Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Content Count

    5,142
  • Joined

  • Last visited

Community Reputation

20 Neutral

1 Follower

About SolidChief

  • Rank
    Pola života provedoh ovde!

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

3,744 profile views
  1. Zbilja je poseban osećaj kada niste svoj na svome dok igrate neki naslov, ne biste li se posle desetak sati osetili kao Mocart za klavirom, dok virtuozno primenjujete sve skrivene mehanike igre. Pikmin 3 Deluxe meni je pružio upravo takav osećaj, dok su sećanja na trapave početničke korake, ubrzano bledela… I te kako da nisam poznavalac serijala, s obzirom da mi je ovo osveženo deluks izdanje trećeg nastavka bila prva Pikmin igra koju sam ozbiljnije zaigrao. Ali nemam ni najmanji osećaj da sam uleteo u “voz” u pogrešnom momentu. Iako je treći deo, mislim da je u pitanju idealan naslov za upoznavanje sa serijalom, koliko i prva dva. Gejmplej je strateškog tipa i podrazumeva pronalazak različitih vrsti Pikmina, koji će vam svojim unikatnim karakteristikama pomoći da nadmašite prepreke i doprete do sočnih voćkica. Za razliku od keca i dvojke, Pikmin 3 ima troje protagonista. U pitanju su vanzemaljci, koji su u potrazi za hranom kojom bi spasili svoj narod, sleteli na udaljenu planetu i tu zatekli brdo egzotičnih voćki ali i zavidnu plejadu životinjskih grabljivica. Kako bi opstali, snage udružuju sa druželjubivim Pikmin stvorenjima, koja iz nekog misterioznog razloga obožavaju da slušaju komande vođene zvuždukom pištaljke. Pogledajte još: Pre nego što zaigrate Pikmin 3 Deluxe pogledajte ove simpatične mini filmove Gejmplej je strateškog tipa i podrazumeva pronalazak različitih vrsti Pikmina, koji će vam svojim unikatnim karakteristikama pomoći da nadmašite prepreke i doprete do sočnih voćkica. Moram da priznam da me je sve jako podsećalo na Overlord, meni vrlo dragu, dosta mračniju ali ne i manje duhovitu igru koju ovom prilikom toplo preporučujem. Ali za razliku od tog, preko deset godina starog naslova, Pikmin 3 je mnogo više strateški nastrojen. Da ne pominjem još jednom činjenicu da igrate sa trojicom protagonista, između kojih ćete besomučno žonglirati. Osim novoosmišljenih kontrola, Switch verzija donosi i nekolicinu poželjnih opcija kao što je odabir težine igre i sistem nagoveštaja. Naravno, ovo nije kompletno nova igra već samo deluks izdanje sedam godina starog naslova sa Wii U konzole. Kontrole su pretrpele promene, pa su sada mnogo lepše raspoređene a i isključuju korišćenje Wii U kontrolera koji sada naravno nije dostupan. To znači da će pregled mape na dodatnom ekranu biti nemoguć, kao i kontrolisanje karaktera putem dodirivanja ekrana. Ali dok ovo zvuči kao korak u nazad, zapravo i nije jer su kontrole dovoljno dobro prilagođene da pruže mnogo ugodnije iskustvo nego što je to ranije bilo. Pročitajte još: TOP igre u oktobru Osim novoosmišljenih kontrola, Switch verzija donosi i nekolicinu poželjnih opcija kao što je odabir težine igre i sistem nagoveštaja, koji vam može značajno pomoći pri rešavanju mnogobrojnih zagonetki ukoliko ste manje iskusan igrač. Prisutni su i dodatni slotovi za čuvanje napretka, kojih na Wii U verziji nije bilo, kao i trofeji koje sada možete otključavati izvršavanjem određenih zadataka. Grafika svakako nije razlog zašto bi trebalo da nabavite ovu igru umesto originala, već pristupačnost. Verovatno najinteresantnija opcija koja nije bila dostupna u originalu (barem prema mom skromnom, novajlijskom istraživanju) jeste kooperativni mod za prelaženje priče. Prvobitna igra jeste imala dostupan multiplejer ali samo u određenim misijama, dok je to ovde otključano za kompletno iskustvo. Igranje sa nekim u paru, priča je za sebe i zahteva odlično koordiniranje i saradnju. Tako da pažljivo birajte saputnika… Osim sadržaja koji je bio dostupan u originalu, sa svim otključanim dodatnim misijama, Pikmin 3 Deluxe poseduje i prolog i epilog misiju, sa protagonistom koji je dobro poznat ljubiteljima serijala. Ovo je verovatno i najinteresantniji dodatak jer osvežava celu priču ali i dodaje nov sadržaj, koji je za Pikmin igre uvek dobrodošao. Zapravo, stekao sam utisak da svi ljubitelji serijala nekako uvek vape za još gejmpleja, nakon što pređu igru. Igranje sa nekim u paru, priča je za sebe i zahteva odlično koordiniranje i saradnju. Kada se sve sabere, izgleda da je najviše promena pretrpela igrivost sa kontrolama i sam sadržaj igre. Sve je mnogo više utegnuto i prilagođeno za što udobnije iskustvo. Sa druge strane, najmanje razlike uočićete na vizuelnom planu. Rezolucija i frejmrejt, ukoliko se uopšte i razlikuju od originalne igre, predstavljaju minimalnu razliku koja na kraju deluje gotovo sasvim beznačajno. Poboljšanje jesu doživele brojne teksture i nekolicina dodatih detalja, ali ma koliko to čudno zvučalo, povremeno ove oštrije teksture izgledaju lošije nego one na koje smo mogli da naiđemo u originalnoj igri. Mada kada se sve sabere i oduzme, grafika svakako nije razlog zašto bi trebalo da nabavite ovu igru umesto originala, već pristupačnost. Prenosivost koju pruža Switch, sa svim poboljšanjima na polju igrivosti, sasvim su dovoljan motiv za nabavku igre, pa i bez značajnih grafičkih poboljšanja. Ukoliko ste voleli original, apsolutno imate dovoljno razloga da nabavite i deluks izdanje koje će vam sigurno osvežiti davno iskustvo. Sa druge strane, ukoliko ste novajlija u serijalu kao vaš dragi autor teksta, rekao bih da imate još više razloga da se oprobate u ovoj igri. Laka početna tačka za uhodavanje, pogodan naslov za igranje u paru, a nimalo naivan naslov po pitanju šarma. Simpatični Pikmini, pravo iz uma tvorca Zelda i Mario serijala, sigurno će vas jako brzo osvojiti. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW: Pikmin 3 Deluxe appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Hladni rat nikada nije bio topliji I ove godine mesec dana pre izlaska novog CoD-a imamo još jedno kratko opipavanje pulsa nove igre, pa je na tapetu ovaj put Cold War, u punom jeku izlaska sledeće generacije konzola. Kratka zatvorena, pa zatim i otvorena beta su već postale tradicija, a ovaj put igrači imaju izbor nekoliko različitih mapa, kao i modova. Tu su i svi sistemi levelovanja, budženja pušaka i naravno – killstreak bonusi. Razvojni tim: Treyarch, Raven Software Izdavač: Activision Planirani datum izlaska: 13. novembar 2020. Platforme: PC, PS4, PS5, Xbox One, Xbox Series S, Xbox Series X Test platforma: PS4 Napomena: Otvorena beta za PC/Xbox One počinje 17. oktobra Preporučeni sistemski zahtevi: Procesor: Intel Core i7 4770k Grafička: Nvidia GeForce GTX 970 4GB / GTX 1660 Super 6GB ili AMD Radeon R9 390 / AMD RX 580 RAM: 16GB RAM Prostor na disku: 45GB Ostale sistemske zahteve možete pročitati ovde U beti se nalaze svi tradicionalni multplejer modovi 6-na-6, dok su tu i Combined Arms, gde se bori duplo veći broj igrača, kao i potpuno novo čeljade u ovom izdanju, veliki mod za 40 igrača – Fireteam: Dirty Bomb. Stigao je i jedan novi mod zvani VIP Escort, gde čuvate bitnu VIP osobu i transportujete je do izlaznih zona. VIP osoba je primorana da koristi pištolj i dodatnih nekoliko gedžeta, dok ostali igrači jedino ne poseduju bonuse od vezanih ubistava. Kroz četiri brzo dobijene runde, može se reći da je ovaj mod pun pogodak i predstavlja veoma intenzivnu atmosferu, ponajviše kroz tim koji sadrži VIP čoveka. Ovome najviše doprinosi mehanika bez ikakvog respawna, mada je moguće oživljavati saigrače, slično kao u BR modovima ili Zombies modu. Retko koji mod je u CoD-u inspirisao ovako visok nivo timske igre, pa se zapravo dobija utisak kao da ste deo određene jedinice. Što se tiče Combined Arms modova, predstavljaju još veći haos nego klasičan multiplejer kroz svoju modifikaciju standardnih modova za 12-na-12. Ipak, Assault, kao pandan klasičnom modu Domination gde se samo biju velike bitke za čuvanje bitnih tačaka, pruža nešto dinamičniju atmosferu, znatno uži prostor i tešnje bitke, gde haos na momente može biti prevelik. Na kraju je bitno napomenuti i novi Fireteam mod, koji se sastoji iz jednostavne borbe po mapi za uranijumske pakete, i najviše podseća na Plunder mod iz CoD: Warzone. Ovde je najveća poenta bila to što ste deo jednog od 10 timova, pa će haos i borba za sve pakete uvek biti prilično intenzivna. Iako postoje neki problemi sa balansom, spawnom, kao i određenim debuffovima koji se javljaju dok nosite uranijum, ceo mod deluje veoma obećavajuće i zarazno, s obzirom da se kreativnost nagrađuje. U igri je prikazano šest mapa, od kojih su dve od njih prevelike za standardne modove. Svaka od ovih mapa srećom poseduje umanjenu verziju za fanove standardnih 6-na-6 modova, dok je dizajn mapa znatno bolji nego prošle godine, s obzirom da je to bila jedna od glavnih zamerki CoD:MW. Ipak, ni taj problem nije u potpunosti nestao, pa ćete često na mapama kao što je Armada, imati problema sa protivnicima koji puno „kampuju“, kao i sa ogromnim brojem otvorenih zona gde će preveliki broj otvorenih uglova skratiti prosečno trajanje života na minimum. Međutim, ovakvih zona i delova mapa generalno ima znatno manje nego u prethodniku, pa se vidi napredak u pravom smeru. Kada govorimo o oružju, treba imati uvid u to da se igra odigrava 1968. i 1981. godine, pa su oružja samim tim i nešto starija, iako dobar deo elemenata igre ne odaje utisak „starosti“. Brojni bonusi za vezivanje ubistava odaju utisak visoke tehnologije, pa malo urušavaju istorijsku tačnost na koju, doduše, CoD nikad nije ni obraćao previše pažnje. Međutim, dobri stari Gunsmith je i dalje tu, a menjanje delova oružja je nikad bolje, pošto ćete ovoga puta imati uvid u znatno veću statistiku vaše puške nego pre, kao što je brzina kretanja, moć metka, brzina metka, brzina udarca, količina vertikalnog i horizontalnog trzaja i još pregršt drugih podataka. Sve je to izraženo kroz konkretne brojčane vrednosti u jedinicama koje odgovaraju datom podatku. Kroz standardnih pet dodataka, ovi elementi će se drastično menjati kao i u prethodnicima, pa npr. LMG može postati smrtonosan na veće, pa čak i snajperske distance ako ga načinite takvim. Iako ovo ne doprinosi „realizmu“, otvara još više opcija i još bolji uvid u aspekte ponašanja vašeg oružja i svakako je jedno od najboljih poboljšanja koje ovogodišnji CoD planira da pruži. Nažalost, levelovanje oružja je znatno usporeno, pa će vam ovoga puta trebati poveća količina vremena da biste došli do dodatka koji želite. Sve ovo deluje pomalo zastrašujuće, jer celokupna igra deluje kao znatno veći grind nego MW. Konačno, sa grafičke strane, teško je ne pohvaliti novu iteraciju CoD-a, iako je ovaj test odrađen na konzolama prethodne generacije, dok će izgled na PC-u i konzolama sledeće generacije sigurno predstavljati raj za oči, sudeći po kvalitetu prezentacije na starijem hardveru kao što je PS4. Zvučni efekti pušaka su znatno poboljšani, kao i jačina zvuka koraka po podlozi, dok je ambijent standardno odličan. Gejmplej je dosta usporen u odnosu na starije delove franšize i prati filozofiju CoD:MW, pa će ovde biti potrebno dosta metaka da usmrtite protivnika, bacajući fokus na preciznije pucanje. Ovo se nekim veteranima neće dopasti, dok nama lično predstavlja jednu od najboljih promena koje je CoD mogao sebi da priušti, stvarajući znatno više različitih stilova igre. Nažalost, problemi sa konekcijom i netkodom su veoma prisutni, jer je detekcija pogodaka solidan problem, kao i dizajn protivničkog izgleda. Veoma često se mogu pojaviti problemi sa očitavanjem pogodaka, pa ćete ponekad gubiti duele zbog većih kašnjenja u konekciji. Međutim, tu problemi ne staju, s obzirom da se sada protivnici veoma lako uklapaju u kolorit okoline i daleko je teže primetiti protivničkog igrača čija je uniforma iste boje kao zid iza njega. Iako je ovo poenta kamuflažnih odela, u multiplejeru ovo samo stvara frustraciju i ne pomaže generalnom osećaju i atmosferi igre. Kao što se može videti, Cold War svakako ima dosta prostora za poboljšanje, međutim, problemi koji ga krase su uglavnom tehničke prirode i lako su popravljivi kroz par balansirajućih zakrpa. Ako se razvojni tim potrudi da sredi makar više od polovine ovih problema do izlaska igre, na putu je jedno od najboljih i najzabavnijih multiplejer iskustava koje je franšiza imala da ponudi (ako se Activison ne pokaže previše pohlepnim sa mikrotransakcijama kao što je to bilo u WW2). Autor: Nikola Aksentijević The post BETA Utisci – Call of Duty: Black Ops Cold War appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. SolidChief

