SolidChief

Bunker je igra koju bi smo najlakše mogli opisati kao šetnju kroz stereotipe o SSSR-u, Rusima i komunizmu, prožetu svakojakim referencama na aktuelne teme. Od prvog startovanja igre jasno je kakav su kurs autori želeli da zauzmu, cilj igre je da bude simpatično he-he-he iskustvo, gde će te se malo smeškati, malo mozgati, malo lutati i sve u svemu vrlo malo zapravo raditi nešto interesantno. Nalazite se u ulozi Otoa, momka u svojim kasnim dvadesetim čiji je život more dosade i prikrivenog nezadovoljstva. Oto je jedan od devetoro istovetnih blizanaca koji se „razlikuje“ od ostale svoje braće, tako što je u osnovi neka kombinacija nerda i hipstera koji pri tom radi kao podrška u call centru. Jednog petka uveče, koji je delovao kao još jedan fail u najavi, dobija mail sa dejting sajta od izvesne seksi ruskinje koja želi da dođe kod njega. Oto nije baš najbolje naučio lekciju da ne treba davati lične podatke strancima preko interneta, ali lekcija će svakako ostati urezana kada mu se na vratima pojavi bradati sovjetski oficir, umesto raspomamljene ruskinje, koji će ga kidnapovati i odvesti u Rusiju, tačnije u super tajni bunker gde se igra i odigrava. Ovo je igra veselog i neobaveznog karaktera, sa apstraktnom pričom koja od igrača ne traži da se udubljuje u nju, jer je priča ovde više u službi igre, nego što je igra u službi priče. Lokacija na kojoj se nalazite je stari vojni sovjetski bunker, naizgled napušten, a u stvari pun svakojakih manje ili više zanimljivih karaktera. Monolozi i zapažanja Otoa, kao i dijalozi koje će voditi sa raznim stanovnicima bunkera imaju duhovit karakter koji opet nekako ne uspeva da se izdigne od gore pomenutog he-he dojma. Jeste zabavno pokušavati da stabilizujete emotivno rastrojeni super-kompjuter, i ima dobrih fora tu i tamo, ali na tome sve staje. Deponia, sada već legendarna trilogija p&c avantura iz Daedalic studija, je očigledan uzor Bunkeru, kako vizuelno tako i humorom, ali jednostavno humor nema tu dubinu i kvalitet kakav smo mogli da vidimo kod Rufusa i ekipe. Kako je ovde glavni lik hipster, humor se najčešće svodi na eksploataciju nekih opštih mesta internet i pop kulture, što je već samo po sebi napadno, ali kada se sa tim preteruje može da bude i posebno odbojno. Gejmplej je vrlo jednostavan i u klasičnom maniru point and click avantura. Levim klikom uzimate/koristite objekte, dok ih desnim klikom gledate i slušate komentare Otoa o njima. Po lokaciji se krećete mišem tako što usmeravate Otoa na odgovarajuće objekte ili pravac. Pritiskom na space otvarate inventar u kome možete da birate predmet koji želite da koristite ili da probate da kombinujete predmete u samom inventaru. Zagonetke su manje-više jednostavne i nećete imati većih problema da ih pravilno rešavate, uglavnom se svode na pravilno kombinovanje i upotrebu predmeta. U inventaru nikada nećete imati preveliku gužvu sa predmetima, tako da neće dolaziti u situacije da pokušavate da kombinujete sve sa svim kako bi ste došli do rešenja. Otovo kretanje ume da bude problematično, pa će nekada odbijati da se dovuče do željenog mesta na sceni, tj tamo gde ste zapravo kliknuli, ali takve situacije su retke. Sve u svemu, igra ne bi trebalo da predstavlja problem iskusnim igračima p&c avantura, ali nije nemoguće da se možda zaglavite tu i tamo zbog nekog glupog previda koji ste napravili. Igra ohrabruje igrače da istražuju i pokušavaju da kombinuju i kliknu na sve i svuda, jer postoji i sistem achievementa u vidu „top secreta“ , koji se aktiviraju ako kliknete na odgovarajuću stvar ili uradite nešto sa vašim predmetima. Grafički stil igre je simpatičan, kombinacija crtanog filma sa iskrivljenom perspektivom i retro pikselizovih scena. Ipak, čini nam se da je ovaj „crtani film“ deo možda mogao i malo bolje da bude urađen, jer lokacije pomalo izgledaju siromašne i bez previše detalja, ali to nije toliko izraženo da bi bio problem. Likovi u igri su dizajnirani donekle zanimljivo i možda su i najsvetliji deo igre, i sa vizuelnog i sa narativnog aspekta. Muzika takođe potpada po kategoriju simpatičnog, razne vesele pesmice sa primesom klasičnog ruskog/sovjetskog zvuka. Likovi u igri nemaju glasova, a zvukovi su urađeni u takvom maniru da se uklapaju u retro stil igre, pa su u skladu sa tim sasvim zadovoljavajući. Bunker nije loša igra, ali joj fali puno toga da bi se izdigla iz oblasti mediokriteta, tako da je preporučujemo jedino zagriženim fanovima p&c avantura koji će moći da prođu preko njenih mana i generalne prosečnosti, zarad svoje doze rešavanja zagonetki , jer ne živimo baš u zlatnom dobu žanra. Autor: Nikola Savić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Zvuči pomalo neverovatno da je prošlo već godinu dana od kako smo igrali prvi deo Broken Age a čak tri godine od kako je Tim Shafer kickstartovao čitavu Kickstarter revoluciju (aha, to smo rekli) i redefinisao način na koji je moguće finansirati pravljenje video igara. Kampanja za Broken Age je bila jedna od prvih koja je developerima prikupila višemilijonski iznos za razvoj igre, višestruko više nego što su oni prvobitno zatražili. Broken Age se može posmatrati i kao primer za to kako se posle sakupljenog velikog novca, odvija stvar sa jednim Kickstarter projektom. Na žalost u ovom poslednjem, primer koji je ova igra postavila može samo da nas zabrine za neke buduće projekte za koje sa tako velikim entuzijazmom i dan danas fanovi gađaju svoje ekrane parama i ništa se ne događa, što i nije toliki problem, osim kada posle toga gađaju parama i bankovne račune developera – a i tada se „ništa“ ne dešava. Tri godine je jako puno vremena koliko smo čekali da bismo saznali kako će se završiti Shay i Vellina priča. Igra jednostavno nije trebalo da izađe u dve epizode i to se suštinski vidi kada se malo dublje upustite u Broken Age svet. U poslednjih godinu smo već i zaboravili dešavanja iz prve igre i svakako bi preporučili čak i onima koji su prešli Act 1 da obnove gradivo pre nego što se upuste u nastavak priče. Sa druge strane, samu igru je teško posmatrati kao dva odvojena dela pošto je Broken Age: Act 2 bukvalno drugi deo igre koja inicijalno nije zamišljena da bude podeljena na dva dela. Svi koji su kupili Act 1 dobijaju nastavak „za džabe“. Kada je priča u pitanju, svakako bismo vam preporučili da pročitate opis prvog akta iz februarskog PLAY Zine-a 2014. Teško je izbeći spojlere, tako da ono kroz šta su prošli Vella i Shay i kako je došlo do toga da se sada nalaze u prilično drugačijim ulogama (i mestima) u odnosu na početak priče, ne želimo da vam pokvarimo i ostavljamo vam da sami saznate. Ono što je bilo sjajno pre godinu dana kada smo igrali prvi deo su scenario, dijalozi između likova, art