Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,451
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

23 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

5,358 profile views
  1. Za ljubitelje horor žanra, The Chant dolazi poprilično ispod radara. U pitanju je akcioni horor iz trećeg lica, koji vas stavlja u ulogu Džes, koju muči nesrećna smrt svoje sestre, te je njeni prijatelji zovu na duhovno putovanje na izolovano ostrvo, gde bi lokalni „duhovni prosvetitelj“ Tajler trebao da im pomogne sa njihovim unutrašnjim nemirima. Ostrvo samo izgleda dovoljno sumnjivo na samom početku, sa par natakarenih šatora, gde Tajler se prethodno nije potrudio da očisti razrušene zgrade pune kostura i sličnih jeza. I naravno, Tajler, bradati hipik vama i društvu sipa neke pečurkice u piće i kači vam kristal oko vrata. Uz pojanje, otvarate portal za tzv. The Gloom, dok svaki kristal poprima boju simboličnu onim emocijama koje muče svakog od likova. Tako Kim npr. ima izlive besa, pa je njen kristal crven, i onda ulaskom u Gloom, Džes mora sve da ih pronađe, prolazeći očigledno kroz jezive konstrukcije sopstvenog uma i njenih internih horora. Priča je poprilično mršava, s obzirom da je predvidljiva, a ne odiše nekim jezivim osećajem, niti će uneti iole dovoljno straha u vas. Pisanje ima problem sa detaljisanjem likova i preteranom ekspozicijom neposredno pre nego što postanu relevantni, i to je rekurentno za svakog lika, dok ceo tok narativa ima neki predvidljivi karakter u smislu da možete pretpostaviti kuda celokupna priča vodi. The Chant je veoma atmosferičan, i vizuelno ume izgledati jako dobro za indie naslov, mada je dizajn protivnika (iako donekle dobar u pojedinim slučajevima) nedovoljno „slobodan“ u smislu da previše podsećaju na nešto već viđeno, što je šteta s obzirom da bi trebali da budu konstrukti ljudskog uma i negativnih emocija kao uzroka. Borba je čist prosek, jednostavno vam ostavlja taj „meh“ osećaj, gde su određeni protivnici previše sunđerasti, upijaju previše štete koju im nanosite, dok je igra sama po sebi prelaka i ne zahteva nikakvu strategiju od vas. Pored tri repetitivna oružja koja možete koristiti, imate i zamke i stvari koje možete bacati na neprijatelje. Sve se svodi na povremeno izbegavanje jakih napada, i onda besomučno udaranje dok monstrum ne rikne. Takođe, kamera ume veoma da iritira s obzirom da se uvek orijentiše na najbližeg protivnika, pa pri borbama sa više čudovišta ćete imati problem da se orijentišete kako vama odgovara. Igra nema previše boss protivnika, mada njihov dizajn ovde moram pohvaliti jer se dosta razlikuju i imaju zanimljive poteze koji koriste vaše okruženje tokom borbi, makar svih osim poslednjeg koji je još jedan sunđer za vaša oružja. Muzika i generalno dizajn zvuka nije mogao da se pohvali nekim numerama i originalnim i udarnim efektima. Kod zvučne podloge je njen problem što previše pokušava da bude nešto slično muzici iz Silent Hill igara, samo na jako loš način, uz čudne vibracione zvučne efekte koji zvuče kao kada vam vibrira telefon. Svakako, sve numere su veoma zaboravne, što i komplementira generalno zaboravnu prirodu igre u njenoj celokupnoj audio-vizuelnoj prezentaciji. Jedini izuzetak jesu neobično dobre animacije, opšti visoki kvalitet tekstura i poluotvorena struktura omanjeg ostrva na kojem ste. S obzirom da je ovo indie igra, facijalne animacije i glasovna gluma su jedina svetla tačka narativnog aspekta i zaboravnih likova koje The Chant stavlja pred vas, gde je kvalitet ovih aspekata na nivou nekih veoma visokobudžetnih igara. The Chant je generalno pružio sasvim solidan performans, mada na PS5 su se dešavali solidni padovi u slikama po sekundi kasnije u igri, prilikom ulaska u Gloom svet. Što se tiče bagova, oni postoje kao i svuda, međutim ništa što će vam preterano narušiti iskustvo, pa generalno većih tehničkih problema, dok performans deluje potpuno popravljiv sa par zakrpa. Na kraju, The Chant ostavlja dosta bled utisak, čak i sa dobrom glasovnom glumom, zabavnim boss protivnicima i solidnom grafikom, jer mu se pridružuju površni likovi i priča i veoma veoma mediokritetan gejmplej u kombinaciji sa jako slabom muzikom. S obzirom da ova igra traje oko 5 sati, njena cena je apsurdna, ali mogu zamisliti da će se dopasti ljubiteljima horora, s obzirom da radi neke stvari malo drugačije, pa ne bi bilo loše ugrabiti je na nekom popustu u budućnosti ako spadate u ovu ciljnu publiku. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Chant review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Prošlo je više od 6 godina otkako je objavljena Persona 5, jedan od najcenjenijih JRPG naslova svih vremena. Igra koju mnogi smatraju besprekornom i u svakom smislu savršenom, pojavila se na samom zalasku PlayStation 3 generacije na dotičnoj konzoli, a do sada je prema tvrdnjama brojnih obožavalaca, ostarila kao dobro vino. Pa dok ja lično, na iznenađenje svih mi poznanika, nisam veliki fan Persona serijala, moram da priznam da se ovde krije neviđen kvalitet. A reizdanja koja ovu igru „razvlače“ na čak tri generacije konzola, od Persone 5 čine nešto što bih najradije uporedio sa tortom na tri sprata. Zašto je tako voljena, zašto ne sa moje strane i zašto, pobogu zašto tortom na tri sprata – pročitajte u nastavku recenzije. Ako bi se ukratko morala opisati, Persona 5 bi bila izuzetno pažljivo izbrušena igra, neverovatno preciznih borbenih mehanika i sistema interakcije sa likovima, a ujedno i remek-delo po pitanju sirovog vizuelnog stila i audio podloge. Gotovo da svaki element ove igre, savršeno prianja uz onaj do njega, čineći nesvakidašnji paket interaktivne zabave. Kako je u pitanju igra koja se igra oko stotinu sati, što je na neki način idealno trajanje za jedan JRPG, to je već odličan osnov za svakog ljubitelja žanra. Ovo naravno podrazumeva i ogromne količine sadržaja, izvrstan narativ i sjajno napisane karaktere kao i pregršt aktivnosti i širok dijapazon lokacija. Osnova priče se vrti oko protagoniste koji zbog krivičnog dela koje (ni)je počinio, biva prebačen u totalno drugo okruženje gde mu je data prilika za iskupljenjem odnosno novim životom. U novom mestu i novoj školi, on upoznaje i novo društvo, a spletom paranormalnih okolnosti, sa njima osniva udruženje koje rešava probleme ljudi iz okoline ali i celog grada, i to opet na istom paranormalnom nivou. A sve ovo je zapravo ispričano iz ugla uhapšenog i osumnjičenog karaktera, koji svojim iskazima uz pomoć igrača kroji priču i otkriva kako se sve zapravo odigralo. Ovo možda jeste grub opis postavki Persone 5, ali o igri staroj pet godina, malo toga može da se kaže a da već nije poznato. Sve ono na čemu je zasnovana pre 6 godina, još uvek je prisutno i retko bi neko ko je igru prelazio, u celom iskustvu mogao prstom da uperi na neke njene negativne aspekte. Persona 5 je opšte voljena igra, ali kao što sam rekao – ja ne spadam baš u tu kategoriju zaljubljenika ovog naslova, pa ni serijala. Kao neko ko je do sada odigrao više hiljada igara, sebe i dalje smatram za ležernog igrača. Zvuči neobično, ali pojam ležernog odnosno „kežual“ igranja, za mene predstavlja uživanje u igri prema sopstvenim pravilima i nahođenju. Igrač je onaj koji diktira tempo i način kako u igri uživa i to je nešto što se može reći da je primenjivo u većini video igara danas. Sa druge strane, Persona serijal spada u naslove koji pružaju tonu kvaliteta, ali zauzvrat traže da igrate po njihovim pravilima. Ovo u startu demolira onaj ležerni aspekt igre, a evo i kako je to ovde implementirano. Igra ima pravolinijski tok i nije moguće vratiti nešto što ste jednom propustili. Dani se smenjuju jedan za drugim, a u svakom možete uraditi samo određen broj akcija. Na igraču je da odabere čemu će posvetiti dan, a kada on prođe, prošla je i prilika da se uradi nešto što ste samo tada mogli. Baš kao i u stvarnom životu. Neke radnje su dostupne gotovo svakodnevno, ali najzanimljivije i one koje kroje priču, traže vašu nepodeljenu pažnju. Igra vas tera da odaberete šta ćete raditi neki određeni dan, kome ćete se posvetiti i na koji način ćete utrošiti vreme, a kada ga utrošite – nema natrag. Baš kao u šahu, što je upravo i razlog zašto uopšte ne igram tu igru iako mislim da je jedna od najboljih društvenih igara svih vremena! Ukoliko niste neko kome je važno da igru kompletira u prvom prelasku i pritisak izbora vama ne predstavlja problem, onda mislim da je Persona 5 idealan naslov za vas. Pa čak i ako ste neko ko igre igra ispočetka, nakon što ih pređe jednom, Persona 5 opet može biti odličan izbor jer višestrukim prelascima možete nadoknaditi sve što ste propustili prvi put. Kod mene ovo nažalost nije slučaj, pa ovu igru igram isključivo zbog njenih basnoslovnih kvaliteta na svim ostalim poljima. Ali eto, sada znate i zašto bez straha ljudima izjavljujem da Persona nije baš tako voljena s moje strane. Ostaje mi samo još da objasnim zašto je posmatram kao tortu na tri sprata… Persona 5 jeste šest godina stara igra, ali 2020. godine je objavljena i njena „Royal“ verzija za PlayStation 4. Ono što je ona donela, osim vizuelno boljeg iskustva u odnosu na prvobitno PS3 izdanje, jeste velika količina dodatnog sadržaja koji uključuje bolje izbalansirane borbe, nove poteze i mehanike, karaktere, kompletan DLC sadržaj ali i celu novu priču koja se nastavlja na original. U pitanju je svakako veliko osveženje renomiranog naslova i nešto što su ljubitelji originala do sada sigurno iskusili. Kao konačni sloj ove trospratne torte, Persona 5 Royal je konačno objavljena i za ostale konzole, uključujući i PlayStation 5 na kom sam ovaj put imao priliku da igru testiram. PS5 verzija donosi 4K rezoluciju i tečan frejmrejt od 60 sličica u sekundi, što je jedino poboljšanje u odnosu na PS4 verziju. Uzevši to u obzir, ukoliko imate verziju za prošlu generaciju konzola, kupovina novog izdanja nije preporučljiva niti isplativa, s obzirom da dolazi u punoj ceni umesto samo uz doplatak za nadogradnju. Ali ako je neko novije izdanje Royal verzije preporučljivo, to je Switch verzija koja sa sobom naravno donosi mogućnost portabilnog igranja. A kako je Persona serijal praktično i popularizovan na zapadu u svom prenosivom obliku, Switch verzija ima nekako i najviše smisla. Sa druge strane, ukoliko niste nikada igrali Personu 5, Royal verzija za bilo koju platformu biće odličan izbor. Kada se sagleda, Persona 5 i dalje ostavlja utisak PlayStation 3 igre. Ali neverovatan stil koji je krasi, vešto sakriva sve njene tehničke nedostatke. Zapravo, svako pa i najmanje unapređenje u odnosu na original, dovoljno je da igru osveži u toj meri da slobodno mogu da kažem da i dalje izgleda fenomenalno. A njen potezni gejmplej ispraćen dijapazonom inovacija i unapređenja, uopšte ne odaje utisak 30+ godina starih mehanika. Muzika, priča, likovi, stilska perfekcija, interakcije sa likovima, atmosfera i pregršt sadržaja, jeste set nekih od najvećih preporuka koje igra sama sebi može da ispiše. Jedino što preostaje jeste da procenite da li je sve to za vas, ili ste malo više ležerni, poput vašeg skromnog autora. A s obzirom da kroz ovu recenziju nismo govorili o detaljima po pitanju samog gejmpleja, ako do sada niste zaigrali Personu 5, eto i jedne od poslednjih prilika da sve otkrivate i u svemu uživate iz prve ruke. Šta god da je slučaj, Persona 5 Royal ostaje sjajna igra. Ne za svakoga, ali bez pogovora sjajna igra i uvek dobra preporuka. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dostupna svima – nije za svakoga: Persona 5 Royal recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Po peti put zaredom u novembru, kao poručeni, tačno na vreme, srećemo se ja i novi Football Manager. Izašli smo na kafu da popričamo o svemu što se promenilo u poslednjih 12 meseci. Gleda on mene, gledam ja njega, sve isto, kao da ni dan nije prošao, osim što sam ja uspeo da nabacim par kilograma. Kao i svaka sportska igra, tako i Football Manager svake godine izbaci novi ‘’unapređeni’’ deo. Kao veliki ljubitelj ovog serijala, ne bunim se, niti imam nameru da kritikujem taj sistem. Generalno, ovaj trend neće previše uticati na moj finalni sud, ali ipak je vreme da se neke stvari malo brže unaprede, jer par nedelja od njenog izlaska, nemam utisak da sam instalirao novu igru, niti isprobao nešto drugačije od onoga što se pikalo poslednjih godinu dana. Sports Interactive se obično potrudi da promeni nekoliko stvari, donese nešto sveže, što će bar malo unaprediti naše iskustvo, ali mislim da ovoga puta stvarno gotovo ništa novo nisu uradili. Znate ono kada dobijete projekat na poslu koji traje na primer dve nedelje, a vi odlučite da prvih nedelju i po dana nećete ništa raditi, pa poslednjih par dana skarabudžite nešto, čisto da kažete da ste završili posao. Ako ste igrali prethodnika, apsolutno ne postoji ništa što će vas iznenaditi u nastavku, ništa novo što će vam privući pažnju. Ubačen je takozvani Squad Planner, koji vam omogućava da napravite listu igrača koje smatrate da će biti budućnost vašeg kluba i oko kojih možete da gradite tim. Daje vam neku ideju budućnosti, ali gotovo da ništa zapravo ne dodaje samom iskustvu. Skauting igrača je dobio par unapređenja, ali ponovo nešto što je krajnje neprimetno, niti dovoljno da bi se opravdala nova igra. Jedina stvar vredna pomena ovde jeste nova opcija razgovara sa agentima. Preko ovoga možete i pre početka razgovora saznati šta su vam očekivanja i kakve su vam šanse da prođete kod određenih igrača. Doduše, čak iako vam agent kaže da igrač nije zainteresovan, predlažem vam da svakako probate, jer nemate šta da izgubite. Ono što jeste lepa promena, jeste dodatak licenci za evropska takmičenja poput Lige Šampiona, Evrope i Konferencija. Ovo donosi neki novi šarm evropskim utakmicama, posebno kada čujete zvaničnu muziku. Ne želim da ispadne kao da nemam šta lepo reći o FM23. Iskreno smatram da napreduje iz godine u godinu i nisam jedan od onih koji je preterano vezan za FM08 i FM12, čak iako sam i sam lično najviše vremena proveo igrajući dva pomenuta dela. Verujem da je Manager najbolja igra ovakvog formata na tržištu i siguran sam da se to neće skoro promeniti, ali ako su već taj deo samog menadžerisanja doveli do nekog maksimuma, zašto se ne okrenu onome što je i dalje slaba karika, a to je grafika i sam meč endžin. Nadao sam se da će nova iteracija u serijalu biti mnogo bolja od prethodne, ali dobismo isto đavo kao i prošle godine. Nije meni problem da pređem preko loše grafike jer ona nikada nije bila najjači adut ove igre, ali dokle ćemo više da trpimo užasne bagove koji konstantno kvare iskustvo? Igrači i dalje ponekada odbijaju da potrče za loptom, golmani neretko primaju golove jer odbijaju da se pokrenu, a postoji tu još mnogo primera. Nije problem izgubiti, ali kada mečeve gubite zbog greške u igri, nikako nije zabavno. Nadam se da za godinu dana neću voditi istu priči, te da ćemo uživati u gomili novog sadržaja koji će nam spremiti Majl Džejkobson, ali ove godine ne mogu da kažem da sam oduševljen. Uvek sam bio pristrasan kada pišem ovu recenziju, ali ću se sada potruditi da to ne bude baš tako. Daleko od toga da se meni ova igra ne dopada. Bio sam i te kako uzbuđen kada je stigao kod u redakciju i uživam u svom sejvu sa Čukaričkim, ali isto tako joj ne mogu dati najbolju ocenu jer je igra, ponavljam, gotovo identična kao i prethodna. Da li je ovo po meni najbolji FM, nema sumnje, kao što verujem da će biti i naredni, ali jednostavno smatram da je vreme da se podigne na viši nivo, bar kada je reč o osnovnim stvarima koje iz godine u godine ostaju netaknute. To je neki standard koji moramo da očekujemo i nadamo se da će nas Sports Interactive konačno poslušati. Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ako nije pokvareno, nemoj ga popravljati: Football Manager 2023 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Dugo nisam igrao Sonic igru koja bi na pravi način mogla da rasplamsa tu staru ljubav prema Seginom plavom ježu. Kako je u pitanju jako star serijal, proteklih decenija smo mogli da se susretnemo sa velikim brojem naslova, gde je Sonik iznova pokušavao da nas ponovo pridobije. Ovo naravno nije primenljivo na stare obožavaoce, jer ko je jednom zavoleo Sonika, sigurno nikad nije ni prestajao. Ali ono što svi kolektivno uvek jesu priželjkivali, jeste kvalitet. Jer tako nešto sa punim pravom i možemo očekivati od ove kultne franšize. Iako su neki naslovi bili odlični, neki manje dobri a neki ni toliko, istorijat Sonic igara se može najgrublje podeliti na 2D i 3D igre. I dok su sve Sonikove 2D avanture manje ili više držale standard, one koje su se odvijale u tri dimenzije povremeno bi bile zaista zabrinjavajućeg kvaliteta. S tim na umu, bez obzira na priželjkivanje nečeg sjajnog, poučen iskustvom, ovu najnoviju 3D igru sam skeptično dočekao držeći palčeve – em zbog uroka, em odlažući igranje pod strepnjom. Da stvar bude još grđa, Sonic Frontiers je prva „open world“ Sonic igra, i kao takav, eksperimentalni proizvod, dodatno mi je sugerisala zabrinutost. A moj prvi utisak, bio je upravo ono što sam i očekivao. Igra vas sa postavkom svog univerzuma upoznaje kroz animaciju takve produkcije, da ostavlja utisak ravan glumi i režiji koju biste očekivali od filma „B“ kategorije. Misteriozni zaplet i uvertira koja Sonika i njegove prijatelje uvlači u celu zavrzlamu, ukočila mi je desnu obrvu u podignutom položaju skeptičnog čuđenja. A kada je automatski krenuo prvi nivo, za čije prelaženje je potrebno oko 40 sekundi, samom sam sebi u bradu razočarano čestitao na sumnjičavosti. Odmah potom vas očekuje i „glavno jelo“ i „zvezda“ Sonic Frontiers-a – otvoreni svet. A kretanje kroz njega koje je isprva predstavljeno kroz jako linearne deonice i generalno dizajn koji deluje jako klimavo, dodatno me je ubedilo da je Sonic Frontiers nažalost upravo naslov kakav nisam želeo da bude. Otrcani, neinspirisani, nezgrapni haos od eksperimenta koji će samo još dublje srozati ime legendarnog ježa. Dragi čitaoci, da sam samo znao šta me čeka, još bih više bio u neverici. Znate kako Sonik obično počinje sa sporijim kretanjem a onda polako postiže brzinu kojom probija zvučni zid? Ova igra je otelotvorenje Sonika kao lika. Ne sećam se kada sam poslednji put doživeo jednako loš početak igre, koja bi me zatim sve više i više u sebe uvlačila. Ukratko govoreći, celo moje iskustvo je počelo razočarenjem a završilo se oduševljenjem. Nakon trideset sati igranja i osvojenog platinastog trofeja, mogu slobodno da kažem – ja obožavam Sonic Frontiers! Kako je cela ova uvertira za cilj imala da opiše moj lični utisak po pitanju igre kao celine, mislim da bi u nastavku teksta bilo najbolje govoriti o konkretnim pozitivnim i negativnim aspektima igre. Za početak, inspiracija koju ova igra vuče iz drugih medija je toliko evidentna, da je nemoguće ne primetiti je. Za mene su to konkretno najviše dve stvari, s akcentom na očigledniju – Breath of the Wild. Ne samo da je otvoren svet dizajniran sa vizuelnim akcentom na drevnu a naprednu tehnologiju, već je i koncept nivoa koje otključavate i u koje se teleportujete, totalno poput hramova iz Zelda naslova. Tu su i malena stvorenja Kokoi (eng. Koco) kao pandan Korocima (eng. Korok) koji su toliko iskopirani da ih praktično i u imenu deli samo jedno slovo. Da ne pominjem da ih je na stotine razbacano po svetu i na vama da ih pronađete. Ovo su samo par od mnogih sličnosti sa Zelda naslovom. Zapravo, teško je pobrojati sve sličnosti sa igrom Breath of the Wild, a kamoli sa ostalim ostvarenjima, ali druga jasna inspiracija za mene jeste dizajn dobrog dela protivnika, koji podsećaju na antagoniste anime serijala „Neon Genesis Evangelion“, odnosno koncipirani su po principu „biblijskih anđela“. Od vizuelnih i zvučnih detalja pa sve do mehanika pri igranju, mnogo je toga „pozajmljenog“ sa svih strana, što nekako ujedno i celo iskustvo čini jako teško održivim ali istovremeno i nesvakidašnje zabavnim. Tako recimo implementacija Sonikovog brzog kretanja kroz otvoren svet, jako je teško izvodljiva bez „orkestriranih“ putanja. Ovo dovodi do jako velikog broja nepredviđenih i iritantnih okolnosti gde je lako zaglaviti se u neki objekat, pasti u provaliju ili odleteti na totalno pogrešnu stranu. Ali kada se kockice poklope i sve proradi, veličanstveno je i ushićujuće, poput pravilno postavljenih domina koje precizno padaju jedna za drugom. Mogu slobodno da kažem da je igra, ma koliko se ona trudila da stvari drži pod kontrolom, u najvećem delu na potpuno haotičan način prepuštena samom igraču. Ovo jeste otvoren svet ali je u pravom smislu reči i „sand box“ igra, gde se sa mehanikama i načinom igranja prosto poigravate po sopstvenom nahođenju. Postoji krajnji cilj, postoje određeni koraci koje morate preduzeti da mu se približite, ali većina svega toga je gotovo potpuno opciona. A evo ukratko i kako to funkcioniše. Da biste napredovali, potrebno je da skupljate određene predmete koji vam otvaraju mogućnost da aktivirate delić priče. Ove instance su rasute svuda po svetu i svaka zahteva da imate određen broj skupljenih predmeta. Ujedno, morate pronaći i poraziti takozvane „guardian“ likove, od kojih dobijate zupčanike kojima otključavate nivoe. Ovi nivoi su prezentovani u tradicionalnom Sonic okruženju i njihov prelazak u zavisnosti od performansi, nagrađuje igrača ključevima. A ovi ključevi, nakon što skupite određen broj, otključavaju „Chaos Emerald“ negde na mapi. Kada skupite skoro sve ove smaragde i aktivirate priču do izvesnog dela, možete se suprotstaviti glavnom protivniku tog sveta. Kažem tog sveta, jer Sonic Frontiers ne poseduje samo jedan ili dva, već 5 (tehnički 4) svetova za istraživanje. Ovo je nešto što me je više obradovalo nego oduševilo, jer igra je svakim narednim korakom bivala sve bolja. I po pitanju otvorenih svetova i po pitanju pojedinačnih nivoa i po pitanju priče i likova, apsolutno svaki aspekt igre je sve bolji, što je više igrate. Zapravo, za igru koja vas isprva totalno bombarduje najbanalnijim „tutorijalima“, gotovo da vas ničemu neće ni naučiti na taj način. Skoro sve se zasniva na „provali sam“ principu i baš iz tog razloga, igrač počinje u stanju izgubljenosti a završava potpunom dominacijom nad svim sistemima. Sistemima koje je sam otkrio kako funkcionišu. Sa druge strane, za igru koja bi po prirodi trebalo da bude brza, kretanje kroz menije i preskakanje