Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,392
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

22 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

4,989 profile views
  1. The Show je godinama jedina simulacija bejzbola koju možete igrati, još otkako je 2K izgubio MLB licencu. Međutim, uprkos nedostatku konkurencije, San Diego studio je ubedljivo poboljšao igru kroz prethodnih par iteracija, sa nekoliko novina koje doduše mogu ukazivati na oprez. MLB The Show 22 je najnovije izdanje ovog serijala koji tradicionalno izlazi početkom proleća kada ujedno počinje i nova sezona najveće bejzbol lige na svetu. Ove godine, SDS kao da se fokusirao na onu staru izreku, „ne popravljaj ono što je već dobro“, te fanovi koji su očekivali neke radikalnije promene u modovima igre verovatno neće biti oduševljeni onime što The Show 22 ima da ponudi u tom smislu, ali svakako nije kao da je igra ostala na istom tlu gde je se nalazila i prošle godine. Kada su sportske igre u pitanju, moja lična procena da li igra vredi zavisi i od količine promena (i njihove srazmerne vrednosti) koju je razvojni tim uveo od prethodne iteracije, s obzirom da sportske igre često pate od boljke veoma sporog razvoja i premalih promena na suštinskim elementima igre. The Show 22, koji kao jedan takav produkt ove godine ponovo dolazi sa svim poznatim multiplejer i singlplejer modovima, nažalost se ponovo pretežno fokusira na multiplejer režime igre u vidu kartičnog moda Diamond Dynasty, najsličnijeg onima iz NBA i FIFA igara. Iako ovo može upozoravati na oprez, ipak je bitno istaknuti da DD svojim obiljem pretežno zabavnih singlplejer izazova daje igraču dosta opcija kako može unapređivati svoj tim, i to za znatno manje vremena nego u konkurentskim igrama. Na popularne Team Affinity izazove i bejzbol momente dodati su novi koji ih grupišu u nedeljno reklamirane izazove koji mogu doneti nove nagrade. Igrači će moći da odigraju mini sezone u ovom modu, gde će imati priliku da opikaju skraćenu sezonu od 28 utakmica protiv kompjutera pre samog plejofa. Conquest se takođe vraća sa par sitnih unapređenja, u vidu bržeg simuliranja utakmica i generalno responzivnijeg interfejsa i bržeg iskustva. Ovo je bilo preko potrebno, jer je procesuiranje i simuliranje utakmica umelo brzo da dosadi s obzirom na dužinu trajanja, pošto biste neretko morali da simulirate i više od 50 do 100 puta po izazovu. Ono čemu će se multiplejer publika obradovati jeste online kooperativni mod gde ćete moći da igrate mečeve 2 na 2 i 3 na 3 gde će svaki igrač u rotaciji menjati bitne uloge u timu između bacanja, odbrane i udaranja. Tu je i drugi notabilni mod, Road to the Show, koji je već godinama glavni karijerni režim gde kreirate svog igrača. Iako je ovaj mod doživeo neke loše i dobre promene prethodne godine, ovde to nije slučaj, s obzirom da je RTTS jedino dobio nekoliko novih linija dijaloga između utakmica, uz opciju da kreirate više različitih igrača. Singlplejer publika ove godine nažalost nije dobila veća unapređenja, uz pomalo zabrinjavajući fokus SDS-a isključivo na multiplejer modove i njihov potencijal za monetizovanje. Franšiza je ostala ista, uz obećanja da je logika razmene igrača poboljšana, što je bilo jedno od „unapređenja“ i prošle godine, iako je AI i dalje pravio solidne greške na tom planu. Ove godine to jeste poboljšano, ali franšiza i dalje ostaje ista već godinama, što je šteta s obzirom da pruža stvarno veliki potencijal vođenja cele jedne MLB organizacije. Pored toga, tu je i pretežno zabavni March to October koji ima nekoliko noviteta u vidu aktivnosti koje možete raditi van sezone. Međutim, i to se svodi pretežno na free agency i par nekih sitnica, dok neke stvari koje već postoje u franšizi, kao što je rule 5 draft i slično, nećete moći da iskusite. Ako bi March to October mogao da malo ubrza progres kroz sezonu, bilo bi svakako zabavnije. Uz sve te dodatne novine koje franšiza nosi sa sobom, šteta je što MtO i dalje nije dostigao nivo detalja kojim bi konačno mogao da zameni serijal kao novi naslednik menadžerskog moda u The Show serijalu. Vizuelno, igra izgleda gotovo identično kao prethodnik, sa izuzetkom znatno bolje prezentacije utakmica, koja još bolje daje osećaj televizijskog prenosa, sa novim komentatorima i skorbordovima. Što se tiče gejmpleja, on jeste jedan od faktora koji je doživeo značajnije promene. Sada će vam se zonalno udaranje otežavati kako budete udarali lopte koje lete van zone za strajkove. Uz to, možete se fokusirati i na određeni mali deo zone za strajk kako biste dobili veliki plus na udarac, kao i srazmerno negativan bonus ako ste omašili pri predikciji gde će bacač baciti loptu. Pored toga, kontrolni sistem je blago izmenjen za dosta akcija u igri, dozvoljavajući nešto veću kontrolu, a tu je i savršeno bacanje loptice u odbrani koje je bilo rezervisano isključivo za spoljni deo terena, dok je ove godine to deo i igre sa kraćim loptama. Bacanje je takođe doživelo pretežno veoma bitnu promenu, gde će određeni tipovi bacanja biti teži u zavisnosti od lokacije, pa su strategije prilikom bacanja sada izraženije nego ikad i bliže onima iz stvarnosti. Bagova i dalje ima, pogotovu u nekim odbrambenim situacijama gde će vaš igrač automatski potrčati u pogrešnom smeru nakon udarca, pa vam time otežati već tešku akciju. Pored toga, The Show serijal već godinama ima poprilično loš netkod, a ni ove godine nije izuzeto pucanje konekcije pri online mečevima. Kada se sve ovako sroči, promene su relativno inkrementalne i suštinski ne menjaju iskustvo koje The Show pruža. Ono što ipak treba napomenuti jeste da su opcije za težinu i gejmplej koje ova franšiza pruža neprikosnovene u celokupnom sportskom žanru video igara, kao i to da The Show ipak predstavlja jednu odličnu simulaciju bejzbola, uz opciju da se ležerniji fanovi mogu lako prebaciti na arkadniju varijantu igre. Ipak, očigledno je da SDS traži punu cenu na godišnjem nivou za svaku iteraciju serijala, a ove godine inkrementalna unapređenja i par korisnih promena u gejmpleju je teško opravdati cenom od 70 dolara. Ako ste pak novopridošli igrač, čeka vas svakako jedno odlično bejzbol iskustvo sa pregršt sadržaja i mnogo dobre zabave. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Inkrementalno unapređenje ili nešto potpuno novo: MLB The Show 22 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Ukoliko već neko vreme čitate moje recenzije, upoznati ste sa činjenicom da i pored svoje velike ljubavi prema žanru, ja se nisam rodio kao JRPG fanatik. Čak naprotiv, pre više od dvadeset godina, ovaj žanr čak toliko nisam kapirao, da sam ga u svom neznanju povremeno nazivao i glupim. Onako kako sada nazivam sebe iz tog perioda. I kako se moja ljubav prema japanskim RPG igrama budila, kroz mnoge kvalitetne naslove, tek je jedan uspeo da je zaista ustoliči i nepovratno me ubeleži kao doživotnog zaljubljenika. Pogađate, u pitanju je Chrono Cross. Kao nastavak apsolutno legendarnog i kultnog naslova Chrono Trigger, Chrono Cross je bio na udaru neviđeno visokih očekivanja. Pa iako veoma različita od svog prethodnika, igra je ipak uspela da ispuni svako od njih. I danas se igrači možda ne osvrću za njom kao za Trigger-om, ali Cross je svakako jedan od najboljih JRPG naslova svih vremena. Remaster koji je pred nama, zapravo predstavlja jednu od slabijih „restauracija“ iz Square Enix kuhinje. Po količini uloženog truda, najviše asocira na remasterizovano izdanje Final Fantasy osmice, kome sam u vreme njegovog izlaska dosta progledao kroz prste, uprkos lenjosti razvojnog tima. Ovoga puta, iako je u pitanju jedan od meni najdražih naslova ikada, moram biti nešto stroži. U tom maniru, odmah bih želeo da istaknem da ukoliko želite da odigrate Chrono Cross a niste obavezno vezani za moderne platforme, igru odigrajte u prvobitnom izdanju. Ne zato što je strogo govoreći u pitanju bolja verzija, već razlika između originala i remastera ne opravdava podržavanje ovako površne prakse remasterizovanja. Kada govorimo o nekom remasteru, prvo što se od igre očekuje jeste unapređena vizuelna prezentacija. Ovde na tom polju imamo nekoliko poboljšanja. Odnos stranica, sada je prilagođen modernim ekranima. Modeli likova znatno su unapređeni, a rezolucija prikaza slike dolazi u očekivanoj HD varijanti. Manje lep aspekt tiče se prerenderovanih pozadina na kojima je evidentno primenjen „upscale“ nekim kompjuterskim softverom, koji zbilja pruža oštrije ali istovremeno i ružnije iskustvo. Na kraju kao da se nameće zaključak da su pikselizovani pejzaži originala lepši u odnosu na zamrljane pozadine remastera koje ističu i na videlo iznose sve mane originala. Najveće razočarenje tiče se frejmrejta koji za vreme borbi dostiže užasno niske cifre. Nisam se poslužio nekim pomagalom za merenje, ali bi moje istančano čulo matorog igrača odokativno procenilo da se ovde suočavamo i sa do petnaestak sličica u sekundi. Znate one nostalgične vibracije za kojima tragate kada uključite neku staru igru? Petnaest frejmova u sekundi nisu deo tog iskustva. Naravno, tu je i šačica unapređenja koja igru čine daleko „prihvatljivijom“ za današnje standarde i ona uključuju povećanje i usporavanje (?) brzine izvođenja kao i isključivanje protivnika koji vas u tom slučaju neće opsedati sve dok sami ne odlučite da im se suprotstavite, ili dok ne naletite na nezaobilaznog „boss“ karaktera. Gotovo kompletan ostatak mojih utisaka, sada ću evocirati iz originala, a nakon što sam se u remasteru uverio da na tom polju ništa nije promenjeno. Chrono Cross krasi jedna od najfascinantnijih brojki po pitanju igrivih likova i načina na koje možete završiti igru. U tom smislu, kroz igru možete zaigrati sa čak četrdeset i pet unikatnih karaktera i doživeti jedanaest različitih završetaka. Ta sama činjenica nepobitno govori o tome koliko su priča i njeni akteri važni za celo iskustvo. Igra obiluje predmetima koje možete pronaći a koji su skriveni na nešto radikalniji način. Umesto potrage za kovčegom ili protivnikom koji čuva oklop ili oružje, stvari su sakrivene direktno pred vama. Ovo znači da je neophodno da istražite svaki ćošak i pritisnete dugme za akciju u nadi da će se baš tu nalaziti neka skrivena nagrada. Otprilike kao igra „vruće-hladno“ samo bez da vas neko u njoj navodi. Borbeni sistem, osim što je tradicionalno potezne prirode, predstavlja jedan od najinteresantnijih sa kojim sam se susretao u žanru. Protivnike napadate sa jednom od tri ponuđene snage udaraca, gde svaka ima različitu šansu da pogodi neprijatelja ali troši i različite količine energije za napadanje. Interesantno je to da iako ovaj sistem u početku deluje konfuzno, vremenom se neverovatno lako nastani u korelaciji između