preporučujem, sigurno će nekome biti od koristi. Svi smo bar par puta u životu bili iznervirani zbog glupih odluka koje likovi u filmovima strave i užasa imaju snažnu tendenciju da donose. „Ne idi tamo!“ je verovatno nešto što smo svi bar jednom povikali, gledajući neki loš horor. E pa da budem iskren, to mi se nikada nije desilo za vreme igranja neke igre – dok nisam zaigrao The Quarry. Video igra u kojoj držim gejmped u nastojanjima da kontrolišem ponašanje karaktera i dešavanja na ekranu, a koja opet u meni izaziva potrebu da urliknem u ekran nešto na račun inteligencije majke mog trenutnog lika. Koliko god uverljivo, duboko i živopisno bili napisani, likovi koji se suočavaju sa smrću u ovoj igri su bez sumnje najbezbrižnija grupa lobotomiziranih mapetovaca koje sam ikada imao privilegiju da pokušam i spasim sigurne smrti. Da li je to deo šarma igre? Ne znam, to ćete morati sami da prosudite. Jedna interesantna izmena u odnosu na ranije naslove, pronašla se u vidu predskazanja koja su sada mnogo jače kontrolisana. Do sada smo uglavnom mogli da naletimo na predmete koji nam daju nekakav nagoveštaj u momentu pronalaženja, a koji se tiče naredne, za priču značajne situacije. Ovde je to zamenjeno tarot kartama koje vam može očitati misteriozna i pomalo jeziva starica, i koja se pojavljuje samo povremeno. Nešto nalik pripovedačima iz ranijih igara, ali ovde objedinjeno u lika koji služi naraciji ali i kao pomoć. Kao otrcani, „old shool“ interaktivni film koji za zadatak ima da vas zaintrigira i nasmeje koliko i uplaši, The Quarry vrši dobar posao duhovnog naslednika igre koju nikada nisam naročito voleo – Until Dawn. Ma koliko spora, brže uvlači u suštinu, a koliko god likovi bili antipatični, napisani su verovatno bolje nego ikada. Ukoliko želite da se dobro zabavite a nije vam primarno da imate kontrolu nad akcijom, kako smo to navikli u širem smislu kada su video igre u pitanju, The Quarry je odličan izbor. Naročito ukoliko želite da igru doživite zajedno sa društvom. Daleko od toga da će svima prijati manjak interakcije, istraživanja i inteligencije. Ali za onu probranu publiku koja zna šta traži, nema sumnje da vas čeka odličan provod ukoliko se odlučite da zaigrate ovaj naslov. Samo, sačekajte ipak na neki popust. Novac koji se trenutno traži za ovu igru, ono je gde se krije pravi horor. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Hajde da gledamo horor igru: The Quarry recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Kao neko ko je odrastao igrajući strategije u realnom vremenu, uvek sam srećan kada vidim da se ovaj umirući žanr koliko-toliko drži čak evo i u 2022. godini. Štaviše, vidimo i mali povratak žanra poslednjih godina, sa igrama kao što su Age of Empires IV i Stronghold: Warlords, ali i najavama brojnih strategija baziranih na poznatim franšizama, poput Terminator: Dark Fate Defiance i igre o kojoj danas pričamo – Starship Troopers: Terran Command. Za oba gorepomenuta naslova zadužen je britanski Slitherine, studio i izdavač dobro poznat ljubiteljima RTS igara kao perjanice žanra poslednjih godina. Doduše, za Starship Troopers: Terran Command se bave izdavačkim delom posla, dok je igru razvio studio The Artistocrats, kojima je ovo druga igra, nakon potezne strategije Order of Battle: World War II iz 2015. Starship Troopers: Terran Command je, nažalost, isključivo igra za jednog igrača. Tako da, ukoliko ste se nadali epskim bitkama sa drugim igračima, ili makar prelasku kampanje u co-op, to ovde nećete dobiti. Iako nesrećno, moramo reći i da je potpuno razumljivo, jer je u pitanju budžetski naslov i developeri su jednostavno rešili da sve resurse posvete što boljoj izradi singlplejer komponente. Prosto, balansiranje jedinica za multiplejer, izrada mapa, infrastrukture za onlajn igranje, i sve ostalo što ide uz multiplejer zahteva znatno više resursa. Shodno tome, i cena za ovu igru je sasvim korektna. No, da vidimo šta to ova igra zapravo nudi za tu cenu. Od trenutka kada upalite igru oseća se taj „budžet naslov“ momenat koji smo ranije pomenuli, ali koji nije ništa nužno loše, naprotiv. Igra je, prema našem iskustvu, jako dobro ispolirana i ispeglana, bez ikakvih ozbiljnih bagova ili loše optimizacije. Korisnički interfejs i generalni dizajn HUD-a i menija izgleda donekle zastarelo, kao da je izašao negde iz 90-ih ili prvih godina 21. veka, ali zapravo na taj način daje izvesni autentični retro šmek igri, što je, čini nam se, ono što su autori i želeli da postignu ovde. Srž Starship Troopers: Terran Command je u singlplejer kampanji, mada postoji i „scenariji“ mod, gde su zasada dostupne samo misije iz kampanje. Celokupna priča igre je smeštena na pustinjskoj planeti Kwalasha, koloniji čovečanstva koja je primarno industrijsko-rudarska planeta. Resursi planete su vitalni za neometani razvoj u tom sektoru, i zato kada je došlo do iznenadne invazije „buba“ (Arachnid) vaš elitni odred mobilne pešadije je poslat da očisti planetu od nepozvanih gostiju. Priča je suštinski zanemarljiv aspekat ove igre, jer je veoma bazična, ali kao takva savršeno odgovara duhu Starship Troopers univerzuma. Svaka misija se manje-više svodi na to da je određena oblast planete Kwalasha napadnuta i na nama je da očistimo taj region od buba i ispunimo glavne zadatke. Iako su misije donekle povezane tom temom odbrane planete od invazije Arachnida, u narativnom smislu to im je jedina veza i nema osećaja progresije priče kroz misije. Činjenica da je cela kampanja smeštena na istoj pustinjskoj planeti takođe je uticala na umanjenu vizuelnu raznolikost mapa kroz kampanju. Manje-više sve misije se odigravaju na mapama koje su estetski veoma slične – pustinje sa kanjonima i različitim postrojenjima ljudi, kao što su naselja, elektrane, rudarska postrojenja, zatvor, vojne baze, i slično. Nije da nema određene raznolikosti, ali to je jako daleko od onoga što možemo videti u drugim RTS igrama. Same misije u gejmplej smislu nude klasičan spektar ciljeva koji će igračima RTS igara biti dobro poznat. To su tipovi misija gde su nam glavni zadaci da osvojimo i držimo određene tačke, sakupimo neke stvari na mapi, branimo poziciju od najezde buba, čistimo podzemne oblasti, pobrinemo se da nam važne jedince ostanu žive, i tako dalje. Misije nisu baš najoriginalnije, ali su dobro dizajnirane i zanimljive. Na višim nivoima težine će svakako predstavljati izazov i osećate se ispunjeno kada ih pređete, posebno ako uspete da ispunite i sve opcione zadatke koji daju ekstra izazov i bonuse u toku same misije. Starship Troopers: Terran Command je RTS zasnovan na odredima (squad), a ne na individualnim jedinicama. Odnosno, jedinice su ovde odredi, poput Dawn of War igara, a ne individue kao u recimo StarCraftu. Postoji veliki broj raznolikih jedinica i kod mobilne pešadije (ljudi) i kod Arachnida. Nažalost, Arachnid nisu igriva frakcija, već će samo predstavljati neprijatelje u kampanji. Igra će nas postepeno upoznati sa naprednijim jedinicama i ljudi i buba kako se kampanja bude razvijala. Terran Command poseduje odličan in-game indeks gde možemo saznati sve detalje o jedinicama mobilne pešadije i bubama. Ono što mi je ovde bilo malo problematično jeste što postoje određene statistike koje su prosto date bez nekih dubljih objašnjenja kako funkcionišu, ali nije preterano strašno i vremenom se kroz igru nauči. Igra ne poseduje klasičan sistem izgrade baze već na mapama