All Activity

This stream auto-updates     

  1. Yesterday
  2. ..pa će Duljo da ti vrati periku!
  3. mladenq

    Pričajte

    'I could NEVER manage Tottenham... I love Chelsea fans too much!' murinjolol, 2015
  4. jasamnepismen

    Pričajte

    Bas nisam zeleo da ga opet gledam kako kenja po PL-u. Steta za Poketina.
  5. FATA

    Pričajte

    Hed tu hed ili dajes neku kvotu?
  6. tortky

    Pričajte

    oćemo neke parice da obrnemo da će tham završiti iznad utda na kraju sezone?
  7. exile

    Pričajte

    pogresan topic L O L
  8. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Rebel Cops je taktička potezna strategija i tehnički je spinoff This is the Police serijala. Imao sam želju da odigram opet neku „xcom“ igru, ali Rebel Cops mi nije ostavio neki preterano dobar utisak, evo zašto. Priča se ovog puta pomera u grad Ripton, gde jedan narko bos, Zuev, vlada celim gradom. Kako i policiju drži u džepu, niko ne može da mu stane na put, sem, pogađate – Rebel Cops. Vi vodite malu ekipu policajaca koji su se odvojili od stanice, ali i od zakona, kako bi na svoju ruku prekinuli kriminalističku kontrolu mafije u ovom gradu. Gejmplej se sastoji od klasičnih taktičkih elemenata. Misije su podeljene na runde, vi sa sobom vodite određenu količinu policajaca koji imaju svoj određeni broj poena i onda jednu rundu vi, jednu protivnik. Što se ove mehanike tiče, igra se ne izdvaja mnogo od ostalih igara ovog tipa, kao što je Xcom. Ono što jeste zanimljivo, su različite opcije suočavanja sa kriminalcima. Kad god pokušate da interaktujete sa nekim protivnikom, otvoriće vam se meni izbora šta sve možete da radite. U zavisnosti od situacije, misije i trenutnog položaja, možete birati da pucate, da zahtevate predaju, da ih zviznete pendrekom… Pošto hapšenja donose najveći broj poena, koja posle trošite na unapređivanje vaših policajaca, igra vas najviše navodi na nenasilan pristup. Ali, pošto to nekad nije moguće, pucanje je takođe dobro dizajnirano. Možete koristiti zaklon i polu-zaklon, kao u Xcom serijalu, a kad pucate na neprijatelja, možete da birate gde želite da ga pogodite i koje su šanse da se to desi. Ako želite da uhapsite, onda ćete gađati u noge na primer, a ako pogodite, imate određen broj poteza da uhapsite kriminalca pre nego što iskrvari na smrt. Dizajn mapa u igri je vrlo lep i detaljan i neretko sam uživao u odličnim taktičkim pozicijama raznih zaklona koji su tu da pomognu, ali nisu neprirodno postavljeni. Često sam manevarisao i delio svoju ekipu da napadam spreda i sa boka, tako da sam uletao kroz prozore dok sam i pružao zaštitnu paljbu sa vrata. Mape u nekim misijama su pak prevelike tako da sam ponekad imao problema da pratim gde se nalazi koji neprijatelj ili su same misije bespotrebno predugo trajale. Takođe, skoro svaka misija se sastojala iz više elemenata i pod-misija koji su testirali vaše taktike. Često sam čistio prostorije i kuće kako bih saznao da se princeza zapravo nalazi u drugom zamku i da sam morao da smišljam nove taktike na licu mesta. Ono što je bila prednost, ali i mana, je to što ni jedan od mojih policajaca nije nešto unikatan, tako da se nisam vezivao ni za koga. Ginuli su, nisam mario, samo sam u sledećoj misiji regrutovao nekog novog. Niko nema neku konkretnu priču ili produbljenu ličnost, i imao sam utisak da su samo topovska đulad za dobrobit grada. Atmosfera, muzika i grafički dizajn igre je nekako polu Noir sa tamnim misijama, saksofonom koji fenomenalno dočarava atmosferu i tipičnom mafijaškom pričom. Podsetilo me je na mračniju Omerta: City of Gangsters igru, ali i na Romerovu igru koja treba da izađe, Empire of Sin, samo u drugom vremenskom periodu. Rebel Cops je mala taktička strategija koja ima sve klasične elemente ovog žanra sa par novih mehanika. Ali problem je što ni u jednom trenutku ne ide dublje, mada, i ne daje često taj pozitivan fidbek kad savršeno organizujete svoje trupe, tj. policajce, i pređete neku misiju koja vam se činila nemogućom. Ali, po ovoj ceni, igra pruža više nego dovoljno zabave za ljubitelje ovog žanra. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic The post REVIEW: Rebel Cops appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Tražila ja našem uredniku igre i u krilo mi upadne Reaper. Nit luk jela nit luk mirisala, pa sam razmišljajući hoću li ili neću uletati u ovo, šmeknula internet, po običaju. Nisam zažalila, jedan od prvih Jutjub snimaka je imao komentar u kojem neko vrlo uvređeno proziva kreatora snimka da „nema pojma o čemu je igra i da ju je iskasapio“. Zadovoljno sam ugasila taj tab i odgovorila uredniku: „hoću Kosača!“, da vidim što bi neko bio toliko zaludan i uvređen da baza netom i hejtuje tuđe recenzije i stil igranja. (Svesna sam da internet služi bazanju i hejtovanju, kao i postovanju slika i snimaka mačaka.) Da nisam pre igranja pogledala neke podatke o igri, apsolutno mi ne bi palo na pamet da ona nije pravljena za Nintendo Switch. Reaper toliko prirodno leži ovoj konzoli, toliko dobro izgleda na njoj, da mi i dalje nije jasno da je ovo 6 godina matora igra. Češki studio koji je izdao ovu igru, Hexage, tri sledeće godine nije izdao ništa drugo, ali se zato propisno potrudio da Reapera ponude igračima na skoro svakoj platformi. Nema igre na Playstationu i Xboxu, ali je zato prisutna na skoro svakom mobilnom ekranu, Windowsu, Linuxu i Mac OS. Ovo je stvarno lepa igra, propisno ispeglana, nalickana, divnih boja i animacije. Jednostavnog audio doživljaja koji apsolutno leži samoj igri. Jednostavnih kontrola i poprilično intuitivnog okruženja. Znači sve je divno i fino. Sem kad nije, a nije uvek. Vi se budite jednog dana, niti znate ko ste, ni šta ste, ali vrlo ste vični u mačevanju. Vi vrlo često dobijete opciju da birate između dobra i zla, s tim da vam ništa nije jasno i vrlo često niste ni sigurni šta je dobro, a šta je zlo. Dva glavna tabora su Imperium i Wilderling plemena, plemena ima par i ona su takođe vrlo nesložna. Razlika između glavnih tabora jeste u upotrebi magije, plemena je imaju dok je Imperijalci nemaju. Negde tu u priču uleti i treća strana u vidu demona i svega divljeg i mogućeg da bude opsednuto, tj. zaposednuto. Kao i u pravom životu, svi su budale i svi su u pravu, što vam puno govori o tome da vaši izbori retko kad imaju smisla u trenutku dok ih pravite, a često ne dobiju smisao ni kasnije. Kako god okrenete vi ćete nekoga, oko koga se vaši izbori vrte, da iskasapite, što je super zabavno, ali čemu onda ideja da imate šta da birate u igri? U igri postoji par NPC koje ne možete, a i ne želite da secnete i bocnete, i oni su raspoređeni u svim taborima na koje nailazite na mapi sveta. Tako sam ja seckala i bockala koga sam stigla i ovo je možda prva igra gde nisam ni pokušala da budem Dobrica Dobrosavljević, nego prigrlila nasilje kao jedini odgovor na zbunjujući svet, međutim ni tu na kraju ne dobijete baš puno zadovoljenja, jer su tuče i bitke na kraju tako repetitivne da počnete da gubite interesovanje za samu igru. Ne desi se to odmah, meni se barem nije desilo u prvih šest dana igre, tokom kojih