stil, muzika i zvučni efekti, animacija i dobar deo zagonetki. Većina ovih aspekata bi mogla ponovo da se istaknu kao pozitivni aduti igre, međutim na žalost moramo da primetimo i ogromne oscilacije u kvalitetu nekih od gore pomenutih elemenata. Na primer priča. Neki od elemenata iz prvog dela se logično nastavljaju u drugom ali je tu i previše elemenata koji se jednostavno pravo niotkuda pojavljuju, ponekad čak i u kontradikciji sa zapletom iz prvog dela. Igra takođe ostavlja i utisak proizvoda koji su developeri želeli da završe po svaku cenu, a to im se baš i nije radilo. Poznato je da je Act 1 izašao kako bi prikupili još novca koji im je ponestao, kako bi uopšte uspeli da završe projekat. Ovo je naročito primetno kod nivoa i lokacija u drugom delu koji se mahom ponavljaju iz prvog. Verujemo da se na sličan način ovo odrazilo i na priču i da se zato oseća pomalo usiljeni prekid kod mnogih delova. Još jedna stvar koja nas je razočarala su zagonetke. Većina ljudi je prvi act ocenjivala kao prilično lak kada su zagonetke bile u pitanju. Međutim ono što je Double Fine ponudio kao odgovor na ovaj problem nas je u priličnoj meri razočarao. Sada je pred nama velik broj potpuno radnom i nepovezanih elemenata koje ćete u jednu celinu i rešenje mahom spajati pukim probavanjem iznova i iznova. Ono što je iz prezentaciju i priču, trebalo da bude oslonac kvaliteta igre koja spada u ovaj žanr, ovoga puta je skup prilično neubedljivih zagonetki koje će vas više frustrirati nego što će vas primorati da kreativno razmišljate. Sa druge strane, dijalog između likova je ostao na vrlo visokom, Tim Schaferovskom nivou. Kao i sami likovi. Kašici iz prvog dela su se sada priključili i fenomenalna viljuška koja joj je slomila srce, kao i nož sa pomalo poremećenim pretenzijama. Drvo koje govori nam je i pored svih odličnih likova i dalje jedan od omiljenih, a naravno i sami Vella i Shay su i dalje odličan avanturistički duo. I iako Broken Age od početka nije imao humoristički ton poput nekih drugih Shaferovih igara, ovi likovi će vas bez obzira na to nasmejati s vremena na vreme svojim fenomenalno osmišljenim opaskama i reakcijama. Animacije su takođe izuzetno dobre pa igra zajedno sa lepim art stilom i fantastičnom muzičkom podlogom, ponovo predstavlja pravo uživanje za gledanje i slušanje. Broken Age je sve ukupno odlična igra. Preporučili bi je svakom ljubitelju žanra. Definitivno nije povratak zlatnog doba LucasArts-ovih avantura, ali svakako jeste odlično podsećanje na sve ono što smo voleli kod ovih igara. Ono što je razočaralo je ovih godinu dana koliko smo čekali na Act 2, kao i sveukupni utisak da igra nije ni trebalo da ima dva dela. Za nekoga ko će ovu igru po prvi put probati sada, ocena bi bila i viša nego što vidite ispod. Ako bi ocenjivali samo drugi act, ocena bi bila znatno, znatno niža. Tako da sve u svemu jaka sedmica zvuči kao najpogodnija ocena celog projekta, uzimajući u obzir sve njegove dobre i loše strane. Ljubitelji avantura, za vas je ovo obavezno štivo. Autor: Marko Narandžić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako ste pogleda istorija kompjuterskih igara, potezne strategije zauzimaju posebno mesto, a kao jedna od svetlijih tačaka koja se pojavila u poslednje vreme je igra Age of Wonders III razvojne kuće Triumph Studios. Treći nastavak AoW serijala pojavio se marta prošle godine, a više nego solidno izdanje dopunila je ekspanzija Golden Realms koja je izašla septembra. Kako su u prethodnoj ekspanziji glavnu reč vodili sreća, sreća, radost halflnzi nisam se začudio da je naredna ekspanzija, Eternal Lords otišla u sferu mraka, haosa, užasa i, naravno, nemrtvih. Age of Wonders III strateško/taktička igra gde konstatno skačete sa makro aspekta u kome rešavate civilizacijske probleme, organizujete armije, unapređujete gradove, jačate ekonomiju, na mikro aspekt svake pojedinačne borbe koju budete imali na putu ka slavi, a imaćete ih, verujte mi. Iako, treći deo igre AoW ima vrlo interesantne bitke sa pregrštom opcija – makro, strateški aspekt, najblaže rečeno, nije dovoljno razvijen što je obično nedostatak kod igara sa „dvojnim“ pristupom. Svesni ovog problema pokrpljenog donekle prethodnom ekspanzijom, Trumphovci su izbacili ekspanziju Eternal Lords koja u Doba Čudesa 3 ubacuje gomilu novih opcija i koja bi trebalo da ispravi sve nedostatke strateškog dela igre. Eternal Lords donosi dve nove rase: mačkaste Tigrane iz pustinja sa motivima starog Egipta i Frostlinge, rasu ledenih (i tmurnih) džinova koji kao da su ispali iz prvog dela filma Thor. Obe rase imaju standardnu ponudu jedinica u vidu pešadije, jedinica za podršku, konjice, bacača magija i igranje sa njima ne razlikuje se preterano od vođenja standardnih Ljudi, Patuljaka ili Vilovnjaka. Dok su Frostlinzi napadački nastrojena kultura (sa bonusom na magije iz ledenog arsenala), Tigrani su defanzivna rasa koja ima afinitet prema toploti i nekromantiji. Nekromantija – moja slaba tačka još od Heroes of Might and Magic III. Uostalom, ko ne voli da oseti zlobno zadovoljstvo kad posle bitke ima više jedinica nego pre? Necromancer, nova herojska jedinica donosi upravo to i sa njom je Eternal Lords ubola džekpot. Nemrtvi nisu rasa za sebe, već modifikacija drugih rasa što je, opet, eufemizam za: ubij sve, podigni ih iz mrtvih tamnog magijom i neka služe večno, mua-ha-ha-ha-ha. Ima li prostijeg rešenja za problema morala u bitkama, od slanja nemrtvih jedinica? Kao što nikad ne izgube moral, nemrtvi nikad ne dobiju ni bonuse koji idu uz visok moral, niti mogu da se regnerišu po potezu, pa je neophodno vući specijalne Reanimator jedinice sa sobom koje će se postarati da vaša srećna armija zombija bude uvek spremna za okršaj. Takođe i gradovi nemrtvih su priča za sebe. Naime, nemrtvi ne jedu, pa možete komotno zaboraviti na hranu kao ali se isto tako ne razmnožavaju prirodnim putem. Iz tog razloga populaciju podižete izgradnjom specijalnih građevina za mumifikaciju, korišćenjem magije u vidu bacanja kuge, a posle bitke vaš najbliži grad će uvećati broj stanovnika za procenat poginulih jedinica. Sjajna mehanika koja dodatno utiče na to da svoju populaciju posmatrate kao resurs ne toliko različit od kristala ili zlata – upravo onako kako bi to radio pravi Nekromanser, mua-ha-ha-ha-ha! Strateška mapa populisana je raznim novim jedinicama i građevinama, a ko god ima nezajažljivu potrebu da prevrne svaki kamen na mapi pre kraja misije (kao autor teksta, uostalom) biće oduševljen. Ako sa Nekromanserom osvojite grobno mesto snažnog Licha, vaše jedinice će dobiti pasivni bonus u vidu smanjivanja morala drugim jedinicima okolo, što se savršeno dobro uklapa sa bonusom gde vaše jedinice udaraju jače sve protivnike sa niskim