SolidChief

Housemarque je još jednom uspeo da napravi sjajan twin-stick shooter. Gameplay je dobro poznat – trčite na sve strane i pucate na sve strane, naravno ne u istom smeru u isto vreme, boreći se protiv hordi vanzemaljaca. Ukoliko vam se približe isuviše blizu, dokrajčiće ih jak udarac prsa u prsa, ili ćete skočiti u stranu i pokušati da napravite distancu dok formirate novi napad. Priča, iako u potpunosti nebitna i služi samo za to da se popuni vreme i da malo odmorite od besomučnog pucanja, ipak na početku igra svoju ulogu – daje vam opciju da birate jedno od odela-oklopa koje je napravio UNX, trudeći se da odbrani planetu od vanzemaljaca. Možete biti standardni tenk koji je u prvim redovima i koristi jako naoružanje, možete odabrati bio-specijalistu koji je negde pri sredini odabira klasa i može da zada jak udarac ali i da leči saborce i tu je konačno Saboter koji je uvek pozadi i predstavlja nešto veću podršku nego bio specijalista. Svaka klasa naravno ima svoje specijalne mogućnosti poput lečenja saboraca, činjenja velike štete ili pozivanja nanomašina koje napadaju neprijatelje. Posmatrajući sve klase, čini se da je tenk možda najizazovniji za upravljanje, makar dok ne napreduje dovoljno da dobije jače naoružanje i oklop. Kada smo kod oružja, klasa određuje primarno, dok kao sekundarno birate dvocevku, revolver ili energetski snop. Teško oružje su ručni top, lanser raketa ili bacač plamena i to je to. Možda će vam ovo pomalo zasmetati kroz vreme jer ne doprinosi prevelikoj različitosti i ne daje mogućnost da testirate raznorazne kombinacije. S vremena na vreme dobićete unapređenje postojećeg oružja, poput recimo bumerang metaka, što je upravo ono što bi trebalo da se događa češće jer doprinosi i sjajnoj zabavi i katkad komičnim momentima. Jednostavno će vam biti žao kada dođe trenutak za unapređenje oružja kada znate da ćete pomenute dodatke izgubiti. Alienation na sve strane izbacuje predmete iz mrtvih protivnika ili okolnih objekata, što ćete svakako želeti da ispitate i pokupite jer od onoga što nađete usput zavisi sa kakvom ćete lakoćom i da li ćete uopšte uspeti da preživite naredni napad protivnika. Pohvalno je i to što igra nagrađuje vašu znatiželju kroz dosta otvoren sistem mapa. Ne samo da ćete na iste lokacije dolaziti ponovo, samo iz različitih pravaca, već ćete biti u prilici da istražite delove koji uopšte nisu povezani sa zadatkom. Bićete zasigurno nagrađeni skrivenim dodacima, naravno ukoliko istražite dovoljno „duboko“. Sa druge strane, vredno pomena je i da će vam igra s vremena na vreme ubaciti iznenadni napad vanzemaljaca, gde se morate spremiti za „tone i tone“ protivnika, bez obzira na to da li samostalno lutate naokolo ili pratite cilj. Upravo iz ovog razloga, jasno je da je igra dizajnirana za kooperativni nastup. Možete igrati sami, ali ukoliko imate jednog (a najbolji tri) saigrača sasvim sigurno ćete se ne samo sjajno zabaviti već i pojačati svoje šanse za preživljavanje. Sa negativne strane, postoje određeni bagovi koji se najpre ogledaju u nemogućnosti da prođete određene segmente mapa zbog nevidljivih prepreka, kao i trenuci kada vam igra ne omogućava da nastavite dalje iako ste uradili sve što je potrebno. Sve ovo bi trebalo da bude rešeno zakrpama, no za sada nije, iako je igra već skoro mesec dana stara. Još jedan potencijalni problem će vam biti i poslednja misija koja je bez nekog pravog razloga jedina proceduralno generisana, nema pozicije za snimanje napretka, traje sigurno četiri puta duže nego svaka prethodna i teža je bez razloga. No ako se izuzme ovaj pomalo jeftin način da vam igra oteža njen prelazak, Alienation je sjajan shooter koji vredi igrati sa prijateljima. Autor: Stefan Starović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle toliko iščekivanja, podizanja hajpa svaki put kada bi momci i devojke iz Naughty Dog studija predstavili novi demo snimak iz igre, konačno je stigao najnoviji i po svemu sudeći finalni deo avanture o harizmatičnom avanturisti Drejku. Nakon tri nastavka, koja su obeležila jednu generaciju konzola, iznedrila novi podžanr i postavila Playstation konzolu kao mesto gde je jedino bilo moguće igrati nezaboravne akcione avanture iz ovog serijala, postavlja se pitanje da li se čekanje isplatilo. Da li smo dobili još jedan klasik kojeg ćemo se za koju godinu sa osmehom na licu prisećati i prepričavati prijateljima gejmerima trenutke koji su nas ostavili bez daha? SPOILER ALERT: Ooo, da, itekako! Šta nam to četvorka donosi, a što nismo prethodno videli? Za početak, kao što se moglo…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Sećam se vremena kada sam mislio da volim šah. A onda sam shvatio da ne volim da gubim. Ta iznenađujuća, lako previdiva slabost koju šah donosi sa sobom igraču, ostavila je na mene trajne posledice koje sam nastavio da lečim kartanjem… Gde sam krivicu za svaki poraz svaljivao na Mesečeve mene i sreću u ljubavi. I ni slutiti nisam mogao da će igre s kartama toliko evoluirati i do tekuće godine izroditi toliko zarazan i popularan žanr. Od Heartstone-a pa do Fife, igrači troše dragocene dinare i pezose, ne bi li otvorili još jednu “kesicu” i pronašli neku retku kartu koja će ih vinuti u visine. Misleći da je sve to bezazleno, barem za one igrače koji umeju da se kontrolišu, prevideo sam i uhodničko približavanje jednog novog pristupa žanru, koji će mi ponovo slediti krv u žilama poput igre sa crnim i belim figurama. Duelyst me je privukao svojim strateškim pristupom igre sa kartama, kompletno zarazio a zatim oduvao kao malog, zelenog početnika, natrag do udobne kolevke. Dobro, preterujem. Ali, saslušajte me do kraja. Duelyst je sličan bilo kojoj igri sa kartama na koje ste do sada mogli da naletite, uključujući svakako i megapopularni Heartstone. Ali Duelyst ovde unosi strateško-akcioni element, postavljajući karte na tablu sa poljima. Po ovoj tabli se likovi mogu kretati i napadati protivničke karaktere koji su tik uz njih. Svaka strana ima svog generala i cilj je poraziti suparničkog. Na raspolaganju imate i razne čarolije, a svako dozivanje karte iz ruke zahteva određen broj magičnih poena koji se vremenom uvećavaju. I