SolidChief

“Tales of” serijal nastavlja jako posle predhodne igre, Tales of Zestiria, i to po prvi put sa glavnim ženskim likom. Nju će dodatno pratiti banda otpadnika, čudoviša i pirata što dodatno pobija klasične postavke JRPG igara i njihovih odabranih heroja koji će osloboditi svet od zla. Glavna tema ove veoma mračne instalacije u serijalu će biti borba emocije protiv razuma. No, kao i svaka priča, i ova počinje poprilično bezazleno u malom seocetu na obodu šume. Idilu narušavaju dva veoma mračna događaja, koja menjaju njegovu sudbinu i živote njegovih stanovnika. Ponajviše našoj glavnoj (anti)junakinji Velvet Crowe koja u nemilom događaju gubi sve što joj je drago i postaje demon koji se hrani ostalim demonima. Od tog momenta kreće njena osvetnička potera za čovekom odgovornim za sve njene gubitke. Čovekom koji je proglašen herojem, spasiocem države od strane horda demona. Kako bi došla do njega i vratila mu milo za drago, Velvet će se udružiti da drugim demonima i otpadnicima, gde pritom svako od njih takođe ima neki razlog ili skriveni motiv da prati nju. Ovakve priče je teško prikazati, a da likovi ne budu brutalno ili čak komično zli, no Tales of Berseria nalazi savršeni balans i dodavanjem par naizgled nevinih likova održava ravnotežu cele postave. I u ovome leži najveća snaga ove igre, priča koja će se dotaći najtamnijih delova ljudskog srca, nesrećne Velvet i njene nezasite potere za krvavom osvetom, te veoma upečatljivi karakteri sa kojima će se susretati i njihove međusobne interakcije. Gameplay nastavlja sa istim borbenim sistemom primenjenim u prethodnoj igri, Linear Motion Battle System (LMBS), ali menja i podešava nekoliko opcija u njemu. I dalje ćete se po glavnoj mapi kretati sa jednim od likova kojeg odaberete, ali kada naletite na čudovište prelazite na malu mapu za borbu. Ovde ćete se slobodno kretati po 3D bojištu u kom nećete imati ograničenja za kretanje, ali moraćete da pazite na novu Soul Gauge mehaniku koja će vam ograničavati broj akcija i napada. Soul Gauge bar možete ne samo popunjavati, nego i povećavati vezivanjem dobrih kombo poteza ili pak smanjiti, bilo svojevoljno, bilo posledicom napada nekog neprijatelja. Ovakva mehanika dovodi do toga da protivnici mogu lako blokirati vaše poteze ukoliko ne pazite, konstantno napadate, ili ne vezujete kombo poteze. Što se njih tiče, za vezivanje istih koristićete Arte sposobnosti koje ćete odbijati i učiti kako budete napredovali kroz igru, a onda ćete ih stavljati u komboe i vezivati za jedan od četiri tastera. Ovo nije jedino što ćete raditi zarad pobede u borbi, pored toga tu su i Hidden i Mytic Arte, Blast Gauge, Switch Blast i mnogi drugi sistemi koje će vam igra polako otključavati i objašnjavati kako funkcionišu. Ako na to dodamo da svaki deo opreme dodatno može pojačati ili dati sposobnosti, ova igra polako postaje raj za min-max igrače i mala glavoboljka za obične igrače. A kad kažemo da će igra polako otključavati sisteme igračima to i mislimo, pošto čak i posle 6 do 7 sati igranja i dalje ćete dobijati nove instrukcije i opcije da se sa njima igrate. Od sistema podešavanja izgleda likova, preko skupljanja Katz duša, rasklapanja i unapređivanja opreme, pa sve do kuvanja, krstarenja i istraživanja dalekih mora kao i brdo drugih mini igara. Kad na sve ovo dodamo da u bilo kom momentu možete prebaciti kontrolu na druge likove u grupi i iskusiti njihov still borbe, Berseria samo dodaje i dodaje sve više stvari da vam zaokupira vreme. Sa druge strane, mape i lokacije na kojima se krećete su u suštini gomila hodnika sa veoma malim brojem zapravo otvorenih deonica, ali bar su sve logički ozidane i nećete naletati na previše nevidljivih zidova, ili bar ne onih očiglednih. Grafika je komplet urađena u anime cell-shaded stilu, ali na žalost koristeći malo zastareli engine kako bi igra mogla da se izgura i na PS3 konzoli. Tako da, pored veoma detaljnih i lepo dizaniranih likova, dobrih akcionih sekvenci i poteza, kao i full anime sinematika ili 2D sekvenci, imaćete priliku da vidite i veoma krute i loše animacije, poprilično praznjikave mape sa veoma bazičnim detaljima na okolini, bilo u gradu, tamnici, šumi ili pećini. Što čini poveću manu za igru koja izlazi u 2017. godini. Bukvalno prva opcija koja će se pojaviti kako pokrenete igru je da li želite da zvuk bude na engleskom ili japanskom. Iako glasovni glumci sa engleskog govornog područja daju sve od sebe i relativno dobro prenose glasove glavnih likova, to se ne može reći i za obilje sporednih koji će se često oglašavati. Doduše, ova opcija će se uvek pojaviti pošto pokrenete igru, tako da uvek možete promeniti na originalni japanski. Muzika je opet tu i tamo, tokom borbi bombastična i energetična, taman da lepo prati obilje akcije, ali takođe će često biti preglasna i repetativna dok budete samo trčali kroz mapu. Što se PC porta tiče (koji smo mi igrali) on je sasvim fino odrađen sa obiljem korisnih opcija, brzog učitavanja i bez ikakvih grafičkih ili gameplay grešaka. Developer se čak i potrudio da sve komande rasporedi tako da korisnici tastature i miša mogu nesmetano da igraju, što treba jako pohvaliti, ali čak ni njima nije najbolje to pošlo za rukom tako da će Berseria ipak biti bolje igrana sa kontrolerom. Tales of Berseria predstavlja iznenađujuće dobar nastavak višegodišnjeg serijala. Igra sama po sebi je odlična uvodna tačka za nekog ko hoce da uskoči u Tales of serijal. Sa odličnom pričom o tragičnim slomljenim likovima, dobrim sistemom borbe koji će vam konstantno davati nove opcije i obiljem stvari da se radi sa strane, ova igra će vam pružiti sate i sate zabave i akcije. Obavezna preporuka za JRPG fanove, ljubitelje nestandardnih priča i likova, kao i one koji vole dobru akciju i borbu. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Koliko li je kul biti haker kao u filmovima? Potpuni punk od života gde svakome (digitalno) pokazujete srednji prst, obarate čitave sisteme brzinskim čukanjem po tastaturi, šaljete klipove svakog poduhvata vašim pratiocima a u pozadini trešti Prodigy – One love. OK, možda smo samo previše gledali Hackers, ali nam je takav utisak ostavio Watch Dogs 2. Odmah po pokretanju kampanje primetićete nešto potpuno šokantno – likovi su u stvari jako zabavni i duhoviti! Znamo, neverovatno da je ovako nešto izašlo iz Ubisofta, naročito posle prve igre u kojoj je glavni lik bio toliko interesantan da su mu svi zaboravili ime. Priča se direktno nastavlja i vidimo kako će zloglasni operativni sistem da kontroliše ceo grad i prati živote stanovnika. Vodeći Markusa Holoveja, pridružujete se urnebesnoj hakerskoj grupi Dedsec i u totalnom Anonimus stilu pravite haos po gradu. U stvari, još bolja paralela je sa filmom ”Who am I” u kome takođe grupica hakera iz čiste sprdnje hakuje sve i svakoga. Šta kažete, niste gledali? Onda obavezno pogledajte taj film pre igranja WD2. Grad po kome ćete praviti haos je San Fracisko, rodni dom Silicijumske Doline (Silikonska Dolina je, khm, negde drugde) i jednako je živopisan kao vaša hakerska družina. SanFran je potpuno povezan na zloglasni ctOS pa će i vama biti na raspolaganju mnogo više meta za difejsovanje i, konačno, skupljanje što više followera. Recimo kao Twitter, samo vas manje maltretiraju ratnici iz fotelje. Garantovano ćete naći desetine referenci na pop kulturu, parodije na sve i svašta, od stereotipa do stvarnih ličnosti. A znate li kako dolazite do oružja? 3D štampanjem, naravno! Igra je još jednom open world, mada drugačije nismo ni očekivali od Ubisofta koji bi i Just Dance prebacio u open world ako ikada smisli kako to da izvede. Mapa će vam biti stalno krcata misijama i sporednim razbibrigama, a naravno sve to pregledate preko vašeg moćnog smartfona na koji možete instalirati gomilu glupavih aplikacija. Jedna od njih je i nešto poput SoundHound kako biste ”lovili” nove pesme za vaš plejer. Kad smo se već dotakli muzike, izbor je zaista odličan i savršeno odgovara atmosferi igre. Tehničkih problema nije bilo… previše. Može vam se desiti da se u hubu stvore klonovi likova, ali bi to trebalo da je zakrpljeno u trenutku kad ovo čitate. S druge strane, na Xboxu učitavanja nisu predugo trajala što je za svaku pohvalu kada se uzme u obzir koliko dobro izgleda svaki kutak igre. Šteta je samo što ćete po gradu morati ozbiljno da se lomatate i često menjate prevozna sredstva koja se ponašaju tek malo bolje od onih iz prethodne igre tako da ćete se uglavnom oslanjati na Markusove parkur veštine. Pored telefona, na raspolaganju imate i neke gedžete poput drona (to je sad moderno valjda) kojim možete da izviđate i generalno imate bolji pregled situacije, a kada baš zagusti tu je staro dobro roštiljanje iz zaklona visokih taman do struka. Ovde igra jako liči na GTA 5 tako da nemamo zamerki, sem da po pitanju priče nije baš logično da veseli borac za Internet pravdu prosvira mozak stražaru koji ga odvlači od servera, ali hajde, ne mora baš sve da ima smisla. Watch Dogs 2 nije sjajan koliko je trebalo da bude, ali je definitivno igra koju je Ubisoft nekada davno najavio kao zabavni i blesavi hakerski sandbox. Pored svih igara koje je ovaj izdavač servirao ove godine, Watch Dogs 2 je jedina igra kojoj bismo se rado vratili posle recenzije. A za neki tamo Watch Dogs 3 nadamo se da će im biti ”treća sreća” i da će konačno ukapirati kako funkcioniše automobil. Autor: Stefan Starović Igru ustupio ComputerLand. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

DOOM, Falout 4, Skyrim. Tri sjajne igre iz Bethesda kuhinje, igre AAA kvaliteta koje, svaka na svoj način, mogu bez problema da vam ”pojedu” nekoliko desetina sati. Sem što u svima na akciju gledate iz perspektive prvog lica, nemaju puno sličnosti. U stvari, sem još jedne – sve se nalaze u novom DLC paketu flipera. Zen studio nam je doneo novu adaptaciju video igara u svoj Pinball FX2, pa posle odličnog Portala imamo priliku da vidimo koliko dobro dva RPG-a i jedan FPS funkcionišu kao fliperi. I, bez naročitog iznenđenja, adaptacija je odlično izvedena. Kao i uvek Zen tesno sarađuje sa vlasnicima licence pa je pažnja posvećena svakom detalju na tabli, od fontova na elementima, do animacijama velikih likova koji dominiraju svakim od ovih flipera. Osećam da se ponavljam kad god testiram novi DLC iz Zena, ali ljudi zaista sjajno rade svoj posao i potpuni su fanatici za detalje. Što se tiče ove adaptacije, bez pogovora je da su prevazišli sebe, ne samo po pitanju audiovizuelnog kvaliteta, već i načina na koji su kompleksni sistemi igara prebačeni u flipere. Pa krenimo redom… Skyrim je tabla koju jednostavno morate imati u svojoj kolekciji, tačka. Ovaj fliper je dizajniran da mu se stalno vraćate iz jednog jednostavnog ali genijalnog razloga – vaš Dovahkiin se prenosi između kredita. Baš kao i izvorna igra i ovakav Skyrim stalno snima vaš napredak pa ćete tako kroz svaku partiju polago levelovati svog lika, opremati ga novom opremom i lagano čistiti questove. Na sredini stola će se povremeno pojavljivati protivnici čijim pobeđivanjem dobijate zlatnike i loot, a čak možete odmeriti jačinu udaraca držanjem dugmeta, baš kao u igri. Dok smo čekali da nam stigne ovaj DLC, brinuli smo se koliko će neki kompleksniji delovi Skyrima biti preneti na tablu, a iznenadilo