moralom. Najslabija tačka u ekspanziji Eternal Lords je kampanja koja ima ispraznu priču sa vođom Frostlinga koji je upoznao „čari“ nekromansije. Ipak, dobra stvar je da ako ste igrali prethodnu ekspanziju Golden Realms i vanilu nećete se ništa više razočarati nego i obično. Uostalom, zna se da je skirmish mod ono u čemu Age o Wonders zaista sija, a dodaci u vidu nekromanser klase, nemrtvih, dve nove rase, plejade sitnih dodataka na strateškom nivou i Unifier opcija za mirnodopsku pobedu čine Eternal Lords arhetipom dobre ekspanzije. Autor: Petar Vojinović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Rečenica u podnaslovu je izvedena iz jednog citata na koji ćete naići u igri, a čija je poruka u osnovi glavna tema ove sjajne psihološke p&c avanture koju nam je doneo ne baš poznati studio OhNoo. Da li vas oduke koje ste doneli u životu čekaju na kraju vašeg puta da bi vas progonile ili da vam sude, jer na kraju krajeva, šta je čovek ako ne zbir svojih dela koje je za života uradio, svesno ili nesvesno. Igra vas stavlja u ulogu neznanog junaka (o kome ne znamo ništa ni mi, ni on sam) u kavezu na putu ka zlokobnoj tvrđavi poznatoj po ne baš rafinisanim metodama „ispravljanja“ zlih ljudi. Naravno, tamo svi misle za sebe da su nedužni i nije im jasno kako su dospeli tamo. Kroz nekoliko poglavlja, ova avantura će vas voditi ka vašem putu iskupljenja i saznanja o tome ko ste i šta ste i kako ste dospeli na to čudno i bizarno mesto. Mehanike igre su veoma jednostavne, krećete se od scene do scene jednostavnim kliktanjem na dostupne strelice po ivicama ekrana i isto tako istražujete lokacije klikom na „klikabilne“ predmete kako bi ste videli o čemu se radi. Scene su u duhu klasičnih p&c avantura statični prizori sa osobama i predmetima od interesa za vaš progres. Inventar je veoma jednostavan i nema „miksovanja“ predmeta kao u nešto kompleksnijim avanturama, već se njihova upotreba svodi na stavljanje prave stvari na pravo mesto (no pun intented). Zagonetke su u osnovi poprilično , ali ne baš previše, lake, taman toliko koliko je potrebno da vas gejmplej drži, ali i da ne donosi nepotrebne prekide u fluidnosti igre. Svako ko ima iole iskustva sa p&c avantura neće imati problema sa zagonetkama jer je upotreba predmeta veoma očigledna i jedino vam se može desiti da se kraće zaglavite ukoliko ste nešto propustili da vidite na nekoj lokaciji kada ste prvi put prošli kroz nju. Strelice koje pokazuju mogućnost kretanja ka novoj lokaciji često su veoma teško uočljive ukoliko ne prođete mišem preko njih, pa može da vam se desi da ne skontate da postoji nova lokacija i da se bezveze zaglavite na kratko. Ovo je urađeno kako se ne bi remetila atmosfera scene na kojoj se nalazite i nije toliko strašno, ali valja pomenuti kako bi ste obratili pažnju na to. Kao da zadaci nisu dovoljno laki, za svaki objekat imate i „plan“ sa informacijama koji mu delovi fale, pa ako niste sigurni šta gde ide, samo bacite pogled na taj papir. Osim začkoljica sa predmetima, u igri ima i raznih mini-igara kako bi ste nešto pokrenuli, otključali, otvorili, isključili, itd. Kao ni zadaci sa predmetima, ni ove igre nisu previše teške, a i za njih postoje uputstva koja nalazite po lokacijama u blizini. Glavni adut igre jesu sjajno i maštovito dizajnirane lokacije i likovi koji ih nastanjuju. Svet ove igre je nadrealni svet groteske, apsurda i bizarnosti čije košmarolike i morbidne lokacije odišu stilom čuvenog tvorca Alinea, H. R.Higera. Svaka scena je autentična, bogata detaljima i zanimljivostima. Dizajn je i u praksi odrađen sjajno, pa možemo reći da je svaka ručno crtana scena pravo malo remek delo za sebe, a igra ih sadrži ukupno 75. Što se audio komponente tiče, numere su mračne, depresivne i pomalo jezive , pa tako vizuelni dojam odlično prati sjajna atmosferična muzika koja se organski uklapa sa okolnim i lokacijama na kojima se nalazite. Zvukova u igri nema previše, ali oni koji su ti su urađeni kako treba, što se posebno oslikava kod nekih ne baš prijatnih scena poput konstantnog probijanja oštrica kroz telo jedne mučene duše. Dijaloga (zapravo monologa) u igri nema previše, ali ono što je tu, napisano je sasvim korektno i u stilu koji prati igru i priču. Mala zamerka priči jesu moralne dileme sa kojima se suočavate, jer su često previše očigledne u smislu šta je zla, a šta dobra odluka. Igra vas ne nagrađuje ukoliko izaberete zlu opciju, jer su ishodi u smislu napretka kroz igru isti, samo je krajnji rezultat igre drugačiji. Mislimo da je trebalo pomeriti tas nagrade u korist zle opcije, kako bi izbor bio balansiraniji i teži za odlučivanje. Tormentum – Dark Sorrow, je obavezno štivo za svakog ljubitelja p&c avantura i nešto što nikako ne bi trebalo da propustite. I mada su zagonetke u igri lake i neizazovne, ova igra zaslužuje svu svoju pažnju zbog sjajne atmosfere, kreativno dizajniranog bizarnog sveta koji je isto tako fenomenalno sproveden u delu ručno crtanim scenama. Autor: Nikola Savić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Highlands je igra nepoznate kompanije Burrito Studio smeštena u prelepo osmišljen svet nebeski-plutajućih ostrva koje su žitelji spojili sistemom mostova i drvenih liftova i kojima nad svakim od njih vlada jedna od velikih kuća spojenih u labavu alijansu, Liga dominiona. Jedna od njih je kuća Arislaan čiji su podanici živeli srećno i tako bi ostalo da se iznenada nije pojavila pošast u vidu plaćenika i armije steampunk robot(ića). Vladar dinastije, Vojvoda od Arislaana gine – a vi preuzimate ulogu njegovih naslednika i samo vi <dum, dum, duuuuum> možete spasiti vaše parče zemlje u oblacima ispod sunca i vratiti Vojvodstvu Arislaana staru slavu Highlands je potezna strategija gde je svaka mapa podeljena na različite teritorije koje na sebi mogu da imaju određen resurs, nivo utvrđenja i krčmu odnosno radionicu koje vam omogućavaju da u njima regrutujete nove likove ili pravite oružje, oklope i opremu. Ratni uspeh vaše male i ne toliko vesele družine zavisiće upravo najviše od ovih resursa kojih u igri ima tri: hrana, metalni delovi i leadership poeni. Hranu ćete trošiti za lečenje povređenih likova, metalne delove za pravljenje novih predmeta, a leadership poene za regrutovanje novih jedinica. Takođe, metalne delove i poene možete trošiti i za neke specijalne akcije o čemu će biti više reči kasnije. U igri ćete od početka do kraja voditi samo pojedinačne likove koje možete regrutovati u krčmama i koji pripadaju jednoj od četiri klase: borac, mehaničar, vođa i akademik, svaka sa posebnom namenom nekim specijalnim osobinama, kao i „heroje“ koji se od običnih razlikuju po tome što ih ne možete regrutovati već ćete ih otključavati kad rešite određene zadatke na