Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,275
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

21 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

4,313 profile views
  1. U poslednje vreme indie igre su sve češće na listi hit naslova i to sa dobrim razlogom. Mnogi veliki izdavači jure sa ogromnim budžetima, kreiraju masivne svetove koje nema mnogo smisla istraživati, a igrači se povrh svega osećaju praktično primoranim da igraju po nekoliko desetina sati kako bi završili igru. Pored sve višeg kvaliteta indie igara, mnogi gejmeri spas pronalaze u pozitivnoj atmosferi i zanimljivim novim mehanikama koje nude. Pred nama se našao naslov Son of a Witch, domaćeg developera Bigosaur, koji je zapravo izašao još pre 2 godine, ali je sada svakako odlična prilika da nakon niza velikih osveženja zaigramo ovo ostvarenje. Son of a Witch je akciona igra u roguelike fazonu za jednog, ili grupu od četiri igrača. Gejmplej nudi dosta raznovrsnih mehanika sa dubokom progresijom, sakrivenom ispod simpatične grafike. Pre početka avanture u nelinearnim “tamnicama” sa proceduralno generisanim dizajnom, pred igračima se plasira priča u kojoj je protagonista dete veštice, koja je oteta i on je mora spasiti, a ujedno ga na putu čekaju razulareni goblini kojima je neko ukrao blago. Izvan pomalo konfuznog zapleta, sam gejmplej je orijentisan na akciju, a u svakom nivou je potrebno ubijati mobove i boss karaktere. Kako se napreduje kroz nivoe, tako raste i kompleksnost igre, sa sve više neprijatelja i drugačijim vrstama istih, kao i dodatnim zamkama. Svaki neprijatelj donosi određene predmete, poput oružja, novčića, napitaka i skripti koje daju pozitivna pojačanja. Novčići se koriste za kupovinu pojačanja i dodataka kod prodavca. Što se samog igrivog karaktera tiče, na raspolaganju je nekoliko klasa, poput paladina, strelca i varvarina. U zavisnosti od selekcije klase, tako će se odvijati i stil igranja, a imaćete priliku da rešavate i određene dodatne misije. Postojanje klasa, kao i opcije za surovo RPG igranje, gde smrt vraća na početak, su veoma pozitivna stavka igre, pošto se mogu isprobati razne varijante kroz trial and error praksu, a sa različitim klasama gejmplej se praktično prilagođava vama. Opcije su razne, a dalje niz tamnicu se nalaze ludi i ogromni boss protivnici koji vas lako mogu eliminisati. Boss bitke su pravi i odlični izazov koji zahteva dobro razmišljanje i strpljenja. Vaš autor je najviše vremena u igri proveo u singlplejer formatu, ali je opcija za više igrača, iako kraće degustirana, dosta uzbudljiva pošto dobijate priliku za pravo D&D iskustvo sa strategijama i dogovaranjem o raspodeli zadataka, ali i ratnog plena. Son of a Witch sa svojim dubokim gejmplej mehanikama i šarmantnom grafikom nudi dosta prilike za ponovno igranje, koje neće dosaditi jer uvek ima da ponudi novi izazov. Ujedno, pred vama je i gomila materijala, ranog plena i ljubimaca koje je potrebno otključati. Odlična igra, a još je i domaća. Preporuka! The post Son of a Witch Review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Od svih serijala video igara, za mene postoje svega dva omiljena i jedan od ta dva je Legenda o Zeldi. I da moram da izaberem tri omiljena Zelda naslova, jedan od tri bi bio upravo Skyward Sword. Kao Zelda naslov sa pričom koja prethodi svim pričama, Skyward Sword je nekako i meni zauvek ustoličio ljubav prema Linkovim avanturama. Pasija tvoraca igre ulivena u nju, inovativnost i revitalizacija recepata koji su nosili ovu, sada već 35 godina dugu franšizu, savršeno uokviruju Skyward Sword u jedno od najlepših iskustava uz video igru koje sam ikada imao. I dok je potpuno jasno da sa jakom dozom subjektivizma govorim, dok bih satima mogao da pričam o ovoj igri, ništa ne brinite. Profesionalno i uzdržano po pitanju ličnih osećanja, kao i uvek možete očekivati u mom tekstu. Dobrim, zaista dobrim delom… uglavnom. Verovatno. Deset godina stara igra, doneta na Switch platformu, apsolutno poziva da se najviše pozabavimo razlikama i unapređenjima. Ali da se tekst o ovoj igri svede samo na HD aspekt, bilo bi to svetogrđe najvišeg reda! Jer ovo nije recenzija najnovije zakrpe, već kompletne video igre. Jednog od najlepših Zelda naslova svih vremena o kom bih mogao da kažem mnogo toga, ali ću to pokušati da skupim na svega nekoliko stranica. Igra je prvobitno objavljena na Wii konzoli i koristila je unapređenu verziju kontrola pokretom, koju je uveo Wii MotionPlus dodatak za Wiimote kontroler. Ovim je omogućeno da mačem i ostalim oruđem baratate jako precizno i u realnom vremenu. Nikada neću zaboraviti prezentaciju igre na E3 sajmu 2010. godine, dok je Šigeru Mijamoto pokušavao da demonstrira kako je lako koristiti inovativne kontrole pokretom. Ali tehničke poteškoće napravile su pravi pakao nesrećnom tvorcu serijala, dok je mahao kontrolerom kroz vazduh. Iako me transfer blama koji sam tada doživeo i dan danas progoni, na svu sreću kada je igra objavljena, sve je funkcionisalo daleko bolje. I dok sam prvih nekoliko sati igranja vitlao kontrolerom kao da se mačetom probijam kroz prašumu, uživljen i opčinjen, igru sam ipak završio sedeći na kauču, lenjo tresući Wiimote uvek u istom položaju, kao da je u pitanju toplomer a ne legendarni mač koji mora da zaustavi drevno zlo. Izgleda da previše kretanja za vreme igranja, nije recept koji pali kod svih igrača. Ali i pored neizbežnog gubitka prvobitnog entuzijazma, kontrole pokretom su celu igru toliko pozitivno obeležile da mi je iskreno bilo žao što nisu bile bar opcione u narednoj Zelda igri. Intuitivna sloboda koju su donele, bila je prosto nezamenljiva. Skyward Sword je izuzetno linearna igra, što mnogim ljubiteljima originalne formule nije prijalo, ali lagao bih kada bih rekao da mislim da je to problem vredan pomena. Skyward Sword je igra jasnog toka, narativa, maštovitih lokacija i odličnih likova. U pitanju je pustolovina koja se proživljava u jednom dahu, gde svaki naredni korak, pa i da je predvidiv u širem smislu, opet donosi plejadu originalnih iznenađenja i rešenja. Igrati Skyward Sword je apsolutna uživancija. Priča igre, verovatno je jedna od najlepših u serijalu. Iako nije u pitanju nikakvo prepametno štivo, opet je nošeno dopadljivim likovima i ukrašeno jasnom fabulom. Večita borba između dobra i zla, naivno a emotivno ispričana, nikada ne može da omane. A karakteri, iako izgledaju kao da je na njima vežbao estetski hirurg Majkla Džeksona, opet nekako ne mogu da se otrgnem osećaju da je u pitanju konačni i najbolji dizajn u celom serijalu. Vizuelno, igra je pametno zaobišla ograničenja Wii konzole. Stil i paleta vodenih boja, omogućili su da igra izgleda sjajno na slabijem hardveru. Kao mešavina crtanolikog Wind Waker-a i dosta mračnijeg Twilight Princess, Skyward Sword krasi upečatljiv, prepoznatljiv i nesumnjivo odličan grafički aspekt. Kompletna igra izgleda kao ekspresionistička slika u pokretu, sa sve tragovima četke koja je oslikala njegov svet. I sve ovo krunisano neverovatnom muzikom i zvučnim efektima. Sva muzika u igri, traje gotovo šest sati i prvi put u serijalu je u celosti izvedena od strane simfonijskog orkestra. Od glavne teme igre (koja zapravo predstavlja obrnutu verziju Zeldine uspavanke iz ranijih delova – apsolutno genijalan detalj) do neverovatnih melodija koje vas prate dok krstarite plavim nebom, šalju jasnu poruku – kompletan audio igre je perfektan. Kao igra iz 2011. godine, u trenutku izlaska bila bi naslov koji bih ocenio sa najvišom ocenom koju sam ikada dao nekoj igri – 9.9/10 (čiste desetke su ipak nedostižni ideal). Ali sada, deset godina kasnije i u HD reizdanju, moramo promeniti ugao posmatranja i razmotriti igru sa modernog stanovišta. Koliko je dobro ostario voljeni Skyward Sword i koliko je zapravo unapređen u odnosu na original? Na stranu što sam igru zvao Skyrim Sword jer je izašla bukvalno nedelju dana nakon Skyrim-a, stvarajući konfuziju u mojoj glavi, i ovaj Zelda naslov je imao svojih pravih mana. A kada razmišljam o njima, na pamet mi prvo padaju tri stvari koje su delimično meni predstavljale problem, ali nekako još više ostatku igračke populacije. Prva stvar je linearnost ispunjena vraćanjem na već posećene lokacije. Ovo dolazi do izražaja najviše u drugoj polovini igre i nikad nije bilo nešto što sam smatrao problemom. Skyward Sword poseduje interesantan svet, čije lokacije sam sa uživanjem istraživao, koliko god puta bih ih posetio. Ali ukoliko ste neko ko očekuje konstantne inovacije po pitanju okruženja, sigurno će vas razočarati činjenica da je HD remaster u potpunosti preslikan original po ovom pitanju. Priča, lokacije i generalni tok, identični su prvobitnoj igri. Druga stvar jesu kontrole koje su forsirale igrača da igra pokretima, a nekada nisu ni funkcionisale kako treba. Znatno napredniji JoyCon controleri, sada pružaju nešto precizniju mogućnost igranja i to bez korišćenja senzora koji je vazda morao da stoji ispred televizora. I dok je to na prvu loptu plus, nedostatak senzora otežaće konzoli da proceni u kom smeru se nalazi televizor, tako da ćete često morati da resetujete položaj kontrolera pritiskom dugmeta. Dosadno, ali funkcionalno. Ali s obzirom da se igra može igrati i u prenosivom režimu gde kontrole pokretom nisu na raspolaganju, igra poseduje još jedan set kontrola odnosno simulira pokrete pomeranjem desne analogne palice. Ovo kao da je preuzeto sa Wii emulatora po imenu Dolphin, gde je igranje na običnom kontroleru bilo rešeno na isti način. Ali za razliku od ovog, sada zvaničnog rešenja, emulator kao da je završavao bolji posao. Na svu sreću, i HD remaster zadovoljava na ovom polju. Pa ukoliko igru budete igrali u pokretu, ili ne daj Bože ne podnosite mlaćenje kontrolerom, imaćete na raspolaganju i ovu mogućnost. Treća stvar je simptomatična za serijal i reč je o Linkovom saputniku. Protagonista igara o Zeldi, gotovo uvek je imao nekog karaktera uz sebe, koji bi mu služio kao vodič kroz avanturu, i koji bi neretko usporavao tok igre svojim beskorisnim savetima. Ovaj put, u pitanju je duh mača po imenu Fi, sa kojom su igrači imali posebno naelektrisan odnos. Istina, Fi je umela baš često da pruža beskorisne savete koje nije bilo moguće preskočiti, ali je istovremeno odavala utisak lika koji iskreno daje sve od sebe kako bi pomogao. Još je sa sobom nosila tu auru robota koji uči o ljudskim osećanjima, pa je taj omraženi karakter suvišnih replika meni postao zapravo jedan od