nisam poželela da svoje slobodno vreme preusmerim na neku drugu aktivnost. Ta činjenica dosta govori o kvalitetu igre i zabavi koju pruža, jer u današnje vreme vam sve živo odvlači pažnju. Vi svoj lik možete da gradite kupovinom različite opreme, oružja i levelovanjem. Kad sakupite dovoljno XP poena i postignete novi nivo, dobijete tri kartice od kojih možete izabrati jednu. Opcije koje vam pružaju su vezane za štetu koju nanosite protivniku, količinu vašeg zdravlja, brzinu koju možete da postignete, i slično, što je veoma korisno. Iste te kartice možete da odete i kupite kod vračare za paprene pare koje skupljate tokom borbi i vaših plaćeničkih zadataka. I posle svakog unapređenja vašeg lika, vi osetite kako su vam bitke lakše kako postoje novi načini da doskočite neprijateljima (bukvalno), da bi vas posle par sati i to ostavilo nezadovoljnima. Jer, kako god da okrenete, tuče se ponavljaju i kako igra napreduje nema novih i zanimljivih neprijatelja, već starih kojih ima sve više, i koje je teže eliminisati samo zbog njihove brojnosti. Osim toga, ima jedan vid neprijatelja u vidu vrištavca (screamers) koji je neko nedefinisano stvorenje koje bih plamenim bacačem istrebila, jer dok vrišti ono skače i smanjuje vam nivo zdravlja, iako ste vi u samom napadu i trebalo bi da možete njegov napad da blokirate, vama to ne uspeva, ama baš nikada. Ja zapravo planiram da se vratim ovoj igri jer mi je bilo super zabavno, potezi samog lika su vrlo lepi. Zanimljivo je što dosta toga zavisi od vašeg približavanja neprijatelju, automatskog udaranja i skupljanja energije za jače udarce, procenjivanja vremena, odvlačenja ovčica neprijateljskih od čopora u vaše seckavo naručje. Naprosto je zanimljivo i otkrivanje suludih ideja do kojih će doći likovi koji naseljavaju taj mali svet. Takođe je ovo prva igra na Switchu koju apsolutno ne planiram da igram na velikom ekranu, jer mi se sviđa kako izgleda na samoj konzoli. Igra je veoma jeftina za svu zabavu i sadržaj koji vam pruža, tako da vam preporučujem da je probate. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Hexage The post REVIEW: Reaper: Tale of a Pale Swordsman appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Lovecraftian Horor je verovatno… pardon, definitivno je najkorišćeniji epitet u svetu horor igara poslednjih godina. Zaista, autoru ovog teksta je pun fišek horor naslova na Steamu koji na sebi nose pomenutu etiketu, ne bi li privukli što više kupaca. Da se manemo dosadnog časa istorije, ljubitelji horor žanra već dobro znaju ko je Hauard Filips Lavkraft i šta je kosmički horor, kao i sve filmove i igre koje su pravi predstavnici žanra, tako da pređemo na stvar: Enter Moons of Madness… U pitanju je SciFi/cosmic horor avantura iz prvog lica, čija se radnja dešava na Marsu. Nalazite se u ulozi inženjera koji je poslat na tajnu misiju na Mars, od strane megakorporacije Orochi. Crvena planeta još uvek nije zvanično posećena, iako se naveliko najavljuju buduće posete i njeno istraživanje. Orochi kompanija prvu misiju drži u tajnosti zbog signala koji ji je detektovan sa Marsa, a za koji se sumnja da je inteligentnog porekla, pa hoće da utvrdi ima li gore malih zelenih i eventualno da iskoristi za sebe otkrića na koja bi naišli njeni inženjeri, pre nego što obelodani ceo poduhvat. Na ekspediciji je još nekoliko naučnika, svaki ekspert u oblasti koja je neophodna u slučaju ispitivanja vanzemaljskog života. Igra započinje noćnom morom (ko bi rekao!?) koja je u suštini predskazanje za određene događaje kroz koje će naš protagonista ubrzo proći. Problemi kreću kada jedan od naučnika koji vrši određena genetska ispitivanja se zaigra sa određenom vrstom organizma koji su otkrili i izazove da isti krene da zauzima bazu. Suvišno je reći da taj organizam ima pipke na sve strane i da je sluzav. Šalu na stranu, u pitanju je amorfna masa, koja poput biljke pušta korene i polako ali sigurno guta sve pred sobom, kako bazu, tako i njene članove. Priča se dalje razvija očekivano, uz vrlo slab pejsing i pomalo nasumično nabacan sled događaja, uz nepotrebno uvođenje tematskih elemenata iz drugih žanrova, kojima nije mesto u ovome. Sve liči na jedan veliki bućkuriš ideja koje su olako kalemljene na osnovu priče. Kraj je potpuno predvidljiv i vidi se već na polovini igre. Gejmplej je vrlo ograničen i ne daje igraču puno autonomije. Hodaćete po bazi kao i po površini crvene planete, uglavnom rešavajući probleme koje rešavaju inženjeri u SciFi hororima (čitaj: popravi komunikacioni satelit, startuj glavni reaktor, uključi pumpu za prečišćavanje vode/vazduha…). Uglavnom se sve svodi na držanje za ruku, poneku prostu zagonetku koju treba rešiti na računaru, naći bateriju i utaknuti je u odgovarajući slot kako bi se lift/prostorija/postojenje pokrenuli, i kako bi se dalje napredovalo. U igru je takođe uključen i hod u astronautskom skafanderu po površini Marsa, sa sve praćenjem nivoa kiseonika koji apsolutno nije iskorišćen. Po Marsu su raspoređene stanice sa kiseonikom, ali toliko gusto, da mi se nikad nije desilo da mi je kiseonik spao ispod 70%. Sve u svemu, jedno vrlo dosadno iskustvo, jer glavni protagonista toliko priča sa samim sobom i konstantno govori igraču šta treba da uradi. Akcije gotovo da nema, osim nekoliko skriptovanih sekvenci gde bežite od neprijatelja i samo jedne QTE sekvence, gde morate da budete precizni. Horora gotovo da nema. Katkad atmosfera krene da se gradi, ali biva uništena skriptovanim sekvencama ili sa jump scares, koje jedino mogu da uplaše jutjubere koji vrište za klikove. Muzika i sound dizajn nije loš, uverljivo zvuče mnogi zvukovi mašinerije i uređaja koje glavni protagonista koristi, ali ništa što bi vam ostalo u dužem sećanju. Voice acting je kvalitetan, s tim da pojedini likovi zvuče komično (ruski naučnik), ali imaju dovoljno ličnosti da pratite šta pričaju. Dizajn prati standarde SciFi horor igara, bez puno originalnosti. Grafički, igra je vrlo dobro optimizovana i to je za pohvalu, sa tim da je moguće menjati sva grafička podešavanja kao i skaliranje rezolucije kroz čekiranje dok ne dobijete zadovoljavajuće performanse. Autor ovih redova je na prosečnoj grafičkoj na laptopu uspeo da potera igru na High podešavanjima, tako da radi vrlo pristojno. Kada se sve sabere i oduzme, Moons of Madness je jedna gotovo pa ispodprosečna horor avantura, koja vas neće ni najmanje uplašiti, ali će vas na momente uvući u svoj svet i atmosferu. Ako baš nemate šta drugo da igrate, igra se može pazariti na Steamu za 25 evra. Posle nove godine se očekuju i izdanja za Playstation 4 i Xbox one S/X. AUTOR: Aleksa Petronijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Moons of Madness appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ako biste me pitali – koji elementi čine sjajnu igru? Moj odgovor bi bio verovatno u okvirima sledećeg. Igra je važno da ima jasnu svrhu. Da njena fabula bude pitka i jednostavna, a istovremeno zabavna. Njen gejmplej pristupačan, a zarazan. Da sprovodi inovacije kroz celu svoju dužinu, bude maštovita, pametna, da pruža osećaj dostignuća i fer izazova. A ukoliko je tu još moguće sprovesti motive crtanolikog horora, ukletih kuća i Luiđija, koji usisivačem juri duhove, igra bi bila savršena! Osećate subjektivnost, dragi čitaoci? Siguran sam da je to nuspojava neigranja naslova koji je pred nama, jer, ukoliko mu pružite priliku, nema tog trika koji će odbraniti vaše sumnje. Sumnje da je Luigi’s Mansion 3 – božanstveno iskustvo. Hronološki, prva igra u serijalu je donela nešto novo na tada svežoj GameCube konzoli. Mnogi su smatrali da je popularnost originala prenaduvana, uzevši u obzir dužinu igre i njenu cenu koja nikada zapravo nije opala. Ali, skorašnje remasterizovano reizdanje za 3DS, moglo bi promeniti svačije mišljenje. Drugi deo, nešto je što me je lično oduvalo još prvim trejlerima. Grafički, nisam mogao da verujem da je tako nešto spakovano na hardverski skromnu 3DS konzolu. Ali tek kada sam igru video uživo i kada me je treća dimenzija progutala, grleći me natapajućom atmosferom i neverovatno inovativnim gejmplejem i zagonetkama, stvar je postala ozbiljna. 