tako polje po polje, potez po potez, shvatih ja da se nalazim na šahovskoj tabli koja mi ne da da je napustim. Zarazno me je mamio svaki poraz, jer ništa osim poraza nisam poznavao u sijaset prvih partija. Iako vas prvi tutorial uči maltene kako da klikćete mišem kao đak prvak, već prva “practice” borba će vas našamarati kao dobra doza tri duple kafe bez šećera. Zaista, da je put učenja igre išta strmiji, trebala bi vam oprema za planinarenje samo da pređete prvu borbu. A onda, taj trenutak. Porazili ste svog prvog generala, osvojili dovoljno bodova da otvorite vašu prvu “kesicu” karata i… dobili vašu prvu epsku, ili ne daj Bože legedarnu kartu. I dok sam odolevao da potrošim koji dinar na omražene mikrotransakcije za “kesicu” više, uvideo sam da je sistem bodovanja ipak poprilično fer. Redovnim igranjem od po barem sat vremena dnevno, moguće je zaraditi dovoljno poena za jedno do dva otvaranja novih setova karata. Moj novčanik je sada bio na sigurnom, pa sve i da nije bio zaturen negde u drugoj sobi gde sam ga namerno pre dva dana zaboravio. Naravno, nakon što ste počeli sve brutalnije da uništavate vaše komjuterske protivnike, uvideli ste da za dalji užitak borba protiv ljudskog neprijatelja je neophodna. I kada ukrstite svoj špil karata sa onim u pravog čoveka, ili ćete se nepovratno zaljubiti u Duelyst ili ćete proći test kartične zavisnosti. Hajde da kažemo da se nije dogodilo ni jedno ni drugo, treće će svakako biti nezaobilazno. Bilo da vas uvuče duboko u sebe ili ne zainteresuje dovoljno, shvatićete da je Duelyst jedna odlična igra. Ono što možemo da očekujemo od nje je da će još evoulirati, naravno, dodavanjem novih karata, pravila, pa čak i različitih frakcija. Ali čak i u stanju u kakvom se trenutno nalazi, svojim pametnim pristupom igranju, odlično uobličava do sada uobičajeno izvođenje igre sa kartama. Možda mislite da ste sve čuli, ali ne, ovaj put sam ostavio najbolje za kraj. Duelyst je prelepa igra. Sam umetnički stil je izuzetan i veoma originalan. Ne samo način na koji su karakteri nacrtani, već i nivoi i pejzaži počevši od pozadine na glavnom meniju, bez sumnje će vam izmamiti osmeh na lice. I dok su likovi za vreme borbi predstavljeni u pikselizovanoj retro formi, ujedno sjajno animirani, ova kombinacija dva izuzetna i nesumnjivo kvalitetna vizuelna stila, sa grafičke strane postavljaju Duelyst u sam vrh igara ovog tipa, što se izgleda tiče. Ako imate vremena koje biste voleli da posvetite učenju i savladavanju jedne jako kvalitetne igre sa kartama koja deluje kao da ima jako svetlu budućnost, a uz to volite i strateški pristup igranju, ne tražite dalje. I dok gledam iza sebe u sve ono što sam rekao i mislim se – “gotovo je, niko ovo neće igrati nakon što pročita tvoje nepovezano trabunjanje Milane”, poslušajte moj trezni savet. Duelyst, iako poseban tretman za svakog šahofobičara, odlična je igra za svakog strpljivog igrača. Za svakog promišljenog kartaša. A ako niste ništa od ponuđenog. Probajte je. Možda i postanete neko baš takav. Autor: Milan Živković Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Moja Vita već oko godinu dana stoji sakrivena u fioci i štiti se od prašine. Slabo je Vita imala dobre ekskluzive još od početka svog života pa preko Persone 4 i danas – ništa. Izgustirao sam svoje Metal Gear-ove, Killzone-ove i Uncharted-e i čekao sam neku dobru ekskluzivu da me raspameti. Verovao sam u to i imao sam nade da ću jednog dana igrati igru na Viti koju ću pamtiti do kraja života a da to ne bude „Kajanje kupovine ovog sistema“. Taj dan je došao. Zamislite triler dungeon crawler sa fruit ninja kombatom, uvrnutom tematikom i crtanom grafikom. Ako ste uspeli da zamislite, dobićete Severed. Ova igra nam dolazi od DrinkBox Studija koji su zaduženi za fenomenalni Guacamelee! i vidi se grafički uticaj starijeg brata. Ako je Guacamelee! uzimao za tematiku luchadore-a, tako Severed koristi temu španskog Dana Mrtvih (El Dia de los Muertos) i to na atipičan način jer imate osećaj da ste u španskom paklu ali nigde ne vidite izuzetno prepoznatljive stvari, kao na primer kosture. Priča prati Sašu, devojku koja je misteriozno ostala bez ruke i koja se vraća u svoju kuću da bi videla da je sve uništeno i da su joj nestali roditelji i brat. Ubrzo potom se pred Sašom pojavljuje misteriozna groteskna figura koja joj daje mač i govori joj da krene u potragu za svojim roditeljima i bratom. Ostatak priče se objašnjava kroz zagonetne komentare dvoglave ptice (?) i raznih skrivenih slika i poruka koje ćete pronalaziti usput. Priča i razrešenje iste je jako kriptična i morbidna tako da neću ulaziti u detalje jer igru vredi probati i iskusiti. Mogu samo da kažem da ćete se više puta naježiti. Kretanje kroz igru je node-based što znači da se krećete od prostorije do prostorije iz jednog kretanja. U prostorijama, pored kombata, ne radite previše stvari. Pored skrivenih ručica, vazni koje možete da polomite i skrivenih vrata, nećete imati puno interakcije sa istim, što je šteta. Ono što ove prostorije ne čini dosadnim je dizajn. Vidi se da su dosta uticaja imali iz Guacamelee!. Šarenoliki hodnici tamnica i tvrđava vam neće ni u jednom trenutku dojaditi. Pa čak i da osetite monotonost, igra će preći na drugu tematiku i tačno zna kad je igraču potrebna promena pejzaža i okruženja. Nikada do sad se nisam osetio kao da developeri prate moj prolaz i znaju kad će mi postati monotono kako bi zamenili scene. Kombat je 90% samog gameplay-a. Ako umete da igrate Fruit Ninja, snaći ćete se i u Severed. Znaćete u svakom trenutku kada će vas napasti protivnici jer ispred prostorije gde se oni nalaze, stoji vatrica koja vas upozorava da vas tamo čeka nevolja. Ovo su uradili zbog interesantnog sistema unapređenja Saše o kom ću pričati malo dalje u tekstu. Svaki neprijatelj je jedinstveno dizajniran i neki su toliko originalni da sam par puta pomislio da nešto nije u redu sa ovim dizajnerima kad su uspeli da nacrtaju toliko groteskna bića. Svako stvorenje ima slabu tačku koju „sečete“ kratkim ili dugim prevlačenjima preko ekrana. Igra veoma precizno razume da li vi želite kraći potez, koji radi manje, ili duži, koji radi više