vaših prstiju i načina razmišljanja. Začinimo ovo i sistemom elemenata i magija koji sa sobom nosi više rizika ali i veće nagrade po pitanju nanesene štete i… Ma verujte mi, borbeni sistem je odličan. Pored sjajnih likova i priče, odličnog borbenog sistema i prelepog sveta, jedan je aspekt igre koji mi je u sećanju ostao urezan živopisnije nego bilo koji drugi. Oni koji su igru barem probali, odmah će znati o čemu je reč. Chrono Cross obiluje muzikom koja kao celina, predstavlja jedan od najkvalitetnije napisanih i izvedenih muzičkih albuma jedne video igre – ikada. Još u povoju „dial-up“ interneta, uspeo sam da nabavim kompletnu muzičku podlogu i preslušam je nebrojeno mnogo puta. Jedna od najmoćnijih tema pod naslovom „Time of the Dreamwatch“ (postoji i nekoliko alternativnih naslova), za mene i dan danas predstavlja svojevrsnu sanjarsku himnu i podiže mi raspoloženje svakim ponovnim preslušavanjem. Uvodna tema, prožeta zvucima akustične gitare a nošena tekstom koji dobija smisao tek nakon što duboko zagazite u igru, u startu obećava nesvakidašnji kvalitet na ovom polju. A to obećanje, verujte mi, u potpunosti ispunjava. Remasterizovano izdanje na žalost ili sreću, ne donosi ponovo aranžirane verzije dobro poznatih tema. Umesto toga, sve pesme su samo restaurirane u smislu podizanja čistoće zvuka. I ovo je po mom skromnom mišljenju, sasvim dovoljno. Jedan jako interesantan dodatak u ovom paketu, predstavlja i bonus igra pod nazivom Radical Dreamers. Do sada dostupna samo na japanskom jeziku, ova tekstualna novela predstavlja sponu između Trigger i Cross naslova i nešto je u čemu će najviše uživati pravi zaljubljenici u ove igre, željni da saznaju što više o njihovom svetu i karakterima. Kao original pa čak i u remasterovanom izdanju, Chrono Cross je igra za sva vremena. Apsolutno fenomenalan, vanvremenski naslov koji nijedan ljubitelj žanra ne bi trebalo sebi da dopusti da preskoči. U smislu remastera, ovo je jedno dosta šturo odrađeno izdanje, što je prava sramota za jedan milijarderski studio kao što je Square Enix. Apsolutno je nedopustivo da ljubitelji igara potpuno besplatno, kvalitetnije restauriraju voljene igre (recimo Moguri Mod za Final Fantasy IX) od njihovih tvoraca i vlasnika. S tim na umu, radije bih preporučio original nego da nabavljate remaster i time podržite dalje „lenčarenje“ studija koji misli da ovako nešto sme da ima prođu kod igračke publike. Ali ukoliko je ovo jedini način da igru iskusite, ne bih vas smeo odvratiti od toga. U pitanju je ipak jedan od najboljih JRPG naslova svih vremena. Pa čak kada se i nalazi u jednom, s minimalno truda skrpljenom paketu. Konačna ocena ne oslikava kvalitet suštine igre, već i njenu vrednost kao remastera za koji se traži da igrači ponovo izdvoje novac kako bi naslov iskusili u daleko boljem svetlu. To svetlo, nažalost, i dalje isijava u najvećoj meri samo iz originalnog materijala. Sledeći put, nadamo se, razvojni tim će biti mnogo vredniji kada kultne i voljene naslove vraća na moderne platforme. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lošiji odjek savršene simfonije: Chrono Cross: The Radical Dreamers Edition recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Brzih retro šutera u skorije vreme ima sve više i više, gde svaki dolazi sa nekom svojom ludom i otkačenom varijacijom. Bilo da je to istočnoevropsko sivilo i ludilo u HROTu, RPG elementi i brutalna priča u HEDONu, ili jednostavno noir gangsterisanje u Fallen Aces. Tema koju pokrivamo danas su Lovecraft čudovišta i apsolutno nemoguće ludilo. Priča počinje pošto jedan od naša dva lika stignu u krčmu u mračnom lučkom gradu Pestisville u potrazi za njihovim nestalim rođakom. Bilo da krenete kao sveštenik ili kao mlada novinarka svakako ćete biti zaglavljeni u istom sosu natprirodnog ludila koje ćete morati da razotkrijete i preživite. Pored par sinematika, ostatak priče je veoma opcionalan ali vidljiv dok igrate. Samim tim možete samo pucati ili se udubiti u misteriju i ludilo. Prva stvar koju ćete primetiti kod gejmpleja, pored veoma čudnog stila, jeste da igra leti. Tačnije, praktično ćete ‘’kliziti’’ po mapi brzinom svetlosti. Međutim kada se naviknete na brzinu i kretanje, čitavo iskustvo postaje izuzetno zabavno. Stil kojim se igra vodi je definitivno baziran na retro naslovima sa početka samog životnog veka pucačina. Jedan od nedostataka je slab skok koji vam igra daje, tako da nećete baš preskakati protivnike i leteti unaokolo. Drugi se tiče malih arena u kojima ćete biti okruženi poprilično brzim protivnicima. No ovo su vrlo sitni nedostaci, jer ono što igra pruža i dodaje na staru formulu je mnogo zanimljivije i isplativije. Pre svega, Forgive me Father pokušava da ubaci solidan broj RPG elemenata u formulu retro pucačina, što nije strano ovom žanru, ali će to ovde ipak biti malo prominentnije. Svaki protivnik će imati HP bar koji ćete moći da vidite pošto krenete da pucate na njih. Sakupljaćete XP kako biste na svaki Level Up trošili poene za unapređenje ne samo svojih specijalnih sposobnosti, već i kako biste otključali nova oružja. Na primer, ako se opredelite za osnovnu pumparicu, imaćete priliku da je unapredite u neku od dve moguće varijacije – ovaj sistem važi za sva oružja. Ovo vam pruža šansu ne samo da ponovite igru radi testiranja drugog naoružanja nego i da ne brinete da li ćete skupiti taj upgrade ili ne. Specijalne sposobnosti će biti vezane za lika kog odaberete na početku – reporterku ili sveštenika. Korišćenje istih se dešava pošto popunite nivo ludila tokom borbe. Sama količina i raznovrsnost naoružanja i sposobnosti će vam dati mnogo opcija pri odabiru vašeg ličnog stila tokom igre. Bilo da proterujete zombije i razne karakondžule sa svetim krstom ili ih sečete na komade sa plamtećim mačem, zabava je zagarantovana. Ovime dolazimo do još jedne veoma zanimljive mehanike, a to je preciznost. U zavisnosti od toga gde pogodite protivnika, bila to glava ili neki drugi deo tela, možete ili naneti ogromnu količinu štete ili kompletno promeniti kako se protivnik ponaša. Svaki protivnik ima svoju posebnu ‘’caku’’, a svima je zajedničko da će biti rasparčani u ogromne količine sastavnih delova ukoliko ih razvalite sa dovoljnom količinom olova. Ako ne budete pazili lako možete ostati bez municije doduše. Lokacije su zanimljive ne samo na stilskom nivou već i zbog njihove progresije, gde ćete putovati od prilično bazičnog grada pa do apsolutno nepojmljivih mesta. No na svakoj lokaciji ćete vreme provoditi u potrazi za ključevima različitih boja kako biste napredovali u sledeću zonu ili nivo. Sakupljanje ključeva ne traje dugo i većina nivoa se prelazi za oko 10 minuta ili manje. Grafički stil je veoma zanimljiv pošto pokušava da kombinuje staro i novo. Kretaćete se kroz potpuno 3D okolinu, ali će sve protivnike kao i nekoliko predmeta predstavljati 2D sprajtovi. Mešanjem stripskog seta boja za aktivne predmete sa veoma tupim i pomalo realističnim setom za pozadine, dobija se veoma čudna i otkačena atmosfera. Poneki protivnici će prečesto izgledati kao nabacana količina boja i predmeta, ali će vam ipak biti prepoznatljivi po svojoj silueti. Sve ovo sasvim fino donosi taj Lovecraftski misteriozni užitak i strah. Osim nekoliko uzrečica i komentara koje će glavni likovi izgovarati, glasovne glume i nema previše, gde kvalitet iste nije baš najbolji. Ono što će gurati igru na nivou zvuka jeste heavy metal muzika koja će vas pratiti tokom masakra natprirodnih čudovišta i mutanata, gde numere odlično prikazuju svaki nivo i okršaj. Naravno ne smem da zaboravim da napomenem sjajne zvučne efekte oružja i protivnika. Najveće mane se svode na balans i ponašanje protivnika. Neki će previše jako udarati, drugi će se pak kretati previše brzo ili agresivno, dok će drugi biti izuzetno slabi ili će ih njihove putanje dovesti da budu smešno zaglavljeni. Najgore što može da vam se desi jeste da dođe do problema sa save fajlom. No razvojni tim već aktivno radi na ovom problemu. Ako ste fan retro pucačina, Forgive me Father je savršen izbor za vas, ili bilo koga drugog koga bar malo interesuje Lovecraft mitos. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: 1C Publishing EU Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Oče blagoslovi ovo olovo koje ispaljujem: Forgive me Father recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Šta je to u ljudskoj prirodi, zbog čega su „rogue like“ i „lite“ igre tako privlačne? Valjda ima nešto u tom osećaju postepenog napretka usled upornosti. Satisfakcija savladavanja prepreke koja se nekad činila nedostižnom. Šta god da je u pitanju, izgleda da popularnost žanra ne jenjava a verovatno nikada i neće. U duhu te izjave, pred nama je igra Revita u svom izdanju za Nintendovu Switch konzolu. Igra koja je pre više od godinu dana prvobitno objavljena na računarima, dostupna je široj publici u svom najkompletnijem izdanju do sada. Da li bi trebalo da obratite pažnju na nju? Ukoliko ste ljubitelj žanra – i te kako. Revita nas stavlja u ulogu dečaka koji pati od amnezije. U potrazi za odgovorima o svom poreklu, kreće na put kroz toranj na kom će mu se isprečiti mnoštvo raznolikih protivnika. Dovoljan zaplet da zagolica maštu i navede na igranje? Kada je ovaj tip igara u pitanju, ovakav zaplet je sasvim dovoljan. Igra je prezentovana u maniru dvodimenzionalne, pikselizovane grafike. Svet je oslikan minimalistički ali ima dosta duha, pa jednostavnost ovakvog grafičkog prikaza tu dolazi do izražaja. Grubo govoreći, igra izgleda dosta kvalitetno, bez obzira na retro stil kojim se koristi. Revita je u srži akciona, 2D platforma, sa povremeno haotičnom akcijom koja od igrača iziskuje brze reflekse i razmišljanje. U ovom smislu, kretanje protagoniste je tečno i odziv kontrola je odličan. Međutim, bez obzira na svoje dugogodišnje iskustvo u igranju ovakvih igara, opet moram da iznesem jedan element kao manu. Sećate li se „twin shooter“ igara? U pitanju su naslovi koji koriste obe palice džojstika istovremeno, levu uglavnom za kretanje u jednoj ravni u prostoru i desnu za konstantno nišanjenje oko igrača. Revita koristi ovakav kontrolni sistem, što znači da su kontrole malo „pomešane“ u odnosu na jednu prosečnu 2D platformu. Skakanje i izbegavanje napada korišćenjem tastera sa strane džojstika, ume da bude jako konfuzno. S tim na umu, pred igračem su dve opcije. Ili da uporno istrenira mozak da se navikne na ovakav kontrolni sistem, ili da promeni kontrole na neku od jednostavnijih varijanti čime se gube neke od mogućnosti koje je razvojni tim pokušao da plasira kao esencijalne. Ovo se naročito oseća u pogledu naprednih opcija kretanja, gde skok i pucanje u zemlju istovremeno, omogućavaju da doprete do viših