omiljenih. U kompletnom serijalu! I dok se možda neki čitaoci krste dok čitaju ovo, slobodno se prekrstite još jednom jer vaše molitve su uslišene. Fi sada ima daleko manje dijaloga obaveznih za pročitati, pa će to da li ćete je zavoleti ili zamrzeti kroz plejadu napornih saveta, biti sasvim opciono. I dok su to verovatno tri najveće zamerke na original, ovo reizdanje donosi još nekolicinu korisnih poboljšanja za koja se ne bismo bunili ni da su od početka bila prisutna. Full HD rezolucija je naravno tu, što otkriva mnoštvo detalja koje je igra skrivala iza skromnog 480p prikaza. Ali nažalost otkriva i dosta mana, najviše po pitanju tekstura koje jedva da su išta unapređene u odnosu na original. Ovo za mene predstavlja i najveće razočarenje po pitanju HD reizdanja, jer uz minimum truda igra koja poseduje ovolike količine vizuelnog šarma, mogla je da izgleda apsolutno fantastično. Za današnje standarde, ukoliko niste zaljubljenik u ovu igru, izgledaće vam samo korektno. Neverovatno, ali deluje mi kao da su moji eksperimenti na Wii emulatoru još pre deset godina, dali bolje vizuelne rezultate. Na stranu rezolucija i smekšavanje ivica, pametno korišćenje filtera moglo je mnogo više da doprinese grafičkom prikazu, nego što smo to na kraju dobili. Utešna nagrada jeste dupliran frejmrejt, koji sada dostiže uglavnom stabilnih 60. I dok je 30 frejmova u sekundi na Wii-u bilo sasvim solidno iskustvo, moram da priznam da dupliranje ove cifre i te kako doprinosi celom iskustvu. Naročito kada je akcioni segment igre u pitanju. Status igre više ne morate čuvati ručno, već je prisutan i uvek korisni “auto save”. A jedna od najkorisnijih opcija, pomalo bezobrazno je “sakrivena” iza ekskluzivne amiibo figurice. Ukoliko posedujete amiibo Zelde i njene Loftving ptice, možete poleteti sa bilo koje tačke u igri. Zaključati ovako korisnu opciju iza amiibo figurice koju ne samo da morate da platite, već nije ni naročito praktično koristiti je, verovatno je najlošiji potez razvojnog tima. Ali avaj, šta bi Nintendo bio bez barem jednog ljupkog kiksa. Zahvaljujući postojanju desne analogne palice koju Wii nije imao (bar na Nunchuck+Wiimote kontroleru), kameru je sada moguće sasvim slobodno pomerati. I dok je ovo donekle ograničeno u režimu gde desnu palicu koristite za mahanje mačem, svakako je u pitanju momenat koji u igru uliva skroz novu, revitalizujuću energiju. Zvuči kao preterivanje, ali slobodna kamera je nešto za čim je ova igra od početka čeznula. Animacije i razgovore između likova sada je moguće u potpunosti preskočiti. Istina je da će bilo koji ljubitelj serijala teško bilo šta preskakati dok igru prvi put igra, ali već za naredni prelazak – ova opcija je zaista dobrodošla. No dobro, na momente dok ste suočeni sa blebetavim karakterom koji vam ne da mira svojim razvučenim besedama, moglo bi se reći da je opcija donekle i zaista neprocenjiva. U originalu, svaki put kada biste pokrenuli igru, učitali vaš status i pokupili neki predmet, igra bi smatrala da ga kupite po prvi put i dosađivala bi vam sa objašnjenjima šta je u pitanju. Nikada nisam razumeo zašto se dešava nešto što više liči na grešku u igri nego namernu funkciju, ali sva sreća i ovo je rešeno. Nema više preslišavanja o svakom predmetu nakon ponovnog pokretanja igre. Nintendo, sve ti je oprošteno… I tako bih ja mogao da nastavim da pričam o jednom od svojih omiljenih Zelda naslova do besvesti. No kada se sada osvrnem na ono što sam napisao, pomalo me i rastuži jer tekst nije nimalo hvalospevan. Govoriti realno o reizdanju jedne od tvojih omiljenih igara svih vremena, ukoliko u pitanju nije potpuna renesansa – nije uopšte lako. Za mene će ova igra uvek predstavljati 9.9/10 iskustvo, i nikakva reizdanja, ma koliko bogata ili siromašna bila, neće to moći da promene. A za vas? Hajde da vizualizujemo konačni utisak. Uzmite tri apsolutno savršene sarme i zaledite ih. Odledite ih u sred leta, na najtopliji dan godine i servirajte na omiljenom tanjiru iz detinjstva, uz srebrnu viljušku i nož. Vino je prokislo ali osvežava, sladoled je prva klasa ali ima orahe. Alergični ste na orahe. Rezultat? Zbunjenost, nostalgično ushićenje, razočarenje, oduševljenje, i pune oči suza od iznenadnog alergena. Zvuči loše ali u pitanju je još uvek kvalitetno i još uvek pomalo neshvaćeno iskustvo koje ne biste smeli da propustite ni po koju cenu. Naročito ukoliko niste igrali original. Ovo je igra koju ću uvek moći da preporučim. No za razliku od recenzenta, igrač ne mora biti ni najmanje objektivan. Zato probajte igru i sami odredite njenu vrednost. A najvažnije od svega – ne zaboravite da se dobro zabavite! Siguran sam da to neće biti ni najmanje teško. AUTOR: Milan Živković Igru ustupio CD Media The post The Legend of Zelda: Skyward Sword HD appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Kada pomislim na besomučno ponavljanje istih radnji zarad podizanja nivoa likova, odnosno takozvano “grindanje”, pomislim na dve stvari. Prva je epizoda Saut Parka, gde su Kartmen i kompanija morali da ubiju 65.340.285 veprova u World of Warcraft kako bi se podigli na željeni nivo. A druga stvar je Disgaea serijal. Porediti bilo koju igru sa sumanutom Kartmenovom akcijom, nije mala stvar. Ali kada se jednom navučete na neki Disgaea naslov, nije ništa čudno da igru igrate sedam nedelja, pet dana, trinaest sati i dvadeset minuta sa pauzama od tri sata za spavanje, dok se ne pretvorite u zombija. Ali izuzetno moćnog zombija! Što je ironično i idealno prikladno kao poređenje za ovu igru, gde je protagonista u potpunosti novi lik – zombi po imenu Zed. A kako su zombiji najniži sloj ovog univerzuma, a njegov je cilj da porazi najsnažnije stvorenje – boga uništenja, kako bi spasio sestru, već možete naslutiti količine grindanja koje vas čekaju kada se nesumnjivo zarazite šestom igrom ovog otkačenog serijala. Igra je u suštini pola strateški RPG a pola vizuelna novela, s obzirom da ćete osim strategisanja čitati tone i tone teksta. Ovo bi možda bilo i strašno da priča igre nije apsolutno preterana u svakom smislu, ispunjena satiričnim i uvrnutim momentima i gomilom humora. I protagonista i njegov verni pratilac – zombi pas Kerber, pa i gotovo svaki prateći i protivnički karakter, odlično su napisani i živopisni bez obzira imali puls ili ne. Zed će se kroz nivoe ojačati najviše metodom Super Reinkarnacije, što znači da svaki put kada pogine njegov nivo se resetuje, ali deo stečenih statistika se prenosi dalje. A kako bi donekle olakšali grindanje igračima, razvojni tim se ovaj put odlučio da uvede nove mehanike koje nam omogućuju da prepustimo kontrolu računaru koji će igrati u naše ime, ali i da borbe podesimo tako da se automatski ponavljaju. Iako je ovo namešteno tako da nećemo baš moći da spustimo gejmpled na par dana i vratimo se kako bismo posmatrali kraj igre, sigurno je da je vreme koje ćete morati da provedete u ponavljanju nivoa sada znatno smanjeno. Tu su i još neke nove mehanike od kojih bih izdvojio i mogućnost da deo iskustva prenesete i karakterima koji nisu aktivno učestvovali u borbama ali i ubrzanje toka borbi na čak 32 puta veću brzinu. Na kraju se sve svodi na lakšu mogućnost ojačavanja likova, što odlično ide pod ruku sa podizanjem granice maksimalnog nivoa do kog se možete podići. Ukoliko ste oduvek mrzeli ograničavanje na pedeset, šezdeset ili možda stotinu levela, ne brinite… Disgaea 6 ovo podiže na jednu skromnu milijardu. Da, milijardu. Disgaea 6 doživljava još jednu značajnu promenu u odnosu na serijal. Grafika više nije 2D, zasnovana na rukom crtanim sprajtovima, već je u potpunosti trodimenzionalna. I pored toga što lično mislim da 2D likovi izgledaju mnogo lepše kada su crtanolike igre u pitanju, moram da priznam da ovaj 3D stil zapravo izgleda poprilično dobro. Možda u momentima kada je kamera zumirana na borbu dok se izvode specijalni potezi, može da “zaškripi” po pitanju kvaliteta modela, ali u ostalim situacijama igra izgleda zaista solidno. Ovo nažalost sabotira još jedan novi momenat, koji se izgleda sve više popularizuje u video igrama na konzolama. U pitanju je odabir kvaliteta grafike, odnosno izbor između bolje grafike ili veće brzine. Nekada smo nabavljali konzole kako bismo mogli da uživamo u igrama bez opterećenja da li će dobro izgledati i raditi, a sada se ovaj trend javlja i na njima. I dok to ima nekog smisla na konzolama najnovije generacije, gde igre ne samo da rade u duplo većoj rezoluciji od dosadašnje već pokušavaju da izgledaju mnogo bolje i na drugim poljima, na Switch-u je ovo stvarno krajnje suludo. Postoje tri opcije. Dok prva potencira maksimalnu rezoluciju, frejmrejt ume da padne i do odokativnih 15 u sekundi u ovom režimu. Treća opcija favorizuje brzinu koja je tada odlična, ali sve izgleda zamućeno do te mere da igra jako gubi na vizuelnoj dopadljivosti. Verovatno najbolja opcija je druga koja nudi balans između brzine i grafike, i koja je bez problema mogla da bude podrazumevana, bez ponuđenog izbora od strane igrača. Ali šta je tu je. Dok su prvi i drugi Disgaea naslovi verovatno najpopularniji među ljubiteljima serijala, ja iskreno ne mogu da uočim neku značajnu razliku i gotovo svi su mi podjednako odlični. Formula je vremenom sve više gubila na dopadljivosti, ali je serijal uvek osvežavan inovacijama i pomeranjem suludih granica na još luđi nivo. U tom pogledu je i ovaj šesti nastavak evoluirao. Dok degradira neke od dosadašnjih mehanika što može razočarati verne igrače, opet uspeva da održi svoj šarm neverovatnim balansiranjem između starih doživljaja i novih načina da se oni dostignu. Disgaea 6 je apsolutna preporuka svim ljubiteljima serijala ali i šire. Ukoliko očekujete identičan recept kao do sada a opet se nadate da će vas iznova i podjednako oduševiti, savetujem da budete malo realniji. Dopustite igri da bude drugačija kako bi vam na novi način omogućila da doživite sve te nostalgične i sjajne momente. Ili bolje da kažem sedam nedelja, pet dana, trinaest sati i dvadeset minuta momenata. Ne propustite. AUTOR: Milan Živković Igru ustupio NIS America The post Disgaea 6: Defiance of Destiny review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Zombi igre nikako da zamru, štaviše sve češće ih viđamo i postaju sve popularnije. Back 4 Blood će oživeti stari Left 4 Dead, World War Z dobija nastavak, a sada smo čak dobili i zvaničan datum za Dying Light 2. Pa pred nastavak, dobili smo platinasto izdanje ove igre koja je sad već šest godina