SolidChief

Tekuća godina je prilično bitna za Blizzard Entertaniment i celokupna mašinerija koja stoji iza ove kompanije daje sve od sebe da sve što su zamislili prođe u najboljem redu. Ogroman hype koji je počeo da se generiše na prethodnom Blizzcon-u ovih dana doživljava dve, od ukupno tri kulminacije koje su planirane ove godine. Prvo je lansiran Overwatch, nedugo zatim imamo svetsku premijeru dugo iščekivanog filma baziranog na Warcraft univerzumu i na kraju, krajem Avgusta nas čeka lansiranje nove WoW ekspanzije – Legion. Overwatch predstavlja Blizzardov iskorak u polje kompetitivnih multiplayer pucačina i potpuno novu franšizu iz njihove kuhinje. Najavljen je nedugo posle zvaničnog odustajanja od Titana, tako da je odmah bilo jasno da Overwatch predstavlja reciklirani deo koda upravo od Titana, što je kasnije i zvanično potvrđeno. Igra je setovana u bliskoj budućnosti kada je kao odgovor na globalnu pretnju nazvanu “Omnic Crisis” formirana međunarodna mirovna jedinica sastavljena od specijalaca iz svih krajeva sveta. U godinama posle okončanja krize, određeni incidenti širom planete bacaju senku na nekada poštovanu organizaciju. Zvanično, posle eksplozije u sedištu Overwatch-a u kojoj su ubijeni lider i zamenik, ceo projekat je penzionisan. U osnovi, Overwatch predstavlja timsku pucačinu sa dva suprotstavljena tima od po šest igrača. Igračima je na raspolaganju izbor od 21 lika od kojih svaki ima jednu od četiri specijalizacije: offense, defense, tank i support. Ofanzivni likovi su super pokretni i mogu da nanesu veliku količinu štete, a na uštrb toga imaju mali broj HP-a što predstavlja određenu vrstu balansa. Defanzivci su dobri u zaštiti određenih lokacija na mapi, jer mogu da postave razne vrste field supporta na samoj mapi. U neku ruku defanzivci se mogu smatrati suportom, ali ne kao pravi heroji podrške koji daju baffove svojim, odnosno debaffove protivničkim igračima. Takođe mogu i da leče što je stvar koja bitno utiče na tok partije. Na kraju imamo i tenkove, likove sa najvećim HP-om u igri koji služe da privuku protivničku vatru na sebe da bi svom timu osigurali lakše postizanje cilja na mapi. Svaka od klasa je itekako bitna i svaki tim koji želi da ima bilo kakvu šansu za pobedu, mora da ih ima u svojim redovima. Mečevi se odvijaju na mapama koje su inspirisane lokacijama iz stvarnog sveta i mogu da se podele na četiri različita tipa. Imamo assault u kome jedan tim napada a jedan se brani što predstavlja klasičan setup za ovaj mod u svim sličnim igrama. Escort je drugi, prilično zanimljiv mod, u kome napadački tim mora za određeno vreme eskortuje vozilo do određene tačke na mapi, dok odbrambeni tim pokušava da ga u tome spreči. Eskortovano vozilo se kreće po predefinisanoj putanji i kreće se kada su članovi napadočkog tima u blizini. Assault-escort je hibridni mod u kome napadači prvo moraju da osvoje vozilo, a onda da ga za određeno vreme odguraju do zadate tačke, dok defanzivci nastoje da ih spreče u tome. I na kraju imamo control, u kome timovi pokušavaju da osvoje određenu lokaciju na mapi i zadrže je u svom posedu dok se skala kontrole ne popne na 100%. Tokom igranja, svaki igrač dobija iskustvo i to na nekoliko načina. Osim standardnog broja iskustvenih poena koji se dobijaju na kraju svake partije za pobedu ili poraz, imamo i poene koji se dobijaju u zavisnosti od broja fragova, efektivnog korišćenja moći. Na kraju imamo i user-vote sistem u kome sami igrači određuju najkorisnijeg igrača u partiji neposrednim glasanjem. Sa dobijanjem novog iskustvenog nivoa, igrač dobija loot crate koji sadrži kozmetičke detalje kao što su pobedničke poze ili specifične rečenice koje heroji izgovaraju. Po bespućima interneta o ovoj igri se govori kao o nekom mešancu MOBA i FPS naslova što baš i nije najsrećnija definicija. Neka vas ne zavaraju, ovde je reč o MOBA naslovu isto toliko koliko je i CS-GO RPG. Po svom stripovskom šmeku, Overwatch nas podseća na TF2 s tim što su ovde likovi skladnije dizajnirani i manje militarizovani, u smislu da manje podsećaju na vojsku, a više na individualce kojima se na licu ocrtavaju karatkterne osobine. Stripovska šarenolika vizija nije nešto što će se svima svideti, pogotovo tu mislimo na okorele fanove CoD, BF ili CS serijala. Ali ruku na srce, Overwatch puca na drugi tip publike. Sa jedne strane imamo mlađe igrače, koji nisu odrastali uz ostale Blizzardove franšize i samim tim nisu opterećeni praćenjem priče koja se razvija godinama unazad. Sa druge strane tu je ogromna baza “starih blizzardovih fanova” koji će probati sve što stigne iz kuhinje pomenutog izdavača. Sve ovo je rezultiralo ogromnom inicijalnom bazom igrača, što lanisranje Overwatcha čini jednim od najuspelijih ikad. Dodavši tome i činjenicu da je igra fantastično optimizovana, dobijamo zaista pun pogodak od strane developera. Takođe, imajući u vidu koliko je e-sports dobio na značaju poslednjih godina, nema sumnje da će ovaj naslov biti neizostavni deo svetskih turnira u narednom periodu. Tako je ulaskom u FPS svet, Blizzard kompletirao svoje prisustvo na svim relevantnim poljima u e-sports svetu i ostaje da se vidi kako će konkurencija odgovoriti. Što se samog Overwatch naslova tiče, brzo se uči, ali se teško u njemu postaje dobar. To može da bude nešto što će odbiti jedan deo causal publike. Takođe, navodna superiornost određenih heroja bila je tema brojnih rasprava proteklih dana, ali ne možemo da se otmemo utisku da je tu više u pitanju neznanje, a ne superiornost. Naime, svaki heroj ima svog antiheroja kao i taktiku kako treba igrati protiv njega i stim u vezi ne ostaje nam ništa drugo nego da sednemo i vežbamo. Ne možemo a da ne pomenemo određene kontroverze vezane za ovaj naslov. Verovatno ste svi čuli za famozne proteste koji su bili usmereni na previše seksističku pobedničku pozu Tracera. Blizzard je rešio stvar u svom maniru (čitaj, isterao je svoje tako da se čini da je udovoljio svima). Međutim, druga daleko bizarnija stvar dešava se u poslednjih par sedmica, u kojima su pojedini sajtovi sa sadržajem za odrasle(da ih ne imenujemo), objavili da se broj pretraga sa imenima iz Overwatch univerzuma povećao za fantastičnih 800%. Blizzard je najavio tužbu za povredu intelektualne svojine što bi trebalo da reši celu zbrku u narednom periodu. Na kraju da sumiramo utiske. Ako želite igru lepu na oko, balansiranu u svakom smislu, fan ste Blizzarda i imate ambiciju u kompetitivnom e-sportu, ovo je svakako naslov za vas. Ako želite igru koja “puca na realizam” , to ovde nećete naći, što svakako ne znači da Overwatchu ne treba da pružite šansu jer se stvarno radi o zabavnom naslovu. Možemo reći da je Blizzard uspeo u nameri da se okuša u ovom tipu igrara i imajući u vidu da je ovo potpuno nova franšiza, sigurni smo da će dati sve od sebe da je što duže zadrže aktuelnom i atraktivnom za igranje. Autor: Borislav Lalović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nekada je FPS žanr bio oličenje jednostavnog i elegantnog dizajna – evo vam puška, tamo su krakondžule, za dalje se snađite sami. I to je funkcionisalo odlično i mnogo godina nakon što su Karmak i drugari svetu podarili Doom (zar je već prošlo 23 godine!?). Žanr je vremenom postajao, pa… čudan. Od prostranih nivoa došli smo do virtuelnih hodnika sa nevidljivim zidovima, pritiskanja E da pobedimo i posmatranja spektakla koji se dešava negde u daljini umesto da sami u njemu aktivno učestvujemo. Previše FPS igara se trudi da vas zaintrigira nekakvom pričom o X koji je u nevolji jer Y, razglabajući i nikada zaista ne pružajući zadovoljstvo rešavanja tog problema Y. A nekada je dovoljno i da igra samo počne, da vam oružje i prepusti vas uživanju. Upravo tako počinje i novi DOOM. Ne sećamo se kada smo poslednji put igrali igru koja samo počne. Bukvalno je potrebno desetak sekundi dok se vaš junak ne probudi, uzme pištolj sa poda i prosvira lobanju demonu koji je želeo da ga pojede za doručak- Bezimeni protagonista serijala, poznat samo kao Doomguy, je čovek kome je svega preko glave – i demona i ludačke korporacije UAC koja rudari sam pakao za resurse i želi da pretvori demone u hodajući arsenal. Mrzovoljan, ali bez ijedne progovorene reči, svojim pokretima i akcijama savršeno prikazuje koliko ga je baš briga za sve i samo želi da odradi ovaj ”posao” i da ga svi više ostave na miru. Neverovatno je da je igra u serijalu poznatom da priče ima u tragovima koliko i pravog mesa u McDonald’s hamburgerima u stvari uspela da poveže svu onu papazjaniju iz prethodnih igara u nešto potpuno validno i toliko grandiozno da ima čitavu mitologiju koja okružuje našeg protagonistu kao ultimativnog čistača brljotina kada naviru horde pakla. Ali, kao i njemu, priča u