3DS poseduje fantastičnu biblioteku naslova, ali ukoliko bih morao da uperim prstom na omiljen – Luigi’s Mansion 2 bio bi očigledan izbor. Igra koju i dan danas smatram za jedno od najlepše upakovanih igračkih ostvarenja svih vremena. Najava trećeg dela… Donela je radost, ali i bojazan. 3D koji je 3DS imao, Switch, nažalost, ne poseduje. Hoće li to oteti previše od atmosfere? Grafički, igra za plaformu na kojoj se nalazi, ne deluje toliko impresivno kao što je to drugi deo bio. Koliko inovacija je moguće još implementirati u staru formulu? I koji je lek za sve ove brige? Kada je ovakva igra u pitanju, rešenje je prosto zaigrati je i sve brige će biti oduvane. Jer Luigi’s Mansion 3 – razvaljuje koliko je dobar. Uvertira u igru je neočekivano vesela. Luiđi sa porodicom i prijateljima, odlazi na odmor. Zapravo, niko nije siguran ko ih je pozvao u velelepno hotelsko odmaralište, ali naši junaci gube svaku sumnju momenta kada ugledaju ovo sjajno građevinsko zdanje. Hotel na 15 spratova koji obećavaju mnogo dobre zabave i provoda. Naravno, ovo je samo postavka… Postavka za 15 spratova strave i užasa od kakvih Luiđi večito beži, ali sa kojima će morati da se suoči ukoliko želi da spasi porodicu i prijatelje. Razvojni tim je navodno želeo da iskoristi ideje koje nisu mogli da sprovedu u prethodnom delu, a to prvenstveno podrazumeva stvaranje hotela na kom svaki od spratova predstavlja posebno iskustvo. Svaki je zapravo nivo sa sopstvenom tematikom, koja može da bude nešto što biste očekivali u hotelu, ali neretko – apsolutno nešto što ne očekujete! Neverovatno, ali igra na momente odaje kompletno isprepletane vibracije nekolicine stilova i igara, među kojima sam osetio i duh apstraktne i neodoljivo groteskne igre Psychonauts. U stvari, kao da svaki od spratova čini svoj maleni svet koji vas može povesti u apsolutno bilo kom smeru. Iako ova postavka zvuči haotično, Luigi’s Mansion 3 je pre svega linearno iskustvo. Spratove je nemoguće posetiti dok ne pronađete dugme za lift, koje vodi upravo na neki naredni sprat. A svako dugme čuva jedan od “boss” duhova, raštrkanih po nivoima. Tako da nećete moći još gore da pomešate sopstvene utiske, van redosleda koji je razvojni tim unapred osmislio. Mehanika borbe je nešto drugačija u odnosu na prethodnike, pa je duhove sada potrebno privući. Dovoljno je da ih uhvatite za “rep”, zatim vučete u suprotnom smeru od onog u kom pokušavaju da pobegnu, nakon čega dobijate mogućnost da ih zafrljačite i zalepite za pod. Ovim napadom možete razbijati objekte, ali i onesposobiti druge duhove. I tako, dok im energija ne padne na nulu, nakon čega postaju zarobljeni. Isti princip se može primeniti i na ravne objekte, za koje zalepite “odlepljivač” (ono čudo za otpušavanje kanalizacionih cevi (Otpušivač, Milane, otpušivač. primedba urednika) pa ih onda možete baciti i razbiti u željenom smeru. Ovo sa sobom povlači da moram pomenuti neverovatno dobru fiziku objekata. Praktično svaki trodimenzionalni predmet u igri, moguće je pomeriti. Ili razbiti. Ili usisati. Ili prosto razbacati po nivou. Mnogo je igara koje poseduju dobro urađenu fiziku, ali Luigi’s Mansion 3 to tako dobro okreće u svoju korist, pa usisavanje i prolazak kroz objekte u potrazi za duhovima, čini izuzetno zabavnim. Šta da kažem osim da sam već prvog dana uzeo usisivač u ruke i krenuo u lični “lov” po stanu, zbog čega me uopšte nije sramota. Igra je sjajna i čini da budete vredni! Dobro, možda joj ja pridajem nešto više značaja. Ali to je zato što sam je igrao, ponavljam! Bez obzira da li ste u fazonu šarenih, crtanolikih horor igara, nema sumnje da biste igri odali priznanje na izvođenju, stilu i idejama, već nakon desetak minuta od prvog igranja. Uostalom, zašto se ne pridružiti nekome ko već igra igru? Jer tu na scenu stupa Gooigi, Luiđijev želatinasti pandan u borbi protiv spiritualnih pošasti. U jednom trenutku, Luiđi dobija mogućnost da stvori i upravlja zelenog, glibavog klona, koji dolazi uz većinu istih sposobnosti, ali i par prednosti i mana. Guiđi može da prolazi kroz rešetke i ventilaciju, ali nije otporan na vodu. Osim što ovo pruža mogućnost za sijaset odličnih i originalnih mozgalica, ceo Luigi’s Mansion 3 pretvara i u potencijalno kooperativno iskustvo. Kontrolu nad Guiđijem može preuzeti drugi igrač, što je nešto što do sada nismo imali prilike da iskusimo u ovom serijalu. Luigi’s Mansion 2 je imao multiplejer za maksimalnih četiri igrača, pri čemu čistite sprat po sprat ukletog solitera. To je i ovde prisutno, ali sada je moguće igrati čak do u osam igrača, lokalno ili preko interneta! I to do maksimalnih dva igrača po konzoli (Luiđi i Guiđi). Pa osim ovoga, prisutne su i tri mini igre, koje možda nisu nešto što će vas oduvati, ali ukoliko želite da uvedete drugare u ovaj odlični svet, ili napravite brzu zabavu za društvo – nisu uopšte loš izbor. Luigi’s Mansion 3 je neverovatno dobro ispolirana igra, ali i pored toga, moguće je naleteti na povremen bag. Objekti umeju da se zaglave u prostoru, što može dovesti do frustrirajućih situacija. Ali, na svu sreću, ovo je jako retko, naročito ukoliko uzmemo u obzir količinu objekata kojima je u nekom trenutku moguće manipulisati po ekranu. Kontrole takođe mogu predstaviti prepreku nekim igračima, iako dolaze uz dve opcije za kontrolisanje smera usisavanja – pomeranje u odnosu na Luiđija i u odnosu na igrača. Drugim rečima, desnom palicom ćete pomerati usisivač tako što će levo uvek biti levo u odnosu na to kako Luiđi gleda, ili će biti ka levoj strani ekrana za nas igrače. Pa kome kako više odgovara. Po pitanju muzike, koja je u drugom nastavku na mene ostavila jedan od najjačih utisaka, ovde, nažalost, ne ide korak dalje. Ali, i dalje ostaje u okvirima očekivanog kvaliteta, tako da na tom polju nema ničega na šta bismo mogli da se požalimo, ni vi – ni ja. Čekajte, pa da li je moguće da nisam pomenuo to koliko Luigi’s Mansion 3 fantastično izgleda? Bilo da igrate u prenosivom režimu ili na velikom televizoru, ovo je jedna prelepa igra. Osvetljenje, senke, paleta boja, efekti, modeli, dizajn