stara, pa bi bio red da vidimo o čemu se tu radi. Dying Light je FPS smešten u zombi apokalipsu koja se desila na Srednjem Istoku u izmišljenom gradu Harran. Vi ste Kyle Crane, špijun koji se infiltrirao u grad pod tajnim zadatkom, ali ubrzo shvatate koliko je zapravo sve zamršeno u ovom gradu. Priča je glupa, dosadna i predvidiva, ali nije ni bitna jer je gameplay srž ove igre. Dying Light je zapravo survival FPS u otvorenom gradu gde vam je snaga ruku i nogu najveća prednost, jer ćete se penjati po svemu i svačemu. Parkur je fokus ove igre i biće vam prijatelj tokom igranja. Penjaćete se preko ograda, na krovove zgrada, trafo-stubove i šta god da vam padne napamet. Parkur nije elegantan kao u na primer Mirror’s Edge, ali dovoljno precizan i brz da možete čak i da se igrate sa nekim težim putanjama koje sami sebi smislite. Pored skakanja po krovovima, skupljaćete i pravićete raznovrsna oružja, kako ručna tako i vatrena. Oružja nisu neke ludnice ali uvek je zabavno spojiti dasku sa ekserima sa zombi glavama. Osećaj pucanja nije baš najbolji ali mislim da nije ni prevelika poenta jer ćete većinu vremena provesti izbegavajući zombije, pogotovo noću. Grad je velik i zatrpan mestima koje možete da istražujete kako u visinu tako i u širinu. Vidi se da su developeri hteli da što više integrišu parkur sistem u samu igru i u tome su definitivno uspeli. Svuda ćete pronalaziti skrivene stanove, kuće i podrume gde će vas čekati kutije sa opremom za preživljavanje. Mehanika dana i noći je super napeta jer su zombiji noću agresivniji i ima ih znatno više. Jurnjava danju da se pređu misije i skupi oprema za preživljavanje da biste sačekali noć na sigurnom je svakako deo cele zabave. Vaš heroj će time skupljati iskustvo i elemente za svoje unapređivanje, tako da ćete imati i malu RPG mehaniku u tom smislu. Pošto smo već radili detaljnu recenziju za ovu igru, u daljem tekstu ćemo zapravo videti šta sve dolazi sa ovom ultimativnom, platinastom edicijom. Gomiletina DLC je izašla za ovu igru i teško je ispratiti šta je kozmetika a šta je zapravo dodatak igri, pa je ova platinasta edicija baš kolekcija svega što je ikad izašlo za istu (samo što košta koliko košta tako da jurite je dok traje Steam rasprodaja). Velika ekspanzija The Following uključena je kao i svi kozmetički DLC, tako da možete da trčite po gradu kao Viking (ne šalim se). Enhanced edicija je takođe uključena, tako da igra neće izgledati kao da je šest godina stara već će moći da se poredi sa nekim modernim naslovima. Sva vozila i skinovi za vozila su uključeni, pa ćete moći da vozite svog crvenog bagija kroz horde zombija po poljanama. Online komponente su bile jedne od glavnih elemenata ove igre, pa su Co-Op i PVP i dalje tu, samo u boljim rezolucijama i oštrijim detaljima. Grifera i čitera i dalje ima, osetio sam ih na svojoj koži, ali ne često. Svakako je najbolje igrati sa prijateljima. Osnovni Dying Light u ponudi ima pregršt sadržaja, od raznih misija do izazova koje pronalazite ili sami sebi napravite. Sigurno samo iz osnovne igre možete da izvučete nekih 30-ak sati, a sa ekspanzijama možda još toliko. Ogromna količina kozmetičkih DLC dodataka će vam pomoći u prvim satima igre ili će pretvoriti naizgled dosadnog protagonistu u moćnog Vikinga. Iz DLC ćete dobiti i neke početne recepte koji će vam dobro doći kasnije tokom igre. Svakako, ovo je najbolja edicija Dying Light i najbolji momenat da trčite ka i od zombija pre nego što izađe nastavak. Visoka cena ove edicije će mnoge odbiti, ali popusti joj ne ginu i trenutno je na Steam rasprodaji umanjena za 75%. Ako želite kompetentnu zombi igru, Dying Light vas neće razočarati. AUTOR: Igor Totić Igru ustupio Iris Mega The post Dying Light Platinum Edition review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. Prošlo je već oko četvrtinu veka otkad je izgrađen i za najmoderniji beogradski tržni centar smatran takozvani “Siti Pasaž” na Obilićevom vencu. Kao klinca, svakako me nije interesovao lanac prodavnica posvećen odeći i ostalim dosadnim tričarijama. Ali na spratu ovog trgovinskog zdanja, iza staklenog izloga krila se unutrašnjost lokala koji je bio uređen tako da izgleda kao da je sačinjen od kamena. Ovaj lokal bio je jedini razlog zašto bih posle škole jurio u tržni centar a zvao se tako jednostavno a čarobno – “Sega Pećina”. Kao što već možete da pretpostavite, u pitanju je bila prodavnica Seginih konzola, opreme i video igara. Opet, možete se zapitati šta bi jedan dečak koji od džeparca nije mogao da kupi ni tri viršle, mogao da traži na ovakvom mestu skoro svaki dan? Istina, u sam lokal nisam kročio mnogo puta, jer “samo razgledam” nije fraza koju od nekog klinca želi da čuje bilo koji prodavac. Ali meni je, ma koliko to tužno zvučalo, tada i taj izlog bio dovoljan. Jer bio je apsolutno magičan! Okružene stalaktitima i optočene u kamenu, nalazile su se tri konzole i dva televizora, na čijim ekranima se vrteo gejmplej pažljivo odabranih igara. Bila je tu Sega Mega Drive 2 u svoj svojoj veličanstvenosti, neverovatno maleni i prenosivi Game Gear i Master System koji se još uvek odlično držao za svoje godine. A na njemu, odigravala se demonstracija igre čiji remaster je tema ove recenzije. Alex Kidd je ponosno zauzimao pozornicu i plenio moju pažnju. I za sve ove godine, verovali ili ne, ja igru nisam ni jednom zaigrao. Prilika je svakako bilo mnogo, ali osim tih dugih “seansi” posmatranja gejmplej demoa kroz izlog “Sega Pećine”, nikada nisam iskusio ovu igru u pravom smislu. Mogu slobodno reći da je zaigrati ovaj remaster trideset i pet godina stare igre, bio poprilično uzbudljiv momenat za mene. Pa i bez obzira što sam igru prešao oko dva i po sata nakon što sam je pokrenuo, stihija utisaka nije mogla da me spreči u tome da se raspišem o nostalgičnom momentu koji pomen ove igre kod mene izaziva… Alex Kidd in Miracle World DX je čist remaster igre u najužem mogućem smislu i to sa sobom povlači sve one prednosti i mane o kojima uvek govorim kada su ove situacije u pitanju. Upravo tako, sve slabosti i mane igre se preslikavaju na modernije audio-vizuelno iskustvo. I to su trenuci kada prođa igre u potpunosti zavisi od toga koliko dobro je mehanika originala ostarila naspram današnjih standarda. Po pitanju ovog remastera, sve mane i vrline su izuzetno lako uočljive. A kako su vrline ono prvo što me je obgrlilo kada sam igru pokrenuo, krenuo bih od njih. Po pitanju grafike, igra ne samo da izgleda bolje (što bi bilo teško ne postići naspram 35 godina stare igre), već izgleda odlično. Paleta boja je perfektno odabrana a sve je ocrtano odličnom srazmerom piksela, tako da podseća na HD crtež koji je zaoštren “pikselizacijom”. I dok ovaj opis možda zvuči neobično, biće vam potrebno da bacite oko svega par sekundi na slike iz igre, kako biste razumeli vizuelni kvalitet kojim je blagoslovena. Povrh toga, animacije likova su odlične a dizajn zasnovan na originalnim saborcima i protivnicima, takođe nema gotovo nikakvu izraženu manu. Grafički, igra izgleda sjajno. Isto se može reći i za celu audio podlogu koja je obogaćena osveženim zvučnim efektima ali i muzikom koja je takođe urađena od nule. Iako su rađene ispočetka, sve teme su prenete iz originala i odlično se pronalaze u modernom okruženju. Svemu najbolje možemo posvedočiti pritiskom desnog okidača na kontroleru, čime se prezentacija pretvara u originalnu verziju igre. Bez obzira što je prikaz prilagođen modernim ekranima, igra u retro režimu izgleda toliko smešno da sam se iskreno nasmejao nekoliko puta, u neverici iznova pritiskajući dugme za promenu grafike. Tipično za vreme kada je igra nastala, Alex Kidd je skrolujuća platforma koja poput Super Marija poteže priču o kraljevstvima i plemićima, pa se na sličan način i kontroliše – gde se ekran kreće samo u jednom smeru i nemoguće je vratiti se natrag. Međutim, za razliku od Super Mario Bros-a kog i dan danas možemo da pokrenemo kao neprolazni klasik, Alex Kidd u ovaj remaster dovlači i apsolutno sve svoje zastarele mehanike. Alex je princ koji podseća na majmunče, što bi bilo apsolutno sjajno, da ga protivnici ne mogu ubiti jednim udarcem. Što bi bilo odlično, da mu jedino oružje nije udarac koji ima domet koliko i kanarinac kroz zatvoren prozor. Što bi bilo dobro da kretanje nema zadršku, pa funkcioniše po pitanju ubrzanja gde je kratak pritisak dugmeta premalo a nešto duži već preterivanje. Što bi bilo prihvatljivo, da je dizajn nivoa bar trunku bolji za prolazak ovog trapavog majmunčeta. Što bi moglo da ima prolaznu ocenu, da Alex nema svega tri života, koje kad izgubite, nivo krećete ispočetka! Ovde u spas za prolaznu ocenu, uskače nova opcija gde možete odabrati da imate neograničeno mnogo života. S obzirom na to koliko puta sam poginuo, siguran sam da bi mi trebalo oko tri godine da pređem igru, bez ove mogućnosti. A i za prelazak sa beskonačno života, igra je od mene iziskivala tako mnogo navikavanja. Kao da sam iznova počeo da učim da vozim bicikl. Kontrole pipave kao da žongliram sa jajima iznad predsedničke lože usred izvođenja nacionalne himne, bile su trening živaca kakav skoro nisam morao da prolazim. I sada kada sam igru nekako uspeo da pređem, osećam se gotovo prosvetljeno… kao pregaženi tvor usred pustare. Možda ne mrdam, ali kao da više nemam nijednu brigu na svetu. Nakon prelaska igre, otključavaju se dve dodatne opcije i to klasični mod, gde je igra u celosti rekreirani original sa nižom rezolucijom, prvobitnim menijima i bez čuvanja statusa, kao i “boss rush” u kom u cugu morate preći sve boss likove iz igre. A ako uzmemo u obzir da su ovi okršaji jako loše balansirani, gde prvi protivnik briše pod sa vama a drugi pada kao sveća očas posla, tu opciju sam pokrenuo svega dva puta i nikad više i neću. Ovu igru mogu preporučiti samo jednoj grupi ljudi. Obožavaocima originala koji su taj bicikl još odavno naučili da voze i sada samo žele da ga vide u svežijem ruhu. Ako volite taj retro, teški i rasklimani gejmplej sa zastarelim dizajnom nivoa, ova igra je apsolutna perfekcija za vas. Ukoliko ste se nadali nekom dubljem osveženju ovog kultnog klasika, bojim se da ćete više zabave pronaći i u poljskom bioskopu nego ovde. Igra odlično izgleda i još bolje zvuči, ali po pitanju svoje srži odnosno samog igranja, ostarila je dobro koliko i litar pažljivo odabranog i visokokvalitetnog – kravljeg mleka. Pažljivo konzumirati. Ovaj tekst se pojavio u novom broju časopisa Play!Zine. Autor: Milan