DOOM nam je potpuno sekundarna. Valja li ičemu gameplay? A na ovom polju igra ne samo da briljira, već potpuno uništava sve tvrdnje nevernih Toma da moderni šuter mora da ima zidiće, regeneraciju, dugme za sprint i da pritom ne možete da ponesete svako oružje sa sobom (Mythbustersi su pokazali da je ovo i te kako moguće!). Svaki sukob sa paklenim hordama je spektakl esplozija, krvi i udova koji lete na sve strane dok prevrćete po arsenalu tamaneći masu rogova i kljova koja urlajući grabi ka vama. Morate stalno da budete u pokretu, strejfujući ili preskačući prepreke, stalno u potrazi za municijom i sledećom njuškom koju treba nabosti pesnicom. Akcija na ekranu podiže adrenalin do neverovatnih razmera, dok bez treptanja i zakrvavljenih beonjača igrate sve do sitnih sati, sa kezom od uha do uha i neretkim oduševljavanjem brojnim sitnicama i referencama. Ipak, to ne znači da DOOM nije pokupio poneki fazon od modernih igara. Manje-više sve što radite vas nagrađuje svojevrsnim tokenima za unapređivanje sposobnosti lika ili oružja. Posle nekoliko početnih nivoa počećete da skupljate i rune, pasivne bonuse za koje je potrebno izvršavati mini zadatke kako biste ih uopšte otključali, a za svako oružje možete da otključate dva alternativna moda paljbe čime se već bogat arsenal dodatno proširuje. Sačmarica sa lanserom granata, plazma puška koja povremeno šalje talas u krugu oko vas ili daljinsko aktiviranje raketa iz bazuke? Sve to ćete imati i do kraja igre najverovatnije i apgrejdovati. Motorna testera je ovoga puta izuzetno moćno oružje sa ograničenim brojem upotreba, ali kojim ćete trenutno prepoloviti sve protivnike koji nisu bossovi i pritom se grohotom smejati. Tu je i nekoliko starih znanaca iz prethodnih igara, ali ćemo to ostaviti vama da otkrijete i isprobate, jer je zaista zabavno koristiti svako od oružja u igri. Jedna zanimljiva novotarija je izvođenje takozvanih ”glory kill” poteza, izuzetno brutalnih fatality poteza kojima ćete finiširati ranjene protivnike. Na prvi pogled nam je delovalo da će brzo dosaditi, ali satisfakcija o korišćenja kao i raznovrsnoh istih čine da do samog kraja igre nismo ni za trenutak pomislili kako su višak. I ne samo to, igra vas stalno nagrađuje ako na ovakav način okončavate demonske (ne)živote tako što ćete dobiti dodatne pakete healtha, municije ili čak oklopa. Pritom su neopisivo kreativni i nasilni, nekako odgovarajući stilu nadrndanog marinca koji na početku razbije monitor kada završi brifing. Bez preterivanja, osobama slabijeg stomaka neće biti svejedno kada vide određene glory kill animacije. Možete da uradite i mali test – ako svojoj lepšoj polovini pokažete glory kill nad Mancubus i dotična ne pozeleni ili prebledi, slobodno je oženite! Solo kampanja u DOOM traje poprilično, skoro 15 sati ako budete provodili vreme istražujući nivoe. Baš u duhu originalne igre, novi DOOM ima masivne nivoe sa isprepletanim hodnicima u kojima se lako možete izgubiti da nije mape. Veliki broj prolaza i tajni čine svaki od ogromnih nivoa igre pravom uživancijom za istraživanje. Tempo kampanje je sjajan i stalno ćete otkrivati ili otključavati nešto novo tako da nećete ni osetiti da je već prošlo desetak sati kad budete stigli do odjavne špice. S obzirom da postoji nekoliko nivoa težine (sa najtežim Ultimate Nightmare koji dobijate nakon prvog prelaska) i enorman broj tajni, garantovan je bar još jedan prolazak kroz igru ako ne i ponavljanje nekih nivoa više puta. Kada ste izgustirali kampanju ili poželite pauzu od iste, tu je i relativno mlak timski multiplayer za 12 igrača i šačicom mapa koji nije oduševljavao ni u beti, kao ni sada u punom izdanju. Ovde je očigledno da je drugi studio bio zadužen i brzina i osećaj igranja više podsećaju na Halo nego na singleplayer komponentu. Ali, dovoljno je zanimljiv da ćete u njemu provesti nekoliko sati, a i jedina je prilika da zaigrate kao neki od najvećih demona iz kampanje. SnapMap, s druge strane, pruža daleko duži ”životni vek” igri na vašem hard disku jer poput Trackmania igara omogućava igračima da slažući delove mapa i razne elemente prave nove nivoe za solo, kooperativno ili kompetitivno igranje. Ima svojih ograničenja, pre svega u količini predmeta koje jedna mapa može da sadrži i nadamo se da će Bethesda i id proširiti njegove mogućnosti. I pored toga, imali smo priliku da igramo nekoliko parkour nivoa, svojevrsni farming simulator, da suprotstavimo demone u paklenim Pokemon bitkama i čak rešavamo jedan room escape. Nije baš paklena verzija Super Mario Maker, ali više nego interesantan dodatak igri u kome možete provesti desetine sati. Kao retko iznenađenje u svetu visokobudžetnih igara, DOOM je igra lansirana bez ikakvih tehničkih problema na svim platformama. Najbolji je mogući kompromis između stare i nove škole FPS igara, hiperaktivno i ultranasilno iskustvo koje je toliko dugo bilo odsutno iz žanra, a naročito sa mainstream strane istog. Igra je koja apsolutno zaslužuje da joj se ime piše u caps-lock i od nas ima apsolutnu preporuku. Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pompezno najavljen od strane Gearboxa kao „hero shooter“, Battleborn je trebalo da bude igra hibridnog žanra – kombinacija pucačine u prvom licu i mega popularne Multiplayer Online Battle Arene odnosno MOBA. Na papiru svi sastojci koji bi trebalo da dovedu do uspeha su tu. Gearbox kao tvorac, osnova igre po pitanju dizajna u vidu Borderlandsa, simpatična grafika, žanrovski dopadljiva tematika, humor, veliki broj likova … I pored toga, već po najavi igre mnogi su bili skeptični. Ne samo da se Battleborn pojavljuje u trenutku kada „svi“ izdaju svoje timske pucačine sa kartunolikom grafikom (Overwatch, Gigantic…) već sam koncept razvoja naslova koji je predviđen za treće lice ali se odvija u prvom podigli su dosta obrva u stručnoj javnosti. Battleborn je ugledao svetlost dana i evo rezultata. Za 60 evra dobijate igru koja će u budućnosti biti proširena DLC paketima od po 5 evra, a sve to možete zaobići ukoliko kupite „sezonsku kartu“. Nešto što će igrači teško oprostiti čak i Blizzardu, prva je stvar koja neće doprineti boljoj poziciji Battleborna. Kampanja za jednog igrača ili igranje u društvu predstavlja ništa drugo do odbijanja talasa i talasa protivnika u određenim situacijama i scenarijima koji posle nekog vremena postaju monotoni. Pored vašeg glavnog lika blago osveženje dodaju roboti i druga mehanizacija koju možete privoliti na svoju stranu, ali je sve to kratkog daha, baš kao i humor. Od prepoznatljivog Gearbox/Borderlands humora postoje samo tragovi, kao da je ova igra dobila sve ono što nije prošlo u finalnom izboru za Borderlands. Heroji, baš kao u tipičnim MOBA naslovima napreduju i otključavaju svoje nove moći i mogućnosti, što donekle dodaje na zanimljivosti, posebno u multiplayer okršajima, ali sam gameplay nimalo ne pomaže da ti okršaji budu iole interesantni. Ako u Overwatchu ne volimo kako nemamo utisak da protivniku činimo štetu, onda je u Battleborn situacija još nekoliko puta gora. Likovi se kreću presporo i kao da levitiraju, svi vaši projektili ih pogađaju kao da koristite NERF puške a ne najsmrtonosniji arsenal koji univerzum ima da ponudi a u krkljancu kada se susretnete sa protivničkim timom ne samo da nije jasno šta radite vi, šta rade oni, već i najefektniji napadi koji proizvode neverovatne svetlosne efekte čine izuzetno malo štete. Dodatni problem leži u činjenici što su multiplayer mape kreirane sa MOBA idejom u glavi, koja se jako loše prebacuje u pogled iz prvog lica. Igrači ne dobijaju mogućnost da najbolje shvate šta je potrebno raditi i gde je cilj jer nemaju pregled situacije kao u pogledu „odozgo“. Teško je reći bilo šta više o Battlebornu. Iako 25 heroja ne izgleda kao mali broj, činjenica da se gameplay svodi na ponavljanje odbijanja talasa i talasa protivnika za šta je nagrada mahom promena boje kostima likoa kojeg vodite, ostavlja malo za „hvatanje pažnje“ kod igrača. Čini se da je ova igra (nažalost) najveći gubitnik „izbora“ održanih na tržištu video igara u maju. Pored jednog DOOMa i Overwatcha, Battleborn predstavlja „OK“ pucačinu koja će zasigurno biti zaboravljena već tokom leta. Autor: Bogdan Diklić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedna od popularnijih premisa u kompjuterskim igrama je dati igraču kontrolu nad ubicom koji odskače od antagonističkog arhetipa. Videli smo to u igrama kao što su Assassin Creed i Hitman, a na toj premisi postavljena je i šunjalica Shadwen delo studija Frozenbyte koji se pre nekoliko godina proslavio fantastičnom igrom Trine. Priča u Shadwenu vrti se oko istoimene gospođice koja uz pomoć kratkog mača, kuke za hvatanje i još nekoliko gedžeta u pratnji najnapornije