    REVIEW: FIFA 21

    Na zapadu ništa novo, a ni na istoku Zamislite da imate omiljene patike koje ste skupo platili pre jedno 5 godina i da ste u njima često igrali fudbal, pa ste skoro svake godine morali da plaćate nekom lokalnom obućaru da vam zakrpi par rupa ili prilepi đon jer ste ih jako voleli i niste hteli da se odvojite od njih. Patike su i dalje bile upotrebljive, ali nekako su se izlizale i ofucale. Zapravo toliko da iako ste ih mnogo voleli, poželeli ste da kupite nove. E upravo tako bi se mogao opisati osećaj svih onih fanova FIFE koji iz godine u godinu čekaju da se nešto krucijalno promeni u ovoj igri. Čekanje da ponovo osetimo onaj osećaj kao kada smo prvi put pokrenuli FIFU 17 podržanu Frostbite endžinom. Koliko smo samo bili uzbuđeni i ushićeni da isprobamo sve nove funkcionalnosti i doživimo fudbalsku igru kao nikad do tada… Pročitajte još: eFootball PES 2021 REVIEW Taj osećaj polako bledi iz naših sećanja a ni ovogodišnje izdanje FIFE nam nije pomoglo da bar malo evociramo uspomene na te srećne momente. Istini za volju, next gen izdanje se uskoro i očekuje za PS5 tako da svi sa nestrpljenjem čekamo da vidimo kakve će nam nove emocije ono probuditi. Ali do tada hajde da se pozabavimo ovim, izdanjem za PlayStation 4. Šta bi na početku mogli reći osim da je igra toliko minorne promene pretrpela da većina tih promena gotovo nije vredna ni pomena. Gejmplej je gotovo identičan, sa nekoliko dodatih dinamičkih funkcija kretanja igrača, nekoliko novih animacija i driblinga i – to je manje više to. Igrivost je dobra ali je diskutabilno koliko je ona realna. Nekada imate osećaj kao da svaki igrač koji ima visok atribut brzine može da igra kao Messi. Ali da je dosadno igrati FIFU to svakako nije, pogotovo ako ste fan FUT moda. A u njemu ove godine, verovatno na veliku sreću svih onih koji ga igraju, od ove godine neće biti fitnes kartica. Triput ura za malo manju krađu novčića! Ura! Ura! Ura! Ali ono što posebno boli, pogotovo sve navijače Rome – posebno ljubitelje sa Balkanskog poluostrva, je to što FIFA više nema licencu prava korišćenja obeležja ovog kluba. To je došlo kao poseban šok jer je upravo prošle godine ovaj tim potpisao ugovor specijalnog sponzorstva sa EA-om. Što se tiče imena igrača iz Rome i njihove vizuelne verodostojnosti tu nema promena. Ovo je tužna vest za sve fanove FIFE, pogotovo uzimajući u obzir da je sličnu sudbinu doziveo i Juventus prošle godine. Tako da treba konstatovati da FIFA polako ali sigurno gubi primat sa licencama. Međutim, čak i uz manjak licenci, ljudi iz EA rade fantastičan posao kada je dizajn u pitanju. Od menija, preko uvodnih ekrana, pa sve do kartica u FUT-u, to je prosto vizuelna simfonija. Na drugoj strani PES, mnogi bi rekli a možda bi se i mi složili, predstavlja verodostojniju simulaciju fudbalske igre ali ima nešto sirotije menije i grafičke detalje. Tako da ukoliko vam najbitniji segment nije samo da verno doživite fudbalsku igru (što nekada i nije toliko dobro. Ako ste gledali Zvezdu i Partizan u evropi znaćete o čemu pričamo) onda ćete verovatno birati FIFU. U suprotnom PES vam se nameće ko smrt na babu. Šalu na stranu, ove godine je nekako bilo tužno opisivati ova dva naslova. Nekako kao da je vreme stalo a samo su naši novčanici ostali olakšani za nešto vrednosnog papira. Istina je da je PES znatno smanjio cenu svog izdanja i opredelio se da ove godine ne izbaci next gen verziju igre, dok je na drugoj strani FIFA ostala pri svojoj ceni. Ali ipak će svima koji su kupili digitalno izdanje besplatno nadograditi igru na PlayStation 5 verziju, što je ruku na srce opet fer potez. Mogli bi mi sada ovde da razglabamo o detaljima i šta je sve to novo i malo bolje ili manje bolje, ali nekako mislimo da to nije vredno truda. Nekako nam je i ispod časti. Nećemo se opredeliti za potez koji je jedan poznati svetski portal načinio. Ako niste čuli oni su odlučili da FIFI za Switch daju ocenu 2 i iskopiraju prošlogodišnju recenziju za ovogodišnji naslov. A sve ovo u znak protesta što iz godine u godinu izbacuju “legacy” izdanja, što u prevodu znači da su samo postave i dresovi ažurirani. Mi to nismo uradili ali se nećemo ni zadovoljiti time da skupljamo mrvice i od njih pravimo pogaču! Zato ćemo jako stegnuti pesnice u nadi da će nas bar next gen izdanje FIFE obradovati i pružiti neku utehu u ovim mračnim fudbalskim vremenima u koje se čak i Korona uvukla i nekako nam ceo fudbalski svet prodrmala kao baba tepsiju u koju je prethodno razlila pihtije. Zato sa pozitivnim mislima stremimo u nove avanture i izazove a što se tiče FIFE 21 kupite je ako imate višak para. U suprotnom sačekajte next gen i prve kritike pa odlučite vredi li ulagati u ovogodišnje izdanje. Do sledeće recenzije – sportski pozdrav! Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: FIFA 21 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. Muzi fudbalsku kravu dok se može, ili bar do nove generacije konzola Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Nalazimo se u 2020. godini i ovo je 7. godina kako ovaj popularni naslov izlazi na PlayStation 4 konzoli. Ruku na srce, ove godine su iz Konamija odlučili da promene ploču pa su ovogodišnjem nastavku dodali u naziv i reč “Update”, što bi moglo da opiše i gotovo sve njegove prethodnike u ovih 7 godina. Ako emocije i lojalnost ostavimo po strani, moramo iskreno reći da većih promena nije bilo još od davne 2015. godine. Ono što je dobro u celoj priči je da su iz Konamija odlučili da cena za ovo izdanje bude znatno niža, što donekle i opravdava činjenicu da je ovo zapravo samo poboljšana verzija eFootball PES 2020. Iako ove godine nećemo imati mnogo noviteta koje ćemo moći da testiramo i uživamo u njima, to možemo shvatiti i kao želju Konamija da sve snage usredsredi na verziju za novu generaciju konzola. Kako smo saznali, nextGen izdanja ove igre neće ni biti, već će svi fanovi Konamijeve fudbalske simulacije morati da se zadovolje ažuriranom verzijom. Programeri će u međuvremenu, bar se nadamo, marljivo raditi na razvijanju novog endžina i sa puno pažnje i ljubavi uspeti da iskoriste ovu pauzu za koju se, vredi napomenuti, iz EA nisu opredelili. Platforme: Microsoft Windows, PlayStation 4, Xbox One, Android Razvojni tim: PES Productions Izdavač: Konami Cena: $29.99 Test platforma: PlayStation 4 Preporučena PC konfiguracija: CPU: Intel Core i7-3770 / AMD FX 8350 GPU: NVIDIA GTX 760 / AMD Radeon R9 270X RAM: 8 GB HDD: 40 GB AC Milan i FC Inter više nisu licencirani A sada što se tiče same igre, koja je dobra koliko i prethodna uz nekoliko novih licenci, fotografija i dizajna izbornih ekrana, dodate muzike i još nekoliko manjih izmena. Dakle, možemo konstatovati da ukoliko vam se prethodno izdanje svidelo, nema razloga da ovo neće. Ali ukoliko ste imali neke zamerke, onda vam tu ne možemo pomoći. Moraćete da sačekate sledeću godinu i da se nadate najboljoj fudbalskoj simulaciji ikada. To možda i nije tako realno, ali nadu nikada ne treba gubiti. Igru još uvek krasi jako dobro osvetljenje, koje uz “broadcast” kameru i dnevni izbor utakmice izgleda zaista jako dobro. Uz to treba napomenuti i pokrete igrača koji su fenomenalni, uz par novih animacija, pogotovo po pitanju pasova koji odaju realističan osećaj. Igra gotovo identična kao prošle godine Ono što je bar po našem mišljenju i dalje “off” su šutevi koji nekako izgledaju kao da šutirate “balonjaru”, a ne fudbalsku loptu. Lopta se takođe nekako čudno odbija od ruke golmana kada uspe da odbrani mrežu. Možda grešimo, ali to je u neku ruku ipak mišljenje podložno subjektivnom utisku. Sveobuhvatno gledano, stiče se utisak da je PES možda i bolja simulacija od FIFE, ali FIFA opet ima jake adute u vidu većeg broja licenci i FUT-a, što je uvek primamljivo ljubiteljima fudbala. Dakle sve zavisi šta preferirate. No kad smo već kod licenci, trebalo bi pomenuti da je PES izgubio licencu za AC Milan i FC Inter, što je svakako korak unazad. Sa druge strane, FIFA je izgubila licencu za AS Romu i prošle sezone za FC Juventus, tako da bi se moglo reći da su po tom pitanju, jedan neslavni egal. Ono što bi svakako za sve fanove fudbalskih simulacija i same igre bilo možda najbolje, jeste scenario u kom se još jedan veliki studio uključuje u igru i kreira svoju fudbalsku simulaciju, time malo razdrmavši konkurente. Ovako imamo utisak da su se svi nekako uspavali i ulenjili, a neki su postali i pohlepni kao “patuljci” (mislimo na EA sports). Zdrava konkurencija bi nam svake godine sigurno donela nešto bolje i naprednije iz različitih studija. Iako je to malo verovatno, nama ostaje da se nadamo da će bar novi endžin ponovo pokrenuti utrkivanje – ko će pre i ko će bolje. Dok budemo čekali da nam se servira nešto novo i uzbudljivo, ostaje nam da se zadovoljimo onim što imamo i da se nadamo boljim i dinamičnijim danima u razvoju naše omiljene sportske simulacije. Do tada, sportski pozdrav! Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: eFootball PES 2021 Season Update appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ok, ovo mora da prestane nekad, mi matori nećemo moći više da izdržimo ove nostalgične udare. Već dobrih godinu ili dve se veliki broj kompanija povampirio i odlučio da nam ponovo izda stare klasike prefarbane ili prerađene u novo ruho. Sve ove igre smo zamišljali da ovako izgledaju još u davno doba kada smo mogli da prebrojimo poligone i piksele na karakterima i okolni. Samim time jedino što možemo da kažemo je, kad će Tony Hawk’s Underground 1 i 2? Priča? Čekajte, kakvu priču ovde očekujete? Borba protiv vlade, korporacija, potreba za anarhijom? Pa tehnički ovo poslednje je tačno. Vi ste skejter, bilo jedan od legendi, bilo vaš posebno napravljen lik. Na svakoj mapi imate zadatke da pravite haos i postavite novi rekord. Eto to je to. Uživajte u zabavi. Još jedan nostalgični udar No da pređemo na malo ozbiljnije prikazivanje igre. Tony Hawk’s set skateboard igara je oduvek bio veoma lak i zabavan način da se ovaj ekstremni sport prenese širokoj publici, koja bi se sigurno gadno povredila u izvedbi svih tih poteza. Razlog zbog koga se sve činilo tako lakim jeste veoma prost sistem ne samo aktiviranja poteza, već i njihovo kombinovanje. Neke bi podsetilo na komande i kombinacije za tabačine, ali sa dodatim balansom, okretanjem u vazduhu ili jednostavno preciznom vožnjom. Kontrole su bazirane generalno na one iz 3. i 4. dela, ali možete aktivirati baš prave originalne. Takođe vrlo lako možete promeniti ceo set poteza i za koje kontrole su vezani. Vremenom ćete otključavati i druge, ili bar opciju za ubacivanje više super poteza. Sve mape iz originalnih igara su tu Pre nego što stanete na skejt i pokušate poteze, imaćete izbor između jednog od mnoštva legendi ovog sporta, bilo muških ili ženskih, ili da napravite sopstvenog lika. Prilikom pravljenja lika imaćete pregršt izbora što se tiče dizajna boarda i odeće, ali veći deo će vam u početku biti zaključan. Karakteri će takođe imati opciju za promenu izgleda, ali i kod njih će većina biti zaključana. E sad, jedna od retro stvari koje se ovde pojavljuju je opcija da se praktično sve otključa tokom igranja i tokom vašeg napretka kroz nivoe i njihove zadatke. Opremu možete otključavati, ili pak kupovati sa novcem kojim zaradite u igri, ali za sada nema valute koja se kupuje pravim parama. Drugi način da se zaradi jeste putem Challenge sistema koji prati bukvalno sve što radite i redovno vas nagrađuje kako ispunite neki izazov. Likove ćete dodatno moći da unapređujete sa poenima koje pokupite tokom vožnje na mapi. Kombinacija starih i novih opcija daju dug život igri Što se samih mapa tiče, svako ko je igrao originalna prva dva dela će dobiti brutalan nostalgičan udarac pošto su sve tu, i predivne su. Čak su i zadaci iz originala i dalje tu sa po kojim skrivenim dodatkom. Tokom jedne vožnje ćete imati 2 minuta da obavite što više njih ili se fokusirati na jedan, što će biti češća situacija. Kako ih odrađujete, tako ćete otključavati dodatne mape. Opcija za pravljenje mapa se takođe vraća, i ne samo da ćete moći da ih delite sa prijateljima, nego ćete vrlo lako moći da isprobate pregršt ludih kreacija koje će nasumični ljudi kačiti online. Multiplayer mod i online igranje su prisutni u obliku okršaja za postizanje što veći broj poena u dato vreme u maloj skejt areni. Prosto i jednostavno. Nemojte da zaboravite i offline mod preko split screen-a. Vratile su se i šifre, mada sada nećete morati da pišete ili pamtite komade za njih. Ovoga puta će se naći u obliku opcija za asistenciju tokom igranja. U startu su sve otključane i možete ih uključiti ili isključiti po vašoj želji. Grafika je naravno modernizovana i neke mape su pretrpele manje promene u bojama i svetlu, ali čak i tu se vidi da je razvojni tim dao sve od sebe da ih učini baš onako kako smo ih svi zamišljali dok smo igrali. Animacija karaktera je takođe poboljšana, i primetićete brdo malih reakcija, pokreta i promena tokom svakog sletanja na zemlju, bilo pali ili ne. Čak su i skejt legende prikazane u njihovom današnjem izgledu, a ne onako kako su izgledali pre 20 godina. Oh muzika, muzika je bila apsolutna duša celog serijala, i nikako nemojte da sumnjate da će ovde pokleknuti. Većina numera iz prva dva dela su ovde u punom sjaju i apsolutno razvaljuju dok vozite. Na to možete dodati i nove numere koje se super uklapaju i koje će novim igračima verovatno biti zanimljive. Grešaka generalno nema. Ponekad može da se desi da mislite da ste odradili potez savršeno ali da igra nije ispratila unos komadi, ili da se zapucate u nešto što niste primetili, ali ništa od toga nije strašno. Ono što će možda biti strašno je da postoji veoma velika šansa da će se za jedno mesec ili dva nakon što igra izađe iznenada pojaviti loot box-ovi ili specijalni likovi i skinovi za kupovinu za prave pare. Activision je ovo već jednom uradio za Crash Team Racing i vrlo lako to mogu i ovde. Apsolutna preporuka za svakog ko je igrao bilo koji Tony Hawk’s naslov. Povratak na legendarna prva dva dela koji su utanačili veći deo ostatka serijala je obavezan kako za nove, tako i stare fanove. Ako vas interesuje neka igra bazirana na ekstremnom sportu a da je u isto vreme izazovna i veoma arkadna, onda je ovo pravi naslov za vas. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: Tony Hawk’s Pro Skater 1 + 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. SolidChief