mapi ili osvojite određenu teritoriju i koji mogu imati više specijalnih osobina koje pripadaju različitim klasama. Svaki lik ima četiri statistike koje određuju njegovu jačinu: snaga, vođstvo, mehanika i znanje. Snaga, znanje i mehanika su prilično straight forward; Snaga utiče na količinu štete koju lik može da napravi ili primi tokom borbe, znanje isključivo određuje koliko lik može da izleči poena snage po potezu, dok mehanika utiče na brzinu proizvodnje novih predmeta. S druge strane atribut vođstva određuje količinu štete koju ta jedinica nanosi prilikom specijalnih napada, a koristi se i za akciju „organizovanja populacije“. Naime, kad zauzmete teritoriju – ona ne proizvodi ništa na sebi dok vaš vođa ne sprovede akciju organizovanja populacije na istoj koja popunjava skalu čija veličina zavisi od količine resursa na teritoriji. Pored statistika svaki lik ima dva slota za opremanje – primarni koji isključivo služi za opremanje oružja i pomoćni u koji je moguće staviti oklop ili neki od ajtema koji povećavaju neku od statistika. Highlands je potezna igra gde u toku svakog poteza igrač pomera jedinice po teritorijama, a u toku poteza možete pomeriti jedinice sa vaše teritorije na bilo koju drugu teritoriju u vašem posedu dokle god postoji neprekidna ruta između njih ili napasti bilo koju neprijateljsku teritoriju sa kojom se graničite. Takođe, u okviru poteza vašim jedinicama možete dati naređenjenja za pojačavanje utvrda na teritoriji na kojoj se nalaze, izvođenje specijalnog napada ili opstruiranje protivničkog kretanja. Kad predate potez – sve akcije se izvršavaju simultano i tako u krug. Borba je jednostavno rešena i prilično je interesantna. U toku svakog borbenog poteza određujete jedinicu koja će da glumi blokera, odnosno koja će da primi štetu od protivničkog napada dok vaši napadi potencijalno mogu da ubiju više protivnika. U zavisnosti od kombinovane snage vaših i protivničkih jedinica bacaju se kocke koje određuju koliko štete ste naneli, tj. primili i tako dok jedna od strana ne bude eliminsana ili se vi ne povučete. Bez obzira na sve prednosti i feature koje Highlands ima: jednostavna mehanika, lako razumljiva pravila, privlačna grafika, muzika – igra je ispod proseka. Protivnik ne poseduje AI. Ako mislite da se šalim, ponoviću – protivnici u Highlandsu nemaju AI, već napadaju samo ako je kombinovana snaga njihovih jedinica veća nego vaša na susednim teritorijima – sistem koji apsolutno ubija bilo kakvu potrebu za komplikovanije strateško razmišljanje i koji se lako izrabljuje. Ipak, najveći problem igre je njena dužina. Postoji samo jedna kampanja koja se sastoji od jednocifrenog broja misija, a svaku misiju moguće je preći za pola sata do 45 minuta igre i to ako ste kuvali kafu ili spremali sendvič istovremeno. Da je opis igre dugačak koliko i sama igra bio bi veličine jednog pasusa. Kraćeg. Vrlo razočaravajuće ali s obzirom na to da je ovo prvi naslov momaka i devojaka iz razvojne kuće Burrito Studio treba biti objektivan i reći da se vidi potencijal da naredni njihov naslov bude zaista dobra igra koju vredi obrnuti više od jednom. Autor: Petar Vojinović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre dve decenije, jedna igra je pomerila granice u industriji i bila uzrok pojavljivanja ocena na kutijama kojima se naglašava da igra možda nije pogodna za mlađe uzraste. Govorim, naravno, o Mortal Kombatu, serijalu koji je sada stigao do desetog poglavlja i čiji autori ne prestaju da iznenađuju kreativnim, iskarikiranim načinima da nindže rastavite do najsitnijih delova. Veliki je to put za jednu franšizu, pa hajde da vidimo ima li MKX da ponudi nešto sem uvoda u anatomiju. MKX je direktni nastavak brojem neobeleženog (u narodu poznatom kao 9) reboota serijala koji smo igrali pre nekoliko godina. Dvadeset pet godina posle uništenja Šao Kana svetovi su drugačiji, u stalnoj tenziji zbog mogućeg opšteg rata. Snage Netherrealma pokušavaju da dovedu novog vladara Šinoka i to dovodi do novog sukoba između našeg i dva vanzemaljska sveta. Priča se odmotava kroz desetak poglavlja u stilu koji nam je poznat iz prethodne igre i kombinuje regularne borbe, quick time sekvence i međuanimacije dok se učitava sledeći nivo. Naravno da je cheesy, to je nešto što očekujemo od MK, daje lep uvod novim likovima, mada se čini da je nešto kraća od one u prethodnoj igri i ne daje priliku da zaigrate sa svim novim borcima. Prilika da vidite finale ostalih likova je ostavljena za klasični arkadni mod poznatiji kao kula. Koliko god da je priča blentava, ipak je zanimljiva i drži pažnju do samog kraja i zaista ne bih imao ništa protiv da neki budući MK film ima priču ovog kvaliteta. Glavna novina igri je smena generacija. Mnogi likovi su ostarili ili ih nema ako su (spoiler warning!) poginuli u MK9, te su igrivi i njihovi naslednici – Cassie, Takeda i Jaquie. “Klinci” samo donekle stilom podsećaju na svoje roditelje tako da je izbegnut sindrom Rjuovih klonova kome jako teško odolevaju dizajneri borilačkih igara. Ukupno je 8 novih boraca, svako sa specifičnim stilom igre. Šteta je što nema nekih legendarnih likova iz serijala, da, jasno je da ne bi bilo logično po pitanju povezanosti priče, ali je malo čudno kada u Mortal Kombatu ne možete da igrate kao recimo Baraka ili Rain. Osim izbora skina za lika dostupne su i tri varijacije kojima menjate lepezu poteza svog borca, neretko i način igranja. Ovo je dovelo do zanimljivih promena balansa i mnogo više likova je sada popularno među kompetetivnim igračima nego ranije. Povratnici serijala su stamina tj. trčanje i brutality potezi. Zanimljivo je izvođenje brutality poteza – umesto kombinacije koju ukucavate za fatality potrebno je ispuniti neke uslove tokom borbe i na kraju završiti određenim potezom. Odličan izazov za iskusnije igrače! Osnova borbenog sistema nije menjana i prelazak na MKX je potpuno bezbolan za igrače koji su igrali MK9, s tim što su dodate interaktivne pozadine a la Injustice. Još jedna sjajna stvar i nešto što nisam siguran da sam do sada viđeo u žanru je pregled frame data za sve poteze, te tako iz prve ruke imate informaciju koliko se koji potez brzo izvodi kao i da li ga je moguće prekidati drugim (cancel). Pritom sve magije i komboe možete izdvojiti da budu prikazani tokom borbe čime se smanjuje potreba za zapisivanjem komboa dok vežbate poteze. Nemoguće je pričati o Mortal Kombatu a da se ne pomene nasilje. Urnebesno, zabavno nasilje. Serijal je, na kraju krajeva, poznat po tome da krv pršti i kad kinete u smeru svog protivnika, a MKX je to podigao na sledeći nivo. Xray potezi lede krv u žilama svojim brzim pogledima na anatomiju likova dok im pucaju lobanje i kičme, a finisheri će redovno ostavljati