devojčice bez roditelja, Lili, pokušava da ubije zlog, podlog, lošeg, ružnog i <ubaci pridev kojim se opisuje neko u lošem kontekstu> kralja koji je zbog svega navedenog, a i toga što je osvojio njihov grad, pobio voljene definitivno zaslužio da umre. Uvodni nivo u igri prelazićete kao Lili i služi da vas igra upozna sa osnovnom mehanikom – dok se ne krećete, vreme stoji ostavljajući vam mogućnost da na miru isplanirate sledeći korak, vrlo sličnoj onoj u igri Superhot. U paru sa kukom koju ćete napraviti čim preuzmete kontrolu nad Shadwen ovo zvuči kao temelj za izvrsnu šunjalicu, a Shadwen bi to i bila da su developeri ispoštovali i ostale elemente. Ispit na kome Shadwen pada je kompjuterska (ne)inteligencija kako protivnika kojih inače ima (čak!) dva različita tipa tako i najnapornije devojčice, činjenica koju ne mogu da naglasim dovoljno, Lili koja vas nažalost prati kroz svaki nivo. AI koji upravlja protivnicima je najblaže rečeno rudimentaran i svaki vojnik na koga budete naišli kretaće se po ustaljenim putanjama, gledaće u određenim pravcima i to sve po tačno utvrđenom redosledu bez ikakve promene. To dovodi do smešnih situacija gde ćete po nekoliko minuta provoditi krijući se u žbunovima i plastovima sena, sve vreme držeći taster za proticanje vremena dok ga ne ogulite, čekajući da se deseti, očigledno klonirani vojnik pošto je kopija prethodnih devet koje ste videli, mrdne ili okrene da biste mogli da ga zaobiđete ili pomazite sečivom po vratu. S druge strane, Lili će vam zadavati drugačije muke s obzirom na to da se ponaša isuviše nepredvidivo, a komanda kojom određujete da vas sačeka negde je više beskorisna nego korisna. Lili će, bez obzira na vaše „stay put and don’t move“ nasumično istrčavati na otvoreno pokušavajući da stigne do bale sena okružene vojnicima samo da bi se na pola puta predomislila i uputila na otvoreno. Frustrirajuće do granica besmisla, naročito kad se uzme u obzir da vam igra daje mogućnost da probate da je pređete bez da Lili vidi užas ubijanja ljudi, a vi veći deo vremena provodite noseći leševe do skrivenih mesta spamujući dugme za koje legenda kaže da čini da Lili čeka gde joj je i rečeno. Drugi aspekt koji je više nego diskutabilnog kvaliteta je dizajn nivoa. Bez obzira na kuku za hvatanje i mogućnost da vreme stane što otvara opcije za fantastične manevre, nivoi su manje-više sastavljeni od dva seta koji se naizmenično ponavljaju. Deonice gde nema neprijatelja koje ćete pretrčavati bez muke pomešane sa deonicama prepunih neprijatelja koje treba ukloniti na ovaj ili onaj način. Još gore je što su delovi sa neprijateljima najčešće uski hodnici prepuni kutija, buradi i polica sa flašama koji isključivo služe da budu pomereni ili oboreni kao vid privlačenja pažnje neprijatelja i plastova sena i žbunova u kojima ćete čekati sa mačem u ruci. Ipak, na trenutke Shadwen zna i da zablista što se najbolje vidi na nivoima koje ćete provesti više u vazduhu nego na zemlji koristeći do maksimuma kuku za hvatanje i stopiranje vremena dajući igri gušt odličnog akcionog filma. Ostaje nejasno zašto Shadwen nema više takvih momenata imajući u vidu da su to najinteresantniji momenti koje igra ima da ponudi. Kapu treba skinuti i pokušaju da se svet u igri učini živim koliko je god to moguće, pa ćete s vremena na vreme mukotrpna čekanja po budžacima prekraćivati slušajući vrlo zanimljive razgovore stražara. Ponekad mislim da bi mi bilo lakše da je igra koju opisujem loša od početka do kraja umesto što, kao Shadwen, s vremena na vreme oduševi kvalitetom. Sve u svemu, ako uspete da se naterate da progutate bure žuči na kraju vas čeka kašika meda ili dve. Šteta, zaista. Autor: Petar Vojinović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Metroid je postavio standard akcionih avantura davne 1986. a par meseci nakon, Castlevania je to i potvrdila. Iz ove dve igre nastao je novi žanr koji danas znamo po imenu „Metroidvania“. Ovaj žanr opisuje igre koje su nelinearne 2D sidescrolling akcije koje vas nagrađuju novim sposobnostima, oružjem i samim tim pristupima srkivenih lokacija na veoma kompleksnim mapama. Posle bezbroj nastavaka, Metroidvanije polako upadaju u zaborav i ostaju samo poneke na hand-held uređajima koje se nisu nešto previše proslavile. Epic games je onda rešio da se oproba na toj sceni i 2009. izbacuju veoma uspešan Shadow Complex za XBLA a danas, sedam godina kasnije, imamo priliku da igramo remasterovanu verziju ove fenomenalne igre. Jason Fleming (Nolan North) ostaje bez svoje devojke dok su planinarili, koju kidnapuje nepoznata vojna jedinica i odvode je u tajni vojni kompleks, i na njemu je da je spasi. Kliše, da, ali priča pada u drugi plan zbog fenomenalnog izvođenja i ogromne količine nostalgije kojom vas igra obasipa non-stop. Igru počinjete sa rancem, baterijskom lapmpom i preskakaćete planine i puzaćete po pećinama dok ne dobijete prvo oružje i tad kreće potpuni osećaj metroidvanie. Pošto je igra 2.5D avantura, to znači da ima i dubinu iz koje protivnici mogu da vas napadaju. Vi možete da pucate u neprijatelje koji su u dubini lokacije, ali morate tačno da se pozicionirate kako bi igra prepoznala da li želite da pucate u dubinu ili ispred sebe. Igra ne radi ovaj posao baš najbolje, tako da ćete se na par mesta namučiti da pogodite neprijatelja koji se krije iza kutije koja se nalazi u dubini mape. Neretko ćete naići i na koji bag koji će vas zalepiti za neku teksturu ili ćete nasumično propasti kroz teren, mada checkpoint sistem je veoma dobar tako da ne utiče previše na igru ali se nadamo da će bagovi biti ispeglani uskoro. Sve što možete da očekujete od metroidvanie, naći ćete ovde. Mape su node-based, tajne lokacije su zaključane dok ne pronađete neko novo oružje koje može da ih otvori. Oružja su u početku generična, vojna, ali kasnije postaju interesantnija. U jednom trenutku ćete dobiti i oružano odelo. S obzirom da je igra tehnički iz 2009. i pre remastera je izgledala fenomenalno. Remaster je samo preneo igru na novu generaciju ali nisu puno dirali grafiku jer nisu ni morali. Animacije su fluidne, oružja imaju autentičan osećaj, roboti i neprijatelji su detaljno dizajnirani a lokacije mogu da budu prelepe viste. Nažalost, većinu vremena ćete provoditi u samom kompleksu ali i enterijer je urađen veoma lepo i detaljno. Efekti eksplozija su izvanredni i nateraće vas više puta da glasno izgovorite „wow!“. Takođe tu je i odlična fizika pa će delovi robota kog ste uništili leteti na sve strane. Shadow Complex je izazovna ali bagovita, nostalgična metroidvania koja uzima najviše uticaja iz Super Metroid igre za koju su developeri Chain Entertainmenta rekli da je vrhunac 2D dizajna. Uspeli su taj dizajn da prenesu na svoju igru toliko da može komotno da se poredi sa ovim retro originalom. Ako ste propustili da je besplatno preuzmete preko Epic Launcher-a u Decembru prošle godine, platite je sad i nećete zažaliti ni dinara. Autor: Igor Totić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Housemarque je još jednom uspeo da napravi sjajan twin-stick shooter. Gameplay je dobro poznat – trčite na sve strane i pucate na sve strane, naravno ne u istom smeru u isto vreme, boreći se protiv hordi vanzemaljaca. Ukoliko vam se približe isuviše blizu, dokrajčiće ih jak udarac prsa u prsa, ili ćete skočiti u stranu i pokušati da napravite distancu dok formirate novi napad. Priča, iako u potpunosti nebitna i služi samo za to da se popuni vreme i da malo odmorite od besomučnog pucanja, ipak na početku igra svoju ulogu – daje vam opciju da birate jedno od odela-oklopa koje je napravio UNX, trudeći se da odbrani planetu od vanzemaljaca. Možete biti standardni tenk koji je u prvim redovima i koristi jako naoružanje, možete odabrati bio-specijalistu koji je negde pri sredini odabira klasa i može da zada jak udarac ali i da leči saborce i tu je konačno Saboter koji je uvek pozadi i predstavlja nešto veću podršku nego bio specijalista. Svaka klasa naravno ima svoje specijalne mogućnosti poput lečenja saboraca, činjenja velike štete ili pozivanja nanomašina koje napadaju neprijatelje. Posmatrajući sve klase, čini se da je tenk možda najizazovniji za upravljanje, makar dok ne napreduje dovoljno da dobije jače naoružanje i oklop. Kada smo kod oružja, klasa određuje primarno, dok kao sekundarno birate dvocevku, revolver ili energetski snop. Teško oružje su ručni top, lanser raketa ili bacač plamena i to je to. Možda će vam ovo pomalo zasmetati kroz vreme jer ne doprinosi prevelikoj različitosti i ne daje mogućnost da testirate raznorazne kombinacije. S vremena na vreme dobićete unapređenje postojećeg oružja, poput recimo bumerang metaka, što je upravo ono što bi trebalo da se događa češće jer