nas je što ovde imate čak i krčme u kojima možete prespavati, razne gilde koje vam pasivno daju bonuse na razne stvari kao i kraftovanje, mada je za to potrebno jako dugo igrati. DOOM fliper je adaptacija najnovije igre tako da prati njen vizuelni stil i misije se zasnivaju na onima koje ste igrali u kampanji. Ovo je najbrža tabla iz paketa i zaista je uspešno preneta agresivnost Dooma i frenetična atmosfera svakog okršaja. Imaćete čitav arsenal oružja, gomilu demona koje ćete raznositi u paramparčad, a u pozadini će treštati ista ona sjajna muzika iz ”velikog” izdanja. Doom možda nema perzistentnost kao Skyrim fliper, ali zato ima veću raznolikost zadataka i misija koje ćete moći da izvršavate i osvojite milione poena. Takođe je zanimlja novina pokretnih bumpera koje igrač okreće i tako održava lopticu u igri. Poslednji i ništa manje bitan fliper je Fallout, koji poput Skyrima ima RPG elemente. Svaku rundu na Fallout tabli počinjete kreiranjem lika – izborom da li ćete imati muškog ili ženskog lika, raspodelom poena po SPECIAL i izborom pratioca koji će vam davati neke bonuse. Dalje sledi avantura po postapokaliptičnoj pustoši, skupljanje čepova kao valute i istraživanje brojnih nuklearnih skloništa. Priključićete se nekoj frakciji i za njih raditi misije, a pritom morate motriti na radijaciju koja se kupi na vašem liku. Čepove Nuka-kole možete trošiti na raznu opremu u prodavnici i tu je najveća zamerka za ovaj fliper. Navigacija kroz prodavnicu je putem Pip-boya i morate da listate predmete jedan po jedan, što znači da ćete proći nekoliko ekrana dok ne nađete opciju za napuštanje prodavnice. S obzirom da se prodavnica jako često otvara i lako je greškom pogoditi tu metu, ovo stalno drndanje pravi mini glavobolju. Sve u svemu, sjajan DLC koji vredi nabaviti čak i ako niste najveći ljubitelj Bethesda igara. Table su među najizazovnijim koje smo do sada igrali, ali to znači i da smo im se rado vraćali da navežbamo sve pogotke. Možda najčudnija stvar oko ove kolekcije je potpuni nedostatak Dishonored flipera, naročito jer je igra dobila nastavak pre samo mesec dana i ovo je bila savršena prilika da se igračima skrene pažnja i na ovu odličnu igru. Ali, i pored toga, Bethesda Pinball ima našu potpunu preporuku. Za sasvim fer cenu se dobija neverovatna količina zabave. Eh, kad bi još postojao i pravi Doom fliper… Autor: Bojan Jovanović Igru ustupio Zen Studios. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada su ICO i Shadow of the Colossus na PlayStation 2 konzoli ušli u istoriju kao sinonim umetnosti u industriji video igara, svi smo bili sigurni da nas naredna igra iz istog studija očekuje veoma brzo. Iako su najave za projekat Trico stigle ubrzo potom, niko nije mogao da pretpostavi u kakav tragični pohod će se razvoj ove igre pretvoriti. Mnoga odlaganja, napuštanje razvojnog tima i najavljen prelazak na PlayStation 4 platformu, naterali su nas da pomislimo da igri nije suđeno da bude objavljena. Ali uprkos svemu ovome, u periodu kao i sličnom sudbinom nošen Final Fantasy 15, The Last Guardian je uspeo da se otrgne neodređenom razvoju i bude objavljen. Kao veliki ljubitelj prva dva naslova, proživevši iskustvo koje ova igra nosi, osećam neukrotivu želju da smesta ukažem na sve njene nedostatke. Na sve ono što je dug razvoj popločan poteškoćama naneo jednoj prelepo začetoj ideji dostojnoj svojih prethodnika. Zato bez dlake na jeziku, dopustite da vam kažem par reči o… Kontrolama. Ono od čega su patile i prethodne dve igre, bile su krute kontrole koje su često pružale osećaj kao da pecate, više no da kontrolišete kretanje karaktera. Nešto na čemu se moglo mnogo više poraditi, ostalo je prisutno i ovde. Vaš lik će besomučno trčati ili se usporeno šunjati. Nedostatak zlatne sredine učiniće da se, sve dok se u potpunosti ne naviknete na kontrole, rastrčite po ekranu kao pijani pauk. Dobro, ovo nije sprečilo ni prethodne igre da se smatraju remek-delima, zašto bi ovde smetalo? Možda zbog kamere? Kamere koja se zaglavljuje u svemu na šta naleti, a pokreće se podjednako neartikulisano kao i glavni karakter. Uz to, svako njeno resetovanje koje se može odigrati i desetinu puta u sekundi, deluje kao video editovanje nekog popularnog YouTubera, zato pazite da ne padnete u nesvest. Dakle, kontrole i kamera će se svađati gotovo sve vreme, ali dobro, pa i ovo je bilo prisutno u prethodna dva remek-dela, ali šta je sa frejmrejtom? Koji je povremeno i gori od očajnog. Prelazak na PlayStation 4 platformu očito je otežao optimizaciju. Iako će većinu vremena igra raditi sasvim solidno, na momente će padati i na odokativnih 5 frejmova po sekundi, što će učiniti da pomislite da se ne igrate na jednoj od vodećih konzola ove generacije već na tetkinom laptopu iz 2012. godine. Ali zašto je bitno ovako žustro predstaviti sve najveće mane igre u startu? Zato što se i igra tako iskreno ophodi prema igraču, odmah mu prezentujući sva svoja lica uz suptilno “uzmi ili ostavi”. I kada prihvatite sve ove nedostatke na početku, možete slobodno reći da ste spremni za ostatak… Koji je sušta, nepobitna, raspamećujuća, fascinantna igračka perfekcija. Da, fascinantna perfekcija, dobro ste pročitali. Igračka umetnost koja neumoljivo podseća na svaki razlog za ljubav prema prve dve igre. Onaj osećaj koji ste imali u ICO dok ste misterioznu devojčicu držali za ruku i branili je štapom od hordi crnih čudovišta, ili ono ushićenje kada se poslednjim trunkama snage držite za glavu kolosa koji pokušava da vas otrese sa sebe, nešto je što neće izostajati na leđima simpatičnog stvorenja Trico-a, saputnika našeg protagoniste i nesumnjivo lika koji krade sav fokus igrača. Trico je životinja koja podseća na psa sa perjem i ptičijim nogama, krilima i nepogrešivim intelektom mačke koja se povremeno ponaša kao pravi lav… Sa rogićima. I na prvim snimcima je delovalo čudno i to se još uvek nije promenilo. Ono što se hoće promeniti, jeste stav koji igrač ima prema ovom stvorenju. Kao i prethodne dve igre, ovde vlada minimum naracije, vizuelno i audio postizanje jake atmosfere i užasno jaka vezanost za likove. Iako u startu potpuni stranci, bezimeni dečak kojim upravljate i Trico će vremenom ojačavati jednu od najlepših veza između protagonista u jednoj video igri. Trico poseduje zavidan AI koji čini da osećate kao da je stvaran, koliko god ta izjava podsećala na izvikani kliše. Samo uz njegovu pomoć, moguće je preći brojne zagonetke i prepreke. Vremenom ćete steći i mogućnost da mu komandujete, ali vam ovo neće uvek polaziti za rukom. Ne, nije u pitanju nesavršen AI. Pre bi se moglo reći da je savršenstvo u nesavršenstvu, jer ovim otežanim načinom komunikacije i saradnje, stiče se utisak da je Trico živo stvorenje koje ne uspeva ili možda i ne želi baš uvek da vas razume i sluša poput robota. Manje strpljivi igrači će sigurno ludeti, ali Trico zahteva veliku količinu strpljenja kao i da mu oprostite kada i treći put krene na suprotnu stranu od one koju ste želeli. Zamislite ga kao ogromnog, životinjskog telohranitelja i sve će vam biti jasno. Tada ćete shvatiti da mu vi zapravo i ne komandujete već stičete njegovu privrženost kroz vezu koja vremenom postaje sve jača. The Last Guardian izgleda odlično. Nije mali broj scena koje će vam oduzimati dah, posebno onih koje su akcione sa brzim kretanjem. Udaljene građevine deluju kao da svaka ima svoju neispričanu priču a svaki ambis izaziva trnce u prstima, kao da stvarno želi da vas proguta zajedno sa foteljom. Svaki kadar i odmereni audio nagoveštaji, izrežirani su do maksimuma. Tako će vas vremenom atmosfera progutati i više neće biti sumnje da ćete saosećati sa protagonistima i gotovo zabrinuto odmeravati svaki njihov naredni korak. The Last Guardian je savršena mešavina elemenata ICO i Shadow of the Colossus igara. Zbilja protkana tehničkim poteškoćama koje joj narušavaju naslućujuću harmoniju, pružiće nezaboravnu pustolovinu svakom igraču koji sebi dopusti da ga atmosfera igre proguta. Igra odjekuje svim našim nadama koje smo u nju polagali godinama u nazad. Stoga, razuveren od sumnji pred njenim iskrenim opisom života koji se retko sreće u video igrama, nasuprot svim manama tehničke prirode, subjektivno i ponosito uzdižem ocenu sa kojom ćete se i vi, ako barem jednom probate The Last Guardian, sigurno jednoglasno složiti. Zaista fascinantno. Autor: Milan Živković Igru ustupio Sony. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Zamislite sledeći skeč u stilu legendarnih Monti Pajtona: Apokalipsa, opšti pičvajz, sve odlazi dođavola, pojavljuje se Jahač Apokalipse, koga odmah viši identitet doziva u svoju kancelariju. “Ali pogledajte, očigledno sam prizvan zbog Apokalipse!”, ”Ne, ne, grešiš, kakva Apokalipsa…” “Pogledajte, Anđeli i Demoni se bore, to je sigurno znak!”, “Ma jok, deca se malo zaigrala, ništa strašno…”, “Kako ništa strašno, opšte rasulo je dole, pogledajte!”, “Ma jok, priviđa ti se, ali kada si već prizvan, molim te, siđi dole i očisti nered koji je nastao.” I tako naš jahač, sa metlicom u jednoj, i đubrovnikom u drugoj ruci, kreće u akciju čišćenja postapokaliptične Zemlje, deo po deo. Da bi do Apokalipse došlo u svetu Darksidersa, sedam pečata se mora slomiti, međutim zadnji je ostao netaknut, što znači da Apokalipsa nije ni trebalo da se desi. Pošto mu dodele demonskog pratioca Watchera, Rat se vraća u Carstvo ljudi, sto godina pošto je prizvan da istraži šta se zapravo desilo, i gde su se zadržala njegova dva brata i sestra, preostali Jahači. Gameplay se može opisati kao God of War, Devil May Cry, Dante’s Inferno klon. Početak igre vam daje skoro sve sposobnosti. Posle sastanka sa Većem, vraćate se veoma slabi, da biste tokom puta skupljali sve sposobnosti. Imate osnovno oružje, mač po imenu Chaoseater. Skupljaćete duše palih protivnika, zelene za lečenje, žute za wrath i crne kao monetu za Vulgrima. Dobijaćete ili kupovati nova oružja, magije i sposobnosti, tako da je poželjno backtrackovati mesta koja su vam bila nedostupna kada dobijete sposobnost koja vam omogućava da do istih dođete. U prodavnici postoje i novi potezi koje vaš lik može da izvede, mada isti ponekad deluju prekomplikovano. Pored toga, postoje i zagonetke, koje se kreću od veoma lakih, do blago kompleksnih, ali njihova uloga razbijanja monotonije borbe je postignuta. Kamera je ok, mada ima trenutke kada je mogla biti bolje rešena. Ako govorimo samo o remake delu igre, on je urađen više nego dobro. Podignut nivo detalja zaista pomaže snažnom stilu koji igra gura u prvi plan. Teksture, osvetljenje i dizanje efekata na viši nivo je za svaku pohvalu. Rezolucija se može nasvirati do 4k. Mašala! Ako uzemo da igra stara 6 godina i dalje izgleda odlično, ovaj facelift je samo šlag na tortu i trešnjica na isti. Postoje ipak trenuci kada dođe do pada frame ratea. Bez obzira na konfiguraciju ili konzolu deonice sa boss karakterima, kao i u međuanimacijama umeju da štucnu. Ali ako uzmemo u obzir da mnoge igre izlaze daleko neoptimizovanije, možemo reći da će se sve to ispeglati uz patch ili dva. Kao što smo rekli, vizuelna prezentacija igre je odlična. Zamislite mešavinu Warhammer i Blizardovog stila i dobija se stil koji se može opisati kao preteran, ali stripski stilizovan. Anđeli nisu tipično hrišćanski prikazani, već