posmatrače zabezeknute onim što se dešava na ekranu, naročito jer kamera na kraju takvih poteza ostaje fokusirana na “žrtvu”. Malo je zbunjujuć podatak da se ove sekvence ne odvijaju u 60 sličica u sekundi kao ostatak igre već u 30, da li kao optimizacija jer teksture postanu detaljnije ili zarad dobijanja sinematičnog doživljaja za kojim u poslednje vreme pati industrija visokobudžetnih igara. Jedna stvarno velika glupost je postojanje kredita za olakšano izvođenje fatalityja držanjem bloka i jednog od tastera za udarac. Ovim je izdavač u igru doneo mikrotransakcije, pa tako 30 ovakvih kredita košta 5 evra. Vrlo neprijatan potez kada se pogleda cena igre od 50 evra plus sezonska propusnica od još 30, dva skina koja se plaćaju i Goro koji je bio preorder bonus. Količina sadržaja je zato neverovatna i biće potrebno dosta vremena dok vidite sve što igra ima da pruži. Postoji nekoliko kula za solo igrače – pomenuta arkadna, dve survival, test your might gde je potrebno lupati daske i tatere na kontroleru i jedna sa nasumičnim modifikatorima borbi. Ako ste online, igra će vam ponuditi i specijalne kule koje se smenjuju svakog sata, dana ili nedelje. Pored toga prisutna je i meta igra Faction war. Prilikom prvog pokretanja izabraćete jednu od pet strana u čiju čast ćete lomiti kosti protivnicima. Svaka pobeda donosi iskustvene poene za vaš profil i za profil u fakciji, a na određenim nivoima ćete dobijati neke bonuse. Cilj je osvajati ratne poene pobedama u kulama, online ili dnevnim izazovima kako bi fakcija na kraju nedelje bila prva i svim članovima time dala bonus novčiće i kozmetičke dodatke za profil. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto ćete igru uključivati svaki dan, makar na desetak minuta. Pored iskustva osvajaju se i zlatnici za kupovinu kostima i poteza u kripti, najprijatnijem iznenađenju u igri. Kripta je veliki lavirint sa četiri nivoa i svojevrsna igra u igri, jer za otključavanje svih prostorija morate rešavati povremene logičke probleme i pronaći skrivena oružja. Doduše, za otvaranje svih bonusa iz kripte je potrebno užasno mnogo vremena i novčića, te je ovo mod za najstrpljivije igrače. Novi Unreal engine učinio je MKX jednom od najimpresivnih igara na tržištu, animacije likova su mnogo tečnije i sada se oseća sila svakog udarca u njihovim pokretima. Modeli likova obiluju detaljima i moguće je čak videti teksture tkanina na njihovoj odeći, ali to znači i da će multilacije posle fatalitija poprilično prevrtati stomake zbog detaljnijeg prikaza svega. PC verzija je imala nazgrapan početak zbog novog sistema strimovanog downloada fajlova dok igrate. Srećom, sada je download moguće obaviti u celosti a poslednji patch je ispravio i neke probleme sa opadanjem fps-a. Vlasnici AMD kartica mogu da nalete na neprijatan problem pikselizacije određenih arena, te je za to najbolje na forumima proveriti koji drajveri sarađuju sa igrom kako treba. Zvučna komponenta nije najbitnija stvar u ovakvim igrama, ali je i onda na visokom nivou sa odličnim detaljem u prozivanju između boraca na početku borbe. Navodno je za svakog lika snimljeno stotinak linija dijaloga samo za potrebe uvodnih animacija. Online režimi su standardni i, iako je netcode ponovo brljav, prisutno je daleko manje problema nego u MK9 tako da ćete čak i protiv igrača čija je konekcija osrednjeg kvaliteta imali stabilne mečeve bez primetnog laga. Mortal Kombat X je obavezno štivo svakom ljubitelju borilačkih igara, naslov krcat sadržajem i pored bezobzirnosti izdavača prema našim novčanicima. Fino zaokružena igra u kojoj će jednako uživati potpuno početnici ali i turnirski orijentisani igrači koji u malom prstu drže sve poteze i komboe. Traženje mana je stvarno nezahvalno u slučaju ovakvih igara, a iskreno se nadam da će se developeri PC verzije opametiti i saslušati primedbe igrača kako bi se ispravili tehnički problemi koji se povremeno javljaju. U svakom slučaju, MKX od nas zaslužuje samo preporuke i vrlo visoku devetku. Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da li su video igre postale prelake? Mnogi će reći da je AAA industrija i rastuća popularnost igara dovela do toga da je većina modernih igara zaista prelaka. Od strelica koje vam pokazuju put, preko linearnih nivoa do raznih asistencija pri igranju, retki su naslovi koji pred igrača postavljaju ikakav izazov. Nekada nije bilo tako, u eri osmobitnih konzola i arkadnih aparata. Takozvane “Nintendo hard” igre su postavljale izuzetno visoke izazove pred igrače zarad izbijanja više žetona iz džepa ili da bi se prikrilo realno, kratko trajanje cele igre. Zaslugom ili krivicom Souls serijala, u zavisnosti kako to posmatrate, sve češće viđamo brutalno teške igre koje se čak reklamiraju kao generatori nervnog sloma i polomljenih kontrolera. Titan Souls nije nastavak From Software igara, iako po naslovu deluje tako. U pitanju je 2D indie igra, prvenac studija Acid Nerve. Igrajući kao bezimeni čovečuljak zadatak vam je da lišite postojanja dvadeset titana i pojedete im duše, jer eto. Od samo početka jasno je da su autori pokušavali da simuliraju stare arkadne igre gde apsolutno nije bilo bitno zašto radite ono što radite dokle god je akcija zanimljiva. Znate da morate da napredujete dalje, na putu su vam titani, jasno je šta morate da radite. Za ovaj pohod nećete biti naoružani do zuba ili u velikom oklopu već imate ubogi luk i jednu strelu koju morate da pokupite svaki put kad je ispalite. O da, imate i čitav jedan poen zdravlja, a pogibija vas vraća na poslednji checkpoint tako da – srećno! Čitava mehanika se otkriva kroz nekoliko uvodnih minuta igre i za igranje nije potrebno ništa više sem dva tastera (pored tastera za kretanje). Na jedan taster odapinjete strelu, držanjem se pojačava napad i strela leti duže. Da biste ponovo imali strelu morate da je pokupite sa mesta gde je sletela ili da držite taster za pucanje i tako privučete strelu. Drugi taster je za kotrljanje i trčanje i to je to, najjednostavnije moguće kontrole, baš kao na arkadama. Bossovi se uvek nalaze u posebnim prostorijama i potrebno ih je probuditi iz sna bockanjem strelom. Svaki je priča za sebe, sa unikatnim potezima i šemom kretanja. Naravno i sa jednom ranjivom tačkom, često vrlo jasno istaknutom jer ili svetli ili je drugačije boje od ostatka lika. Pogodite li tu tačku – boss trenutno gine i sve se zamrzava sem vašeg lika. Povlačenjem strele vašeg lika će okupati bela svetlost, zraci pucaju na sve strane, muzika ulazi u krešendo i… ništa. U tišini, vaš junak se spušta na zemlju kao da se ništa nije desilo, jer se ništa i ne dešava. Nema levelovanja, novih poteza, apgrejda. Dok je u drugim igrama susret sa gorostasnim šefovima klimaks celog poglavlja, ovde