zauzimamo unapred postavljene radio stanice i na unapred određenim mestima biramo koje objekte želimo da postavimo radi pravljenja jedinica koje taj objekat omogućava. U suštini, base-building aspekt igre je veoma rudimentaran i zaista nije nešto na šta ćete potrošiti više vremena da razumete niti da mozgate oko toga u samoj igri. Najbitniji element je da dobro razumete koja kombinacija jedinica vam je potrebna za svaku misiju i da napravite balansiran miks kojim ćete uspeti da kontrirate bubama. Kao što rekosmo, postoji zaista veliki broj raznolikih jedinica koje ispunjavaju određene niše, tako da strategija ne manjka u tom pogledu. Svaka jedinica ima početne pasivne i aktivne osobine, plus nakon što postane level 3, jedina dobija mogućnost da izabere još jednu osobinu od tri ponuđene. Zato je veoma važno održavati odrede u životu i gledati da ne izgubite iskusne jedince, jer vam daju preko potrebne dodatne opcije za istrebljivanje buba. Dobra stvar je da postoji i sistem regrupisanja, koji vam omogućava da dopunite postojeći odred novim jedinicama i tako sačuvate levelovan odred od smrti. I sa strane Arachnida postoji veliki broj zanimljivih jedinica koji će vam praviti probleme na različite načine, te ćete morati dobro da naučite sve mane i prednosti svake jedinice buba da biste znali šta je najbolji lek za njih i kako da ga primenite. Ukoliko nemate adekvatne jedinice da odgovorite pretnji, gledaćete potpuni pokolj vaše naizgled brojnije armije, ili što bi naš narod rekao – Gde ćeš kašikom na bager! U pogledu mikromenadžmenta (upravljanja vojskom) igra nije preterano zahtevna, ali daleko od toga da je laka. Neretko ćete morati da multitaskujete na više lokacija, individualno raspoređujete jedinice kako se ne bi gomilale i smetale jedne drugima, određivali koje jedince da pucaju na koje protivnike radi maksimalne efikasnosti, i slično. Veoma važan aspekat mikromenadžmenta je to što igra veliki akcenat stavlja na linije vidika jedinica. Naime, mnoge jedinice neće moći da pucaju na neprijatelje ukoliko se ispred njih nalaze vojnici vaših drugih odreda. Ovo je naznačeno crvenim, žutim i zelenim krugovima iznad vaših jedinica u borbi, gde crveno znači da ne mogu da pucaju, žuto da im je delimično ometena linija vidika i zeleno da pucaju u punom kapacitetu bez smetnji. Ovo je na papiru veoma zanimljiva mehanika koja otvara prostora i za dizajn mapa i jedinica, ali je u praksi meni lično bila veoma problematična, ponajviše zbog ponašanja samih jedinica koje se ponekad veoma čudno ponašaju prilikom kretanja. Neretko mogu da se zbune i čak pogube i počnu da se vrte u krug, ili stanu u mesto kada im se izda komanda da idu do negde za gde nisu sigurnu kako da dođu. Sve ovo, što se jednom rečju naziva pathfinding, mi je verovatno i najveća mana igre, jer mi je donekle otežalo kontrolisanje jedinica, iako je generalno i taj aspekat igre bio zabavan i više sam uživao nego što sam se nervirao. Samo je potrebno malo više strpljenja prilikom kontrole jedinica, pogotovo u toku borbi, inače ćete lako ući u situaciju da jedinice blokiraju jedna drugu i ulete u pokolj od strane buba. Vizuelno igra izgleda sasvim pristojno za jedan RTS, i osim već pomenutog manjka raznolikosti u pogledu lokacija mapa, sam kvalitet grafike je zadovoljavajući. Posebno treba pohvaliti animacije jedinica unutar odreda kojih uvek ima nekoliko i za kretanje, i za borbu, i za smrt, što ostavlja utisak stvarnih individua unutar tih odreda. Sa audio aspekta igra je apsolutno pogodila pravo u centar. Glumci koji su davali glasove likova iz igre su savršeno pogodili način glume iz Starship Troopers filmova i u tom pogledu se osećate kao da gledate prvi film iz serijala iz davne 1997 godine. Isto važi i za glasove jedinica, koji su odrađeni fenomenalno, i pogotovo u toku borbi kada vam individue umiru unutar odreda, osetićete taj momenat da ste preplavljeni naletom buba dok vaši vojnici vrište u užasu i bolovima. I svi ostali zvučni efekti su odrađeni sjajno i na tome treba skinuti kapu developerima. Naravno, ne treba zaboraviti ni muziku, koja ima taj „upbeat“ patriotski prizvuk akciono-komičnih vojnih filmova 90-ih, savršeno se uklapajući u atmosferu Starship Troopers sveta. Starship Troopers: Terran Command je relativno kratka, ali jako zabavna igra koja ne donosi ništa previše novo, ali ono što radi, radi sasvim sjajno. Ako ste fan filmova, ovu igru nikako ne biste smeli da propustite, a isto važi i za ljubitelje strategija u realnom vremenu. Dobre RTS igre su, nažalost, danas veoma retke, a Starship Troopers: Terran Command donosi sasvim zadovoljavajući kvalitet i verujemo da ćete uživati u kampanji. Autor: Nikola Savić Igru ustupio: Slitherine Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bugs, bugs everywhere: Starship Troopers: Terran Command recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Kakve su šanse da igrate igre duže od dve decenije, a da nikada niste zaigrali neku od originalnih Sonic igara? Pa recimo bar dva puta bolje nego da dobijete sedmicu na Lotou. Dakle – nikakve. Ukoliko nekako ipak uspevate da budete izuzetak, znajte da se bezrezervno divim činjenici da postojite. U ovom slučaju, ne morate mnogo ni da čitate ono što je napisano u narednim redovima ove recenzije, već se sa plejadom mlađih igrača uputite do najbliže virtuelne prodavnice i pazarite ovaj paket. Pred nama je komadić legendarne igračke istorije, ukusno našminkane tek toliko da što lepše uplovi u more modernih platformi. Sonic Origins je kolekcija sačinjena od četiri igre sa Seginih šesnaestobitnih platformi – Sonic 1, 2 i 3, kao i Sonic CD. Ali osim što pruža mogućnost da igre odigrate u njihovom izvornom i u potpunosti neizmenjenom obliku, nudi i sijaset izmena koje su, rekao bih, generalno pozitivne i dobrodošle. Kao prvo, sve igre su prezentovane u 16:9 formatu, što je i te kako lepa promena. U skladu sa ovim, prilagođeni su neki elementi gejmpleja, naročito kada su u pitanju „boss“ borbe koje su zavisile od 4:3 veličine ekrana. Ali proširenje slike i fluidno izvođenje, apsolutno pozdravljam. Na polju grafike se nije mnogo radilo. Igra izgleda identično originalu, za razliku od naslova Sonic Mania, gde su neki elementi modernizovani. I dok ovo nije nikakav problem, činjenica da igra ima nekakav filter za omekšanje ivica, bez mogućnosti da ga isključite, nažalost pomalo kvari celokupno iskustvo. Ovakvim izdanjima, set grafičkih opcija kojima možete da primenite neki retro ili moderni filter, uobičajena je stvar. Ovde to nažalost nedostaje, pa ovakav mutniji grafički prikaz nije nešto što je moralo biti prisutno. Igra je osvežena animiranim sekvencama pre i nakon svakog od pojedinačnih naslova, što daleko obogaćuje narativ koji je ranije dobrim delom bio prepušten mašti igrača. Međutim, ove sekvence često nije moguće preskočiti, što usporava ceo tempo naslova koji je oduvek bio sinonim za brzinu u video igrama. Na svu sreću, intro za Sonic CD ima toliko zaraznu pesmu, da nikada nisam ni dobio želju da ga preskočim. Kolekcija takođe poseduje i muzej u kom možete otključavati bonus audio i video materijal, koristeći izvesne novčiće koji su ključni za novi „anniversary“ režim igranja. Naime, kada zaginete, više nećete gubiti živote već imate neograničen broj pokušaja, a umesto života sakupljate pomenute novčiće. Ovu valutu možete recimo koristiti ukoliko ne uspete da pređete bonus nivo, kako