Živković The post Alex Kidd in Miracle World DX Review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Zveckanje oklopa, udaranje mačem o štit, odbrana časti i ostali elementi koji prate srednjevekovne bitke bitke po Evropskim monarhijama stalna su inspiracija za nastanak različitih formi zabave. U godinama za nama, viteški okršaju pretočeni su u bezbroj filmova u kojima su uz poštovanje istorijskih činjenica neke stvari ipak malo uveličane. Čisto onako kako bi ekranizacija bila uzbudljivija. Korak po korak na istorijskoj pozornici ljudske vrste, stigli smo do sadašnjeg momenta i Chivalry 2. Radi se o igri inspirisanoj epskim bitkama srednjeg veka predstavljenih u raznim filmskim ostvarenjima i serijalima iza koje stoji Tom Banner Studios. Chivalry 2 je u svakom pogledu evoluirao u odnosu na originalni multiplejer brawler, a glavna razlika se vidi u tome što je sada broj igrača koji se bi kidaju glave i prosipaju creva podignut na 64 igrača (naspram 32). Na raspolaganju su tri moda igranja koji donose priliku da se ili mačevi ukrštaju u slobodnom stilu, ili uz saradnju. Team Objectives mod zahteva timsku kooperaciju zarad kompletiranje specifičnih zadataka, Team Deathmatch isto igrače smešta u timove, samo sa zadatkom čiste makljaže, i na kraju je Free for All gde se bori svako za sebe i pritom pazi da neočekivano ne ostane bez glave. Svaki od ova tri moda nudi zasebno iskustvo. Kod timskih objektiva će stvarno trebati saradnje kako bi dostigli pobedu i prisutan je pritisak tokom trajanja samih borbi. Kao napadači potrebno je potiskivati drugi tim i osvajati što više prostora na mapi, a kada se dođe do gustih sukoba čitavo komadanje igrača izgleda kao iz neke epske bitke. U deathmatch modu je potrebno samo brinuti o ubijanju neprijatelja, i na manjim mapama koje se nude nije preterano potrebno misliti o strategiji. Potrebno je svakako obratiti pažnju na okruženja, jer sabljom lako možete saseći i nekog svog, dok o tome ne morate brinuti u Free for All. Sama mehanika borbe pripada specifičnom stilu, takoreći easy to learn – hard to master. Oružjem se može seći, ubadati, vitlati, praviti finte, ali i noge i ruke se mogu koristiti tokom borbe. Međutim, nije sve u čistom napadanju, potrebno je braniti se kroz blokiranje udaraca, koje možete preokrenuti u kontra napad. Borba prsa u prsa je najzastupljenija, sa 3 klase fokusirane u tom smeru – Vanguard, Knight i Footman – dok je četvrta klasa Archer okrenuta ka borbama sa daljine. Podela po klasama nije tu reda radi, već se svaka može levelovati uz opciju otključavanja podklasa i novih oružja. Kao Archer možete postepeno preći u Crossbowman i dobiti samostrel kao dosta ubojitiji alat za puštanje krvi. Kako bi borbe bile još zanimljivije, svaka klasa ima i specijalnu osobinu, koju može koristiti kada se za to stekne uslov. Te osobine se razlikuju od zalečivanja rana kod saboraca do postavljanja opasnih zamki, što lako može preokrenuti tok bitke. Pojedinačni problemi postoje, ali na svu sreću nisu preterano prisutni i lako su zanemarljivi kada se okrenete ka elementu zabave. Ponekada se desilo da u bitku uđem nakon dugo čekanja, i da se zadesim tu samo u svojstvu posmatrača (spectator), bez mogućnosti igranja. U Free 4 All modu se može desiti da broj ubistava dobrano pređe cifru od 35 pre nego što se pobeda proglasi. Kao neko ko primarno uživa u multiplejer pucačinama, Chivalry 2 me je oduševio i sa lakoćom mogu reći da mi je ovo sada jedna od omiljenih multiplejer igara. Dubina gejmpleja je više nego zadovoljavajuća, a same srednjevekovne borbe su prikazane na jedan osvežen način. Često dolazi do urnebesnih scena, poput gubitka ruke i nastavljene borbe, a neprijatelje možete gađati udovima i glavama palih boraca. Ovaj tekst se pojavio u novom broju časopisa Play!Zine. Autor: Milan Janković The post Chivalry II Review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. Nastojanje da se igre načine što pristupačnijim različitim igračkim grupama, pre svega ljudima sa posebnim potrebama, postaje sve zastupljenije kako godine prolaze, što je više nego odlična stvar. Razne kompanije, na čelu sa Microsoftom, kreirale su specijalne kontrolere koji poseduju veliku slobodu prilagođavanja i izmena tako da igrači sa posebnim potrebama mogu uživati u igrama. Šta je sa igrama napravljenim za posebnu grupu ljudi? Takvih igara ima, a na jednoj radi i domaći razvojni tim Thunder Strike Games, sačinjen od mladih developera sa zanimljivom ambicijom. Ovaj tim developera radi na igra zvanoj Zoundark, audio avanturi, namenjenoj pre svega slepim i slabovidim osobama, a može je igrati svako. Glavni akcenat igre Zoundark je na gejmpleju. Kako bi se napredovalo kroz igru, potrebno je maksimalno koristiti sluh radi orijentacije u prostoru i rešavanja zadataka ili sličnog. Naravno, ovde moram napomenuti da je upotreba slušalica obavezna kako bi se igra iskusila na valjan način. Pred igračima je set nivoa, između kojih se odigrava narativ. Glavni protagonista je naučnik koji nakon nezgode u laboratoriji ostaje bez vida i mora se privići na novi život. Priča deluje prilično zanimljivo i nudi novu perspektivu iz ugla osobe koja je naprasno ostala bez jednog od najvažnijih čula. Gejmplej se odigrava tako što igrač sluša zvuk, u ovom slučaju audio naznaku ka kojoj se karakter treba kretati koristeći strelice na tastaturi. Kako bi se nivo kompletirao potrebno je stići do izvora zvuka, koji će postajati sve glasniji kako karakter bude bio bliži. Isto tako, jačina će slabiti kako se karakter bude udaljavao. Sa nivoima će rasti i težina igranja, u smislu postojanja mnoštva drugih zvukova, recimo atmosfere džungle u kojoj je potrebno pronaći stvorenje koje se oglašava specifičnim zvukom. Igranje zatvorenih očiju je potpuno novi način za iskusiti sadržaj kao što je video igra. Zoundark je pristupačno kreiran od samog početnog ekrana pa do kraja igranja. Za sve postoji glasovno predstavljanje, tako da nema problema u snalaženju. Igra se trenutno nalazi u ranoj fazi testiranja, i ta verzija je potpuno besplatna. Vaš autor tokom probe nije naišao na nikakve probleme, što je za svaku pohvalu. Zoundark svakako vredi isprobati, pošto zaista nudi jedinstveno iskustvo. Ovaj tekst se pojavio u novom broju časopisa Play!Zine. Autor: Milan Janković The post Zoundark – Early Access appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Spellcaster University je jedna čudnovata tinktura tipične tycoon igre, sa primesama nekoliko različitih žanrova utabanih u jedno veoma zanimljivo pakovanje. Naime, nalazite se u ulozi novog direktora čarobnjačkog univerziteta (čije ime i imena učenika možete podesiti kako god želite), i vaša uloga je da nekako preteknete od konstante najezde gospodara Zla koji konstantno u ciklusima vrši invaziju na svet. U tom trenutku, vaša škola biva razrušena do pepela, dok se vi premeštate na novu lokaciju i ispočetka polazite u podvig. Kako budete prošli kroz većinu lokacija, imaćete priliku i da se suočite sa gospodarom Zla lično. Ipak, ovde je fokus na izgradnji vaše lične akademije, gde ćete učenike naravno moći da organizujete i po kućama koje možete podesiti da se fokusiraju (ili ignorišu) određene škole magije. Što se tiče same izgradnje, ovaj aspekat je realizovan pomoću kartica koje ćete vući iz šest različitih špilova, gde je notabilno svaki vezan za tip mane koju generišu vaši studenti praktikujući odgovarajuću školu magije, sa izuzetkom zlatnog špila koji je vezan za zlato u vidu valute. Svaki od tih špilova uglavnom nosi ili karticu sa sobom, ili sa nekim unapređenjem za tu sobu ili okolne sobe, dok su same sobe povezane direktno sa špilom u kom se nalaze, tj. školama magije koji donose taj određeni tip mane. Svaka soba koja predstavlja neki vid učionice dolazi sa dva profesora od kojih ćete jednog odabrati da vodi časove u istoj. Ovaj sistem je pretežno veoma jednostavan, dok je balans između izvlačenja kartica i generisanja mane pametno regulisan postepenim poskupljenjem izvlačenja kartica. Sama organizacija soba je nažalost relativno nebitna, s obzirom da bonusa koji nagrađuju određenu strukturu sličnih ili povezanih soba nema previše. Pojedine sobe sa unapređenjima mogu doneti potpuno nove mehanike i zanimljive dodatne funkcionalnosti, pa zapravo različite kombinacije i vaš magijski fokus nude dosta izbora kako ćete pristupiti vašoj novoj magijskoj akademiji. Pored soba i opšte strukture, moraćete da vodite pretežno najviše o studentima koji su glavni izvor vašeg zlata, neophodnog za osnovne potrepštine vaše škole i šire. Studenti, kao i profesori, i te kako imaju ličnost (dobru, neutralnu ili zlu, po D&D alignment sistemu). Svaki od studenata takođe ima svoje materijalno stanje od kog će vam zavisiti i novac koji budete uzimali od njega. Na ovaj sistem je nekako nezgrapno nataknut sistem dosade, gladi i zdravog razuma, koje treba da balansirate odgovarajućim profesorima i sobama. Nažalost, ovi sistemi nisu previše uticali na gejmplej, pa čak i uz blagi menadžment na srednjim nivoima težine, nećete naići na situaciju gde će vam ovi faktori predstavljati veći problem. Pored toga, tu su i raznorazne frakcije, kao i lokacije na kojima možete graditi školu. Svakog dana, vaš magični hrčak će se pojaviti u sklopu događaja i imaćete opciju da posetite neku od obližnjih frakcija. Svaka frakcija donosi različite (poneke i skrivene) bonuse ili minuse, u zavisnosti od vašeg odnosa sa njima. Neretko će se ove frakcije pojavljivati kod vas, zajedno sa solidnom količinom preostalih mogućih događaja vezanih za lokaciju gde se nalazite ili opšte stanje u vašoj školi. Ovi događaji često mogu doneti velike bonuse, ubaciti vas u duži lanac zadataka ili doneti čak neke krajnje ciljeve, sa potencijalnim bonusima na određene aspekte vašeg univerziteta. Sve to ćete posmatrati dok metar pri vrhu polako otiče i gospodar Zla konačno ne izvrši invaziju konačno. Na sve ovo je takođe nataknut i vrlo jednostavan automatski sistem borbe, gde možete slati vaše učenike u podvige ili ih koristiti za odbranu škole. Njihove veštine će zavisiti od škole magije u kojoj su dobri, pa će samim time i otključavati nove ili jače verzije magija prilikom borbe. Naime, borba se odigrava isključivo sa četiri studenta, gde će poteznom borbom koja se automatski izvršava izudarati se sa neprijateljem. Ovde naravno možete očekivati i povređene i mrtve studente, ali su nagrade prilikom ovih pohoda više nego solidne da nadoknade