su oklopljeni, ali opet prepoznatljivi. Demoni su slobodno dizanirani u skladu sa onim – rogovi, krila šišmiša, rep. Ostala stvorenja se uklapaju u sve ovo, čak postoje i neki stvorovi koji su istovremeno nepotrebni, ali i tako dizajnirani, da zaboravite da su nepotrebni, tipa Wardeni, čuvari koje budite usput. Zvuk je takođe za pohvalu. Dizajn istog je odličan, dok je muziku radio trio Cris Velasco, Mike Reagan i Scott B. Morton, zaslužni za muziku mnogih naslova, uključujući i Overwatch, God of War, Starcraft 2 i mnogo, mnogo drugih. Muzika nije sama po sebi pamtljiva, ali doprinosi opštem utisku dok sečete svoj put kao Jahač apokalipse. Glasovna gluma je pak, drugi par opanaka. Da se razumemo, sami glumci su odradili solidan posao, obzirom na minimalističan scenario i režiju igre. Mark Hammil (The Watcher) nije loš sam po sebi, ali glumi potpuno drugog lika prepoznatljivim glasom, što istog automatski poredi sa Joker-om, i zauzvrat, ne dobija se ništa. Troy Baker je takođe prisutan kao par likova. Liam O’Brien kao Rat je potpun promašaj, po mom mišljenju. Rat je konflikt dve strane, često nasilan, ponekad hladan, ali ova verzija Rata je uzdržana i previse ćutljiva. Čak i kada je besan, rat deluje kao neko kome je ispred nosa pokupljena poslednja Milka čokolada na popustu, a ne kao Jahač apokalipse, koji pojačava konflikt i tenziju između anđela i demona. I glas nekako ne ide uz dizajn Rata. Jedini lik koji je uboden kako treba je prodavac Vulgrim, koga igra fenomenalan Phil Lamarr. Da zaključimo – dobar remake, koji i pored pomenutih mana treba posedovati. Pre svega obzirom da u ovom trenutku može da se priušti za pristojan iznos, bilo da ste konzolaš ili PC gamer, a ukoliko posedujete original na Steamu, Warmastered Edition dobijate za dž. Autor: Mirko Jevremović Igru je autor kupio svojim novcem. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Konačno. Posle više nestanaka sa radara, odlaganja, prebacivanja sa jedne na drugu generaciju konzola, pa čak i promene imena, pred nama je jedan od najambicioznijih i najvećih Final Fantasy projekata do sada. Deset godina kasnije, konačno možemo da zaigramo davno obećanu fantaziju i utvrdimo da li je ovaj dugokrčkajući JRPG specijalitet legendarnog istorijata, bio vredan ovolikog strpljenja. Final Fantasy XV imao je jednu od najglamuroznijih uvertira. Datum njegovog izlaska obeležen je čitavim šou programom, gde su predstavljeni CGI film, anime serijal i još niz sitnica koje je trebalo da nas spreme za veličanstvenu avanturu koju je obećavala “petnaestica”. Na samu veličinu ovog serijala ne vredi više ni traćiti reči, ali niko se nije bunio zbog svega što je obećavalo igru kojoj je potreban tako podroban uvod. Sve ovo učinilo je da se usudimo i da očekujemo više nego što bismo smeli. Prvo Final Fantasy open world iskustvo u pravom smislu te reči. Neviđena, bezbrojna prostranstva, zapanjujuća grafika, atraktivan akcioni sistem borbe, epska priča, upečatljivi likovi… Bilo je toliko obećanja za ispuniti da, bar iz čiste želje, nismo mogli a da ne verujemo da će sva biti ispunjena. Pokrenuvši igru po prvi put, već sam mogao da namirišem ljubav i iskreni glamur koji su proizvođači lopatama ulivali u ovaj projekat ne bi li mu obezbedili siguran pad među naše čežnjive igračke palčeve. Uvodni tekst koji je glasio “Za Final Fantasy ljubitelje i one koji ga igraju po prvi put” ostao je dosledan sebi od početka do kraja, jer u ovoj igri – svako može da pronađe nešto što će ga osvojiti. Ali da bi se jedan ovakav grandiozan projekat mogao zaista izmeriti, potrebno je da se sagleda sa apsolutno svih strana u kojima želi da blista. Zato bih ovaj put želeo da dugo očekivani Final Fantasy XV predstavim od delova koji najviše oduševljavaju, do onih na kojima je najslabiji. Zato bez daljeg odugovlačenja… Budite sigurni da će vas grafika – oduvati. Ne samo po pitanju možda najlepšeg dinamičkog osvetljenja u jednoj video igri – ikada, pa čak ni po pitanju sjajnih animacija i odličnih modela apsolutno svih likova, već definitivno i po pitanju neosporivo spektakularnih pejzaža i lokacija koje ova igra nudi. Final Fantasy XV svet je ogroman. Prosto je neverovatno doživeti ovakvu otvorenost i prihvatiti da je u pitanju video igra. Svi smo do sada viđali ogromne svetove u igrama, ali retko kada je neki od njih bio ovako uverljivo velik. A kada svemu tome dodamo malopređašnju činjenicu da je grafika srceparajuće dobra, verujte kada kažem da će vas otvoreni svet ovde zaista oduševiti. Pa čak i posle više desetina sati provedenih uz igru, uvidećete koliko je truda uloženo da ni jedna lokacija ne liči prethodnoj, već da bude sasvim svoja. Svi znamo da je Final Fantasy serijal poteznih RPG igara. Isto tako znamo i da je ovaj petnaesti nastavak najavio promenu na tom polju. Klasični pristup borbi je napušten i na njegovo mesto je stupila u potpunosti otvorena akcija koja na prvi pogled deluje krajnje jednostavno ali vremenom ukazuje i na svoje delikatnije delove. U opcijama imate i mogućnost da uključite takozvani “wait mode” koji će akciju u celosti pauzirati dokle god ne dirate dugmiće na kontroleru i preporučio bih je svakom manje akciono orijentisanom početniku ili veteranu poteznog žanra. Ali ni ovo neće usporiti borbe u širem smislu niti ih učiniti manje atraktivnim. Fluidne animacije će i dalje u saradnji sa prenaglašenim efektima i česticama priređivati spektakl za vaše oči. Iako ćete imati kontrolu samo nad protagonistom, primena nekih od specijalnih borbenih komandi kao i opremanje saboraca, učiniće da osetite da je sve ipak u vašim rukama. Final Fantasy XV dobrim delom predstavlja putovanje. Sva ta odlična prostranstva, bila bi poprilično beskorisna da ne možete da ih obiđete sa stilom, zar ne? Četiri glavna lika će se dobar deo igre provozati automobilom. Na raspolaganju imate “auto” i “manual” opciju vožnje, gde je “auto” režim taj u kom vozilom do odredišta upravlja jedan od prijatelja – Ignis, a “manual” onaj u kom vi sedite za volanom. Ali nemojte se prevariti, “manual” ne znači da ćete moći da izletite sa puta u stilu GTA, pravite vratolomije i gazite sve što hoda. Razlika između “auto” i “manual” je u nijansama. Oba moda će vas držati puta ka odredištu. Iako ovo zvuči kao minus, nikako mu ne mogu mnogo zameriti jer, osim što omogućava opušteniji put ka destinaciji, ostavlja dovoljno prostora i za jednu od najzabavnijih stvari u igri – jahanje Čokoboa! Za one koji ne znaju, Čokobo su kultne Final Fantasy ptice koje liče na mešavinu pileta i papagaja a veličine su preraslog noja. U Final Fantasy XV, Čokoboi se rentiraju za siću a onda… Onda njima pretrčavate, prelećete i preplivavate sva ta božanstvena Final Fantasy XV prostranstva. I ne samo to. Čokobo će vremenom naučiti i kako da vam pomogne u borbi ili je iz nje izbavi. Ali dosta o njima inače će ukrasti svu slavu glavnih likova… (što se mene tiče, već jesu!) Audio režija je itekako vredna pomena. Za igru ove veličine, od izuzetnog je značaja da vam i zvuk pomogne da osetite gde se nalazite u prostoru i u kakvoj ste situaciji. Muzika je tu na nešto nižem nivou, ali je nesebično vade gomile i gomile prepoznatljivih melodija iz prethodnih delova koje možete slušati u automobilu do mile volje. Ali kao najslabiji audio segment, moram navesti glasovnu glumu, koja iako u originalnom japanskom izvođenju zvuči jako dobro, na engleskom deluje znatno “otaljanije”. Čitajući ovaj tekst do sada, sigurno ste pomislili da Final Fantasy XV nema mana. Uh, da je barem tako. Najveća od svih mana joj je ta što smo je čekali deset godina. Koliko god ona u međuvremenu bila polirana, da li je uopšte i realno misliti da može da ispuni sva očekivanja? Jedno od tih očekivanja, svakako je održavanje standarda kvaliteta Final Fantasy priče i naracije. Petnaesti nastavak počinje intrigantno, propraćen osmehom, ali kako odmiče, shvatate da se sve dublje ukopavate u nešto što je daleko od konkretnog. Ako se jednom rečenicom mora opisati priča ovog nastavka, onda je to ne naročito kvalitetno štivo koje se toliko rastrčalo na sve strane da mu ne možete pohvatati krajeve. Priča će previše puta delovati nedorečeno, nepovezano… nepečeno. Osetićete prazan hod i praznu poentu previše puta da bi mogli da previdite koliko je priča zapravo slaba. Čak ni vezanost između glavnih likova koji bi trebalo da budu kao braća, nije naročito impresivna. A pored njih, glavni lik koji bi trebalo da je princ, više će vam delovati kao izgubljeni potrčko nego nekakav plemić. I kada sve to prenesemo na priču koja se ignorisanjem većine sporednih zadataka može završiti i za ispod 30 sati igranja što je ispod svakog Final Fantasy standarda, ostaje nam bolan zaključak da je priča ovog dugoočekivanog nastavka – ispod svih očekivanja. A verujte, boli i svaki kadar, svaka scena, svaki trenutak bezbrojnih trejlera, koji su nekako uspeli da svojim sadržajem ne završe u konačnom projektu. U svojoj celosti, Final Fantasy XV deluje kao deo neke veće i jasnije priče. Zapetljan i ne mnogo interesantan deo. Velika, velika šteta. Ni na nekim drugim poljima tehničke prirode nije sve sjajno. Iako na PlayStation 4 konzoli igra radi dosta stabilno, biće više momenata kada će frejmrejt zapadati u krizu i postajati neujednačen. Ako tome dodamo i bolno nestašnu kameru, biće jasno da je izvođenje u Final Fantasy XV često sabotirano tehničkim nedostacima. Biće momenata i kada ćete nailaziti na nevidljive zidove pa ćete onda i nemogućnost da preskočite bilo šta malo više od predviđene visine doživljavati tragično. Posle nekog vremena, nerviraće vas i činjenica da je dugme kojim skupljate predmete isto dugme kojim se i skače, pa ćete u više navrata umesto da pokupite nešto sa zemlje, skakutati kao australijska fauna oko tog istog predmeta… Čak ni open world nije tu do samog kraja. U jednom momentu, gejmplej postaje 100% linearan i da biste nastavili dalji tok priče, moraćete u celosti da se oprostite od kompletnog open world iskustva. I malo po malo, sve te sitnice koje vas ograničavaju i sputavaju će se nagomilati i sa sve nezadovoljavajućom pričom i karakterima, pokvariti jedno iskustvo koje je moglo biti mnogo bolje. Kada igru pređete, tempom kojim bi je prešao svaki ljubitelj serijala željan napredovanja u priči, shvatićete da je razvojni tim izgleda želeo da se više posvetimo sporednim misijama. Njih ima oko osamdeset i neke su zaista zanimljive i čuvaju mistične tajne širokih prostranstava i sve je to lepo, ali… Snaga Final Fantasy naslova bi osim u dobroj akciji trebalo da leži u njenoj priči a ne trčkaranju po mapi i skupljanju ko-zna-čega za ko-zna-koga. Ovde se cela Final Fantasy formula na žalost raspada, ali zahvaljujući odličnoj grafici, akciji, spektakularnim čarolijama i kultnim summonima, nekako održava. Održava dovoljno dugo da zaista možemo na trenutak da zastanemo, razmislimo i dođemo do vrlo jasnog zaključka. Final Fantasy XV ima svojih mana. Ima neoprostivih nedostataka koji će boleti svakog ljubitelja serijala. Ali kada pogledamo neke njegove delove… Petnaesti nastavak je zaista spektakularna igra. Ovde ćete naići na kvalitet kakav nigde drugde ne možete da pronađete. A istovremeno, naići ćete na razočarenja kakva još retko gde mogu ovako da vas zabole. Iako u suštini jako dobar naslov, od ovog iskrenog ljubitelja serijala i JRPG žanra – jedna malo strožija ocena. Ali istovremeno i topla preporuka za svakog zaljubljenika ili poštovaoca. Autor: Milan Živković Igru ustupio Square Enix. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Postoji gomila stvari koje se Ubisoftu mogu zameriti u poslednjih 6-7 godina, počev od konstantnog i više nego očiglednog downgrade-a grafike, preteranog tetošenja igrača gde vas igre praktično vuku za rukicu i maze po glavi i paze sve šapćući u uvce ” Ne brini Đole, sve će biti u redu”. Uspeli su i da neke od svojih najuspešnijih franšiza (Assassin’s Creed tebe gledam) obesmisle svojom “jedna igra svake godine” logikom, da ne spominjemo Watch Dogs ili The Division i kakvi su tu problemi sve postojali. Sa druge strane, Ubisoftu se ne može osporiti da su imali i par kvalitetnih projekata, kao i to da su spremni da ulažu u neke interesantne ideje, koje možda na prvi pogled ne deluju kao nešto što će privući veliki broj igrača, zbog tematike kojom se bave. Tu dolazimo do Steep-a, simulacije ekstremnih zimskih sportskih disciplina. Ako ste oduvek želeli da posetite Alpe i ganjate se po tim istim planinama, sada se svima pruža prilika da se oprobamo u tome. Steep je igra koja se može igrati u solo i co-op modu za 4 igrača, na početku imate tutorial koji traje nekih 30 minuta, nije ga moguće preskočiti ni zaobići, ali nije naporan i za neke igrače je zaista neophodan. Nakon toga, planina je samo vaša i možete joj se prepustiti u potpunosti. Steep ima četiri discipline kojima se možete baviti, a to su snoubord, skijanje, wingsuit kao i vožnje padobranom. Treba napomenuti da, ako uzmete i sezonsku propusnicu (da, ima i toga) stičete pravo na još tri nove discipline koje će biti dostupne u narednom periodu. Od ove četiri discipline vožnja snouborda predstavlja najbolje iskustvo i vidi se da joj je posvećeno najviše pažnje; skijanje je takođe solidno, ali za nijansu lošije, letenje u odelcetu s krilima deluje zanimljivo, ali nije ništa posebno, dok je vožnja padobranom totalni promašaj – sporo, dosadno, nezanimljivo iskustvo s kojim smo se najmanje družili. Mada, ostaje utisak da se moglo više poraditi na svim disciplinama. Mapa je zaista ogromna, sa gomilom staza, izazova i nadmetanjima koja su vam dostupna. Posebnu čar predstavlja činjenica da možete sami kreirati neku stazu gde god poželite, koju možete podeliti sa drugima i takmičiti se bilo da se radi o nekoj trci ili što uspešnijem izvođenju trikova. Svaku vožnju možete snimiti i pregledati, naravno i podeliti s drugima svoje umeće ili neke od spektakularnih poteza (čitaj padova). Staze se otključavaju levelovanjem, a moguće je pronaći neke od njih dvogledom, dok se nalazite na nekom planinskom vrhu. Postoje neki izazovi i staze koji se mogu pronaći dok ste u “free roam” modu, nema ih mnogo, ali je zaista zanimljivo doći do neke od njih jer često morate kombinovati discipline da biste došli do staze i ona postala dostupna. Težina staze parira vašem nivou i neki od izazovnijih i spektakularnijih spustova biće dostupni tek kasnije. Samo levelovanje nije teško i ne traje dugo, tako da osećaj grinda praktično ne postoji. Imate izbor izmedju nekoliko muških i ženskih sportista, za virtuelnu valutu možete udešavati njihov i izgled opreme koju koriste. Valja napomenuti da je sve isključivo kozmetičkog karaktera jer nijedan deo opreme ne menja karakteristike (koje ne postoje) vašeg lika ili poteza koje koristi. Posle malo hvalospeva red je došao na kritike. Ubisoft sada već poslovično ima problem da napravi “krštene” kontrole i upravljanje u svojim igrama. Višestruka namena istih tastera dovodi do toga da ćete se dobar deo igre “rvati” pokušavajući da izvedete neki iole uspešan skok, potez i da će trebati prilično vremena dok ne uđete u štos. Potrebno je “ukačiti” pravi trenutak za skok, zatim izvesti određenu kombinaciju. To izgleda jednostavno u tutorijalu, ali u praktičnoj primeni nije baš tako. Ako tome dodamo i nebulozni G Force sistem, koji funkcioniše po sistemu da pad sa nekoliko centimetara visine može imati daleko veće posledice nego strmoglavljenje sa 24 metra visine, početni ugođaj sigurno neće biti baš divan. Čak ni same trke nisu najsjanije, isprva sve će biti idilično i lepo, međutim kako staze postaju teže, pojaviće se problem sa preglednošću i upravljanjem. Zatim tu je problem sa preglednošću mape, ne možete baš najjasnije videti koja disciplina je u pitanju, a ne postoji neki vid filtriranja prilikom odabira. Tu dolazimo i do samih izazova. Da, ima ih dosta, ali sva raznovrsnost svodi se na izgled i dužinu. Jer ili se trkate ili izvodite trikove i nema drugog. Nije to loše samo po sebi, ali ako jedno te isto ponavljate više od stotinak puta, teško da ovo, osim ljubiteljima ovih disciplina, može biti zanimljivo. Postoji i nekoliko “priča sa planine”, gde vas duh nekog skijaša upoznaje sa planinom i priča neke informacije o njoj dok se spuštate stazom, što bi valjda trebalo da nadomesti nedostatak solo kampanje. Neinteresantan i ne baš neophodan sastojak igri. Treba li napomenuti i najveći problem igre, a to je cena? Kome se pri zdravoj pameti učinilo logično da prilepi etiketu od 60, odnosno 80 evra Steep-u? Igra bez kampanje, sa mogućnošću igranja sa samo 4 prijatelja ili random ljudi istovremeno, gde se većina izazova može odraditi za 25-30 sati, a posle toga skijati po planini u iščekivanju novih sadržaja (ukoliko ste platili za njih) ili se nadati da će biti i besplatnih dodataka igri. Možda kroz par meseci, kada se igra još “ispegla”, stvari dodatno utegnu i cena padne na prihvatljiviji nivo, Steep možemo i preporučiti za kupovinu širem krugu ljudi. Za sada, samo zaljubljenicima u zimske sportove. Autor: Dejan Stojilović Igru ustupio Ubisoft. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Edo period ili Tokugawa period je razdoblje od 2 i po veka u kome je došlo do značajnog ekonomskog napretka Japana i konsolidacije samog šogunata. Posle pada Tokugawa dinastije, Edo biva preimenovan u Tokio, a nedugo zatim se odigrava i poslednja bitka japanskih samuraja. Naravno, reč je o bici kod Širojame (Shiroyama). Dešavanja iz ove igre su smeštena na sam početak Edo perioda. Turbulentno vreme usaglašavanja unutrašnje i spoljne politike, kao i pokušaja da se carstvo ekonomski ojača, zahteva odlučne ljude na koje šogun može da računa u svakom trenutku. Tu upadate vi sa svojom ekipom samuraja. Tokom kampanje od 25+ sati, srešćete se sa raznoraznim zavrzlamama vodeći svoj tim elitnih ratnika, a sve sa ciljem da šogunu pružite preko potrebnu pomoć da osigura vlast. Na raspolaganju vam je 5 karatkera koje kontrolišete iz dobro poznate ptičije perspektive, karakteristične za ovaj tip igara. Naravno, na raspolaganju vam je i vertikalna komponenta svake mape pa će tu biti i dosta pentranja i skakanja po krovovima, eliminisanja strelaca da biste obezbedili siguran prolaz grupi, i slične lepote. Naravno, autori nisu bili sadistički nastrojeni prema igračima pa tako ne dobijate ceo tim odjednom na raspolaganje. Igra vas postepeno, u prvih par misija, upoznaje sa svakim od likova, tako da imate dovoljno vremena da se uhodate, da shvatite mehaniku, a bogami i da utvrdite prednosti i mane svakog karaktera. Krucijalna stvar je ta, da koliko kod da ste dobri u igrama ovog tipa, ovde ne možete da imate favorita među likovima, nego morate da koristite ceo tim. Samo tako ćete uspeti da savladate sve izazove, jer ponekad je najjače oružje jednog lika, istovremeno i najveća mana u datoj situaciji, što ga samog čini beskorisnim. Takođe, igra ne trpi pristup “ofrlje i odoka”. Svaki potez morate da isplanirate, jer iako igrate iz taktičko-ptičije perspektive, igra je u real time-u, a to znači ako vam je prvobitna prilika za eliminaciju ili mažnjavanje predmeta propala, morate da čekate drugu, ili da jednostavno promenite pristup. Neko će reći da je to monotono i dosadno, ali to je ono što čini samo jezgro ovakvih igara i odvaja ih od klasičnih RTS naslova. Da vam ne bude dosadno postarala se i fantastična grafika. Ponekad ćete uhvatiti sebe kako zverate okolo diveći se lepoti predela i šarenoj paleti prikazanih boja, dok vam neprijatelj prođe ispred nosa. Čak ćete doći u situaciju da istu misiju odigrate više puta, samo da biste iskoristili drugi taktički pristup koji vam je pao na pamet. Igra ima veliki replay value i zaista je vredi odigrati više puta. Imerziji sa Japanom doprinosi i odgovarajuća muzička podloga, sa umilnim zvucima tradicionalne japanske muzike tog perioda. Tehničkih nedostataka nema previše, igra je lepo optimizovana i dobro klizi i na starijim mašinama. Po koje pucanje teksture tu i tamo jeste prisutno, ali to nije nešto što će pokvariti ceo doživljaj. Jedina ozbiljnija situacija koja se nama desila tokom igranja je da se određeni event nije trigerovao na našu akciju, što je vodilo restartu misije. Čak je i to “no big deal” jer nije nešto što je sveprisutno. Za sve prave fanove Commandos ili The legend of Robin Hood naslova, kao i ljubitelje japanske kulture, ovo je nešto što ima etiketu “must play”. Uzivanje od početka do kraja. Autor: Borislav Lalović Igru ustupio Daedalic Entertainment. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Izdana opet! 15 godina kasnije, Emili Kaldwin biva zbačena sa vlasti od strane svoje tetke i Vojvode Serkonosa. Stavljeni u nemoguću situaciju, Emili i njen otac Corvo Attano pokušavaju da pobede uzurpatore i vrate tron pravoj kraljici Dunwall-a. Na početku igra vam nudi da izaberete između već poznatog Corva ili njegove ćerke Emili. Prvo sam izabrao Emili i shvatio da je igra poprilično dizajnirana za njen stil igre jer oba glavna lika imaju svoj različiti set magija od kojih su neke slične a neke potpuno drugačije. Posle sjajnog uvodnoh nivoa u Dunwall-u, igra vam stavlja do znanja dve stvari a to su da imate potpunu slobodu kako ćete savlatati neki objektiv i da se radnja neće odigravati u Dunwall-u. Dalja radnja je smeštena u Karnaci koja je i rodno mesto Corvo-a. Karnaca se dosta razlikuje od Dunwall-a. Dok je sumorni grad od sivog betona, zarđalog metala, kuge i pošasti, Karnaca je šarena, živahna i manje više čista. Moći dobijate opet od Outsider-a kao i u prvom delu ali ono što čini drugi deo sjajnim je to da možete da u potpunosti odbijete te moći i pređete igru koristeći samo hladno oružje i senke Karnake. Od novih moći najzanimljivije su Mezmerize i Domino. Domino služi da vežete više stražara, na primer, i šta se desi jednom desi se i ostalima. Mezmerize hipnotiše do tri neprijatelja i driži ih neko vreme potpuno nepomičnim. Kombinovanjem ovih i drugih magija, možete napraviti sjajne kombinacije i zatrpati YouTube klipovima istih. Corvo dobio dosta unapređenja već postojećih magija i nisam imao osećaj da je bačen u drugi plan. Uživao sam u igri i sa Emili i sa Corvom. Pored magija, Emili i Corvo imaju pregršt hladnog oružja i zamki koje su im na raspolaganju. Samostrel i pištolj su i dalje glava oružja na daljinu. Samostrel ima nove strele koje mogu da oslepe ili ogluve protivnike. Korišćenje mača je malo komplikovanije u nastavku jer je bitan tajming odbrane napada i direktan kontranapad za instant ubistvo. Mlaćenje neprijatelja i