doprinosi i sjajnoj zabavi i katkad komičnim momentima. Jednostavno će vam biti žao kada dođe trenutak za unapređenje oružja kada znate da ćete pomenute dodatke izgubiti. Alienation na sve strane izbacuje predmete iz mrtvih protivnika ili okolnih objekata, što ćete svakako želeti da ispitate i pokupite jer od onoga što nađete usput zavisi sa kakvom ćete lakoćom i da li ćete uopšte uspeti da preživite naredni napad protivnika. Pohvalno je i to što igra nagrađuje vašu znatiželju kroz dosta otvoren sistem mapa. Ne samo da ćete na iste lokacije dolaziti ponovo, samo iz različitih pravaca, već ćete biti u prilici da istražite delove koji uopšte nisu povezani sa zadatkom. Bićete zasigurno nagrađeni skrivenim dodacima, naravno ukoliko istražite dovoljno „duboko“. Sa druge strane, vredno pomena je i da će vam igra s vremena na vreme ubaciti iznenadni napad vanzemaljaca, gde se morate spremiti za „tone i tone“ protivnika, bez obzira na to da li samostalno lutate naokolo ili pratite cilj. Upravo iz ovog razloga, jasno je da je igra dizajnirana za kooperativni nastup. Možete igrati sami, ali ukoliko imate jednog (a najbolji tri) saigrača sasvim sigurno ćete se ne samo sjajno zabaviti već i pojačati svoje šanse za preživljavanje. Sa negativne strane, postoje određeni bagovi koji se najpre ogledaju u nemogućnosti da prođete određene segmente mapa zbog nevidljivih prepreka, kao i trenuci kada vam igra ne omogućava da nastavite dalje iako ste uradili sve što je potrebno. Sve ovo bi trebalo da bude rešeno zakrpama, no za sada nije, iako je igra već skoro mesec dana stara. Još jedan potencijalni problem će vam biti i poslednja misija koja je bez nekog pravog razloga jedina proceduralno generisana, nema pozicije za snimanje napretka, traje sigurno četiri puta duže nego svaka prethodna i teža je bez razloga. No ako se izuzme ovaj pomalo jeftin način da vam igra oteža njen prelazak, Alienation je sjajan shooter koji vredi igrati sa prijateljima. Autor: Stefan Starović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle toliko iščekivanja, podizanja hajpa svaki put kada bi momci i devojke iz Naughty Dog studija predstavili novi demo snimak iz igre, konačno je stigao najnoviji i po svemu sudeći finalni deo avanture o harizmatičnom avanturisti Drejku. Nakon tri nastavka, koja su obeležila jednu generaciju konzola, iznedrila novi podžanr i postavila Playstation konzolu kao mesto gde je jedino bilo moguće igrati nezaboravne akcione avanture iz ovog serijala, postavlja se pitanje da li se čekanje isplatilo. Da li smo dobili još jedan klasik kojeg ćemo se za koju godinu sa osmehom na licu prisećati i prepričavati prijateljima gejmerima trenutke koji su nas ostavili bez daha? SPOILER ALERT: Ooo, da, itekako! Šta nam to četvorka donosi, a što nismo prethodno videli? Za početak, kao što se moglo…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Sećam se vremena kada sam mislio da volim šah. A onda sam shvatio da ne volim da gubim. Ta iznenađujuća, lako previdiva slabost koju šah donosi sa sobom igraču, ostavila je na mene trajne posledice koje sam nastavio da lečim kartanjem… Gde sam krivicu za svaki poraz svaljivao na Mesečeve mene i sreću u ljubavi. I ni slutiti nisam mogao da će igre s kartama toliko evoluirati i do tekuće godine izroditi toliko zarazan i popularan žanr. Od Heartstone-a pa do Fife, igrači troše dragocene dinare i pezose, ne bi li otvorili još jednu “kesicu” i pronašli neku retku kartu koja će ih vinuti u visine. Misleći da je sve to bezazleno, barem za one igrače koji umeju da se kontrolišu, prevideo sam i uhodničko približavanje jednog novog pristupa žanru, koji će mi ponovo slediti krv u žilama poput igre sa crnim i belim figurama. Duelyst me je privukao svojim strateškim pristupom igre sa kartama, kompletno zarazio a zatim oduvao kao malog, zelenog početnika, natrag do udobne kolevke. Dobro, preterujem. Ali, saslušajte me do kraja. Duelyst je sličan bilo kojoj igri sa kartama na koje ste do sada mogli da naletite, uključujući svakako i megapopularni Heartstone. Ali Duelyst ovde unosi strateško-akcioni element, postavljajući karte na tablu sa poljima. Po ovoj tabli se likovi mogu kretati i napadati protivničke karaktere koji su tik uz njih. Svaka strana ima svog generala i cilj je poraziti suparničkog. Na raspolaganju imate i razne čarolije, a svako dozivanje karte iz ruke zahteva određen broj magičnih poena koji se vremenom uvećavaju. I tako polje po polje, potez po potez, shvatih ja da se nalazim na šahovskoj tabli koja mi ne da da je napustim. Zarazno me je mamio svaki poraz, jer ništa osim poraza nisam poznavao u sijaset prvih partija. Iako vas prvi tutorial uči maltene kako da klikćete mišem kao đak prvak, već prva “practice” borba će vas našamarati kao dobra doza tri duple kafe bez šećera. Zaista, da je put učenja igre išta strmiji, trebala bi vam oprema za planinarenje samo da pređete prvu borbu. A onda, taj trenutak. Porazili ste svog prvog generala, osvojili dovoljno bodova da otvorite vašu prvu “kesicu” karata i… dobili vašu prvu epsku, ili ne daj Bože legedarnu kartu. I dok sam odolevao da potrošim koji dinar na omražene mikrotransakcije za “kesicu” više, uvideo sam da je sistem bodovanja ipak poprilično fer. Redovnim igranjem od po barem sat vremena dnevno, moguće je zaraditi dovoljno poena za jedno do dva otvaranja novih setova karata. Moj novčanik je sada bio na sigurnom, pa sve i da nije bio zaturen negde u drugoj sobi gde sam ga namerno pre dva dana zaboravio. Naravno, nakon što ste počeli sve brutalnije da uništavate vaše komjuterske protivnike, uvideli ste da za dalji užitak borba protiv ljudskog neprijatelja je neophodna. I kada ukrstite svoj špil karata sa onim u pravog čoveka, ili ćete se nepovratno zaljubiti u Duelyst ili ćete proći test kartične zavisnosti. Hajde da kažemo da se nije dogodilo ni jedno ni drugo, treće će svakako biti nezaobilazno. Bilo da vas uvuče duboko u sebe ili ne zainteresuje dovoljno, shvatićete da je Duelyst jedna odlična igra. Ono što možemo da očekujemo od nje je da će još evoulirati, naravno, dodavanjem novih karata, pravila, pa čak i različitih frakcija. Ali čak i u stanju u kakvom se trenutno nalazi, svojim pametnim pristupom igranju, odlično uobličava do sada uobičajeno izvođenje igre sa kartama. Možda mislite da ste sve čuli, ali ne, ovaj put sam ostavio najbolje za kraj. Duelyst je prelepa igra. Sam umetnički stil je izuzetan i veoma originalan. Ne samo način na koji su karakteri nacrtani, već i nivoi i pejzaži počevši od pozadine na glavnom meniju, bez sumnje će vam izmamiti osmeh na lice. I dok su likovi za vreme borbi predstavljeni u pikselizovanoj retro formi, ujedno sjajno animirani, ova kombinacija dva izuzetna i nesumnjivo kvalitetna vizuelna stila, sa grafičke strane postavljaju Duelyst u sam vrh igara ovog tipa, što se izgleda tiče. Ako imate vremena koje biste voleli da posvetite učenju i savladavanju jedne jako kvalitetne igre sa kartama koja deluje kao da ima jako svetlu budućnost, a uz to volite i strateški pristup igranju, ne tražite dalje. I dok gledam iza sebe u sve ono što sam rekao i mislim se – “gotovo je, niko ovo neće igrati nakon što pročita tvoje nepovezano trabunjanje Milane”, poslušajte moj trezni savet. Duelyst, iako poseban tretman za svakog šahofobičara, odlična je igra za svakog strpljivog igrača. Za svakog promišljenog kartaša. A ako niste ništa od ponuđenog. Probajte je. Možda i postanete neko baš takav. Autor: Milan Živković Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Moja Vita već oko godinu dana stoji sakrivena u fioci i štiti se od prašine. Slabo je Vita imala dobre ekskluzive još od početka svog života pa preko Persone 4 i danas – ništa. Izgustirao sam svoje Metal Gear-ove, Killzone-ove i Uncharted-e i čekao sam neku dobru ekskluzivu da me raspameti. Verovao sam u to i imao sam nade da ću jednog dana igrati igru na Viti koju ću pamtiti do kraja života a da to ne bude „Kajanje kupovine ovog sistema“. Taj dan je došao. Zamislite triler dungeon crawler sa fruit ninja kombatom, uvrnutom tematikom i crtanom grafikom. Ako ste uspeli da zamislite, dobićete Severed. Ova igra nam dolazi od DrinkBox Studija koji su zaduženi za fenomenalni Guacamelee! i vidi se grafički uticaj starijeg brata. Ako je Guacamelee! uzimao za tematiku luchadore-a, tako Severed koristi temu španskog Dana Mrtvih (El Dia de los Muertos) i to na atipičan način jer imate osećaj da ste u španskom paklu ali nigde ne vidite izuzetno prepoznatljive stvari, kao na primer kosture. Priča prati Sašu, devojku koja je misteriozno ostala bez ruke i koja se vraća u svoju kuću da bi videla da je sve uništeno i da su joj nestali roditelji i brat. Ubrzo potom se pred Sašom