    REVIEW: F1 2020

    Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Šumi ponovo jaše Codemasters je još prošle godine uhvatio tempo i napravio jednu od najboljih trkačkih igara ove generacije. F1 2019 je postavila lestvicu visoko za sebe samu sa veoma zabavnom karijerom, odličnim gejmplejom koji je težio ka simulaciji i generalno veoma čvrstim i lepim iskustvom na svim poljima. Zbog toga, ove godine bi bilo i razumljivo da je razvojni tim odlučio da napravi nešto manja inkrementalna unapređenja u pripremi za sledeću generaciju konzola. To međutim nije slučaj, jer F1 2020 i te kako podigao lestvicu. Igra je dobila dodatna unapređenja u svakom aspektu. Počevši od gejmpleja, već pri prvom skretanju i kočenju uočava se znatno poboljšanje sistema kočenja i prianjanja točkova na podlogu. Distance kočenja su znatno kraće nego u prethodniku, baš kao i u stvarnosti, a kočnice deluju responzivnije i dosta korisnije nego što su ikada bile. Glavni problem serijala je uvek bila pristupačnost generalnoj populaciji, s obzirom da F1 odlikuje određeno naginjanje ka simulaciji, pa bi obična publika imala solidnih problema sa uhodavanjem u ovakvu igru. Srećom, ove godine ta publika ima razloga za radovanje s obzirom da sada još na početku imate opciju Casual, koja će uprostiti menije, popaliti sve potrebne asistencije i još dodatne preko njih od onih koje su vam ponuđene u standardnom modu. Igra postaje znatno lakša za igranje, upravljanje i nadmetanje sa protivnicima, pa će svaki novajlija ili neki ljubitelj blažih simcade igara biti znatno zadovoljniji nego ranije. Svakako, F1 2020 uspeva da poradi i na drugim tačkama koje će ljubitelji simulacija voleti, pa se gume znatno realističnije troše kroz trku, što se najviše vidi u dužim trkama, te igra zahteva od vas znatno bolje skretanje u krivinama i ponašanje na stazi kako biste ih očuvali što više. Što se tiče ostalih sistema, F1 2020 simulira skoro sve u odličnoj meri, mada tu su i dalje određeni propusti i limitacije koje postoje, ali su veoma sitnih razmera. One uključuju dosta mršavu deformaciju bolida pri sudarima i slično, kao i relativno loše implementiran uticaj vetra na bolide i stazu, pa se na tom aerodinamičkom planu ne može izvući potpuni realizam koji se pojavljuje u maltene svim ostalim sferama od suspenzija i guma, pa sve do same imerzivnosti koju ovogodišnje stanje pruža. Platforme: PC, PS4, Xbox One Razvojni tim: Codemasters Birmingham Izdavač: Codemasters Cena: 59,99€ Test platforma: PS4 Preporučena PC konfiguracija: OS: Windows 10 64-bit CPU: Intel Core i5 9600K / AMD Ryzen 5 2600X GPU: NVIDIA GTX 1660 Ti / AMD RX 590 RAM: 16 GB HDD: 80 GB Već pri prvom skretanju i kočenju uočava se znatno poboljšanje sistema kočenja i prianjanja točkova na podlogu. Dragulj F1 2020 ipak predstavljaju modovi. Pored multiplejera, koji nije dobio dodatna poboljšanja osim split-screen moda što je pravo iznenađenje, glavni fokus jesu karijerni režim, kao i potpuno novi My Team mod. Karijera je u velikoj meri ostala ista, doduše nažalost bez onih narativnih faktora koji su postojali u prethodniku. Ipak ne treba je odbaciti kao recikliranu, s obzirom da su svi ostali elementi produbljeni u velikoj meri, pa ćete i dalje morati da vodite računa o vašoj reputaciji, unapređivanju bolida, performansima, odnosima sa timom i slično. Svaka od ovih stavki je detaljnija nego u prethodniku, dok je uvod sa Formulom 2 i dalje tu, gde sada čak, ako želite, možete odigrati i punu ili skraćenu sezonu kao uvod u vašu vozačku karijeru, umesto trotrkačkog segmenta od prošle godine. Sve ovo je doduše potpuno oduvano sa novim modom i verovatno glavnim razlogom zbog kojeg vredi uzeti ovogodišnje izdanje – My Team. F1® 2020_20200709205023 Kako mu ime nalaže, u ovom modu kreirate od potpune nule svoj F1 tim koji ćete voditi kroz putešestvije koje konstruktorske borbe pružaju. Kontrola i broj opcija koje My Team nudi su apsurdno detaljne. Od potpune kreacije boja bolida i imena tima, tu je menadžerisanje novca, razvoja bolida, izbor motora, potpisivanje ugovora sa vozačima, kao i treniranje istih. Marketing svega pomenutog je takođe veoma bitan, a imaćete i opciju da birate kako provodite slobodno vreme između trka, pres konferencije, egzibiciona putovanja, pa i izbor sponzora i drugih zavrzlama oko kojih ćete morati da vodite računa. Već u svojoj prvoj iteraciji My Team nudi jedno skoro potpuno menadžersko iskustvo koje brojne igre kroz tonu razvijanja svojih modova još uvek nisu ni dostigle, a Codemasters je priredio igračima pravo iznenađenje. Tu su i dve nove staze, u Vijetnamu i Holandiji, kao i već pomenuta licenca Formule 2 Finalno, treba napomenuti da je prezentacija verovatno najviše razočaravajući aspekat ovogodišnjeg izdanja, ne zato što je loša (baš naprotiv), već zato što je skoro u potpunosti ista. Iako su određeni elementi interfejsa doživeli blage promene, na tom polju Codemasters nije napravo skoro ikakve korake, ali im je teško ne progledati kroz prste, s obzirom da je prezentacija već bila odlična. Tu su i dve nove staze, u Vijetnamu i Holandiji, kao i već pomenuta licenca Formule 2. Uz to, grafička podloga je odlična. Dobila je neka sitnija poboljšanja oko samih detalja, pa igra izgleda nešto bolje od prethodne godine, što je stavlja u sam vrh trkačkih igara zahvaljujući odličnom osvetljenju, atmosferi, animacijama i teksturama. Zvučna podloga je standardno odlična, pa je zvuk motora i ostalih efekata na veoma imerzivnom nivou, dok bi jedino potrebno poboljšanje bila nešto živahnija glasovna gluma i veće prisustvo iste tokom intervjua i komentara. Optimizacija je veoma dobra, pa će F1 2020 raditi pristojno na svim konzolama ove generacije, s obzirom da grafička podloga nije doživela preveliki skok, pa ćete na PS4 Pro lako izvlačiti stabilnih 60 slika po sekundi. Bagova i problema ima veoma malo, i prava je retkost da izrone, dok je sa tehničke strane jedino moguće zameriti i dalje povremeno nestabilan netkod, sudeći po problemima sa konekcijom i lagom koji i dalje uspevaju da budu relativno malo prisutni. Sve ovo pokazuje koliki trud je Codemasters uložio, a F1 serijal koji nekako poluzapaženo izlazi svake godine i uspeva da nenormalnom brzinom diže kriterijume koje bi druge vožnje u sim/simcade žanru trebalo da pribeleže. F1 2020 je prikaz pravog iskustva kako za nove igrače, tako i za iskusnije sim trkače, koji čvrsto stiče svoj status jedne od najboljih trkačkih igara ove generacije. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: F1 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Pustošenje treći deo Da počnemo – Wasteland 3 je jedna apsolutno fantastična igra, ali to ne znači da biste trebali odmah da stanete sa čitanjem ovog teksta i odete da kupite igru. Naime, čisto da se osvrnemo, Wasteland je kultni klasik koji je pre nešto više od pola godine doživeo remaster, i to više nego pristojnih razmera. Brajan Fargo je kroz sva svoja nedaća, odlazak iz Interplaya, kao i formiranje inXile Entertainmenta uspeo da opstane. Kako je originalni Fallout nastao iz pomenutog, da bi petnaest godina kasnije bio potpuno ugažen od strane Bethesde, inXile je u pozadini nastavio sa svojom ne tako uspešnom pričom. Kroz duži niz godina, studio je ostajao ispod radara, da bi se pojavio Wasteland 2, prvi pravi nastavak pomenutog klasika koji… nije baš bio impresivan sa svojim vrlo dosadnim dizajnom, frustrirajućim mehanikama i linearnošću koja je zamaskirana lažnom nelinearnošću. Nažalost, ovo je se odrazilo i na neslavni duhovni nastavak verovatno najboljeg cRPG dela svih vremena – Planescape: Torment, u vidu Torment: Tides of Numenera. Zbog toga je skepticizam, ovoga puta neizbežan, prilikom najave trećeg nastavka franšize bio potpuno opravdan. Međutim, inXile je naučio nešto na svojim greškama. Platforme: PC, PS4, Xbox One Razvojni tim: inXile Entertainment Izdavač: Deep Silver Cena: 59,99€ Test platforma: PS4 Preporučena PC konfiguracija: CPU: Intel Core i7-3770 GPU: Nvidia GTX 1060 / AMD RX 480 RAM: 8 GB HDD: 52 GB Imaćete osećaj kao da svaki vaš postupak u potpunosti menja čak i vaš trenutni prolaz kroz igru… zato što to upravo i radi! Wasteland 3 ne uskače u neke previše rizične vode, ali svakako sav onaj fokus na maltene čvrsto linearnu priču u prethodnim igrama inXile-a kanališe na najbolji mogući način. Narativ je veoma jednostavan – vi ste jedan od rendžera koji sa svojim timom pokušava da napravi alijansu sa susednom frakcijom, vođenom od strane tzv. Patrijarha, veoma zanimljivog diktatora sa relativno dobrim namerama. Usput ste žrtva zasede koju nekako preživljavate, i vaš zadatak je da dođete do Kolorado Springsa i stvorite uslove za pomenutu alijansu. Kada sam napomenuo uzak fokus celokupne igre, treba navesti da je to izrečeno u najširem mogućem smislu (Paradoksalno, zar ne?). Ubrzo će vam sve biti jasno. Wasteland 3 nije igra koja će vas slati na neki šampionski zadatak koji se rasteže po zemljama, kontinentima i koji će potpuno promeniti sudbinu celokupnog sveta, makar oko vas. Vi ste samo jedan medijator između solidnih desetak frakcija na koje ćete naleteti u ovom depresivnom svetu igre, a prava poslastica jeste ta da se svojim veoma čvrstim ograničenim prostorom Wasteland 3 grana na fascinantan broj uzročno-posledičnih veza. Imaćete osećaj kao da svaki vaš postupak u potpunosti menja čak i vaš trenutni prolaz kroz igru… zato što to upravo i radi! Svaki sporedni zadatak, koliko i deo glavne priče, ima uticaj na odnose sa frakcijama, likove i svet. Svaka lokacija je povezana sa nekoliko različitih karaktera, frakcija, pa čak i vama direktno, do te mere da će vaše akcije nekada potpuno izmeniti šta je uopšte cilj igre. Šta više, možete biti žrtva zasede finalnog protivnika igre, pa čak se i pridružiti istom, uzrokujući da vas neki od prijatelja napuste, potpuno menjajući strane u ovom čvrsto lokalizovanom konfliktu. Wasteland 3 zna da je bizaran na momente, i to vrhunski koristi dizajnom svake od frakcija, njihovim suludim ideologijama (možete slaviti AI Ronalda Regana kao božanstvo) i likovima. Međutim, skoro svi likovi su vrhunski napisani i okarakterizovani, sa više slojeva ličnosti, i predstavljaju uspešan odkorak od veoma često jednodimenzionalnih tropa u novijim izometrijskim RPG-evima, dok je čvrsto sivilo moralnih dilema sveprisutno i veoma uticajno na sve oko vas. Igra će vam uzeti solidnih pedesetak sati za jedan prolaz Međutim, nije sve u priči, ma koliko bila kvalitetno napisana. Wasteland 3 ne odiše nekim originalnim mehanikama, niti uvodi nešto revolucionarno što nije već bilo prisutno u