i detaljni nivoi, hrpe predmeta koje je moguće pomeriti, čestice od razbijanja, sečenja, usisavanja, animacije kretanja… Apsolutno sve je besprekorno i čini jednu neverovatnu horor atmosferu koja će vas progutati. Iako nije u pitanju igra koja za cilj ima da uplaši vas, već prvenstveno brkatog burazera u zelenom kombinezonu, od srca savetujem igranje u mraku. Da li u krevetu sa Switchem u rukama ili velikom televizoru ispred fotelje, sa spuštenim roletnama, ili u sred noći – svejedno je. Samo imajte na umu da je u pitanju atmosfera kojoj treba dopustiti da vas obuzme i ostvari svoj pun potencijal. Da, igra nije u otvorenom svetu. Nije velika kao recimo Breath of the Wild, visokobudžetno “napucana” kao neki od GTA naslova, ili epskih proporcija kao igra na kojoj je radilo preko hiljadu ljudi. Ali kao skockano iskustvo koje radi tačno ono što želi (i to radi savršeno), Luigi’s Mansion 3 je besprekoran. Drugim rečima, u pitanju je podsetnik da igra ne mora biti grandiozna da bi bila vrhunska. Zapravo, najveća mana igre je to što ima završetak. Da, znam, koliko god glupo zvučalo, činjenica je da je kraj ove igre njen najtužniji element. Da li zbog neverovatne pustolovine u mraku, imao sam osećaj da je ne samo došao prebrzo, već se prebrzo i odvijao. Kao da je nedostajao još taj jedan konačni zaokret, na samom kraju. Zaokret koji bi iz igrača izvukao ono još jedno “vau”, čime bismo ostali načisto raspamećeni, dok hipnotisano aplaudiramo televizoru, kao harizmatičnom takmičaru koji pobeđuje na “Ja imam talenat”. Ali avaj, kada se sagleda sve ostalo, nemam za čime da žalim. Ovako sjajno upakovana i ostvarena igra, još jednom isijava esencijom svega onoga zbog čega volimo Nintendo – pardon, video-igre. Nema sumnji da će ovaj naslov sagraditi most do još jednog nastavka za serijal, koji ima odlične izglede da bude još veći, inteligentniji i bolji. Do tada, trojka, pa čak i dvojka, imaće šta da pruže. Naročito ukoliko posedujete bar još jednog istomišljenika u vašoj blizini, za povremenu multiplejer partiju. Nemate? “Who you gonna call?” Me! Me! Me! AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Luigi’s Mansion 3 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Little Big Workshop je jedna veoma simpatična „simulacija“ koja vas baca u cipele menadžera sopstvene radionice. Prvo što se da primetiti jeste da je igra veoma lakomislenog dizajna i isprva može delovati kao neka priprosta igra za decu, kao pogodna zamena za njihove lego kockice. Izgled ovde svakako vara, pošto ćete nakon kraćeg tutorijala, koji nažalost ne pokriva sve aspekte igre, shvatiti da nakon nekih početnih izazova igra ume postati solidno visoka planina na koju se morate popeti. Naime, cela vaša „radionica“ se zapravo nalazi na radnom stolu i izgleda kao maketa kojom jednostavno možete upravljati. Zapošljavaćete dve kategorije radnika – transportere i majstore, a njihova imena sama objašnjavaju koje su njihove uloge u vašem radnom pogonu. Data vam je potpuna kontrola nad proširivanjem i pravljenjem novih prostorija, stvaranjem skladišta za vaše resurse, kao i izbora projekata koje će vam klijenti zadavati. Kroz vreme, učićete nove recepte, pa ćete one prostije koristiti kao delove za sve kompleksnije, pa će vam šema konačnog proizvoda u jednom momentu biti tolika da vam neće stati na ekran. Pregršt opcija, delova, pa i različitih materijala i načina sklapanja određenog predmeta, uticaće na njegov kvalitet izrade. Kada uz sve to uračunate i veštinu vaših radnika, kako tehničku, tako i fizičku spremnost, postaće vam jasno da ova igra poseduje dublju kompleksnost nego što se to isprva čini. Svi ovi sistemi, koji inače daju igri dubinu, pa čak i atmosferu simulacije, su bazirani na veoma jednostavnim mehanikama. Zapošljavanje radnika je uprošćeno, s obzirom da poseduju svega nekoliko atributa, dok su recepti prilično linearni, a izbor materijala je pristojno objašnjen i nećete naleteti na neku barijeru u vidu prenatrpanosti novim sistemima. Ono gde Little Big Workshop briljira jeste organizacija automatizacije i multitaskovanje. Kasniji zadaci će zahtevati hitnost vašeg tima radnika, a sama organizacija i raspored ko šta radi, kao i kojem trenutku radi, može biti izazovna, pa čak i napeta na momente. Igra zahteva od vas da u nekim momentima žrtvujete kvalitet vaših proizvoda, kao i da vodite računa o umoru vaših radnika. Sa druge strane, neki od ovih delova su malo uznemirujući, s obzirom da vaši radnici nikad ne idu kući, a od umora mogu samo pasti i zaspati na podu, jer nemate dovoljno dekoracija po vašoj radionici. To asocira na malo jezive aspekte korporativnog kapitalizma, mada sam prilično siguran da većina igrača neće primetiti to na taj način. LBW inače ima, već pomenuti, dečji izgled, se malim, simpatično dizajniranim zdepastim likovima i grafikom kao iz 3D crtaća. Sam dizajn igre je prezabavno odrađen, od stola na kojem se nalazi vaša maketa, preko raznih recepata iscrtanih na bluprintovima, pa sve do veoma preglednog korisničkog interfejsa. Sve je jednostavno i, u najviše momenata, lako za snalaženje. Tutorial, kao što je već rečeno, ne objašnjava neke bitne delove igre, ali to se da zanemariti, s obzirom da ćete sami usput lako pohvatati sisteme koje igra ima da ponudi zahvaljujući preglednom interfejsu. Zvučna podloga je veoma bazična i nije joj poklonjeno previše vremena. Glasovna gluma ne postoji, dok je pozadinska muzika repetitivni džingl koji će nakon nekog vremena početi da vam izjeda nervne ćelije. Zvučni efekti, kao i animacije, su sasvim pristojni za niskobudžetnu igru, i ne odišu nekim realizmom, ali ni sama igra ne igra kartu realizma kao svoj glavni adut, pa se da oprostiti. Očekivano, pošto igra ne izgleda najimpresivnije, radiće vam vrlo lako i na starijim konfiguracijama. Bagovi se pojavljuju povremeno i mogu biti iritantni, ali je razvojni tim redovan sa zakrpama, pa je dobar deo njih već eliminisan u trenutku čitanja ove recenzije. Klasična kampanja ne postoji, već pred vama se nalaze samo određeni ciljevi u izgradnji vaše radničke imperije, a postoji i sandbox mod. Sve u svemu, Little Big Workshop je jedna veoma simpatična igra, koja može pružiti više od nekoliko sati zabavnog izazova, pogotovu ako ste fan tycoon igara. Iako pati od povremenih problema koji inače umeju prožimati ove niskobudžetne „simulacije“, uspeva da prezentuje neke prave mozgalice u kasnijim momentima igre i pružiti dobar trening za neki kompleksniji tycoon koji nameravate da igrate. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Little Big Workshop appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Last week
  14. Prodajem skoro pa nov pc,slusalice i mis u odlicnom stanju. Maticna ploca: Biostar b360 mhd 1151 socket Procesor: i3-9100f 3.6 ghz Ram memorija; hyperx fury 8gb 2400 Graficka: msi gtx 770 3gb 192 bita Ssd: gigabyte 240gb Napajanje: raidmax 700w Kuciste: raidmax neon cena 36000din Kingston xyperx cloud gaming 8000din Steelseries rival 310 5000din Pc zvucnici intex 13500 cena 16000 din kao novi,fiskalni racun na 20000din
  15. tortky