biste pokušali još jednom. Iako je na ovaj način kompletna težina igre u potpunosti zaljuljana ka modernom tržištu, promenu pozdravljam jer sam bonus nivoe oduvek voleo koliko i vruć jastuk u letnjoj noći. Dakle, ni najmanje. Činjenica da igra automatski čuva status svaki put kada je ugasite, takođe je moderni detalj koji stavlja tačku na preokret u težini nekada izazovnih naslova, ali još jednom nešto što oberučke pozdravljam jer kako se tržište i život igrača promenio, tako bi i igre trebalo prilagoditi novim uslovima. U krajnjoj liniji, tu je još uvek opcija za igranje igara na klasičan način. Vredi pomenuti i opciju da sve četiri igre odigrate u cugu kao celinu kao i lančani okršaj sa svim „boss“ karakterima. Ukoliko želite malo dodatnog izazova ili drugačiji način da iskusite klasike, ovo nije tako loša novina. Jedna od najlepših novotarija, jeste mogućnost da svaki od naslova zaigrate i sa likovima sa kojima to ranije nije bilo moguće. Tako recimo Tejls može da učestvuje u prvom a Nakls u drugom delu, što ujedno otvara pristup i nekim do sada nepristupačnim lokacijama koje su tom prilikom implementirane u klasične igre. Konačno mogu da pristupim jednoj od lokacija u prvoj igri, koja me je kao malog dovodila do ludila. Soniku je falilo svega par milimetara da doskoči do ivice, ali Tejls sada bez problema može da preleti sve prepreke, i zamislite – nešto se ipak krije na tom, nekada nepristupačnom mestu. Okoreli nostalgik u meni je u više navrata implodirao. Ukoliko ste stariji igrač kao ja, verovatno ćete primetiti i da nekolicina melodija iz treće Sonik igre u ovoj kolekciji nedostaje. Razlog je gotovo sigurno „urbana činjenica“ da je Majkl Džekson radio na muzici za ovaj naslov, da bi kasnije, nezadovoljan sposobnostima Segine konzole da reprodukuje audio, povukao svoje učešće iz projekta. Sada Sega očito nije mogla da dođe do prava da ove melodije ostavi u najnovijem izdanju, pa su one zamenjene starim prototip audio podlogama, koje nisu nimalo loše – ali to ipak nije to. Kada sagledam ovu kolekciju iz svakog mogućeg ugla – kao ljubitelj originala ali i kao neko ko duboko roni u modernom tržištu video igara, mogu da kažem da je Sonic Origins odlična kolekcija koje je trebalo da bude još bolja. Nekolicina sitnica na polju grafike mogle su daleko da poguraju celu prezentaciju. A cena koja se traži za stare igre spakovane u šareni paketić, sa još dodatnim DLC opcijama koje morate platiti da biste dobili stvari koje su bez problema mogle biti u osnovnom paketu („mirror mode“ je recimo jedna od tih stvari), čine skup apsolutno legendarnih igara, grupicom odličnih naslova koji su zaslužili mnogo bolji tretman. I dok mi je još uvek omiljen način da ponovo iskusim stare Sonic igre, igranje 3DS verzija u 3D-u, ovaj paket bez obzira na nedostatke, ipak je velika preporuka za sve one koji su željni da stare igre zaigraju na modernim platformama. Ipak je to Sonik… Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Plavi koreni: Sonic Origins recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. Video igre žanra trkačina se mahom dele na tri različite vrste. Prvo imamo igre arkadnog tipa gde pripada Need for Speed, pa simulacije poput Gran Turismo, dok je treći tip igre mešavina ova dva tipa, gde je za primer zgodno uzeti Forza Horizon serijal. Svaka vrsta ima svoju publiku. Arkadne trkačine su za igrače koji ne vole mnogo realizma, već prostu zabavu. A kada kreirate igru arkadnog tipa za fanove trkačkih simulacija, dobijate Redout 2. Redout 2 je futuristička trkačina koja zahteva perfekcionizam. Ako ste nekada igrali Wipeout jasno vam je o čemu se radi, samo sa višom skalom težine i malo čudnovatim dizajnom kontrola. Ovo predstavlja hardkor nivo ‘’antigravitacionih trkačina’’ i izazov dobro dođe, jer je igra kao stvorena da vas dovede do same ivice. Sam početak igre vas sprovodi kroz tutorijal koji nije dovoljan da biste se skontali sa kontrolama, ali daje osnove. Samim tim, očekujte da prva trka prođe katastrofalno, ali ne dajte da vas to omete. Iako igrači mogu da podešavaju pogone, stabilizatore i slično, morate da shvatite da je ovo naslov koji se ponosi veštinom nad statistikom. Redout 2 je pravi test umeća, bilo da ste novajlija ili veteran žanra. Čeka vas 36 jedinstvenih trkačkih staza koje vas vode na planinu Fudži, do Starog Kaira, Marijanskog rova, rudnika Tartarus i drugih živahnih mesta. Svaka varira u zavisnosti od gravitacije, atmosfere i temperature, a postoje i opasnosti kao što su led, vrela magma i slaba vidljivost sa kojima se takođe treba izboriti. Redout 2 ima nekoliko opcija za igranje, uključujući arkadni režim, career i sveprisutni multiplejer. Tamo gde će vam arkadni režim omogućiti da uskočite pravo u igru i da brzo napredujete za nekoliko trenutaka, režim karijere će vam olakšati niz izazova pre nego što krenete da prolazite kroz ‘B’, ‘A’ i ‘ S’ lige, kulminirajući u SRRL Invitational. „Olakšati“ nije baš pravi termin, jer ima više problema da se prođe test brzine. U početku su Speed eventi bili zabavan izazov, ali čim uđete u A ligu, počinju da postaju zaista strašni. Vizuelni stil je vrlo impresivan, a kroz trke će vas pratiti i uzbudljive numere i vrlo napeta i živahna atmosfera. Nažalost, taj početni utisak nije potrajao – posle nekoliko sati neke pesme zaista dosade! Većina igrača će imati problema sa kontrolama. Igrajući na PC sa kontrolerom moram priznati da se developer 34BigThings baš potrudio, ali opet zameram na kompleksnosti. Kontrole su vrlo pipave, i samo jedna greška će vas koštati HP-a i pozicije na stazi. Neću da vas lažem, Redout 2 zahteva dosta veštine i istrajnosti, i prilično je težak. Međutim, kada jednom skontate kontrole na valjan način, igra postaje višestruko zabavnija. Na kraju mogu samo da kažem da bih svima preporučio Redout 2. Ako ste ranije igrali druge ‘’antigravitacione trkačke igre’’, znate o čemu se radi. Ako ste ljubitelj brze i haotične vožnje, Redout 2 je definitivno igra za vas. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Sandbox Strategies Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vožnja boli glava: Redout 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Kada tragam za igrama iz ove rubrike, Steam sekcija uvek uspe da me iznenadi. Ovoga puta sam naišao na naizgled prostu igru zvanu The Looker. Na početku sebe pronalazite na pustom ostrvu, prožetim gomilom zagonetki spremnih za rešavanje. Radnja igre se proteže na nekoliko lokacija sa ukupno 55 zagonetki koje donose oko 2 sata igranja. Očekujte razne izazove, a i nekoliko zanimljivih šala. Sa svojim sadržajem igra poštuje vaše vreme, odnosno koliko je to izvodljivo pošto se radi o puzzle igri. The Looker uzima sve ono što volite kod The Witness (rešavanje zagonetki, razmišljanje, vizuelna dopadljivost) i uklanja sve stvari koje ne volite. Odličan humor, ništa previše grubo ili zamerljivo, samo zaista lepa parodija na The Witness u kratkom paketu. Da li ste ikada čuli za igru koja je čista parodija neke druge? E pa sada garantovano jeste. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: The Looker appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. Postoje razni tipovi igara, od onih koje ćete preći u jednom dahu, preko onih koje ćete zaboraviti posle 2 sata i do onih koje će vas misteriozno privući a da tek kasnije shvatite koji razlog stoji iza toga. Ukratko, to bi bilo moje početno iskustvo sa Recursive Ruin. Studio Bit Rot donosi ovu narativnu, tripoznu, kaleidoskopsku mozgalicu koja vam može stvoriti i utisak egzistencijalne krize, ali malko samo. Uskačete u ulogu umetnika koji je sebe “izgubio” i spiralnim putešestvijima kroz depresiju ne nazire svetlo na kraju tunela. Sve počinje u futurističkom apartmanu sa spomenutim umetnikom koji dobija igru u čiji svet on ulazi. Takoreći igra unutar igre, koja vas vodi u određeno okruženje, a izvodi iz njega po kompletiranom nivou i zagonetkama. Igra nas vodi na putovanje po naizgled beskrajnom svetu u kojem ste okruženi refleksivnim kristalima. Sve što se može videti se ponavlja bezbroj puta, tako da imate osećaj da hodate negde, a zapravo ste na istom mestu. Ovakvo okruženje samo po sebi predstavlja svojevrsnu metaforu i komentar na mentalno stanje karaktera. To je jedan umirući svet, a opet prelep, kao nostalgija. Najprivlačniji momenat u igri, koji sam već iskusio kod prvog nivoa, jeste samo uklapanje grafičkog stila i mehanika zagonetki koje je potrebno rešiti – svet koji se konstantno ponavlja je ovde jako bitan aspekt. Zagonetke su same po sebi dosta vezane za priču, tako da neću ulaziti u suštinu kako vam ne bih pokvario iskustvo. Ono što je stvarno genijalno oko zagonetki jeste da morate razmišljati izvan tradicionalnih okvira zahvaljujući ponavljajućem svetu. Potrebno je uvek biti svestan okruženja i manipulisati njime kada je to neophodno za rešavanje zagonetki. Nije uvek pametno samo ići napred u igri, a ni u životu, što može biti jedna od poruka ovog naslova. U suštini, zagonetke u Recursive Ruin su savršene za ljubitelje žanra, ali nisu nimalo lake. Ima onih koje ćete rešiti brzo, a i onih za koje je potrebno više razmišljanja. Težina zagonetki je jednaka satisfakciji koju dobijate kada pređete nivo, pogotovu ako ste pre toga osetili da izlaska nema. Kao narativno vođena zagonetalica, priču nije preterano teško ispratiti i teme su dosta zanimljive, pogotovu kada se povežete sa samim gejmplejom. Može se podeliti na 2 dela, jedan koji se odigrava u stvarnom svetu (između nivoa) i drugi koja se odigrava u misterioznom okruženju zvanom Infinite Realms, odnosno unutar igre tog sveta. Za prelazak kompletne igre potrebno je oko 7-8 sati, što je sasvim zadovoljavajuće za igru puzzle žanra. Iz aspekta samog vizuelnog stila, Recursive Ruin izgleda fantastično – futuristički, nostalgični ponavljajući stil je odlično odrađen. Stilizovani izgled sam po sebi pojačava utisak i daje specijalnu notu tokom rešavanja zagonetki. Intrigantni univerzum Recursive Ruin-a će vas uvući u jako lepu priču i niz opijajućih zagonetki koje treba rešiti. Utisak opstaje tokom celog igranja, tako da je ovo igra sa mojim jakim preporukama za sve koji vole mozgalice i čudnovate svetove. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Iceberg Interactive Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Beskrajni svet zagonetki: Recursive Ruin recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Mislim da konačno razumem šta su čelnici Nintenda mislili da kažu izjavom da Mario više nije vodoinstalater. Kad pogledamo samo na bogatu istoriju ovog brke, reklo bi se da je Super Mario bio apsolutno sve – samo ne čika koji popravlja vodoinstalacije. Osim golfa, tenisa, jahanja i 777 drugih aktivnosti u kojima se maestralno snalazi, naravno da se oprobao i u najpopularnijem sportu na svetu – fudbalu, kroz dve Strikers igre i nekolicinu drugih sportsko orijentisanih simulacija. I dok su prve dve igre serijala, izuzetno slične jedna drugoj, ova treća nam konačno donosi – apsolutno ništa novo. Dobro, malo grubo i brzopleto skačem u zaključke već pri početku teksta, ali Mario Strikers serijal kao i najnoviji Mario Strikers: Battle League, kao da se sastoje iz dve bolno evidentne sfere osobina. Prva je neverovatno kvalitetna a druga iznenađujuće slaba. Svakako dozvolite da kažem na šta tačno ciljam. Čini se kao da je jako teško učiniti neku Super Mario igru dosadnom. Gotovo da nemam sumnje da ukoliko bi Nintendo imao zadatak da Marija uposli u biznis ljuštenja jabuka, opet bi nekako „tomsojerovski“ uspeli da nam prodaju ideju kako je sve to izuzetno zabavno. A kada je reč o i ovako zabavnom sportu, ovde imamo slučaj kada je igra ipak sama po sebi izuzetno zabavna. Prva sfera naslova, jeste izuzetno zarazna suština – odličan gejmplej u koji je lako uploviti, teško ga je savršeno naučiti i može vam pružiti stotine sati zabave sa društvom. Fudbal u kom nema faulova, ispunjen oružjem i specijalnim udarcima, a koji mnogo ne komplikuje već se najviše zasniva na sirovim reakcijama i kontranapadima – to je svaka Mario Strikers igra. Pa iako su sve jako slične, najnovije izdanje ipak uspeva da bude još malo zabavnije nego ikada. Razvojni tim koji je radio na igri, isti je koji je zaslužan i za možda najlepšu Switch igru – Luigi’s Mansion 3, tako da budite sigurni da vas očekuje fenomenalna grafika u skladu sa mogućnostima 5 godina stare konzole. Modeli likova, okruženje i animacije specijalnih poteza, teško da će vam u skorije vreme „zaškripati“ pred očima. Jednom rečju, vizuelna ali i audio prezentacija igre je sjajna. Ovo nas dovodi do druge sfere igre, a to je činjenica da bez obzira na sjajnu suštinu – ova igra pati od manjka sadržaja i nekih veoma čudnih rešenja. Osim obične utakmice, turnira protiv kompjutera i onlajn igranja, Mario Strikers: Battle League ne nudi baš nikakav dodatni režim igranja. Igra na raspolaganje pruža deset igrivih karaktera što je izuzetno malo, čak i pod pretpostavkom da ćemo kroz DLC dobiti još likova u budućnosti. Iako je na jednoj konzoli u lokalnom režimu moguće „ukrstiti“ čak impresivnih 8 kontrolera za multiplejer sa društvom, onlajn situacija je znatno čudnija. Moguće je upariti samo dva ljudska igrača po konzoli tako da je za osam igrača potrebno da na raspolaganju imate čak četiri Switch sistema. Ne znam kakve je kalkulacije Nintendo izvodio kada je izvukao ovako čudnu formulu za onlajn multiplejer, ali prosta zabava sigurno nije bila rezultat jednačine. Kada se svi utisci pomešaju i konačno slegnu, dolazi se do zaključka da je Mario Strikers: Battle League jako zabavna igra koju možete igrati iznova i iznova satima, bez da vam dosadi. Ali ovo i dalje deluje kao samo delić potencijala koji ostaje neiskorišćen dodavanjem više mogućnosti pri igranju. Nakon što odaberete omiljene karaktere, ukoliko vam se ne dopadaju njihove statistike od kojih zavisi koliko se dobro snalaze sa loptom, na scenu stupa blagi oblik štelovanja koji se vrši dodatnom opremom. Igranjem skupljate valutu koju možete koristiti da kupite odevne predmete koji, osim što će značajno promeniti izgled lika koji ih nosi, utiču na njihove generalne sposobnosti. Tako je recimo moguće napraviti brzog Bauzera ili neočekivano snažnog Touda. Na ovaj način ćete moći da koristite svog miljenika čak iako njegova fizička sprema ne odgovara stilu igranja koji preferirate. Nema mnogo toga što se može reći o ovoj igri a da nije nešto pozitivno što ste i ovako mogli da očekujete. Šteta jeste što nedostatak sadržaja i okrnjene onlajn mogućnosti kvare celokupno iskustvo, ali ukoliko imate društvo željno „Mario fudbalice“, i to bar trojicu a idealno sedam drugara – verujte da sa ovom igrom ne možete da omašite. Sjajan parti naslov koji vremenom može postati samo još bolji. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fudbal na Nintendo način: Mario Strikers: Battle League recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Kao varijanta klasične igre Breakout, u Newtro imate zadatak da manevrišete lopticama i da uništite cigle na vrhu ekrana. Za razliku od svog drevnog prethodnika, ovoga puta ćete imati posla sa više loptica, kao i sa inovacijama u rasporedu cigli. Postoje neke ideje za koje ćete odmah shvatiti da su loše – minuti koje provedete gledajući kako zalutala lopta odskače oko kružnog nivoa, marljivo izbegavajući svoju palicu koja se nalazi u centru, su minuti koji se nikada nećete vratiti – dok ne bude kasno i bum! Izgubili ste. U prevodu, ako tražite dobar izazov, došli ste na pravo mesto. Ako volite Breakout, i Newtro definitivno vredi isprobati, pogotovu što ga možete igrati za džabe. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Newtro appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. Dorfromantik je simpatičan mali naslov koji donosi neobičan umirujući efekat i predstavlja jedno veoma specifično iskustvo. „Dorf“ na nemačkom znači selo, što ćete upravo i graditi ovde. Nakon dužeg Early Access perioda, ova igra je konačno dočekala 1.0 verziju, mada treba biti oprezan jer iako je u pitanju jedno odlično iskustvo, za neke će ovo biti mač sa dve oštrice, a evo objašnjenja i zašto. Dorfromantik je igra postavljanja heksagonalnih pločica okićenih segmentima pejzaža koji ćete upravo vi dizajnirati i sklapati. Ova seoska sredina sastavljena od šestouglova sadrži par različitih tipova, takozvanih „bioma“, u vidu šuma, kuća, livada, žitnih polja, kao i vodenih površina. Na vama je da sa ograničenim brojem tih polja dostignete što veći broj poena, vezujući raznorazne kombinacije i usput kreirajući opuštajući krajolik koji stvarno ume biti raj za oči. Naravno, ove kombinacije podrazumevaju spajanje istih podloga na krajevima šestougaonih polja, dobijajući em estetski lepši pejzaž, uz dodatne poene. Na sve ovo se dodaju i zadaci koje će vam igra zadavati u vidu povezivanja određenog broja drveća, kuća i polja, sa varijacijama u vidu tačno određenog broja, pa sve do minimalnog broja istog bioma koji treba prebaciti. Ovo unosi određenu varijaciju u raznorazne prelaze koje ćete igrati, jureći taj viši skor, međutim kroz prelaze ćete otključavati i nove skinove za već postojeća polja, dobijajući na raznoraznosti i varijacijama vašeg seoskog kraja. Nažalost, otključavajući ova polja ne menja ni u kakvom smislu gejmplej u vidu novih tipova bioma i slično, već služi samo kao motivator za više raznovrsnosti. Pored klasičnog, Dorfromantik poseduje i nekoliko različitih modova igre, u vidu hard moda, koji će vam davati manje zadataka i zahtevajući bolje planiranje, brzi mod za kraću igru, kao i kreativni gde možete menjati trenutno polje koje vam je zadato za bilo koje drugo. Ovde se sastoji i ono što sam pomenuo na početku teksta, jer je Dorfromantik upravo ono što očekujete od njega i ni mrvu više od toga, pa ako niste jedan od onih igrača koji voli da juri najveći skor ili neke od dužih izazova u vidu achievement-a, nećete biti oduševljeni ovom igrom na duže staze. Ipak, relaksirajuća atmosfera Dorfromantika se sastoji u njegovom audio-vizuelnom dizajnu. Kroz pastelna okruženja sa opuštajućom muzikom, ova igra predstavlja pravi odmor za sva čula, ne zahtevajući previše od igrača u vidu strategije, ali savršeno pogađajući taj balans gde je dovoljno interaktivna da bude zanimljiva. Raznovrsnost polja se povećava novim skinovima kako budete igrali, i stvarno treba pohvaliti dizajnerski tim za živahnost istih, gde na svakom ima dovoljno pokreta da vaš seoski kraj izgleda kao mesto u kojem postoji život. Animacije svih polja su veoma satisfaktorne, dok su zvučni efekti puckanja i prirode tu ponovo da obraduju čulo sluha na neobično umirujući način. Što se tiče bagova i optimizacije, grafičkih gličeva gotovo i da nema, dok su oni retki koji se umeju javiti u veoma specifičnim scenarijima gotovo i neprimetni. S obzirom na tip igre i njen specifičan vizuelni dizajn, Dorfromantik će veoma lako raditi i na dosta starijim konfiguracijama. Sa svime time na „talonu“, Toukana Interactive je stvarno uspeo nešto neverovatno, uprkos prostoj jednostavnosti celokupnog koncepta. Iako vam Dorfromantik možda neće oduzeti neki veliki broj sati ako niste pasionirani jurišnik najvišeg skora, u ovom vremenu nakon iscrpljujućeg dana na poslu ili u školi, potrebno je ponekad pustiti mozak na ispašu po vašem malom nemačkom seocetu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Toukana Interactive Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Romantizovana selendra: Dorfromantik recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Pored svih drugih niša i žanrova u svetu indie igara, Table Top RPG je jedan od možda najmanje zastupljenih, ali nekako kad god se pojavi uvek briljira, i to kroz veoma minimalistički gejmplej i dizajn. Igre kao Disco Elysium, Inscryption kriju priče koje će ostati uz vas i neće morati da plaćaju kiriju da bi boravile u vašem umu. U svetu i svemiru prepunom podivljalog korporativnog kapitalizma koji je na granici da se sruši, vi treba da nađete svoj put i mesto kom pripadate. Preuzimate ulogu Sleeper-a, biomehaničke humanoidne mašine napravljene za čist fizički rad za vladajuću korporaciju. Vi niste čovek, niste ni AI program, već ste nešto između – kopija nekoga ko negde daleko spava u kriogenom snu. Ali takođe vi ste i dalje vi, kopija, zalutala duša, ili podivljali program. Nakon što se probudite u hangaru svemirske stanice, na vama je da odlučite ko ste kao Sleeper i kako će vas drugi videti. Stanica na kojoj se nalazite je davno napuštena od strane propale mega korporacije, a njeni jedini stanovnici su lutalice, izbeglice i svakojake propalice – svaki od njih u potrazi za novim životom ili načinom da preživi. Vi se nalazite u istoj situaciji – juriće vas, odbijati, ali takođe ćete imati i priliku da nađete prijatelje, pomoćnike, ili možda pomognete drugima da nađu bolji život. Glavni adut cele igre je njena priča. Gejmplej kao takav je minimalistički i oslanja se na veoma dobro odrađen ali i dalje prost TTRPG ili FRP sistem. Naime kako biste odradili neke akcije, bilo to posao u baru, doku za svemirske brodove, ili hakovanje određenih lokacija, za sve ovo će vam biti potrebne kockice. Na početku svakog ciklusa iliti dana dobićete određen broj kockica sa rezultatima u odnosu na to koliko dobro stoji vaš HP bar, koji se svakog dana spušta. Te iste kocke vam daju određeni procenat uspešnosti kada ih postavite na neki posao. Na ovo dodatno može uticati i koliko je taj posao težak ili opasan. Druga strana ‘’gejmplej novčića’’ jeste pažljivo korišćenje i potrošnja resursa koje možete skupiti u toku igre. U zavisnosti od toga koji zadatak uradite uvek ćete dobiti neki resurs. Svaki od njih će vam u početku biti jako važan – njegovo pametno sortiranje i korišćenje će vas dovesti do spasa ili u suprotnom, do propasti. Ako ste ikada igrali bilo koju strategiju ili survival horror igru ovo će vam biti prost sistem za savladati. Pošto je ovo i dalje RPG, iako na prvi pogled liči na visual novel ili čak interaktivni roman, i dalje ćete imati quest-ove iliti misije koje treba da rešite. Neki od njih će biti zasnovani na obavljanju određenih zadataka nekoliko puta, neki na sakupljanju itema, dok će drugi od vas zahtevati fokus i brzinu ne bi li ste