žanru. Ipak, sve što radi, radi, u najmanju ruku, pristojno, dok u najboljem slučaju vrhunski obavlja posao. Kreacija likova je prilično slaba, kada govorimo o njihovom fizičkom aspektu, s obzirom da vam na tom polju nije pružen preveliki nivo slobode. Ipak, RPG sistemi su odlično implementirani, sa velikom dozom kreativnosti i pristojnim uticajem na vaš stil igre i na samu priču. Pored nekoliko već dostupnih šablona za vašeg lika, možete i sami napraviti idealnu kombinaciju koja se sastoji iz izbora pozadinske priče, osnovnih fokusa na borbene i govorne sposobnosti, koje su skoro uvek obuhvaćene zajedno, pa nećete biti užasni u borbi ako se fokusirate na potpuni „speech/charisma“ fazon. Tu je pregršt perkova, dodatnih sposobnosti i slično, koji svi dodaju na vaše opcije kako tokom interakcije sa likovima, tako i sa životinjama, mašinama, i u borbenim i socijalnim situacijama, menjajući percepciju drugih likova o vama. Međutim, borbeni sistemi su replika naslova u „XCOM žanru“, tipičnih poteznih igara sa sistemom korišćenja akcionih poena. Ipak, ima problema, a to jeste da igra deluje kao da vas previše hrani poenima za različite sposobnosti, pa ćete nekako već od početka igre biti osposobljeni da ne propustite nijednu opciju u razgovoru, niti jedan zaključani sanduk sa korisnom opremom. To može delovati začuđujuće, s obzirom na to koliko se celokupna igra fokusira na posledice vaših izbora, dok vam istovremeno uskraćuje takav užitak i na ovom planu. Borba je ipak zanimljiva, s obzirom da je Wasteland 3 poprilično teška igra koja će vas pomučiti više nego što možete da zamislite (mada ne na nivou na kom su to prethodnici uspevali). Ostajaćete često bez municije i resursa ako ne budete vodili računa o istima, pa se određeni menadžment i priprema ohrabruju u veoma hladnim zabitima Kolorado Springsa. Ipak, igra veoma često može biti nefer pri konfliktima, jer ako niste dovoljno poena uložili u inicijativu vaših likova, protivnik neretko ima jezivu prednost prvog napada, koja vam može u potpunosti desetkovati celokupni tim. Slučaj reloadovanja prethodne sačuvane igre je rekurentna tema kroz celokupni Wasteland 3 i može veoma lako oduzeti od celokupnog iskustva. Na kraju, dolazimo do „slona u sobi“, a to je audio-vizuelna prezentacija. Aj, počećemo sa lošim vestima prvo, s obzirom da je u pitanju problem koji veoma jako sputava Wasteland 3 da bude potencijalno remek-delo žanra – optimizacija i dizajn. Naime, igra ne izgleda najbolje, kao ni prethodnik, jer deluje kao da je se inXile preterano potrudio da neka okruženja izgledaju kao funkcionalne borbene arene za pomenute potezne okršaje, dok je direktna posledica toga nedostatak nekih dodatnih detalja i šmeka. Naravno, ovo ne važi za sve zone i lokacije, ali opšte mrtvilo kolorita i izuzetno slabe i mutnjikave teksture koje se mogu uočiti kroz dobar deo nekih lokacija i „međulokacija“, ne potpomažu atmosferi postapokaliptičnog sveta, kao što bi inače to uspevalo u nekim drugim slučajevima. Likovi takođe imaju mutnjikave teksture, čudno presijavanje kože, a dizajn oružja i oklopa je prilično generičan i razočaravajuć, kao i njihove teksture u nekim momentima. S time izrečenim, vratimo se na optimizaciju i glavni faktor koji vuče Wasteland 3 na dole. Igra radi užasno, najblaže rečeno. Iako je naša verzija testirana na PS4 Pro, na kojem se može istaknuti nešto bolji performans nego na PC verziji, razlike su minorne. Veoma česti padovi u slikama po sekundi, dok su bagovi veoma česta pojava, čak i nakon poprilično velikog „Day one“ peča, koji je zakrpio dosta problema. Bagovi nisu malih razmera i često se mogu pojaviti u toku veoma bitnih kvestova u glavnoj priči, tehnički vam blokirajući progres. Srećom, moguće je zaobići takve probleme, iako i sam sistem čuvanja igre ima povremene probleme. Za igru koja ne izgleda najimpresivnije, neoprostivo je da radi toliko loše na svim sistemima. Ostaje samo nada da će neki od ovih problema biti zakrpljeni, iako sve ovo deluje kao da je na dosta većem i dubljem nivou da bi bilo jednostavno popravljeno. Srećom, tu su i dobre vesti. Wasteland 3 je jedan od najboljih i najposvećenijih projekata kada govorimo o glasovnoj glumi. Apsolutno svaka rečenica unutar ovog masivnog cRPGa je glasovno odglumljena, i to na najvišim mogućim nivoima, dajući potpuno novu dimenziju ovom žanru. S obzirom da nećete naići na previše igara sa glasovno odglumljenim zidovima teksta koji su odlika ovog žanra, ovde je to srećom jedan veoma redak izuzetak, koji Wasteland 3 hrabro predstavlja pred igrača i dodaje veću količinu imerzivnosti nego što je to inicijalno delovalo. Ako ste zbog toga imali problem sa ulaskom u ovaj žanr zbog čiste lenjosti čitanja, ili čak jednostavno neminovne tišine ili blage zvučne podloge tokom tabanja kroz velike količine teksta, onda je ovo savršena ulazna tačka u ove vode koja će vas možda i navesti na dalje pohode u žanru. I Wasteland 3 je upravo to – jedno tehnički veoma neutegnuto fascinantno iskustvo. Igra će vam uzeti solidnih pedesetak sati za jedan prolaz, ali prosto ogroman potencijal za novi prelazak (i to više njih), će vam sigurno pružiti trocifren broj sati zabave. U nadi da će tehnički problemi biti koliko-toliko ispravljeni, inXile je definitivno naučio lekciju na prethodnim greškama, a Wasteland 3 je pravi primer toga. Sigurno će vas obradovati ako ste iole zainteresovani za žanr. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: Wastelands 3 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Evo šta se desi kad se puste Doom i Crypt of the Necrodancer da naprave dete. Apsolutno ritmičko ludilo u kome ćete trčati u stranu po malim prostorijama i pucati po raznim čudovištima. Um priča…pa koliko sam skapirao, valkire, ženske i muške (ovde nema diskriminacije polova), se bore protiv napada veoma muzičkih i ritmičkih protivnika iz nordijske mitologije koji napadaju Asgard i sve ostale svetove putem svojih veoma ne ritmičkih i ne cool čudovišta. Igra vas bukvalno odmah baca u akciju, bez ikakvog tekst scroll-a ili dugog trabunjanja nekog tamo naratora. Ako se pitate gde je priča, to bih i ja želeo da znam Ne postoji apsolutno nikakav tutorijal niti uputstvo. Naravno ima takvih igara, ali čak i Binding of Isaac je imao par kontrola prikazanih u početnoj sobi. S druge strane, ovo je pomalo nova kombinacija žanrova i neke instrukcije bi bile zaista poželjne. No da kažemo u čemu je fazon. Standardno kretanje i skakanje vam je dozvoljeno u bilo kom trenutku. Dash opcija će biti vezana za ritam ali veoma labavo. Vaše pucanje doduše, primarna stvar koju ćete raditi pored trčanja i koje možete podesti u opcijama, je apsolutno vezano za ritam. Za hardcore igranje ili bar ono na standardnom nivou morate pratiti ritam i pucati samo uz njega, u suprotnom bukvalno nećete opaliti ni metak dok vam ogromne bube jedu facu. Takođe se pitamo gde je tutorijal ili bilo kakve informacije Ritam će vam biti prikazan putem linija koje će se približavati vašem nišanu. Ali drugari, to nije to. Ponovno punjenje jednog jedinog oružja koje ćete moći da nosite sa sobom takođe morate raditi u ritmu praktično manuelno. Običan pištolj punite iz dva klika, polu automatsku šotku iz tri, a revolver naravno iz šest klikova, svaki za po jedan metak. Ovo može biti ekstra mega iritirajuće kad ste u gomili i veoma nezgodnoj situaciji. Spomenuli smo da možete imati jedno oružje i to stoji, ali ćete moći da kupite nova kako budete išli kroz nivoe. Takođe tu su i sporedni predmeti kao oklopi, štitovi i kacige koji će vam dati određene bonuse. Problem je što dobijete samo ime predmeta sa minimalnim objašnjenjima, što veoma često neće biti dovoljno. Jedni način da pohvatate kako koje oružje radi, kako koji item radi, i kako koje sposobnosti rade jeste da igrate i testirate. To će zapravo činiti veći deo vaših pokušaja da pobedite igru. Na vrh svega ovoga su specijalne sposobnosti koje otključavate u bibliotekama, kao i poboljšanje vaših statistika koje dobijate putem malih oltara, kojima je opet banalno prosto objašnjena funkcija i još uvek ne znam šta par njih radi. Ove frustracije se mogu otopiti ako ste okoreli fan rogue lite žanra ili ako se uvučete u sam ritam igre. Ne brinite, ne topi vam se monitor, to je samo grafika igre Okršaji sa boss čudovištima mogu biti super zabavni i napeti. Borbe sa mini bosovima ili sobama punim protivnika mogu pretvoriti u apsolutno zabavna haotična iskustva. Kako budete napredovali kroz igru i kupovali stvari od vendora, tako će se oni unapređivati i imati više ponuda. Ovo je generalno jedina mehanika koja ostaje permanenta tokom svakog pokušaja. Sa druge strane ćete polako otključavati i druge likove koji imaju posebne startne statistike, oružja ili sposobnosti. Na prvi pogled grafika će vam izgledati ko da je vaša grafička karta krenula da se topi u sred igre, no ne brinite se. Ovo se ne dešava zbog lošije optimizacije, već jer je razvojni tim tako i planirao. Same sobe su poprilično slične, ali u zavisnosti od zone ćete biti bombardovani veoma svetlim filterom koji će znatno izmeniti prostor. Za ovakav tip igre muzika mora, apsolutno mora, da razbija. I većim delom to i radi. Vrlo lako vas može uvući u miks pesme, pucanja i kojekakvih eksplozija ili napada čudovišta. No ako često budete ponavljali i počinjali ispočetka, neke sekvence vam mogu dojaditi. Mogli su da dodaju više numera između soba ili nivoa ili bar nekoliko setova za svaku zonu koji bi se nasumično menjali. Igra definitivno ima potencijala i možda će ih vremenom dodati još. Nov pogled na rogue lite Sa tehničke strane igra može biti malo zahtevnija, što može povući osrednju optimizaciju, ali generalno nema grešaka. Najviše frustracija će se izvući iz gore pomenutih razloga ako se upustite u celo iskustvo bez ikakvog predznanja ili upozorenja. BPM ima neke jako dobre ideje, ali ovde nećete praviti orkestralni masakr kroz gomilu demona kao u recimo Doom Eternal. Ritam igre će vas voditi i terati da mu se povinujete ako planirate da imate što bolji score. Za svoju cenu i ono što nudi je sasvim fina ponuda, pa ako vas zanimaju ritmičke igre, ili ako vam se dopada ovaj tip rogue lite naslova, definitivno ne biste trebali da ga propustite. Autor: Stefan Mitov Radojčić Igru ustupio Awe Interactive The post REVIEW: BPM – Bullets Per Minute appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Poprilično je iznenađujuće što se ovaj serijal i dalje širi, a pritom pomalo i poboljšava. Spremite se za zanimljiv western visual novel, koji će se dopasti kako World of Darkness fanovima, tako i opštim ljubiteljima vampira, ali