animiranih sekvenci koje se ponavljaju, neverovatno je tromo i usporeno. Promeniti samo par opcija, zahteva veliku dozu strpljenja a preskakanje filmova koje se izvršava držanjem dugmeta, greškom može preskočiti i narednu animaciju ukoliko se zanesete, što dodatno frustrira. Kao šlag na torti, tu je povećanje Sonikove brzine i kapaciteta prstenova, gde svaku od statistika možete povećati do 99. nivoa, ali nivo po nivo, prolaskom kroz tekst koji se ponavlja. Za svaki nivo, potrebno je oko 10 sekundi vašeg vremena, pa sami izračunajte koliko je to ukupno minuta na najbanalniju, dosadnu stvar. Dok se ja trudim da smisleno i organizovano govorim o haotičnoj igri, jasno je da tako nešto i nije sasvim izvodljivo. Ali mislim da bismo sve negativne strane ovog naslova mogli da pobrojimo na sledeći način. Igra je prepuna „gličeva“ gde Sonik u haosu i brzini može da završi tamo gde niste planirali. Ili gde vas neki dosadni protivnici stalno pokušavaju da uvuku u borbu, fokusirajući vašu kameru na sebe. Isto važi i za predefinisana okruženja sa kontrolisanim uglom posmatranja. Sve stvari koje možete da sakupljate, totalno su haotično raspoređene po svetu, što znači da je gotovo nemoguća misija ići nekim redosledom. To je rešeno tako što su ovi resursi dati u izobilju, i možete ih skupiti mnogo više nego što vam je potrebno. Ukoliko ste perfekcionista, ovakve stvari vas mogu nervirati. Naročito kada otkrijete da skoro svaki predmet, Sonik može da nasumično stvori tako što u trku nacrta zatvoren krug tragom koji ostavlja iza sebe. Bez obzira na veličinu kruga koji može biti i prečnika pola metra, iz njega će poleteti nasumičan broj nasumičnih predmeta. A činjenica da ove krugove možete praviti i po jedan u sekundi kada se malo izvežbate, skoro da u potpunosti ubijaju celu poentu igranja bilo čega. Na svu sreću, igrati Sonic Frontiers je toliko zabavno, da ćete svaki sistem zloupotrebljavati više iz čiste zabave, nego namere da igru zbrzate. Praktično svaki naredni svet, nivo i protivnik, sve su zabavniji. A mehanike koje se nekim čudom kroz uvek sveže zagonetke nižu jedna za drugom, ne dopuštaju da se dosađujete. Zapravo od svih poređenja sa drugim naslovima, zaboravio sam da pomenem za mene lično možda i najveći. Sonic Frontiers izgleda kao Super Mario Odyssey, kada bi mu se kroz prezentaciju igre Bowsers’s Fury, sakupljanje predmeta i rešavanje zagonetki učinilo zabavnijim. Ovde, bez obzira koliko je jednostavna zagonetka ili način da dođete do nagrade, osećaj satisfakcije je zagarantovan. Što se performansi tiče, a one su za jednu ovako brzu igru zaista važne, PlayStation 5 nudi dve opcije i to 4K igranje u 30 sličica po sekundi, ili nižu rezoluciju a mnogo bolji frejmrejt. Druga opcija je nešto što oberučke preporučujem, naročito iz razloga što grafika sa tehničke strane nije ništa spektakularno. Nešto mutniji prikaz slike za bolje izvođenje, dobitna je kombinacija u svakom smislu. Jedino što me čudi jeste nemogućnost razvojnog tima da igru sa ovakvom grafikom dovede na izvođenje u 60 frejmova po sekundi i 4K rezoluciji. Predmeti koji se učitavaju na jako velikoj blizini, detalji koji se gube već na nekoliko koraka kao i slični, iznenađujući momenti, stvarno teraju da se zapitate kako sve nije moglo mnogo bolje. Na svu sreću, umetnički dizajn sveta toliko lako priraste k srcu, da već posle nekoliko smena dana i noći (što je takođe prisutno u igri), već počinjete da uživate u svakom izlasku sunca, kao da igra izgleda daleko bolje nego što to zaista jeste slučaj. Morao bih da pomenem i muziku koja zbilja ide pod ruku sa tradicionalnim temama iz 3D Sonik naslova, ali meni lično nije skoro uopšte prijala. Da, tu je povremena pesma koja je podizala atmosferu, ali generalno bih morao da zaključim da je muzička podloga dosta otrcana, neprikladna i povremeno blamirajuće neprijatna. Naročito kada se setim kvalitetnih numera iz nekih od prvih Sonic naslova, na kojima je privremeno radio čak i Majkl Džekson. Ali ovaj aspekt opet ostavljam na sud vama, jer o ukusima, naročito muzičkim – ne vredi raspravljati. O ovoj igri bih mogao da govorim satima, iako kroz ovu malo dužu recenziju već imam utisak da nisam skoro ništa od značaja rekao. Ali pretpostavljam da tako mora biti, kada su u pitanju izuzetno haotični ali apsolutno zabavni naslovi! Sonic Frontiers je za mene savršen primer sukoba kvaliteta i zabavnog faktora. A kako lično smatram da zabavni faktor igre jeste njen najznačajniji aspekt, on sa lakoćom anulira većinu nedostataka koje je haos u igru tako bezrezervno ulio. Na polici mojih ličnih favorita, ova igra se nalazi mnogo više od osmice, kojom je upravo vama krajnje kritički i objektivno „brendiram“. Igra koja pati od tako otrcanog narativa i takvih tehničkih poteškoća, ne može dobiti najviši rejting. Ali koja ima tako neporeciv zabavni faktor, ne može imati nisku ocenu pa da je i dva puta lošije sklepana. Zato u duhu ovog haotičnog teksta o haotičnoj igri, naglo stajemo sa preporukom – pružite igri priliku i zaigrajte je bar sat vremena. Dalje će vas voziti sama. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eksperiment godine: Sonic Frontiers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. THQ Nordic već neko vreme drži titulu odličnog izdavača, ne samo zato što je pokupio gomilu dobrih naslova već i zato što dobrom broju njih daje novi život, nove studije da rade na njima i čak šansu da se ponovo probiju na tržište i osvoje nove fanove. Kada je izašao remake za prvi Destroy All Humans! deo nadao sam se da će izaći i za drugi, i evo, i to se i desilo. Taman kako je naš divni Crypto osvojio svet, iliti bar Ameriku, i konačno našao način da mirno uživa među populacijom ljudi, pojavio se KGB koji želi da upropasti njegovu zabavu. Sa brzim i taktičkim raketnim napadom KGB uništava njegov glavni brod i sa njim i Poxa, što je bio okidač za novi rat sa čovečanstvom. Igra će vam biti daleko zabavnija ako ste igrali prethodni naslov, ali će većina mehanika i sistema i dalje biti tu, sa dodatnim načinima da mučite ljude, kao na primer da ih naterate da igraju uz umobolnu muziku 60-ih. Glavni gejmlej loop je ipak malo promenjen. Za razliku od prethodnog dela gde bi samo odabrali misiju i uleteli u malu oblast sa fokusom na jedan cilj, ovde ćete biti bačeni u limitiranu open world zonu u kojoj će se progresivno slagati zadatak za zadatkom. Samim tim ovde će biti mnogo veći fokus na prikrivanju sopstvenih aktivnosti, pošto ako pravite previše haosa nećete moći da dođete to određenih lokacija, likova ili čak propisno obaviti dat zadatak. Igra vam zarad ovoga daje više nego dovoljno načina da se sakrijete, bilo putem starog dobrog otimanja tela ljudi, bilo slanjem lažnih informacija preko telefona. Vaše telekinetičke i umne sposobnosti su i dalje tu, ali su pojačane i mnogo korisnije. Pištolj će takođe imati pregršt novih modova i mogućnost da se unapredi onako kako vama odgovara. Međutim, meni za podešavanje i unapređenja ćete naći tek kada dođete do vašeg letećeg tanjira. Kada se dograbite letećeg tanjira možete ga unaprediti, kao i vaše sposobnosti i oružja, u zavisnosti od toga koliko ste itema sakupili po mapi, uključujući ljudsku DNK ili pak same ljude. Poene za unapređivanje ćete moći da nađete nasumično skrivene po mapi ili rešavanjem sporednih zadataka tokom svake misije koju ćete dobiti. Cela draž igre se najviše vrti, pored širenja haosa, oko humora i veoma karikaturnog prikaza ljudskog sveta. Sam Crypto će imati više nego dovoljno komentara na sve. Interesantno je da se developer nije ustručavao od ponovnog pokazivanja svih ovih šala i komentara, čak iako neki od njih mogu zvučati veoma zastarelo, ili što bi klinci rekli krindž. Tokom razgovora sa drugim likovima možete biti veoma zli prema njima i apsolutno ih prozivati, što je prilično urnebesno. A sada najbolja opcija, kooperativno igranje. Ovaj sistem je doduše ograničen na lokani kooperativni mod, ali je odlično odrađen i naravno izuzetno zabavan ako imate drugara sa kojim možete igrati i komentarisati igru. Igra grafički izgleda ekstremno kvalitetno, i vidi se da je pravljena za konzole moderne generacije. Naravno, ceo svet je dočaran ne samo šarenim bojama 60-ih, već i karikaturnim dizajnom svakog karaktera u igri. Legendarni glasovi Crypta i Poxa se vraćaju kao i njihove komične rasprave. Naravno, pored njih tu je i gomila drugih glasovnih glumaca koji će veoma precizno preneti sve žive moguće i nemoguće klišee i akcente, od Rusa, preko Britanca pa sve do Japanca. Očekujte brdo audio humora ovde. Pošto je igra ponovo napravljena od nule, možemo očekivati ne samo male grafičke nego i sistemske greške, no ovo su problemi koji se mogu brzo i lako rešiti kroz par zakrpa. Destroy All Humans serijal je kolekcija haotičnih i smešnih sekvenci koje ili vi sami stvarate, ili koje vam igra nabija direktno facu. Ako vam premisa deluje interesantno, vreme je da isprobate kako vam se čini da za promenu osvajate planetu umesto da je spašavate od vanzemaljaca. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ljudi nisu dovoljno uništeni: Destroy All Humans! 2: Reprobed recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Konami, Konami, Konami. Vidi ga kako je tih i ništa ne radi par godina, i evo ga vraća se na velika vrata pokušavajući da progura nostalgiju i naše detinjstvo nama pod nos kako bi ga opet zavoleli. Pa sad, taj poduhvat neće biti toliko lak, iako je ovo veoma, veoma dobra kolekcija TMNT igara ne samo sa arkada, nego i sa konzola Nintendo, Super Nintendo, Sega pa čak i Gameboy. Iako znamo da TMNT univerzum ima mnogo igara vezanih za različite serije i iteracije, igre u ovoj kolekciji su pretežno izabrane iz kultnog serijala iz 80-ih koji je i najviše popularizovao celu franšizu. Imaćete prilike da ponovo vidite klasične likove iz crtane serije TMNT u akciji, i da budete njihov saputnik na čudnim avanturama kroz Menheten. Sama kolekcija sadrži 13 igara, dve sa arkada, četiri sa NES konzole, dve sa SNES konzole, dve sa Sega Genesis konzole, i tri sa Gameboy konzole. Ovde ćete lako naći naslove koji su vam pojeli brdo žetona u igraonicama ili ste ih sa radošću igrali na Segi. Jedanaest naslova ćete takođe moći da igrate u originalnoj japanskoj verziji. Pored standardnih side scrolling avantura, dodato je i nekoliko tabačina sa tematikom i likovima iz TMNT. Sve igre su verno portovane, čak i sa nekim starim gličevima i bagovima, ali zato je dodato i nekoliko poboljšanja u ovaj miks. Svaka igra će imati posebne opcije, koje bi lako mogli da nazovemo olakšicama za prelaženje same igre. Opcije nisu iste za svaku igru i možete ih aktivirati pre pokretanja iste. Dodatno, u samoj igri postoje komande koje će biti aktivne za sve. Među njima je opcija da se premota vreme nekoliko sekundi unazad kako biste izbegli udarac neprijatelja, ili čak smrt. Kada je reč o ostalim olakšicama, na raspolaganju vam je i Save State komanda. Što se tehničkih poboljšanja tiče, možete promeniti rezoluciju ili čak podesiti widescreen, a pre svega najzabavniji dodatak jeste podešavanje različitih filtera preko same igre, kao što je TV filter, ili monitor filter koji će dodatno probuditi nostalgičan