štete. Kako bijete protivnike, tako vam se puni fokus metar, ako promašite slabu tačku ili vas oni udare, fokus se gubi. Kad skupite pun fokus metar i pobedite protivnika, dobijate mini igru gde imate mogućnost da isečete udove i druge organe tog čudovišta. Da, udove i organe. Svaki protivnik ima metar koji se puni oko njihovog portreta koji vam govori kada će vas napasti. Tad imate mogućnost da odbijete napad svojim mačem ako ste dovoljno precizni i brzi. U početku nećete imati muke sa borbom, ali kasnije, igra se trudi da vam zagorča život i moraćete mnogo više da se skoncentrišete i trudite da biste prešli neku sobu. Ti organi i udovi imaju veliku ulogu u igri. Svaki ud ili organ služi da unapredi Sašu na neki način. Na razne načine možete da je unapredite kao što je povećanje štete koju činite, veća šteta pri punom fokusu, veca odbrana itd. Od neprijatelja i iz vazni mogu da vam ispadaju delići tela (giblets – gibs), koje možete da „transformišete“ u bilo koji drugi organ ili ud koji vam fali za upgrade. Morbidno, ali zabavno. Pored mača imate još tri magije, ali spomenuću samo prve dve a nek treća ostane iznenađenje. Prva magija služi da na kratko zaustavite vreme što je veoma korisno ako vas napadne više neprijatelja, ali u tom slučaju primaju manju štetu od vašeg mača. Druga magija vam dozvoljava da „proždrete“ bafove koji protivnici imaju i da ih iskoristite za sebe. Obe magije mogu da se koriste tokom nivoa za otkrivanje skrivenih soba pa i za rešavanje zagonetki i puzli na koje naiđete. Preporučujem vam da pretražite svaku prostoriju detaljno jer se nikad ne zna na kom mestu možete naći upgrade za manu ili život. Severed nije igra bez mana, ali su one toliko zanemarljive i ne mogu vam narušiti sjajan osećaj pa čak i tenziju i strah dok igrate ovu igru. Prepreke su jednostavne i tajne prostorije se podosta lako otkrivaju i voleo bih da sam imao još neki izazov pored borbi. DrinkBox je uspeo jednostavne koncepte da podigne na najviši nivo i pokaže da čak i, nažalost zaboravljena, Vita može da ima svoje mesto pod suncem konzola nove generacije. Ako neko želi da „prošeta“ svoju Vitu opet, apsolutno preporučujem Severed. Autor: Igor Totić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Danas igre više nisu samo medijum za puku zabavu. Možda to zvuči loše na prvu loptu, ali zapravo nije tako. Zahvaljujući developerima i njihovoj želji da nam prenesu svoje ideje, emocije, iskustva, imamo igre poput Journey, To the Moon, Dear Esther, Firewatch, Life is Strange i sl, koje ne moraju da budu isključivo koncipirane oko ubijanja hordi neprijatelja ili prevazilaženja arkadnih izazova. Zli jezici bi rekli da to zapravo i nisu igre, jer odstupaju od konvencija duboko uklesanih u kamenu i ponavljanih kao 10 zapovesti, koje se ne smeju menjati i preoblikovati. Delom su u pravu, jer ako igra zapravo nema izazov i gejmplej mehaniku koju igrač treba da nauči i usavrši kako bi uspešno prevazišao pomenuti izazov, onda zapravo nije igra, zar ne? Paaa, i dalje je igra, ali ne po davno zacrtanim aršinima Ali moderne kompjuterske igre su mnogo više od toga, one predstavljaju interaktivnu art formu čije beskrajne mogućnosti izražavanja autori tek počinju da otkrivaju. Nešto poput filma pre 100 godina, od brze zabave za mase koja je oduševljeno gledala snimljene scene iz života ljudi i prestravljeno se saginjala u svojim sedištima kada bi njih naišao voz, do sedme umetnosti čije je nasleđe danas možda i uticajnije od knjiga, s obzirom na to da ljudi već odavno daleko lakše odluče da pogledaju film, nego li pročitaju knjigu… Dame i gospodo, dragi gejmeri, upoznajte se sa Fragments of Him, melanholični “walking simulator” koji želi da nam predstavi priču o Vilu, tragično preminulom protagonisti preko osoba koje su ga volele i koje pokušavaju da pronađu način kako da se nose sa strašnim gubitkom. Izvođenje igre se odvija iz prvog lica, poput FPS avantura. U ulozi ste nezavisnog posmatrača prisećanja najdražih, najtežih, kao i svakodnevnih trenutaka likova. Trenutci su prepričani kroz unutrašnje dijaloge, od samog Vila pred tu kobnu saobraćajnu nesreću, njegove bivše devojke, dečka i njegove bake. Naizgled, možda će vam seksualno opredeljenje protagoniste kao i izbor osoba koji iz toga sledi zasmetati. S obzirom na današnji trend da igre moraju da promovišu seksualne manjine, a u ovom slučaju i sporazumni ljubavni trougao koji je nedugo trajao između osoba koje su ga volele, možda ćete i s pravom i prezirom u očima odbaciti ovu igru, ali nakon ove recenzije nadamo se blažoj i tolerantnijoj reakciji. Igra se takođe osvrće na pomenutu činjenicu i obrađuje je kroz jednog od glavnih likova na zanimljiv način, ali da vam ne bi otkrivali detalje, ostavićemo to na vama da otkrijete ako se rešite da je odigrate. Kao što rekosmo, izvođenje igre se odvija kroz fragmente sećanja na lokacijama kao što su Vilov i Harijev stan na dan nesreće, kuća Vilove bake na Božić, razne lokacije u kampusu na kom su se Vil, Hari i Sara upoznali, stan nakon Vilove smrti i tako dalje. Lokacija zaista ima puno za jedan indie naslov, pa otud i odgovor na pitanje zašto je ova igra teška 8GB. Na tim lokacijama imaćete mogućnost interakcije sa pomenutim osobama i predmetima koji su naglašeni konturama raznih boja, za razliku od ostatka igre koja je pretežno obojena sivim tonovima, ali o tome nešto kasnije. Interakciju vršite kroz levi klik koji inicira delove unutrašnjeg dijaloga i animiranje likova u sceni, što suštinski pokreće naraciju i odmotava sećanje pred vašim očima. To bi otprilike bilo to, uz kretanje na “wasd” tastere, kroz igru ćete koristiti još jedno dugme za interakciju , odnosno levi klik – nije loše za jedan walking simulator, zar ne? Šalu na stranu, kroz ovu jednostavnu mehaniku, kliktanjem na predmete i osobe, sklapaćete fragmente u celinu i tako graditi sliku o Vilu, odnosno kako ga pamte osobe koje su ga volele. Voice acting je zaista sjajan za jedan indie naslov, kao i muzička podloga koja zna da probudi emocije i možda neke teške uspomene kod igrača. Vizuelni dizajn ove igre je takođe vrlo upečatljiv i originalan. Kompletna igra je urađena u nijansama sive