dalje funkcioniše, ali je aljkav način bitke i igra vam stavlja to do znanja. Kao i u prvom delu, lokacije su vrlo detaljne i lepe. Svaka lokacija se ponaša kao mini hub gde možete naći sporedne misije kao i da skupljate rune i bone charm-ove. Rune su nepromenjene i kao u prvom delu, otključavaju vam magije i unapređuju ih, dok bone charm-ovi su pasivna pomagala koje možete da koristite ako imate mesta u inventaru za njih. Bone charm-ovi takođe mogu da imaju i negativne efekte pa je interesantno balansirati ih i menjati tokom igre. S obzirom na ograničenje broja runa koje možete naći, vaš stil igre zavisi od toga u šta ste investirali od magija. Dishonored 2 je dizajniran da se igra kao stealth igra. Na kraju svake misije, vidite statistiku kako ste prošli i mnogo vam bode oči ako vam nije čekirano da niste viđeni ili ako je čekirano da ste pravili haos. Kroz gameplay, igra vam sugestira da možete da je igrate kako želite, ali vas i navodi na tu putanju da budete pažljivi, strpljivi i stealth igrači i da ćete time naći veće uživanje. Ne mogu da opišem koliko puta sam snimao igru pa ponovo učitavao ako bi me barem jedan stražar spazio. Kad sam već spomenuo stražare, AI NPC-ova može da se poredi sa onim iz MGS. Reaguju na svaki šum (pogotovo na većim težinama), traže vas na logičnim mestima i imate osećaj kao da igrate protiv drugog igrača koji kontroliše te stražare. Kasnije u igri, pojavljuju se automatoni – automatizovani roboti koji predstavljaju velik izazov kako stealth tako i kombat igračima. Priča je u početku vrlo slaba i površne. Postoji veliki osećaj da se ponavlja isto kao iz prvog dela. Ali kako odmiče i ako čitate sve novine i sva dokumenta koja nalazite usput, otkrivate veliku zaveru i dobijate brdo informacija koje upotpunjuju kako priču tako i imerzivnost i oživljavaju Karnacu kao grad lepote, tuge, besa i patnje. Fizika tokom igre radi za i protiv vas. Često mi se desilo da se šunjam pola sata kako bih zaobišao većinu stražara i približim se korpi za đubre koja istog trenutka biva lansirana preko cele prostorije iz čista mira. Kad se ovo desi, stražari me ili sastave sa patosom ili se raštrkaju na sve strane jer ni oni nisu sigurni šta se desilo. Nažalost, ovo je još jedna igra koju smo isčekivali sa ogromnim hajpom i još jedna igra koja je imala užasan start na PC-u. Dishonored 2 nije radio na besnim novim mašinama i više igre nemaju izgovor za ovakav relase. Odvratan potez Bethesde da ne šalju review kopije do izlaska igre samo doliva ulje na vatru jer ovako ispada da su hteli da izmanipulišu prodaju igre. Ja sam jedan od vrlo razočaranih igrača koji se upecao na Bethesdinu priču. Kada sam počeo da pišem ovaj review, igra je bila maltene neigriva na mojoj mašini. Framerate je leteo na sve strane od 120 do 3 frejma po sekundi bez obzira šta radim ili gde se nalazim u igri. Tokom pisanja ovog review-a, izašao je beta patch koji je ispravio većinu problema koja je igra imala ali je igra bila neigriva nedelju i više dana. To je nedopustivo. S time, ocena ove igre će biti manja nego što bi dobila da je release bio dobar. Ja sam ovu igru igrao i pisao review u stanju u kakvom sam je dobio, kasnije popravke ne bi trebalo da utiču na prvi prelaz igre kao i na prve utiske. Dishonored 2 je sjajan nastavak sjajne igre i na mom je spisku za igru godine. Tehnički problemi mu ni malo nisu išli u korist, kao ni Bethesdino ponašanje, ali to ne bi trebalo da vas odvrati od ove fenomenalne igre. Svaki trenutak u njoj je unikatan pri svakom prelasku što retko koja igra danas može da tvrdi da ima. Autor: Igor Totić Igru je autor nabavio svojim novcem. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U februaru prošle godine upoznali smo se sa Unterzeejem, mračnim viktorijanskim podzemnim svetom naseljenim svakakvim stvorenjima i opasnostima, a smeštenim u svet online igre Fallen London koja nam takođe dolazi iz Failbetter studija. Sunless Sea je igra vođena naracijom i pričama i iako izvođenje možda i nije bilo na najvišem nivou, literarni element je bio sasvim dovoljan da igru učinu nezaboravnom i must-have za sve ljubitelje tekstualnih avantura. Mnogo je kapetana nastradalo na moru pre nego što se pred nama pojavila ekspanzija pod nazivom Zubmariner. Hint je u imenu – Zubmariner nam omogućava da saznamo šta se tačno dešava ispod mračnih voda Unterzeeja. Nakon zadatka koji nam omogućuje da konvertujemo svoj brod u podmornicu, istraživanje može da pocne. Dno mora nudi odgovore na neka od pitanja koja smo mogli samo da naslutimo na površini, ali predstavlja i ogromnu količinu novih. Tako imamo priliku da naiđemo na podvodne naseobine davljenika, hram posvećen pomorskim pričama, grad koji se kreće na leđima divovske krabe, i mnoge druge! Svaka od ovih lokacija može biti dalje istražena, tako ćete steći nove prijatelje i neprijatelje, otkriti nove detalje o životu u ovom svetu, i uz malo sreće se dodatno obogatiti. Pored toga, dno mora je prekriveno i mnogim drugim stvarima za interakciju – od novih opasnih monstruma i drugih podmornica, do olupina brodova, odbačenih tovara, podvodnih mina, pa čak i kolosalne bombe koja se zove Unclear Bomb! Kako biste se snašli u podvodnoj tmini, slepi miš je u podmornici zamenjen sonarom čiji pulsirajući ton kao da otkucava vreme do konačnog nestanka vazduha. Pored ove velike i očigledne novine u igri, Zubmariner donosi i nekoliko dodataka za ostale elemente igre. Tu je novi cilj za kapetana – potraga za besmrtnosti; kao i nekoliko novih priča dodatih lokacijama na površini. Naravno, tu su i zadaci koje će novi kontakti sa površine želeti da obavite za njih pod vodom, od prostih „odnesi-donesi“ zadataka do mnogo uvrnutijih priča koje mogu ostaviti ozbiljnije posledice na vašeg kapetana. Kad smo već kod posledica po kapetana, jedan od sistema koji je daleko prošireniji je pojam kanibalizma na moru. Gde je ranije to bilo nešto što se dogodi s vremena na vreme, u Zubmarineru vaš kapetan može polako da razvije jako istančan ukus za ljudsko meso – na očajanje i nesreću posade, i potencijalno odobravanje nekih drugih sila ovog uvrnutog sveta. Mehanički, osim podmornice Zubmariner ne donosi ništa novo u igru, ali proširenje mitosa i nastavak priče, kao i prilika za krojenje novih je upravo ono što se i dopalo ciljnoj publici originalne igre. Tako da se isto može reći i za ovu ekspanziju – ukoliko volite tekstualne rogue-like avanture prožete mračnim Lovecraftovskim tonovima, Zubmariner je dobar način da se zasitite dok čekamo Sunless Sky. Autor: Miljan Truc Igru ustupio Failbetter Games. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako ste se nekada zapitali kako je to bilo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, evo vam idealne prilike da bar na kratko doživite taj osećaj. U malim zadimljenim prostorijama skupila bi se gomila klinaca i na televizoru pratila kako jedan od njih juri, skače i maltretira nesrećnike u Super Mariu. Bez premca, u prvim igraonicama koje su imale stare konzole u to vreme, Super Mario je bila najpopularnija igra. Tvorac Goblins and Coins igre je odigrao na kartu nostalgije i podario nam igru koja, kada je prvi put pokrenete, izmami osmeh na lice i setne misli kako je to bilo nekada (čitaj, kako smo matori). U pitanju je klasični 2D platformer sa svim elementima koji su definisali ovaj žanr u ranim 90-im godinama. U ulozi smo goblina (da se naslutiti iz naslova) čiji gospodar, koji je usput rečeno zmaj, biva opljačkan našom greškom i sada se moramo suočiti sa posledicama. U prevodu, ako ne želimo u čorbu, moramo da vratimo blago. I tu počinje avantura kroz više od 35 nivoa sa jednim ciljem – skupiti svo blago i vratiti ga nazad zmaju. Znate kakvi su zmajevi kad im neko ukrade zlato, to besno, nervozno, odmah glumi Šmauga, može neko i da nastrada. Elem, napredujući kroz nivoe, utisak koji stičete posmatrajući level dizajn je kao da igrate Super Maria ali od poslednjeg nivoa. Ovde što više napredujete, zone su sve urbanije i „civilizovanije“, a samim tim i sve opasnije po prosečnog goblina. Da ne dužimo mnogo, to je u principu cela priča. Trči, skoči, spljeskaj neprijatelja, sakupi novčiće i tako iz nivoa u nivo. Igra idealna za mlađu populaciju i retro-nostalgičare, dovoljno dobra za jednokratnu zabavu ali ne puno više od toga. Ipak, preporučujemo da probate jer je pristojno odrađena i za cenu koju platite dobijate ispoliran proizvod. A i autor je „naše gore list“. Autor: Borislav Lalović Igru ustupio developer Nikola Bulj. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Call of Duty – u svemiru! Rečenica je kojom je sigurno neko u Activisionu izneo ideju za dizajn Infinite Warfare. Istovremeno i rečenica koja je iznervirala legije fanova serijala kojima je svemir definitivno prešao granicu i nikada ama baš nikada ga više neće kupiti jer kako se Infinity Ward drznuo da CoD ne bude realan. Ako se naravno zanemari da je oduvek imao regeneraciju. I preživljavali ste apsurdne povrede i eksplozije. Ma šta je uopšte ta realnost? Posle toliko godina i nebrojenih nastavaka, za mnoge je Call of Duty postao sinonim naštancane igre, proizvoda u koji se ulaže minimum truda dokle god se ekstraktuje maksimalno moguća količina novca od igrača naplaćivanjem mapa, skinova, sezonskih propusnica i Doritosa koji sadrže bonus experience kodove. Nemojte se zavarati, takav je i Infinite Warfare, ali je barem po pitanju singleplayer strane medalje ovoga puta uložen neki trud. Kampanje u CoD igrama odavno bije glas usputne papazjanije koja služi da se samo namiri jedan deo populacije koja hoće da odigra limunada pričicu pre nego što se upusti u online i sluša desetogodišnjake kako preko mikrofona najavljuju, piskutavim nazalnim glasovima, da će im opštiti sa majkama. Zato nas je prijatno iznenadilo da je neko zaista potrošio malo vremena na osmišljavanje kampanje ovogodišnjeg izdanja, sa protagonistima koji konačno nisu Rusi ili ”obojeni narod koji iako tehnički daleko slabiji uspe nekako da obori Ameriku’’. Znate već, totalni kliše koji su provlačili već neko vreme. Ovoga puta je čitavo čovečanstvo podeljeno na dva fronta – Zemljane i Marsovce, odnosno SDF za čijim čelom je Kit Harington odnosno Džon Snežni. Rat je intergalaktički i imaćete priliku da se napucavate sa ljudima, ali i robotima u bestežinskom stanju, svemirskim brodovima i, uglavnom, peške na ravnom terenu. SDF i Džon Snou sa njima su ljuti na Zemljane jer… pa, jako su ljuti i ‘’oni se ne bore, oni napadaju’’ (stvarna linija dijalogu koju je zaista neko ozbiljno napisao za ovu igru). Ovo je organizacija koja je više komični zli negativac sa šiljatim brkovima nego glas naroda koji bi trebalo da je bio pod opresijom i uglavnom će vam priča kampanje biti samo šum dok roštiljate sve što vam oboji nišan u crveno. Srećom, kampanja je većim delom zabavna i na raspolaganju ćete imati sem poznatih supermoćnih gedžeta koje punite i onda spržite pola nivoa i neke zanimljivije sitnice poput pauka-bombi koji automatski love protivnike, granate koja stvara zaklon, antigravitacionih bombi i daljinskog hakovanja robota. Povremene izlete u svemir ćete obavljati u svom lakom lovcu Jackal, brzom brodiću naoružanom do zuba. Ove deonice su među najzabavnijima i akcijom lako nadmašuju ostatak igre. Iako uprošćenih