element ili čak načiniti da neke igre izgledaju još bolje. Opisivati svaku od 13 igara bi bilo previše, ali osim onih koje možemo svrstati u tabačine, većina će se svoditi na premlaćivanje talasa protivnika, prelaženje nivoa i eventualno tuču sa nekim od boss protivnika. Sve igre koje su ranije podržavale igranje u više igrača to naravno podržavaju i u ovoj kolekciji, ali samo nekoliko naslova ćete moći da igrate u online režimu. Kao dodatak svim fanovima i starijim igračima, ali naravno i novajlijama, igra u sebi sadrži kolekciju pregršt zanimljivosti u obliku skečeva, korica IDW serijala stripova, scena iz svake epizode crtane serije TMNT, pa čak i originalne reklame iz časopisa za igre u kolekciji. Velika količina istorije TMNT franšize se ovde može pronaći bez ikakvog cimanja i otključavanja, što važi i za sve dodatne opcije ili šifre za igre. Grafičkih podešavanja nema mnogo osim već pomenutih filtera i razvlačenja ili uvećanja ekrana. Igre ćete dobiti u njihovom originalnom obliku sa svim mogućim prednostima i manama. Muzika je doterana i ispeglana da zvuči još bolje nego ranije, ali naravno i dalje će se pridržavati onoga što smo pamtili u originalu. Najveći problem u kolekciji jeste to da online komponenta jedva radi i prečesto ima previše jak lag tokom igranja, pogotovu ako želite da igrate sa ortacima koji nisu u istoj sobi sa vama. Teenage Mutant Ninja Turtles: The Cowabunga Collection je savršena kolekcija ne samo za nekoga ko je odrastao na starom TMNT crtanom filmu, nego i za nove igrače koji bi želeli da se upuste u ovaj serijal i da isprobaju prvih 13 igara u franšizi. Cena kolekcije jeste pomalo visoka, ali je obavezno uzmite na nekom popustu, ukoliko ste spremni da se suočite sa nivoom užasne težine koji je bio sveprisutan u igrama ovog vremena! Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Cowabunga opet: Teenage Mutant Ninja Turtles: The Cowabunga Collection recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. Ne dešava se često da nastavak neke igre izađe posle 25 godina a da pri tome nije proveo večnost u razvojnom paklu. Na svu sreću, ovaj nastavak je uspeo da izbegne ovu sudbinu, i sasvim fino se nadoveže na ceo Shin Megami Tensei univerzum i lako u njega uvede i nove igrače. Priča počinje u dalekoj budućnosti, gde je svet, smešten u Devil Summoner univerzumu, na ivici uništenja. U pokušaju da spasi čovečanstvo, hiper napredni AI je kreirao dve verzije sebe, Ringo i Figue, koje će iz digitalnog sveta moći da uđu u svet ljudi, kako bi pokušali da zaustave njegovo uništenje. Nažalost stižu prekasno, jer se ispostavlja da je Devil Summoner koga su trebali da održe u životu već ubijen. Ringo tada odlučuje da ”uhakuje” upokojene duše i time povrati u život mladića pod imenom Arrow. Tu počinje glavni deo zapleta i cele gužve oko toga kako spasiti svet i ko će biti zadužen za njegovo spašavanje. Igra je nastavak na originalni Devil Summoner: Soul Hackers, a sam Devil Summoner je nastavak na serijal igara i franšizu pod generalnim nazivom Shin Megami Tensei. Jedna od veoma popularnih igara iz iste grupacije i franšize je upravo Persona. Samim tim, ako ste iole upoznati sa ovim tipom igara, i ovde ćete lako i veoma voljno uleteti u setting, priču i gejmplej. Kako ne bi napravili prost klon drugih sličnih igara sa poteznim borbama, kao što je recimo Persona, developeri su u Soul Hackers 2 ubacili nekolicinu novih trikova kako bi učinili užitak i igranje različitim. Pa da krenemo sa generalnim poređenjem sa prethodnim naslovima iz ovog serijala. Kao prvo, glavni lik koga ćete voditi će biti Ringo, dok će ostatak tima biti vrlo brzo sakupljen i samim tim fiksan do kraja igre, što je standardno za dobar broj JRPG naslova. Za razliku od recimo Persone gde samo glavni lik menja male demone koje koristi u bici, ovde ćete bilo kom liku lako moći da promenite partnera demona i oko toga će se vrteti dobar deo taktike i planiranja kod težih okršaja. Ipak, ono što će malo usporiti celu progresiju kroz igru jeste nalaženje novih demona. Naime, tokom bilo kakvog istraživanja lokacija naletećete na vaše partnere koji su u tom momentu pronašli neki predmet, što je mnogo zanimljivije od razbijanje burića ili traženje svetlećih tačaka koje označavaju iteme, ali ova mehanika nažalost ostaje za pronalaženje novih demona. Drugi način da se dođe do novih demona jeste spajanje onih koje već posedujete. Ukoliko nemate nekog koji vam je potreban za spajanje, možete ga dodatno kupiti ako ste ga prethodno bar jednom pronašli i otključali. Randomness je ime ove igre i često ćete morati da protrčavate kroz isti hodnik više puta u nadi da ćete naći nešto korisno. Ono što dodatno otežava situaciju jeste da će se i protivnici ponovo stvarati i praviti vam probleme u ovom planu. Igra se dosta oslanja na grind koji je često zastupljen u JRPG naslovima, a ako praktikujete isti, lako ćete postati super moćni, ali po cenu vašeg vremena i dobrog dela živaca. Kako bitke ne bi bile previše dosadne ili duge, developeri su dodali poboljšanja na standardni sistem pogađanja slabih tačaka iliti elementarnih slabosti protivnika. Nov sistem pod imenom Sabbath se svodi na to da ako svi u timu napadnu i pogode protivničku slabost, aktivira se masivan kombo timski napad koji će uglavnom načiniti ogromnu štetu ili praktično završiti borbu. Sve borbe su samim tim po dobrom starom poteznom sistemu, i kako otkrijete koja je slabost kog demona ili protivnika, tako ćete to znati i u budućim borbama. Drugi deo igre, pored glavnog zadatka spašavanja sveta, svodiće se na otkivanje i popravljanje memorije vaših saigrača. Ovo će biti opcione misije i tamnice, koje se svode na uletanje u psihu saveznika kako biste ih ponovo sastavili i otkrili nešto dodatno vezano za njih ili događaje u svetu. Van glavnih misija ćete takođe imati i nekoliko hub lokacija gde ćete ili obaviti neke proste zadatke ili produžiti interakciju i prijateljstvo sa nekim od glavnih likova koji provode vreme u baru. Naravno tu su i prodavnice koje u ponudi imaju ne samo opremu, nego i hranu koja će dodatno pojačati vaš tim. Grafički, igra je preplavljena šarenim i jarkim bojama na relativno tamnijim pozadinama i lokacijama, i izgleda zaista prelepo. Sam izgled je dosta baziran na Cyberpunk žanru i jarko se naslanja na isti. Jedini problem je što ćete previše često dolaziti na iste ili veoma slične lokacije. Što se animacija tiče, takođe su jako lepe i fluidne. Velika razlika u odnosu na većinu Shin Megami Tensei igara jeste da glavni protagonista, Ringo, nije nema, to jest potpuno je pokrivena glasovnom glumom, koja je odlična. Samim tim se bitan deo priče igre oslanja na međusobni razgovor između likova. Muzika takođe fino prati eksplozivne i zabavne momente tokom bitaka, kao i mirne momente van istih. Najveća mana igre jeste veoma čudna i pomalo tupava odluka da se Very Hard Mod, iliti najveća težina igranja zaključa iza DLC dodatka, uz još par dodatnih opcija. Još jedan detalj koji će vas iritirati jeste kretanje glavnog lika po mapi. Često ćete propustiti da pokupite neki item zato što će se Ringo zatrčati, a potom će joj biti potrebno dosta vremena da se zaustavi. Konačno, još jedna stvar koja će vam verovatno zasmetati jeste to što će vas čudovišta nemilosrdno juriti čak iako samo hoćete da protrčite kroz zonu i izgubite ih iz vidokruga. Ako do sada niste igrali nijednu Shin Megami Tensei igru, ili pak niste imali sreće sa malo kompleksnijim izdanjima iz ovog serijala, Soul Hackers 2 će biti savršen naslov za vas. Sve trope i premise koje se nalaze u većini drugih igara iz franšize, od veoma šarenih likova, demona i ogromnog grinda će biti i ovde, gde je sve lepo spakovano u zabavan paket koji će čak i početnicima biti lak za savladavanje. Ako već imate iskustva sa ovim serijalom, onda će Soul Hackers 2 biti vrlo fin dodatak vašoj kolekciji. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Internet nas hakuje nazad u život: Soul Hackers 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Od svih remastera koje dobijamo ovih dana, All Star Battle R, borilačka igra stara devet godina, je verovatno ljudima poslednja na pameti bila. Jojo’s Bizzare Adventure je, lično, jedan od mojih omiljenih animiranih serijala, i izrodio je pregršt borilačkih igara kroz godine, međutim Bandai Namco je mislio da je bolje remasterovati staru igru, nego praviti nešto potpuno novo, pogotovu nakon toliko dugog vremenskog perioda gde Jojo fanovi nisu dobili gotovo ništa. Iako žalimo za novom igrom, All Star Battle R svakako nije nešto što se baca u kantu, već je jedan od punokrvnih fajtera koje imamo, sa znatno većom dubinom i više nego impresivnom postavom od 51 borca! Naime, celokupni sistem je ostao isti kao u originalu, gde imate tipične normalne i jake napade, hvatanje, blok, kao i metar koji koristite za vaše specijalne sposobnosti. Ovde ima i par zanimljivih mehanika kao što su izbegavanje udaraca, koje koristi 2.5D okruženje, te vaš karakter može da se pomeri u stranu, a ako pažljivo tempirate poslednji trenutak, dobijate i kratko zaustavljanje vremena za još bolju reakciju i otvaranje kombo udarcima. Takođe, jednostavnim pritiskom na dugme, možete koristiti vašu stilsku sposobnost, notabilno hamon, stand ili spin u zavisnosti od vašeg lika, te promenom između moda korisnika i vašeg standa ili neke druge sposobnosti, možete praviti zanimljive kombinacije. Ovo podrazumeva i dinamički prelaz između ova dva moda, te možete koristiti i stilizovano prekidanje poteza kako biste izašli iz animacije ili nastavili kombo, zavisno od situacije. Ove mehanike doprinose individualnosti svakog karaktera, te All Star Battle R može delovati i kao raj za ljubitelje borilačkih igara, s obzirom da ova ogromna postava likova stvarno može da se pohvali totalno različitim iskustvom kroz igranje svakog lika. Što se tiče modova igre, remaster je izostavio glavnu kampanju koja je svakako bila dosta površna, gde je kroz tekst prepričavala radnju svakog dela JJBA. Ipak, ovo je bilo i dalje bolje od poluzavršenog arkadnog moda All Star Battle, koji će vam davati bitke sa specijalnim uslovima iz svih delova, otključavajući borbu protiv glavnog zlikovca u tom činu, generalno se svodeći na borbe protiv kompjutera sa minimalnim modifikacijama. Ostali modovi obuhvataju tipičan arkadni mod, dok versus poseduje uvek dobrodošli turnir mod gde možete birati broj ljudskih protivnika koji će učestvovati u nokaut formatu. Svaki karakter poseduje pregršt glasovnih linija i skinova koje ćete otključavati igranjem ovih modova. Timske bitke, to jest 3 na 3, gde će se nakon svake borbe smenjivati vaši odabrani likovi dok neko ne izgubi, nažalost se mogu igrati samo u lokalu. Vizuelno igra izgleda jako dobro, s obzirom da je remaster igre stare devet godina, gde je verno prenet tipičan stil Hirohiko Arakija i njegovih likova u svakom aspektu. Modeli karaktera izgledaju veoma verno, dok su okruženja iz animea i mange prepoznatljiva, ali se kod njih već vide tragovi starenja. Zvučna podloga briljira, koristeći originalne glasovne glumce iz animea, dok su i sami efekti i udarci preneti u potpunosti za pun doživljaj. Što se tiče multiplejer komponente, ona sadrži klasične modove običnog i rangiranog meča, gde rangirani sistem funkcioniše po tipičnom broju poena koje dobijate i gubite u zavisnosti od toga da li ste pobedili ili izgubili. Nažalost, sa optimizacione strane, ova komponenta je apsolutno užasna, s obzirom da ako ne igrate sa nekim ko je blizu vaše lokacije, nećete naići na ništa zabavno. Kašnjenja su veoma česta, kao i problemi sa beskonačnim učitavanjima meča gde morate da izađete iz igre kako bi vam se poraz uopšte računao, kao i činjenica da ne postoji filter za wi-fi konekcije i konekcije kablom. Pošto ne možete da vidite koliki vam je ping ili da li ste sa nekim ko igra na bežičnom internetu, količina seckanja i kašnjenja koju ćete imati na ekranu je apsolutno nepodnošljiva. Nažalost, netkod je očigledno ostao isti, s obzirom da je i originalno izdanje ove igre imalo isti problem, a za kompetitivnu borilačku igru u 2022. godini to je apsolutno nedopustivo. I kada sve to saberem, ne znam ni sam kako da se osećam povodom ove igre. Iako ima solidnu dubinu, gde svaki od vaših likova ima distinktne poteze, kompetitivni multiplejer je totalno disfunkcionalan. Pored toga, igra i dalje ima ozbiljne probleme sa balansom između likova, dok je nedostatak konkretne kampanje takođe prilično razočaravajući. Sa svim tim manama na umu, Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R vredi kupiti samo ako ste jedan od najvernijih fanova serijala. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Anime mlataraljka za ‘’prave fanove’’: Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Na ulazu u moj dom, i dalje zlatnim slovima piše: „O putniče namerniče, ako je ljubav prema Zmajevoj kugli u tebi jaka, reci „Goku“ i uđi.“ Ili bi barem pisalo, da upravnik stambene zajednice nije pravi pravcijati Friza… Šalu na stranu, kada bi se moja ljubav prema Dragon Ball franšizi mogla izmeriti, merila bi se u gigavatima. A u kombinaciji sa mojom ličnom igračkom kulturom, mislim da su izuzetno retke Dragon Ball igre za koje nisam čuo, ako ih bar nisam i lično odigrao. S tim na umu, o Dragon Ball: The Breakers se nisam mnogo informisao, već se automatski podrazumevalo da ću igru zaigrati ukoliko mi dopadne šaka. Pre nekoliko dana, to sam i učinio. A moji utisci su veoma pomešani. Dragon Ball: The Breakers je po svojoj prirodi multiplejer igra, koncipirana kao „sedam na prema jedan“ nadmetanje, smešteno naravno u svetu Zmajeve kugle. Sa ovim konceptom smo se susretali i ranije, kroz igre kao što su Dead by Daylight ili Friday The 13th, ali ovde razumljivo nema horor elemenata. Osim ako ne računamo sveopšte utiske na konto kvaliteta. Uh… Osim prologa kroz koji provodite lika napravljenog u vrlo bazičnom kreatoru, igra je u celosti multiplejer iskustvo. S tim na umu, traljav i haotičan prolog koji služi kao uvod u priču i lagani tutorijal, mogao bi biti nešto čemu se da oprostiti ukoliko je ostatak igre kvalitetan. To, nažalost, nije sasvim slučaj. Kažu da se na zapadu najviše vrednuje dobra ideja. Da je to baš tako, ova igra bi bila remek-delo. Koncept u kom se sedam igrača koji upravljaju običnim ljudima suprotstavlja osmom, koji kontroliše nekog od najpoznatijih negativaca iz Dragon ball univerzuma – na prvu loptu zvuči užasno zabavno. Negativac je tu dospeo igrom slučaja, a na vama je da kroz saradnju pronađete određene tačke na mapi, čime aktivirate vremeplov kojim zajedno sa saborcima možete da pobegnete što dalje od opasnosti. Na negativcu je da vas u tome spreči tako što će vas poraziti bar dva puta ili vam uništiti vremeplov. Ukoliko izgubite vremensku mašinu, imate još priliku da pronađete individualne kapsule kojima samostalno možete da pobegnete ili ako ništa drugo ne upali – direktno se suprotstavite protivniku, koji se po terminologiji igre oslovljava sa „raider“. Kako pobediti Frizu ili Sela, jedne od najjačih zlih stvorenja Dragon Ball franšize? Na raspolaganju imate značajan broj oružja, ali kada bomba ili raketni bacač nisu dovoljni ni da ogrebu premoćnog zloću, na scenu stupa mogućnost da skupljanjem određene energije, na kratko vreme postanete inkarnacija nekog od čuvenih heroja serijala. Heroje neočekivano osvajate kroz „gacha“ segment igre, čije prisustvo me je veoma iznenadilo. Ovde nasumično i na sreću izvlačite nekog od junaka, odnosno čak ne izvlačite ni tog karaktera već njegovu verziju koja sa sobom donosi jedan specijalni potez. Obično volim „gacha“ momente, ali ovde sam ako bilo šta, bio poprilično zbunjen. Bar ostadoh zahvalan što nam je igra pružila bar neki konkretan metod da se suprotstavimo antagonisti. Ukoliko na ovaj način ne uspete da porazite protivnika, barem ćete možda uspeti da ga zamajavate dovoljno dugo ne bi li vaši saborci završili rad na vremeplovu. Ali ukoliko je zlikovac uspeo da evoluira i postane značajno veća opasnost po vašu družinu, želim vam više sreće u idućem meču. Kada ovako sve stavim na papir pa još jednom pročitam, opet mi se igra ova igra! Teoretski, ljubav lepo zvuči. No, malkice je drukčije u praksi… Tako ni ljubav prema kultnom serijalu nije dovoljna da ovaj naslov vine iznad proseka. Kao prvo, pronaći sedam drugara koji bi bili radi da sa vama zaigraju ovu igru, bio bi uspeh na kom bi vam svako moga pozavideti. Ali da stvar bude još gora, pronaći i strance onlajn da sa vama zaigraju, nije znatno lakše. Činjenica da je ovo isključivo multiplejer naslov, veoma umanjuje njegovu vrednost i vek trajanja. A s obzirom da serveri ne podržavaju igranje između platformi, možda je i najgora stvar u vezi igre. Osim što je grafika igre veoma bazična, sa gotovo nepostojećim kvalitetnim animacijama, samo kretanje likova jedno je od najgorih koje sam video u poslednje vreme. Podsetilo me je na dvadeset godina staru igru Rockstar studija – State of Emergency, gde sam još u ono vreme bio u čudu kakvu igru je izrodio tako velik studio. Da vidim nešto slično tome danas u jednoj zvaničnoj Dragon Ball igri, nadrealno je. Kamera sa druge strane, predstavlja jednu sasvim posebnu vrstu horora. Kao da pod ruku ide sa ostatkom tehničke neispeglanosti, pa želi da zaokruži celo kriminalno iskustvo. No, ukoliko se baš zainatite i rešite da se uživite u igru i naviknete na njeno loše izvođenje, stvari se mogu popraviti. Ali sam siguran da broj instanci gde ćete se nevoljno zaglaviti u neki objekat i zbog toga izgubiti meč, nesumnjivo mora rezultovati frustracijom ma koliko razumljiv igrač bili. Čitajući sopstvene reči, deluj kao da posmatram epilog bojnog polja gde se odigrao sukob između ljubavi i žalosti. Jedna od zanimljivijih ideja u poslednje vreme, smeštena u jedan od najboljih anime univerzuma svih vremena, a izvedena tako bazično i nespretno, da prosto poziva na žalopojku. Nije dovoljno da budete Dragon Ball ljubitelj da biste uživali u ovoj igri. Potrebno je da imate i malo sreće sa pronalaženjem društva za igranje kao i strpljenje da iz ovog naslova izvučete ono najbolje. Suštinski, igra ima dosta skrivenih kvaliteta koje uništava dosta loša prezentacija. Ali ako vas ljubav i sreća posluže, pa tome dodate i malo više strpljenja, možda će vam se isplatiti da potrošite nešto malo novca i zaigrate ovu igru. Samo požurite. S obzirom na stanje u kom je igra trenutno, mislim da neće proći mnogo vremena pre no što serveri budu pogašeni a igrači vremeplovom pobegnu što dalje od ovog naslova, u neku svetliju budućnost. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra koja lomi srca: Dragon Ball: The Breakers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. EFootball 2023 je jedan od najmanje hajpovanih i najavljivanih naslova – ikada! O toj činjenici dovoljno govore i komentari na društvenim mrežama, gde se sa iznenađenjem prihvata saznanje da je eFootball 2023 već izašao. Da li je to bio marketinški trik ili se face iz Konamija polako predaju i spremaju se da podignu sidro, ni sami nismo sigurni. Ali ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da je eFootball 2023 izašao i da ćemo pokušati da prenesemo naše utiske o tome kako smo doživeli ovo novo izdanje i šta je u njemu sve promenjeno. U novom izdanju Konamijeve simulacije sada postoji 26 timova koji su vam dostupni za egzibicione mečeve. I dalje nismo sasvim sigurni zašto je to tako i zašto nemamo mogućnost odabira svih timova, ali možemo pretpostaviti da je cilj developera da se igrači u potpunosti prebace u “my team” režim, koji bi trebalo da bude pandan FIFA FUT modu. Prosto se vidi da ljudi iz Konamija u njega trenutno najviše i ulažu. Što se samog gejmpleja tiče, rekli bismo da je mnogo bagova ispravljeno i da se dosta poradilo na nekim segmentima, a opet neki kao da su potpuno zaboravljeni. Na primer, pasovi su boljeg odziva kontrola, a samim tim i precizniji, a sama igra dodavanja deluje dosta fluidnije. Ako gajite ovaj stari stil igranja, sigurno ćete biti zadovoljni. Ali u drugu ruku, ukoliko ste tip igrača koji voli da driblingom dođe do pogotka, tu ćemo morati da vas razočaramo, jer su driblinzi gotovo nemogući za izvesti. Defanzivni igrači napadače sada mnogo lakše izbacuju iz balansa, čak iako se radi o nekom stamenom igraču poput Ibrahimovića. Istovremeno, napadači se mnogo tromije i sporije kreću, pa čak iako upravljate Maradonom lično. Ovo dodatno olakšava defanzivnim igračima da dođu do poseda lopte, što dosta menja kompletnu ravnotežu meča. Što se šuteva tiče, i oni su dosta boljeg odziva i neki bagovi koji su nas mučili u prošlosti su uklonjeni. Sada ne morate da gledate u budućnost i unapred pritiskate dugme za šut, nagađajući da li će vas neko napasti da uzme loptu. Sada imate potpunu slobodu da čekate na pravu priliku do gotovo poslednjeg trenutka. “Team press” opcija je takođe unapređena. Bagovi koje smo ranije imali, kao na primer situacija u kojoj igrači nisu ni markirani indikatorom a mimo naše želje kreću u presing, otklonjeni su. Slobodno predahnite jer su ove stvari sada lepo ispeglane i mnogo je lakše koristiti takve opcije. Nažalost, ima i bagova koji su preživeli, a jedan od njih najbolje opisuje situacija u kojoj se igrač zaledi prilikom odbitka lopte ka njemu, pa reaguje u stilu platana sa Kalemegdana. Bukvalno kao da je izgubio razum i pretvorio se u drvo! Nešto slično kao Marko Šćepović u “najboljim” danima (seća li se neko?! Ne? Haha). Opšti utisak je da unapređenja postoje, ali da se prednost dala odbrani a ne napadu, i da se igračima uskraćuje sloboda izbora stila igre. No, uzimajući u obzir da je ova igra besplatna, ne možemo previše ni izvoljevati, jer čak ni skupocena FIFA nije uspela da nam podari veći izbor unapređenja. Rekli bismo da nju muči drugi problem, to jest da je njeno srce obuzela pohlepa, ali o tome ćemo u opisu posvećenom toj konkretnoj simulaciji. Kao glavni problem kod Konamija ostaje to što kupovinom licenci pokušavaju da se otrgnu konkurenciji i približe igračima, a ne shvataju da i time gube budžet za dalja unapređenja koja bi zaista napravila razliku. Ako se vratimo koju deceniju ranije, u svima nama dragom PES-u nije ni bilo licenciranih timova, pa smo svi bez obzira jako uživali igrajući ta izdanja. Najbolji primer koji mogu da vam dam, jeste iz ličnog iskustva. Veliki sam fan AS Rome i upravo Konami drži licencu za korišćenje