je potpuno splašnjavanje atmosfere, bez ikakve nagrade ili osećaja napretka. Titan samo kvekne, vi pokupite strelu i nastavite dalje. Nemojte misliti da zbog ovoga nećete biti na rubu lomljenja kontrolera i lansiranja istog u zid. Borbe su surovo teške, gotovo nefer. Za razliku od vašeg lika, protivnici imaju širok spektar poteza, brži su i okretniji. Ginete posle prvog udarca kao što sam ranije pomenuo, tako da ćete borbe ponavljati do besvesti dok konačno ne uspete da pogodite jedino bolno mesto na titanu i pošaljete ga gde god da idu mrtvi titani. Većina borbi se u stvari završava munjevito brzo, u svega nekoliko sekundi. Najbolji primer za to su borba protiv jetija i kotrljajuće magme, štaviše dobija se achievement ako ih ubijete za manje od 10 sekundi. Pomenutog jetija je čak najbolje ubiti u prvih nekoliko sekundi, jer se borba otežava ako odugovlačite i učite šemu njegovog kretanja. Za svakog titana postoji tačno jedan način na koji se pobeđuje čime je replay vrednost igre gotovo nepostojeća. Jedini razlog za ponovno igranje je ako želite da otključavate achievemente ili neki od težih modova igre kada vam se onemogućava kotrljanje. Usput, jedna od najiritantnijih stvari je checkpoint sistem. Svaka zona ima jedno mesto na kom se sačuva pozicija i, kada poginete, vraćate se na to mesto. To znači da morate ponovo da pešačite do sobe gde ste se borili sa titanom, nakon što ste odgledali animaciju pogibije, fade out i zatim animaciju oživljavanja. Ovoj igri očajnički nedostaje brzi restart kao u Hotline Miami, ako je već insistirano na ovakvom sistemu čestih pogibija. Podrazumevano, analogni kontroler je obavezan ako ne želite dodatnu frustraciju zbog nemogućnosti nišanjenja mišem. Svet igre je zato prelep, klasične osmobitne predele dopunjuju sitni efekti i povremeni 3D modeli. Prateća muzika sjajno doprinosi atmosferi mističnog sveta. Problem je što, van borbi protiv titana, nemate šta drugo da radite. Svet je avetinjski prazan, bez ičega sa čime biste mogli recimo da komunicirate. Sem nekoliko jednostavnih logičkih problema, nedostaje mu i interaktivnosti, s toga je potpuno nejasno zašto je mapa toliko velika i zahteva i desetine minuta šetnje s kraja na kraj kako biste stigli do sledeće borbe. Ne mali broj igrača na forumima je primetio da bi igra mnogo bolje funkcionisala kao boss rush gde se borbe neprestano nižu i moram da se složim sa njima. Titan Souls je očigledno ciljan za određenu nišu, publiku koja ima neizmerno strpljenje i ne dobija trzavicu nakon nekoliko desetina pogibija na istom mestu, kriveći sebe za neuspeh a nikako dizajn igre. Kao prototip jedne mehanika je sasvim pristojna, ali nipošto vredna iste cene kao jedan Hotline Miami ili sijaset drugih indie igara koje nude i izazov i veću motivaciju za igranjem od “možda se nešto desi kada drugi put pređete igru”. Uostalom, probajte demo na Steamu. Ako vam se svidi i nema ništa protiv ponavljanja toga pet puta – nabavite Titan Souls. U suprotnom, igrajte nešto drugo. Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Final Fantasy je verovatno najpoznatiji serijal japanskih RPG igara. A verovatno i najduži. I dok je većina igara i spin-offova bila dostupna i na engleskom jeziku, Type-0 se zaista dugo zadržao samo na japanskom tržištu, i to za PSP platformu. Kako je u pitanju bio kvalitetan naslov u biblioteci kultnog serijala, a dostupan samo na japanskom jeziku, bilo je neminovno da će igru na engleski jezik prevesti neki od njenih ljubitelja. A sada, pomalo ironično, četiri godine od izlaska originala, i nekih godinu dana nakon konačnog izlaska fanmade prevoda igre, Type-0 dobija svoj HD remaster, za Playstation 4 i Xbox One, na engleskom jeziku. Uzevši u obzir da je igra prvobitno bila PSP ekskluziva, bili smo malo skeptični što se tiče nivoa kvaliteta koji treba očekivati na velikom ekranu. Iako je u pitanju jedna od najlepših igara svih vremena za PSP platformu, traljav posao prebacivanja na kućne konzole bi dao veoma ružne rezultate. Međutim, Square Enix je ovde odradio vrlo dobar posao. Ne samo da su osvetljenje i svetlosni efekti dovedeni na next gen nivo, već su otišli i korak dalje i većinu modela kao i teksture značajno poboljšali. Vizuelno, igra izgleda za dve klase bolje od svog originala, ali na žalost ni tu sve nije savršeno. Dok neke stvari izgledaju sjajno, neke su prosto previđene i izostavljene u procesu šminkanja. Tako ćete nailaziti na likove čiji su modeli mnogo lošiji od modela glavnih karaktera, i to će vam najverovatnije upadati u oči. No što se grafike kao celine tiče, nećete se sigurno mnogo žaliti. U pitanju je igra koja mnogo bolje izgleda od originala, i koja je ovakvu vrstu osveženja debelo zaslužila. Po pogledu kontrola, lako je osetiti da je igra doživela prebačaj sa znatno inferiornije platforme. Kamera deluje preosetljivo i “cimaće” vas na sve strane, a animacije kretanja su daleko od fluidnih. Ipak to ne kvari mnogo celokupni utisak, jer su gejmplej i njegovo izvođenje i dalje veoma zabavni. Ali šta reći o priči? Na početku će vas dočekati dugačka animacija u Square Enix stilu, malo vam objasniti, malo vas i zbuniti, ali svakako vas zagrejati za igru. Priča prati specijalnu vojnu jedinicu u sred rata između dve države. A ta jedinica je sačinjena isključivo od srednjoškolaca. Tipično japanski zaplet, sa svim svojim čarima i blesavim momentima. U pitanju je jedna prava ratna priča, koja za glavne motive ima besmisao rata i sve one uzalud protraćene mlade živote u njemu. I ko posle kaže da nas video igre ničemu ne uče? Iako na momente izuzetna, što se tiče razvoja likova i dijaloga, igra obavlja pomalo traljav posao po pitanju priče. Ali, tu su odlične animacije, odlična muzika i puno akcije, da sve to podignu ipak na viši nivo, i zamađijaju vas dok ne počnete da se divite priči kao kakvom inspirativnom čudu od kog naviru suze… Ne sramotite se, ipak je to ta “japanska magija”, i večita borba za pravdu i ljubav. Priča će vas uvoditi postepeno, u početku sporije, ispunjeno opcionim tutorijalima, i taman dok uđete u ceo fazon i postanete dobri u njemu, priča će se razraditi do te mere da će teći mnogo bržim tempom. Malo ćete vremena imati između misija da se bavite sporednim zadacima, ali će svaki trenutak sigurno biti ispunjen nečim zanimljivim. Final Fantasy serijal je po pitanju gejmpleja postepeno evoluirao. U početku, bila je to turn-based RPG igra, ali je u svom dvanaestom nastavku doživela značajnu promenu. Iz turn-based borbe, prebacila se na polu-akcioni pristup. Borbe su se odvijale u realnom vremenu, i mogli ste se kretati za vreme njih. Recept sličan tome, preuzet je i za Type-0 HD. Možete se kretati za vreme borbe i menjati uloge između tri lika, gde svaki