kontrola, imaćete solidnu slobodu da bitku u svemiru vodite kako vi želite. Pored linearnih misija, kampanja vam daje i određen broj sporednih, generičkih misija, koje vam daju sitne bonuse i perkove ali nisu neophodne za dalji prolaz kroz igru. Jedino što jako usporava celu stvar je vraćanje na matični brod posle svake misije. Gomila bespotrebnog pešačenja i rastezanje radnje sa minimumom razvoja bilo čega. Međutim, mehanički je ovo i dalje zaglavljeno u Modern Warfare 3 eri, pa ćete ponovo pucati u slow motionu kada razvalite vrata, pritiskati F da uradite neki deus ex machina potez, svi će čekati da baš vi otvorite vrata, igra će vam otimati kontrolu kako bi vam pokazala sinematičnu scenu… Iako je smešten u daleku budućnost, Call of Duty je i dalje isti stari, predvidivi Call of Duty. Naravno da mora da se nešto pokvari ili eksplodira u ključnom trenutku, naravno da će neko stradati na najgluplji mogući način, naravno. Boljke koje su bile prisutne u prethodnim igrama su i dalje tu. Recimo potrčite malo napred, zanesete se u trčanju po zidovima i pokušate da na čelu grupe smaknete protivnike. Svi će zapucati na vas i pogled na akciju će vam zakloniti crveni pekmez preko očiju. Zato što niste igrali tačno onako kako su dizajneri zamislili. Igra vam daje razne gedžete poput antigravitacionih granata, samo što nemate puno prilika da ih koristite i napravite zabavne kombinacije. A sve to i dalje u jednom virtuelnom hodniku gde nema mesta istraživanju ili naročitom manevrisanju. Mnogi će vam reći da se Call of Duty sada kupuje samo zbog multiplayera. Activision takođe smatra da ste zbog toga došli (zašto onda postoji kampanja uopšte?) i tu je glavna mamipara sa naplaćivanjem dodatnog sadržaja i tonom mikrotransakcija. Ovaj deo igre je i glavni u kome ćete imati više prilike da jurite po zidovima, klizate i skačete. Dok se mape zanimljive i lepo dizajnirane, primetićete da ovde zaista nema ničeg novog i da je sem novog sloja farbe ovo ista ona igra koju ste igrali prošle ili pretprošle godine. Ponovo ćete skupljati exp da biste otključavali jače oružje, prejake killstreak nagrade i slično. Ali, kada uporedimo sa Titanfall 2, osećaj igranja Infinite warfare u multiplayeru je jednostavno – dosadan. Kretanje nije naročito fluidno, oružja u okviru iste klase su jako slična, a igranje na PC-u je već postalo predmet parodije jer je baza igrača drastično manja nego prethodnih godina. Budite spremni da čekate i po nekoliko minuta za meč. U godini kada je FPS ponovo dobar i kada za fanove žanra postoji izbor između nekoliko sjajnih igara, Activisionovo igranje na sigurno sa Infinite Warfare nema šta da traži. Igra koja ne nudi ništa što već nije urađeno jednako ili bolje u ovoj gaming sezoni, igra u koju ni Activision nije sasvim verovao jer je morao da sa njom spakuje prvi Modern Warfare kako bi prodao više kopija skupljeg izdanja. Po prvi put posle mnogo godina CoD ima pristojan, ne sjajan, singleplayer koji bi možda bio zanimljiv kao odvojena kupovina od ostatka za recimo 15ak evra. Možda je stvarno došlo vreme da Activision počne da prodaje ovu igru u segmentima i da svako uzme ono što ga zanima. A možda je vreme i da Call of Duty napravi pauzu dok ne smisli šta želi da bude i nauči koju lekciju od konkurencije. Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako neka japanska potezna RPG franšiza zaslužuje da ima igru sa rečju “world” u naslovu, onda je to svakako Final Fantasy. Ovaj legendarni RPG serijal oformio je bezbroj svetova i zato je igra koja objedinjuje duh mnogobrojnih Final Fantasy igara u jedan proizvod bila prosto neminovna. I kada vidite takav naslov, sigurno prvo pomislite na priču epskih proporcija, emotivni scenario i nezaboravne likove. Ali već pri prvom pogledu na World of Final Fantasy biće vam jasno koliko je zapravo ceo koncept otišao u drugu stranu. Ovo je jedna neozbiljna i opuštena mešavina prepoznatljivih Final Fantasy elemenata, koja ima samo jedan cilj – da vas što bolje zabavi. World of Final Fantasy ostaje veran svojim korenima. Atmosferom i mehanikom nesumnjivo pogađa u dušu svakog igračkog nostalgika, dok je potezni gejmplej taman osvežen u toj meri da ne deluje zastarelo a da opet ne beži od prvobitnog recepta. Sa druge strane, priča je toliko naglašena da konstantno zbija šale na sopstveni račun. Ne samo da će ovo prijati ljubiteljima serijala i stare škole poteznih RPG igara, već će i svaki ozbiljniji nedostatak u priči prezentovati kao plus. Priča prati dvoje protagonista, brata i sestru blizance, klišeizirano pod amnezijom, na putu da ovladaju mnogobrojnim mirage stvorenjima i uz njihovu pomoć spasu svet od misteriozne opasnosti. Ovde je već jasno da World of Final Fantasy koristi Pokemon koncept. Izuzetno je zabavno sakupljati raznolike stvorove kojih ima čak više stotina. Međutim kada na red dođe borba, sama mehanika više podseća na recimo Ni No Kuni, jer i glavni likovi učestvuju u akciji. Tipičan japanski fazon dolazi do izražaja i kada je u pitanju taktika u borbama. Glavni likovi mogu da koriste stacking, sistem koji dozvoljava da se udruže sa do dva različita čudovišta i to tako što će im se ovi popeti na glavu ili postaviti pod noge, u zavisnosti od veličine. Voltron, Robotek..? Ni mi ne znamo zašto se “sklapanje u velikog robota” smatra za nešto kul, ali izgleda da bez sumnje jeste! Protagonisti takođe mogu da menjaju veličinu, odnosno da budu normalne visine ili minijaturni, japanski chibi likovi. Ova funkcija dobija na smislu tek kada krenete sa borbom gde je veličina bitna ne biste li mogli da stanete ispod nekog ili popnete se na neko čudovište. Osim što izgledaju presmešno… pardon, neustrašivo – stacking će ujediniti snagu svih karaktera koji u njemu učestvuju, ali će im istovremeno podeliti i njihove slabosti. Uz to, tako oformljen “lik” će imati pravo samo na jedan potez, umesto na svakog lika po jedan kako bi bilo da su razdvojeni. Zato je ovo tehnika koju je svakako zanimljivo strateški upotrebljavati. U samim borbama imate i mogućnost da pored modernizovanog koristite i klasični RPG meni, ali i da ubrzavate tok borbe. Ovo je svakako funkcija koja je i više nego dobrodošla kada je pred vama više istih borbi koje želite samo što pre da završite i lep je plus koji bi trebalo da se primenjuje i u ostalim poteznim RPG naslovima, bez sumnje. Osim što ćete ih kroz World of Final Fantasy sretati, kultne heroje serijala ćete moći i da pozovete u pomoć. Malo je reći da su ovo momenti vredni hvale svakog ljubitelja serijala. A osim likova tu su i druge poznate summon face, magije… I sve je prenaglašeno, baš onako kako volimo. Plus, kada se povremeno pojave i motivi drugih igara, kao što je recimo Xenogears, nema tog ljubitelja starih poteznih RPG-ova koji će ostati ravnodušan. Sam grafički stil, osim što je ispunjen chibi karakterima, donosi i pregršt šarenih i živopisnih lokacija. Dizajn samih nivoa možda i nije preterano sjajan i uključuje dosta praznog hoda, ali nema sumnje da će se čak i prosečnom igraču dopasti njihova količina i raznovrsnost. Ako bismo morali da uperujemo prstom, moglo bi se reći da stilski, World of Final Fantasy najviše podseća na Kingdom Hearts. Naravno, nakon što se svi utisci slegnu i sve dođe na svoje mesto, ne može a da ne ispliva i neka mana na površinu. Posmatrano po segmentima, jedna igra koja je svesna svojih mana, koja konstantno zbija šale na svoj račun, koja se služi nostalgijom i dobrim akcionim rešenjima, nikako ne može biti loša. Ali World of Final Fantasy spada u žanr klasičnih japanskih RPG-ova koji su poznati po dužini trajanja i kao takva mora držati pažnju igrača desetinama i desetinama sati. Međutim, nakon nekih 20-ak sati, biće nemoguće a da ne osetite repeticiju. Nova čudovišta će se i dalje ređati ali će delovati slično a borbe će postati prelake. Sigurno ima igrača koji će preći i preko ovoga i pronaći istu dozu zadovoljstva i posle ove “kritične tačke”, ali je za većinu neminovno – igra će vam dojaditi. Pomalo je nefer kritikovati igru koja, bez obzira na svoju celokupnu dužinu, može da vam pruži barem dvadesetak sati nesputanog šarma i zadovoljstva. Iako nakon toga počinje da dosađuje, izvesno je da ćete je preći do kraja jer koliko god da se ponavlja, kvalitet je ipak kvalitet. Svaki svoj nedostatak, World of Final Fantasy samosvesno predstavlja kao vrlinu, a svaki element odmereno etiketira besmrtnim pečatom nostalgije. Zato, bez obzira da li nakon pet ili pedeset sati, World of Final Fantasy ostaje jedan kvalitetan naslov kom jedino odnos sadržaja i dužine kvari konačan utisak. Ako ste ljubitelj serijala, ne propuštajte. A ako vas totalno japanski, chibi, anime stil i naracija odbijaju… Trebalo je da vas upozorimo još na početku teksta. Autor: Milan Živković Igru ustupio ComputerLand Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dobar dan. Moje ime je Titanfall 2. Zamoljen sam od strane autora teksta da vam se lično predstavim jer mi jer rekao da moram direktno da se izvinim u ime svog starijeg brata, Titanfall-a. Dosta sam igrao novi Doom, Mirror’s Edge i Half Life (koji je najbolja igra na svetu) pa sam odlučio da napravim nešto slično. Pa da počnemo. Ja sam nastavak futurističnog FPS-a koij je izašao pre dve godine i, iako je ostavio veliki utisak, nije uspeo da zaživi. Moj stariji brat je imao super revolucionarne ideje ali je bio lenj i pohlepan. Znam da je otac EA imao udela u tome ali je moj brat bio brzoplet i vrlo, vrlo neproduktivan. Ali zbog njega, na meni je bilo da ostvarim prevelika očekivanja mojih igrača i mislim da sam to i uspeo. Stariji brat, Titanfall, nije imao singleplayer. Da, on je tvrdio da ima ali pričanje u pozadini dok se igra multiplayer je po meni više uvreda nego kampanja. Znao sam da mu je to jedna od najvećih mana i rešio sam to da ispravim. Moja singleplayer kampanja je od početka do kraja kampanja FPS igre ali se trudim na svakom uglu da se izdvojim od klasičnih FPS kampanja na koje ste navikli. Linearan sam, ali veoma zabavan. Igra počinje treningom vrlo generičnim i neinteresantnim protagonistom Jack Cooper-om koji je obični vojnik sa željom da postane pilot. Piloti su elitne jedinice, veterani čak, koji imaju visoke borbene sposobnosti i zbog toga mogu da upravljaju behemotima, robotima, koje zovemo Titani. Ceo trening je brz i uči igrača kako da se kreće brzo po mapama jer je to ključ za preživljavanje ali je pride i vrlo zabavno jer možete sebe uhvatiti kako radite vrlo interesantne akrobatske manerve. Posle treninga, krećete u totalni rat na frontu kao običan vojnik i ne očekuje se od vas da ćete dugo preživeti. Uistinu, uspevaju da vas pogode i u polusvesti gledate vašeg mentora kako umire i kako vas spašava njegov Titan BT-7274. Dobijate pilotsku uniformu i krećete u jednu od najboljih FPS kampanja koje ste igrali do sad. Na početku treba da aktivirate vašeg Titana tako što ćete mu doneti baterije i restartovati ga. Prvi nivo vas baca u stenovitu džunglu (da, stenovitu džunglu, get over it) gde vas dodatno uči o kretanju, skokovima, trčanju po zidovima i ostalo. Na prvi pogled, dosta podsećam na svog drugara iz klupe (kog ne volim baš jer je prepotentan i već godinama se ne menja, ne radi na sebi) ali mislim da je on imao u početku dobre ideje koju sam