u malo sažetijoj varijanti i sa više fokusa na jedan klan. Za razliku od prethodne igre gde ste imali izbor od tri lika i klana koji ste vodili kroz priču i mračnu stranu Njujorka, ovoga puta ćete se fokusirati samo na jedan. Predstavljamo vam Juliju, mladu istražiteljsku novinarku kojoj svet veoma brzo krene da se ruši po dolasku na scenu. Ubrzo gubi posao, dok neke veće sile kreću da joj uništavaju sve kontakte i kompletno zagorčavaju život. Međutim, tokom njenog najmračnijeg momenta dobiće priliku da se preporodi ili poklekne pod pritiskom. Ubrzo postaje jedini član Lasombra klana u senkama Njujorka. Povratak u mračni Njujork Shadows of New York predstavlja odvojenu ekspanziju prethodne igre ovog razvojnog studija, koja jeste znatno kraća, ali ipak odlično odrađena. Osnove gejmpleja i sistema su ostale identične kao i u prethodnoj igri. Klasične kontrole svakog visual novela su tu. Klikćete next i čitate tekst dok ne dođete do određenih momenata kada dobijate opciju da odaberete šta će Julija reći. Čak i mehanika gladi više nije preterano bitna, ali ćete bar imati priliku da koristite vaše vampirske moći u određenim scenama. Iako vaši izbori generalno imaju nekakav uticaj na priču, većina neće imati veliki, ali će vam nekolicina njih u ključnim momentima odrediti lične osobine, pomoću kojih ćete dobiti nove opcije tokom razgovora. U zavisnosti od rasporeda vaših odluka, možete doći do dva veoma različita kraja koji su naizgled zbunjujući, ali će vam ipak biti jasni ako ste upoznati sa vampirskim svetom. Novim igračima će celo iskustvo definitivno biti čudno. Dobar korak ka tome da upoznate svet je pregršt veoma ličnih komentara i opaski vašeg lika na svaki lore detalj koji budete otključali. Lasombra klan i samo jedan karakter za priču Ne znam kako, ali uspeli su da unaprede dizajn i crtež u odnosu na prethodnu igru gde je već bio lep. Ovde opušteno možemo reći da je prelep. Osećaj za detalje na svakoj lokaciji, likovi koje smo već videli u prošloj igri su ponovo nacrtani u poboljšanom izgledu, a ni njihovi detalji i efekti ne jenjavaju u odnosu na prethodni. Najveća promena je to da su pozadine, koje su u VN igrama uglavnom statični crteži, zapravo animirane. U pozadini scene će se uvek nešto pomerati. Bilo bi lepo da se ovaj trend nastavi i u drugim igrama ovog tipa. Generalni artwork je dobio mali upgrade I dalje nemamo nikakvu glasovnu glumu, element koji bi dao dušu celoj igri i razbio svaki razlog da ne nabavite istu. S druge strane, muzika i ceo dizajn zvuka apsolutno razbijaju u kvalitetu. Nijedna scena i njena atmosferična muzika vam neće biti dosadni, od žamora prepune novinarske redakcije, preko bučnih klubova, pa sve do mračnih i skrivenih kutaka. I dalje dobar način da se nastavi priča World of Darkness univerzuma Najveća mana je to što igra ima vrlo malo promena u odnosu na prethodni, čak iako se klasifikuje kao ekspanzija. Likovi se ponekad malo čudno ponašaju i imaju nelogične dijaloge. Takođe ćete generalno imati utisak kao da nemate mnogo izbora, što celo iskustvo pretvara u nekakav interaktivni film. Draw Distance studio i dalje radi super posao sa World of Darkness svetom, a ova igra je dokaz da još uvek ne planiraju da stanu. Ako čekate Bloodlines 2, ili ste skoro ponovo završili prvi deo i hoćete malo opušteniji, ali i dalje imerzivan ulaz u ovaj svet, onda definitivno treba nabaviti ovu igru. Iako je ovaj dodatak znatno kraći od prvog dela, upravo ta odlika i povoljna cena ga čine savršenim uvodom u svet vampira. Autor: Stefan Mitov Radojčić Igru ustupio Draw Distance The post REVIEW: Vampire the Masquerade – Shadows of New York appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Šljam Hive gradova…u potezima U tamnoj i mračnoj budućnosti…znate već. U svojoj „karijeri“ kao nekoga ko piše o video igrama, malo 40k igara nije prošlo kroz moje ruke. Oduvek sam voleo ovu franšizu ali nikada nisam igrao izvor, tj. nikada nisam igrao 40k društvenu igru – tabletop. Istina, imam gomilu figurica koje farbam, ali samo to, nikada ih nisam stavio na „teren“. A nije ni bitno, jer ono što me je najviše privlačilo je priča, setting i cela filozofija 40k univerzuma sa svojim raznim rasama, demonima, bogovima itd. Ali, ono što me je najviše uvuklo u celu tematiku je bio FRP i to specifično Rogue Trader FRP. Igrao i vodio sam ih gomilu jer mi se dopala ideja da ste vi maltene svemirski pirati (fazon Firefly) i možete da „tehnički“ šurujete sa svima bez prevelikih posledica po vaš status a i život. Kako sam sve više igrao ovaj setting, sve više sam ulazio u dubine priča običnih ljudi, a ne polu-bogova kao što su Astartes ili bukvalnih bogova kao što je Haos. Obični ljudi, napakovani u Hive gradove gde je svaki dan borba za preživljavanje i najjači samo opstaju (nikad se ne predaju…). Necromunda je baš to, dno dna i snađi se. Igra je zasnovana na istoimenom boardgame-u, ali nažalost ne mogu dostojno da ih poredim jer nisam imao prilike da isprobam pomenutu društvenu igru. Po onome što znam, igra je izuzetno popularna i ima visoke ocene, a pošto Games Workshop deli 40k licencu šakom i kapom, zašto Necromunda ne bi imala svoju video igru? Platforme: PC, PS4, XBONE Razvojni tim: Rogue Factor Izdavač: Focus Interactive Cena: 40€ Test platforma: PS4 Preporučena PC konfiguracija: OS: Windows 10 (64-bit) CPU: Intel Core i5-3450 / AMD FX-6300 GPU: 2 GB VRAM, GeForce GTX 660 / Radeon R9 270 RAM: 8 GB HDD: 40 GB AI je kao da gledate Roombu kako usisava stan – ide dok se ne udari u zid Necromunda je potezna strategija, ali ono što je na prvu loptu izdvaja od drugih je to što je em iz trećeg lica, em se kontroliše kao da igrate neki TPS. Ali, kao što rekoh, ovo je samo na prvi pogled. Kretanje ovog tipa je ovde samo „gimmick“, fora, koja retko kad služi nekoj svrsi. Igra je poprilično vertikalna i sloboda razgledanja je izuzetno bitna. Pretpostavljam da su se developeri odlučili za ovaj stil izvođenja kako bi igrači imali lakšu kontrolu kamere i preglednije okruženje. Doduše, ovo izvođenje pravi i problem jer ne možete da vidite ništa ispod i iznad vas ako postoji neka prepreka ili plafon. Igra doduše ima opciju gledanja kroz zidove tako da su time zanimljivu mehaniku malo i upropastili. Igra je podeljena na dva segmenta, klasičan singleplayer i Gang wars skirmiš segment. Singleplayer kampanja je maltene izuzetno dugačak tutorijal koji prati jednu od tri bande koje trenutno mogu da se igraju – House Escher. Ovu bandu čine izuzetno sposobne i „badass“ devojke koje biju prvo a posle postavljaju pitanja. Priča počinje sa sukobom unutar bande i eskalira do nove prevlasti iste, ali ono što je svima motiv je da prežive, ubiju i zarade. Negde duboko u Hive gradu Necromunde, postoji skriveni artefakt iz Mračne prošlosti koji vredi malo bogatstvo i sve bande žele da se domognu istog. Nažalost, priča nije nešto preterano duboka i lore nije maksimalno iskorišćen, tako da će vam često faliti neki detalji koje ćete možda provaliti ako ste ogromni fan franšize. Necromunda je smeštena u cyberpunk 40k univerzum sa jakim kontrastom boja, kao što su braon i sivo okruženje u paru sa roze i ljubičastom bojom kose vaših heroja. Singleplayer kampanja je poprilično linearna i na momente izuzetno laka, ali kao što rekoh, ovo je glorifikovani tutorijal sa iskreno zanimljivim i detaljnim sinematicima koji pristoje samom settingu i dobro prikazuju ključne crte 40k univerzuma. Celokupni dizajn je dosledan 40k univerzumu Gang Wars je segment koji služi za pravu igru. U njemu pravite svoju bandu i možete da igrate PvP ili PvE bitke. Odmah da kažem, PvP uopšte ne radi. Nisam uspeo ni jedan meč da završim. Često pucanje i generalna nemogućnost pronalaska igrača mi je ubila želju za PvP igrom i nisam uspeo konkretno ni da je testiram. PvP zahteva mnogo zakrpa i definitivno bolju stabilizaciju da bi uopšte bio igriv. PvE radi – kao. Ali hajde da krenemo od kreiranja same bande. Imate opciju da birate između tri bande, House Escher (već pomenute „Amazonke“ iz singleplayer segmenta), House Goliath i House Orlok. Svaka od kuća ima svoje karakteristike koje će vam pomoći da orijentišete svoju strategiju. Svaka kuća ima neki svoj perk koji ih definiše, ali ne dovoljno dobro niti dovoljno zanimljivo da se zapravo razlikuju. Escher imaju otrovno oružje, Goliath su tenkovi a Orlock su kukavice koje beže i imaju bonuse na napade na daljinu (slepačka banda, mrzim ih). Pored ovoga imaju i bar bonusa na statistike u zavisnosti od stila svake bande. Posle odabira, možete da pavite svoje članove bande i da ih vizualno modifikujete kako god želite. Ovo mi je zapravo bio najzabavniji deo igre jer sam baš dosta vremena proveo u alatu gde sam dizajnirao i bojio savršenu bandu. Ovaj alat je izuzetno bitan u 40k igri i developeri su se poprilično potrudili da ima dovoljno opcija kako bi svaka banda bila unikatna. Sve klase su iste za sve bande, što je bez veze. Ovo znači da će se vaši ratnici razlikovati samo po bonusima bande i par karakteristika koje ste odabrali prilikom kreiranja. Uvek ćete znati šta vaš protivnik može da uradi i kako, što malo ubija imerziju. Možda ova poslednja rečenica nije ni toliko bitna jer je AI katastrofalan. Kukao sam na to što ne radi PvP, jer igrati sa AI je kao da gledate Roombu kako usisava stan – ide dok se ne udari u zid. AI ima veliku nekonzistentnost jer ponekad je prorok vaših poteza i vidi u budućnost, a potez kasnije izgleda kao da igra neku drugu igru. Kretanje po mapama je slobodno, ali ograničeno poenima kao u svakoj poteznoj strategiji. Sloboda kretanja dozvoljava specifičnije pozicioniranje i bolje korišćenje zaklona, ali samo kad igra prepozna da to želite da uradite – prepuna je bagova generalno. Akcije i napadi su tipični za ovaj tip igre, ali pošto su mape često vertikalne, postoje razne putanje za brzu tranziciju kao zip linije koje unose odličnu dinamiku pozicioniranja i strategije. Celokupni dizajn, kao što sam spomenuo, je dosledan 40k univerzumu, ali postoji jedan bitan faktor koji mi je totalno ubio imerziju, a to je zvuk. Oružje, napadi i svi ostali zvukovi u igri su toliko prazni, blagi i ne uklapaju se u celokupni dizajn. Kada neko puca iz boltera treba da se čuje gromoglasan zvuk ogromnog metka koji izleće iz ogromne puške koju retko ko može da nosi, a zapravo svuči kao vazdušna puška. Osećaj pogotka i štete na herojima je takođe loš jer ne daju dobre povratne informacije da su ranjeni sem brojki koje dobijamo. Bolter u glavu – ujed komarca. Necromunda: Underhive Wars ima dosta mana i mnogo mora da se pegla, ali se negde tu krije dobra