boje uz vešto korišćenje drugih boja koje su karakteristične za sepia fotografije, doprinoseći sveukupnoj melanholiji koju ova igra evocira… Zbog svih delova prezentacije koji su skladno uklopljeni u celinu, teško da ćete ravnodušno ispratiti unutrašnja preispitivanja, gorko kajanje nad greškama, teške izbore koji su napraviljeni ili pomirenje sa realnošću i katarzom koja ovu sivu i tmurnu igru ipak na kraju boji blagim optimizmom. Igra uspešno prenosi viziju i ideju autora na igrače, koji neće otići razočarani ili nezadovoljni. Nažalost, postoji razlog zbog kog ćete biti vrlo nezadovoljni i razočarani, ako nakon ovog čitanja teksta potražite igru na Steamu gde se inače prodaje i shvatite da košta čitavih 20 evra. Ako tom iznenađenju pridodate i podatak da igra traje dva sata, zaključićete kao i mi da ipak treba sačekati ovu igru na (recimo letnjem) popustu, jer koliko god da je prezentacija igre skladna i priča melanholična, ipak je ne možemo okarakterisati kao remek delo koje vredi platiti po punoj ceni. Autor: Aleksa Petronijević Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Retko sam ljubitelj indi igara, pogotovo retro indi igara koje koriste 8-bit, 16-bit grafiku. Više bih voleo da vidimo nove ideje za savremene igre a ne da se držimo za nostalgiju i kukamo kako su igre ranije bile bolje. Ali, skrećem sa teme. Ako ste još tu i niste prešli na drugu recenziju, mogu vam reći da je Enter the Gungeon odlična igra. Enter the Dungeon je top-down, shoot-them-up, rogue-lite, dungeon-crawler twin-stick-shooter igra smeštena u jedan prelep i smešan paket generalno poznat kao „shmup“. Već od prvog momenta igre, kad izaberete vašeg heroja, ekran pršti od metaka, boja i eksplozija i nameće vam neizlečiv osmeh na lice koji ćete držati neko vreme dok igra ne postane nepodnošljivo teška. Ne treba puno vremena da prođe kako biste naučili da igrate ovu igru. Pokrećete izabranog heroja na WASD, nišanite mišem i levi klik pucanje do smrti. Ključna mehanika je dodge koji može da vas spasi od jednog napada ali samo u prvim frejmovima, ranjivi ste već pri kraju animacije. Takođe skupljate razne item-e koji mogu da budu pasivni ili aktivni bonusi. Svaki heroj kreće sa jednim predmetom koji karakteriše tog heroja i razlikuju se od oklopa koji vas štiti od jednog napada do zvanja dodatne municije i slično. Svaki nivo je nasumično generisani lavirint od prostorija odvojenih međusobno vratima i zbog toga, svaki put kad krenete igru, imaćete drugačije mape, iskustvo pa čak i težinu. Ljubitelji Ikaruge ili Jamestown-a će se pronaći u ovoj igri jer u kasnijim nivoima, mape će biti preplavljene mecima gde će svaki piksel biti bitan da preživite. Takođe, igrači Binding of Isaac-a će pronaći dotične tačke sa ovom igrom i neće se razočarati. Priča Enter the Gungeona prati pištolj koji je skriven duboko u tamnici koji ima moć da vrati korisnika kroz vreme. Ni meni nema smisla. Ali to je nebitno, jer ćete imati pregršt zabave pokušavajući da dođete do tog pištolja. Srž ove igre su oružja koje dobijate kroz igru. Apsolutno sve što vam padne na pamet, postoji u ovoj igri. Preko običnog uzija, lasera i raketa do letećih pratećih lobanja do puške koja puca bare iz kojih iskaču ajkule i, mog omiljenog, Mega-Man topa. Još jedan element koji uvodi dubinu igri je punjenje šaržera jer većina oružja ima određen broj municije u šaržeru i u inventaru. Uništavaćete neprijatelje na najčudnije i najsmešnije moguće načine i svaki pokušaj prelaska će vam biti poseban i unikatan. Kažem „pokušaj“ jer veoma mali procenat ljudi je uspeo da pređe igru do sad. Na svakoj mapi možete da uništite sve što je pred vama a čak neke stvari, kao što su stolovi, možete da prevrnete i koristite kao privremeni zaklon. Iznenađujuće je koliko ova jednostavna igra ima dubinu tokom izvođenja i koliko, na kasnijim nivoima, zahteva strpljenje, koncentraciju, upornost i reflekse od igrača. Neprijatelji će posle svoje smrti izbacivati prazne čaure koje možete da skupite i prodate NPC-u u radnji za ključeve koji se koriste za skrivene škrinje ili novo oružje. Tu nastaje dilema pa i problem jer su sve mape nasumično generisane a ključevi i oružja su skupi pa ne znate da li je pametnije da kupite oružje kod NPC-a ili da kupite ključ za škrinju i da se molite RNG bogovima za dobar drop. Ja sam u više navrata izabrao kocku i više puta sam se opekao, mada vama želim ogromnu sreću. Atmosfera igre i muzika su odlični. Mogu da garantujem da niko neće preskočiti prvi ekran instantno nego će barem dva puta poslušati uvodnu pesmu koja ostaje u glavi danima. Svaki neprijatelj, svako oružje i svaka stvar na mapi ima svoj šmek i na neki način pridodaje humoru igre. Prvi neprijatelji su hodajući meci koji pucaju na vas a jedna kraljica je nabildovana vrana sa minigunom. Da li treba još nešto reći? Velika zamerka igri je sistem napredovanja. Ako poginete, poginuli ste i morate sve iz početka. Iako svi mi volimo izazov, ti izazovi služe da nas unaprede i da nas spreme za kasnije, teže, nivoe. Ali, ako se vraćamo stalno na početak i stalno prevazilaimo lake protivnike i prepreke, igra gubi ideju progresovanja i utiče na igrača da joj se vraća samo periodično kad mu se igra a ne da bi je prešao ili postigao nešto u igri. Enter the Gungeon je zabavna igra sa malo mana, ali nije najbolja u svom žanru. Izazovna je ali ne motiviše igrača da je završi zbog svog perma-death sistema. Ovo je igra kojoj ćete se vraćati ako želite da se smejete preludim oružjama i situacijama u koje vas ona ubace, ali vas neće dugo držati. Autor: Igor Totić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Revolucija u Iranu iz 1979. godine i dan danas predstavlja jedan izuzetno zanimljiv fenomen za proučavanje, kojim se i dalje aktivno bave istoričari, politikolozi i sociolozi. U svojoj osnovni ona je pobuna protiv vladavine šaha (kralja) Reze Pahlavija, poslednjeg iranskog monarha, koja je ujedinila islamiste, levičare, komuniste, inteligenciju, umetnike i radnike. Koreni ove revolucije i njenog uspeha i danas su predmet debata i novih teorija, pošto se ona dosta razlikuje od „standardnih“ revolucija koje smo viđali kroz istoriju, pošto