    Pričajte

    samo za ove što gledaju fucu tokom cele godine, a ne poslednja dva kola PL http://cyclingentertainment.stream/events/2019/argentina-vs-uruguay/
  16. SolidChief

    REVIEW: Kine

    Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Dobro je ponekad kad nije na keca jasno kako igra funkcioniše, posebno puzle igra. Da li ostaje dobro zavisi naravno i od toga kako napreduje sama igra, samim tim možete dobiti kvalitetnu igru ili mućak. Kine u momentima zapne i dobijete osećaj kao da ste naleteli na mućak, a onda se ispetljate i shvatite da ipak nešto tu dobro ide. Igru zapravo najviše ometa kamera i zbunjujuća postavka, ali se to vrlo lako zanemari. Kine je puzle igra u kojoj pokušavate da pomerite različite instrumente, blok po blok, da bi došli do određene tačke koja je otelotvorena u notnim zapisima. Te instrumente pomerate na različite načine u skladu sa tim koji je tip instrumenta, tako se truba i bubanj ne pomeraju na isti način. Stvari zapravo i komplikuje sam oblik instrumenta i fizički zakoni koji uz njega dolaze. Tako da u samom prostoru vi morate strateški planirati pomeranje u skladu sa tim u kojem koraku koji deo tela vašeg instrumenta može gde da bude. Kao da sama fizika vašeg gabarita nije dovoljna, vi zapravo imate i sam prostor oko vas koji vam zbog te iste fizike predstavlja neku prepreku. Ako vam nisam dobro prenela kako to izgleda, preporučujem vam da probate igru, jer je zanimljiva.Na kraju krajeva i oblik vašeg tela može da se menja u skladu sa delovima svakog od instrumenta. U ovoj igri vi rešavate prostorno pomeranje tri instrumenta (Roo, Quat i Euler) koji pokušavaju da se nađu i osnuju bend. Tako imate harmoniku, trubu i bubnjeve. Kako da pomerate sve te instrumente postepeno, učite već u prvom trenutku kad se susretnete sa njima i vrlo lako savladate veštinu pokretanja. Toliko je sve lepo urađeno, da zapravo možete vrlo lako da shvatite kako da ukombinujete pokretanje u nivou sa više instrumenata. Sve što vam ostaje jeste da savladate veštinu strategiziranja tri koraka unapred i onda možete da osvojite svet a ne samo da pređete jednu igru. No, Kine je zapravo najzanimljiviji tamo gde morate da žonglirate sa više instrumenata na jednom nivou. Jer svaki pokret jednog instrumenta zavisi od drugog, retke su igre gde sve mora da bude harmonično da biste postigli cilj, a da u isto vreme nemate osećaj potpunog promašaja kad ne uspete iz prvog ili drugog puta. Na kraju krajeva tako i funkcionišu bendovi, puno se probi obavi pre no što uspete da dobacite do hita, a kamoli albuma. Što se tiče grafike, ona je baš ispolirana i vrlo hipsterski rešena. Instrumenti su vrlo simpatični i iskaču u svetu koji je sav u pravim uglovima i kockama. U samoj igri je doduše loše rešena kamera, jer je pogled često blokiran blokovima koji grade sam svet. Pokretanjem kamere se reši taj problem, ali se vrlo lako vrati na početni položaj. Muzički je ova igra naravno odlična, uglavnom se oslanja na džez zvuk. Kada vam ide dobro, vaši likovi doprinose sopstvenim zvukom muzičkom ugođaju, a kada grešite, oni prave neverovatnu buku. Muzika je u ovu igru integrisana tako da niste ni svesni da je okruženje njome isijava. Na kraju teksta bih htela da dodam da je igra napravljena od dna do vrha od strane Gven Frej. I kad uzmete u obzir da je ceo ovaj projekat zapravo na svojim ramenima iznela jedna osoba, ostaje vam samo da fascinirano aplaudirate njenom talentu i sposobnosti. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Chump Squad The post REVIEW: Kine appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  17. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Jedno priznanje na početku ovog teksta, na igru nisam obraćao previše pažnje dok nije izašao trejler za istu, koji je „zapalio internet“, što bi rekli domaći tabloidi. Ne toliko zbog neke posebne mehanike igre, nego zbog prelepe crtane grafike oko koje se studio baš potrudio. Nakon tako dobrog trejlera, morao sam da vidim šta se krije iza te šarenolike fasade, i da li je bilo bolje da je studio napravio animirani film od ovoga, a ne igru. Igra vas stavlja u ulogu Adžne (Ajna), mlade devojke iz malog, ruralnog i mirnog mesta, koja svoje dane provodi smucajući se po šumama u okolini i trenirajući sa svojim ocem. Jednog dana zli osvajači dolaze da poremete taj miran život, i u procesu ubijaju Adžninog oca. Ponesena emocijama i željom za osvetom, ona kreće na neprijatelja, gde nailazi na Dara (Dhar), komandanta neprijateljske vojske. Nakon kraće borbe, u Adžni se budi uspavana moć, i ona BUKVALNO usisa Dara u spiritualni svet koji se nalazi u njoj. Verujte mi, kada igrate ovu igru, ne izgleda toliko čudno koliko zvuči. Nakon obavljenog usisavanja, odlučuje da krene dalje na put osvete i otkrivanja svojih moći. Sistem igranja je veoma interesantan, na vašem putešestviju ćete sretati mnoge likove koje ćete moći da usisate u vaš svet, ili kako su ih kreatori igre nazvali – Inkarnacije, nakon čega ćete moći da ih pozivate po potrebi da se bore sa vama. Da, iako vi sve njih čuvate u duhovnom svetu koji se nalazi u Adžni, svako od njih može da se materijalizuje i da funkcioniše nezavisno od glavnog lika. Saborce koje pronalazite su raznoliki, kao i njihove sposobnosti, pa će tu biti jaki borci, iscelitelji, borci na daljinu, kao i letači, i još mnogi drugi. Trenutno u igri se mogu pronaći 23 karaktera koji će vam pomoći u vašoj borbi. Dodatni bonus je to što će sposobnosti nekih od njih moći da koristi i sama Adžna, što će i nju samu učiniti još jačom. Kada su u pitanju borbe, mehanika je pozajmljena iz naslova Valkyrie Profile, dok mene dosta podseća na Final Fantasy 7/8/9 igre, gde imate tim od 4 borca, koji uključuje Adžnu, a potezi se odvijaju u realnom vremenu, tako da ćete morati dobro da planirate kad ko napada da biste vezali vaše napade, kako ne biste dozvolili vašem neprijatelju da krene na vas. Kontrole su veoma jednostavne, svako dugme na džojstiku je vezano za jednog od vaših likova u borbi, i od vas se samo zahteva da pratite kada koji borac napuni skalu za napad, kako biste znali kada da skočite. Takođe, postoji i skala za super napad (Iddhi), koja se puni vašim napadima, a prazni se pojačanom odbranom. Kada se skala napuni do kraja, super napad može izvesti bilo koji od karaktera koji su u tom trenutku na borilištu. Moramo takođe nešto malo reći i o duhovnom svetu, gde se Inkarnacije nalaze kad se ne bore. Adžna može u bilo kom trenutku, sem