spasili sebe i druge od sigurne propasti. Sve ovo se vrlo lako prenosi kroz brz tutorijal na početku igre. Međutim na kraju krajeva glavna mehanika je interakcija sa svetom i ljudima u njemu. Tokom vašeg boravka na svemirskoj stanici naletećete na pregršt veoma šarenolikih likova, od kojih svaki ima neku svoju agendu i život za koji se bori. Od prostog uličnog kuvara sa kojim ćete deliti priče uz topao obrok, preko uzbuđenog sistem administratora, pa sve do zalutalih korporativnih agenata. Svaki od likova će otkriti jednu od mnogih strana stanice na kojoj se nalazite, nešto o njenoj istoriji, i još mnogo toga. Svaki lik će vas uvući u te njihove priče bez mnogo ubeđivanja – želećete da saznate šta rade, kako preživljavaju, kako možete da im pomognete i na kraju kako će sve to vas promeniti. Naravno, kao igra koja se najviše oslanja na priču i pisanje, u tome apsolutno uspeva i bez premca će vas uvući u teme transhumanizma, eksploatacije, kapitalizma, izdaje, porodice, ljubavi, prijateljstva, humanosti, preživljavanja i na kraju na šta ste sve spremni da uradite kako biste dostigli neki svoj cilj. I pazite, svaki vaš odgovor, svaki vaš komentar i izbor može dovesti do drastično različitih rezultata koji će vas lako dovesti do suza. Grafički, igra nije ništa o čemu ćete puno pričati. Dizajn stanice i svih njenih sekcija je dobro odrađen i dovoljno detaljisan. Dizajneri su definitivno uspeli da dočaraju taj osećaj samoće i praznine koju samo svemir može da donese. Naravno ima nešto o čemu možete rado pričati a to je apsolutno prelep ručno crtani dizajn svih likova sa kojima ćete pričati. Ilustracije koje je Guillaume Singelin kreirao će vas držati zalepljene za ekran sve dok ne pregledate svaki mali detalj na svakom od likova. Iako igra nema ni momenta glasovne glume, a mogla bi da ima, ima šta nadoknađuje tu tišinu, a to je zadivljujući soundtrack. Muzika u ovoj igri nikada neće biti bombastična niti super akciona – čak i mala količina zvučnih efekata je veoma suptilna. Ali zato će svaki ton, svaka pesma, svaki efekat preneti i obeležiti život na ovoj polu-raspaloj stanici. Ako će nešto da vam se uvuče pod kožu toliko duboko i prikaže kako je to živeti i preživljavati na ovakvom mestu, to je muzika u igri. Par grešaka malo sputava igru u njenom putu ka savršenom izdanju. Greške vas neće totalno zaustaviti u igranju ali mogu dovesti do par iritacija. Najveće među njima su UI greške gde će neki delovi nestati ili prikazati pogrešnog lika u datom delu teksta. Naravno tu su i neke tekstualne gramatičke greške ali to se lako može srediti, što je i pokazano pošto je developer već objavio besplatne DLC priče i dalji rad na sređivanju igre i rebalansiranju. Ako ste ljubitelj naučno fantastičnih priča, avantura, a pogotovu kombinaciju istih, gde vaš izbor jako znači i može okrenuti ceo tok priče naglavačke, onda je ovo definitivno naslov za vas. Ovako duboku i interesantnu Cyberpunk priču ćete teško naći. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Double Jump Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vreme je za buđenje: Citizen Sleeper recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. High Isle je šesta „velika“ ekspanzija za TESO, nakon punih osam godina od izlaska ove igre. Od tada, bilo je znatno više uspona nego padova, s obzirom da je osnovna igra patila od velikog broja problema, mada je nakon nekoliko godina TESO konačno pronašao svoj identitet i postao jedan od najboljih MMO-va koje možete sebi priuštiti. Ipak, to ne važi za sve njegove ekspanzije, a The High Isle nastavlja neprijatan trend koji ZeniMax Online praktikuje još od Greymoor ekspanzije, a to je postepen pad u količini sadržaja koji vam donose. Kao što joj ime govori, ova ekspanzija vas vodi u High Isle, koja označava avanturu koja će trajati sledećih godinu dana sa postepenim pečevima koji će proširivati narativ. High Isle je do sada neviđeni region u TES igrama, odakle dolaze Bretonci, pa će fanovima serijala sigurno biti intrigantno uleteti u ovu oblast. Kroz priču punu političkih intriga i časti, Sistres Arhipelag predstavlja više nego solidnu pozornicu za ovo narativno poglavlje. Pisanje kao i u prethodnim ekspanzijama ostaje sasvim solidno, i svakako, ovaj PvE aspekat glavne priče i jeste glavni motivator za većinu igrača koji se vraćaju ili počinju TESO. Pojavljuju se i pojedini voljeni karakteri iz prethodnih segmenata priče, koji samo doprinose iskustvu, koje ponovo pruža solidnu količinu sadržaja za one koji TESO tretiraju više kao singlplejer igru sa opcionalnim multiplejerom. Nažalost, tu se većina dobrih priča o ekspanziji završava. Dodato je pet novih mitičnih delova opreme, kao i novi raid sa par novih dungeon-a. Novi raid je veoma zabavan, iako donekle prelak na normalnoj težini, dok na veteran težini predstavlja solidan izazov čak i sa najboljom opremom. Što se tiče mitične opreme, očekuje vas jeziva količina grajndovanja, s obzirom da morate raditi daily quest koji vam u svakom slučaju ne daje putokaz ka kovčegu u kojem se možda nalazi jedno od parčića ove opreme. Pored toga, The High Isle je preplavljen igračima koji grinduju istu opremu, pa ćete ih videti kako čekaju pored kovčega da im se posreći da ga prvi otvore kako se respawnuje. Pored ovih relativno dosadnjikavih dodataka, osim raida, The High Isle dolazi i sa potpuno novom kartičnom igrom, reklamiranom kao jednom od glavnih dodataka. Nažalost, kartična igra dolazi sa ogromnom količinom grajnda za nove špilove, presporim ranking sistemom, slabim ranked partijama (s obzirom da ćete igrati sa veoma ograničenim brojem karata i špilova), kao i prevelikim faktorom sreće. S obzirom da ovo nije collectible igra kartama, već deckbuilder, u velikoj meri ćete zavisiti od sreće i, nažalost, ako vam se ne posreći, partije mogu potrajati predugo za ono što donose u vidu novca, motiva za opremu ili ranking poena. Što se tiče dizajna nove zone, The High Isle izgleda odlično, prikupljajući određene uticaje od Summerset ostrva, ali dajući mu određeni Bretonski pečat i srednjovekovnu atmosferu, sa vulkanom, ostrvima, džunglom i vanserijskom plejadom starih i novih likova, kao i kompanjona. Nažalost, ovi saborci su ponovo beskorisni ako imate opremu višeg nivoa, s obzirom da će prebrzo ginuti, ali svakako će vam lepo praviti društvo dok budete tumarali novom zonom. Grafički, TESO se naravno nije promenio, mada igra i dalje odoleva pesku vremena i ume i danas da izgleda lepo. Muzika je veoma slična prethodnim ekspanzijama, predstavljajući neku varijaciju na prethodne numere, u tipičnom TES maniru. TESO je relativno dobro optimizovan, s obzirom da je ipak u pitanju igra stara osam godina, mada pri većem broju igrača i apsolutnom haosu i dalje ume da zaštuca. Bagovi su i dalje tu – uglavnom su smešnijeg karaktera, vizuelno ili po ponašanju, mada ZeniMax je dovoljno rafinisao igru da im se određeni problemi više ne ponavljaju. Nažalost, kada govorim o većem broju igrača, govorim uglavnom u PvE situacijama, s obzirom da je igra dosta skrenula sa puta što se tiče PvP-a koji je u početku igre veoma obećavao, pa ostaje samo nada da će buduće ekspanzije proširiti iskustvo i za tu publiku. Tu i dolazimo do glavnog problema THI, a to je količina sadržaja, koja je manja nego u Blackwood ekspanziji, koja je već imala blage probleme na ovom polju, kao i Greymoor. Iako je novi region veoma dobar, kao i narativ koji stoji iza njega, ako vas nešto drugo zanima u TESO, to ovde nećete naći, i brzo ćete preći sve što ima nova ekspanzija da vam ponudi (makar kada govorimo o MMO satnici), te je THI teško preporučiti ako nije na nekom popustu, s obzirom na cenu koju je ZeniMax postavio. Iako THI ima šta da ponudi u vidu zabave, barem kada je singlplejer iskustvo u pitanju, TESO je ipak MMO, pa ostaje nada da će se i ZeniMax toga setiti u bliskoj budućnosti. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Visoko ostrvo, niska očekivanja: The Elder Scrolls Online: High Isle recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Stari Vampire the Masquerade Bloodlines od studija Troika je jedna od najboljih RPG igara koje sam igrao do sad. Nisam jedini u ovom mišljenju jer se nastavak željno očekuje iako je trenutno u razvojnom paklu (iskreno ne verujem ni da će iz njega ikada izaći). U međuvremenu smo imali dosta World of Darkness igara, za neke od kojih sam pisao i recenzije, ali nijedna nije uspela da uhvati taj šarm i to shvatanje celog WoD setting-a kao što je uspeo Bloodlines. Po najavi Swansong-a, imao sam visoka očekivanja jer su prvi trailer i prve najave bile obećavajuće, ali sad kada sam zapravo imao prilike da probam igru, i dalje mislim da niko nije ni blizu prezentovanju vampira kao što je bio Bloodlines. Swansong je RPG avantura koja je pokušava da uklopi WoD pravila sa sve kockicama u sistem igranja koji to ne podržava baš najbolje. Priča počinje sa ekskluzivom žurkom visoke klase vampira koji pokušavaju da naprave pakt sa nižim vampirima kako se bi međusobno pobili. Naravno sve krene po zlu i nije baš najjasnije zašto. Igra ima izuzetno spor početak i dosta joj treba da dođe do poente zašto ste vi tu i šta treba zapravo da uradite. Napokon, vaša tri karaktera koje možete da menjate tokom igre, dobijaju zadatak od Princa vampira Bostona da saznaju šta se zapravo dogodilo. Sa ova tri lika ulazi i RPG sistem koji podseća na Bloodlines ili Pen and Paper World of Darkness igru. Svaki karakter ima svoje statistike i poene za svaki skill (Retorika, Ubeđivanje, Dedukcija), koji utiču na fizičke, socijalne i mentalne atribute koje koristite tokom igre za razne probleme i razgovore sa drugim karakterima. Takođe, svaki lik ima i svoje discipline koje vam dodaju neke pasivne sposobnosti kao što je, na primer, pasivna percepcija. Pošto je ovo socijalna igra, skoro svaki razgovor vodite kroz mini igre gde koristite mentalne sposobnosti i mentalni fokus likova naspram sagovornika, pogotovo ako pokušavate da izvučete neku informaciju. Ako recimo treba da savladate Retoriku 3 vašeg protivnika, trošenjem fokusa dobijate dodatne poene na ovaj stat i pokušavate da dovedete šansu uspeha na veći nivo nego protivnik. Ako je nerešeno, baca se kockica da se odredi ko je pobedio. Svaki NPC ima svoj pregled (character sheet) gde možete dobiti sve podatke o tom NPC i videti da li uopšte imate, na primer, šanse da ga ubedite u nešto. Što sam zalazio dalje, to sam imao bolje i detaljnije lokacije, ali jedini razlog zašto sam gurao da završim igru jeste jer sam spremao recenziju. Sam početak je izuzetno dosadan i prazan, tako da sam siguran da bi prosečan igrač odustao misleći da cela igra ima osećaj nedovršenosti. Tokom igranja, posetićete razne lokacije gde su neke interesantne i pune detalja, dok su druge prazne i dosadne. Istraživanje ovih lokacija je tipično za avanturističke igre, ali dosta podseća na David Cage avanture (Detroit, Heavy Rain). U zavisnosti od vaših izabranih sposobnosti, sa nekim elementima lokacije ćete moči da manipulišete ili da pronalazite stvari koje se ne vide golim okom, ali i konverzacija sa karakterima na lokacijama će vam biti neophodna kako biste izvukli što više informacija. Ono što je izdvajalo Bloodlines od svih drugih WoD igara su sjajno napisani likovi i fenomenalna prezentacija. Swansong je prepun različitih likova ali većina je zaboravna. Ono što ide dodatno na štetu igri je odvratna glasovna gluma. Svi su plastični, ravni i bezlični, a za jednu avanturu to je izuzetno veliki problem. Svi zvuče kao da čitaju scenario a ne da ga glume. Konverzacije između likova ne zvuče kao razgovor nego kao izgovaranje pisanog teksta. Lošoj glasovnoj glumi ne pomaže ni izuzetno čudan dizajn karaktera. Pored Nosferatu-a koji moraju da budu deformisani, ostali likovi koji bi trebalo da budu oličenje lepote i vampirske harizme izgledaju kao da ih je neko provukao kroz presu i izgledaju pljosnato sa mnogo oštrim ivicama. Na kraju krajeva, bitno je da li je igra zabavna ili ne. To zavisi iz koje perspektive polazite. Ako tražite neku novu avanturu sličnu Life is Strange izvođenju, onda je Swansong za vas. Ako ste fan World of Darkness a pogotovo Vampira, onda ova igra može da zagolica par referenci i da vas podseti da i dalje čekate Bloodlines 2. Swansong je prosečna avantura sa mnogo mehanika koje se ne uklapaju u izvođenju i gde se na kraju sve svodi na sreću. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Rulet ideja bez realizacije: Vampire: The Masquerade Swansong recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Stanley Parable iliti Stenli Parabola je jedno veoma specifično, sada gotovo kultno igračko iskustvo staro „tričavih“ 9 godina. I onda, nakon toliko vremena, ovo surealno delo dobija neočekivano proširenje u vidu ovog Ultra Deluxe izdanja. Teško je recenzirati ovu igru, a bilo bi višestruko teže i srednjoškolskom meni koji je igrao original kada je izašao. Čak i tada, ova igra je toliko jednostavno, makar u većini trenutaka, pak dovoljno duboko isticala i objašnjavala određene probleme igračke industrije, njenog sećanja i iluzije izbora koja je bačena pred vas kao igrača. Za one novije igrače ili stariju populaciju koja se pak tek sada prvi put upušta u ovo – vi ste Stenli. Dobar i vredan radnik u kompaniji, koji svaki dan čita instrukcije na ekranu koje dugme da pritisne na tastaturi, radeći to svakog dana po ceo dan poslednjih dvadesetak godina. Međutim, jednog dana se dešava nešto specifično, s obzirom da Stenli ne dobija nikakve instrukcije na ekranu već sat vremena, dok su sve njegove kolege misteriozno nestale. I tu počinje vaša priča, sa neizbežnim naratorom koji zapravo iznosi srž ove igre u simbiozi sa vama kao Stenlijem. Gejmpleja u ovoj igri ima jako malo, ali SP je u suštini avantura iz prvog lica sa nekim rudimentarnim interakcijama sa prostorom. Ako očekujete neku veću akciju, ovo nije igra za vas, mada svakako nije ni pravljena oko toga. Naime, Stenli se suočava sa granajućim putevima priče, često se suočavajući sa navodnim izborom. Međutim činjenično je stanje da svaki od tih izbora vodi ka određenom već popločanom putu od strane razvojnog tima, a igra, kao i sam Narator su pretežno veoma svesni toga, to jest svoje strukture. Kako je igra izašla 2013. godine, pojedine teme kojima se igra bavi, kao i same reference su ipak nešto što će, onima koji igraju prvi put, a nisu bili već uronjeni u scenu od pre 9 godina, delovati nepoznato, ili pak zastarelo. S obzirom da je ova tema o memoriji i iluziji izbora relativno dosta razrađena u poslednjoj deceniji, ovakva mogućnost doživljaja je sasvim logična, međutim treba ipak napomenuti da je većina narativa koji originalni sadržaj SP-a nudi jeste i dalje veoma relevantna i aktuelna. Ono što Stenli doduše pruža svojim novim izdanjem jeste maltene mini-nastavak unutar originalne