nema realnih osnova za njeno nastajanje i toliku uspešnost. Igra o kojoj danas pišemo pokušava dan nam prikaže ovaj period očima jednog mladog Iranca tog vremena, i da nam da neki dublji uvid u društveno stanje Irana u revolucionarnom periodu. Crni petak iz naslova se odnosi na događaj koji se dogodio 8. septembra 1978. godine, kada je oko 5000 ljudi izašlo na ulice Teherana uprkos policijskom času, prilikom čega je došlo do sukoba sa armijom i pogibije oko 60-80 demonstranata, što se uzima za jedan od prelomnih trenutaka u padu šaha Reze Pahlavija. U ulozi ste mladog Reze Širazija, ambicioznog fotografa iz dobro situirane porodice višeg srednjeg staleža. Kroz igru u retrospektivi pratite njegov povratak iz Nemačke u Iran, u nemirno revolucionarno vreme koje će ga i samo zahvatiti, mimo njegove volje. Snažni porodični odnosi su, kao i kod nas, u Iranu veoma bitni, i to će Rezi praviti problem kada bude donosio svoje odluke, jer nisu svi na istoj strani i ne gledaju isto na burna dešavanja u zemlji. Kroz 19 kratkih poglavlja pratimo revolucionarna dešavanja iz ugla „običnih“ Iranaca i pritom saznajemo o iranskoj kulturi, tradiciji i običajima, ali i o detaljima iz vremena revolucije. Kako je Reza fotograf, jedan od glavnih aspekata gejmpleja je njegovo slikanje, kako bi „pokazao svetu šta se dešava u Iranu“, i slikanje ključnih detalja kroz scene će vam otvarati nove unose i „stories“ odeljku menija, gde možete više saznati o konkretnim događajima. Svaka vaša slika je propraćena i autentičnom istorijskom slikom sa istom temom, uz tekst koji objašnjava ono što na slici vidimo. Za neke koji nisu previše upoznati sa iranskom kulturom, biće poprilično iznenađenje koliko sličnosti ima sa našim prostorima, što možemo „zahvaliti“ Turcima, koji su preuzeli puno toga od Persijanaca. Čini se da igra uspeva veoma dobro da faktografski i jednostavno prenese stanje u Iranu toga doba, nema „navijanja“ za neku od strana, već se prosto iznose stvari onako kako je bilo, dovoljno da neko ko se zainteresuje može dublje da zagrebe nakon igranja igre. Za kratko vreme igranja igra nas upoznaje sa velikim brojem glavnih aktera i čini se da nekako ne uspeva da ih dovoljno razradi. Tokom igre sam brinuo za možda dvoje od njih, dok ostali zaista nisu bili previše interesantni, pogotovo glavni ženski lik Bibi, koji bi trebalo da bude emotivni okidač za Rezu, ali jednostavno nije bilo trenutka koji bi tu vezu razradio kod igrača. Ipak, donekle plitke likove vadi sjajna glasovna gluma u kombinaciji sa uspešnim animacijama likova, što im je udahnulo život, a zašta su opet zaslužni isti ti glumci, koji su radili motion capture. Vizuelni dizajn igre je u cell shade stilu, koji izgleda poprilično dobro sa jedne strane, ali i loše sa druge, pogotovo kada su u pitanju one animacije za koje nije rađen motion capture, pa izgledaju potpuno neprirodno. Scene protesta imaju možda 5 različitih skinova za žene i muškarce skupa, što ostavlja jeftin utisak, kao da gledamo publiku sa Fife 98. Muzika u igri je sjajna, kombinacija orijentalnih zvukova sa dramatičnim, brzim tonovima koji naglašavaju napetost i ozbiljnost situacija u igri. Gejmplej (kao i ceo koncept i izgled igre, kad smo već kod toga), je 1/1 kopija Telltale avantura. Stil igre je toliko verno kopiran, da smo morali više puta da proverimo da li ova igra ima ikakve veze sa Telltale studijom, makar i kroz neke daleke veze, ali ne nema. Igra kopira apsolutno svaki detalj Telltale avantura, i da sednete da igrate igru bez znanja o čemu se radi pomislili biste da je neka nova Telltale igra. Dijalozi sa ograničenim vremenom, način donošenja odluka, poruke da će „x osoba zapamtiti vašu odluku“, prosti gejmplej elementi, način kretanja, listanje vaših odluka na kraju igranja, pa čak i pomenuta grafika, sve je do detalja preuzeto od Telltale igara. Ovo nije nužno urađeno loše, ali sam čin bukvalnog kopiranja tuđeg stila u kombinaciji sa blisko-istočnom tematikom ostavlja gorak utisak onih „turski supermen“ filmova, koje svi gledaju zato što su loši. Ovde to nije slučaj, igra je (uglavnom) verna i kvalitetna kopija svojih uzora, ali je i dalje očigledna kopija. Ukoliko vas interesuju bliski istorijski događaji čije posledice i danas utiču na globalna geopolitička kretanja i ukoliko ste fan Telltale avantura, preporučujemo vam da odigrate ovaj naslov, za koji će vam trebati nekih 2 sata igranja. Igra ima aljkavih momenata na svim poljima, ali isto tako uspeva da zaintrigira i u nekim osnovnim crtama objasni šta se to desilo u Iranu, zašto je došlo do revolucije i ko su bili učesnici te revolucije. Autor: Nikola Savić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Cornerstone je prepun neugodnih iznenađenja u vidu traljavih kontrola, užasne kamere, neispolirane detekcije kolizije i najgoreg od svega – bugova koji potpuno zaustavljaju progres u igri i prisiljavaju vas da je počnete igrati iz početka. Mešavinu depresije i frustracije koju smo osetili kada smo otkrili da gnezdo sa ključem nije na vrhu Alminog dimnjaka – i da se tamo definitivno nikada neće pojaviti osim ako ponovo pokrenete kampanju – nešto je što ne bismo poželeli ni najgorem neprijatelju. Švedski dizajneri iz Overflow Gamesa očigledno ne žure da poprave taj i druge bugove, budući da će patch možda biti (a možda i ne) objavljen “u narednih nekoliko nedelja” zbog toga što “trenutno imaju drugi prioritetni projekat”. Eh, muke naše. Srećom, igra je veoma zabavna i zasigurno ćete dobrim delom ignorisati bugove samo da biste videli novu lokaciju, quest ili novu liniju otkačenog dijaloga. The Song of Tyrim je akciona avantura otvorenog sveta, urađena po uzoru na The Legend of Zelda: The Wind Waker – na raspolaganju imate 8 ostrva koje morate istražiti, a svet u igri je dizajniran u niskopoligonalnom stripovskom stilu. Kako biste istražili ostrva, najpre se trebate, je li, dovući do njih, a za to ćete morati izgraditi brod. To nas dovodi do ključne gameplay mehanike u Cornerstoneu: craftinga. Moraćete sami da napravite sve što vam je potrebno za uspešno tumaranje svetom igre – od oružja, oklopa i štitova, pa do zavoja, sanduka i eksplozivnih buradi. A, kako