ima svoj posebni set veština, poteza i magija. Dovoljno je da kameru fokusirate na protivnika i da ga zaspete kojekakvim munjama, plamenovima i ledenim napadima, dok vešto izbegavate njegove napade. Igra ima nekoliko modova težina i ako budete igrali na najlakšem, zaista ćete se osećati superiorno. Što i nije tako loše, za promenu. Nije loše ni napomenuti da neki segmenti igre imaju i drugačiji pristup igranju. Postoje deonice strategije u realnom vremenu. Neobično je videti ovako nešto u jednom Final Fantasy naslovu, ali i poprilično osvežavajuće. Iako je malo nevešto izvedeno, biće vam svakako zabavno iskusiti Final Fantasy i na ovaj način. Type-0 HD nije ispunjen samo glavnom pričom i klasičnom borbom. Na raspolaganju imate i dosta alternativnih misija u kojima možete da saznate više o vašim prijateljima i saborcima, ali i mnoge druge aktivnosti, od kojih neke uključuju i Čokoboe, čuvene ptice Final Fantasy serijala. No, sve je ovo samo opciono i sve možete preskočiti da biste ubrzali priču za koju će vam i ovako trebati četrdesetak sati da je kompletirate. Ako Final Fantasy Type-0 HD posmatramo sa tačke rimejka PSP igre, u pitanju je izvrsno prebačen i izuzetno kvalitetan naslov koji je sada još kvalitetniji. Ako igru posmatramo iz ugla današnjeg standarda na ovom polju, Type-0 HD i dalje zadovoljava. U pitanju je natprosečno zabavan RPG naslov sa dovoljno sadržaja da vam drži pažnju sve dok ga ne pređete. Pregršt zanimljivih karaktera i specijalnih efekata, animacija i teksta, karakteristike su većine Square Enix igara, a Type-0 HD nije izuzetak. Svaki Final Fantasy ljubitelj, a verovatno i generalni obožavalac japanskih RPG naslova, željno iščekuje Final Fantasy 15. Ali dok čekate na njega, Type-0 HD će vas sigurno zadovoljiti, a i više od toga. Nemojte da vas odvrati grafika koja je ipak lošija od današnjih standarda. Type-0 je zasluženo dobio HD reviziju i uz njega vas sigurno čeka desetine sati zabave i epske borbe za prijateljstvo drugova iz klupe. Pardon, bunkera. Autor: Milan Živković Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kako bi, navodno, ostvarili konzistentnost sa Borderlands univerzumom i prethodnim verzijama igre, Borderlands: The Pre-Sequel!, nastavak igre postavljen u vreme između prva dva dela Gearboxovog uspešnog šutera, dizajneri su odlučili da pomenuto ostvarenje objave isključivo za PlayStation 3 i Xbox 360, sada već konzole prošle generacije. Međutim, nekoliko nedelja pre izdavanja igre, 2K Australija najavio je mogućnost da će se Pre-Sequel! potencijalno pojaviti i za konzole aktuelne generacije, ukoliko potražnja bude dovoljna. Već u decembru pojavile su se vesti o „Borderlands Remastered Edition“ igri, za koju se predpostavljalo da će biti upravo to – port ovog FPSa za PS4 i Xbox One. Mesec dana kasnije, 20. Januara, zvanično je objavljeno da će se nova verzija zvati „The Handsome Collection“ i da će se pojaviti krajem marta na tržištima širom sveta. Možda najinteresantnija vest povezana sa izdavanjem igre je „Claptrap-in-a-box“ edicija, koja košta ne tako malih 400 dolara ali u sebi poseduje litografije glavnih junaka, metalnu kutiju za igru i najvažnije – Claptrap lika iz igre koji se može kontrolisati daljinskim putem odnosno putem pametnih telefona. Mali Claptrap ima jedan točak, žiroskopsku stabilizaciju, može da citira svoje najpopularnije rečenice iz igre a tu je i video kamera koju možete gledati putem aplikacije. Samo 5000 ovih igračaka je napravljeno pa očekujemo da će kroz koju godinu postati pravi dragulj za kolekcionare. No, dosta o tome. Paket The Handsome Collection poseduje Borderlands 2, Borderlands: The Pre-Sequel! kao i sve postojeće dodatke koji su se pojavili za oba naslova. Da, dobro ste pročitali, nema porta originalne igre. Rendi Pičford, prvi čovek Gearboxa, najavio je da će se, u slučaju dobrog uspeha „zgodne kolekcije“, razmisliti i o portovanju prvenca za nove konzolne sisteme. Što se samih igara tiče, oba dela poseduju prerađenu grafiku i unapređeni engine koji može da „fura“ u 1080p rezoluciji u 60 frejmova u sekundi bez obzira da li igraju jedan ili dva igrača. Ubačen je i splitscreen multiplayer mod ali za do četiri igrača, u odnosu na prethodni limit od samo dva. Doduše, u ovom slučaju će maksimalni frejmrejt biti spušten na 30 frejmova. Jedna od najvažnijih stvari je i da su sve snimljene pozicije iz prethodnih izdanja, uključujući tu ne samo PS3 i Xbox 360 varijante već i PS Vita verziju igre kompatibilne sa Handsome Collection i mogu se importovati bez većih problema. Tu spadaju i svi karakteri, Badass rangiranja i sve drugo što ste „otključavali“ igrajući. Jedini nedostatak je „Claptastic Voyage“, DLC koji se za Pre-Sequel pojavio u isto vreme kada i Handsome Collection, ali je njega moguće u potpunosti besplatno preuzeti sa interneta. Što se tiče igranja, čini se da je Gearbox odradio više nego dobar posao u portovanju oba dela Borderlandsa na nove sisteme. Doduše, ne bez nekih propusta. Pre-Sequel ima jasne probleme sa brojem frejmova, prelazak iz jedne u drugu igru zahteva restart a multiplayer za četiri igrača nije baš optimizovan pa meniji prečesto ispadaju u nevidljive delove ekrana. Ukratko – Handsome collection ne donosi apsolutno ništa novo što niste mogli da iskusite na konzolama protekle generacije pa je ovaj remaster najviše okrenut onima koji nisu odigrali ove naslove „na vreme“ ili su jednostavno preveliki fanovi. Autor: Stefan Starović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sećate li se vremena kada su igre bile misteriozne? Kada vas nisu vodile za ruku i sve vam iznosile na tacni. Vreme pre quicktime eventova i pre već stotinu puta viđenih tutorijala. Vreme kada bi prelazak deonice, nivoa ili same igre bio nešto posebno. Možda se i ne sećate svega toga? E pa onda, dozvolite da vas Bloodborne malo podseti. Jer igra o kojoj ćete nešto sada pročitati, najbolji je podsetnik na sve ono zbog čega ste isprva i zavoleli igre. Bloodborne je spiritualni nastavak Demon Souls i Dark Souls igara. Ako ste ikada igrali neku od njih, sigurno ste primetili ono po čemu su one specifične. Nisu nimalo lake. I tu nije u pitanju samo nivo veštine koji igra zahteva od vas pri samom akcionom delu, već i sve ono između, koje se tiče pronalaženja pravog puta. A po pitanju samog aspekta težine, Bloodborne sledi istu formulu. Ali, za razliku od svojih duhovnih prethodnika, formula ove igre je osvežena u malo drugačijem smeru. Pa, krenimo redom. Pre početka igre, kreiraćete svoje “krvorođenče”, što bi rekli – od tabana do trepavica, ne bi li što bolje odgovaralo vašoj viziji nesrećnika kog ćete baciti u viktorijanski dizajniran grad prepun grotesknih grozota. Ako uzmemo u obzir da će većina