pojavljuje misteriozna groteskna figura koja joj daje mač i govori joj da krene u potragu za svojim roditeljima i bratom. Ostatak priče se objašnjava kroz zagonetne komentare dvoglave ptice (?) i raznih skrivenih slika i poruka koje ćete pronalaziti usput. Priča i razrešenje iste je jako kriptična i morbidna tako da neću ulaziti u detalje jer igru vredi probati i iskusiti. Mogu samo da kažem da ćete se više puta naježiti. Kretanje kroz igru je node-based što znači da se krećete od prostorije do prostorije iz jednog kretanja. U prostorijama, pored kombata, ne radite previše stvari. Pored skrivenih ručica, vazni koje možete da polomite i skrivenih vrata, nećete imati puno interakcije sa istim, što je šteta. Ono što ove prostorije ne čini dosadnim je dizajn. Vidi se da su dosta uticaja imali iz Guacamelee!. Šarenoliki hodnici tamnica i tvrđava vam neće ni u jednom trenutku dojaditi. Pa čak i da osetite monotonost, igra će preći na drugu tematiku i tačno zna kad je igraču potrebna promena pejzaža i okruženja. Nikada do sad se nisam osetio kao da developeri prate moj prolaz i znaju kad će mi postati monotono kako bi zamenili scene. Kombat je 90% samog gameplay-a. Ako umete da igrate Fruit Ninja, snaći ćete se i u Severed. Znaćete u svakom trenutku kada će vas napasti protivnici jer ispred prostorije gde se oni nalaze, stoji vatrica koja vas upozorava da vas tamo čeka nevolja. Ovo su uradili zbog interesantnog sistema unapređenja Saše o kom ću pričati malo dalje u tekstu. Svaki neprijatelj je jedinstveno dizajniran i neki su toliko originalni da sam par puta pomislio da nešto nije u redu sa ovim dizajnerima kad su uspeli da nacrtaju toliko groteskna bića. Svako stvorenje ima slabu tačku koju „sečete“ kratkim ili dugim prevlačenjima preko ekrana. Igra veoma precizno razume da li vi želite kraći potez, koji radi manje, ili duži, koji radi više štete. Kako bijete protivnike, tako vam se puni fokus metar, ako promašite slabu tačku ili vas oni udare, fokus se gubi. Kad skupite pun fokus metar i pobedite protivnika, dobijate mini igru gde imate mogućnost da isečete udove i druge organe tog čudovišta. Da, udove i organe. Svaki protivnik ima metar koji se puni oko njihovog portreta koji vam govori kada će vas napasti. Tad imate mogućnost da odbijete napad svojim mačem ako ste dovoljno precizni i brzi. U početku nećete imati muke sa borbom, ali kasnije, igra se trudi da vam zagorča život i moraćete mnogo više da se skoncentrišete i trudite da biste prešli neku sobu. Ti organi i udovi imaju veliku ulogu u igri. Svaki ud ili organ služi da unapredi Sašu na neki način. Na razne načine možete da je unapredite kao što je povećanje štete koju činite, veća šteta pri punom fokusu, veca odbrana itd. Od neprijatelja i iz vazni mogu da vam ispadaju delići tela (giblets – gibs), koje možete da „transformišete“ u bilo koji drugi organ ili ud koji vam fali za upgrade. Morbidno, ali zabavno. Pored mača imate još tri magije, ali spomenuću samo prve dve a nek treća ostane iznenađenje. Prva magija služi da na kratko zaustavite vreme što je veoma korisno ako vas napadne više neprijatelja, ali u tom slučaju primaju manju štetu od vašeg mača. Druga magija vam dozvoljava da „proždrete“ bafove koji protivnici imaju i da ih iskoristite za sebe. Obe magije mogu da se koriste tokom nivoa za otkrivanje skrivenih soba pa i za rešavanje zagonetki i puzli na koje naiđete. Preporučujem vam da pretražite svaku prostoriju detaljno jer se nikad ne zna na kom mestu možete naći upgrade za manu ili život. Severed nije igra bez mana, ali su one toliko zanemarljive i ne mogu vam narušiti sjajan osećaj pa čak i tenziju i strah dok igrate ovu igru. Prepreke su jednostavne i tajne prostorije se podosta lako otkrivaju i voleo bih da sam imao još neki izazov pored borbi. DrinkBox je uspeo jednostavne koncepte da podigne na najviši nivo i pokaže da čak i, nažalost zaboravljena, Vita može da ima svoje mesto pod suncem konzola nove generacije. Ako neko želi da „prošeta“ svoju Vitu opet, apsolutno preporučujem Severed. Autor: Igor Totić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Danas igre više nisu samo medijum za puku zabavu. Možda to zvuči loše na prvu loptu, ali zapravo nije tako. Zahvaljujući developerima i njihovoj želji da nam prenesu svoje ideje, emocije, iskustva, imamo igre poput Journey, To the Moon, Dear Esther, Firewatch, Life is Strange i sl, koje ne moraju da budu isključivo koncipirane oko ubijanja hordi neprijatelja ili prevazilaženja arkadnih izazova. Zli jezici bi rekli da to zapravo i nisu igre, jer odstupaju od konvencija duboko uklesanih u kamenu i ponavljanih kao 10 zapovesti, koje se ne smeju menjati i preoblikovati. Delom su u pravu, jer ako igra zapravo nema izazov i gejmplej mehaniku koju igrač treba da nauči i usavrši kako bi uspešno prevazišao pomenuti izazov, onda zapravo nije igra, zar ne? Paaa, i dalje je igra, ali ne po davno zacrtanim aršinima Ali moderne kompjuterske igre su mnogo više od toga, one predstavljaju interaktivnu art formu čije beskrajne mogućnosti izražavanja autori tek počinju da otkrivaju. Nešto poput filma pre 100 godina, od brze zabave za mase koja je oduševljeno gledala snimljene scene iz života ljudi i prestravljeno se saginjala u svojim sedištima kada bi njih naišao voz, do sedme umetnosti čije je nasleđe danas možda i uticajnije od knjiga, s obzirom na to da ljudi već odavno daleko lakše odluče da pogledaju film, nego li pročitaju knjigu… Dame i gospodo, dragi gejmeri, upoznajte se sa Fragments of Him, melanholični “walking simulator” koji želi da nam predstavi priču o Vilu, tragično preminulom protagonisti preko osoba koje su ga volele i koje pokušavaju da pronađu način kako da se nose sa strašnim gubitkom. Izvođenje igre se odvija iz prvog lica, poput FPS avantura. U ulozi ste nezavisnog posmatrača prisećanja najdražih, najtežih, kao i svakodnevnih trenutaka likova. Trenutci su prepričani kroz unutrašnje dijaloge, od samog Vila pred tu kobnu saobraćajnu nesreću, njegove bivše devojke, dečka i njegove bake. Naizgled, možda će vam seksualno opredeljenje protagoniste kao i izbor osoba koji iz toga sledi zasmetati. S obzirom na današnji trend da igre moraju da promovišu seksualne manjine, a u ovom slučaju i sporazumni ljubavni trougao koji je nedugo trajao između osoba koje su ga volele, možda ćete i s pravom i prezirom u očima odbaciti ovu igru, ali nakon ove recenzije nadamo se blažoj i tolerantnijoj reakciji. Igra se takođe osvrće na pomenutu činjenicu i obrađuje je kroz jednog od glavnih likova na zanimljiv način, ali da vam ne bi otkrivali detalje, ostavićemo to na vama da otkrijete ako se rešite da je odigrate. Kao što rekosmo, izvođenje igre se odvija kroz fragmente sećanja na lokacijama kao što su Vilov i Harijev stan na dan nesreće, kuća Vilove bake na Božić, razne lokacije u kampusu na kom su se Vil, Hari i Sara upoznali, stan nakon Vilove smrti i tako dalje. Lokacija zaista ima puno za jedan indie naslov, pa otud i odgovor na pitanje zašto je ova igra teška 8GB. Na tim lokacijama imaćete mogućnost interakcije sa pomenutim osobama i predmetima koji su naglašeni konturama raznih boja, za razliku od ostatka igre koja je pretežno obojena sivim tonovima, ali o tome nešto kasnije. Interakciju vršite kroz levi klik koji inicira delove unutrašnjeg dijaloga i animiranje likova u sceni, što suštinski pokreće naraciju i odmotava sećanje pred vašim očima. To bi otprilike bilo to, uz kretanje na “wasd” tastere, kroz igru ćete koristiti još jedno dugme za interakciju , odnosno levi klik – nije loše za jedan walking simulator, zar ne? Šalu na stranu, kroz ovu jednostavnu mehaniku, kliktanjem na predmete i osobe, sklapaćete fragmente u celinu i tako graditi sliku o Vilu, odnosno kako ga pamte osobe koje su ga volele. Voice acting je zaista sjajan za jedan indie naslov, kao i muzička podloga koja zna da probudi emocije i možda neke teške uspomene kod igrača. Vizuelni dizajn ove igre je takođe vrlo upečatljiv i originalan. Kompletna igra je urađena u nijansama sive boje uz vešto korišćenje drugih boja koje su karakteristične za sepia fotografije, doprinoseći sveukupnoj melanholiji koju ova igra evocira… Zbog svih delova prezentacije koji su skladno uklopljeni u celinu, teško da ćete ravnodušno ispratiti unutrašnja preispitivanja, gorko kajanje nad greškama, teške izbore koji su napraviljeni ili pomirenje sa realnošću i katarzom koja ovu sivu i tmurnu igru ipak na kraju boji blagim optimizmom. Igra uspešno prenosi viziju i ideju autora na igrače, koji neće otići razočarani ili nezadovoljni. Nažalost, postoji razlog zbog kog ćete biti vrlo nezadovoljni i razočarani, ako nakon ovog čitanja teksta potražite igru na Steamu gde