biste izgradili ove stvari, biće vam potrebna hrpa resursa i recepata koje sakupljate detaljno zavirujući u sve ćoškove lokacije na kojoj se trenutno nalazite. Priča vas stavlja u opanke dečaka Tyrima, koji se odmetne na put pronalaska svog oca i otkrivanja razloga nestanka muškaraca iz vikinškog sela Borja. Iako je Borja tutorial područje obeshrabrujuće dosadno, ostatak igre je maestralno dizajniran, bogat misterijama i dungeonima. Mnoge lokacije su nelinearne i nude višestruke puteve stizanja do odredišta, kao i slobodu da neprijatelje “odradite” kako želite, u zavisnosti od vaše opreme i zdravlja. Možete se sa njima direktno obračunati, ali se možete i šunjati oko njih. A, možete im se i prišunjati s leđa i zatući ih daskom. Šta god vam odgovara. Borba je bazirana na jednostavnoj kombinaciji blokiranja protivničkih napada i dobro tempiranih kontraudaraca. Dopalo nam se kako ovde naglasak nije na borbi, jer većina Cornerstoneovog gameplay iskustva dolazi od istraživanja i uživanja u “laganini” priči. Mnogi opisi, razgovori i questovi u igri su pomalo humoristički (zavisno od toga da li vas vicevi tipa “Šta je malo crveno i ide liftom gore-dole” nasmejavaju) – uzmite za primer ovaj natpis na vikinškom kamenu u Borji: “Ovaj kamen obeleežava Borjin prvi uspeh u bici. Invazija je počinjena od strane usamljenog protivnika, Elofa Debelog. Halvadan, koji je tada još uvek bio jedini stanovnik Borje, video ga je kako se penje uz Borjine stene. Kada je Elof prišao užarenim ostacima Halvadanove logorske vatre, Halvadan je na njega s visine gurnuo ovaj kameni blok te tako zgnječio Elofa. Čak i danas, jedan deo Elofa je prilepljen za ovaj kamen.” Dodajte tome questove tipa pronalaženje šunke da nahranite izgladnelog domara u akademiji ludih čarobnjaka kako bi vam ovaj dao knjigu ribljih takos recepata i možete zamisliti na šta čitava stvar liči. Ovi questovi vas šalju na put kroz najrazličitije dungeone i lokacije, od pitoresknih sela, pa do rudarskih tunela zajedno sa vožnjom u rudarskim vagonima kao u Indiana Džouns filmovima. Mnoge od Cornerstoneovih zagonetki (šta, mislili ste da ovde nema zagonetki?) su bazirane na pomeranju, razbijanju i blokiranju raznih objekata, budući da igra ima veliki naglasak na simulaciji fizike. Na ovaj način, jednostavne bitke koje bi inače bile dosadne, mogu izgledati spektakularno nakon što raznesete nekoliko neprijatelja odjednom i svedočite njihovim otkinutim udovima i glavama koje lete okolo i stvaraju nered na tlu koji vam usporava kretanje. Nažalost, kao i u mnogim drugim igrama koje su debelo zasnovane na fizici, Cornerstoneov fizički model je bugovit, jer zbog njega možete zaglaviti između kutija ili poginuti dok se pokušavate otkotrljati iz gomile smeća dok ste okruženi izuzetno neprijateljski raspoloženim kosturima. Iako Cornerstone ima jednostavan vizuelni stil, njegov svet uopšte nije jednostavan, naročito zbog toga što se veliki deo interakcije sa okruženjem vrti oko fizičkog modela. Svet igre sadrži brojne stvarčice koje možete šutnuti, odgurnuti, uništiti ili baciti prema nečijoj glavi, što može imati krajnje negativne posledice za performanse u slučaju da koristite kantu od kompjutera. Ako ste, recimo, zaglavili sa dvojezgrenim AMD-ovim procesorom iz doba dinosaurusa, predlažemo da u launch opcijama igre unesete “-force-gfx-direct” parametar – ovo je učinilo čuda za naše testiranje te je zaustavilo protrzavanje u zagužvanijim i većim lokacijama. Uprkos tome što je Cornerstone generalno dobro dizajnirana igra, nakon nekog vremena će bugovi i prethodno spomenuti problemi početi da vas mnogo iritiraju. Kada to kažemo, mislimo na to da ćete nakon 8-10 sati igranja poželeti da se ubodete viljuškom u čelo radije nego da ponovo prolazite novu kljakavu borbu ili “kreiraj sanduk-skoči na višu platformu” sekvencu, pakleno zakomplikovanu bagovitim fizičkim modelom i kamerom koja se u užim prostorima kreće na sve načine, osim na onaj koji vam je potreban za kvalitetan pregled akcije. Tu je i problem konstantnog craftinga svega što vam je u datom momentu potrebno. Hajde da budemo iskreni: ovakav sistem nije ništa dugo nego produžena animacija za opremanje oružja i opreme. On ovde nema nikakvu funkciju. Osim ako vam dopušta da gradite vlastita naselja i drastično menjate opremu, crafting ne dodaje ništa smisleno igri. Međutim, pošto imamo običaj da odvajamo bugove od objektivnog kvaliteta priče, questova i level dizajna, moramo naglasiti da se ispod svih bugova i nepotrebnih gameplay dodataka ovde krije veoma fina igra. Nakon jednog ili dva patcha, Cornerstone će biti super. Igra je interesantna, opuštajuća i najvažnije od svega – zabavna. Autor: Senad Matić Karić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kad su u pitanju igre sa motivima čudovišta i tamnica obično ste u ulozi heroja ili grupe heroja koji ubijaju iz prve kategorije, a pljačkaju iz druge. Međutim, sa pojavom igara kao što je legendarni Bullfrogov Dungeon Keeper popularizovan je obrnut pristup gde igrač kontroliše vladara tamnice u pokušaju da na svaki način ubiju ili barem zagorčaju život avanturistima koji su došli u posetu sa namerom da ponesu po neki, kahm, suvenir. Jedna od takvih igara je Boss Monster koja je ruku delo programerskog tima pod imenom Plain Concepts Corp, a bazirana je na popularnoj kartičnoj igri Boss Monster: The Dungeon Building Card Game koja je izašla 2013, a godinu dana kasnije je bila jedna od nominovanih za najbolju tradicionalnu kartičnu igru. Koncept igre je…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Druga epizoda najnovijeg izdanja iz Hitman serijala je pred nama, spremna da dokaže da su izdavači bili sasvim u pravu kada su se odlučili za epizodično rasparčanu igru o čuvenom plaćenom ubici. I da li su bili u pravu? Teško je priznati ali… Poprilično jesu. Jer druga epizoda se savršeno nadovezuje na prethodnu i priču, kao i sam gejmplej, odvlači baš u pravu stranu – šireći mogućnosti igranja ali i sam nivo, u jednu ogromnu, detaljima ispunjenu lokaciju. Vreme je da agent 47 malo osunča svoju epski-obrijanu glavu, pod vrelim zracima sunca italijanske Sapience. Kako ste bez sumnje