odevnih predmeta prekrivati lice vašeg proizvoljnog protagoniste, možemo slobodno reći da je vaš trud blago protraćen. No ne časimo časa, počnite sa igranjem, totalno lišeni ikakvih smernica o komandama, i ne nervirajte se previše ako poginete već od prvog protivnika. To je samo srdačna dobrodošlica po kojoj je ovaj “serijal” prepoznatljiv. Dok se osvestite, shvatićete da ste transportovani u neki drugi svet, gde će vam komande i ceo fazon biti malo bolje objašnjeni. Ali ni to vam neće biti servirano na srebrnom poslužavniku. Svaki nagoveštaj, svaki delić priče, apsolutno svaka informacija, zavisiće isključivo od vas i vaše volje za istraživanjem. Retko koji objekat ili putokaz će “svetleti” i dozivati vas. Svemu morate pažljivo prići i proučiti ga. Što nas dovodi do još jednog bitnog aspekta Bloodborne-a. Ritam! Ritam kojim ćete prelaziti igru, od izuzetne je važnosti. Nigde ne smete žuriti. Protivnici su tamo gde ćete ih najmanje očekivati i svaki udarac može biti presudan. Ali nemojte biti ni previše spori ili će vas jezivost lutajućih neprijatelja izludeti. Da ne pominjemo situacije gde poginete posle dužeg “puzanja” pa sve opet krenete maltene ispočetka. Ah taj quick save, grdno nas je sve razmazio… Glavna valuta u Bloodborne-u je “blood echo”. Njime kupujete opremu, podižete statistike igrača, unapređujete i opravljate oružja, kao i još drugih stvari. Praktično je u pitanju ista stvar kao i u Dark/Demon Souls igrama, gde se samo zvalo “souls”. Ne zaboravite, ako poginete, sav “blood echo” koji ste do tada skupili a niste potrošili, uzeće neki od protivnika koji su vas ubili. Jedini način da ga povratite jeste da ubijete tog istog protivnika, koji će biti prepoznatljiv po svetlećim očima. Ali ako to ne uspete a ubije vas neki drugi protivnik pre toga, gubite sve što ste skupili. Zato, ne budite previše štedljivi i trošite sve što skupite što pre. Ništa gore nego kada vam propadne višečasovni trud zbog tog prebrzog, skakutavog zombi psa. Mrzećete zombi pse… Ako nastavimo da upoređujemo Bloodborne sa njegovim prethodnicima, dolazimo do zaključka da je igra znatno više akciono orijentisana. Da je dosta brža i agresivnija ali u isti mah i nešto laganija, jer neće od vas iziskivati da se “natežete” sa protivnikom, već će vam dopustiti da se sa njime raskusurate brzo i efikasno, idući na sve ili ništa. Dok ste u Souls igrama često koristili štit, u Bloodborne-u ćete tu mogućnost, iako je prisutna, najradije preskočiti. Štit je rđavo oruđe, i vaš najbolji prijatelj biće izbegavanje napada i brzi kontranapadi. Kao i uvek, broj pokreta koji igrač može da izvede bez odmora je ograničen, i brojaćete svaki potez, tako da će borbe izgledati kao vešto takmičenje u refleksima i brzim strateškim odlukama. Svaka borba, pa čak i sa slabijim protivnicima, izgledaće kao krvavi balet. Da, sigurno niste očekivali sklop krvi i baleta u ovom opisu, ali šta da se radi kada odlično odgovara onome što vas u igri čeka. Kombinacije slabijih i jačih a sporijih udaraca sa sve vratolomijama kojima izbegavate smrt, neće vas nimalo ostaviti ravnodušnim, a svaka dobro odigrana borba biće prava milina za gledati. A kako i ne bi, kada Bloodborne izgleda sjajno! Sve od samog dizajna nivoa i protivnika pa do činjenice da je sve to izvedeno lepo i detaljno, biće pravi mali praznik za oči. Lokacije izgledaju izvrsno i atmosferično, efekti kupaju scenografiju kako odličnom igrom svetlosti tako i litrima krvi, a protivnici su maštoviti i raznovrsni do košmarnih granica. Osim povremenih bagova koji će vam kvariti istraživanje pojedinih lokacija, na dizajn nivoa nećete imati zamerki, a na dizajn protivnika možda tek poneku kada vas isprepadaju iza ćoška. I uz to sve, audio podloga je savršeno uklopljena. Zvukovi i suptilne muzičke teme naježiće vas taman toliko da kontroler stegnete u rukama nešto jače jer ste se, jelte, još više uživeli. A postoji li nešto dragocenije za igru, od toga da se skroz uključite u nju i poistovetite sa glavnim karakterom? Ako biste voleli da saznate više o priči iza ove igre, možemo reći samo jedno. Istražujte. Nikakvo prepričano objašnjenje neće vas zadovoljiti već samo zbuniti, a ako vas uvod imalo zainteresuje, moraćete se dobro potruditi da sklopite celu slagalicu istražujući lokacije i pažljivo slušajući i čitajući sve što možete da pronađete. Još ako napomenemo da je svaka akcija u igri gotovo nepovratna, jer se status čuva gotovo nakon svega, kao i činjenicu da u igri ne postoji pauza koja zaustavlja tok igre, jasno je da Bloodborne jedna teskobna i napeta vožnja koja vas drži u stalnom iščekivanju i bogato nagrađuje za strpljenje. Ako vam Bloodborne možda malo i dojadi u jednog igrača, na raspolaganju će vam biti i neki od drugih modova kao i mogućnost da igrate sa nekim ko bi vam pružio pomoć preko interneta. Ali svakako imajte u vidu da neće baš svako biti prijateljski nastrojen. Zato budite na oprezu i skuvajte koju kafu pre nego što sednete pred ekran. Tražite izazov? Želite da osetite zadovoljstvo dostignuća pri svakom uspehu u igri? Želite da testirate reflekse, strpljenje, snalažljivost i možda još poneku zakržljalu osobinu vremešnog gejmera (nalik autoru ovog teksta). Onda je Bloodborne i više nego igra za vas. U pitanju je jedan sjajan naslov, koji će onaj ko ume da ceni izazov i prave igračke vrednosti, sa zadovoljstvom igrati sve dok iz njega ne izvuče i poslednju kap užitka. Bloodborne je, bez sumnje odlična preporuka za svakoga ko od igara traži da poštuje njegove sposobnosti i igrački staž. Ovo je igra koja vas ne smatra bebama, ali će vas pretvoriti u jednu od njih ako pred njom pokleknete. Mada ćete uz Bloodborne gotovo sigurno zaplakati. Da li od besa što je tako prokleto težak ili od zadovoljstva što je tako vraški ispunjavajuć, to već zavisi od vas. U svakom slučaju – nikako ne propuštajte priliku da se oprobate u ovom igračkom spektaklu. Autor: Milan Živković Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Baš kul deluje kad je složena tako velika slagalica

15 dolara za Bioshock, Bioshock 2 i Bioshock Infinite. Stvarno vrhunski.

Jedva čekam da vidim on-screen keyboard na ovim satovima :) Za sat se podrazumeva da se nosi uvek na ruci, u toku celog dana. Svaku potencijalnu primenu treba tražiti isključivo iz tog ugla. Za najrazličitije notifikacije može da bude instant rešenje koje ima neki smisao. Kamera mi je mega lol momenat. Čak i da je što se tiče kvaliteta na nivou onih iz smart telefona, opet ne znam za koje bi situacije ona bila bolje rešenje nego da jednostavno uperim telefon u ono što želim da snimim. Možda u nekim situacijama kao recimo u gužvi na koncertu, šta znam. Za voajere ili neke špijune početnike može da ima smisla though... :)