imidža ovog kluba, ali čak ni to me nije nateralo da sednem i da odigram poveći broj mečeva sa ovom ekipom. Složićete se, najbitnije i ono zbog čega svi igramo fudbalske simulacije, jeste da se prenese sam duh fudbalske igre i da se u našim srcima ponovo probudi želja za dugim okupljanjima sa prijateljima i organizovanjem turnira. A to neće postići nikakve šminke i licencirani omiljeni klubovi. Sa žaljenjem moramo konstatovati da ni FIFA ni eFootball ove godine, nisu to u potpunosti uspeli. Nećemo biti nezahvalni i nerealni i priznaćemo – neke promene su dobre. Ali sve to nekako deluje kao da se igra na sigurno. Prisetite se kako je ranije na svakih nekoliko izdanja dolazilo do značajnih promena, pa su nove igre izgledale potpuno drugačije od svojih prethodnika. I to bi se nekada isplatilo, nekada ne, ali što kaže dobri stari Del Boj: “Ko riskira – profitira!” Zato Konami i EA, molim vas riskirajte! Autor: Miloš Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na istoku ništa novo: eFootball 2023 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Ovogodišnje izdanje FIFE će biti poslednje pod tim imenom, jer će EA izgubiti licencu za korišćenje istog. Kolike će to promene doneti ne znamo, ali ono što možemo da saznamo i što ćemo pokušati da odgonetnemo jeste da li se FIFA dostojno oprašta od svog starog imena i koliko nam ovo “oproštajno izdanje” može ponuditi zabave pre nego što “zaplovimo” u nove vode pod novim imenom. Ako kažemo da nam nova FIFA ne donosi mnogo suštinskih promena, moglo bi se reći da smo u pravu a isto tako i da nismo. Ako bismo hipotetički gledano mogli da obrišemo iskustva sa naslovima od FIFE 16 do FIFE 22, i da odjednom i direktno zaigramo FIFU 23, osetili bismo veliki napredak u pogledu samog gejmpleja, atmosfere, dizajna i generalno same suštine fudbalske igre. U takvom scenariju, igrači bi imali čemu da se raduju i u čemu da uživaju. Ali pošto to nije tako i svake godine se susrećemo sa minimalnim promenama koje nam se serviraju na kašičicu, a pritom pokušavaju da se predstave kao epohalna dostignuća i poboljšanja, onda moramo ipak konstatovati da smo daleko od takvog sna. Sa druge strane, najveći problem i nije to što svake godine imamo minimalno unapređenu igru, koliko činjenica da za svaku od njih moramo da platimo pozamašnu svotu novca. A uzimajući u obzir da EA već kao po pravilu uzima mnogo novca na mikrotransakcijama u svom najpopularnijem modu FUT, to nas dovodi do zaključka da kod čelnika kompanije ipak vlada gramzivost umesto želja da se verni fanovi na neki način “ispoštuju” i učine srećnim. Baš iznenađujuće, zar ne? Sada je došlo vreme da se pozabavimo tim već toliko puta pomenutim “mini” promenama. Sam gejmplej na prvu loptu (haha?) deluje veoma slično kao kod prethodnika, ali ako odigrate neki veći broj utakmica počećete da primećujete razlike. Jedna od prvih koje ste možda primetili jeste svakako promena mehanike izvođenja prekida. Sada ćete pri izvođenju slobodnih udaraca imati indikator kretanja lopte i moći ćete da odredite kojim delom stopala će igrač šutnuti loptu, a ovo će dodatno uticati na trajektoriju kretanja iste. Iako na papiru deluje kao zanimljiva promena, ne bismo mogli reći da smo oduševljeni kako to izgleda u praksi, pogotovo što će kežual igračima definitivno biti potrebno mnogo više vremena da se adaptiraju na novitet. Privikavanje na novi sistem, dosta je teško ukoliko ste odavno navikli na stari. A opet ako se ne naviknete, već loptu šutirate onako bazično kao i uvek, sebi dosta smanjujete mogućnost za postizanjem atraktivnih pa i manje atraktivnih golova. Penali su takođe pretrpeli promene i njihovo izvođenje je dodatno pojednostavljeno. Ukoliko imate dobar tajming i umete da precizno odmerite snagu šuta, nećete imati mnogo problema da postignete gol. Pa čak i da niste preterano vični, sigurno ćete znatno lakše postizati golove iz penala nego prošle godine, gde je u FIFI 22 šut lopte „nebu pod oblake“ iz penala bila mnogo češća prilika za videti. Ovo je super za kežual igrače, ali opet smanjuje mogućnost za postizanje nekih posebno lepih golova iz penala, ili promašaja poput onog Roberta Bađa sa svetskog prvenstva iz 1994 kategorije. Što se tiče drugih unapređenja, jedno od po nama značajnijih jeste uklizavanje i oduzimanje lopte, gde će se od vas tražiti mnogo bolji tajming i procena kretanja igrača sa loptom. Za razliku od prethodnog izdanja ove franšize, sada je mnogo lakše promašiti loptu i napraviti faul. Lopta se neće „lepiti“ za vaše noge kao ranije, pa ćete i posle dobrog starta moći da ostanete bez nje. Ovo je korak u pravom smeru i svakako podržavamo ovakva unapređenja. Šutevi nisu mnogo menjani, osim što je ubačena nova opcija za „power shot“, koja igraču omogućava da ukoliko ima dovoljno vremena da to izvede, pritiskom dugmića R1 i R2, pristupi “natezanju” šuta, pri čemu će se kamera malo približiti samom igraču i lopti. Ovi šutevi su neodbranjivi ako se dobro izvedu. Međutim, pri njihovom izvođenju morate precizno da usmerite palicu kontrolera. U suprotnom, lopta može da završi čak i u korner zastavici, što sa običnim šutem nije lako postići s obzirom na predefinisani „assistant mode“, koji joj ne dozvoljava da toliko odstupi od pravca kretanja prema golu. Samim uvođenjem ove nove mehanike, reklo bi se da su “obični” šutevi dodano oslabljeni i da neće imati onu snagu koju su ranije imali. Koliko je to dobro ili loše nismo ni sami sigurni. Ali verujemo da će vam „power shot“ mogućnost brzo dosaditi, pogotovo zbog pokretanja akcije zumiranja kamere koja ume da odvuče pažnju. Što se tiče ostalih, ne toliko fudbalskih promena, vredna pomena je uvedena nova fizika kretanja frizura, odnosno kose igrača. Ova novina neće biti prisutna kod svih igrača, ali kod onih poznatijih (ili bitnijih?) ćete moći da je primetite. Ona podrazumeva dosta realističan uticaj zemljine teže na gotovo svaku vlas kose, pa će se pri trku kosa Nikola Zaniola vijoriti kao zastava na jarbolu. Lepa nova promena, ali ne menja mnogo sam osećaj dočaravanja fudbalske igre igračima. Ostale vizuelne promene su manje upečatljive i tiču se kozmetike menija i ostalih indikatora, pa ih nećemo detaljnije opisivati. Na kraju analize, zaključak bi bio da čak i ako ste greškom naleteli na opis za FIFU 22, gotovo sve što je tamo napisano ali bez detaljisanja, bi manje ili više moglo da se kaže i za novu FIFU. Napretka ima, ali minimalno i po istom principu. Hrane nas mrvicama koje debelo naplaćuju. Ako imate koji dinar više da potrošite, kupite novu FIFU. Ako ništa makar da uživate u lelujanju Mesijeve kose, bar dok ne odluči da se ošiša na ćelavo, o čemu se već uveliko spekuliše u uskim krugovima bliskim Argentincu. A ako ovo kojim slučajem čitaš baš ti Lionele – ne diraj kosicu, bolje ti je tako! Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fifin poslednji ples: FIFA 23 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Kolaboracije su zaista neobična stvar. Skoro da ne znam nikoga ko bar jednom nije poželeo da se dve fiktivne persone odvojenog univerzuma, sretnu u nekom trećem, stvorenom samo za njih. Osmi putnik protiv Predatora, Robokap protiv Terminatora, Baka Prase protiv Željka Mitrovića… Kad se jednom kucne na vrata kolaboracije, nebo postaje granica. Dobro, neki susreti su manje ili nimalo zanimljivi, a neki posve neočekivani. Baš tako sam bio u celosti iznenađen saradnjom između Nintenda i Ubisofta, kada su se pre pet godina udružili snage Mario karaktera i „zecova“ iz Rejmenove franšize. Na prvu loptu, igra mi je delovala besprekorno zabavno. A nakon što sam uplovio u njen svet, kao da nisam bio spreman za strateško-potezni gejmplej koji je igra poprilično inovativno prezentovala. Znate već one situacije, kada igra ma koliko dobra i ma koliko u vašem ličnom maniru, prosto nije kliknula u pravom momentu sa trenutnim apetitima. Kingdom Battle sa žaljenjem moram da priznam, još uvek čeka na to da ga u potpunosti pređem. Zato zamislite moje veselo iznenađenje, kada sam nastavak zgrabio kao da se tek susrećem sa ovim receptom i zaigrao ga sa takvim uživanjem da me je milina bilo gledati kako Switch ponovo koristim u prenosivom režimu, gde god bih krenuo. Da li je zbilja u pitanju toliko bolja igra ili je prosto tek sada kucnuo moj trenutak za igranje ovakvog igračkog „štiva“, pitanje je na koje iskreno i nemam potrebu sebi da odgovorim. Ali činjenica stoji – Sparks of Hope je zrelije, lepše i nadasve igrivije izdanje svog prethodnika. Pa da krenemo redom! Od starta ćete se uveriti da je igra vizuelno izbrušena do te mere da prvi deo iako nekada sjajno, sada izgleda bleđe nego ikada. Iako je Ubisoft bio zadužen za kreiranje ovog univerzuma, svi modeli likova, nivoi i atmosferična tematika, preslikani su Nintendovim kvalitetom. Igra izgleda fenomenalno. Tu i tamo se može uočiti manjak detalja po pitanju interakcije sa okolinom ili nekih drugih sitnica na koje bi ljudi iz Nintenda obratili više pažnje, ali to ne umanjuje kvalitet generalnog utiska. Ovo je verovatno najlepša „nintendolika“ igra na kojoj nije radio sam Nintendo – ikada. No ovo grafičko dostignuće nažalost nije tu bez neke cene za platiti. Igra ume da, naročito u detaljnijim nivoima, doživi neprijatnije padove frejmrejta. Ovo neće toliko uticati na vaš učinak, koliko na izgrađenu atmosferu. Iako do sada nisam bio zagovornik toga da je vreme da Switch doživi naslednika, ta opcija deluje sve realnije. Još godinu ili dve i mislim da će biti pravo vreme za to. Do tada, ukoliko niste neko ko se ježi na povremeno slabije performanse u video igrama, nemate mnogo o čemu da brinete. Gejmplej je umnogome zadržan iz prethodnika i predstavlja strateške i potezne okršaje sa protivničkom armijom. Arsenal poteza obogaćen je napadima koji su karakteristični za svakog lika ponaosob, ali i timskim potezima gde morate udružiti više likova, kao i potpuno novim „sparks“ moćima koje otkrivate pronalaženjem vrlo specifičnih saboraca tokom prolaska kroz nivoe. Mogućnosti za igranje su toliko raznovrsne, da i nakon što duboko zagazite u prelazak igre, možete da otkrivate i smišljate nove. Osim što pružaju neke očekivane elementalne napade, „sparks“ dolaze i uz arsenal poprilično osvežavajućih moći. A sijaset alatki koje možete kupiti, dodatno produbljuju borbene mogućnosti. Luiđi kao vispreni snajperista sa lukom i strelom, koji može da dopre dalje od svojih saboraca, ili Mario koji protivnicima prepoznatljivo može da skoči na glavu kao dodatak običnim napadima, samo su neki od opcionih detalja i mogućnosti kojima likovi raspolažu. A što više budete unapređivali likove, to će svaki biti posebniji i korisniji za situacije u kojima će dolaziti do izražaja. Kada se ne nalazite u borbi, slobodno se možete kretati kroz nivoe u potrazi za novim protivnicima ili zagonetkama za rešiti. A ovih mozgalica je u izobilju. Pa iako nisu naročito teške, pružaju solidan nivo satisfakcije nakon što ih rešite. Jedina zamerka na tom polju, jeste u činjenici da je zagonetku zabavno rešiti samo prvi put. A ukoliko se odlučite da ponovo prelazite igru, one mogu predstavljati samo dosadnu prepreku. Igra vrvi od šarma i karaktera, naročito u pogledu likova i njihovih