tokom borbe, da se prebaci u taj svet i da komunicira sa likovima koje je usisala u isti. Svako od njih ima svoj ćošak koji je urađen u skladu sa njihovim moćima/sposobnostima. Kako budete sretali nove Inkarnacije i uvodili ih u vaš svet, taj svet će se uvećavati, tako da ćete u jednom trenutku imati ceo jedan novi svet koji ćete moći da obiđete. Takođe ćete tokom boravka u ovom svetu moći da dobijate nove zadatke i misije za jačanje Adžne. Kreatori igre su inspiraciju za mehaniku igre pronašli u naslovima kao što su Valkyrie Profile i Super Metroid, dok mene mehanika kretanja glavnog lika neodoljivo podseća na Aladina sa stare Sega Mega Drive konzole, što verujem da će isto primetiti stariji igrači. Inače, cela igra je urađena u istom pogonu kao i Skullgirls, Z-engine, koji važi za endžin sa najnaprednijom podrškom za 2D sprajtove, što možemo i potvrditi, jer igra izgleda i radi odlično i bez problema. Kao što sam već spomenuo na početku teksta, grafika u ovoj igri izgleda prelepo. Urađena je u stilu kvalitetnijih Nickelodeon animiranih filmova, što verujem da svi volimo. Ceo svet je šarenolik i mističan, dok su karakteri urađeni po ugledu na razne kulture i mitologije širom sveta. Što se tiče muzičke podloge, za to je zadužen legendarni japanski kompozitor numera za igre, Hiroki Kikuta, koji je već sarađivao sa ovim studijom na Skullgirls igri, a takođe je radio i na naslovima kao što su Secret of Mana i Seiken Densetsu 3, tako da možete biti sigurni da je posao odlično odrađen i u ovoj igri. Većina dijaloga koja uključuje glavne likove je snimljena, mada nam nije jasno zašto nisu svi, jer ne verujemo da bi to bilo mnogo više posla. Indivisible je interesantna igra koja nudi zanimljivu priču, a od igrača ne zahteva mnogo truda oko učenja kontrola i sistema rada, već ga pušta da uživa u šarenolikom svetu punom raznolikih likova. Kada se uzme u obzir da je igra finansirana od strane fanova preko Indiegogo sajta, još više hvale se može dati Lab Zero Games studiju, jer su stvarno uspeli da naprave odličnu igru sa odličnom grafikom, koja pritom prelepo izgleda. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Computerland The post REVIEW: Indivisible appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  18. Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ghost Recon je (nekada bio) čuvena franšiza taktičkog, timski orijentisanog, šutera koji je imao svoje zlatne dane prethodne decenije, pogotovu sa čuvenim izdacima franšize kao što su Advanced Warfighter i njegov nastavak. Nakon izlaska Wildlandsa, pre dve godine, bilo je očigledno da UbiSoft ima nešto drugačije planove za ovaj serijal, preorijentišući se na kooperativno igranje i, naravno, ogroman, otvoreni svet, sa velikim brojem ne-tako-različitih aktivnosti. Ipak, Wildlands je, uz dodatan sadržaj, kroz neko vreme postao solidna i u nekoj meri zabavna igra za igru u društvu, pa je inicijalni utisak koji je Breakpoint ostavio pri najavi bio solidan, iako su svi znali da je u pitanju potencijalna reciklaža prethodne igre. Nažalost, dalji tekst će vam ukratko pokazati da je Breakpoint previše dosledan svog imena i da u velikoj meri predstavlja tačku pucanja nekada veoma voljene franšize. Ova igra je inicijalno oko sebe posedovala veoma čudnu atmosferu i sama iskustva sa kratkim momentima igranja na sajmovima ovog leta nisu bila pozitivna. Zanemariću betu u daljem tekstu, pošto je ova igra primarno testirana na finalnoj verziji i ova recenzija će se odnositi na stanje igre u kakvom je izašla. Naime, Breakpoint vas smešta četiri godine nakon događaja u Wildlandsu i baca vas na ostrvo u južnom Pacifiku, zvano Auroa. Ovo ostrvo poseduje milijarder i filantrop – Džejs Skel, takođe i poznat po brojnim ugovorima koje stvara sa američkom vladom. Ovde se susrećete sa bivšim članom Ghost jedinice, Kol D. Vokerom (kojeg tumači sjajni Džon Berental), koji predstavlja glavnog antagonistu ove tipične priče jednog vojnika koji se oseća izdanim od strane sopstvene države. U pokušaju da sredite situaciju, poslati ste na ostrvo koje će uskoro neminovno pasti pod tuđu kontrolu, a vi završavate sami i izgubljeni na ostrvu. Sve ovo deluje zanimljivo, i ne bi bilo toliko iritantno da igra nije inicijalno reklamirana kao veoma težak i realističan survival šuter, gde biste trebali da se snađete sami na ostrvu, bez pomoći spoljnog sveta. Očigledne i usiljene promene su ovde primetne već u prvim časovima igre, sve dok ne shvatite da ste iskusili skoro sve što Breakpoint ima i da vam ponudi. Priča ubrzo tone u nezgrapnu smesu klišea akcionih filmova, a karakteri su generalno neinteresantni i zaboravljaćete ih brže nego što ih budete upoznavali. Iako Džon Berental donosi još jedan odlični glumački performans, ali to ne pomaže kod veoma sirovo i amaterski napisanim dijalozima, kao i banalnim „filmskim“ sekvencama. Svi likovi se trude da budu „kul“ i „opasni“, pa očekujte brojne Rambo momente sa, recimo, Kolom, kojeg meci nikako da pogode, dok on stoji jasno ispred neprijateljskih nišana. Sve to, uz već pomenuto loše pisanje i jednostavno loš scenaristički pokret ove igre, ne briljira nimalo i predstavlja jedno dosta mlako iskustvo, koje je ispod proseka čak i nekih ratnih akcionih filmova niže produkcije. Al’ ajde, ni Wildlands nije se odlikovao nekom kvalitetnom pričom, pa ponovo – možda se to ne odražava na gejmplej u nekom lošem smislu, zar ne? Ovo takođe, nažalost, nije istina, s obzirom da je glavni „adut“ ove igre podjednako, ako ne i najviše, podbacio u većini elemenata koje je prethodnik solidno odradio. Breakpoint počinje veoma dobro i daje osećaj usamljenosti i šunjanja u prvoj misiji, al’ sve to nestaje veoma brzo kada dođete u pećinu koja funkcioniše kao socijalna zona za vas i druge igrače. Pored apsurdnosti da vas ima 200 u jednoj pećini, gde je ovaj „social hub“ nataknut iz očiglednih razloga koje ću napomenuti kasnije, ubrzo će novi Ghost Recon otkriti svoje pravo lice. UbiSoft je, očigledno, veliki fan looter shooter igara, kao i „RPG elemenata“, pa ni ova „tačka pucanja“ nije uspela da izbegne tretman XP-a, raznih stabala veština i naravno protivnika koji upijaju olovo kod o šale, jer vaša M4 ima samo 248 DPS, a ne 275. I pored toga što su preuzeli taj šablon iz brojnih igara u žanru, pa čak i svog The Division, možda bi i funkcionisalo sve to bolje da sve što nađete u igri nije toliko bolno dosadno i prosečno. Oružja ćete menjati apsurdno često, a uvek će se svoditi na neke