odigrali prvu epizodu, ovde ćete se naći na dobro poznatom terenu. Mehanika je ostala ista, s tim što ćete kroz ovaj ogroman nivo zasigurno pronalaziti još više…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Nove generacije konzola su prisutne u našim domovima već neko vreme, a bilo je samo pitanje momenta kada će franšiza koja uskoro puni 15 godina, ugledati svetlost dana i na Playstation četvorci. Ratchet i Clank su konačno stigli i mora se priznati, izgledaju bolje nego ikad! Doduše, da izgledaju gore, ne bi valjalo nikako, ali nemajte brige – momci i devojke iz Insomniac Gamesa su vredno radili i pred nama je prava punokrvna triple A svemirska avantura! Izlazak igre je tempiran tako da će se, paralelno sa njom, u bioskopima pojaviti i prvi animirani Ratchet and Clank film, pa će fanovi igre imati razloga za duplo zadovoljstvo. Film nismo još naravno imali prilike da pogledamo, ali ako se po jutru dan poznaje, ili u ovom…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

U poslednjoj deceniji i po, televizija i bioskop su zamenili uloge. Televizija sad ulaže u serije koje imaju intrigu, teraju na razmišljanje (Breaking Bad, The Wire, Black Mirror) dok veliko platno ulaže najviše u blockbustere (Avengers, X-Men, Hunger Games). Serije su ranije bile sitkomi, kratke zabave (naravno sa izuzecima) dok smo u bioskopima gledali Dežurne Krivce, Fight Club i dr. Quantum Break pokušava da ode još dalje pa da spoji video igru sa serijom koja koristi živu glumu. Nisu prvi koji su pokušali ovako nešto (Battlefield: Hardline – svi znamo da ne treba da pričamo o ovoj igri) ali, iako izgleda kao jeftina serija, izgleda autentično. Šteta što je gameplay ispod prosečan. Priča prati Jack Joyce-a (Shawn Ashmore – X-Men) koji sa svojim prijateljem Paul…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Postoji jedan Internet meme koji mnogi znaju, ali je mnogima iz sećanja isparila borilačka igra iz koje je proistekao. Takozvani Combo breaker uzvik, tačnije C-c-c-combo breaker bio je i ostao zaštitni znak Killer Instinct, jednog od najljućih takmaca Mortal Kombatu krajem prošlog veka. Mnogo godina kasnije, KI se vratio na scenu i to u velikom stilu. Igra je ove godine ušla u teću sezonu i sa istom se pojavilo PC izdanje koje smo testirali. Da budemo iskreni, ovo je najbolji trenutak da počnete sa igrom jer su do sada ispeglani brojni problemi i celo iskustvo je mnogo bolje. Jedna od najimpresivnijih stvari u igri je izbor likova, tj. njihova raznovrsnost. Svaki borac je mehanički unikatan, od spiska poteza do nekih specifičnosti koje utiču na način…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Retko koja igra ima taj kapacitet da svojom pojavom, inovatinovšću i kasnije svojim statusom izmeni igračku industriju u određenom pravcu i ostavi toliki trag i na igrače, i na programere, a i na izdavače istih. Takve igre se naravno pojavljuju tek par puta u deceniji, ali kada sada, 5 godina nakon njegovog izlaska, spomenete fenomen zvani „Dark Souls“, vrlo će vam biti jasno u kom pravcu ide priča. Svedoci smo najezde naslova, koje u celini ili nekom svom segmentu, pokušavaju da što više iskoriste pečat koje nose Souls igre i prigrabe i prilepe koji epitet i za sebe. Hyper Light Drifter nije prvi, a sigurno nije ni poslednji naslov koji se uhvatio u to kolo, pokušavajući da otkine za sebe deo kolača, i trudeći se…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Verovatno je svako od nas lamentirao nad zlehudom sudbinom p&c avantura, šta se dogodilo i kako je jedan, nekada vrlo popularan, žanr igara završio tu gde jeste, u zapećku, skoro pa zaboravljen sa tek ponekim manje ili više uspešnim ostvarenjem dovoljnim da tek ovlaš zadovolji apetite sladokusaca ovih naslova? Donekle, za takvo stanje stvari krivi su i sami proizvođači, jer u jednom trenutku igranje p&c avantura pretvorilo se u “lov u mutnom na piksele” ili na odgonetanje nečijih “somnabulnih tripova” koji nemaju dodirnih tačaka, bilo sa logikom bilo sa zdravim razumom, što je igrače dovodilo u situaciju da nasumičnim kombinovanjem predmeta u inventaru pokušavaju da pronađu određenu kombinaciju kako bi nekako, često na jedvite jade uspeli da privedu kraju ono što su započeli…. No, vratimo…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Kao prvo i najvažnije sama igra predstavlja jedan veoma zanimljiv eksperiment u priči i gameplay, onaj koji se ne viđa često iako dosta igara to želi da naglasi da ima. A to je da svaki vaš izbor u igri će uticati ne samo na ostatak priče nego i na sam kraj. Sam kraj koji će u većini slučajeva biti katastrofičan ili ubojit po vas i stime to neće biti kraj nego samo još jedan pokušaj. Da malo pojasnimo priča počinje kao i većina bajki sa nekada davno u svetu lebdećih ostrva Reynaldo poznati pirat koji je harao po ostrvima obećava svojoj majci na samrti da će se odreći opasnih avantura kako nebi završio na vešalima. I tako dok je dane provodio u muzici, kartama i…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – click here! Bio sam više nego uzbuđen za ovaj naslov jer sam mislio da će da me opet udari po nostalgiji i vrati stare dane Supreme Commander-a. Igra je reklamirana kao DirectX12 igra koja će da pokaže sve sposobnosti koje DirectX12 nosi sa sobom. Ostao sam razočaran. Ashes of the Singularity je smeštena u 2178 godinu gde je čovečanstvo doživelo vrhunac i krenulo „hrabro gde drugi nisu išli“. U jednom trenutku, njihov sopstveni AI se pobuni protiv njih i oni sada ratuju. I to je to, to je skoro cela priča. Ni malo mašte, ni malo originalnosti. Priča je dosadna i ispričana je kroz tekst koji samo iskoči u sred misije. Na primer, u jednoj misiji sam…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Japanski akcioni RPG svakako je žanr koji broji mnoštvo naslova, ali nije prečest slučaj da jedan proslavljen proizvođač klasičnih, poteznih RPG-ova izađe iz okvira svog razrađenog žanra i napravi igru više akciono orijentisanu. No i to se dešava, kao upravo sa kompanijom Gust i njihovom najnovijom igrom – Nights of Azure, od skoro lokalizovanom za zapadno tržište. Pred nama je jedan čistokrvni japanski akcioni RPG, u svom punom