interakcija. Zapravo, svaki od likova je toliko živopisan da je lako zamisliti ih kako bi se ponašali u određenim situacijama. Osim prepoznatljivog Marija i mog ličnog favorita, brata mu Luiđija, posebno sam uživao u ludorijama „zecovske“ princeze Pič. Gotovo da nije bilo kadra u kom ona ali i drugi likovi prenaglašenih ličnosti, nisu uvlačili igrača da se oseti kao da je sve vreme uz šašavu družinu. Priča je naročito zanimljiva, jer osim što dolazi uz određenu dozu uvek dobrodošle misterije, ceo svet boji nešto mračnijim tonovima i poziva vas na njegovo oslobođenje. A ima li šta primamljivije u video igrama, no upravljati družinom heroja oslobodilaca, prepunim blesavog karaktera? Retko šta, ako mene pitate. Za kraj, možda i najslađa činjenica od svih, jeste muzička podloga koja stiže od strane tri renomirana kompozitora, među kojima je i Grant Kirkhop – prepoznatljivi autor muzike Banjo-Kazooie i mnogih drugih igara. Lagao bih kada bih rekao da i muzičke teme ne odišu veličanstvenim kvalitetom kolaboracije i na tom planu. Savršeno uklopljene u svet koji boje veselim, dinamičnim ali i suptilnijim tonovima, pesme su vrhunske – sve do jedne. Kada se Super Mario World muzika ukrstila sa prepoznatljivim Kirkhopovim stilom, za mene je to instant postala omiljena audio kreacija ove godine. A ukoliko ste neko kome ova igra ne deluje baš primamljivo a voli muziku koja je decenijama krasila igre iz njihove kuhinje, bar poslušajte album muzike ove igre. Siguran sam da će vas, ako ništa drugo, propisno razveseliti. Ako je pored nekoliko desetina neverovatno zabavnih sati ova igra za mene nešto učinila, to je da poželim da se vratim njenom prethodniku i pružim mu još jednu priliku. Ali i da se iskreno nadam da će ovaj neverovatni nastavak izroditi bar još jedno poglavlje, pa zaokružiti celo iskustvo u zbilja nesvakidašnju trilogiju. Ukoliko ste voleli prvi deo, obavezno nabavite nastavak. A ukoliko niste ili ga možda niste čak ni zaigrali, nema nikakvih problema direktno uleteti u ovo odlično ostvarenje. Vredi svake pare, što se danas ne može reći ni za polovinu naslova na tržištu interaktivne zabave. Za ovaj mesec, od mene još jedna velika preporuka. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak podivljalih ušiju: Mario + Rabbids: Sparks of Hope recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Yomawari: Lost in the Dark, treći je naslov u serijalu horor igara sa obmanjujuće slatkom grafikom. Jer igra, ma koliko simpatično izgledala, predstavlja jedno od najoriginalnijih iskustava strave i užasa koje sam do sada zaigrao. Ukoliko niste igrali prve dve igre, ne samo da ne mari kako je u pitanju potpuno odvojena priča, nego je čak i poželjno. Pitate se zašto? Razlog je vrlo jednostavan. Sve tri igre su po stilu istovetne, ali to se proteže dalje i na sam dizajn lokacija kao i na izgled karaktera. U pitanju jesu odvojene priče, ali svaki naredni naslov deluje kao reciklirana verzija prethodnog. Kao da je neko uzeo sve nivoe i neprijatelje, malo ih „prekopao“ i ponovo složio za nastavak. S tim na umu, ovo može smetati starim igračima koji su treći deo zgrabili nadajući se svežem sadržaju. Ali ako se sada prvi put srećete sa serijalom, doživećete baš upravo ono najkvalitetnije što on ima da ponudi. Veoma slično kako su ga i drugi doživeli, kroz ranije naslove. Lost in the Dark nas stavlja u ulogu devojčice, koja nakon što postane žrtva okrutne šale školskih siledžija, gubi svest i budi se sa zastrašujućim otkrovenjem. Na nju je stavljena kletva, a vremena za njeno skidanje nema mnogo. Ukoliko zakasni, kletva će zauvek ostati na njoj, što je dovoljno crna pomisao da se svako uspaniči, a kamoli desetak godina stara devojčica. Da stvar bude još gora, nesrećno dete pati i od gubitka pamćenja. Igra je u celosti dvodimenzionalna, rukom crtane grafike i izvođenja iz polu ptičje perspektive. Odavde i crpi svoj šarm koji zatim dodatno uobličava neočekivanim dozama horora. Po prvi put u serijalu, imate mogućnost da malo promenite izgled protagonistkinje kao i njeno ime. Ali ukoliko sve ostavite na podrazumevanim podešavanjima, devojčica će ostati poznata kao Juzu. Juzu je primarno jedino „naoružana“ baterijskom lampom kojom krči svoj put kroz noć u potrazi za izgubljenim sećanjima i spasom od svoje kletve. A u tami vrebaju kojekakve spodobe, primarno inspirisane duhovima iz japanske mitologije i narodnih priča. Kako Juzu nema sposobnost da se bori sa ovim monstrumima, na vama je da protrčite, prošunjate se ili skretanjem pažnje provučete pored karakondžula na putu do svog cilja. Jedan pogrešan korak znači sigurnu smrt, a pažljivo kretanje i zagledanje okruženja je ključno za preživljavanje. Nakon što se približite nekom čudovištu, čućete srce nesrećne devojčice kako ubrzano kuca, time čineći svojevrsni indikator opasnosti. Još strašnije, neki od jezivih protivnika mogu da vas ubiju samo ukoliko ih pogledate u oči. Zato postoji i mogućnost žmurenja, gde ćete se snalaziti samo na osnovu zvuka ili suptilnih vizuelnih indikatora. Ovo me vodi i do „najimerzivnijeg“ aspekta igre – audio režije. Veoma je posebno a i preporučljivo iskustvo igrati ovu igru sa slušalicama. Zvuk koraka, šuškanja i neposredne opasnosti, izuzetno dobro je osmišljen. Naravno, pripazite se i povremenog iznenadnog iskakanja zastrašujuće kreature, što možda jeste jeftin trik ali i nije toliko čest da bi predstavljao problem. Istovremeno, jedan od najboljih momenata igre jeste sukobljavanje sa „boss“ karakterima. Po principu zagonetki kojih ima u izobilju, tako je i protiv glavnih neprijatelja potrebno rešiti neku mozgalicu kako biste ih porazili. A osećaj kada kao nemoćna devojčica uspete da porazite iskonsko i nemilosrdno zlo, svakako pruža pošten osećaj dostignuća. Muzika je takođe prisutna ali i izuzetno odmerena, tako da sa ostalim segmentima čini jednu nesvakidašnju horor celinu. Na momente deluje prosto neverovatno da tako simpatična igra može biti i toliko užasavajuća. Ali vas već naredni susret sa strašnom zlom pojavom vraća u stvarnost. Yomawari serijal nije za plašljive igrače! Ukoliko ste igrali i voleli prethodna dva dela, sigurno ćete imati šta da zavolite i ovde. Iako sve deluje kao kvalitetno štivo, ipak je u pitanju recikliran kvalitet, a ne nešto što nikada nije valjalo. Sa druge strane, ukoliko se po prvi put susrećete sa serijalom, volite horor igre a dojadili su vam stari recepti, takođe nabavite igru. Siguran sam da će vam njena nesvakidašnja prezentacija dobro prodrmati i osvežiti pogled na horor igre. Ali u svakom slučaju, sačekajte bar neki popust. Cena je za sada previše visoka za ono što kupujete. Autor: Milan Živković Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Poznaćeš je i po mraku: Yomawari: Lost in the Dark recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Za prvu A Plague Tale igru, saznao sam upravo čitajući naš časopis. Odlična recenzija od strane Ivana Danojlića (kolegu, prijatelja, kuma – haha), otvorila mi je oči za igru sa čijim postojanjem uopšte nisam bio upoznat. A da stvar bude grđa, igra je bila apsolutno fantastična. Ne samo da je recenzija obećavala nesvakidašnju pustolovinu, već je i igranje samog naslova ispunilo još više nego što sam se i u tom trenutku mogao nadati. Nastavak igre, imao je još teži zadatak i još viša očekivanja za ispuniti. Da li je u tome uspeo? Pa, krenimo redom. Requiem se direktno nastavlja na tri godine star Innocence – igru koja se završila tako da je bila celina za sebe. Drugi deo je više proizvod uspeha originala i želje za nastavljanjem priče, nego što je to zaista bilo neophodno. Stoga, način na koji se priča prirodno nadovezuje na prethodnika, iznenađujuće je dobar. Gotovo da je neosetan prelazak u ostatak priče, što iskreno nisam očekivao da je moguće izvesti. Mehanike originala, umnogome su zadržane ili blago obogaćene, a igra i dalje predstavlja kombinaciju horor žanra sa primesama skrivanja i izuzetno snažnim narativom koji je verovatno jedan od najintenzivnijih dramskih komada koje sam ikada video u nekoj video igri. Možda bi umesto nabrajanja žanrova koji čine igru, najjednostavnije bilo reći da je u pitanju „simulator patnje“. Ova igra tako dobro dočarava težak život protagonista, da mi je teško i da zamislim monstruozne kreacije iz horor univerzuma koje bi bile strašnije od sudbine kroz koju lično sprovodite Amisiju i njenog mlađeg brata Huga. Otkriti previše detalja o priči, za ovu igru bi bio najveći greh. Ali vam mogu reći da se sve vrti oko nastojanja brata i sestre da pronađu lek kojim bi se Hugo rešio prokletstva s kojim je rođen. Dok je u prvom delu Amisija bila znatno ranjivija ali svejedno žestok borac, ovde imamo njenu malo stariju, iskusniju i malo više smrtonosnu verziju. I dalje ćete biti u čizmama devojčice koju okrutan svet može da slomi u svega dva poteza, ali ona ponovo na svakom koraku oduševljava svojom izdržljivošću i duhom. Snalažljivost i želja za životom, neverovatno dobro dočaravaju i čine uverljivim sve okrutne prepreke iz kojih se jedino za dlaku možete izvući. Mnoge situacije u igri još uvek je moguće preći na više načina. Šunjanje je svakako uvek opcija, a ja sam lično ciljao na to da porazim svakog neprijatelja na kog bih naleteo. Mom stilu igranja najviše je doprinelo uživljavanje i saosećanje sa protagonistima, pa sam ljutito želeo da života rešim svakoga ko bi im stao na put. Mogućnost da igranje prilagodite sopstvenom stilu, uvek je dobrodošla stvar. Ako je prvi deo imao dobro odmerenu količinu pasivnih i akcionih scena, ovde je taj balans malo intenzivnije naklonjen u korist dinamičnih sekvenci. Neke situacije prosto oduševljavaju koliko su vizuelno grandiozne, naročito kada horde pacova krenu u nemilosrdno pustošenje. Ali neretki su i trenuci kada miran momenat, vizuelno sjajno dočaran, obavija igrača snažnom atmosferom. Za svoje vreme, prvi deo je bila prelepa igra. Requiem je taman toliko vizuelno unapređen, da bi se danas isto to i za njega moglo reći. Vidi se da nije u pitanju „AAA“ naslov kada zagledamo animacije kretanja, pomeranja usta pri razgovorima i slične momente koje najveći studiji ipak umeju najbolje da ispoliraju, ali po pitanju opšteg dizajna, osvetljenja i fotogeničnosti, ova igra je pravi dragulj. Na raspolaganju naravno imamo i „photo mode“ koji je bukvalno prvi za koji sam ikada primetio da se može koristiti i u filmskim sekvencama. Nemam ideju zašto je razvojni studio dopustio da slobodno pomeramo kameru kroz „photo mode“ u ovim među-animacijama, čime je lako uočiti sve trikove kojima su se služili da sastave jednu scenu, ali mogu reći samo da sam im izuzetno zahvalan na ovome. Detalj koji će svaki radoznali igrač umeti da ceni. Atmosferični utisak naravno ne bi bio kompletan bez apsolutno fenomenalne muzike koja pojačava svaku emociju. Olivije Derivijer, zaslužan je za komponovanje muzike nekih od mojih omiljenih igara. A ovde besprekorno boji ceo doživljaj jedne teskobne pustolovine. Možda nije nešto što bih slušao u slobodno vreme nevezano za igru, ali unutar samog naslova, teško da mogu zamisliti bolju muzičku podlogu od ove koju smo dobili. Video igre igram već duže od 30 godina i uz njih sam proživeo dosta emotivnih momenata, od