istovetne i dosadne predmete koje ste već pre koristili samo ovi imaju bolje statistike. Čak i kada se zanemari taj deo, pred vama je veoma čudan i nezgrapan, mada ne preterano loš gejmplej – sve dok ne skapirate da šunjanje(stealth) nema poentu. Na opštu žalost, AI je toliko glup i banalan, i predstavlja potpuni korak unazad na i inače ne preterano pametan Wildlands AI. I bez prigušivača moći ćete da poskidate sve protivnike u okolini, gde bi se oni samo kad-kad okrenuli ka vama, ne videći vas iza kamena ili čega se već krijete, da bi potpuno ignorisali činjenicu da je pored njih odjeknuo pucanj. Samo pucanje nije loše i ume da bude zabavno, ali ne pomaže tome što su zvukovi oružja presmešni na momente i zvuče kao pucketanje kokica. Igra inače poseduje neke čudne odluke prilikom dizajna, kao što je uvođenje umora, gde ako se umorite, vaš lik ne može ni najmanji stepenik da preskoči, što je suludo. Vožnja je doduše bolja nego u Wildlandsu, mada to ne znači da je preterano dobra i ponovo ćete imati momente gde se vozila suludo ponašaju, ponajviše motori. Osim blagih survival elemanta (čitaj – sedi za kamp, odmaraj ili jedi ili se rasteži da bi povratio određene elemente svog lika), UbiSoft voli da nabija na nos i svoj, do sada najbedniji i najpredatorskiji, mikrotransakcioni sistem. U tom momentu zapravo shvatate poentu celog looter shooter šminkanja, kao i socijalne zone koja je pomenuta malo ranije u tekstu, a to je baš omogućavanje lakše monetizacije što više različitih aspekata igre. Pored kozmetike, montizovani su i dodaci za oružja, apsurdna vozila koja odudaraju od okoline (trkačka kola i slično), kao i nezaboravni poeni za stabla veština, koje ste mogli kupiti prvi dan, ali srećom su izbačeni iz igre ubrzo. Ovo i dalje ne menja da je UbiSoft konačno uveo brutalan Pay-to-Win model u neku od svojih igara, što ne daje ikakav izgovor i opravdanje za igru koja se prodaje po punoj ceni kao ova (da ne govorimo o ultimate izdanju od tričavih 120 evra). PvP u igri postoji, i zapravo nije loše odrađen i ume biti zabavan, a sva oprema se skalira na jednak nivo prilikom mečeva, pa ne morate brinuti o niskom skoru vaše opreme. Iako je PvP jedna od zabavnijih stvari u ovoj igri, ume biti upropašćen povremenim smrtima usled diskonekcije sa serverom, baš kao i singlplejer kampanja, pošto gubite sav napredak koji ste ostvarili u poslednjih nekoliko minuta, što ume biti iritantno ako se dešava češće. Srećom, UbiSoft temeljno radi na ovome i na zakrpama za Breakpoint, pa su ovi problemi sve ređi i ređi. Što se tiče kooperativne igre, ona ume biti zabavna na određeno vreme, kao što je i Wildlands bio, ali, nažalost se vraća ponovo na one iste kvestove i jednostavno rađenje dobrim delom istih ili sličnih stvari celu igru. Uz to, ovo je jedna od onih igara gde možete odmah otići i boriti se sa glavnim negativcem. Odatle imate i slučajeve gde su ljudi rešavali taj problem već u prvih 10 minuta igre, zbog jednostavno loše i očigledno veštački nataknutog loot sistema na prethodno taktički survival šuter. Vizuelno, igra može izgledati impresivno na momente i najveći adut novog Ghost Recona jeste veoma lep sistem osvetljenja i određenih vizuelnih efekata. Ceo dizajn ostrva jeste donekle zanimljiv i Auroa ima različite biome, al sama „živost“ tog sveta ne uspeva da izađe na svetlost dana. Imate dosta slučajeva iskakanja tekstura, ponekad neko drvo može ostati neučitanih tekstura sve dok mu ne priđete bliže i sve to ume dosta da bode oči. Uz to, prvo vam se ukazuje iritacija plasiranja neprijatelja svakih 100 metara kako čuče pored motora na sred puta, a druga je ta da je ipak i dalje većina ostrva ogromna džungla koja na momente počinje da izgleda istovetno kao prethodnih 500 metara. Ono što Breakpoint odlično radi, jeste uspostavljanje osećaja distance na ostrvu kao i sjajni vizuelni efekti kamufliranja, blata i kiše, pa možete nekad izgledati kao Rambo koji se utapa u blato i drvo u prvom delu poznate filmske franšize. Sve ovo deluje impresivno, ali ova igra ne bi bila ono što jeste da za svaku pozitivnu stavku nema vezanu i neku negativnu. Animacije prilikom vožnje motora, i neki čudni pokreti neprijatelja, koji su povremeno ubagovani, mogu malo oduzeti na svemu, dok je i dobar deo facijalnih animacija nešto sporednijih likova veoma bazičan i beživotan, sa izuzetkom pokojeg glavnog lika, kao i Džona Berentala. Kreator likova ima nekoliko solidnih opcija, mada vam ne daje preveliku slobodu pri stvaranju vašeg idealnog Ghost ratnika, ali dovoljno je dobar za igru ovakvog karaktera. Zvučna podloga sa druge strane varira veoma. Već pomenuti zvukovi pušaka koji zvuče baš ispod proseka, ne pomažu celokupnoj situaciji, dok su neki drugi efekti pristojni, kao zvukovi sveta oko vas, vašeg kretanja i eksplozija. Glasovna (kao i facijalna) gluma Džona Berentala dolazi do velikog izražaja i on stvarno radi vrhunski posao, dok ostali glumci u kombinaciji sa glupavo napisanim dijalozima i ne uspevaju da iznesu neku dublju emociju. Muzička podloga je veoma dobra zapravo, ne ističe se kao klasična šuter muzika koja baš ispucava sa nekim jačim instrumentalima. Ovde se baš lepo uklapa sa nekim elektronskim i ambijentalnim zvukovima, a to u kombinaciji sa nekim tipičnim elementima te borbene muzike se uklapa odlično. Igra je inače sasvim solidno optimizovana, i izvlači konstantnih 30 slika po sekundi na PS4 Pro, dok neće iscediti najzahtevnije konfiguracije na PC-u. Bagovi postoje, više sa animatorske strane, ali nisu na nivou da to bode oči ili kvari iskustvo same igre – to će vam učiniti ostatak problema koji su ovde navedeni. Da li je Breakpoint najgora igra koja je izašla ove godine – svakako ne, i ovde postoji momenata koji vam mogu pružiti zabavu, kao i nekih solidnih temelja za nešto bolje u budućnosti. Sve to ipak nije dovoljno da popravi generalan utisak koji vam Ghost Recon ostavlja, kako su njegovi problemi previše usađeni na nižim nivoima da bi to bilo poboljšano kroz životni vek ove igre. Svima nama ostaje da se nadamo da će se možda vratiti vreme kada će se igre praviti sa ljubavlju i kada iste neće biti žrtve nalepljivanja lažnih RPG sistema i nekih drugih predatorskih mehanika radi pohlepe. I eto, sada ostaje pitanje da li je ovo bila tačka pucanja koju je UbiSoft stvarno želeo da dostigne, ili će ipak ostati samo zaboravljena kao još jedan loš pokušaj zakopavanja kultnih franšiza. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Tom Clancy’s Ghost Recon Breakpoint appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  19. Ko to još ne voli malo kvalitetnog “grindanja”? Dosta je RPG igara koje stvaraju ovu potrebu nakon čega pružaju osećaj neverovatnog dostignuća. A ako bih morao da upirem prstom, rekao bih da je na polju jRPG igara, Disgaea jedan od najboljih primera igara ovog tipa. Izuzetno uspešni serijal strateškog RPG-a, prisutan je na brojnim platformama. A kako su u pitanju naslovi koji “ni dana ostarili nisu” kada se uzme u obzir njihov igrački kvalitet, sasvim je logično da zaslužuju i portovanje na modernije platforme. Upravo to i jeste Disgaea 4 Complete+. Ništa drugo do port pod pečatom remastera, koji sleće na PlayStation 4 i Nintendo Switch platforme, ne bi li postao još pristupačniji željnoj publici. Kao najbolju platformu za ovu igru, svakako preporučujem Nintendov Switch. Jer biti u mogućnosti da zaigrate Disgaea 4 bilo kad i bilo gde, i te kako je od značaja. Upravo zbog toga što količina zaraznog “grindanja” odnosno budženja statistika, likova i naoružanja, nešto je što ćete želeti da uvek imate pri ruci, bar za desetak minuta igranja “na brzaka”. Grafički, igra izgleda nešto lepše od originala, naročito na PlayStation 4. Ali razlika je toliko suptilna, da svakako i dalje preporučujem portabilnu Switch varijantu. Svakako, bez obzira na platformu, tone humora, zabavna priča i zarazan gejmplej, neće ništa pretrpeti. Ovo izdanje donosi i nekoliko suptilnijih unapređenja, uvek rado viđenih kod osveženih igara. Dva najprimetnija su svakako mogućnost da se preskoče animacije, kao i funkcija automatskog čuvanja statusa. Poboljšati i ovako dobru igru takvim suptilnim promenama, uvek je dobar potez. Šta reći o jednoj Disgaea igri, ukoliko je nekim čudom do sada niste barem u nekoj prilici probali. Ukoliko stvaranje lika kog u potpunosti možete prilagoditi svom igračkom stilu nije dovoljan razlog da zgrabite ovaj naslov, šta onda kažete na sistem gde u svakom predmetu možete da zađete u unutrašnji, nasumično generisani svet, gde prelaskom ne ojačavate samo svog karaktera već i statistike pomenutog oruđa? Stotine otkačenih mehanika, obojene duhovitom i dobro napisanom pričom, zaštitni su znak serijala. Naravno, ni kvalitetne animacije ne nedostaju, kao ni blesavi specijalni napadi koje možete pronaći isključivo u japanskim video igrama ovog tipa. Suštinski, u pitanju je dobro poznata Disgaea, samo sada pristupačnija više nego ikad. Ako izuzmemo Vita reizdanje od pre neku godinu, ovo je najbolja portabilna verzija ove igre, i ujedno najbolje mesto da je zaigrate. Volite strateški JRPG, puno detalja i zagonetnih rešenja u prelasku nivoa, blesave likove i priču, puno humora i grafiku u retro fazonu, ali uz tone kvalitetnih animacija i prenaglašenih efekata? Disgaea 4 Complete+ se sigurno ne može lepše definisati nego tom rečenicom. Zgrabite je i proverite da li sam vas slagao. Jer svakako nisam. Uživaćete. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: Disgaea 4 Complete+ appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  20. Igranje igre koja je pred nama, zahteva da spadate u jedan od tri profila igrača. Ili ste osnovac koji želi da se upozna sa jRPG žanrom, devojka pasioniranog gejmera koji pokušava da je navuče na video-igre, ili prosto želite da se preko vikenda opustite uz igru koju ćete usput i stići da pređete. Ako ste pak neki četvrti profil, a opet vam ova igra deluje primamljivo… javite mi se. Želeo bih da vas upoznam. Šalu na stranu, Destiny Connect deluje kao jRPG koji je pravila gomila ljubitelja Pixar animiranih filmova. Šarmantan i bezazlen naslov, koji, čini se, jedino može da ponudi malo rekreativnog jRPG opuštanja na koje možda i nismo navikli. Priča prati devojčicu Šeri, koja na dočeku 2000. godine, biva svedok neobjašnjivog fenomena. Za sve ljude sveta, osim nekolicine najbližih, vreme prestaje da teče i oni bivaju zarobljeni u mestu u kom su se tog momenta našli. Istovremeno, svetom počinju da tumaraju mašine, od kojih većini fali neki zupčanik u moralnom transformatoru, pa su preterano agresivne. Na Šeri je da se udruži sa drugarima i novostečenim prijateljem iz budućnosti, robotom Isakom, u pokušaju da svet vrati u normalu. Borbeni sistem je krajnje jednostavan i podrazumeva sve ono što biste očekivali od jednog poteznog JRPG-a. Nekolicina mehanika traži blago razmišljanje i planiranje, ali ništa što jedan RPG novajlija ili osnovac ne bi uspeo da reši, a kamoli devojka pasioniranog gejmera, primorana da igra video igre dok on umesto nje pere suđe. I dok svaki od karaktera ima svoju ulogu, po pitanju napada, odbrane i podrške, prava zvezda igre jeste robot Isak. Za razliku od ostalih likova, on poseduje set unikatnih sposobnosti i mogućnosti za dalje napredovanje. Ali, osim ovog karaktera, moglo bi se reći da su zvezde igre i njen neskriveni šarm i simpatični smisao za humor, koji se proteže od početka do kraja. Grafički, igra jeste nešto siromašnija na polju suvog kvaliteta, ali po pitanju stila, nema joj se šta zameriti. Naročito ukoliko ste ljubitelj već pomenutog, legendarnog studija, kompjuterski animiranih porodičnih filmova. Pa ni muzika ne zaostaje daleko za vizuelnim, čineći tako jedan zbilja lep paket koji bi se u suštini mogao preporučiti bilo kom iole manje zahtevnom igraču. Za prelazak kompletne igre, sigurno vam neće biti potrebno više od dvadesetak sati laganog igranja. Ali iako put od početka do kraja ume da okupira pažnju, nakon prvog prelaska, teško da ćete imati još mnogo razloga da igru nastavite da igrate. Ukoliko zaista imate nekoga manje veštog u igrama ili konkretno poteznim RPG-ovima, možda je upravo ova igra prilika da ih privolite u ove vode. Šarmantni likovi, priča i svet, dovoljni su razlog da nabavite ovu igru. A pristupačna mehanika, humor i vizuelni stil, samo su bonus koji Destiny Connect čine naslovom koji ćete sigurno preći, ukoliko bar počnete da ga igrate. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: Destiny Connect: Tick-Tock Travelers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  21. posle druge epizode, deluje kao da su na pola puta snimanja filma odlucili da ipak formatiraju materijal za seriju i kakav je ovo format od 30ak minuta inace svidja mi se, kako da ne
  22. Krajnje bedno na utakmici izgleda ta podela. Tri grupe navijaju tri razlicite pesme u isto vreme. Mnogo bolji utisak bi bio da svi pevaju istu pesmu (cpt. Obvious to the rescue).
  1. Load more activity