platformi. Takođe, dugme za brzo kretanje i izbegavanje protivničkih napada, u svakoj drugoj varijanti osim podrazumevane, kao da više komplikuje stvar umesto da je uprošćava. Moj savet vam je da se naviknete na podrazumevane kontrole, ali samo pod uslovom da ozbiljno nameravate da zaigrate igru, jer i to može imati svoju cenu kad se vratite na neki „normalniji“ naslov nakon toga. Prelaženje nivoa, osim što traži da budete vešti u akcionom delu, nudi i mogućnost da se ojačate nekim od unapređenja koja plaćate sopstvenom energijom. Kako je u pitanju najvredniji resurs koji imate na raspolaganju, jako je važno dobro promisliti pre nego što se odlučite da kupite neko poboljšanje od usputnih trgovaca ili platite otvaranje pronađenog kovčega sa blagom. Uz sve to, igra je ispunjena tajnim prolazima kao i onim koje otvarate ključevima stečenim usput. A kao najbitniji ključ od svih, stoji razumevanje sistema napretka i statistika. Samo pažljivim eksperimentisanjem sa unapređenjima i oružjem možete dalje napredovati. Ali povremeno izgubljena partija, neminovno će se događati. U tom slučaju, bićete nagrađeni u zavisnosti od toga koliko daleko ste dogurali, valutom koju možete trošiti u centralnoj oblasti, pa otključavati trajna i najkorisnija unapređenja. Konačno, igra obiluje interesantnim muzičkim temama, koje u retro maniru pozivaju da se što više udubite u akciju, ali i misteriozni svet koji ipak poseduje nekoliko interesantnih priča za ispričati… Revita je naslov koji bi svako željan dobre „rogue lite“ akcije trebalo da isproba. Kao jedina prava mana, ponovo se nameće nezgrapni kontrolni sistem. A svaka ostala, najviše je obojena vašom odlučnošću i pitanjem – koliko daleko imate strpljenja da dogurate. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Plan of Attack Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobra igra i zle kontrole: Revita recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. Iako je napravila veliku bum pre nekih šest godina, VR tehnologija u video igrama je trenutno u nekoj vrsti stagnacije sa tek povremenim hitom, pa nema sumnje da je u pitanju sfera visokog potencijala kada je interaktivna zabava u pitanju. I ne samo to, već bi 3D platforme u virtuelnoj realnosti mogle da dožive neku vrstu renesanse. Treća dimenzija i procena dubine, neprocenjiva je stvar kod ovih igara, što sam definitivno utvrdio pre desetak godina, igrajući Super Mariovu avanturu na 3DS konzoli. A nakon što sam probao Astro Bot i Moss, bio sam ubeđen da će poput lavine uslediti desetine sličnih naslova na PlayStation setu za virtuelnu realnost. Nažalost, to nije bio slučaj i dolazak igre Lucky’s Tale na PSVR, iako već šest godina postoji na računarima, i te kako je dobrodošao. Kada bismo je posmatrali na standardnom ekranu dvodimenzionalnog prikaza, lako bi mogla proći ispod svih radara kao prosečna, ili čak igra siromašnijeg izgleda. U VR-u, to je sasvim druga priča. Kao da sve postaje mnogo „prisnije“ sa igračem. Osećaj je kao da se kompletan jedan svet uklopio u minijaturu koja se razvija direktno pred vama. Prijatna paleta boja, simpatičan dizajn likova i šarmantne animacije dok karakteri vrše interakciju između sebe ili sa igračem, predstavljaju srž dopadljivosti ovog naslova. Platformisanje nije naročito inovativno, priča ne grabi pažnju i težina igre je prvenstveno usmerena na mlađu igračku publiku, a opet – nije lako odvojiti se od igre, jednom kad uronite u nju. Dobro, bol u očima nakon sat vremena VR igranja, uglavnom se postaraju oko toga… Laki će kroz igru proći desetinom nivoa, od kojih je svaki solidne dužine. Mada kao celina, igra nije naročito duga i moguće je preći je za par sati, a na raspolaganju imate i dodatne izazove u vidu trke s vremenom, koje su mnogo teže od standardnog prelaženja. Zapravo, toliko su teške da ne vidim način da ih neko dete, ciljna publika običnih nivoa, uopšte i pređe pre bar svog petnaestog rođendana. Mada šta ja znam, današnja deca su čudo… Celo iskustvo odnosno pozitivnu atmosferu upotpunjuju vesela muzika i plejada zabavnih zvučnih efekata. Mada moram da priznam da me je manjak vibracije džojstika iznenadio. Možda nisam dovoljno čačkao po opcijama, ali VR igra bez podrške za vibraciju, nije nešto sa čime sam se često susretao. U 3D platformama, naročito ukoliko se igraju u VR-u, kamera ume da predstavlja najvećeg od svih neprijatelja. Na svu sreću, ovde funkcioniše jako lepo. Sve je pregledno, lako je resetovati je u bilo kom trenutku, a način na koji prati igrača bilo da napreduje kroz nivo, ili se kroz njega vraća, dosta je prijatan. Iznenađujuće dobro iskustvo na tom polju. Jedine stvari koje bih mogao da iznesem kao zamerke za ovaj naslov, jeste par već pomenutih činjenica. Igra je dosta laka i brzo se prelazi, dok za produžetak iskustva preostaju samo izuzetno teški, dodatni izazovi. Uz to, igra ne koristi pun potencijal virtuelne realnosti, pa je interakcija sa objektima oko vas minimalna. Ovo se tiče i činjenice da u igri možete pomeranjem glave zaviriti u bilo koji ćošak, a u njemu nažalost, nećete pronaći aman baš ništa. Kao kratku avanturu u kojoj možete uživati zajedno sa nekim mlađim, Lakijeva Avantura je za svaku preporuku. Dok mlađi uživa u prelaženju, vi se znojite uz dodatne izazove i eto zabave za celo jedno poslepodne. Na duže staze, PlayStation VR-u će biti potrebni ipak neki novi, kvalitetniji naslovi. Kao što rekoh, ova platforma je jako plodno tle za takve igre, a čekanje na njih slobodno prekratite uz Lakija. Siguran sam da nećete nimalo zažaliti. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Playful Studios Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kratka priča za sreću: Lucky’s Tale recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Kao konstantno rastući trend u svetu, kriptovalute nas u skorije vreme neće napustiti, ma koliko to očekivali ili priželjkivali – jedino što se menja jeste broj ljudi koji ih prihvata kao metod kupovine. Ideja kriptovaluta nastala je još krajem 20. veka, ali sa sigurnošću možemo reći da je Bitcoin prva prava kriptovaluta. Kada ove faktore uzmemo u obzir, zajedno sa činjenicom da igre-simulacije koje nastoje da prikažu svaki aspekt naših života postaju sve popularnije, dobijamo igru Crypto Miner Tycoon Simulator domaćeg studija Bigosaur. Crypto Miner Tycoon Simulator je ultimativna simulacija rudarenja koja pokriva svaki aspekt ovakvog poslovanja, od sastavljanja RIG-ova za rudarenje, odabira komponenti, softvera i praćenja zagrevanja računara, pa do samog vođenja biznisa sa zapošljavanjem ljudi. Igra nas prvo vraća u 2010. godinu, praktično na sam početak ‘’kriptopomame’’ sa Bitcoinom. Pred igračima je odabir nekoliko scenarija podeljenih na kontinente. Svaka regija nudi određene benefite i poteškoće za sam početak biznisa, gde je u Severnoj Americi recimo sve ‘’lakše’’, jer su plate i standard veći, dok je situacija u Africi teža ali ipak nudi neke olakšice. Isprva je dostupan samo scenario Severne Amerike, gde priču počinjete kao neiskusni klinac, sin bogataša kome se dopada ideja kriptovaluta, koji vam daje veliku količinu novca kako biste započeli biznis. Već na samom početku se vidi pažnja koja je posvećena najsitnijim detaljima u Crypto Miner Tycoon Simulatoru, gde je potrebno odabrati RIG i odgovarajuće komponente, dići sistem na računaru i krenuti sa rudarenjem. Moram ponovo da istaknem da sam jako impresioniran posvećenošću detaljima u igri, gde možemo videti istorijski tačne cene kriptovaluta i pojavljivanje istih. Naravno, ovo ne znači da će sve ići istim putem, već igrač u jednom momentu slobodno može preokrenuti tok istorije, to jest kroz manipulaciju cene na društvenim mrežama i hajpovanjem određenih valuta. U tom smislu, igra poseduje izuzetnu dubinu. Likove u igri možete obučavati kako bi naučili dodatne veštine i time lakše profitirali od svog biznisa. Recimo, moguće je naučiti Linux i time obezbediti besplatni OS za računare, potom overclocking i softverske veštine, a kasnije kroz igru treba savladati i menadžment, jer će u jednom momentu porasti potreba za više zaposlenih. Međutim, potrebno je pronaći dobar balans, jer ako vam je okruženje previše bučno zbog rudarenja, nećete moći da se fokusirati na učenje. Dubina igre vremenom raste i potrebno je pratiti vesti i poruke igrača kako biste mudro napredovali i ispratili trendove, jer ubrzo nakon Bitcoina dolaze i druge kriptovalute za rudarenje. U nekoliko navrata ćete biti u iskušenju da prodate stečenu kriptovalutu za male novce, ili će vam misteriozni tipster iz budućnosti reći da kupite što višu sumu. Scenario u Severnoj Americi je prilično lak za igranje, ali pravi izazov nude regije iz država trećeg sveta. Milina je pratiti svoj napredak kao i rast cena kriptovaluta. U kasnijim fazama imaćete ogroman broj opcija, poput prelaska na struju dobijenu od solarne energije, pa proširenje farmovanja na ogromne rigove u halama. Sa porastom kompleksnosti rastu i rizici, te pažljivo morate razmatrati svoje sledeće korake. Grafički, igra je prosta i podseća na klasične 16-bit igre, što je dobar izbor, a i sam developer je poznat po ovom stilu. Što se tiče zamerki imam ih vrlo malo – postoji nekoliko bagova i možda bi bilo bolje da je UI malčice prostiji. Voleo bih kada bi ovaj Crypto Miner Tycoon omogućio kupovinu nekih trofeja, kako bi se u igri stvarno prikazalo koliko je para prikupljeno, recimo kupovinom luksuznih vila, skupih automobila i sličnog. Ako ste propustili uzbuđenje oko kriptovaluta kada su bile u samom povoju, Crypto Miner Tycoon Simulator je prava igra sa prilikom da to iskusite, i to na krajnje realističan način. Čak i da vas ne zanimaju kriptovalute, Bigosaur je napravio krajnje kvalitetan Tycoon Simulator kojem vredi posvetiti pažnju, pogotovu ako ste fan žanra. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Bigosaur Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Majnovanje u modernom izdanju: Crypto Miner Tycoon Simulator recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. Skywalker Saga je odlagana više nego bilo koja druga Lego igra, ali definitivno mogu reći da se čekanje isplatilo. Posle jako dugo vremena konačno vidimo neku istančaniju evoluciju formule Lego igara i šta bi one mogle biti. Lego Star Wars: Skywalker Saga je ogromna igra koja, ne samo da pokriva svih devet filmova ove kultne franšize, već i menja strukturu igre i sveta na nešto slično otvorenom univerzumu. Imaćete opciju da putujete širom galaksije, posećujući pregršt planeta koje ne moraju uvek biti nužne za dalji napredak. Sloboda igrača je ovde veća nego ikad, dok je veličina i atmosfera ovog univerzuma možda ono što ova igra najbolje prenosi. Priča će pratiti svih devet filmova od kojih svaki ima tri čina sa veoma filmski odrađenim sekvencama, ponajviše zbog promena u samom gejmpleju. U Skywalker Sagi ćete imati više od 380 likova raspoređenih u nekoliko različitih kategorija, konkretno deset. Prvo što se da primetiti jeste promena perspektive, prvenstveno kod likova koji koriste blastere, gde se kamera prebacuje iza vašeg ramena, što je tipično za akcione igre iz trećeg lica. Ovaj zum kamere koji vas dovodi do neposredne akcije izbliza predstavlja znatno veću promenu i na nivou dizajna i na nivou gejmpleja. Pored toga što ćete zapravo nišaniti dok budete rokali neprijatelje, imate i, relativno rudimentarne, kombo udarce za svaku od kategorija likova, dok neki specijalni likovi imaju i specifične poteze kojima se mogu dičiti. Borba ne predstavlja neki veliki izazov ali je osvežena, s obzirom da se sada posmatra da li ste pogodili glavu ili noge protivnika, time mu nanoseći više štete ili ga onesposobljavajući za kretanje. Pogotovu u glavnim misijama (kroz koje ćete i otključavati najveći broj karaktera), ova perspektiva dovodi do izražaja najbitnije i najbolje momente filmske sage, s obzirom da su određene promene dijaloga ili tajminga samih događaja odlično izmiksovane i uklopljene u prepoznatljivi Lego humor koji će ponovo biti zabavan svim uzrastima. Sakupljanjem ‘’novčića’’ i specijalnih kajber kocki, otključavaćete nove sposobnosti za svaku kategoriju likova, dodajući im nove razarajuće kombo udarce, specijalne poteze i skillove koje mogu čak i uticati na rešavanje nekih zagonetki ili potencijalno gustih situacija. Iako je borba i dalje poprilično jednostavne prirode uz sve ove poteze, ovo osveženje je bilo preko potrebno u Lego igrama, s obzirom da je jedan od najdosadnijih segmenata u igrama upravo bila bazična borba. Dosta kajber kocki i drugih bitnih predmeta se krije iza apsurdno velikog broja zagonetki koje možete naći u skoro svim segmentima igre, ali njihova upotreba koja se ovde ogleda u nadogradnji vaših likova im dodaje poseban značaj i znatno satisfaktorniji osećaj napredovanja. Zagonetke su slične prethodnicima, zahtevajući određene tipove likova kako biste pristupili određenim zonama, dok su ovde ukombinovane i sa njihovim inherentnim sposobnostima kao što je prevođenje teksta kod protokola droida i slično, uvodeći još više te SW atmosfere u celokupno iskustvo. Univerzum je prepun sadržaja, uz svemirske bitke sa preko sto različitih brodova na raspolaganju. Česti će biti i nasumični susreti sa protivnicima u vidu lovaca na ucenjene glave ili imperijalnim lovcima. Nažalost ove svemirske mape nekada umeju biti premale, to jest tesne za pojedine bitke sa nešto više borbenih brodova, što naravno ne znači da je to uvek slučaj, pogotovu kada govorimo o Zvezdi Smrti i bitkama u nivoima gde se ona pojavljuje. Što se tiče samog sveta i univerzuma, on je prelepo prenesen u Lego okruženje, gde se sada senke, osvetljenje i teksture stvarno mogu uočiti na jednom dosta višem nivou nego u prethodnicima. Pored samog izgleda, Skywalker Saga savršeno kreira i atmosferu, gde su glavna mesta na planetama jako živopisna, puna NPC likova i naravno velikog broja različitih lokacija do kojih ćete neretko putovati u nekim od kopnenih vozila. Zvuk je više nego solidan, čiji efekti jedino popuštaju kod raznoraznih tipova blastera koje koristite, dok je blago izmenjena muzika Džona Vilijamsa tu svakako maestralna. Glasovna gluma je jako dobra, uz neka kultna imena koja daju glasove svojim i pojedinim drugim likovima u serijalu, čak i u ovom izmešanom izdanju priče, koje se, ponovo, odlično uklapa u ovaj Lego svet. Igra će raditi i na dosta zastarelim konfiguracijama, te performans ne treba predstavljati nikakvu brigu, što je za svaku pohvalu jer igra stvarno ume impresivno izgledati bez obzira na to što je u pitanju Lego. Konzole imaju dva moda, performansni za 60 FPS-a i onaj koji se više fokusira na kvalitet sa 30 FPS-a. Međutim, postojanje ovog 30 FPS moda mi nikako nije jasno, jer poboljšava kvalitet slike, dok zauzvrat daje čudne tajminge frejmrejta, pa će osećaj usporenosti biti sveprisutan dok budete igrali. Na performansnom modu ovih problema nema. Multiplejer i dalje dolazi jedino u obliku lokalnog, online kooperativni multiplejer i dalje nije fokus TT Games-a, te jedini način da igrate sa nekim jeste da upalite split screen. Isprobao sam ovu opciju, koja čitavo iskustvo čini još zabavnijim, mada ume malo pomučiti hardver u nekim prenatrpanim momentima koji iziskuju više resursa u duplom prikazu. Lego Star Wars: Skywalker Saga i dalje nije igra bez mana, ali predstavlja jednu fascinantnu evoluciju potencijala ovog „žanra“ ka onome čemu su se mnogi fanovi nadali. Iako su pojedine svemirske zone premale, i side questovi i dalje ne briljiraju pričama i dušom, celokupno iskustvo je toliko dobro ukombinovano sa filmskim serijalom i znatno zabavnijom borbom u ogromnom univerzumu, da je nemoguće ne preporučiti ga svim fanovima, bilo Lego igara, Star Warsa ili dobre combat/puzzle zabave. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Saga u možda najidealnijem ruhu do sada: Lego Star Wars: Skywalker Saga recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Malo je falilo da u aprilskom broju našeg časopisa imamo tri igre pristigle iz smera Square Enix giganta, koje su me ostavile bez teksta u krajnje lošem smislu. Na svu sreću, Stranger of Paradise, iako je jedan od najčudnijih Final Fantasy spin-off naslova, ne može se svrstati među loše igre. A kao da se trudi da u tome uspe! Smeštena u mračniju verziju sveta iz prve igre serijala, ova Final Fantasy Origin priča vas stavlja u ulogu Džeka, predvodnika jedne od najbleđih postava likova koje sam ikada video. Džeka na njegovom putu vodi opsesija da uništi zlo poznato kao Haos, tako da bih kompletnu priču mogao da opišem jedino kao prenaglašenu skupinu nabacanih scenarija, kojoj malo fali da bude toliko loša da je dobra, ali nažalost – ni to joj ne ide od ruke. Kao da je kompletan scenario pisao tim izuzetno inteligentnih i talentovanih mravojeda, a režisersku palicu poput štafete razmenilo deset reditelja koji nisu imali međusobni kontakt. Retko svedočimo ovako basnoslovno lošoj simfoniji bez duše, kada su u pitanju likovi i priča nekog Final Fantasy naslova. Ali ukoliko vas priča može zadovoljiti bez obzira na kvalitet, sve dok se nešto kroz nju dešava, imate sreće. Ovde se dešava i te kako mnogo toga! Vizuelno, igra takođe ne izgleda kao Final Fantasy naslov novije generacije, već radije kao nešto što je moglo biti objavljeno i pre pet godina na prethodnoj generaciji konzola. Iako nije u pitanju obavezno loša stvar, kako igra ne izgleda loše, eto prilike da u nekom naslovu odaberete i režim izvođenja koji preferira frejmrejt u odnosu na rezoluciju. Nećete skoro pa ništa izgubiti a dobićete značajno fluidnije izvođenje kada krene akcija. O da, akcija! Ako je nešto u ovoj igri zaista dobro, onda je akcija upravo to. Ovo ni ne čudi, s obzirom na to ko je radio na igri. Očekujte dosta poteza, bleštave borbe i mnogo eksperimentisanja pri uništavanju protivnika. Da je ostatak igre bar upola dobar koliko akcioni deo, već bih sada mogao da vam je bezrezervno preporučim. Mada nije kao da ovde ne možemo pronaći i još nekoliko dosta kvalitetnih elemenata. Ukoliko ste dobar poznavalac i ljubitelj serijala, imate čemu da se radujete. Igra će vas provesti kroz većinu svetova glavnog serijala, bar nekim od prepoznatljivih lokacija. I dok nisu u pitanju iskopirani delovi ranijih igara, svaki od njih tematski bezgrešno pogađa u nostalgičnu metu. Još kada krene muzika inspirisana igrom iz koje lokacija potiče, svaki fan će nesumnjivo biti dobro prodrman. I dok detalji i mogućnost eksperimentisanja skoro uvek predstavljaju plus, naročito kada su u pitanju igre zasnovane na dobroj akciji, dolazimo i do najluđeg elementa ovog naslova. Količina predmeta i oružja, a zatim njihov menadžment, nešto su najluđe što sam video u poslednje vreme. Iako inventar poseduje mnogo mesta, igra vas prosto obasipa opremom koju pronalazite usput. Dok trepnete, svako mesto u inventaru biće popunjeno, a ni tu nije kraj mukama. Pronaći najbolju opremu među svim stvarima koje posedujete, pravi je košmar. Toliko je statistika, afiniteta i drugih začkoljica koji od lošije opreme prave najbolji izbor za pravog lika i od najbolje opreme prave najgori izbor za pogrešnog lika, da me je glava jako često bolela. Žongliranje i vaganje opremom, moguće je zaobići opcijom automatskog opremanja najboljim predmetima. Nažalost, ovo ne garantuje da su ti predmeti najbolji upravo za odabranog lika. A nedostatak opcija za filtriranje i sortiranje, od cele situacije prave još gori haos. Da je ovaj haos ono što Džek sve vreme stremi da uništi, u potpunosti bih ga razumeo i podržavao! Velika količina mogućnosti, kako uzrokovana mnoštvom opreme ali i klasama kojoj svaki od likova može pripadati, od cele igre prave nepotrebno komplikovan sistem upravljanja predmetima i statistikama. Sigurno postoji izvestan deo publike koji uživa u ovakvoj vrsti mikromenadžmenta, ali igra u kojoj akcija predstavlja najsvetliju tačku naslova, ne bi trebalo da bude sabotirana od strane ovako komplikovanih i neispoliranih sistema. Naposletku, Stranger of Paradise tek zaviruje na teritoriju igara koje mogu da vam preporučim. Ukoliko ste željni dobre akcije i mnoštva dešavanja, bez obzira koliko ona smislena ili ne, ovo je savršen naslov za vas. No ukoliko vas konstantno žongliranje predmetima plaši, ili vas pomisao na postavu karaktera bez imalo šarma odbija, bojim se da je ovo Final Fantasy naslov koji bi trebalo da zaobiđete. Konačno, ako ste igrač koji pripada po malo svakom od ovih opisa, ova igra bi trebalo da bude dobar izbor, bar na tridesetak sati dok ne pređete glavnu kampanju i opravdate cenu koja se traži za nju. Verovatno jedan od najčudnijih Final Fantasy naslova ikada, a opet ne katastrofa oko koje kao da celo vreme oscilira. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zbilja nesvakidašnji Final Fantasy naslov: Stranger of Paradise: Final Fantasy Origin recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Tiny Tina’s Wonderlands ima tu čast da zvuči kao neki osrednji DLC za Borderlands 2. Međutim u pitanju je potpuno odvojena igra, iako ne odmiče preterano od svojih glavnih prethodnika. Ovoga puta bićete jedan od glavnih aktera u table top kampanji koju vodi Tiny Tina, potpuno ćaknuta klinka iz Borderlands franšize koja je bila jedan od najzanimljivijih likova iz BL2. Na početku njene kampanje moraćete da kreirate svog lika, a Wonderlands nudi šest različitih klasa tipičnih za table top RPG-ove kao što je D&D, pa ćete imati opciju da se mlatite izbliza, iz daleka, bacate magije, prizivate pomoćnike i slično. Svaka od klasa ima nekoliko različitih sposobnosti od kojih svaka ima svoje drvo u koje možete ulagati poene. Ovde po prvi put imamo i nešto detaljniji kreator likova gde zapravo možete menjati izgled svog lika, kao i verovatno najbolju opciju „slider override“, gde možete otići u apsolutni haos sa slajderima za izgled vašeg lika i napraviti neke poprilično abominalne kreacije. Tiny Tina’s Wonderlands ima relativno rudimentarnu, iako zabavnu priču u početku, s obzirom da tehnički igrate Borderlands sa fantazijskom podlogom. U Borderlandsu je narativ uglavnom bio nit’ pun pogodak, niti pun promašaj, sa izuzetkom fantastičnog BL2, koji je i dalje imao par slabih momenata. Međutim, sa Tiny Tinom se ponovo javlja relativno slab narativ viđen u BL3, sa dosta provučene nepotrebne političke (ne)korektnosti, koji svakako ume da ubije ionako mlak humor, koji doduše ume biti jako zabavan u nekoliko trenutaka. Svakako će vam priča držati pažnju od početka do kraja, ali ne očekujte neki iskorak u odnosu na prethodni deo, jer je očigledno da pisci pate od istih boljki kojima su ugrozili pisanje u trojci. Priča svakako nije ni bila fokus BL igara, već njegov identitet kao looter-shooter igra. Tiny Tina’s Wonderlands mi je lično probudila nadu da će uvesti nešto novo, pogotovu zbog RPG potencijala koju table top postavka nosi sa sobom kroz igračku interakciju, raznovrsnost i ludilo koje bi Tina mogla da uvede u svoju kampanju. Nažalost ovaj potencijal je premalo iskorišćen, s obzirom da uprkos novim mehanikama, TTW je i dalje BL sa fantazijskim začinom preko. Borba je gotovo ista kao u BL3, makar što se pucačke mehanike tiče, mada su sposobnosti klasa znatno zabavnije i uklapaju se više u fantazijsku pozadinu, dok ćete ovde imati i oružje izbliza u odvojenom slotu, kao i par stvari kao što su magije, prstenje i slično. Sada imate i šest atributa, koji su u velikoj meri slični onima iz D&D-a, kao i iz klasičnih RPG-ova, pa će povećavanje njih uticati na različite sposobnosti vašeg lika. Odabirom pozadinske priče vašeg lika mu takođe menjate početne vrednosti ovih atributa, dodajući dodatnu raznovrsnost pri klasama. Gearbox se doduše malo vratio korenima i sistemu loota sličnom u BL1, pa sada oklopi i oružja mogu promeniti dosta, dodajući iskustvene poene na određene atribute i sposobnosti, uvodeći još više opcija za min-maxovanje vašeg lika. Oružja imaju standardnih pet elemenata štete koju mogu nanositi, a uz to je uvedeno i nekoliko novih proizvođača oružja uz već postojeće kojima je Tina promenila nazive zarad njene kampanje. Ako govorimo o svetu i toku igre, istraživaćete ga u izometrijskom fazonu dok ne dođete do određene lokacije. Problem sa sporednim aktivnostima i lokacijama jeste generalno reciklaža istih i repetitivnost koja se jako brzo javlja kao posledica toga. Ulazićete u arene koje će biti ili veoma slične prethodnima ili gotovo iste. Randomizacija ovih okruženja je u najbolju ruku rudimentarna, pa iako je sama borba veoma zabavna, ubrzo ćete doći do zasićenja, makar dok ne pređete igru do kraja. Tu se dolazi do chaos dungeon-a koji će posedovati nešto bolju randomizaciju sa, naravno, najboljim mogućim lootom. Multiplejer tu i dolazi do izražaja, s obzirom da su osnovne četiri težine, čak i na najvišem nivou u ranoj fazi igre relativno jednostavne, sve do ovih borbi gde se već sinergije između saigrača više traže, pogotovu sa veoma oštrim skaliranjem za svakog dodatnog igrača u ekipi. Što se tiče dizajna, grafička podloga je gotovo istovetna kao u BL3, osim što se sa vizuelne strane Gearbox ovde svakako oslobodio na planu fantazijske podloge. Sve je znatno ekstravagantnije, pogotovu dizajn protivnika. Ovo se nažalost ne može reći za oružja, s obzirom da i dalje odudaraju od pozadine sveta, sa nekoliko izuzetaka iz novih proizvođača. Zvuk je više nego solidan, pogotovu u surround delu, mada ćete svakako imati mini mapu koja će vam biti više korisna. Muzika je s druge strane relativno prosečna, osim u nekoliko momenata prilikom borbe gde uspešno ume da dočara taj table top osećaj. Optimizacija je znatno bolja nego u BL3, međutim multiplejer pati od dosta lošeg netkoda, gde često ume biti problema sa povezivanjem sa saigračima i povremenim izbacivanjima. Padovi u frejmrejtu su retki, ali se dešavaju, što zbog laga, što zbog dosta zahtevnih animacija i haosa na ekranu, pogotovu ako igrate sa više ljudi. Uz sve to izrečeno, ostaje neki neprijatan osećaj gde Gearbox kao da nije uspeo da iskoristi sve čari table top aspekata kojima se igra diči. Narativni deo je ovde verovatno najviše zafalio, uz neke dodatne sposobnosti koje su mogle da se dodaju uz bolju randomizaciju. Fanovi BL serijala će sigurno uživati u ovome, pogotovu zbog jako zabavnih oružja i same borbe, ali Tiny Tina’s Wonderlands i dalje se najbolje može opisati kao blagi fantazijski spin-off franšize koji je mogao da bude znatno više od toga. Ipak, uprkos tome, zabava je zagarantovana ako ste ljubitelj BL-a ili looter shooter RPG-ova uopšte. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mala Tina u zemlji čuda: Tiny Tina’s Wonderlands recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. WWE franšiza i 2K Games našli su se u nimalo zavidnoj poziciji zahvaljujući gresima iz prošlosti. Raskalašnost u razvoju godišnjih izdanja i očekivanja da će publika slepo prihvatati praktično isti proizvod iz godine u godinu uzela su maha i red je došao da izdavač nauči skupo plaćenu lekciju. Povratak je koštao jedno izdanje WWE igre, odnosno kašnjenje istog, kojeg nije bilo na vreme radi “kalibracije” i promene ključnih stvari koje nekoliko godina unazad nisu štimale. Developer nije promenjen, Visual Concepts je ostao na čelu, ali se uozbiljio, da odmah kažem to. Odmah po lansiranju igre, dobija se prilika da se prođe tutorijal koji nas sprovodi kroz sve gejmplej mehanike, gde se odmah vide blagodeti dodatnog rada. Nema više kompleksnih kombo patterna, već je sve uprošćeno i daleko pristupačnije za igranje. Stamina i helti su isto uprošćeni, ali opet fino uklopljeni da ne narušavaju upotrebu nekolicine kombo poteza koje rvači imaju na raspolaganju. Drugim rečima, WWE 2K22 predstavlja preko potrebno osveženje u odnosu na prethodna izdanja i ponuda dosta sija, pogotovu kada se sagledaju modovi igranja koji su dosta raznovrsni. Postoji nekoliko modova igranja. Egzibicioni mod, gde u osnovi možete da birate između nekoliko tipova mečeva (jedan na jedan, Tag Team, No DK, Falls Count Anywhere, tuča u bekstejdžu, pakao u ćeliji, Royal Rumble, i slično). Zatim tu je MyRise koji u osnovi služi kao mod priče, gde su vam na raspolaganju muški i ženski rvač, sa naravno različitim pričama. Još uvek sam u ženskoj priči, tako da ne mogu mnogo da otkrijem o tome, ali je definitivno zabavna. Ipak, ne očekujte previše od njega. Za mene ovaj mod vredi igrati jer jednostavno toliko volim ovu igru, i iskoristiću svaku priliku da je opikam. Tu je i MyFaction, u osnovi deo igre za prikupljanje karata. Srećom, igra se samo protiv veštačke inteligencije, jer se u suprotnom bojim da bi ovaj režim završio kao Ultimate Team za FIFU… Postoje izazovi poput nedeljnih kula i nekoliko izazova koji vam donose novčiće u igri, pomoću kojih otvarate pakete i poboljšavate svoj tim. Nažalost, ne suzdržava se u potpunosti da ljudima ponudi premium valutu za gotovinu. Učinite sebi i svojim roditeljima uslugu deco, NE podržavajte ovo. Bez uvrede za 2K, ova igra je odlična, ali dosadna praksa nuđenja premium valute… ozbiljno? Mora da su puštali Shance O’Macovu muzičku temu kada su ovo implementirali u igru… Rey Misterio ima svoj Showcase mod koji za početak ima 11 mečeva. Poslednji 12. meč se otključava nakon završetka svih ostalih mečeva i ispunjavanja svih ciljeva u tim mečevima, gde nam Rej priča o svojim osećanjima i o tome kako se meč odigrao. Kada se ispune ciljevi, igra prelazi sa animacije u igri na pravi šou, pa zatim nazad na animaciju gde Rej nastavlja da priča o svojim osećanjima i o tome zašto su mu određeni mečevi bili važni. Prvih nekoliko mečeva koji istražuju njegov odnos prema Ediju Gereru su posebno emotivni, gde čak uključuju i RAW epizodu nakon Edijeve smrti, što je bilo posebno srceparajuće. Sve u svemu, ima sjajnih mečeva, ali neki od njegovih značajnijih okršaja, posebno onih koji su vezani za Dominikovu priču, su isključeni. Verovatno nisu hteli da ispričaju priču 2022. jer bi danas ovo bila nemoguća priča, pretpostavljam. MyGM vam omogućava da izaberete GM-a od Sonje Deville, Šejna Mekmejon, Stefani Mekmejon, Adama Pirsa ili Vilijama Regala (da, onog koji je pušten i pridružio se toj drugoj kompaniji tek prošlog vikenda). Sledeće ćete izabrati emisiju (Smackdown, Rav, NXT, NXT UK). I GM i Show imaju posebnu bonus karticu koja vam daje prednost. Imaćete nešto početnog novca da potrošite na draft i izaberete svoje superzvezde, pa će AI ili drugi igrač izabrati posle vas, i tako dalje. Nakon toga ćete morati da postavite emisiju, utakmice i promocije. Navijači će ocenjivati vaše mečeve i na osnovu ishoda ćete zaraditi nešto novca za naredne nedelje. Vaš cilj je da pobedite rivalsku emisiju. Možete igrati i onlajn ili preuzeti odabrane rvače/arene/prvenstva drugih igrača. Ovo je dobro funkcionisalo u ranom pristupu i već postoji mnogo sadržaja za preuzimanje. Većinu svog vremena proveo sam u GM režimu, iako je ono što me tera da se vraćam u ovaj režim pomalo razvodnjeno. Više se ne radi samo o popularnosti, već postoji strategija koja ulazi u celu priču, i sa dodatkom power kartica koje mogu poremetiti šou drugog GM-a dok pokušavate da shvatite kako da postavite sopstvenu emisiju. Ovo čini dobar režim igre čak iako je, kao što rekoh, pomalo razvodnjen. Ovo je praktično najbolja WWE igra otkako 2K poseduje franšizu. Mehanika igre je toliko poboljšana zahvaljujući novim promenama i pruža potpuno novo iskustvo. Grapple, Heavy Attack i Light napadi imaju jedinstvene dugmiće, sada možete blokirati neprijateljske napade, a parametri specijalnih poteza su promenjeni na dobar način. Skoro svaki režim igre u WWE 2K22 dobio je poboljšanja, što je za svaku pohvalu. Ako ste dugogodišnji fan serijala i skeptični ste zbog prethodnika, bez brige. Rvanje je ponovo in, i to na dobar način! Autor: Milan Janković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak WWE međ’ gejming scenu na velika vrata: WWE 2K22 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Kad se samo osvrnem na količinu pitanja u vezi sa njim, shvatam da je Kirbi možda i najintrigantniji Nintendov karakter. Kako to da su njegove igre tako lake a tako teške? Da li je on zapravo negativac svojih naslova, s obzirom na to da proždire gotovo