se inače prodaje i shvatite da košta čitavih 20 evra. Ako tom iznenađenju pridodate i podatak da igra traje dva sata, zaključićete kao i mi da ipak treba sačekati ovu igru na (recimo letnjem) popustu, jer koliko god da je prezentacija igre skladna i priča melanholična, ipak je ne možemo okarakterisati kao remek delo koje vredi platiti po punoj ceni. Autor: Aleksa Petronijević Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Retko sam ljubitelj indi igara, pogotovo retro indi igara koje koriste 8-bit, 16-bit grafiku. Više bih voleo da vidimo nove ideje za savremene igre a ne da se držimo za nostalgiju i kukamo kako su igre ranije bile bolje. Ali, skrećem sa teme. Ako ste još tu i niste prešli na drugu recenziju, mogu vam reći da je Enter the Gungeon odlična igra. Enter the Dungeon je top-down, shoot-them-up, rogue-lite, dungeon-crawler twin-stick-shooter igra smeštena u jedan prelep i smešan paket generalno poznat kao „shmup“. Već od prvog momenta igre, kad izaberete vašeg heroja, ekran pršti od metaka, boja i eksplozija i nameće vam neizlečiv osmeh na lice koji ćete držati neko vreme dok igra ne postane nepodnošljivo teška. Ne treba puno vremena da prođe kako biste naučili da igrate ovu igru. Pokrećete izabranog heroja na WASD, nišanite mišem i levi klik pucanje do smrti. Ključna mehanika je dodge koji može da vas spasi od jednog napada ali samo u prvim frejmovima, ranjivi ste već pri kraju animacije. Takođe skupljate razne item-e koji mogu da budu pasivni ili aktivni bonusi. Svaki heroj kreće sa jednim predmetom koji karakteriše tog heroja i razlikuju se od oklopa koji vas štiti od jednog napada do zvanja dodatne municije i slično. Svaki nivo je nasumično generisani lavirint od prostorija odvojenih međusobno vratima i zbog toga, svaki put kad krenete igru, imaćete drugačije mape, iskustvo pa čak i težinu. Ljubitelji Ikaruge ili Jamestown-a će se pronaći u ovoj igri jer u kasnijim nivoima, mape će biti preplavljene mecima gde će svaki piksel biti bitan da preživite. Takođe, igrači Binding of Isaac-a će pronaći dotične tačke sa ovom igrom i neće se razočarati. Priča Enter the Gungeona prati pištolj koji je skriven duboko u tamnici koji ima moć da vrati korisnika kroz vreme. Ni meni nema smisla. Ali to je nebitno, jer ćete imati pregršt zabave pokušavajući da dođete do tog pištolja. Srž ove igre su oružja koje dobijate kroz igru. Apsolutno sve što vam padne na pamet, postoji u ovoj igri. Preko običnog uzija, lasera i raketa do letećih pratećih lobanja do puške koja puca bare iz kojih iskaču ajkule i, mog omiljenog, Mega-Man topa. Još jedan element koji uvodi dubinu igri je punjenje šaržera jer većina oružja ima određen broj municije u šaržeru i u inventaru. Uništavaćete neprijatelje na najčudnije i najsmešnije moguće načine i svaki pokušaj prelaska će vam biti poseban i unikatan. Kažem „pokušaj“ jer veoma mali procenat ljudi je uspeo da pređe igru do sad. Na svakoj mapi možete da uništite sve što je pred vama a čak neke stvari, kao što su stolovi, možete da prevrnete i koristite kao privremeni zaklon. Iznenađujuće je koliko ova jednostavna igra ima dubinu tokom izvođenja i koliko, na kasnijim nivoima, zahteva strpljenje, koncentraciju, upornost i reflekse od igrača. Neprijatelji će posle svoje smrti izbacivati prazne čaure koje možete da skupite i prodate NPC-u u radnji za ključeve koji se koriste za skrivene škrinje ili novo oružje. Tu nastaje dilema pa i problem jer su sve mape nasumično generisane a ključevi i oružja su skupi pa ne znate da li je pametnije da kupite oružje kod NPC-a ili da kupite ključ za škrinju i da se molite RNG bogovima za dobar drop. Ja sam u više navrata izabrao kocku i više puta sam se opekao, mada vama želim ogromnu sreću. Atmosfera igre i muzika su odlični. Mogu da garantujem da niko neće preskočiti prvi ekran instantno nego će barem dva puta poslušati uvodnu pesmu koja ostaje u glavi danima. Svaki neprijatelj, svako oružje i svaka stvar na mapi ima svoj šmek i na neki način pridodaje humoru igre. Prvi neprijatelji su hodajući meci koji pucaju na vas a jedna kraljica je nabildovana vrana sa minigunom. Da li treba još nešto reći? Velika zamerka igri je sistem napredovanja. Ako poginete, poginuli ste i morate sve iz početka. Iako svi mi volimo izazov, ti izazovi služe da nas unaprede i da nas spreme za kasnije, teže, nivoe. Ali, ako se vraćamo stalno na početak i stalno prevazilaimo lake protivnike i prepreke, igra gubi ideju progresovanja i utiče na igrača da joj se vraća samo periodično kad mu se igra a ne da bi je prešao ili postigao nešto u igri. Enter the Gungeon je zabavna igra sa malo mana, ali nije najbolja u svom žanru. Izazovna je ali ne motiviše igrača da je završi zbog svog perma-death sistema. Ovo je igra kojoj ćete se vraćati ako želite da se smejete preludim oružjama i situacijama u koje vas ona ubace, ali vas neće dugo držati. Autor: Igor Totić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Revolucija u Iranu iz 1979. godine i dan danas predstavlja jedan izuzetno zanimljiv fenomen za proučavanje, kojim se i dalje aktivno bave istoričari, politikolozi i sociolozi. U svojoj osnovni ona je pobuna protiv vladavine šaha (kralja) Reze Pahlavija, poslednjeg iranskog monarha, koja je ujedinila islamiste, levičare, komuniste, inteligenciju, umetnike i radnike. Koreni ove revolucije i njenog uspeha i danas su predmet debata i novih teorija, pošto se ona dosta razlikuje od „standardnih“ revolucija koje smo viđali kroz istoriju, pošto nema realnih osnova za njeno nastajanje i toliku uspešnost. Igra o kojoj danas pišemo pokušava dan nam prikaže ovaj period očima jednog mladog Iranca tog vremena, i da nam da neki dublji uvid u društveno stanje Irana u revolucionarnom periodu. Crni petak iz naslova se odnosi na događaj koji se dogodio 8. septembra 1978. godine, kada je oko 5000 ljudi izašlo na ulice Teherana uprkos policijskom času, prilikom čega je došlo do sukoba sa armijom i pogibije oko 60-80 demonstranata, što se uzima za jedan od prelomnih trenutaka u padu šaha Reze Pahlavija. U ulozi ste mladog Reze Širazija, ambicioznog fotografa iz dobro situirane porodice višeg srednjeg staleža. Kroz igru u retrospektivi pratite njegov povratak iz Nemačke u Iran, u nemirno revolucionarno vreme koje će ga i samo zahvatiti, mimo njegove volje. Snažni porodični odnosi su, kao i kod nas, u Iranu veoma bitni, i to će Rezi praviti problem kada bude donosio svoje odluke, jer nisu svi na istoj strani i ne gledaju isto na burna dešavanja u zemlji. Kroz 19 kratkih poglavlja pratimo revolucionarna dešavanja iz ugla „običnih“ Iranaca i pritom saznajemo o iranskoj kulturi, tradiciji i običajima, ali i o detaljima iz vremena revolucije. Kako je Reza fotograf, jedan od glavnih aspekata gejmpleja je njegovo slikanje, kako bi „pokazao svetu šta se dešava u Iranu“, i slikanje ključnih detalja kroz scene će vam otvarati nove unose i „stories“ odeljku menija, gde možete više saznati o konkretnim događajima. Svaka vaša slika je propraćena i autentičnom istorijskom slikom sa istom temom, uz tekst koji objašnjava ono što na slici vidimo. Za neke koji nisu previše upoznati sa iranskom kulturom, biće poprilično iznenađenje koliko sličnosti ima sa našim prostorima, što možemo „zahvaliti“ Turcima, koji su preuzeli puno toga od Persijanaca. Čini se da igra uspeva veoma dobro da faktografski i jednostavno prenese stanje u Iranu toga doba, nema „navijanja“ za neku od strana, već se prosto iznose stvari onako kako je bilo, dovoljno da neko ko se zainteresuje može dublje da zagrebe nakon igranja igre. Za kratko vreme igranja igra nas upoznaje sa velikim brojem glavnih aktera i čini se da nekako ne uspeva da ih dovoljno razradi. Tokom igre sam brinuo za možda dvoje od njih, dok ostali zaista nisu bili previše interesantni, pogotovo glavni ženski lik Bibi, koji bi trebalo da bude emotivni okidač za Rezu, ali jednostavno nije bilo trenutka koji bi tu vezu razradio kod igrača. Ipak, donekle plitke likove vadi sjajna glasovna gluma u kombinaciji sa uspešnim animacijama likova, što im je udahnulo život, a zašta su opet zaslužni isti ti glumci, koji su radili motion capture. Vizuelni dizajn igre je u cell shade stilu, koji izgleda poprilično dobro sa jedne strane, ali i loše sa druge, pogotovo kada su u pitanju one animacije za koje nije rađen motion capture, pa izgledaju potpuno neprirodno. Scene protesta imaju možda 5 različitih skinova za žene i muškarce skupa, što ostavlja jeftin utisak, kao da gledamo publiku sa Fife 98. Muzika u igri je sjajna, kombinacija orijentalnih zvukova sa dramatičnim, brzim tonovima koji naglašavaju napetost i ozbiljnost situacija u igri. Gejmplej (kao i ceo koncept i izgled igre, kad smo već