gubitke. Na kraju studija, svaki student će imati određene titule koje može steći u budućnosti, dok će ishod toga koju titulu će dobiti zavisiti isključivo od fokusa tokom njegovih studija. Svaki student vam naknadno može doneti prestiž koji pasivno utiče na to koliko i kakvih novih učenika vaša škola privlači. Sve je to upakovano u vrlo jednostavno, ali simpatično vizuelno ruho sa jednostavnom poligonskom grafikom koja daje efekat kao iz crtanih filmova, ali često ume izgledati zastarelo i ružnjikavo u pojedinim sobama ili na određenim učenicima. Zvučna podloga gotovo da ne postoji, mada pozadinska muzika s vremena na vreme ume vrlo dobro da se uklopi u situaciju u kojoj se nalazite. Ono što najviše muči Spellcaster University jeste nedostatak interakcije sa vašom školom. Menadžerski deo se uglavnom svodi na plasiranje vaših soba, koje studente ćete primiti i u koju kuću ih staviti i onda pretežno gleduckati u ekran dok ne iskoči novi event ili ne budete imali dovoljno za izvlačenje novih kartica. Sobe je nemoguće premeštati i veći haos na ekranu je neminovan, dok će se vaša igra uglavnom svoditi na posmatranje studenata kako trčkaraju levo desno. Nakon setapovanja škole, teško da možete išta isplanirati, već se pretežno možete truditi da korigujete ili pojačate put koji ste nameračili za vaš univerzitet. Količina randomizacije ume da bude na momente prevelika pa dodatno otežava planerski deo, a pomaže onom „snađi se i šta god“ segmentu. Ipak, uprkos svemu tome, ova igra je apsolutno prezabavna pri prvom prelasku svih lokacija, i uspeva da bude jedno veoma opuštajuće iskustvo, pogotovu ako ste kao klinac sanjali da vidite šta Dambldor zapravo radi po ceo dan u onom svom kabinetu. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru ustupio Sneaky Yak Studio The post Spellcaster University review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Ukoliko otvarate ovaj tekst sa željom da se od nule informišete o jednom od najiščekivanijih rimejkova svih vremena, preporučujem da prelistate naš i vaš časopis oko godinu dana unazad. Originalni tekst o prvom izdanju ove igre za PlayStation 4 konzolu, mesto je gde sam “izlio” gotovo sve impresije i mišljenja o ovoj igri, tako da ga srdačno preporučujem pre čitanja daljih redova ove recenzije. Ono što je trenutno pred nama, ista je stvar sa dve bitne i značajne razlike. Intergrade izdanje za Final Fantasy VII rimejk, verzija je igre za nove generacije konzola, koja sa sobom donosi unapređenu grafiku i dodatnu priču. U ovom tekstu, primarno bi se trebalo osvrnuti na isključivo ove dve stvari iz jednostavnog razloga – ostatak igre i njena suština, gotovo su identični originalu o kom smo već govorili. A original je imao nekolicinu svojih mana, koje su se najviše ticale tehničke prirode. Rezolucija koja ni na Pro konzoli nije dostizala 4K, bila je najmanji problem. Teksture koje su povremeno izgledale kao da se hard disk konzole zagrcnuo u pokušaju da ih učita, svakako su mnogo više bole oči u evidentnoj neverici. Intergrade verzija je obećala da će ovo biti ispravljeno i odmah mogu reći da je u tom smislu, situacija mnogo bolja. Kao prvo, napomenuo bih da je prebacivanje progresa sa PlayStation 4 verzije moguće, ali malo komplikovanije. Prvo je potrebno pokrenuti PS4 verziju igre, zatim odabrati fajl sačuvanog statusa i poslati ga na Square Enix-ov server. Nakon toga fajl preuzmemo unutar PS5 verzije i to je to, bar što se tog jednog fajla tiče. Za svaki naredni, potrebno je ponoviti čitav proces ispočetka što može biti naporno ukoliko imate dosta različitih statusa. Najimpresivniji benefit prelaska na PlayStation 5, predstavlja brzina učitavanja. U igru se sada uleće tako brzo, da nećete imati vremena ni da počešete nos a kamoli nešto više od toga. Otvaranje igre, nivoa, menija i ostalog “pratećeg materijala”, brže je od Sonika posle pete kafe (sve ostale šale bile su rezervisane, izvinite). Da budem iskren, još uvek se navikavam na ovu brzinu učitavanja. Navikli smo na “loading” ekrane poslednjih četvrt veka, nije tako lako preći na bolje… Slika koju vidimo pri otvaranju igre, oštra je poput predvodnika u verziju tekstura više rezolucije. Neke dvodimenzionalne, prerenderovane pozadine, izgledale su zaista očajno u originalu. Sada je to popravljeno, uključujući i brojne teksture na objektima. Da, i famozna vrata na kućama sada izgledaju neuporedivo bolje. Ali iz nekog razloga, dobar broj tekstura i dalje izgleda siromašno. Izgleda kao da ih je sada polovina savršenih, četvrtina unapređenih a preostala četvrtina netaknutih. Dakle, ne očekujte perfekciju ali se svakako radujte poboljšanjima na ovom polju. PS4 verzija PS5 verzija Sve je upotpunjeno snažnijim efektima svetlosti, refleksija i vremenskih prilika. Dok prva dva izgledaju odlično, ovo treće kao da kvari konačan utisak. Možda su dim i izmaglica realističnije stvari pojedinih lokacija, ali ovaj put kao da se razvojni tim malo zaigrao i nadvio maglu nad kompletnom igrom. Iz ovog razloga, mnogi detalji su izgubljeni a sve deluje više sivo nego što bi trebalo. Izuzetak su neke scene koje se odvijaju noću, gde PS5 savršeno dozira ovaj “efekat smoga”. No, sve ovo može biti i moj lični utisak, a vi sud donesite sami direktnim upoređivanjem. Igra sada radi u 4K rezoluciji i 30 frejmova u sekundi, gde rezoluciju možete smanjiti na 1620p ne bi li frejmrejt skočio na 60. Obe opcije deluju primamljivo, a kada se sve sabere i oduzme, sa tehničke strane izvlači se samo jedan zaključak. Možda ne u 4K, ali gotovo sve što ovde vidimo bilo je izvodljivo i na PlayStation 4 Pro konzoli. Zapravo, tako je i trebalo da bude. Korektne teksture i šačica kvalitetnijih svetlosnih efekata, trebalo je da budu prisutni od samog starta. Ništa što u PlayStation 5 verziji vidimo, ne isijava snagom sledeće generacije konzola. Ne shvatite ovo pogrešno jer igra je već izgledala fantastično a sada je samo dotegnuta. To što igra ne izgleda kao naslov nove generacije, suštinski ne može biti pravi minus. Jedino što stvarno zabrinjava jeste pomisao na vizuelni kvalitet zvaničnog nastavka. Naročito kada pogledamo drugi element ovog izdanja – novu misiju pod nazivom INTERmission. Dodatna priča prati poznatog lika iz PlayStation 1 originala – devojku Jufi, u njenoj misiji da prodre u dubine baze Šinra organizacije i ukrade najmoćniju Materiju od svih. Ovo je u potpunosti nov sadržaj za serijal i u poređenju sa osnovnom igrom, izgleda čak i nešto bolje. Iako ni ovde nije prisutan osećaj sledeće generacije, neke animacije koje se renderuju u realnom vremenu, izgledaju apsolutno spektakularno. Mislim da bih slobodno mogao da kažem da igra sada izgleda lepše nego CGI animacije iz PlayStation 3 ere, što je i te kako neverovatan poduhvat. Za prelazak ove dodatne priče, biće vam potrebno između 5 i 10 časova, u zavisnosti od težine koju odaberete i stila igranja kojim se služite. A dok sama priča služi kao dopuna originalu i možda način da se prekrate muke u čekanju nastavka, meni je lično samo još više zagolicala želju da zaigram igru koja još uvek nije ni zvanično najavljena. Teške su to muke, razumećete… Kao najnapredniju verziju ove igre, trenutno bismo verovatno svi mogli da uperimo prstom u Intergrade. Bolja rezolucija, brža učitavanja i ispravljene teksture, svakako su razlog za zaigrati ovo izdanje. Ali neki od prenaglašenih efekata kojima se gube detalji, čine PlayStation 4 verziju igre još uvek vrednom vaše pažnje. Dodatna epizoda nikako nije opravdano ekskluzivna za PlayStation 5 konzolu. Kao sitan dodatak, ne daje dovoljno razloga za nabavku “petice” samo kako biste ga zaigrali. U pitanju je nešto u čemu bi trebalo svi da mogu podjednako da uživaju, naročito kada uzmemo u obzir činjenicu da igra ne izgleda drastično bolje od originala i da je uz određena podešavanja, mogla da se “vrti” i na PlayStation-u 4. Uzevši u obzir sva poboljšanja i dodatke, svakako je u pitanju izuzetno impresivna igra. Ali u pogledu činjenice da je PlayStation 5 mogao i više od ovoga, pomalo i razočarava. Ne mnogo, ali svakako dovoljno da lično mogu da kažem da kao paket, Intergrade ostavlja nešto slabiji utisak nego što je to original “u svoje vreme” činio. Pak, da ne znate na kojoj se konzoli igrate, sve od navedenog ne bi bilo ni najmanje važno. Godinu dana starije, nešto osvežene generalne impresije po pitanju ove igre još uvek stoje. Final Fantasy VII Remake je neverovatan naslov i ukoliko posedujete PlayStation 5 a niste ga još uvek zaigrali, bila bi prava šteta da ga ne nabavite. Retko kada se pojavi naslov koji sa ovakvom sigurnošću mogu da preporučim gotovo svakom ljubitelju interaktivne zabave. To će verujem moći da se kaže i za nastavak, kada u nekoj bliskoj budućnosti konačno ugleda svetlost dana. AUTOR: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega The post Final Fantasy VII Remake Intergrade appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. U prošlosti sam opisao gomilu igara koje grafičkim stilom neodoljivo podsećaju na crtaće. Naravno, nijedna od tih igara nije bila ni približno ista, već je svaka sa sobom nosila neku drugu tematiku i draž, a ista je situacija sa Grindstone igrom studija Capybara Games. Premisa igre je prosta, takoreći linearna, gde je potrebno putovati kroz Grindstone planinu kompletiranjem nivoa, kojih ima preko 200. Sve ovo je predstavljeno uvodnom scenom, napravljenom u strip stilu. Vikinško penjanje uz planinu, ubijanje kripova i skupljanje novca za eventualni „odmor“ su glavni zadaci sa kojima se igrač susreće u Grindstone. Ništa kompleksno, ali za jednu arkadnu zagonetalicu je sasvim dovoljno i zanimljivo. Sav gejmplej se odvija na rešetkastom polju, nalik na šahovsko, u kojem se protagonista, razjareni viking, kreće „zmijolikim stilom“ u bilo kojem smeru. Na polju se nalaze razne prepreke i varijacije koje je potrebno zaobići. Tokom igranja potrebno je napraviti što duži niz spajanjem karaktera istih boja čime se prave komboi. Dodatak na polju je grindstone, dragulj čija je svrha da menja boju, tako da se na neprijatelje jedne boje možete nadovezati drugom i dodatno produžiti lanac napada. Tokom prelaska 200 i kusur nivoa postoji taman toliko varijacija da se ne oseti repeticija i uvek postoji nešto sveže kako se napreduje. Odlična stvar je što tokom igranja nema vremenskog ograničenja, već je pred igračima potpuna sloboda eksperimentisanja sa različitim smerovima i putanjama. Prilično je zadovoljavajući osećaj kada