potezna, komplikovana i detaljna strategija. Ali pregršt bagova, loš AI i manjak frakcija i razlike među njima trenutno dosta sputavaju igru. Tokom celog igranja sam imao osećaj da će ostale bande doći kroz DLC, ali bi sa njima moralo da dođe do nekih promena kako bi se bande definitivno razlikovale jedne od druge. Ako ste fan 40k univerzuma i ako volite potezne strategije, igrajte Mechanicus, a za Necromundu se strpite i čekajte da vidite da li će developeri investirati dalje u igru. Autor: Igor Totić Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW – Necromunda: Underhive Wars appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Tokom svih ovih godina koje sam proveo igrajući različite naslove, od onih sa symbian telefona pa sve do modernih AAA ostvarenja na PC-u i konzolama, teško da bih poverovao da ću se u 2020. godini zaraziti jednom (naizgled)prostom igrom. A nisam jedini. Da da to je Among Us, ostvarenje na kojem radi Innersloth tim sačinjen od tri osobe i kao što već znate beleži ogromnu popularnost u celom svetu. Igra je iznedrila niz memeova, forica i čega sve ne, a ujedno je postala glavni izvor zabave za veliki broj igrača. Zašto? Saznajte u nastavku teksta. Premisa ove multiplejer igre je izuzetno prosta. Članovi posade, odnosno igrači, nalaze se na svemirskom brodu i svi dobijaju zadatke koje moraju rešiti kako bi pobedili. Međutim, među njima se nalazi Impostor, sa skroz drugačijim ciljem. Zadatak člana posade sa ulogom Impostora je da sabotira druge igrače i da ih sve pobije, a da pritom ne bude otkriven. Tu se već sve komplikuje. Impostor je sam, ili ih može biti do 3 maksimalno i on ima taj jedini zadatak. Sa druge strane nevini igrači imaju svoju listu zadataka koju moraju rešiti, i dok svi ne završe ne pobeđuju. U najvećem broju slučaja, tokom igara se retko kada stiže do te tačke da svako završi svoje zadatke. Fokus je – pronaći ubicu(cue creppy sounds). Ubica se mora ponašati što normalnije kako bi se uklopio, pa je tako najbolje raditi lažne zadatke, i truditi se da reši sabotaže. Ubijanje mora biti što bolje odrađeno, bez svedoka, kretanje po ventilaciji(koje je inače samo Imposorima moguće), a čak i da imate jednog svedoka, dobrom retorikom možete ostale okrenuti protiv onog ko vas optužuje. Upravo je to ono što je uzbudljivo u igri, i to sa ove strane, bilo da ste Impostor ili običan član posade. Ovde morate biti što kreativniji i što bolje ubeđivati ostatak ekipe da donesu ispravnu, ili „ispravnu“ odluku. Tokom igranja, bio sam akter brojnih neverovatno dobrih partija i verujte mi, ništa nije zadovoljavajuće nego kada kao impostor prevarite sve ostale. Dobro, ubijanje je okej, ali kada sve okrenete jedne protiv drugih je satisfakcija na potpuno drugom nivou. Tekstualne komunikacije(koja je ujedno i jedini vid) tokom samog igranja nema. Jedino kada igrači mogu komunicirati jeste tokom zasedanja okruglog stola, kada se pronađe telo ubijenog, ili ako se sazove hitni sastanak. Tu svako može podeliti na koga sumnja ili kreirati alibi za sebe i odbraniti se. Kulminacija svakog zasedanja je glasanje za sumnjive, a takođe je moguće i preskočiti glasanje ako nemate nikog sumnjičavog. Ako određeni karakter dobije najviše glasova, on će biti izbačen sa broda bilo da je nevin ili impostor. Ako se izbace svi lažnjaci pobeda, ako se izbaci neko nevin, igra se nastavlja. Trenutno je u ponudi 3 mape/broda sa mečevima za između 4 i 10 igrača. Od broja igrača zavisi i broj impostora, 4 igrača 1 impostor, a za 10 igrača može biti i čak i 3 lažnjaka. Sve je to samo po sebi kul, ali cela igra se može dodatno začiniti zahvaljujući opciji za kreiranje custom mečeva. Svaki element gejmpleja je moguće izmeniti i time produžiti trajanje mečeva. Tu spada broj Impostora, daljina vidljivosti za jednu i drugu stranu, koliko hitnih sastanaka je moguće održati, a opcija koja stvarno zna da začini situaciju je skrivanje da li je izbačeni bio Impostor ili ne. Among Us je zapravo dosta prostog grafičkog stila, kao kreirana za mobilne telefone, ali je dostupna i na PC-u. Grafika je prosta, ali vidimo da to nije presudno za kvalitet igre. Kontrole funkcionišu dosta bolje na PC platformi, dok na Androidu postoje problemi sa kontrolama i pri rešavanju određenih zadataka. Tu je i aspekat cene, dok je PC verzija po meni bolja, ona košta 5 dolara, a ona za mobilne je besplatna. Ako igrate sami, ili već imate ekipu, Among Us će biti odlična zabava. Otprilike kao „Ne ljuti se čoveče“, što znači da će definitivno bitno onih koji će se ljutiti. Nezgodna ali urnebesna stvar. Autor: Milan Janković The post REVIEW: Among Us appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Malo drugačiji fudbal Anime i manga univerzum, zbilja je neobična stvar. Od svakidašnjih, uobičajenih stvari, ovaj neprikosnoveni japanski medij sa lakoćom pojačava nivo zanimljivosti van granica realnog. Tako sam gledajući bokserski anime, zaključio da je boks najuzbudljiviji vid borbe na svetu. Prvi meč koji sam nakon toga pogledao, bio je naravno – apsolutno razočarenje. Ne, zaista, anime će od društvene igre napraviti borbu blistavih umova, gde svaki naredni potez odlučuje o sudbini čovečanstva. Pa šta da kažem ja, koji sam sakrivao kertridže FIFE 96 kada rodbina dolazi u goste, samo da se na ekranima ne bi vrtelo te besomučno, besciljno, dosadno trčkaranje za loptom… Ne bih li već posle dva minuta igranja ove igre, poželeo da imam loptu pod nogama i da trčim beskrajnim, travnatim ravnicama fudbalskih terena. Platforme: Nintendo Switch, PC, PlayStation 4 Razvojni tim: Tamsoft Izdavač: Bandai Namco Entertainment Cena: 59,99$ Test platforma: PlayStation 4 Preporučena PC konfiguracija: OS: 64-bit Windows 10 CPU: Intel Core i3-6100 | AMD Ryzen 3 1300X GPU: Nvidia GeForce GTX 750 Ti, 2 GB | AMD Radeon HD 7870, 2 GB RAM: 8 GB HDD: 37 GB Anime na kom je zasnovana ova igra, priznajem nikada nisam gledao. Iz proste želje da nikada ne zavolim fudbal. Ali jesam gledao nešto drugo, na šta me je ova igra automatski asocirala. “Shaolin Soccer” Stivena Čaua, kod nas poznatiji kao Kung-fu fudbaleri, film je zbog kog sam rođenog brata u pola noći budio samo da bi sa mnom još jednom pogledao scenu najmoćnijeg šuta na svetu. Do sada smo mogli da zaključimo – prenaglašeni, super-moćni elementi su nešto na šta lako padam. A najnovija Captain Tsubasa igra, u legendarno dugom nizu naslova, apsolutno je ispunjena upravo ovim. Ukoliko ste možda ljubitelj PES-a, FIFE ili fudbala generalno, pa ovoj igri pristupite kao nekoj verodostojnoj simulaciji najvažnije sporedne stvari na svetu (ha-ha, uvek me nasmeje taj vic), bolje ostavite svu nadu pre ulaska u glavni meni. Ovo je sve samo ne simulacija. Da, pod prisilom fudbalskih zagriženika kojima sam celi život bio okružen (i mislio u sebi – oprosti im Bože, ne znaju šta rade), i ja sam stekao neko iskustvo u PES i FIFA naslovima. Zbog ovoga sam kontrolama ovladao već u drugom minutu prvog meča, što bi posmatraču sa strane verovatno izgledalo kao da sam vidovit ili prosto genije za interaktivnu zabavu. Pa dok drugo neću sporiti, moram još jednom da naglasim da u pitanju nije nikakva simulacija fudbalske igre. Već anime doživljaj, prebačen u medij jedne video igre. Igrači se kreću čudno i trzavo, fizika lopte je izopačena, saigrači pogubljeni, faulova nema a jedini šut koji iole vredi, jeste onaj od kog će lopta postati užarena kometa koja juri ka golu kao da želi da od golmana ostanu samo dugmići. Ne, pa čekajte, ne prestajte sa čitanjem ovde! Znam da zvuči kao apsolutni haos na ivici raspadanja, ali verovali ili ne – u pitanju je izuzetno zabavna igra. Zaboravite na sva pravila igre i prilagodite se pravilima… ove igre. A ona bi glasila ovako: svi igrači imaju skalu za energiju, a ona je naročito važna za golmana. Svaki šut koji uputite ka njemu, on će u 99% slučajeva odbraniti, dokle god mu energija nije na minimumu. Svakom odbranom, skala se smanjuje dok na kraju golman prosto ne ostaje nemoćan pred vašim narednim šutem. Zvuči malo dosadno, ali naprotiv – poziva na strategiju i što više atraktivnih šuteva ka golu. Jeste da su veliki rezultati i uzbudljivi preokreti na ovaj način manje verovatni, ali uzbuđenja svakako neće nedostajati. Jer dok odbrana uklizava kao da protivniku već zakazuje parastos, napadač dribla dobrim tajmingom pritiska dugmeta i puni skalu za šut. Ukoliko se skala napuni do kraja, šut postaje specijalan i prati ga predefinisana animacija, kojih ima u zavidnom broju. Osim opcije za okršaje do u četiri igrača, igra poseduje i onlajn igranje, pa i priču koja dolazi u dve varijante – ona koja prati protagonistu serije ili lika kog sami napravite. Dok prva obiluje dijalozima i predvidivom pričom, druga već nudi izbor pri odabiru razgovora i daljeg toka naracije. No i pored ovoga, ukoliko niste ljubitelj serijala, teško da ćete osetiti neko posebno zadovoljstvo prelazeći priču. Osim što ćete naravno biti nagrađeni dodatnim sadržajem, koji uključuje nove timove, igrače, specijalne poteze i dekorativne odevne predmete. Igra sadrži i lep broj animacija, pa za one koji su neupućeni u originalni materijal, kao što sam to recimo ja, ovo predstavlja zaista lep dodatak. Pa čak je i “gacha” odnosno “loot box” izvlačenje opreme i igrača koje je prisutno u igri, totalno veseo element jer poeni kojima zarađujete pravo na izvlačenje, zarađuju se isključivo u igri. Captain Tsubasa: Rise of New Champions ima samo dve velike mane. Prva je to što, koliko god specijalnih animacija meč mogao da sadrži, posle nekog vremena prosto moraju da vam dosade, što ubija taj glavni, primamljivi element igre. Druga je pak činjenica da će u igri najviše uživati ljubitelj ovog ili ove vrste animea, pa će oni željni simulacije ili barem nešto ozbiljnije i otegnutije vrste gejmpleja, ostati praznih šaka. Ostali nedostaci… Samo su manje važne sitnice. I tako eto mene, u glavnom meniju igre dok muzika koja poziva na prenaglašeno fudbalsko nadmetanje vlada atmosferom. Štelujem igrače, biram timove, željno iščekujem da šutnem loptu. Ja, Milan Živković želim da šutnem loptu, igrajući jedan od najizvikanijih sportova na planeti. Čoveče, kakvu moć ima anime… Šteta što nema neki o tome kako je posao mnogo uzbudljiva i dobra stvar. I dok ljubitelji fudbala sa vilama i bakljama lupaju na moja vrata, a ja guglam “salaryman superpower anime”, računajte da je ovaj tekst bio preporuka za igru o kojoj ste upravo čitali. Bilo da volite fudbal ili ne. Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: Captain Tsubasa: Rise of New Champions appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. SolidChief