kod toga), je 1/1 kopija Telltale avantura. Stil igre je toliko verno kopiran, da smo morali više puta da proverimo da li ova igra ima ikakve veze sa Telltale studijom, makar i kroz neke daleke veze, ali ne nema. Igra kopira apsolutno svaki detalj Telltale avantura, i da sednete da igrate igru bez znanja o čemu se radi pomislili biste da je neka nova Telltale igra. Dijalozi sa ograničenim vremenom, način donošenja odluka, poruke da će „x osoba zapamtiti vašu odluku“, prosti gejmplej elementi, način kretanja, listanje vaših odluka na kraju igranja, pa čak i pomenuta grafika, sve je do detalja preuzeto od Telltale igara. Ovo nije nužno urađeno loše, ali sam čin bukvalnog kopiranja tuđeg stila u kombinaciji sa blisko-istočnom tematikom ostavlja gorak utisak onih „turski supermen“ filmova, koje svi gledaju zato što su loši. Ovde to nije slučaj, igra je (uglavnom) verna i kvalitetna kopija svojih uzora, ali je i dalje očigledna kopija. Ukoliko vas interesuju bliski istorijski događaji čije posledice i danas utiču na globalna geopolitička kretanja i ukoliko ste fan Telltale avantura, preporučujemo vam da odigrate ovaj naslov, za koji će vam trebati nekih 2 sata igranja. Igra ima aljkavih momenata na svim poljima, ali isto tako uspeva da zaintrigira i u nekim osnovnim crtama objasni šta se to desilo u Iranu, zašto je došlo do revolucije i ko su bili učesnici te revolucije. Autor: Nikola Savić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Cornerstone je prepun neugodnih iznenađenja u vidu traljavih kontrola, užasne kamere, neispolirane detekcije kolizije i najgoreg od svega – bugova koji potpuno zaustavljaju progres u igri i prisiljavaju vas da je počnete igrati iz početka. Mešavinu depresije i frustracije koju smo osetili kada smo otkrili da gnezdo sa ključem nije na vrhu Alminog dimnjaka – i da se tamo definitivno nikada neće pojaviti osim ako ponovo pokrenete kampanju – nešto je što ne bismo poželeli ni najgorem neprijatelju. Švedski dizajneri iz Overflow Gamesa očigledno ne žure da poprave taj i druge bugove, budući da će patch možda biti (a možda i ne) objavljen “u narednih nekoliko nedelja” zbog toga što “trenutno imaju drugi prioritetni projekat”. Eh, muke naše. Srećom, igra je veoma zabavna i zasigurno ćete dobrim delom ignorisati bugove samo da biste videli novu lokaciju, quest ili novu liniju otkačenog dijaloga. The Song of Tyrim je akciona avantura otvorenog sveta, urađena po uzoru na The Legend of Zelda: The Wind Waker – na raspolaganju imate 8 ostrva koje morate istražiti, a svet u igri je dizajniran u niskopoligonalnom stripovskom stilu. Kako biste istražili ostrva, najpre se trebate, je li, dovući do njih, a za to ćete morati izgraditi brod. To nas dovodi do ključne gameplay mehanike u Cornerstoneu: craftinga. Moraćete sami da napravite sve što vam je potrebno za uspešno tumaranje svetom igre – od oružja, oklopa i štitova, pa do zavoja, sanduka i eksplozivnih buradi. A, kako biste izgradili ove stvari, biće vam potrebna hrpa resursa i recepata koje sakupljate detaljno zavirujući u sve ćoškove lokacije na kojoj se trenutno nalazite. Priča vas stavlja u opanke dečaka Tyrima, koji se odmetne na put pronalaska svog oca i otkrivanja razloga nestanka muškaraca iz vikinškog sela Borja. Iako je Borja tutorial područje obeshrabrujuće dosadno, ostatak igre je maestralno dizajniran, bogat misterijama i dungeonima. Mnoge lokacije su nelinearne i nude višestruke puteve stizanja do odredišta, kao i slobodu da neprijatelje “odradite” kako želite, u zavisnosti od vaše opreme i zdravlja. Možete se sa njima direktno obračunati, ali se možete i šunjati oko njih. A, možete im se i prišunjati s leđa i zatući ih daskom. Šta god vam odgovara. Borba je bazirana na jednostavnoj kombinaciji blokiranja protivničkih napada i dobro tempiranih kontraudaraca. Dopalo nam se kako ovde naglasak nije na borbi, jer većina Cornerstoneovog gameplay iskustva dolazi od istraživanja i uživanja u “laganini” priči. Mnogi opisi, razgovori i questovi u igri su pomalo humoristički (zavisno od toga da li vas vicevi tipa “Šta je malo crveno i ide liftom gore-dole” nasmejavaju) – uzmite za primer ovaj natpis na vikinškom kamenu u Borji: “Ovaj kamen obeleežava Borjin prvi uspeh u bici. Invazija je počinjena od strane usamljenog protivnika, Elofa Debelog. Halvadan, koji je tada još uvek bio jedini stanovnik Borje, video ga je kako se penje uz Borjine stene. Kada je Elof prišao užarenim ostacima Halvadanove logorske vatre, Halvadan je na njega s visine gurnuo ovaj kameni blok te tako zgnječio Elofa. Čak i danas, jedan deo Elofa je prilepljen za ovaj kamen.” Dodajte tome questove tipa pronalaženje šunke da nahranite izgladnelog domara u akademiji ludih čarobnjaka kako bi vam ovaj dao knjigu ribljih takos recepata i možete zamisliti na šta čitava stvar liči. Ovi questovi vas šalju na put kroz najrazličitije dungeone i lokacije, od pitoresknih sela, pa do rudarskih tunela zajedno sa vožnjom u rudarskim vagonima kao u Indiana Džouns filmovima. Mnoge od Cornerstoneovih zagonetki (šta, mislili ste da ovde nema zagonetki?) su bazirane na pomeranju, razbijanju i blokiranju raznih objekata, budući da igra ima veliki naglasak na simulaciji fizike. Na ovaj način, jednostavne bitke koje bi inače bile dosadne, mogu izgledati spektakularno nakon što raznesete nekoliko neprijatelja odjednom i svedočite njihovim otkinutim udovima i glavama koje lete okolo i stvaraju nered na tlu koji vam usporava kretanje. Nažalost, kao i u mnogim drugim igrama koje su debelo zasnovane na fizici, Cornerstoneov fizički model je bugovit, jer zbog njega možete zaglaviti između kutija ili poginuti dok se pokušavate otkotrljati iz gomile smeća dok ste okruženi izuzetno neprijateljski raspoloženim kosturima. Iako Cornerstone ima jednostavan vizuelni stil, njegov svet uopšte nije jednostavan, naročito zbog toga što se veliki deo interakcije sa okruženjem vrti oko fizičkog modela. Svet igre sadrži brojne stvarčice koje možete šutnuti, odgurnuti, uništiti ili baciti prema nečijoj glavi, što može imati krajnje negativne posledice za performanse u slučaju da koristite kantu od kompjutera. Ako ste, recimo, zaglavili sa dvojezgrenim AMD-ovim procesorom iz doba dinosaurusa, predlažemo da u launch opcijama igre unesete “-force-gfx-direct” parametar – ovo je učinilo čuda za naše testiranje te je zaustavilo protrzavanje u zagužvanijim i većim lokacijama. Uprkos tome što je Cornerstone generalno dobro dizajnirana igra, nakon nekog vremena će bugovi i prethodno spomenuti problemi početi da vas mnogo iritiraju. Kada to kažemo, mislimo na to da ćete nakon 8-10 sati igranja poželeti da se ubodete viljuškom u čelo radije nego da ponovo prolazite novu kljakavu borbu ili “kreiraj sanduk-skoči na višu platformu” sekvencu, pakleno zakomplikovanu bagovitim fizičkim modelom i kamerom koja se u užim prostorima kreće na sve načine, osim na onaj koji vam je potreban za kvalitetan pregled akcije. Tu je i problem konstantnog craftinga svega što vam je u datom momentu potrebno. Hajde da budemo iskreni: ovakav sistem nije ništa dugo nego produžena animacija za opremanje oružja i opreme. On ovde nema nikakvu funkciju. Osim ako vam dopušta da gradite vlastita naselja i drastično menjate opremu, crafting ne dodaje ništa smisleno igri. Međutim, pošto imamo običaj da odvajamo bugove od objektivnog kvaliteta priče, questova i level dizajna, moramo naglasiti da se ispod svih bugova i nepotrebnih gameplay dodataka ovde krije veoma fina igra. Nakon jednog ili dva patcha, Cornerstone će biti super. Igra je interesantna, opuštajuća i najvažnije od svega – zabavna. Autor: Senad Matić Karić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kad su u pitanju igre sa motivima čudovišta i tamnica obično ste u ulozi heroja ili grupe heroja koji ubijaju iz prve kategorije, a pljačkaju iz druge. Međutim, sa pojavom igara kao što je legendarni Bullfrogov Dungeon Keeper popularizovan je obrnut pristup gde igrač kontroliše vladara tamnice u pokušaju da na svaki način ubiju ili barem zagorčaju život avanturistima koji su došli u posetu sa namerom da ponesu po neki, kahm, suvenir. Jedna od takvih igara je Boss Monster koja je ruku delo programerskog tima pod imenom Plain Concepts Corp, a bazirana je na popularnoj kartičnoj igri Boss Monster: The Dungeon Building Card Game koja je izašla 2013, a godinu dana kasnije je bila jedna od nominovanih za najbolju tradicionalnu kartičnu igru. Koncept igre je…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Druga epizoda najnovijeg izdanja iz Hitman serijala je pred nama, spremna da dokaže da su izdavači bili sasvim u pravu kada su se odlučili za epizodično rasparčanu igru o čuvenom plaćenom ubici. I