kojih neke i dan danas živopisno pamtim. Ali se ne sećam da me je ikada neka video igra dotakla tako snažno, da bih pustio „mušku suzu“. Reći ću samo da je A Plague Tale: Requiem igra za koju mi je apsolutno drago da je nisam prelazio u društvu. Ukoliko se uživite u priču i odnos brata i sestre koja bi učinila sve da zaštiti svoju porodicu, budite spremni na to da vas igra emocionalno rasparča na sastavne delove. Iako remek-delo, Requiem nije savršena igra. Dok bih subjektivno možda dao i višu ocenu od ove koju dajem, nekolicina stvari ipak sugeriše da moram biti znatno stroži kada igru preporučujem našim čitaocima. Igranje na PlayStation 5 platformi, ovu još uvek svežu konzolu je namučilo kako to do sad još nisam posvedočio. I svaki jauk ventilatora konzole bio bi u redu, da igra povremeno nije patila od drastičnog pada frejmrejta. Rezolucija koja nije 4K a frejmrejt koji broji maksimalnih 30 sličica u sekundi su jedno, dok je učestalo „seckanje“ u zahtevnijim scenama jedan potpuno drugačiji problem. Optimizacija nije na nivou i nadam se da je u pitanju nešto što je moguće ispraviti na pravi način budućim zakrpama. A kad smo već kod zakrpa, igra je prošarana veoma neobičnim bagovima. Mislim, znam da Amisija mnogo voli svog brata, ali kada bi joj on sa nekih tridesetak metara, bukvalno poput ptice poleteo u ruku na njen poziv, nisam mogao a da se slatko ne nasmejem. Tu slede i momenti koji mogu da frustriraju u odsudnim momentima ali na svu sreću, kako je igra napredovala, bilo ih je sve manje i manje. Naposletku, ostatak negativnih aspekata igre se svodi na segmente koji nisu ispolirani i koji su onaj poslednji stepenik ka savršenoj oceni kojoj sve igre večito streme. Meni lično, sve ovo nije ni najmanje pokvarilo celo iskustvo. U igru sam se uživeo kako skoro nisam i cela njena poruka i emocija kojoj se težilo, na mene se preslikala sa stopostotnom efikasnošću. A Plague Tale: Requiem je naslov koji bi svako trebalo da odigra i iskustvo kakvo skoro nisam imao uz jednu video igru. Jedna od mojih najvećih preporuka ove godine. Ne propustite je. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prelepa simulacija patnje: A Plague Tale: Requiem recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Neki od naših starijih čitalaca će se možda setiti kako sam u januarskom broju časopisa 2019. godine izjavio da je God of War za mene najveće razočarenje 2018. godine. I pre no što flaše polete što je neko sa tako bogohulnim izjavama uopšte imenovan za recenzenta nastavka ove širom sveta cenjene igre, posvetite trenutak da pojasnim svoj ugao posmatranja. Kao što znate, 2018. godine, God of War je doživeo „reboot“ franšize. Ne samo da je radnja premeštena iz antičke grčke u skandinavsku mitologiju, već je i kompletan gejmplej doživeo potpuni preporod. Karakter protagoniste se neočekivano uobličio, a način pripovedanja pretrpeo tako drastične promene, da su jedino ime igre i protagoniste još sugerisali da se radi o nastavku. Sve ostalo, bilo je gotovo u celosti izgubljeno. Zameniti staro superiornim, da – uvek zvuči kao fenomenalna ideja. Ali nasleđe koje je za sobom ostavila originalna trilogija, a naročito njen prenaglašeni, eksplozivni i koncentrisani epilog, ostalo je samo stvar prošlosti. God of War je istovremeno i nastavio i prestao da postoji. Iako fenomenalna igra kao samostalni entitet, za one željne nasleđa originalne trilogije, morala je biti i razočarenje. S tim na umu, u igri iz 2018. godine sam svojski uživao. Falila mi je ta spontana eksplozivnost na svakom koraku, ali tu je sada bila avantura. Nedostajala mi je bombastičnost karaktera, ali na njeno mesto stigli su neverovatna režija i način pripovedanja. Nestao je onaj grlati, pepelom prekriveni živac od Spartanca, a tu je sada bio mudriji i u svom nespretnom temperamentu, zanimljiviji lik. Na svu sreću franšize, mnogi su ovo prihvatili oberučke. U igri su uživali milioni, momentalno željni nastavka. A on je sada konačno tu i prve reči koje mogu da vam konkretno kažem na njegov račun su – ovo je ista igra kao ona koju smo dobili 2018. godine, samo veća, lepša, detaljnija, otvorenija, kompletnija i intenzivnija. Obratite pažnju na totalno pogrešnu upotrebu reči „samo“. Bilo je i te kako namerno! Od momenta kada sam kročio u igru, bilo je jasno da sam se ponovo vratio u isti svet. Da se pustolovina nastavlja nošena istom, promišljenom emocijom koja prvo najavljuje svoju veličinu, a onda vas u nju apsolutno no postepeno upija. Ukoliko stavite slušalice i prepustite se, na momente postaje nejasno da li vas igra natapa sobom ili vi natapate igru svojom nepodeljenom pažnjom. Ali kako je ovo „samo“ video igra a vi čitate igrački časopis a ne zbirku najlepših ljubavnih pesama 21. veka, dozvolite da se ovde i profesionalno osvrnem na aspekte igre i pojedinačno ih analiziram kako biste što lakše uvideli da li bi trebalo da zaigrate ovu igru. Ma, pokvariću vam odmah iznenađenje – da, trebalo bi. A evo i zašto. PlayStation 4 igra je izgledala sjajno. Ragnarok, koji je objavljen i za prethodnu kao i trenutnu generaciju konzola, izgleda po slobodnoj proceni, oko 20% bolje nego ranije po pitanju sirovog kvaliteta. Možda razočaravajuće u smislu da smo sada u potpuno novoj generaciji interaktivne zabave, ali uzevši u obzir koliko je prethodnik dobro izgledao, ovo se nikako ne može uzeti u obzir kao ozbiljan minus. I dalje smo ograničeni istim umetničkim stilom kao i činjenicom da igra mora da radi i na starijem hardveru, bez da izgleda neuporedivo lošije. Ali kada se podignu magle i otvore vidici ka ogromnom, s ljubavlju izgrađenom svetu, mislim da nema tog igrača koji neće biti zaista impresioniran. Do sada sam tvrdio da „Ratchet & Clank“ naslov na PlayStation petici ima najbolje „next-gen“ okruženje, ali konačno je stigao i taj naslov da mu na vrhu pravi društvo. Za razliku od prethodne igre, sada možemo posetiti više svetova, što automatski znači veliku različitost u dizajnu nivoa. Ali da stvar bude još bolja, ovo se sada odnosi i na protivnike. Dok ste ranije gotovo na svakom koraku mogli da sretnete istu vrstu neprijatelja, što je brzo razvijalo monotoniju na tom planu, sada svaki svet ima i svoj poseban set „degustatora“ za Kratosovu sekiru. Nešto što svim srcem pozdravljam. Zapravo, diverzitet se kao pojam prenosi i na ostatak igre. U tom smislu, poteza odnosno načina za igranje je više. Osim očekivanih novih udaraca, Kratos sada može i da skoči sa visine i tako napadne protivnika ili oružju dodeli karakteristike leda ili vatre pre nego što krene u okršaj. Da ne pominjem da su i načini da dokrajčite protivnika sada mnogo, mnogo raznovrsniji i zavise od trenutnog oružja, pa se čak ni tada ne ponavljaju iznova i iznova već ih ima sasvim dovoljno da vam ne dojade za vreme trajanja cele igre. I štit je doživeo značajnu promenu u smislu da niste više ograničeni samo na jedan, već možete birati i druge, čime prvenstveno oblikujete način igranja koji, ili favorizuje solidnu i lakšu odbranu, ili kontra-napade koje je teže izvesti ali više i nagrađuju. Ali tu su i određeni potezi zbog kojih je štit ovaj put znatno korisniji i u ofanzivi. Kada lepo sagledam, borba koja je jedna od nekoliko najvažnijih stavki za God of War serijal, unapređena je tek toliko da joj ne možemo zameriti skoro ništa. Odaje sličan utisak kao u prethodniku ali opet dovoljno osveženo da se oseća mnogo veća sloboda i raznovrsnost u akcionom delu. Kratos doseže mnogo dalje i dublje nego ranije a to je po mojim merilima, znak odličnog napretka. Kako je prošlo nekoliko godina od prethodnog dela, verni Kratosov sin – pardon, pratilac Atreus, sada je vidno stariji tinejdžer očekivanih tinejdžerskih karakteristika. U potrazi za svojom istinom i vođen manjkom iskustva, budite sigurni da pruža pune ruke posla tati Kratosu. Na svu sreću, u borbenom delu igre, koristan je kao i uvek i nad njime ćete imati čak i veću kontrolu nego ranije. Sa druge strane, po pitanju rešavanja zagonetki kojima je igra očekivano preplavljena, Atreus deluje neprirodno beskorisno. Znam, na Kratosu odnosno igraču jeste da sve glavolomke samostalno prokljuvi, ali kada je rešenje jasno kao dan beli a Atreus poviče „hm, kako li rešiti ovu bezizlaznu situaciju u kojoj smo se obreli“, ne može a da vam ne razbije atmosferu i uživljenost bar malo. Korak dalje u odnosu na prethodnika, dobijamo i po pitanju karaktera. Možda je u pitanju samo subjektivan osećaj, ali deluje da je svet sada obogaćen mnogo većim brojem sporednih likova, što je meni u prethodnoj igri takođe mnogo nedostajalo. Pustolovina jeste jedno, ali put oca i sina kroz svet u kom srećete samo šačicu likova, više pruža nekakav postapokaliptični doživljaj nego onaj koji priliči jednoj epskoj priči. Ono što me posebno raduje, jesu i učestaliji okršaji sa jačim likovima. Sada ne morate čekati na glavne momente u strukturi priče da biste odmerili snage sa nekim dostojnim Kratosovog vremena. „Mini boss“ likovi su mnogo češći, a nekako kao da se na to nadovezuje i kompletna težina igre. Ragnarok je, bar subjektivno, osetno teža igra od svog prethodnika. Tako da se spremite i za poprilično visok izazov, naročito ukoliko odaberete neku od težina iznad srednjeg stepena. Za razliku od stare trilogije, ovde je odlučeno da dobijemo samo dve igre u sagi skandinavske mitologije, što takođe oberučke pozdravljam. Čekati više od deset godina da bi se jedna priča završila, trebalo bi zauvek da postane stvar prošlosti. Nama igračima nikad dovoljno vremena i takve stvari su nedopustive. Aplauz za ljude koji su doneli ovu odluku, zaista su ga zaslužili. Što se performansi tiče, igra je odlično optimizovana i stiže sa dva grafička režima. Onaj koji favorizuje rezoluciju, cilja na 40 sličica u sekundi, dok je uz režim za performanse moguće dostići i 120 FPS-a, ukoliko vaš displej naravno to podržava. A uzevši u obzir celokupni vizuelni kvalitet igre, ovo je zaista impresivno dostignuće. Ukratko, ovoj igri je jako teško naći manu a da se ne tiče poređenja sa onim što je God of War nekada bio. Osim nekih momenata koji razbijaju „imerziju“ i činjenice da igra nije ispunjena akcijom u toj meri koliko bi stari obožavalac serijala to želeo, igra praktično dostiže maksimum potencijala za naslove ovog tipa. God of War Ragnarok je iskustvo o kom možemo dosta govoriti, ali je nepogrešivo ono koje je najbolje iskusiti iz prve ruke. Moglo je tu biti više akcije karakteristične za stari serijal, mogli su se ta napetost i naleti adrenalina češće implementirati. Ali kao ono što je renomirana franšiza postala, ovo je idealan nastavak. A voleli vi prethodnu igru ili nekim čudom tek sada prvi put čuli za God of War, Ragnarok je nešto što ne biste smeli sebi da dopustite da vas mimoiđe. Kao ljubitelj serijala u kom je Kratos samo želeo da pobije sve bogove Olimpa u najprostijem mogućem zapletu, ali i kao neko kome je igra iz 2018. godine bila razočarenje – ja ipak najiskrenije preporučujem ovu igru. A to bi valjda samo po sebi, trebalo dosta da govori o njoj. Dragi čitaoče – uživaćeš. Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Drugi put s ocem na jutrenje: God of War Ragnarök recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...