    REVIEW: WRC 9

    Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Adaptacija svetskog reli šampionata kao jednog od najpoznatijih događaja u automobilskom sportu je doživela svoje deveto izdanje. WRC 8 je bio jako pristojna simcade igra sa solidnim karijernim režimom i veoma dobrim sistemom fizike i generalnim reli iskustvom koje nam je nedostajalo možda još od Ričard Berns relija. Srećom, devetka je tu da nas ponovo obraduje i razvojni tim simpatičnog imena Kylotonn izgleda kao da definitivno zna šta radi. Što se tiče modova i sadržaja, glavni fokus WRC 9 je upravo to – solidan apgrejd u odnosu na prethodnu godinu koji nam donosi dosta novih opcija i sadržaja u odnosu na prethodnika. Ovoga puta posetićemo čak tri nove lokacije – Novi Zeland, Japan i Keniju, pa je safari iskustvo konačno tu u punoj snazi kroz Kenijske sulude staze koje vijugaju kroz zemlju i prašinu između malih afričkih sela. Dizajn svake od novih lokacija je delimično verno prenešen iz stvarnog sveta, dok su razlike napravljene radi nešto bolje atmosfere i generalnog izgleda staza. Pored već pomenutog ludog safari relija, tu su jako uske i interesantne staze na Novom Zelandu koje se uglavnom sastoje iz zemljanih puteva i uskih ograda koje zahtevaju vrhunsku preciznost, mada treća lokacija kao da potpuno preuzima svu slavu. Platforme: PC, PS4, Xbox One Razvojni tim: Kylotonn Izdavač: Nacon Cena: 49,99$ Test platforma: PS4 Preporučena PC konfiguracija: OS: Windows 10 CPU: Intel Core i7-6600 / AMD Ryzen 5 1600 GPU: Nvidia GTX 1060 / AMD RX590 RAM: 8 GB HDD: 30 GB Japan definitvno izgleda kao da mu je najviše vremena posvećeno, plus što sadrži verovatno najteže staze od svih novotarija u vidu ekstremno uskih asfaltnih puteva sa veoma velikim brojem polukružnih okretanja u pravom „touge“ stilu staza koje su popularne u Japanu. Naravno, sve prethodne lokacije su i dalje tu, a čak i neke od postojećih će u daljim apdejtovima dobiti besplatno nove specijalne etape. Osim toga, preostali noviteti se vide kroz nekoliko sitnijih i većih dodataka, u vidu dodatog foto moda, kao i Clubs moda koji se fokusira na kreiranje šampionata između prijatelja. I baš tu dolazimo i do veoma zanimljivog multiplejera koji se poboljšava iz godine u godinu, a uspeva da radi savršeno bez većih problema sa lagovanjem, što sigurno doprinosi sve popularnijoj WRC e-sports sceni u nastajanju. Uz sve to, treba napomenuti da je razvojni tim obećao da će veliki broj dodatnog sadržaja biti dodat u sledećim mesecima, i to potpuno besplatno. Što se tiče ostalih modova, tu je karijerni režim koji je ostao u solidnoj meri isti, sa nekoliko dodatnih stvari oko menadžerisanja vaše posade u timu i dalje uspeva da bude veoma zabavan kroz celovit put progresiranja od Junior WRC kategorije do najviše WRC kategorije. Dizajn svake od novih lokacija je delimično verno prenešen iz stvarnog sveta, dok su razlike napravljene radi nešto bolje atmosfere i generalnog izgleda staza. Ako govorimo o gejmpleju, on nije doživeo neke veće promene, što ne predstavlja nužno lošu tačku. Fizika automobila je ostala u najvećoj meri ista, pa iako se WRC 9, kao i njegov prethodnik, trudi da bude punopravni simulator reli vožnje, ipak ga je teško svrstati van simcade žanra. Ovome doprinose samo dve velike stavke koje doduše mogu biti popravljene u daljim iteracijama, ali maltene nepostojanje uticaja temperature na vožnju, kao i generalni osećaj da automobili nemaju težinu i proklizavaju prelako sputavaju WRC 9 da ostvari svoju glavnu zamisao. Međutim, uprkos tim problemima, Kylotonn se potrudio i dodao sitnija unapređenja u pojačanju realizma za podršku volana i prenosa suspenzije i težine automobila (i dalje nedovoljno), kao i dosta bolje opcije za tuniranje automobila. Osim toga, ponuđen je i suvozački mod, gde vaš drugar može pored vas da igra ulogu suvozača, čitajući vam naznake puta koji vam nadolazi, što je prelepa i prezabavna stvar ako imate drugara sa kojim biste mogli da iskoristite ovaj mod u potpunosti. Grafički model je doživeo unapređenja na nekoliko polja, najviše na nivou osvetljenja. Jednostavno, atmosfera okoline i generalno osvetljenje izgledaju vrhunski, dok su vremenski uslovi podjednako zanimljivi i predstavljaju pravi izazov. Pojedini grafički gličevi su i dalje prisutni i okolina na momente u daljini može izgledati dosta mutnjikavo, dok su i neke sitnije stvari, kao refleksije po putu i na automobilima prenaglašene i mogu izgledati čudno. Audio podloga, kada radi u potpunosti, je odlična. Nažalost, sputavana je brojnim audio gličevima i propustima gde određeni ambijentalni zvukovi mogu nedostajati kao i nešto bolji zvuk točkova koji idu po određenim podlogama i preprekama. Muzička podloga je relativno generična, dok je zvuk motora ovde verovatno najbolji i ume prelepo da para uši i da se distancira od recikliranja između različitih modela automobila. Optimizacija predstavlja solidan problem, jer iako WRC 9 radi pristojno na PS4 Pro konzoli na kojoj je testiran, zamrzavanja su prisutna povremeno, kao i pokoje izbacivanje iz igre. Uz to, već pomenuti audio-vizuelni gličevi umeju da oduzmu na iskustvu, ali svi ovi problemi su potpuno nadmašeni kvalitetom kojim WRC 9 pršti, iako ne predstavlja ogroman skok u odnosu na prethodnu godinu. Zakrpe za igru su već najavljene i brojni tehnički problemi će, nadamo se, biti rešeni uskoro, dok iza svega toga stoji jedna odlična reli igra koja se veoma lako može nazvati jednim od najboljih reli iskustava koji sebi možete priuštiti. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: WRC 9 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Avengers dissasemble Osvetnici su jedna od najpoznatijih i najvećih franšiza na svetu, pogotovu nakon ogromne popularnosti Marvelovog filmskog univerzuma. Square Enix je iskoristio ovu popularnost najavivši pre nekoliko godina Avengers igru koja je pod dobrim velom tajnosti od tad razvijana. Ove godine je dobijen veći uvid u to kako će igra izgledati, a beta je nažalost ostavila blago gorak ukus u ustima koji je probudio brojne strahove koji „live service“ tip igara nosi sa sobom. Strahovi su delimično opravdani bili, ali ipak ne treba osuđivati svaki deo ove igre unapred kao loš zbog samog prisustva poznate pošasti gejming industrije. U teoriji, igra koja je zapravo konstantno pod podrškom još koristi Osvetnike kao fokalnu tačku, i dodaje nove u budućnosti kako je obećano, zvuči prilično zanimljivo. Nažalost to u praksi nije tako lako ostvariti, jer su brojni sistemi igre propatili u kvalitetu i tempu kojim vam dostavljaju zabavu i pritom ostaju zanimljivi. Primarni faktor toga jesu priča i glavna kampanja koja je prati. Ovaj segment igre će vam uzeti oko desetak sati, od kojih se iskreno može reći da je polovina zabavan deo toga. Narativ primarno prati Kamalu Kan, devojku koja je ogroman fan pomenutih Osvetnika i žrtva neslavnog A-dana, na koji je bila pozvana. Od tada ima super moći i na njoj je da okupi Osvetnike ponovo i povrati red i mir sa njima kakav je bio. Iako je priča u velikoj meri klišeizirana stripska drama, to neće razočarati one koji su išta više i očekivali od toga. Platforme: PC, PS4, Xbox One Razvojni tim: Crystal Dynamics Izdavač: Square Enix Cena: 59,99€ Test platforma: PS4 Preporučena PC konfiguracija: OS: Windows 10 64-bit CPU: Intel Core i7-4770K / AMD Ryzen 5 1600 GPU: Nvidia GTX 1060 6GB / AMD Radeon RX 480 8GB RAM: 16 GB HDD: 110 GB Ipak, uprkos tome, karakterizacija većine glavnih likova je prilično mršava ili samo loše iskorišćena. Kamala je zapravo pozitivno iznenađenje, iako ne deluje tako inicijalno, i ima čvrst razvoj lika koji se provlači kroz celokupnu kampanju, dok su oni koji su najviše ispušteni iz fokusa zapravo sami originalni Osvetnici. Iako je Tor jako zanimljivo napisan lik i razvojni tim je primenio jedan zanimljiv pristup ovom liku, on je jednostavno premalo prisutan u priči. Brus Baner je nesigurna čaura od čoveka koja kao takva ostaje kroz celu priču, Toni Stark je iritantno smeće, dok su Kapetan Amerika i Crna Udovica jednostavno bezlične ljušture koje su tu prisutne da bi bile prisutne. Nažalost, svaki konflikt između ovih likova kao da je nebitan, brzo se razrešava i sve to kako bi priča mogla da teče dalje zarad same priče. Glavnih zlikovaca ima premalo, dok su brojne misije čista reciklaža onih koje ćete sretati kasnije u multiplejer komponenti na nivou Destiny 2 i Warframe tipova misija. Ovakve misije čine polovinu kampanje, dok ćete u drugoj polovini potpuno uživati i osetiti zapravo koliko loš uticaj živog servisa ove igre prelama jednu veoma kvalitetnu superherojsku avanturu. Ove misije se sastoje iz pretežno zanimljivih lokacija, suludih i dramatičnih situacija i ogromnih borbi i uloga, u velikoj meri time podsećaju na one zabavne parkove od filmova u Marvelovom univerzumu i tu ulogu u potpunosti i ispunjavaju. Međutim, tih momenata ima svega nekoliko sati, dok ćete između njih prečesto biti suočeni sa veoma suvim i sumornim dizajnom misija. Sve ovo ostaje u vazduhu, jer ipak se odmah nakon postavlja pitanje da li je gejmplej onda dovoljno dobar da nadoknadi propuste koje priča i struktura igre kreiraju. Odgovor na to pitanje je dvostran, i potrebno je dovoljno razložiti svaki aspekat koji „krasi“ ovu igru. Naime, prvenstveno dizajn misija je prilično repetitivan i nekima će biti dosadan, mada taj grajnd ne mora svima biti odbojan i suvoparan. Malopre je pomenut Destiny 2 kao inspiracija za misije i generalan dizajn multiplejer komponenti igre, gde je „inspiracija“ relativno preblaga reč kojim bi se segmenti ove igre mogli opisati. Od dizajna kursorskog menija, preko frakcija koje se leveluju, pa sve do modifikatora misija i celokupnog sistema loota, Destiny 2 je skoro u potpunosti preslikan od strane Avengersa, i to bez neke suptilnosti. Kroz brojne misije koje će proceduralnom generacijom u svega 3, 4 bioma proceduralno generisati zadatke, dobijaćete opremu po raznoraznim kutijama koje se nalaze u okruženju, mlatiti tone neprijatelja i onda blago povećati nivo moći svog lika. Pored nivoa moći koje krasi oprema koju ste obukli(koja inače ne menja izgled vašeg lika u nekoj meri), tu je i jednostavan sistem levelovanja svakog od dostupnih heroja koji može da ide do 50. Za svakog lika će vam biti potrebno oko dvadesetak sati igranja da biste ga dovucarali do maksimalnog nivoa, sve u cilju otključavanja punog potencijala datog superheroja i novih moći i poteza za njega. Oprema koju nalazite je apsolutno dosadna, svodi se na neke procentualne bonuse i jednostavan sistem oklopa i snage, pored nekih modifikatora koji vam mogu različite frakcije doneti. Kada završite kampanju, bićete naglo suočeni sa velikim brojem kvestova koji nasilno imaju nekoliko nataknutih linija dijaloga da bi pružile osećaj nekog narativa. Te misije će se svoditi na prelaženje multiplejer misija iznova i iznova uz neke dodatne modifikatore, uslove i slično. I sve bi to bilo zanimljivo, uprkos repetitivnosti, da borbeni sistem nije bućkuriš dobrog i lošeg. Ono što Osvetnici definitivno uspevaju, kao jednu od najbitnijih stavki, jeste to da vas ubace u kožu superheroja i osećaja da ste deo zapravo tima koji se bori protiv hordi zla. Nažalost disparitet brojnih sistema koji odlikuju borbu jeste nešto što će taj osećaj veoma često vucarati na dole iznova i iznova. Potezi superheroja koje kontrolišete i onih u vašem timu su maestralni, odlično implementirani i uspevaju da čak i uvuku određenu dozu strategije i kombinovanja poteza radi bolje funkcionalnosti, štete ili samog stila čak. Nažalost, ovaj potencijal borbe koje vaš omiljeni heroj stiče je zaključan iza dosta velikog broja sati ulaganja u korišćenje istog heroja, s obzirom da se većina najbitnijih i najboljih poteza otključava nakon tridesetog nivoa, što će zahtevati dobrih desetak sati investicije od strane igrača. U