u jednom potezu dosegnete više neprijatelja različitih boja na polju. Pored samih borbi u planini, Grindstone nudi još ponešto. Kada se završi određeni nivo, moguće je vratiti se na dno planine i posetiti birtiju. Tu se vikingu može povratiti junačko zdravlje, kupiti nova oprema u vidu oružja, kostimi koji pored vizuelne promene daruju i neke gejmplej bonuse. Uz mesto za trošenje krvavo zarađenih grindstonsa, birtija nudi i dva modova igranja koji se smenjuju na dnevnom nivou. U jednom imate ograničen broj poteza za kompletiranje nivoa, a u drugi se uvodi survival element sa izazovnijim nivoima. Ova dva moda služe za proveru umeća igranja, kao i takmičenje sa drugim igračima, pošto se skor unosi u globalnu tabelu. Kao što sam već spomenuo na početku, Grindstone svojim umetničkim stilom podseća kao crtać koji se emituje u jutarnjim časovima na TV-u. Vizuelno, igra je puna šarenolikosti i šarma, a dodatno se izdvaja pošto postoji opcija za maksimalni prikaz nasilja. Zapravo, dostupne su tri opcije. Jedna bez prikazivanja krvi i nasilja sa simpatičnim elementima, pa zatim ona srednja gde je uključeno malo krvi, i ona najbrutalnija sa detaljnim prikazom mačevalačkog umeća krvožednog vikinga. Omogućiti ovako nešto u igri koja je primamljiva deci je odlična ideja, mada bi retko kome došla. Ko želi nasilje može ga imati na tonu, a ko želi da Grindstone da klincima kako bi se zabavili ne mora brinuti o neprijatnim scenama. Audio komponenta je takođe na prilično zadovoljavajućem nivou. Muzika je dostupna kao mešavina žanrova, što može biti čudno na momente, ali generalno preovladava lo-fi muzika, fino uklopljena u ovaj žanr igara. Grindstone je pravi dragulj među arkadnim zagonetalicama. Gejmplej koji je sam po sebi osveženje stalno uvodi neke novine, uz primamljivu audio-vizuelnu prezentaciju, je dovoljan razlog da se u igru uskoči kad god to vreme dozvoli. AUTOR: Milan Janković Igru ustupio Capybara Games The post Grindstone review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. U moru RPG-eva baziranih na D&D i raznim drugim tabletop sistemima, retko koji uspeva da replicira to iskustvo u potpunoj meri u video igrama. Ipak, Solasta: Crown of the Magister je takva igra, i vrlo detaljno i maksimalno koristi referentni D&D 5e sistem u formi video igre, replicirajući skoro sve bitnije mehanike koje ga krase. Treba napomenuti da, iako Solasta koristi D&D kao podlogu za mehanike i sisteme u svojoj igri, Tactical Adventures se ipak rešio da napravi svoju originalnu postavku, kao i priču, zadržavajući sve ostalo što tabletop ima da ponudi. Sam narativ je verovatno i najslabiji deo ovog iskustva, s obzirom da mu fale pojedinosti i kvalitetne narativne „kuke“ koje bi uvukle igrača u priču i dale motivaciju za odmotavanje narativnog klupka. Međutim, Solasta ovde podbacuje, tj. konkretno Crown of the Magister kampanja, koja je prvenstveno veoma linearna i velikim delom zanemaruje vaše izbore tokom priče, što solidno narušava jedan od glavnih aspekata klasičnih RPG igara. Ipak, ovde se to delimično može pripisati tome što su svi likovi koje vodite u potpunosti vaši, misleći na to da ćete morati da kreirate vašu ekipu, ako ne budete želeli da koristite neke od pregenerisanih likova koji neće promeniti igru u nikakvom smislu. Ono što ovde izranja kao svetla tačka na momente, jesu ubačene reference na pozadinske priče vaših likova koje mogu voditi solidnim komičnim situacijama između akcije. Uprkos tome, većina dijaloga je, nažalost, u najboljem slučaju osrednjeg kvaliteta, kao i glasovna gluma koja ih prati. Ono što jeste veoma specifično za Solastu, u poređenju sa ostalim RPG-ovima, jeste to da ćete imati opciju da birate šta izgovara bilo ko od vaših likova, vodeći razgovore sa svim karakterima istovremeno. Ovo ublažuje nešto lošije pisanje, jer doprinosi znatno prirodnijoj i dinamičnijoj interakciji između likova. Srž iskustva koje Solasta nudi jeste gejmplej, kao gotovo potpuna replika D&D sistema petog izdanja. Za razliku od sličnih igara kao što su Baldur’s Gate, Solasta koristi potezni sistem tokom borbe, sa sve pridodatom mrežom kvadratića po kojima se kreću vaši likovi. U borbi je prisutan svaki aspekt tabletopa, pa se potez svakog od vaših likova svodi na akcije, bonus akcije i reakcije, gde će se bilo tokom, bilo van borbe, za sve bacati kocke baš kao u izvornom materijalu. Ove kocke možete čak i menjati po izgledu kako biste razlikovali tipove štete koju nanosite, dok ćete ih često viđati i van borbe za raznorazne situacije koje će iziskivati neku neborbenu veštinu koju vaši likovi ili lik poseduju. Kampanju ćete početi od kreacije likova, koja se vodi D&D sistemima, doduše sa nešto manjim brojem rasa i klasa nego u originalu, tj. pet i šest respektivno, od kojih svaka rasa i klasa imaju podrase i arhetipove. Tu je vrlo bitan izbor pozadine vašeg lika, kao i selekcija veština u kojima ćete dobijati bonus na rollove kocke, spellova, opreme i slično. Kreacija fizičkog lika je nažalost dosta površna sa relativno malim brojem opcija, što vam u kombinaciji sa veoma čudnim karakter modelima neće doneti previše zadovoljstva izgledom vaše ekipe. Međutim, borbeni sistem je tu da u potpunosti ponese Solastu, uključujući brojne taktičke pristupe, gde osvetljenje i zaklon nisu igrali nikad veću ulogu, bivajući preneseni iz D&D-a veoma verno, pa ćete često bauljati kroz mračne prostore uz raznorazne baklje i magije koje bacaju svetlo. Na ovom polju je maltene teško išta zameriti, s obzirom da je Tactical Adventures maksimalno i optimizovao igru, gde je nama lično iskustvo bilo izuzeto od bagova, grafičkih problema i padova u frejmrejtu. Jedna od svetlih tačaka jeste kreator dungeona (koji je još uvek u beta fazi), dajući solidan broj opcija i alata igračima da kreiraju svoje dungeone veoma brzo i lako i savršeno generišući funkcionalan tabletop dungeon sa sve lootom, zamkama, neprijateljima i slično. Tactical Adventures je najavio da ovaj alat ima još dosta opcija na čekanju, pa će se vremenom, čak i ovaj segment dodatno proširivati i bivati moćniji i detaljniji. Što se tiče vizuelnog stila, Solasta budi mešana osećanja, što je delimično i uticaj nižeg budžeta (a samim tim i cene) koji je krasi. Ipak, okruženja umeju da izgledaju veoma dobro, dok je dizajn istih ovde uzeo primat kao najbolji aspekat celog ovog segmenta. To se nažalost ne može reći i za dizajn likova, kao i brojne teksture u igri koje mogu delovati mutnjikavo, ali su animacije zato više nego solidne, pogotovu tokom borbe prilikom bacanja određenih magija. Sa druge strane, zvučna podloga ne donosi ništa preterano novo i originalno, ali uz klasične simfonijske numere upotpunjuje celokupnu estetiku visoke fantastike, dok se na polju efekata ipak izdiže dosta iznad proseka, davajući jako zadovoljavajuće povratne informacije prilikom udaraca neprijatelja i slično. Ono što je razočaravajuće jeste nedostatak kooperativnog multiplejera, pa onlajn kampanje i slične ideje možete odmah odbaciti, jer je Solasta čisto singlplejer iskustvo. Ovo je veoma velika propuštena šansa, s obzirom da je sama Solasta mogla da funkcioniše kao više nego solidan D&D simulacioni program, umesto relativno dosadne priče fokusirane na singlplejer. Ipak, uprkos tome, srž Solastinog gejmpleja je vrhunski izbalansirano i veoma dobro upeglano tabletop iskustvo kakvo ne možete da iskusite kroz nijedan drugi cRPG. Bez većeg premišljanja, laka preporuka za svakog fana RPG žanra ili D&D-a, kao savršeno uhodavanje za početnike i novajlije u istim. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru ustupio Dead Good Media The post Solasta – Crown of the Magister review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Sniper Ghost Warrior Contracts 2 je još jedna igra sa nepotrebno predugačkim (i glupim) nazivom. Da, očigledno je da je u pitanju još jedan Sniper Ghost Warrior, ne toliko čuvena franšiza CI Gamesa. Pitanje je koliko je CI Games ovoga puta uspeo da odmakne od standardne, uvek relativno prosečne formule svoje snajperske simulacije, ako je tako uopšte možemo nazvati. Naime, Contracts 2 izlazi nakon svega godinu i po dana od svog prethodnika, što ne budi previše optimizma za potencijalna unapređenja formule koju serijal vuče već godinama. Iako je Contracts 2 zadržao mape otvorenog tipa u vidu manjih otvorenih svetova, sad je veći fokus na zadacima sličnih onim iz Hitman igara, gde vam igra daje odrešene ruke u načinu pristupa ubistvu. Tu su i misije sa dalekosežnim metama gde će vaš glavni fokus biti da poskidate par glava sa poprilično impresivnih distanci većih od 1000 metara u nekim slučajevima. Ovaj aspekat Contracts 2 je odličan, s obzirom da se CI Games stvarno dosta potrudio da simulira i uticaj vetra, pada metka i samu preglednost i druge fizičke uticaje prilikom opaljivanja hica. Ipak, iako sve ovo zvuči solidno na papiru do sada, dizajn misija je uglavnom neintuitivan, dok se Hitman formula ovde javlja samo površinski, s obzirom da će se vaš taktički pristup uglavnom svoditi ili na šunjanje ili akciono puškaranje. U trenutku kada Contracts 2 pređe u običnu akcionu pucačinu, izranjaju i njegovi preostali problemi. AI u igri je do te mere užasan da će se u pojedinim momentima neprijatelji pojavljivati maltene u redu da nalete na vaš snajper ili pištolj. Sami objektivi misija su uglavnom repetitivni, zahtevajući od vas da uništite nešto ili ubacite virus u neprijateljske kompjuterske sisteme, gde će tek ponekad cilj misije biti blago zanimljiv i interaktivan sa okolinom i njenim ishodom. Takođe, imaćete pregršt oružja i dodatnih gedžeta (koje nikada nećete morati da koristite) na raspolaganju kako budete dobijali novac od misija, dok je tu i bespotrebno nataknut bazičan sistem iskustvenih poena gde ulažete u razne sposobnosti. Da, neke od ovih sposobnosti jesu pretežno korisne, u vidu putovanja zipline-om uzlazno i pojedine veštine koje će vam učiniti kretanje po mapama lakšim, ali zato je većina veština toliko nebitna i svode se na neke procentualne bonuse koje ćete jedva i primetiti tokom igranja. Uz sve to, gejmplej ume biti veoma zabavan kada se Contracts 2 fokusira na ono što najbolje zna da radi, snajperisanje, ali s obzirom da misije nisu uvek taktički atentat na nekoga, vrlo često ćete naleteti na ruho generičnog šutera koji prati ovaj serijal već godinama. Što se tiče dizajna nivoa, CI Games je ovde ipak drastično podigao lestvicu u odnosu na prethodnike, pa iako