želeo da unapredim. S tim na umu, upoznajte BT-7274 Atlas Titana koji zaslužuje da bude među velikanima kao što su GLaDOS, Wheatly, ClapTrap i ostalim. BT odmah na početku pravi konekciju sa igračem i veoma vam je stalo do sudbine vašeg Titana. Jedna zamerka koju imam je da koliko je BT dobar toliko je Jack Cooper loš. Sav BT humor je dočekan hladnim, bezosećajnim odgovorima Jack-a. Glumac koji tumači Jack-a se nije ni u jednom trenutku izdvojio niti pokazao neku emociju. Bolje da je ćutao. Kako se kampanja odvija, pokazujem sve više i više inovacija jer je svaki nivo drugačiji od prethodnog. Trudim se da svaki nivo ima svoj identitet i da se ne ponavljaju stvari previše. Sa druge strane, ponekad bih mogao i da neku mehaniku ponovim barem još jednom jer su vrlo zabavne. Najviše sam se potrudio za misiju „Effect and Cause“ oko koje sam se najviše potrodio i ostavio najbolji utisak. Ova misija može komotno da uđe u izbor u najbolju misiju u nekoj kampanji u istoriji video igara. Neću vam puno reći ali sam redefinisao putovanje kroz vreme u video igrama. Kampanja je kratka ali zabavna i držaće vas na ivici stolice konstantno. Moj stariji brat je imao super ideju, pa i diskutabilno i realizaciju osveženog mutliplayer FPS-a. Ja sam rešio da ispravim njegove greške, ispeglam kretanje i mehaniku i dodam još stvari. I tako mi Titana, uspeo sam. Predstavljam vam jedan od najbolji, ako ne i najbolji, brzi FPS multiplayer u poslednje vreme. Kretanje kroz mape je fludino, brzo a ponajviše, zabavno. Parkur koji izvodite je prelep i uživate u svakom skoku, svakom trčanju po zidu i svakom klizećem startu. Piloti su sad podeljeni u klase i svaka klasa ima svoju specijalnu moć. Moći mogu da budu nevidljivost, kratki teleport, ubrzanje, sonar ali i najbolja moć – kuka. Kuka ubacije toliku mobilnost i novu perspektivu igre da će dobri igrači moći da izvode fenomenalne akrobacije a fragovi će završavati na YouTube. Pregršt novog raznovrsnog oružja samo ide u korist i ni jedno se ne oseća da je puno bolje od drugog. Svako je korisno u rukama dobrog igrača. Svako oružje ima dodatna otključavanja koja se brzo dobijaju kroz igru pa i razne skinove kako za oružja tako i za Titana i pilota. Vrhunac multiplayera su naravno, Titani, i ovog puta ima ih šest različitih. Svaki od Titana je unikatan i ima svoj šmek i svoj gameplay. Jezgro svakog Titana je sad vrlo bitno jer se po tome i razlikuju – svako jezgro, kad se napuni, ima neku specifičnu sposobnost kao npr: laser, auto-aim, let, katana (maltene Genji ulti) idr. Svaki Titan ima svoj dizajn i jasno se vidi da svaki titan odgovara svom jezgru. Potpuni fenomenalni doživljaj je trenutak kad prizovete Titana a on pada kroz atmosferu i zgromi bilo šta što se nađe ispod njega kad sleti. Ovog puta su Titani izdržljiviji pa čak i mogu da se poprave tako što pilot donese sveže baterije i stavi u svog Titana. Opšta ludnica je opis svakog mutliplayer meča ili moda (a ima gomila modova). Jedan od modova koji bih izdvojio pored ostalih je Bounty Hunt gde za svaki frag dobijate novac koji treba odnesete u banke. Ako poginete, gubite skupljeni novac pa ko prvi stigne do 4000$, pobedio je. Ovaj mod unosi tu pažnju u kretanje i čuvanje svakog života ali i dalje održava dinamičnost Titanfall-a. Kako bih održao igrače, obećao sam svima da neću imati Season Pass niti plaćene DLC što je veliko iznenađenje s obzirom ko mi je otac. Nadam se da ću se dugo igrati i da će moj mlađi brat, Titanfall 3, još više unaprediti našu porodicu i doneti još više inovacija. Za kraj, autor me je zamolio da vam se i on obrati na kratko. Hvala. Poštovani čitaoci, eto čuli ste šta Titanfall 2 misli o sebi i želeo bih samo da dodam da se apsolutno slažem sa svim što je rekao. Titanfall 2 je evolucija svog prethodnika i nadam se temelj za razvoj budućih nastavaka pa i novih igara koji bi uveli svežinu u ovaj žanr. Apsolutno preporučujem da nabavite Titanfall 2 i da se nađemo na bojištima Frontier-a. Autor: Igor Totić Igru je autor kupio svojim novcem. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da su nas pitali gde bismo voleli da se odigra poslednja epizoda ovog epizodičnog Hitman izdanja, ni sami verovatno ne bismo mogli da odaberemo bolju lokaciju od Japana. Iako se radnja uglavnom odigrava u totalno “haj tek” medicinskom postrojenju u planinama, odmah će vam biti jasno da se nalazite u zemlji izlazećeg sunca jer pored svih tih kompjuterizovanih WC šolja, katana i gejši, ili ste u Japanu ili japanskoj ambasadi – druge nema. A izgleda da smo i od silnog japanofilskog oduševljenja počeli i da prosipamo loše fore… U ovoj epizodi, Agent 47 ima dve mete – Juki Jamazaki, smrtonosnu plavušu advokata i Eriha Sodersa, krticu Providensa, koji u ekskluzivnoj bolnici čeka na transplataciju srca. Već vam može biti očigledno da vas ovde očekuju i neke napetije scene jer, po nekim nepisanim pravilima, mnogo je jezivije dokrajčiti čoveka na operacijskom stolu nego iz automatske puške. Ili tako barem kažu… Cela lokacija je odlično “ugneždena” na planinskim padinama i ima fantastičan pogled na gradić pod planinom i reku. Lepo je videti da ni u ovoj epizodi, razvojni tim nije zaboravio da nam naspram zatvorenih lokacija pruži barem neku spektakularnu panoramu. Ali ni enterijer nije ništa lošiji. Ceo objekat je pravi Neotokijski sudar tradicionalnog futurizma, a dešavanja unutar njega su za jedan Hitman naslov standardno živopisna. Nema sumnje da je u celom dizajnerskom smislu, ova lokacija na Hokaidu bila pun pogodak. Iako u suštini i ova epizoda pati od uobičajenih problema sa AI-em i po kvalitetu izvođenja u potpunosti nastavlja istom linijom kao i prethodne, izbor i dizajn lokacije podižu je u sam vrh. Sada kada se celo ovo epizodično Hitman iskustvo zaokruži, možemo da odahnemo i da priznamo da je cela fora sa epizodama ovom Hitman nastavku zapravo došla sasvim prirodno. Sama odvojenost misija je i u dosadašnjim delovima delovala kao skup epizoda, a iščekivanje novih izdanja je ovaj put imalo i svoj lični šmek. I na sreću, nećemo imati potrebu da tražimo najgoru već radije najbolju epizodu, jer svaka se na neki svoj način ističe prvenstveno kvalitetom. Naravno, celo ovo epizodično izdanje nije ostalo bez mana protiv kojih svakako moramo da kažemo koju reč. Neki od sadržaja bio je vremenski ograničen i davao je igraču samo jednu priliku da ga pređe. Razumemo da ovo pri tom jednom prelasku stvara izuzetno moćnu i kvalitetnu atmosferu, ali samo jedan pokušaj… Pomalo je neoprostiv način na koji je razvojni tim pokušao da pojača i ubrza prodaju ovog naslova. Tako će oni koji su čekali celu igru da izađe ili eventualno neki popust na kojoj bi je kupili, biti izopšteni iz ovog doživljaja koji nije bio nimalo loš. Dodajmo tome i činjenicu da je potrebno da konstantno budete onlajn da bi iskustvo bilo potpuno i zato hajde kolektivno da bacimo koji mrgud u pravcu razvojnog tima. *mrgud* Ali i naspram ovoga kao i drugih mana kojima smo mogli da posvedočimo igrajući novog Hitman-a, ne možemo a da ne simpatišemo kompletnu igru. Ovo je svakako jedan od najkvalitetnijih Hitman naslova ikada. Otvorenost i mogućnosti prelaženja, bez premca su. Sada kada su sve planirane epizode objavljene, možemo sa sigurnošću da potvrdimo da je Hitman iz 2016. godine jedna kvalitetna igra vredna vašeg novca i vremena. Ako do sada niste igrali ni jednu epizodu, ne čekajte dalje. Nabavite ceo komplet i uživajte u paketu raznolikih, detaljnih, životom ispunjenih lokacija prepunih mogućnosti. Ovaj poslednji Hitman je dobro počeo u Parizu, ali se još bolje završio u planinama japanskog Hokaida. Sednite za ljudski kokpit poznatiji kao Agent 47 i uživajte u atmosferičnoj avanturi kakvu samo ćelavi profesionalac može da vam priredi. Autor: Milan Živković Igru ustupio ComputerLand Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nepune dve godine od izlaska prvog nastavka, stiže nam XenoVerse 2. Moram priznati da sam bio pomalo iznenađen već pri prvim najavama drugog dela, zbog činjenice da su se izdavači odlučili da nastave u smeru ove igre koja je bila tek nešto iznad proseka. Bilo je toliko drugih, kvalitetnih igara sa Dragon Ball tematikom koje su mogle da opravdano dožive nastavak. Ali ako nas nešto iskustvo uči to je da prosečan Dragon Ball ljubitelj neće mnogo mariti koja od igara je dobila drugi deo, dokle god Dragon Ball živi. Dobro i ja ću morati sa time da se složim. Možda nije Budokai Tenkaichi, ali XenoVerse je imao svoje kvalitete na kojima se može izgraditi vrhunska igra. S takvom mišlju sam i lično čekao da ga zaigram… Zato evo utisaka bez imalo ustručavanja. XenoVerse 2 po pitanju priče nastavlja tamo gde je njegov prethodnik započeo. Ne nužno vremenski nadovezano već samom vrstom zapleta. Ponovo ćete biti u ulozi karaktera kog samog pravite i koji će pokušati da osujeti planove glavnih negativaca da promene istoriju. Uskakanjem u većinu kultnih borbi iz serijala, pomoći ćete glavnim likovima da ipak ne izgube. To jeste bila i glavna ideja prethodnog dela, ali sada je sve ono vezano za priču i oko nje ipak blago unapređeno. Grad iz kog pokrećete sve misije i dalje je tu, samo je sada dosta prostraniji. Osim što je ispunjen drugim ljudskim igračima, sada je krcat i sporednim misijama. Da bi svemu tome brže pristupali, na raspolaganju ćete imati i razna prevozna sredstva pa i letenje (koje se doduše tek kasnije otključava). Dodajmo ovome i činjenicu da više ne postoji dosadno učitavanje za različite lokacije unutar grada i biće jasno da je Konton Sity znatno zanimljivije mesto za istraživanje od svog prethodnika. Mada je kretanje kroz njega i dalje uobičajeno za jednu japansku anime igru pa deluje haotično i neprecizno kao da se krećete kroz grad neke simulacije za odrasle. Kako to znam? Pa… Podrobno sam istraživao. No i ovaj put, srž igre biće unaprediti vašeg karaktera ne bi li mogao da nadjača sve ostale. Ovde se ponovo ističe činjenica vezana za XenoVerse. Ovo nije borilačka igra već RPG sa borilačkim elementima. Na neki način, to je bila i jedna od većih zamerki za XenoVerse od strane svakoga ko Dragon Ball igre prvenstveno doživljava kao tabačine. Ipak, ovde je to više dovedeno u red. MMOliki grad u kom se istovremeno može nalaziti i do 300 ljudskih karaktera, gomila misija i trenera za ojačavanje, činjenica da ste sami pravili glavnog lika koji vremenom jača i uči bezbroj novih poteza, učiniće da RPG strana XenoVerse-a 2 zablista do te mere da ćete lakše podnositi prazan hod između dve kvalitetne borbe. Ako ste se ovoj igri radovali da biste zaigrali i neku borbu u dva igrača, imate sreće. U gradu ćete moći da pristupite lokalnim borbama, a pristojan broj dostupnih likova rašće prelaženjem glavne priče. Iako će u borbama biti očigledno da XenoVerse 2 nije prvenstveno kompetetivna oflajn tabačina, progledaćete joj kroz prste jer i na ovom polju pristojno vrši posao. Što se muzike i grafike tiče… Sve je na višem nivou od prošle igre. Modeli likova su jako dobri, muzika je iznenađujuće zarazna a nivoi iako ograničeni, izgledaju nikad prostranije. Ono što vam može zasmetati, jeste kamera koja itekako ume da se pogubi pokušavajući da vam pojača filmski doživljaj. Tako da pre no što vam kamera zaglavljena u steni prekine pedeseti pokušaj za