da li su bili u pravu? Teško je priznati ali… Poprilično jesu. Jer druga epizoda se savršeno nadovezuje na prethodnu i priču, kao i sam gejmplej, odvlači baš u pravu stranu – šireći mogućnosti igranja ali i sam nivo, u jednu ogromnu, detaljima ispunjenu lokaciju. Vreme je da agent 47 malo osunča svoju epski-obrijanu glavu, pod vrelim zracima sunca italijanske Sapience. Kako ste bez sumnje odigrali prvu epizodu, ovde ćete se naći na dobro poznatom terenu. Mehanika je ostala ista, s tim što ćete kroz ovaj ogroman nivo zasigurno pronalaziti još više…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Nove generacije konzola su prisutne u našim domovima već neko vreme, a bilo je samo pitanje momenta kada će franšiza koja uskoro puni 15 godina, ugledati svetlost dana i na Playstation četvorci. Ratchet i Clank su konačno stigli i mora se priznati, izgledaju bolje nego ikad! Doduše, da izgledaju gore, ne bi valjalo nikako, ali nemajte brige – momci i devojke iz Insomniac Gamesa su vredno radili i pred nama je prava punokrvna triple A svemirska avantura! Izlazak igre je tempiran tako da će se, paralelno sa njom, u bioskopima pojaviti i prvi animirani Ratchet and Clank film, pa će fanovi igre imati razloga za duplo zadovoljstvo. Film nismo još naravno imali prilike da pogledamo, ali ako se po jutru dan poznaje, ili u ovom…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

U poslednjoj deceniji i po, televizija i bioskop su zamenili uloge. Televizija sad ulaže u serije koje imaju intrigu, teraju na razmišljanje (Breaking Bad, The Wire, Black Mirror) dok veliko platno ulaže najviše u blockbustere (Avengers, X-Men, Hunger Games). Serije su ranije bile sitkomi, kratke zabave (naravno sa izuzecima) dok smo u bioskopima gledali Dežurne Krivce, Fight Club i dr. Quantum Break pokušava da ode još dalje pa da spoji video igru sa serijom koja koristi živu glumu. Nisu prvi koji su pokušali ovako nešto (Battlefield: Hardline – svi znamo da ne treba da pričamo o ovoj igri) ali, iako izgleda kao jeftina serija, izgleda autentično. Šteta što je gameplay ispod prosečan. Priča prati Jack Joyce-a (Shawn Ashmore – X-Men) koji sa svojim prijateljem Paul…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Postoji jedan Internet meme koji mnogi znaju, ali je mnogima iz sećanja isparila borilačka igra iz koje je proistekao. Takozvani Combo breaker uzvik, tačnije C-c-c-combo breaker bio je i ostao zaštitni znak Killer Instinct, jednog od najljućih takmaca Mortal Kombatu krajem prošlog veka. Mnogo godina kasnije, KI se vratio na scenu i to u velikom stilu. Igra je ove godine ušla u teću sezonu i sa istom se pojavilo PC izdanje koje smo testirali. Da budemo iskreni, ovo je najbolji trenutak da počnete sa igrom jer su do sada ispeglani brojni problemi i celo iskustvo je mnogo bolje. Jedna od najimpresivnijih stvari u igri je izbor likova, tj. njihova raznovrsnost. Svaki borac je mehanički unikatan, od spiska poteza do nekih specifičnosti koje utiču na način…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Retko koja igra ima taj kapacitet da svojom pojavom, inovatinovšću i kasnije svojim statusom izmeni igračku industriju u određenom pravcu i ostavi toliki trag i na igrače, i na programere, a i na izdavače istih. Takve igre se naravno pojavljuju tek par puta u deceniji, ali kada sada, 5 godina nakon njegovog izlaska, spomenete fenomen zvani „Dark Souls“, vrlo će vam biti jasno u kom pravcu ide priča. Svedoci smo najezde naslova, koje u celini ili nekom svom segmentu, pokušavaju da što više iskoriste pečat koje nose Souls igre i prigrabe i prilepe koji epitet i za sebe. Hyper Light Drifter nije prvi, a sigurno nije ni poslednji naslov koji se uhvatio u to kolo, pokušavajući da otkine za sebe deo kolača, i trudeći se…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Verovatno je svako od nas lamentirao nad zlehudom sudbinom p&c avantura, šta se dogodilo i kako je jedan, nekada vrlo popularan, žanr igara završio tu gde jeste, u zapećku, skoro pa zaboravljen sa tek ponekim manje ili više uspešnim ostvarenjem dovoljnim da tek ovlaš zadovolji apetite sladokusaca ovih naslova? Donekle, za takvo stanje stvari krivi su i sami proizvođači, jer u jednom trenutku igranje p&c avantura pretvorilo se u “lov u mutnom na piksele” ili na odgonetanje nečijih “somnabulnih tripova” koji nemaju dodirnih tačaka, bilo sa logikom bilo sa zdravim razumom, što je igrače dovodilo u situaciju da nasumičnim kombinovanjem predmeta u inventaru pokušavaju da pronađu određenu kombinaciju kako bi nekako, često na jedvite jade uspeli da privedu kraju ono što su započeli…. No, vratimo…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Kao prvo i najvažnije sama igra predstavlja jedan veoma zanimljiv eksperiment u priči i gameplay, onaj koji se ne viđa često iako dosta igara to želi da naglasi da ima. A to je da svaki vaš izbor u igri će uticati ne samo na ostatak priče nego i na sam kraj. Sam kraj koji će u većini slučajeva biti katastrofičan ili ubojit po vas i stime to neće biti kraj nego samo još jedan pokušaj. Da malo pojasnimo priča počinje kao i većina bajki sa nekada davno u svetu lebdećih ostrva Reynaldo poznati pirat koji je harao po ostrvima obećava svojoj majci na samrti da će se odreći opasnih avantura kako nebi završio na vešalima. I tako dok je dane provodio u muzici, kartama i…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – click here! Bio sam više nego uzbuđen za ovaj naslov jer sam mislio da će da me opet udari po nostalgiji i vrati stare dane Supreme Commander-a. Igra je reklamirana kao DirectX12 igra koja će da pokaže sve sposobnosti koje DirectX12 nosi sa sobom. Ostao sam razočaran. Ashes of the Singularity je smeštena u 2178 godinu gde je čovečanstvo doživelo vrhunac i krenulo „hrabro gde drugi nisu išli“. U jednom trenutku, njihov sopstveni AI se pobuni protiv njih i oni sada ratuju. I to je to, to je skoro cela priča. Ni malo mašte, ni malo originalnosti. Priča je dosadna i ispričana je kroz tekst koji samo iskoči u sred misije. Na primer, u jednoj misiji sam…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Japanski akcioni RPG svakako je žanr koji broji mnoštvo naslova, ali nije prečest slučaj da jedan proslavljen proizvođač klasičnih, poteznih RPG-ova izađe iz okvira svog razrađenog žanra i napravi igru više akciono orijentisanu. No i to se dešava, kao upravo sa kompanijom Gust i njihovom najnovijom igrom – Nights of Azure, od skoro lokalizovanom za zapadno tržište. Pred nama je jedan čistokrvni japanski akcioni RPG, u svom punom sjaju. Prvo što će vam privući pažnju jeste specifični vizuelni stil za koji se Gust odlučio, a karakterišu ga šarenoliki i tamniji tonovi boja kojim su naglašeni kako nivoi tako i likovi. Nema sumnje, Nights of Azure izgleda odlično. Ali na žalost, samo na slikama. U pokretu, već je u pitanju druga priča. Igra “pati” od klasičnih…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Zemlja je ravna! Kad kažemo ravna mislimo dvodimenzionalna, a kad kažemo Zemlja mislimo na svet platformske igre Flat Kingdom. Simpatična 2D „paper-craft“ platforma proizvod je kompanije Fat Panda Games posle uspešnog Steam Greenlight programa, a inspiracija u vidu igara Tearaway i Super Mario Brothers očigledna je još od uvodnog ekrana. U Flat Kingdomu kontrolišete dvodimenzionog junaka inventivnog imena Flat koji priskače u pomoć kralju Flat Kingdoma kome je misteriozni zlikovac oteo ćerku i magični artefakt zbog čega ceo svet polako postaje trodimenzionalan. Oh šoka, oh horora! Igra je podeljena na svetove u Super Mario Brothers stilu, a napredovanjem kroz istu otkrivaćete polako priču, upoznavaćete nove likove, ubijati kraljice i skakati kao blesavi. Ono po čemu je Flat Kingdom najprepoznatljiviji je sam junak igre koga ćete…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

This review is also available in English – click here! Bićemo iskreni sa vama: grafika ove igre nam se više sviđala kada je prvobitno izašla pre 18 godina. Redux verzija je presvetla i šarena kao da je smeštena u filmskom studiju (teorijo zavere, ahoj) umesto u slabo osvetljenim područjima Meseca, Venere, Marsa i drugih planeta, dok je original imao mračan i zlokoban izgled. Znate, brodovi i građevine koji svetle kao Božićna drvca nisu baš energetski efikasni, a bogami ni neprimetni za uvek naoštrene protivnike. Kakogod, gameplay je ovde netaknut, što je jedina zaista bitna stvar. Battlezone 98 Redux je HD grafička nadogradnja klasika iz 1998. godine, poprilično intrigantne stvarčice koja je u to vreme donela jedinstvenu kombinaciju FPS i RTS gameplaya. Upravljate teško naoružanim lebdećim…Čitajte još [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]