međuvremenu, ova igra jeste jednostavni „button masher“ koji će se svoditi na izvedbu nekoliko jednostavnijih moći i poteza kroz horde i horde repetitivnih protivnika. Nažalost, ovde dolazimo i do problema koji odlikuje neprijatelje i koji stvara potpunu nekompatibilnost između borbenog sistema koji koristite kao superheroj i njihovih reakcija na vaše udarce. Iako su jednostavniji neprijatelji dosta zabavni, mogu biti ošamućeni i lansirani u vazduh, kako budete uleteli u teže misije i multiplejer u kojem se elitni protivnici i protivnici većih razmera pojavljuju, svi vaši potezi, komboi i raznorazne finte će biti ignorisani. Iako ćete im skidati delić po delić, inače ogromnog, HP-a, oni će se ponašati kao kameni zid koji je nemoguće lansirati ili ošamutiti, često vam prekidajući skoro sve kombinacije koje imate na raspolaganju. Ovime je stil igre primoran na konzervativnost, izbegavanje i određen stil igre koji se nikako ne slaže kada ste biće sa super moćima sposobnim da zapravo raspamete najveće i najjače neprijatelje. Ovakav pristup je jednostavno greška dizajna na najfundamentalnijem nivou i biće sigurno prepreka i za najveće fanove igara kao što su ovakve. Ne zaboravimo da se u igri nalaze svega tri glavna boss protivnika, od kojih dva imaju neku zanimljivu mehaniku i forsiraju igrača da igra drugačije, dok treći ponovo ne zahteva nikakvu strategiju i upotrebu mozga, time dodatno ostavljajući gorak ukus u ustima. Ako ste sposobni da sve ovo pregurate i preživite sve do kasnijih nivoa vašeg superheroja, šanse da ćete naći dozu zabave su prilično dobre, i svemu tome postoji jedan kvalitetan borbeni sistem koji je suzdržan, ponovo, od forsiranja funkcionalnosti živog servisa u igru. Ako se vratimo na priču o multiplejeru, prvo je potrebno zapitati se kakvo je solo iskustvo. Problem oko toga se sastoji u AI-u vaših saboraca koji je jedna velika kaša dobrog i lošeg. Kada govorimo o borbi, AI se zapravo ponaša veoma dobro, i to na oba kraja, kako u kooperativnom, tako i u protivničkom smislu. Nažalost, ono što pravi problem ovde jesu brojni objektivi koje morate razrešavati u misijama koji veoma često zahtevaju uništenje nečega ili čuvanje određenih lokacija. Vaši saborci su apsolutno glupi u tim momentima, nipošto se ne fokusiraju na objektive, niti su sposobni da vam pomognu ikako, a sve to dok neprijatelji nekako znaju da ste vi jedini koji je sposoban za razrešavanje zadataka i fokusiraju vas u velikoj meri. Multiplejer je trenutno nefunkcionalan, što je neoprostivo, i još uvek se čeka zakrpa koja će popraviti u potpunosti problem sa povezivanjem sa drugim igračima, dok je do tada svaki kooperativni poredak i iskustvo nepristupačno i potpuno otežava progresiju. Finalno, problem je uopšte i početi priču o prezentaciji celokupnoj jer je u pitanju još jedna muka koja će vam potpuno upropastiti iskustvo. Iako Osvetnici izgledaju pristojno, dok je njihov dizajn koji je znatno više stripski orijentisan veoma zanimljiv, nivoi su jezivo loše dizajnirani i mogu veoma često delovati isprazno, ako ne računamo ona okruženja koja ćete posetiti samo tokom kampanje. Glasovna gluma je sasvim pristojna, dok je muzika tipično „herojska“. Nažalost, ovde izranja jedan problem loše optimizacije, gde je reč „loše“ preterano ublaživanje trenutne situacije u kojoj se ova igra nalazi. Naime, na PS4 Pro, pa čak i na najjačim PC konfiguracijama, zamrzavanja su veoma česta, performans i broj slika sekundi ume da padne neretko i ispod petnaest, a sve to dok se vi makljate u punom jeku. Ovakav status AAA igre koja je tek izašla je neoprostiv i još od Fallouta 76 nije bilo ovakvih problema i bagova, dok za razliku od FO76 ova igra se nalazi u još neigrivijem stanju, s obzirom na to da ste tamo mogli makar da se smejete bagovima, dok će vas ovde izbacivanja iz igre naterati da slomite kontroler. Ako na sve to dodamo naširoko poznate već monetizacione sisteme koji su potrpani očigledno na silu u igru, konačni utisak je sve, samo ne dobar. Iako su mikrotransakcije isključivo kozmetičkog tipa, Osvetnici su jedna od retkih igara gde je kozmetika skoro na nivou gejmplej elemenata, s obzirom na to koliko kostimi superheroja određuju njihov identitet i koliko je samom igraču bitno kako da napravi svog Ajronmena da izgleda baš kako on želi. Ipak, postoji svetlost na kraju tunela, jer uprkos svemu, većina problema koji su navedeni su skroz popravljivi i podložni zakrpama. Ovako, dobijamo igru koja će verovatno još dugo živeti i, ako jedan od najnesatisfaktornijih loot sistema bude ispravljen, optimizacija i multiplejer budu dovedeni u red, a neprijatelji i sadržaj budu preuređeni, Osvetnike potencijalno čeka svetla budućnost i iskupljenje. U ovakvom stanju u kakvom se trenutno nalazi, teško je pogledati ovu igru, a ne biti tužan misleći šta je sve ona mogla da bude s obzirom koliko se kvalitetnih segmenata i naziranja istih krije ispod brda jedne nedovršene igre. Autor: Nikola Aksentijević The post REVIEW: Marvel’s Avengers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 141. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Klasična vadipara Kingdoms of Amalur je mnogo obećavao kad je bio najavljen davne 2012. Igrači su već iskusili Mass Effect serijal, Skyrim ekspanzija je izašla u isto vreme, Diablo 3 je imao Error 37, i KOA je imao ogromnu konkurenciju. Ali, bez obzira na ovoliki pritisak ogromnih gaming giganta, KOA je uspeo da nađe svoju publiku. Nažalost, studio je upao u razne probleme, obećavali su mnogo, a dali su nam malo iznad prosečni RPG koji je imao mnogo mana ali je bio izuzetno zabavan. KOA je u to vreme lagano postao moj omiljeni RPG jer mi je arkadniji pristup gameplay-u bio izuzetno interesantan i svež. Dizajn je bio „cartoony“ i podsećao me dosta na WoW i Fable (to je u mojoj knjizi ogroman bonus). Dosta vremena sam uložio u ovu vrlo dugačku, često pokvarenu ali zabavnu igru. Pa sad zamislite moju sreću kada igra koju imam u svim mogućim verzijama na svim mogućim konzolama i u svim mogućim launcherima dobija remaster? Da je igra imala pre-order, prekršio bih moje i Total Biscuit zlatno pravilo da nikada ne kupujem pre-order – toliko volim ovu igru. Uredniku sam ponudio ženu i dete da dobijem ovu igru za recenziju, i eto, upravo je pišem. Sve bi bilo apsolutno savršeno da ovo izdanje igre nije kompletna prevara i klasična vadipara. Platforme: PC, PS4, XBONE Razvojni tim: 38 Studios, Big Huge Games, Kaiko Izdavač: THQ Nordic Cena: 40€ Test platforma: PS4, PC Preporučena PC konfiguracija: OS: Windows 7, Windows, 8, Windows 10 (64 bit) CPU: Intel ili AMD Quad Core CPU 3 GHz GPU: DirectX 11 AMD ili Nvidia sa 2 GB VRAM RAM: 8 GB RAM HDD: 40 GB Sve bi bilo apsolutno savršeno da ovo izdanje igre nije kompletna prevara i klasična vadipara. Igru sam igrao i na PS4 i na PC, ali nema nekih bitnih razlika tako da neću direktno poređivati verzije, sve mane i vrline važe za obe verzije. Hajde da vam prvo malo ispričam o igri i priči pa da pređemo na „remaster“ deo recenzije, da ne budem salty već sa početka (mada već jesam). Kingdoms of Amalur: Reckoning je, pored dugačkog imena, ogromni akcioni RPG iz trećeg lica. Igra nije klasičan „hack-and-slash“, ali ima dosta arkadnih elemenata da vas prevari da možda i jeste. Radnja se dešava u zemlji Faelands, koja pripada kraljevstvu Amalura. Ovde živi neka vrsta elfova tj. Fae koji su manje više besmrtni ali i nisu. Oni jednostavno mogu da se ožive ponovo i da prožive svoju sudbinu ispočetka. Oko sudbine se vrti cela premisa igre, jer vaš lik počinje kao leš koji uspeva da se oživi uz pomoć gnomovskog eksperimenta oživljavanja. Postajete „Fateless one“, tj. neko ko može da kroji i menja svoju sudbinu, ali nemate nikakvo sećanje o sebi pre svoje smrti. Upadate u sred velikog rata i borbe za prevlast između Amalur kraljevstva i svojim uticajem menjate kako svoju, tako i sudbinu celog sveta. Igra je prezasićena raznim questovima i side questovima tako da nikada nećete biti u praznom hodu. Mape su segmentirane po zonama, ali dosta velike da imate poprilično prostora za istraživanje, kako skrivenih lokacija, tako i nasumičnih dungeona koji ponekad imaju quest u sebi, a nekad vas samo nagrade dobrim lootom. Loota ima pregršt i konstantno ćete se poboljšavati u odnosu na to kako želite da igrate. Imate tri osnovne klase, Might, Sorcery i Finesse, tj. tenk, mag i rogue. Sve ove klase imaju svoje drvo razvoja (ability tree) i kasnije tokom igre možete kombinovati više klasa i napraviti min-max build koji vam odgovara. Takođe imate i fate bonuse, tj. kartice koje vam daju posebna poboljšanja i poene u odnosu na stil koji želite da igrate. Naravno, niko vam ne brani da napunite sve poene u jednu klasu, ali dinamika između oružja je vrlo interesantna, tako da sam skoro uvek mešao dve. Možete da nosite dva oružja u datom trenutku i svako je vezano za neku klasu Možete da nosite dva oružja u datom trenutku i svako je vezano za neku klasu, tj. razvija se uz vas i vašu klasu. Na primer mačevi su uglavnom Might oružja, a imate i talente koji vam poboljšavaju korišćenje istih. Kao drugo oružje možete da imate luk i strelu koje je Finesse oružje, tako da morate da investirate u Finesse talente kako biste izvukli maksimum. Moje najomiljenije oružje su Chakrams, Sorcery oružje, što su tupo rečeno magični frizbiji koje vrtite oko sebe. Ova oružja rade malo štete u početku ali su odlična AOE rešenja za bilo koju grupu neprijatelja, a i mnogo su kul. E sad, dolazimo do „remastered“ dela igre. KOA je originalno bila preplavljena raznim bagovima što je doprinelo do toga da padne malo u zaborav, ali ovaj remaster nam je obećao, citiram, „unapređenu grafiku, refinirani gameplay, ispravljene bagove“. Skoro ništa od ovoga nije tačno. Grafički je igra izuzetno slabo poboljšana i u poređenju sa originalom promene su skoro nevidljive, sem podrške za modernije sisteme i ultra-široke monitore. Refinirani gameplay se odnosi na to da je igra maaalo brža, ali ako ne igrate original svaki dan od izlaska, nećete primetiti razliku. Bagove ne da nisu uklonili nego su dosta i dodali, verovatno kao dodatnu vrednost. Opet sam propadao kroz svet, opet sam se zaglavljivao u neprijatelje, opet su nestajali pre nego što sam stigao da ih očerupam od opreme i zlata. Bilo da sam igrao na PS4 ili na PC, ni u jednom trenutku nisam osetio kao da igram nešto novo, nego igram potpuno istu igru sa novim naslovom. THQ je obećao da će početkom sledeće godine izaći nova ekspanzija koja će proširiti priču i to je možda jedina dobra stvar koja se vezuje za ovaj „remaster“. Sad kad sam se malo više udubio u istraživanje o ovom izdanju, developeri su većinom izbegavali reč remaster. Ovo nije remaster nego re-release, ponovno izbacivanje iste igre i glupake kao što sam ja su navukli na kupovinu zbog nostalgije i nejasnih obećanja. Remaster košta 40 evra dok je do pre par nedelja mogla da se nađe nova ili polovna online za 2,3 evra i imali biste isto iskustvo. A ako hoćete da uzmete igru sa ekspanzijom, koja još nije izašla, budite spremni da izdvojite 55 evra za to iskustvo. Cyberpunk 2077 će koštati 60 evra, a THQ se usuđuje da igru staru 8 godina bez ikakvih promena naplati ovoliko. Sramota. Kingdoms of Amalur jer klasik, odličan RPG koji sam izuzetno voleo i poštovao. Više puta sam mu se vraćao jer je i stara verzija radila kako je radila, ali je bila igriva. Kingdoms of Amalur Re-Reckoning ne zaslužuje da bude ovoliko vrednovan cenovno, jer nisu ništa dodatno uradili da traže toliki novac. Da ocenjujem igru samostalno, bila bi sigurno jaka osmica, ali ovaj „remaster“ nije ni blizu toga. Širokog srca preporučujem Kingdoms of Amalur, ali nemojte pospešivati ovako lenje prakse i čekajte debele popuste. Autor: Igor Totić Igru ustupio Iris Mega The post REVIEW: Kingdoms of Amalur Re-Reckoning appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...