sjaju. Prvo što će vam privući pažnju jeste specifični vizuelni stil za koji se Gust odlučio, a karakterišu ga šarenoliki i tamniji tonovi boja kojim su naglašeni kako nivoi tako i likovi. Nema sumnje, Nights of Azure izgleda odlično. Ali na žalost, samo na slikama. U pokretu, već je u pitanju druga priča. Igra “pati” od klasičnih…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Zemlja je ravna! Kad kažemo ravna mislimo dvodimenzionalna, a kad kažemo Zemlja mislimo na svet platformske igre Flat Kingdom. Simpatična 2D „paper-craft“ platforma proizvod je kompanije Fat Panda Games posle uspešnog Steam Greenlight programa, a inspiracija u vidu igara Tearaway i Super Mario Brothers očigledna je još od uvodnog ekrana. U Flat Kingdomu kontrolišete dvodimenzionog junaka inventivnog imena Flat koji priskače u pomoć kralju Flat Kingdoma kome je misteriozni zlikovac oteo ćerku i magični artefakt zbog čega ceo svet polako postaje trodimenzionalan. Oh šoka, oh horora! Igra je podeljena na svetove u Super Mario Brothers stilu, a napredovanjem kroz istu otkrivaćete polako priču, upoznavaćete nove likove, ubijati kraljice i skakati kao blesavi. Ono po čemu je Flat Kingdom najprepoznatljiviji je sam junak igre koga ćete…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – click here! Bićemo iskreni sa vama: grafika ove igre nam se više sviđala kada je prvobitno izašla pre 18 godina. Redux verzija je presvetla i šarena kao da je smeštena u filmskom studiju (teorijo zavere, ahoj) umesto u slabo osvetljenim područjima Meseca, Venere, Marsa i drugih planeta, dok je original imao mračan i zlokoban izgled. Znate, brodovi i građevine koji svetle kao Božićna drvca nisu baš energetski efikasni, a bogami ni neprimetni za uvek naoštrene protivnike. Kakogod, gameplay je ovde netaknut, što je jedina zaista bitna stvar. Battlezone 98 Redux je HD grafička nadogradnja klasika iz 1998. godine, poprilično intrigantne stvarčice koja je u to vreme donela jedinstvenu kombinaciju FPS i RTS gameplaya. Upravljate teško naoružanim lebdećim…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Jedan od najrizičnijih tipova igara za napraviti „kako treba“ zasigurno su roguelike igre, a razvojni studio Clever Plays se sa Leap of Fateom odvažio upravo na takav jedan korak. Leap of Fate je „rogue-lite, twin-stick shooter“ igra smeštena u alternativnu budućnost u Njujorku u kojoj se prepliću magija i tehnologija, a među običnim ljudima se šetaju Technomanceri koji su pravi reprezenti obe strane. Igru možete preći kao jedan od četiri dostupna lika (na početku otključan je samo Shadow Mage Aeon), a Leap of Fate je jedna od retkih igara koja vam ne gura priču pod nos već vas usputno obaveštava kako budete napredovali kroz nivoe. Kog god lika da izaberete igra je podeljena na šest nivoa od kojih je svaki sastavljen od piramide nasumično određenih…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – click here! Pre skoro 14 godina, na jesen 2002. godine, Blizzard je svet upoznao sa agentom Annabella “Nova” Terra, članom elitnih Ghost jedinica u StarCraft univerzumu. Upoznali smo je kroz prezentaciju tada najnovijeg Blizzardovog projekta, akcije/šunjalice iz trećeg lica pod imenom StarCraft: Ghost. Igra je ambiciozno najavljena za sve popularne konzole tog vremena (Playstation 2, Xbox, Nintendo GameCube), da bi vrlo brzo stvari krenule nepredvidivim tokovima. Igra je najpre otkazana za GameCube, da bi 2006. godine Blizzard stavio igru „na led“ na neodređeno vreme. Godinama se ništa nije znalo o igri, mnogi su je već prežalili, da bi Mike Morhaime u intervjuu za Poligon septembra 2014. godine i zvanično potvrdio da je igra otkazana. U međuvremenu smo…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

The Collider 2 je relativno jednostavna i zabavna igra gde morate da prolazite kroz tunele i za razliku od toga šta stoji u naslovu (collide znači sudariti se) vi u igri zapravo treba da izbegavate strane objekte. Dodatnu pogodnost donosi mogućnost da igru igrate i u virtuelnoj realnosti. The Collider 2 ima minimalnu pozadinsku priču – došli vanzemaljci i sad vi treba da uništite njihove brodove tako što ćete svog lovca provesti kroz njihov brod i usput uništiti šta već treba da se uništi. Ok, priča nije neka, ali kada krenete da igrate shvatite da priča nije nimalo bitna za samu igru. U suštini The Collider 2 najviše liči na igre za mobilne uređaje kao što je na primer Subway surfers – letite kroz tunele,…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Voli Imperatora jer je on Spasitelj čovečanstva. Slušaj njegove reči, jer on će te odvesti u svetlo budućnosti. Poštuj Njegove podanike jer oni govore njegovim glasom. Pokaj se pred njegovim Visočanstvom, jer svi mi koračamo u njegovoj besmrtnoj senci. Istrebi Xeno-a, Mutanta i Jeretika, u ime Boga-Imperatora. Još od Space Marine i Dawn of War nismo videli dobre licencirane 40k igre (Eternal Crusade još nismo igrali). Opšte je poznato da Games Workshop, ljudi koji su napravili Warhammer 40k figurice, dele svima licencu šakom i kapom ne bi li pokupili taj čuveni gaming kajmak. Ovog puta, momci i devojke iz Tindalos Entertainment-a uspeli su da savršeno prenesu osećaj i univerzum Warhammer 40k u video igru. Preko dizajna, do glasovne glume u scenarijima, sve se savršeno uklapa…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – Click here! Karavan se klackao ka zapadu kroz snežnu tundru. Zajedno su putovali ljudi i rogati džinovi, dva naroda kojima je zajednički neprijatelj desetkovao porodice. Ne smemo da stajemo, Draugri su nam stalno za petama. Čuli smo njihovo režanje kako dopire iz šume, morali smo da guramo napred. Promrzli, gladni, jedva smo smogli snage da stignemo do čistine i tople doline. Ali, ovo je samo početak našeg puta, naša saga se nastavlja. Pre dve godine, putem Kickstartera nam je došla igra The Banner Saga, prvenac studija Stoic. Zamišljena kao kombinacija legendarnog Oregon Trail, nešto novijeg FTL i strateških elemenata iz XCOM igara, Banner Saga je bila nestandardni miks potezne strategije sa menadžerisanjem resursima i donošenjem teških odluka.…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]