igre, sa solidnom količinom novog sadržaja i podjednako intrigantnim komentarom na industriju razvoja video igara, koji sada ide u skladu sa modernim tropama, socijalnim normama i praksama u razvoju. SP se sad svakako osvrće i na uticaj publike na razvoj, konstantnu fluktuaciju sadržaja video igara, prilagođavanje tržištu, kao i, ponovno, iluziju izbora koja se prebacila sa žanra na celokupnu gejming industriju. Ne želim ništa više da vam otkrivam, te ću se zadržati ovde kada je u pitanju poenta ove igre, jer je svakako treba iskusiti naslepo bez ikakvih dodatnih informacija. The Stanley Parable je dobio i vizuelno unapređenje, pa te nešto zastarelije teksture sada deluju svakako oštrije, sa višom rezolucijom i solidno boljim osvetljenjem, ali svakako ne treba očekivati neki fotorealizam, jer je čar SP-a upravo specifičan vizuelni stil kojim samo GMod estetika može disati. Tu su sa novim sadržajem i novi vrhunski monolozi Kevana Brajtinga, koji je davao glas Naratoru i pre devet godina. Pored njegovog, svakako najupečatljivijeg prisustva, Stanley Parable ostaje isti, uz sitne adicije dodatnih lokalizacija, opcija pristupačnosti i slično. Za novajlije, ovo je jedna od najtoplija preporuka sa moje strane, jer ako ste iole fan umno provokativnih iskustava i narativnih avantura, bićete oduševljeni. Međutim, ako ste ranije već igrali SP, u ovom izdanju možete očekivati još odličnog sadržaja koji će vas nasmejati, uplašiti i ponekad čak i istraumirati. Sve je baš kao što se sećate, a pravo pitanje je da li se Stenli promenio, ili smo se ipak mi promenili? Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Crows Crows Crows Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nakon 9 godina, i dalje ne postoji ništa slično kao Stanley Parable: The Stanley Parable: Ultra Deluxe Edition recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Doba live-action igara je u nekoj čudnoj renesansi poslednjih par godina, s obzirom da je period kasnih 90-ih i ranih 2000-ih godina probudio ovaj, ne toliko zastupljen žanr, kao jedno proširenje tada popularnih klasičnih avantura. Ipak, kako smo u poslednjih par godina videli neke odlične naslove poput Her Story, ne čudi što je Square Enix izbacio nešto kao što je Shijima Story. Ovo iskustvo treba posmatrati kao nešto najsličnije detektivskoj vizuelnoj noveli, osim što ćete umesto statičnih anime panela gledati više nego solidno napisanu detektivsku seriju. Protagonista je Haruka Kagami, uspešna književnica detektivskih novela, gde prilikom davanja autograma sa svojom urednicom Akari bivaju upoznate sa Eiđijem, konsultantom za neke više naučne aspekte Harukinih spisa. Eiđi otkriva da želi da njih dve istraže istinu iza ceremonije nasledstva njegove porodice, pod okriljem navodne reportaže. Kroz priču o legendarnom Voću Mladosti i nedavno otkrivenog kostura u dvorištu njegovog imanja, polako počinje da se razvija priča o ubistvu koje evocira misteriju staru par vekova. S obzirom da je poenta Shijima Story isključivo narativni aspekat, otkrivanje bilo čega više od ovoga bi upropastilo iskustvo. Ipak, tvrdim da će svi fanovi misterija i vizuelnih novela biti apsolutno zaljubljeni u odlično kreiranu priču koja je ovde prezentovana. Čeka vas 15 sati odličnog scenarija i sjajnog tempa, uz veoma umerenu dozu ekspozicije, koja je taman dovoljna da ne dobijete osećaj kao da vam se apsolutno sve servira na tanjiru. Ono što je još delimično zaslužno za veoma zadovoljavajuće iskustvo jesu sami likovi, pogotovu Haruka koja svojom paralelno ekscentričnom i ljubaznom prirodom zrači određenim šarmom od početka do kraja. Kroz obične razgovore, tonalne promene ličnosti kod Haruke između detektiva i obične devojke su veoma prirodne i dinamične, što se može odraziti i na jako dobre sporedne likove, pogotovu Eiđija i pojedine članove njegove porodice koji su veoma distinktni sa svojim osobenostima, a ponovo imaju čvrstu karakterizaciju i individualnost. Gejmplej se odražava kroz dve faze. Dok budete gledali klipove za svaki od slučajeva, postepeno ćete sakupljati tragove koji koreliraju sa ubistvom koje se odigrava ili se odigralo. Iako ćete tokom scena imati par momenata gde uz jednostavne pritiske dugmeta možete pronaći novi trag za slučaj, ovo je malo veštački urađeno jer će vam igra automatski prikupiti većinu dokaza i da ih sami niste uzeli tokom njihovog izvođenja. Nakon svega, dolazi druga faza gde ulazite u Harukin kognitivni prostor gde ćete sve ove tragove i misterije razrešavati na heksagonalnoj tabli. Kao početno polje, nalaziće se uglavnom jednostavno, ali krucijalno pitanje vezano za misteriju koju rešavate, dok povezivanjem tragova na okolna polja sa istim simbolom kao na početnom možete dovoditi misteriju do njenog razrešenja. Ova relativno jednostavna mehanika povezivanja različitih oblika između polja dosta pojednostavljuje igru, pa čak i možda daje previše plitkosti ovom procesu razrešavanja misterije, jer će vas često previše navoditi prilikom dedukovanja bez neke veće inicijative gde sami treba da mozgate. Naravno, nije da takvih trenutaka ne postoji, ali s obzirom da u igri ne postoji način da pogrešno dedukujete i „omašite“ slučaj, ovaj aspekat će samo uticati na ocenu koju ćete dobiti za slučaj na kraju, što je pomalo razočaravajuće, s obzirom na to koliko igra insistira na igračevom izboru. Neke od ovih dedukcija će biti ili previše očigledne ili potpuno iracionalne da će vas često iskustvo šetati u oba smera, pa će neki od izbora zavisiti čisto i od puke sreće ili veoma suludog toka misli, u slučaju da ste baš talentovani detektiv. Glumačka ekipa je odlična, uprkos par preterano ekspresivnih momenata, i generalni utisak je sjajan na svakom koraku. Za ljubitelje engleske sinhronizacije i ona je tu, međutim kako igra baš u srži sadrži celokupnu japansku atmosferu, preporučujem ipak opciju sa titlovima na japanskom jeziku, prvenstveno jer su japanski glumci ovde uradili nešto bolji posao. Uz to, treba pohvaliti i poprilično visokobudžetnu produkciju celokupne scenografije i kostima, kako sa istorijske strane, tako i u modernijim momentima, gde igra diše tradicionalnim i modernim Japanom. Muzička podloga je veoma dinamična, gde je tim dobro izbalansirao da se numere ne ponavljaju previše i vrhunski ih uklapio u specifičnim momentima sa vrlo jakom muzičkom postavom. Kako je u pitanju više interaktivni film, Shijima Story nije zahtevan, niti sadrži mnogo bagova i problema. Ono što ume malo da upropasti iskustvo jeste činjenica da su snimci u 4K rezoluciji ekskluzivno na PS5, dok će PC igrači biti „počastvovani“ nečime između 720p i 1080p, što je poprilično razočaravajuće. Uz to, iako je interfejs uglavnom čitak i dobro sadrži sve neophodne informacije i podsetnike prethodnih događaja, odluka da se na konzolama sve selektuje i prenosi poprilično sporim kursorom je veoma neintuitivna i iritirajuća. Sve u svemu, Shijima Story je veoma prijatno iskustvo koje sa sobom nosi neke od najboljih narativnih momenata u ovom žanru uopšte. Uprkos pojedinim propustima i nedostatku nešto veće slobode, ovu igru ipak treba posmatrati kao odličnu interaktivnu TV seriju. Sve u svemu, ako ste fan žanra misterija i detektivisanja, teško da ćete biti razočarani. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Šerlokovanje u igranom ruhu: The Centennial Case: A Shijima Story recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...