bezopasne protivnike? Kakva je to kosmička slučajnost, da bez ikakve namere ovo ružičasto čudo koje usisava sve pred sobom, ime deli sa najčuvenijim usisivačem na svetu? Godine su učinile svoje i na mnoga moja pitanja, odgovor je dalo iskustvo. A u ovom konkretnom slučaju, osvrnuo bih se na prvo koje sam naveo. Kako su to Kirbijeve igre i lake i teške? Odličan dizajn, dragi moji čitaoci. Gotovo sve igre serijala pa tako i ova, dizajnirane su na takav način, da ih može preći i neko ko se tek upoznaje sa svetom video igara. Ali prevazilaženje svakog izazova koji igra nudi, od vas već traži da budete igrački veteran. Ovo nije nov pristup dizajniranju igara i nešto je na šta smo već navikli kada je Nintendo u pitanju. I dok negde balans teškog i lakog može biti narušen, kao što je to bio slučaj sa Mariovom Odisejom, najnovija Kirbijeva avantura pruža gotovo jednaku količinu izazova i satisfakcije manje iskusnim i najiskusnijim igračima. Kirby and the Forgotten Land je smešten u trodimenzionalni svet, i po izvođenju više liči na neku Super Mario avanturu nego na prethodne Kirby naslove. No dok kretanje u prostoru pruža dosta slobode, kamera je gotovo sasvim fiksirana i u stopu vas prati iz istog ugla. Na ovaj način, igra ostvaruje pun potencijal svog dizajna, gde nećete iz vida gubiti cilj a opet će ostati dosta prostora za tajne koje je prava uživancija otkrivati. Priča prati Kirbija koji zajedno sa dobrim delom populacije njegove domovine, biva usisan (sad zna kako je to) u alternativni svet, koji najviše podseća na postapokaliptičnu viziju planete Zemlje. Da, The Last of Us vibracije u stopu su me pratile, što je jedini element za koji sam bio siguran da nikada neće biti implementiran u neku Kirbijevu avanturu. Na svu sreću, pogrešio sam. Jer osećaj misterije i želje za istraživanjem, jači je verovatno nego u bilo kom drugom naslovu serijala. Grafički, igra izgleda standardno dobro za jednu Kirby avanturu. Nije u pitanju vizuelno nesvakidašnja igra i slabiji hardver Nintendove konzole ovde se možda ističe više nego što bi trebalo. Ali The Forgotten Land opet uspeva da kroz pametan dizajn skrene pažnju sa niske rezolucije, slabe daljine iscrtavanja i ostalih štucavica, i svu pažnju igrača okupira čvrsto skrojenom atmosferom. Gejmplej osim tradicionalnih mehanika koje uključuju gutanje protivnika i preuzimanje njihovih sposobnosti, ovaj put uvodi i stavljanje većih predmeta u usta, gde Kirbi praktično postaje ono što je obgrlio čeljustima. Lično bih uživao svaki put kada Kirbi postane automobil, ali budite sigurni da ćete nailaziti i na dosta neočekivanih i blesavih predmeta nad kojima je moguće preuzeti kontrolu. Svaku od stečenih sposobnosti, moguće je unapređivati u gradu koji služi kao sigurna zona i središte igre. Kako spašavate stanovnike Kirbijevog sveta, tako oni obogaćuju grad novim lokacijama koje uključuju mesto za pecanje, arenu za borbu ili štandove za kupovinu predmeta za ojačavanje. Kompletna igra, propraćena je fantastičnom muzičkom podlogom, uvek zabavnim zvučnim efektima i velikim brojem animiranih sekvenci, koje od celog iskustva čine možda i „najfilmskiju“ Kirby igru koju sam ikada zaigrao. Prosto je nemoguće da vas igra ne uvuče u sebe, ukoliko je bar jednom pokrenete i pružite joj poštenu šansu. Naravno, Kirby and the Forgotten Land nije savršena igra, ali kada je potrebno navesti razloge zašto nije, gotovo da je nemoguće govoriti o manama. Ono što sprečava ovu igru da bude idealna, više je nedostatak prednosti no prisustvo mana. Dopustite da budem precizniji. Pustolovina i istraživanje su divni, ali retki su momenti kada će vas neka zagonetka baš ljudski „oduvati“. Ne, nije zato što Kirbi ne duva nego usisava, već što je jako teško napraviti igru u kojoj može uživati mlađa igračka populacija, a opet da zadovoljava kriterijume iskusnijih igrača. Igranje na većoj težini je od apsolutnog imperativa, ali ni tada vas neće spopasti kakav genijalan izazov koji samo korišćenjem velikog igračkog iskustva možete prevazići. Kad čitam svoje reči, deluje mi kao da na silu želim da iznudim od igre da mi prizna sve svoje najveće mane. Ali to naravno nije slučaj. Kirby and the Forgotten Land je jednostavno jedna sjajna igra koju njen rođeni dizajn i ciljna publika sprečavaju da bude još bolja. Povremeno repetativne mehanike, ograničenost u interakciji sa okolinom i istraživanju i ne najbolje inkorporiran kooperativni režim igranja, zasigurno su jedine stvari koje ovde mogu da zamerim, a da me nakon toga ne grize savest što cepidlačim. Kirby and the Forgotten Land je apsolutna preporuka. Dašak svežeg vazduha u moru napornih naslova i jedna od najprijatnijih igara prvog tromesečja 2022. godine. Mogu samo dodati da smer u kom se kreće serijal, i te kako obećava. Još samo nedostaje Kirby igra sa izvođenjem fantastičnog Super Mario naslova – Bowser’s Fury, i mogu polako da počnem da u stan unosim ružičasti nameštaj. Zamolio bih vas da poslednji pasus izađe iz zapisnika, sa izuzetkom dela „apsolutna preporuka“. Verujte mi, nećete pogrešiti. Nabavite igru već danas! Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zaboravljena zemlja i nezaboravna pustolovina: Kirby and the Forgotten Land recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Ponekad nije okej kada se igra najavi kao prequel i nema broj u svom nastavku, da bi se onda ispostavilo da je i te kako punokrvni nastavak. No ako vam je kraj trećeg dela bio iznenadan i ostavio vas u nezgodnoj poziciji, onda je ovo idealna prilika da nastavite još jednu sibirsku avanturu. Priča prvobitno počinje 1937. godine u Vaghenu, davno pre svih dešavanja u Syberia svetu, i to sa mladom damom po imenu Dana Roze. Njena cvetajuća karijera kao brilijantan pijanista će doživeti iznenadni preokret kada ode na planinski letnjikovac kako bi izbegla nadolazeću pretnju koja se gomila pred zoru drugog svetskog rata. Drugi deo priče će naravno pratiti Kate Walker i početi 2004. godine u Taiga regionu. No pre nego što krene na dnevni zadatak u zatvorskom rudniku, pristiže joj pismo koje će joj slomiti srce. Tračak sreće joj ipak pristiže u obliku pukotine koju pravi u zavučenom delu rudnika koji će je odvesti do slobode. Tu počinje glavni deo radnje gde ćemo videti kako Kate razotkriva misteriju vezanu za Danu Roze. Point-and-click avanture se generalno postavljaju na 2D pozadinu, čak i kada imaju 3D ili 2.5D likove koji se šetaju po istoj. Sam dizajn i pozicija kamere dopušta ovaj efekat i u nekim situacijama je praktično neprimetan. Sve ovo se naravno radi kako bi se što brže, lakše i bez preteranih zahtevnosti napravila jedna ovakva avantura. Syberia je jedan od naslova koji se kroz svoje nastavke sve više trudio da ide u što primetnije 3D okruženje. Sa The World Before su to ponajviše i uspeli da urade. Samo kretanje kroz lokacije pa čak i njihovo istraživanje je postavljeno u odnosu na poziciju lika. Kamera je skoro uvek centrirana na glavnog lika i iako je možete pomerati u stranu, i dalje će biti vraćena na prvobitnu poziciju, ali ćete zato veoma neprimetno i fluidno prelaziti iz lokacije u lokaciju. Mana ovde može doći u vidu lakog previđanja nekih lokacija ili pogrešnog ulaska u neke, tako da se ne vide neki objekti za interakciju. Sad, možda vam je čudno što toliko pričam o ovome, ali to je zato što većina novih avanturističkih igara ima vrlo malo novih mehanika, pogotovu onih koji je izdvajaju iz mora drugih naslova. Ako ste igrali prethodne igre iz serijala ili čak bilo koju drugu igru ovog tipa, znaćete šta da radite i kako da igrate. Pred sobom ćete imati gomilu zagonetki i pregršt predmeta čijim kombinovanjem i korišćenjem ćete iste i rešiti. Čak i sistem davanja različitih odgovora tokom razgovora sa drugim likovima ili čak korišćenje drugih rešenja za trenutnu situaciju neće na kraju mnogo izmeniti igru, osim što će vam možda dati priliku da ponovo pređete igru i drugačije odgovorite. Ovo je zapravo delom i forsirano, pošto ne postoji manualni način snimanja igre nego samo checkpoint sistem i auto save, tako da nećete moći da odgovorite na jedan način i onda probate ponovo na drugi čisto da vidite rezultat. Može se desiti da propustite neke sporedne zadatke. Tako je, igra ima potpuno opcione zagonetke koje neće uticati na njen tok i celokupnu progresiju, ali će vam dati dodatni kontekst za neke situacije. Igra je doduše prepuna, i kada kažem prepuna ozbiljno mislim prepuna, malih interakcija sa predmetima i situacijama koje bi jednostavno trebalo da budu kratke animirane sekvence. U redu je ispitati i iskliktati objekat u inventaru s čime ćete saznati nešto više, čak i manuelno pomeranje i otvaranje fioka, ali stvarno ne želim da povlačim miš u jednom pravcu kako bih gurao vagon ili da okrećem miš u krug kako bih otvorio neki ventil. Dovoljno bi bilo da kliknem da lik interaguje sa nekim predmetom i da to vizuelno vidimo kako se dešava. Zagonetke su same po sebi predivno odrađene, i ako ste već iskusni avanturista nećete imati previše problema sa njima niti se zaglavljivati. Čak se ni one koje vam izgledaju malo monotono ili nepotrebno neće ponavljati, pa neće biti neke iritantne repeticije. Syberia je apsolutno prelepa. Ne samo kao igra već kao i vizuelno umetničko delo. Ako ste ikada hteli da vidite kako može predivno izgledati neki Steampunk svet, ovo je više nego savršen prikaz istog. Razvojni tim se istinski potrudio da prikaže sve čari i male detalje koje je Benoit Sokal zamislio u ovom svetu. Čak i dosadne lokacije matorog rudnika izgledaju izuzetno detaljno. Naravno, nije sve baš super savršeno. Manji nedostaci i ponekad nezgrapne animacije likova mogu dovesti do čudnih situacija, ali vam neće pokvariti užitak. Muzika pridodaje atmosferi i često ćete uživati u njoj dok prolazite kroz lokacije. Glasovna gluma je kao i uvek dobro odrađena i glumci veoma dobro prenose emocije u svakom bitnom momentu. Ubedljivo najveću jeres koju igra ispoljava, bar što se mene tiče, jeste to što nije moguće proveriti sve tačke za interakciju na datoj lokaciji. Sistem gde ne morate da pređete mišem preko tačke veličine piksela da biste videli da li na nešto možete kliknuti je okej na malim scenama, ali na većim vrlo brzo pada u vodu. The World Before je definitivno četvrti nastavak u serijalu, i iako igra ima kratak video koji prikazuje šta se dogodilo u prethodnim delovima, ipak bi trebalo preći sve da bi se komplet u njemu uživalo, pogotovu jer ima dosta referenci na ranije naslove. Sam svet i misterija će vas i te kako držati zalepljene za stolicu. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sudar prošlosti i sadašnjosti: Syberia: The World Before recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Shadow Warrior franšiza je imala jako finu evoluciju. Od Doom klona iz 1997, do remake-a iz 2013, pa odličnog nastavka iz 2016, Shadow Warrior je bio poznat u FPS krugovima kao opičena pucačina puna humora, demona i katana. Mnogo sam zbog toga očekivao od trećeg nastavka, ali sam na kraju ostao razočaran. Možda je „razočaran“ teška reč, više bih opisao igru kao – meh. Shadow Warrior 3 je izuzetno linearni FPS koji dosta pozajmljuje od novijih modernih šutera kao što su Doom Eternal pa čak i Serious Sam, ali jako malo originalnosti (koju franšiza ima) doprinosi u ovom nastavku. Većinu elemenata i mehanika kroz igru ste već videli do sad, i Shadow Warrior se ne trudi da sakrije tu činjenicu. Priča prati već poznatog protagonistu dugačkog jezika bez dlaka, Lo Wanga, koji ovoga puta izgleda malo drugačije. Pošto u prošlom delu nije uspeo da spasi svet od demona, ali je isto tako pustio velikog zmaja da uništi sve što postoji, naš glavni lik pada u depresiju jer shvata da nije jači od ogromnog zmaja. Njegov glavni neprijatelj Zilla tada dolazi da ga ponovo motiviše i natera da pronađu vešticu koja iz Hojieve (NPC iz prethodnih delova) maske može da izvuče moć da pobedi zmaja. Ništa ne polazi po planu i sledećih 5,6 sati odigrava se ludnica zvana Shadow Warrior 3. Igra je po definiciji duhovita, ali neće svima biti smešna. Lo Wang se trudi da dobacuje moderne poštapalice, da se poziva na pop kulturu pa čak i da peva popularne pesme. Ovaj humor nekada uspe da me nasmeje, ali često ne jer ovoga puta izgleda više isforsirano nego prirodno, kao što je i bilo u prethodnim igrama. Jačina humora me podseća na Bulletstorm koji takođe nije bio za svakoga. Prateći likovi su opšta suprotnost Lo Wangu i tolerišu njegove gluposti jer znaju da im je on poslednja nada za spašavanje sveta. Primetite da sam rekao 5,6 sati jer toliko i traje kampanja koja je vrlo, vrlo linearna. Sve mape su podeljene na kratke i brze parkur sekvence slične Ghostrunner stilu i onda presečene malim arenama punim neprijatelja u Doom Eternal stilu. Ono što boli u celoj igri je izuzetno mali arsenal kojim Lo Wang raspolaže. Većinu oružja ćete otključati na početku kao i sposobnosti vaše katane i to ćete vrteti do kraja igre sa minimalnim unapređenjima istih. Ali hajde da krenemo redom. Oružja su izuzetno neoriginalna, jer em ih ima malo, em su vrlo slična oružju iz drugih igara. Pored poboljšanog revolvera, šotke i dual SMG-a, imaćete Basilisk koji je railgun, šuriken samostrel i bacač granata. Poenta je da se vrti oružje kao u Doom Eternal kako biste izvukli maksimalnu štetu iz njih jer svaki neprijatelj ima neki vid slabe tačke i svako oružje je korisno u nekom momentu tokom borbe. Pored vatrenog oružja, Lo Wang koristi i svoju čuvenu katanu koja em secka, em ima i specijalne sposobnosti. U zavisnosti od svog trenutnog kretanja, katana može da generiše različite magije. Na primer ako se krećete unapred, katana baca vatrenu kuglu, ako se krećete unazad onda baca ledenu oštricu koja leti ka neprijateljima i kida im glave, a ako se krećete u stranu, onda radite AOE efekat sa strujom koja bije sve oko vas. Kombinacijom svih ovih sposobnosti katane i oružja dobijate Shadow Warrior 3 gejmplej. Od Doom Eternala igra takođe pozajmljuje „Glory Kill“ sistem, samo što se ovde izvodi dosta komplikovanije. U Doom, ako učinite dovoljno štete protivnicima, oni upadaju u „stagger“ efekat i možete da ih ubijete na brutalne načine. U SW3, morate da skupljate poseban resurs kroz bitke kako bi vam se punila instant kill sposobnost i to ume da potraje. Ono što je bolje nego u Doom je to što kada ubijete nekog neprijatelja sa ovim napadom, uglavnom dobijete nešto što koristi taj neprijatelj. To može da bude ledena glava koja zaledi sve neprijatelje, podzemna bušilica koja kosi sve pred sobom ili jezgro ronin šlema, koji je dron i koje ispaljuje instant kill lasere na protivnike. Ovi momenti su izuzetno zanimljivi, ali veoma retki i situacioni. Više puta mi se dešavalo da uspem da sakupim dovoljno za instant kill ali se ispred jačeg protivnika u poslednjoj sekundi pojavi slabiji. Tada dobijam beskorisnu sposobnost od običnog trash moba umesto moć od ogromnog samuraja sa katanom većom od mene. Pored ovoga, naravno da imate kuku za privlačenje kako sebe tako i neprijatelja, jer i sam Lo Wang u igri kaže da je svi moraju imati do sada. Međutim arene su toliko male i ograničene da ova kuka često nema poentu sem brzog repozicioniranja. Lo Wang takođe ima sposobnost da magično odbije protivnike, što se uglavnom koristi da ih ili gurnete sa litica ili nabodete na šiljke, što je očigledno Bulletstorm referenca. Tokom igre ćete sakupljati i poene za unapređivanje kako Lo Wanga, tako i oružja. Nažalost, ta unapređenja su izuzetno bazična, pasivna i dosadna. Što se neprijatelja tiče, kao i obično izuzetno su čudni i inovativni, samo imaju previše boja. Svaka bitka izgleda kao da se neka duga naljutila na mene i pokušava na sve načine da mi se osveti. Često sam se izgubio u ogromnoj kombinaciji RGB boja da sam morao da pravim pauze tokom igranja. Međutim sami neprijatelji, to jest demoni su interesantno dizajnirani, ali nisu toliko unikatni kao u nekim drugim igrama. Štaviše, jedni neprijatelji su samoubice koje trče ka vama i deru se kao u Serious Sam igrama. Ovo je očigledan omaž, a ima ih dosta. Okruženja u kojima se igrate su apsolutno prelepa i uživao sam u svakoj visti. Iako se sve oko vas raspada, u toj apokalipsi se mogu naći prelepe lokacije kao što je džinovska brana ili oštre litice, pa čak i leđa zmaja u jednom momentu. Iako vas igra tera da budete brzi nindža, neretko sam zaustavljao momentum kako bih uživao u okolini. Shadow Warrior 3 je izuzetno kratak FPS koji ne opravdava svoju cenu, pozajmljuje previše od drugih igara i ne doprinosi mnogo svojih ideja. Zabave ima da se nađe, ali je sve već viđeno do sada. Ono što bih vam ja preporučio jeste da sačekate neki dobar popust i odvojite jedno popodne, ali za jednu ovakvu franšizu, Shadow Warrior 3 je razočarenje. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Devolver Digital Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bućkuriš svih FPS igara ikada: Shadow Warrior 3 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Sedmo izdanje u glavnom serijalu GT igara istovremeno označava i 25 godina ove kultne Sonijeve franšize. Već u početku ste pozdravljeni sa vrlo impozantnim uvodnim filmom koji provlači igrače kroz trkački istorijat. Odatle se već vidi neka atmosfera koju serijal provlači kroz godine, ljubav prema trkanju ii apsurdna posvećenost detaljima o kojoj ću uskoro pričati. Gran Turismo 7 ima zadatak da glavnu franšizu vrati u status koji je zadobila prilikom kultnog GT4. Iako je GT: Sport bilo izdanje koje zadobilo obimno poverenje većeg dela zajednice, sedmica je ipak prelomna tačka kao naslov koji definiše broj kao deo glavnog serijala. Međutim, Polyphony Digital ovde nije povlačio udarce, te se na velika vrata vraća karijerni režim zajedno sa još nekoliko noviteta. Primarno, GT7 vas dočekuje sa jako zabavnim Music Rally modom, koji je sličan checkpoint trkama, samo što će vam ovde odbrojavati takt pesme koja se čuje u pozadini, dopunjavajući broj dostupnih taktova između sekvenci staze, pa će vam medalja koju dobijete na kraju zavisiti od distance koju ste prešli za vreme trajanja pesme. Ovo ume biti zabavno, pogotovu ako volite da jurite sve moguće zlatne trofeje u GT-u, mada brzo ćete se i zasititi. Ipak, tu je i Kafe, vaša zvezda vodilja kroz karijerni režim, gde ćete kroz takozvane „menije“ koje vam vlasnik kafea bude davao rešavati misije. Ove misije mogu obuhvatati skupljanje određenih kolekcija automobila (na kraju kojih ćete dobiti i jako zanimljivo istorijsko predavanje o automobilima koje ste skupili), kao i brojne druge zadatke u vidu određenih aktivnosti, tuniranja automobila i osvajanja šampionata. Kako budete prolazili kroz ove „menije“ u karijeri, otključavaćete nove automobile, kao i nove staze, dok će vam se ubrzo otvarati i dodatne trke i šampionati koji ne moraju nužno biti povezani sa karijerom. Uz kafe, tu je i par lokacija koje će vas voditi u modove već poznate veteranima, kao što je škola vožnje (koja je odlična polazna tačka za dosta početnika u sim racing vodama), koja će vam donositi licence neophodne za više nivoe takmičenja. Što se tiče tuniranja automobila, ono je dobilo možda i najveće unapređenje, s obzirom da sada imate više od šezdeset različitih delova kojima možete nadograditi automobil, uz preko 650 aerodinamičnih unapređenja i setova. Neka od ovih unapređenja neće doneti samo performansne razlike već i brojne druge razlike u ponašanju automobila, otvarajući neverovatnu slobodu za veliki broj varijacija koje su bile već veoma distinktne između samih automobila sa fabričkim komponentama. U igri trenutno postoji 425 automobila, od kojih su više od 90 potpuno novi ili se vraćaju iz instalacija starijih od GT: Sporta. Primarno, GT7 se vodi kao simulacija vožnje, i to definitivno jeste, makar na određenom solidnom nivou. Što se tiče konzolnih opcija i njihovih limitacija, GT7 je u svojoj klasi kada govorimo o žanru trkačkih simulacija, poboljšavajući brojne komponente kao što je uticaj vremenskih uslova, prijanjanje guma na podlogu, i brojne druge komponente uključujući podešavanje skoro svih delova koji mogu uticati na vaše vozačko iskustvo. Ipak, čak i sa svim asistencijama ugašenim, koje ga mogu pretvoriti u pristojnu simcade igru za sve ljubitelje arkadnijeg iskustva, GT7 i dalje ne dostiže nivo realizma nekih PC simulacija koje se i dalje nalaze na znatno visokom nivou. Ipak, GT7 je u tom smislu bolji nego što je ikada bio. Svi automobili se ponašaju veoma različito, u skladu sa njihovim pandanima iz stvarnog života, dok će brojne klase i kategorije uspeti da zagolicaju potrebe skoro svih ljubitelja trkanja. Nivo kontrole vozila je odličan, pogotovu sa volanom i papučicama, ako ste entuzijasta. Ako pak igrate na kontroleru, ponovo nećete biti razočarani, bilo da ste fan veoma zanimljive i odlično implementirane žiroskopske kontrole volana, ili pak klasičnog upravljanja na pečurci. Polyphony je rafinisao apsolutno sve kontrolne sisteme, kao i kamere koje su vam na raspolaganju, gde je preglednost i kontrola na najboljem nivou do sada. Naravno, tu su i protivnici koji vas na prva dva od tri ponuđena nivoa težine i dalje neće pomučiti ako imate iole kakvog iskustva sa trkačkim simulacijama, dok ćete već na trećem nivou težine imati solidan izazov. Protivnici su i dalje dovoljno humanizovani da prave greške, koliko i odlične i veoma precizne poteze pri zahtevnijim manevrima i krivinama. Gran Turismo 7 je verovatno najlepša trkačka igra do sada. Apsurdna