postoje samo tri otvorena regiona sa par odvojenih instanci za neke dalekosežne mete, ovi regioni su pretežno interesantni i solidno dizajnirani radi održavanja dinamičnosti kretanja kroz nivo. Nažalost, tu se estetika Contracts-a 2 završava, jer je grafička podloga i dalje na nekom osrednjem nivou od pre par godina. Iako ovo nije u potpunosti istina, pošto igra stvarno ima neke odlične pejzaže i solidno osvetljenje, dovoljno je da malo bliže priđete teksturama da uvidite standard (čak i za nižebudžetnu igru) od pre par godina. Glasovna gluma je u potpunosti irelevantna, kao i sam narativ koji se rotira oko tipične političke igre u izmišljenim bliskoistočnim zemljama. Zvučna podloga je podjednako neprimetna, s obzirom da se sastoji od generične simfonijske ratne muzike koja najviše podseća na muziku iz FPS-ova sa početka prošle decenije, ali svakako solidno vrši posao stvaranja tenzije i akcione atmosfere. Što se tiče optimizacije, Contracts 2 ne odiše previsokom grafičkom zahtevnošću, dok na konzolama besprekorno vuče solidnih 60 FPS-a, sa podrškom za 4K rezoluciju. Bagovi su prisutni više u vidu sumanuto glupog AI-a koji će konstantno praviti neke nebuloze, dok grafičkih problema nema previše, osim u momentima gde pojedine teksture imaju problema sa učitavanjem. Sve u svemu, Contracts 2 je zabavan povremeno, i srž igre u vidu snajperisanja je solidno urađena, ali dinamičnost celokupnog čina, uskogrudi i relativno linearan izbor opcija pri misijama i neke poprilično prevaziđene šuterske trope zajedno sa užasnim AI-om pokazuje da CI Games ipak dobar deo ovih problema nije uspeo da popravi. S obzirom da se igra može preći za nešto manje od osam sati, uz relativno pomešano iskustvo, teško je preporučiti Contracts 2 čak i po ovoj nižoj ceni, mada promenjena struktura misija i neki solidni izbori pri dizajnu nivoa i određenih ugovora možda nagoveštava da SGW u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti ima potencijala da postane sasvim solidno iskustvo. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru ustupio CD Media The post Sniper Ghost Warrior Contracts 2 Review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Guilty Gear je serijal koji ima dosta „alternativni“ status među borilačkim video igrama, koji je prethodne dve decenije ipak uspeo da opstane. Kulminacija skoro svih prethodnih delova, gejmplej mehanika i priče je upravo Strive. Razvojni tim Arc System Works se nimalo nije plašio kod Strive-a, i uprkos uprošćavanju brojnih borilačkih sistema igre kako bi, inače hardcore, franšizu približili nešto široj publici, nisu odmakli previše van izuzetno zahtevnih voda u koje ulazite kao igrač GG-a. Primarno, tu je tzv. Gatling sistem, koji je srž borbe i nosi sa sobom par bitnih odlika. Guilty Gear je ovoga puta smanjio duge kombo sekvence, svodeći ih na znatno kraće, ali zato dosta štetnije inpute. Nakon brzih napada, kao što su obični udarci nogom i rukom, više nije moguće povezati određeni tip udaraca koji preseca protivnika, time limitirajući povezivanje komboa i nanošenje visoke štete protivniku. Naime, ovo znači da ćete morati da rizikujete sa sporim i time opasnijim udarcem kao kombo starterom. Ovo dosta menja dinamiku igre, pogotovu uz neke dodatne sisteme koji su dospeli i ovde iz prethodnih delova franšize, mada u blago izmenjenom ruhu. Vaš tenzioni metar, koji ima ulogu klasičnog metra za specijalne poteze, ovde nudi da uz žrtvovanje pola istog možete lako da prekinete određene poteze i komboe. Ovi „canceli“ mogu da se vežu u neke apsurdne sekvence koji donose lako i preko 50% štete protivniku. Uz to što su ovde komboi kraći, fokus na neutralnoj borbi je znatno veći nego pre, za razliku od klasičnog chip damage-a i setova i čestih otvaranja. Ono što jeste malo razočaravajuće jeste nedostatak insta-kill super poteza, koji bi uz animaciju Strive-a izgledali maestralno, pored već postojećih supera. Igra poseduje mršavih 15 likova što će neke ljude odbiti, međutim oni se svi toliko razlikuju i iziskuju različite stilove igre da će vam veoma lako držati pažnju. Serijalu su se pridružili vampir samuraj Nagoriyuki i Giovanna, koja poseduje životinjskog druga u obliku vuka, i oboje su prezabavni dodatak već interesantnoj postavi likova. Što se tiče samih modova za igru, vraćaju se svi standardni u vidu Story, Arcade i Survival modova. Story je tipičan Guilty Gear mod bez gejmpleja, već je u pitanju nešto slično anime serijalu, koji je podeljen na poglavlja od 20 ili 40 minuta, pa ga tehnički možete i pratiti kao takav. Za razliku od prethodnika, ovde nema stacionarnih momenata sličnih vizuelnim novelama, već je većina sekvenci animirano koliko toliko da pokaže znatno veću dinamiku likova i ne utiče previše na tempo priče kao ranije. Sama priča je zanimljiva, i iako je povezana sa prethodnicima koji svi zajedno dosta komplikuju stvar, dovoljno je spuštena lopta da je možete razumeti koliko toliko i bez objašnjenja. Ono što je ovde nesvakidašnje jeste ogromna baza podataka koja maltene objašnjava svakog lika iz svih prethodnika Guilty Gear-a, sa čak i šemama i grafičkim šablonima koji objašnjavaju odnose između likova, ko su, šta su, kao i njihov uticaj na bitne događaje. Ovo je urađeno sa očigledno puno ljubavi razvojnog tima prema sopstvenom narativu, pa iako ga ima previše, ako vas zanima, definitivno ćete se zabaviti uz apsolutno haotičnu podlogu koju budete iščitavali. Arcade mod je dobio par zanimljivih promena koje odudaraju od klasičnog Arcade iskustva u vidu tabanja protivnika do glavnog bossa. Naime, igra će posmatrati da li ste svog protivnika pobedili u dve ili tri runde, pa će vas na osnovu toga voditi u extreme ili hard sledeći nivo. Extreme naravno predstavlja veći izazov, pa ako pobedite sve borbe bez izgubljene runde, finalni boss Nagoriyuki, koji je nov lik, će biti u svojoj težoj formi i lagano spada u neke od najtežih boss borbi u borilačkim igrama uopšte. Sekvence između borbi su uglavnom izvedene u vidu dijaloga između likova dok stoje u areni, pa bi ovde i dalje pomoglo to da su developeri makar koristili sličan pristup kao u Story modu. Što se tiče Survival moda, on je potpuno isti sa beskonačnim tabanjem gde ćete na kraju dobiti skor i uporediti ga sa drugim igračima na tabeli. Igra izgleda apsolutno maestralno i bez ikakve sumnje najbolje u svom žanru anime borilačkih igara, sa odličnim animacijama i prelepo nacrtanim likovima i okruženjima. Ovaj vizuelni kvalitet jedino opada u nekim momentima u Story modu gde su nešto šire scene i pejzaži znatno manje detaljni, ali ti trenuci su retkost i igra nema konkurenta u žanru po kvalitetu animacije i truda uloženog u crtež celokupnog naslova. Zvučna podloga ostavlja pomešan utisak, gde su neke numere sa tekstom poprilično loše ili dosadne, dok je većina instrumentalnih pesama odlična i savršeno se uklapa uz atmosferu igre i borbe. Imate i opciju da slušate bilo koju numeru iz svih prethodnih naslova što je više nego za svaku pohvalu. Glasovna gluma je solidna kao i uvek, sa opcijama za englesku ili japansku lokalizaciju, gde potonja znatno više prirodno zvuči i poseduje nešto bolje glumce. Što se tiče online modova i optimizacije, Guilty Gear Strive je bućkuriš dobrih i loših implementacija na sve strane. Netkod je jedan od možda i najboljih u japanskim borilačkim igrama, s obzirom da je ovde zapravo izvodljivo tabati se sa nekim ko je iz Severne Amerike, jer igra jako dobro barata sa nešto većim distancama između igrača nego uobičajeno. Ipak, iako borbe inače dobro rade, lag je prisutan ako ste povezani na Wi-fi, što je učestala pojava među fajterima svakako, ali je samo pokazatelj da ovaj problem razvojni tim još uvek nije rešio. Sam lobi je reprezentovan u vidu slatke pikselizovane grafike gde vodite čovečuljka po 2D platformama do raznih opcija i modova u multiplejeru. Međutim, iako lepo na prvi pogled, ovaj sistem je jako neintuitivan uz brojne limitacije, od kojih je glavna ta da možete da odigrate samo tri meča po setu, da bi vas igra vratila u lobi. U tom slučaju i dalje možete da igrate revanš protiv iste osobe, što potpuno banalizuje pomenutu limitaciju. Ono što je dobro došlo jeste gotovo neprimetan prelaz između online moda i trening sobe, gde imate opciju da ostanete u istoj areni nakon multiplejer meča kako biste nastavili trening. Zbog toga, ovde nema učitavanja i prosto je neverovatno korisno kada se naviknete na ovako nešto, pa ova opcija svakako treba da bude uzor svim ostalim borilačkim igrama. Nažalost, uprkos dobrom netkodu, sam dolazak do online meča je pakao jer svako povezivanje sa serverom, što se dešava pri ulasku u igru i ponovo pri ulasku u online mod, ume da potraje i više od dva minuta! Ova otegnuta učitavanja stvarno dosta oduzimaju na iskustvu. Sama optimizacija je jako dobra i Guilty Gear sa svojom vrhunskom vizuelnom podlogom ne pravi nikakve probleme, dok na PS5 podržava 60 FPS-a u 4K rezoluciju. Ono što jeste malo zabrinjavajuće jeste dosta skup model na koji se oslanja Arc System Works, koji je već najavio Season Pass za nemalih 30 dolara sa pet novih likova. S obzirom da su se pojedini likovi već pojavili u Arcade i Story modu sa već gotovim movesetovima i igrivošću, ovo sve deluje kao samo još jedan način da se dodatno izmuzu pare iz igrača. Ipak, uprkos svemu tome, GG Strive je toliko dobra igra da joj je teško zameriti sve monetizacione pokušaje. Čak i uz manju postavu likova, jednostavno su iskoraci na najbitnijim segmentima osetni i to uglavnom veoma pozitivni. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega The post Guilty Gear -Strive- review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. U koliko sportova se do sada oprobao Super Mario? Kratak odgovor bi bio – u svim. A duži odgovor bi bio previše opširan i nepotreban, s obzirom da već imate kraći i efikasniji. Kombinovanje Nintendovog recepta inovativne i jednostavne zabave sa nekim sportom, stvarno nije novina. Ovo je recept koji se već decenijama pokazuje kao poprilično uspešna formula, jer iteracije se samo nižu a sve bolje prodaju. Tako recimo Marija u službi golf igrača imamo u preko deset naslova, počevši od prve igre, objavljene davne 1999. godine za Nintendo 64. Dugo je vremena prošlo od kako sam zaigrao neku Mario Golf igru po poslednji put. Čak ni Wiimote-om uz Wii Sports već duže vreme nisam zavitlao, pa se u ovu igru odmah nostalgično uključih sa kontrolama osetljivim na pokret. Sigurno vam je poznato to iskustvo opasno po televizor, dok ispred njega zamahujete u nesrećnom mu smeru, simulirajući udarac loptice palicom za golf. Poznati osećaj me je momentalno spucao već pri prvom udarcu. Znate ono, kako se vožnja bicikla nikada ne zaboravlja? E tako je i ovde. Drugim rečima, jedino što sam zaboravio je da nikada i nisam bio vešt u vitlanju kontrolerima… Pa je prebacivanje na regularne kontrole ubrzo usledilo i bilo znatno lakše za navikavanje. Šta konkretno reći o Mario Golf igri, a da već ne možete da pretpostavite. U pitanju je nešto što bih nazvao arkadnim simuliranjem (nikako ne ide zajedno, znam), jer deluje kao da imitira pravi golf a zapravo nema veze s realnošću. Zapravo, to je utisak nekoga ko nikada pravi golf nije zaigrao, tako da uzmite ovo s rezervom. U igri je prisutno nekoliko različitih režima igranja, od kojih bih prvenstveno istakao regularni golf, avanturu i Speed Battle. Regularni golf naravno podrazumeva ono što biste i očekivali, a nudi mogućnost igranja do u četiri igrača (uključujući kompjuterske likove). Udaranje loptice je moguće na smenu ili istovremeno, gde jedni drugima ne smetate ali štedite vreme ne čekajući protivnika da završi svoj potez. Ovo je doduše moguće samo do u dva ljudska igrača, sa ekranom podeljenim na dva dela. U avanturi, nalazite se u ulozi Mii karaktera koji prolazi kroz priču na putu ka vrhu i golferskim legendama. Ovde ćete moći da naučite više o igranju golfa, uživate u priči koja je korektna za jednu sportsku pripovetku, kao i da se prošetate po nekim lokacijama u potrazi za usavršavanjem. Iako nije loše igrati avanturu, srž ove igre ipak leži u multiplejeru i takmičenju sa drugarima, pa je nešto čemu sam se lično i najmanje posvetio. Speed Battle režim je u duhu podnaslova ove igre. Nakon što udarite lopticu, igra vas neće automatski teleportovati do mesta za naredni udarac. Umesto toga, morate sami otrčati do loptice pre vaših protivnika i nastaviti igru. Nakon što svi igrači ubace lopticu u predviđenu rupu, ocenjuju se na osnovu broja udaraca i brzine pogotka. Sve statistike se obračunavaju u vreme, pa što vam je vreme bolje – to više poena dobijate. Ovde su prisutni i neki od specijalnih poteza, gde igrači mogu snažnije udariti lopticu, kretati se brže ili sabotirati protivnike. I dok svaki od igrača ima svoj karakteristični specijalni napad, deluje da je arsenal opcija za međusobne okršaje mogao biti i opširniji. Na raspolaganju imamo još nekoliko opcija, a verovatno kao najkorisniju bih morao da navedem tutorijal, koji biste morali da pokrenete barem jednom. Gotovo da nijedna opcija ili mehanika igre nije objašnjena kroz samo igranje, te biste usled neiskustva i manjka informacija o igranju, mogli biti poprilično isfrustrirani. Igra je sve samo ne intuitivna kada je gejmplej u pitanju. Vizuelno, igra izgleda solidno sa svojih šest raznolikih lokacija sa golf terenima. Ali ne bih je preporučio za igranje na većem 4K ekranu, osim ukoliko nemate baš nikakav drugi izbor. Ukoliko ste neko kome smeta rezolucija igre koja je daleko ispod nativne rezolucije ekrana, sigurno se ne biste najlepše proveli. U svojoj simplističkoj suštini (iako je bez tutorijala igra prekomplikovana), Mario Golf: Super Rush je izuzetan parti naslov koji bi trebalo imati u igračkoj biblioteci, za sve one momente kada naiđe društvo a ne znate šta biste zaigrali. Sa druge strane, cena od šezdeset evra za naslov koji je morao biti mnogo više krcat sadržajem, samo zato što je oblepljen Super Mario etiketom, nikako ne ide u prilog mojoj sposobnosti da ovu igru preporučim. Za trećinu nižu cenu, ovo bi bila idealna preporuka. A kako takav popust retko kada viđamo kod Nintendovih naslova, ostaje mi samo da preporučim da trošak podelite sa još tri drugara. Kako je u pitanju igra za društvo, takva mu je izgleda i cena. Zašto da igru samo igrate zajedno, kada je tako možete i kupiti? Eh te neverovatne Nintendo inovacije. Šta sve neće smisliti… AUTOR: Milan Živković Igru ustupio CD Media The post Mario Golf: Super Rush review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Games Workshop deli 40k licence šakom i kapom i u poslednjih par godina smo videli pregršt naslova u univerzumu gde je samo rat. Uglavnom su to bili promašaji sa par hitića koje ćemo pamtiti, kao što je Gothic Armada i Martyr, kao i fenomenalni Dawn of War serijal (sans treći deo). Ja kao rezidentni samoproklamovani 40k „ekspert“ igram ove naslove kako vi ne biste morali, ali Hired Gun je 40k igra koju ne treba zaobići i meni se izuzetno dopala. Hired Gun je 40k verzija Doom Eternala i ne plaši se to da pokaže. Akcija je konstantna, krvoproliće je pozamašno a muzika cepa i kida. Tri osnovna sastojka novih Doom naslova i to developeri Strenum On Studia kapiraju savršeno. Ali, igra nema Bethesda budžet i id software iskustvo pa se to često vidi tokom igre, ali je ne čini ništa manje zabavnom. Cela priča je smeštena u Hive grad Necromunda koji je uveliko poznat 40k fanovima. Ovo je industrijska grad-planeta gde novac vlada, bogati žive visoko a bande pokušavaju da preuzmu vlasništvo nižih delova. Vi ste lovac na ucene i plaćenik koji prihvata posao koji ubrzo ode po zlu i shvata da je sabotiran. Onda kreće da sazna šta se dešava i kako su neki zabranjeni implanti završili kod njega, ali sve ovo je samo neki opšti razlog kako bi igrača ubacio u opštu zabavu. Priča je jedan od slabijih elemenata ove igre, pogotovo za igrače koji nisu upućeni u fine detalje 40k univerzuma (a ima ih mnogo), ali nije ni toliko bitno. 40k fanovi će prepoznati te detalje i smejuljiti se sa zadovoljstvom kad ih primete pa će se i neki poznati likovi iz ovog univerzuma pojaviti kao što je Kal Jerico, koji će vam biti glavna osoba za napredovanje priče. Hired Gun je brzi FPS i kao što rekoh, dosta se ugleda na novi Doom serijal, pogotovo Eternal. Već pri početku dobijate dash, dupli skok, trčanje po zidovima i kuku koja vas privlači ili do protivnika ili oko mape. Igra je dosta vertikalna tako da su mape dizajnirane da iskoriste sve vaše sposobnosti i da imate prostora za razne akrobatike. Kretanje je izuzetno bitno jer su neprijatelji neumoljivi da vas pretvore u samo još jednu statistiku smrtnih slučajeva u Necromundi, a na vama je da isto uradite njima. Pored brzog kretanja, gunplay je takođe vrlo zabavan. Naš heroj ima pregršt oružja na raspolaganju, od običnih rafalnih oružja, stub revolvera, preko plazma oružja pa čak i do čuvenih boltera. Neka oružja se slično ponašaju i izgledaju kao reskin, ali ih ima toliko da možete da napravite šaren arsenal u svom inventaru. Većina oružja imaju dobar osećaj pucanja, dok neka skoro nemaju nikakvu povratnu informaciju, ali svakako će svako naći neki svoj stil u ovoj igri. Vaš heroj je opremljen Autosanguine implantom koji vas pasivno leči tako što ubijate neprijatelje ili izvodite Necromunda verziju Glory Kill iz Doom-a. Ova animacije egzekucije su krvave i brutalne, ali nisu ni blizu nivoa poliranja koje ima Doom i često ćete se zaglaviti u animaciji gde izgleda kao da rešetate vazduh jer se model pomerio u stranu. Pošto sam spomenuo pregršt oružja, trebalo bi da vam kažem da igra ima i loot i RPG elemente. Posle svake misije, dobijate listu oružja, oklopa i opreme koje ste skupili tokom iste i koje možete da prebacite u svoj inventar. Uglavnom su to varijacije već postojećih oružja modifikovani raznim dodacima koje posle možete i sami da menjate. Ono što ne želite da prebacite u inventar, pretvara se u novac koji trošite na unapređenja u glavnom HUB-u igre. Većina oružja koje budete dobijali su drek, ali sa delovima koje skupite možete sami sastaviti pozamašne instrumente smrti. Pored oružja, otključavaćete i implante kako za sebe tako i za Mastifa kojeg možete da prizovete tokom misija. Ovaj Mastif je bio dosta prikazan tokom trailera ali tokom igre nisam primetio da mu je AI baš najbolji, a niti je bio nešto mnogo koristan u početnim misijama dok nema gomiletinu augmentovanih dodataka na sebi. Implanti koje otključavate mogu da vam daju i posebne, aktivirane, sposobnosti kao što su Augur (vidite skrivene stvari na mapi), Bullet time, povećanu snagu i dosta drugih. Pored aktivnih, unapređujete i pasivne sposobnosti kao što su HP i otpornosti. Dubina ove igre me je baš iznenadila jer na nekom bazičnom nivou možete da igrate svoj build i pravite svog lovca kako želite. Ja sam dosta istraživao mape i skupio gomilu novca tako da sam ubrzo uspeo da otključam većinu dodataka već pri početku igre. Ovo mi je bilo lako jer sam pored glavne misije prihvatao i sporedne ucene koje će vas nagrađivati sa opremom i novcem. Dizajn igre je klasičan 40k i još klasičniji Necromunda stil. Mape su braon, sive i prljave, ali su prelepo dizajnirane sa pregršt detalja od običnih lobanja do ogromnih statua i zupčanika. Grad izgleda živo i bilo mi je milo da vidim da su se ovoliko potrudili oko okruženja. Ruku na srce, isti developer je radio i Space Hulk Deathwing koji je imao sjajan interni dizajn, ali je gameplay bio katastrofa. Ovde su uspeli da spoje i jedno i drugo. Muzika je isto izvanredna i drži tempo sa igrom kao i dizajn zvuka koji lepo prati akciju. Ono oko čega se nisu potrudili su modeli NPC-eva koji skoro svi imaju maske ili neke implante na ustima kako bi smanjili animaciju lica i govora. Cool trik, ali je ovde previše očigledan, bez obzira što smo u 40k univerzumu. Neprijatelji su u početku raznovrsni ali kasnije počinju da se ponavljaju. Uglavnom ćete se boriti protiv ljudi i to članova raznih poznatih bandi kao i ponekih mutanata koji su se našli u Necromundi. Nema Astartesa i uglavnom ćete pratiti ovu 40k priču iz perspektive običnih ljudi i plaćenika, što je svakako dobro za promenu. Najveća zamerka ovoj igri su tehnički problemi koji su me pratili na PC. Često sam se zaglavljivao na čudnim mestima, par propadanja kroz pod kao i izuzetno nestabilni framerate koji već pokušavaju da poprave sa par zakrpa. Ja sam se iskreno zabavio sa Necromunda Hired Gun. Možda jer me toliko podseća na fenomenalni Doom u 40k okruženju a možda jer je i kompetentna igra sama po sebi. Ono što je sputava trenutno su tehnički problemi i očigledno manjak budžeta i iskustva developera, ali Hired Gun svakako preporučujem svakom ko voli brz FPS sa bazičnim RPG elementima koji je smešten u 40k univerzum. AUTOR: Igor Totić Igru ustupio Indigo Pearl The post Necromunda: Hired Gun review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...