količina detalja se uočava na modelima automobila, koji su ovoga puta stvarno dostigli fotorealizam, i u eksterijeru i enterijeru. Prelamanje senki, vremenskih prilika i sunčevih zraka na stvarno velikom broju od preko 90 različitih staza na preko 30 lokacija širom sveta će vam često iziskivati pauzu i divljenje. Pored toga, tu je i ray-tracing, koji se ovde doduše pali jedino u određenim situacijama, i to van samog gejmpleja, već pri ponovljenom snimku i foto modu, mada to ne znači da igra nešto lošije izgleda u samoj vožnji, jer to nećete previše primećivati. Kad već pomenuh foto mod, on možda dostiže surealne granice sa brojem opcija, lokacija i filtera koje možete primenjivati na vaše fotografije, legitimno kreirajući fotografije koje kao da su u stvarnosti uslikane. Čak i ja, koji nisam fan ovakvih foto modova, iako ih podržavam u potpunosti, sam umeo da zaglavim po par sati loveći taj idealan kadar. Kada je reč o muzici, svi imaju različit ukus, ali previše vazdušastog i nežnog zvuka u muzičkoj postavi i originalnim numerama meni nije nimalo odgovaralo. Muziku sam doduše smanjivao i zbog maestralnog posla koji je Polyphony uradio na polju zvuka automobila i okruženja, gde se čak i prilikom promene kamera miks menja, a da ne govorimo o neverovatnom broju detalja zvukova pri svakom različitom automobilu. Polyphony je na ovom polju apsolutno oduvao skoro svu konkurenciju, i za svaku pohvalu je zvuk kojim vas zapljuskuje GT7 svaki put kada uključite motor. GT7 ima veoma specifičnu ekonomiju, gde ćete imati dinamičnu prodaju automobila koja će se smenjivati vremenom. Cene automobila mogu padati i skakati, i iako se ovo nekome neće svideti, lično smatram da je ovo balansiranje koje može uticati na trenutak u kojem ćete odlučiti da kupite automobil samo doprinosi igri. Ono što nažalost ne doprinosi jesu mikrotransakcije koje su u odnosu na GT: Sport i do deset puta skuplje! Iako su potpuno opcionalne, s obzirom da kredite možete uvek zarađivati od trka (mada je Polyphony nakon poslednjeg peča smanjio isplatu na dosta njih), cena samih kredita u GT7 je astronomska, gde će vas pojedini automobili lako koštati preko 30 evra! Iako je ovo dosta razočaravajuće, karijerni režim nudi ogromnu količinu sati, pa osim ako niste baš nestrpljivi, jednostavno igranje će vam doneti automobile koje budete želeli da kupite. Online mod je tu takođe, zajedno sa zvaničnim trkama koje eventualno mogu voditi do FIA svetskog šampionata u GT7. Online je prezabavan i svakako će vam pružiti veći izazov ako ste ga tražili u odnosu na najveći nivo težine, dok je i progresija kroz online modove utoliko zabavnija zbog prisustva pravih igrača. Ako ste ljubitelj ovog moda ili ste iole kompetitivni, najveći broj sati će vam svakako otići u vašem zadatku da postanete što bolji sim-racer. Upravo je to i ono što GT7 nudi, veoma prefinjen pristup trkanju, ceneći ga kao sport i prenoseći atmosferu kakvu samo GT igre mogu da prenesu. Uz fenomenalan gejmplej koji će se dopasti gotovo svima, Gran Turismo 7 je jedna revolucionarna i odlična vožnja koju ćete igrati nedeljama i mesecima koji dolaze. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jamauči Kazunori, vozi se po Crnoj Gori: Gran Turismo 7 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Pre nekoliko godina, inženjeri i developeri su krenuli da napuštaju velike softverske kompanije i da formiraju svoje u nadi da će nekako izbeći tu silnu monetizaciju, pohlepu i ostale moderne gejming vadipare, kako bi se fokusirali na igru kao medijum kako za zabavu tako i za pričanje dobre priče. Jedni takvi ljudi su momci i devojke iz kompanije WolfEye studios, izbeglice iz Arcane Studios (Dishonored) i već dugo vremena najavljuju Weird West kao čudnu izometrijsku igru sa kaubojima, vešticama i magijom. Weird West je stigao, ali nisam očekivao da će biti ovako dobar. Weird West je smešten u alternativni dark fantasy kaubojski vestern univerzum koji je redak u gejming svetu. Igra dosta podseća na premisu koji smo već videli u Hard West igri i očekivao sam nešto slično tako, ali sam dobio twin-stick shooter sa RPG elementima i originalnom pričom. Veštice, zombiji, vukodlaci kao i sekte su deo cele priče i jako se lepo uklapaju u celo okruženje. Priča prati više protagonista od kojih svaki zauzima jedno poglavlje u igri, ali ono što je bitno jeste to što se priča modifikuje u odnosu na odluke koje ste doneli u prethodnim poglavljima, tako da ću pričati o prvom protagonisti kako bih izbegao dalje spoilere, iako je prvi protagonista najmanje interesantan i zabavan u odnosu na sve ostale… čudake. Mogu samo da kažem da će biti i Indijanaca i prasića. Toliko od mene. Krećete kao Jane Bell, bivši lovac na ucene koja je odlučila da se batali krvava posla i započne porodicu. Odmah na početku njeno dete biva upucano a muž kidnapovan (generalno obrnuto od svih ostalih sličnih priča) i Jane se ponovo prihvata svojih pištolja i kreće u potragu za svojim mužem i sprema debelu osvetu. Već na početku saznajemo da je u kidnapovanje umešana jedna sekta kao i banda koja radi sa njom, i saznajemo da nisu svi ljudi… normalni. Čudovišta su više nego realna u ovoj igri, a magija i veštičarenje su vrlo česte pojave. Elem, na našoj Jane je da prikupi što više informacija i pronađe svog muža i osveti se bandi i sekti i to radi kroz glavne i sporedne zadatke koje joj daju razni NPC-evi. Igru krećete iz jednog omanjeg, tipičnog vestern grada sa sve Saloon-om, oružarnicom i „Generalovom Radnjom“, kako su naši stari crtaći prevodili. Igra vas ubrzo šalje na veliku mapu gde imate ključne lokacije do kojih možete ići. Poenta mape je da u svakom momentu možete pronaći neku skrivenu oazu, trgovce ili nasumične događaje koje možete ili ne morate ispratiti. Sve lokacije koje ste pronašli do tada će vam biti otključane i vraćanjem na neke se otključavaju dodatni NPC-evi ili questovi koji vam mogu bili od velikog značaja, a nekad su samo zamke. Posećivanjem ovih opcionih lokacija vam se polako otključava dublja istorija i trenutna dešavanja u ovoj fiktivnoj državi, tako da se uvek isplati da stanete i prođete kroz sve ako vas zanima priča. Tokom putovanja računa vam se vreme od lokacije do lokacije i morate da motrite koliko vam je vremena ostalo da izvršite neke zadatke ili lov na ucene. Na primer, jedan razbojnik će biti na lokaciji samo 3 dana i na vama je da vidite da li vam se isplati da jurite do njega ili da stajete sa strane da istražujete, što je vrlo interesantna mehanika. Same lokacije su dosta segmentirane i ograničene, kao nekakav omanji sandbox. To mogu biti mali gradovi, napuštene oaze, ruševine, hacijende i druge zanimljive lokacije. Svaka krije nešto zanimljivo, bilo da je to neki nasumični događaj ili brda resursa koje možete iskoristiti kako za prodaju, tako i za unapređivanje lika. Fenomenalni momenat u ovim nasumičnim događajima je, na primer, kada vas napadnu banditi. Ako ih sve pobijete, lešinari će se okomiti na njihove leševe dok su tokom borbe vrlo strpljivo kružili oko vas. Više lokacija ima i podzemne delove do kojih morate da se pomučite da dođete. Na primer, desiće se da pronađete prazan bunar u koji ne možete da se spustite dok ne pronađete kanap ili podrum koji vodi do njega. Ovi podrumi su gotovo uvek zaključani, a ključ se najčešće nalazi kod jednog od bitnih NPC-eva, ali vam nije u interesu da ga ubijete. Slatke imerzivne muke. Što se gejmpleja tiče, očekivao sam samo poteznu borbu, ali je igra u potpunosti twin-stick shooter i taj posao obavlja vrlo dobro. U svakom momentu možete da nosite dva oružja koje možete brzo promeniti. Oružje je u looter-shooter fazonu tako da ima brda statistika i nivoa retkosti kao što bismo videli u Borderlands igrama. Od odeće nećete nešto mnogo menjati ali ćete imati razne „pancire“ koji ne zaustavljaju metke ali ublažuju njihov udarac. Pored hladnog i vatrenog oružja imate i unikatne aktivne sposobnosti i pasivne perkove. Svaki upgrade se plaća posebnim, eldrič, predmetima, dok se perkovi plaćaju zlatnim kartama. Njih ćete dobijati od questova ali i istraživanjem lokacija (zato sam spomenuo da treba sve istražiti). Aktivne magije se odnose na lika i na primer, Jane ima sposobnosti kao što su usporavanje vremena kao u Max Payne igrama ili pretvaranje da puška na jedan pucanj ne pravi zvuk. Postoje magije koje se dele specifično na oružja i na lika i stvarno ima dosta da se otključa i iskoristi. Stealth je vrlo bitan deo igre i ne moraju svi problemi da se rešavaju sa metkom u čelo. Zbog izometrijske pozicije kamere imate veliki pregled mape i možete lepo da isplanirate svoj tihi pristup. Doduše, zbog iste kamere ne vidite preterano dobro šta se dešava unutar zgrada iako imaju prozore i vrata. AI neprijatelja je ili kompletno predvidiv ili totalno nepredvidiv i nisam bio siguran da li je ovo bug u review verziji igre. Pošto igra dozvoljava scum-saving (snimanje pozicije u svakom momentu), planovi koji odu po zlu se mogu vrlo lako ispraviti, ali AI se u svakom momentu čudno ponašao. Ili sam bio neverovatno impresioniran i time se namučio sa stealth pristupom ili sam se samo došetao do bosa i svi bi me iskulirali. Takođe možete da unajmite plaćenike kao pasivne članove vaše ekipe, ali sam više puta došao do momenta gde oni zapravo nisu hteli ništa da rade nego su samo stajali usred mape, što je vrlo verovatno bug. Mnoštvo zakrpa je izašlo tokom review perioda da više nisam siguran da li je ovaj problem popravljen ili ne, pošto se i dalje vrlo čudno ponašaju. Opet se vraćam na temu mape jer su vrlo dobro dizajnirane, toliko dobro da često možete da koristite lokacije za postavljanje zamki sa burićima ili da aktivirate dodatne događaje (možete da namamite kojote na neprijatelje). Postoji još mnoštvo gejmplej opcija i mogućnosti kao što je putovanje konjem ili odnos reputacije i priče, ali ostavio bih te detalje vama da iskusite jer su izuzetno bitan deo igre. Što se grafike tiče, Weird West nije moderno UE5 remek delo, već se dosta oslanja na mračni stripovski pristup. Ovo je neka vrsta cell shaded grafike koja je slična Borderlands igrama, ali je sve dosta svedenija i mračnija. Zbog toga, lokacije su dosta jednobojne i depresivne ali se jako lepo uklapaju u celokupni doživljaj. Weird West je odličan arkadni imerzivni sim sa dubokom pričom i sjajan prvi korak novog studija. Nadam se da će se Weird West pretvoriti u franšizu i da ćemo imati nastavke koji bi unapredili sve postojeće mehanike, jer sve izgleda kao prvi korak za nešto veće. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Devolver Digital Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Čudni divlji zapad: Weird West recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...