kombo, budite spremni na ovakve ispade i štedite živce. XenoVerse 2 je kvalitetnija igra od prethodne, zaista jeste… Ali u ime svakog okorelog, praistorijskog Dragon Ball fanatika, moram napomenuti sledeće: U eri gde kompjuterska tehnologija dostiže visine koje su do pre samo desetak godina delovale neverovatno, u vremenu gde su računari i igračke konzole moćna oruđa za ostvarenje fantazija iz detinjstva, ono što se mora očekivati od jedne Dragon Ball igre, daleko je pa i od jednog ovako pristojnog naslova. I dalje iščekujemo dan kada ćete uskočiti u Gokuovu uniformu i poverovati da ste ovaj put to zaista vi. Kada će svaki udarac, svaki energetski zrak imati svoju težinu i svoju čvrstinu. Kada će Kamehameha rovariti kroz zemlju i terati protivnika da se oznoji a gomile rasparčanog kamenja koje se mrvi pod Super Saiyan 2 Gohanom ostavljati utisak dublji od najvećeg kratera. I dalje iščekujemo dan kada krhotine neće nestajati da bi uštedele memoriju a planine neće mirovati pred Vegetom u punoj brzini. XenoVerse 2 liči na Dragon Ball. Veoma liči. Ali i dalje nije Dragon Ball kakav sanjamo da zaigramo. A sada nakon dubokog izliva subjektivne dečačke strasti, pozivam se na objektivnost. Dragon Ball XenoVerse 2 je igra ispunjena sadžajem koji će zadovoljiti svakog ljubitelja serijala. Mnoštvo specijalnih poteza, borbi i misija, garantovaće vam dugoročnu zabavu i zaista je lepo videti kako jedan nastavak nadmašuje svog prethodnika tako posvećeno. Ovo je bez sumnje proizvod ljubavi prema Akira Torijaminom životnom delu i kao takav zaslužuje i moje poštovanje. Ostaje nam da verujemo da je on samo stepenik bliže “pravoj” Dragon Ball igri koja se jednog dana – mora pojaviti. (Budokai Tenkaichi 4, dabome.) Autor: Milan Živković Igru ustupio ComputerLand Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dobro došao! U ime Sid Meiera želimo da ti ponovo pružimo čast i zadovoljstvo u vidu vladavine jednom Civilizacijom. Znamo, znamo, prošla je tek sa ekspanzijama pokazala pun sjaj, a o Beyond Earth ne govorimo. To je strogo zabranjeno! I što pre zaboravimo da je ikada postojala, možda će stvarno nestati. Ovaj put stvarno želimo da ti od samog početka pružimo osećaj potpunosti. Dođi sad, tvoje vreme dolazi i trajaće jako, jako dugo… Zaboravićeš na voljenu osobu, roditelje, braću, sestre, obaveze… Ceo tvoj svet biće na ekranu tvog monitora, i gledaćeš sa uzbuđenjem njegov uspon, gledaćeš sve uspehe i neuspehe. Osećaćeš se bogovski! I kada te tvoj svet pozove nazad u tvoju ne – toliko – uzbudljivu realnost, uzdahnućeš duboko, i reći sebi “još samo ovaj potez…” Prva stvar koja vas dočekuje u novom Civu je muzika Christopher Tina, čoveka odgovornog za “Baba Yetu” iz Civa IV, za koji je dobio Gremi. Druga je naracija Sean Beana. Ne bojte se, preživeće Civilizaciju, za razliku od mnogobrojnih filmskih i TV uloga. Šalimo se naravno, čovek je fenomenalan narator. Obojica čine da osećaj ulaska u igru deluje kao da ulazite u nešto posebno, nešto specijalno. Hype nije lažan. Nova Civilizacija deluje kao stari prijatelj kome su vreme i odeća promenili izgled, ali isti je i dalje prepoznatljiv. 25 godina zaista brzo preleteše… Prilikom novog dizajna Sid Meier ponovo koristi svoje zlatno pravilo 33/33/33. Prvi deo se bazira na nepromenjenom delu dizajna igre, drugi deo se bazira na poboljšanju starog dizajna, a treći na uvođenju novog dizajna u odnosu na prethodan deo. Šta je staro? Mehanika začinjanja i vođenja je ostala u osnovi nepromenjena. Ponovo imamo 19 civilizacija, svaku sa svojim vladarom. I tu uočavamo prvu promenu. Broj specijalnosti svake, bilo da se radi o jedinicama, građevinama ili bonusima je veći, i samim tim svaka je priča za sebe. Prilikom startovanja nove igre, randomizuje se mapa, i počinje partija. Tu dolazimo do druge promene. Vizuelno je sve lepše, mada bismo voleli da su jedinice detaljnije, ali šta da se radi. Mnoge stvari se grade po teritoriji što je odlično i užasavajuće istovremeno. Neke građevine je moguće graditi samo na određenim terenima, dok druge dobijaju bonuse ako ih sagradite na određenom delu koje okružuje vaš grad. Uvek će biti dosadnih Varvara (osim ako ih ne isključite), koji su tu više da troluju vaš napredak i razvoj, nego da predstavljaju pretnju. Makar po cenu gubitka dve jedinice, sadistički će uništiti ono što ste gradili sa dragocenim radnikom. Kada smo kod istog, on se koristi tri puta i nestaje. Pa dobro, ko gradi puteve, pitate se. Trgovci. Ima smisla, zar ne? I tako, vi ste krenuli, širite se, razvijate, i nalećete na druge. Oni se takođe razvijaju, šire, stupaju u kontakt kada im nešto treba, i umeju da vas odbiju kada im ne trebate. U preglednom meniju je moguće da vidite šta imaju protiv vas i kako da pridobijete njihovu pažnju. Veoma su različite i po pristupu, u skladu sa istorijom i osobinama koje imaju u samoj igri. Takođe pored glavne karakteristike (Kleopatra voli civilizacije sa jakom vojskom, Kraljica Viktorija civilizacije koje su počele na istom kontinentu kao i ona), poseduju i drugu karakteristiku koja se randomizuje. Takođe, zahvaljujući lošem AIu, znaju šta da rade i kako da se postave, bez špijuna i drugih sredstava, i ako ste previše krenuli u razvoj bez vojske, pojavljuje se protivnik sa Zerg rushom. Ako vi krenete u pravcu vojske, zavrnuće vas modernizacijom, opet bez povratnih informacija, samo bazirano na svesnosti vas pošto vidi celu igru na mapi, bez hendikepa. Čak se često desi da vas napadne bez razloga, opkoli i – ništa, stoji tu i čeka autobus za Malu Krsnu. To je oduvek bila mana Civ igara, neizbalansiran AI, koji se šablonski eksploatiše, a opet ne ume da se postavi kao dostojan protivnik nego kao cheater sa AimBotom iz Counter Strikea, koji se ne ume odbraniti od noža s leđa. Kada smo kod vojske, svaku je sada moguće da učinite jačom tako što tri identične jedinice spojite u jednu. I posle nemojte reći da vas Moćni Rendžeri nisu naučili ničemu! Vojevanje je skupo, i može vas lako dovesti do loše finansijske situacije. Postoji i mogućnost religijskog ratovanja, mada isto nije baš najbolje rešeno, pošto se opet sve svodi na massovanje jedinica bez finese. Inače, religijskih jedinica ima svega tri, koje se ne menjaju kroz vreme. Ovo nije jedina mehanika koja deluje da je mogla bolje da se realizuje. Diplomatija takođe u praksi deluje da je mogla biti bolje implementirana. Sistem vlade, iako funkcionalan, ima mesta gde su poboljšanja i te kako moguća. Sreća građana u vašoj civilizaciji, iako interesantna, tera vas da gradite kuće i pažljivije gradite po svom zemljištu. Dok će nekoga oduševiti posvećenost svakom potezu, dosta nas bi poželelo da klikćemo next dok se nešto interesantno ne desi. Do pojave ekspanzije koja će ispeglati pomenuto, Civ VI deluje zaokruženije u odnosu na prethodnike. Pored nabrojanog, Civilizacija VI zaista deluje kao potencijal. Na nekim mehanikama treba da se poradi, no dobro. I iz Juga se može sesti u Mečku, zar ne? Obrnuto, teško. Dobre strane su previše dobre, da ponekad zaboravite na mane i kažete sebi “još samo ovaj potez i prekidam”. Ali, taj potez vas uvek vraća da odigrate još jedan, pa još jedan, i tako u krug. I upravo to je odlika dobro dizajnirane i zarazne igre. Autor: Mirko Jevremović Igru je autor sam nabavio Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kako smo već navikli da nam From Software plasira jako kvalitetne dodatke za Souls serijal, malo je reći da smo bili uzbuđeni da zaigramo prvi od najavljena dva za Dark Souls 3. Čini se da Ashes of Ariandel nije mogao ni doći u bolji čas, jer kako se i kod nas vreme drastično počelo zavlačiti pod zimske dane, tako nas i Ashes of Ariandel vodi u hladne i snežne predele Ariamisa. Da biste zaigrali ovaj DLC, biće potrebno da već imate pristup određenom delu igre. Iako na taj način možete da ga zaigrate i pre nego što pređete samu igru, ne preporučujemo vam da to radite jer ne samo što je Ashes of Ariandel lep dodatak na mističnu i mračnu priču osnovne igre, već je i poprilično izazovan. Bolje se ne upuštajte u njega ako vaš karakter nije barem osamdeseti nivo, jer osim novih oružja, oklopa i magija, čekaju vas i žestoki novi protivnici ali i par uobičajeno brutalnih i dobro osmišljenih boss-eva. I pored toga što je celokupna mapa možda manja nego što ste se nadali, nimalo joj ne nedostaje varijacija. Premda je sve pod snežnom notom, lokacije se protežu od zavejanih šuma, preko napuštenog gradića pa sve do staza od džinovskog korenja i smrznutih jezera. Prisutne su čak i smešno dugačke merdevine koje odmah asociraju na čuveni Metal Gear Solid 3 i epsku pentražu uz najduže lestve na svetu. A osim okoliša, tu je i ustaljeno kvalitetan dizajn protivnika među kojima bismo izdvojili vukove koji osim što su zastrašujući pojavom, umeju da budu jako izazovni protivnici pogotovo kada dozovu ostatak čopora i strateški pokušavaju da vam se prikradu iza leđa. Što se dužine samog DLC-a tiče, ona će naravno najviše zavisiti od snage vašeg karaktera, vaše veštine ali i toga koliko je prošlo od kada ste poslednju put igrali Dark Souls 3. U svakom slučaju ne bi trebalo da bude duža od 4 do 6 sati, što je ujedno i najveća mana ovog prvog dodatka. Uzevši u obzir njegovu cenu, očekivali smo da će biti i nešto duži. No nakon što pobedite opcionog boss-a, na raspolaganju ćete imati i PVP arenu, gde ćete moći da odmerite snagu sa drugim igračima bilo da je to u borbi 1 na 1 ili u grupama. Ako je Dark Souls 3 za vas isključivo iskustvo za jednog igrača, onda će Ashes of Ariandel verovatno biti kraća avantura nego što ste želeli. Ali ako vas raduje mogućnost da se oprobate u borbi sa drugim igračima, sigurno je da ćete u areni provesti dosta vremena i propisno se zabaviti za uložen novac. Za razliku od DLC-eva na koje smo ranije navikli, Ashes of Ariandel zaista ne donosi mnogo toga. Iako će dodatni sadržaj obradovati svakog ljubitelja serijala, sav dobro poznati kvalitet koji je i ovde prisutan doneće uglavnom gorčinu kada kroz nekoliko sati pređete celokupni dodatak, a ostane vam samo želja za još. Želja koja će rezultovati basnoslovnim krvoprolićem u PVP areni, bez po sumnje. Zato, ako vam se nikud ne žuri, preporučujemo da sačekate da izađe i drugi DLC i oba zaigrate u cugu, umesto da u kvalitetu uživate na kašičicu. A u slučaju da ipak ne možete da čekate – nećemo vas osuđivati. Obucite vaš najtopliji oklop sa krznom, na glavu stavite rogati šlem a u ruke ljutu sekiru pa zapevajte pesmu o Dragonborn-u. Džaba silama zla i zima i Noć veštica – “Dovakin, Dovakin, unuče ti bakin! Dark Souls, cinder, ešiz of Aranđel!” Pogrešna igra, loša rima, ali svakako kvalitetan DLC kom jedino dužina kvari konačan utisak. Autor: Milan Živković Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neko je verovatno jednog dana u malom studiju Camel 101 rekao ‘’Hej, Alien Isolation i Dead Space su jako kul igre, hajde i mi da napravimo tako nešto!’’ što je odmah neko drugi dočekao sa ‘’Evo instaliram Unity!’’ i tako je nastao Syndrome. Zaplet Syndrome ste sigurno već videli ako ste makar jednom pogledali neki sci-fi horor: protagonista se budi iz krio-sna na ogromnom svemirskom brodu i potpuno je sam, u gotovo potpunom mraku. Jedino što mu pravi društvo je brujanje metala, zujanje ekrana i poneko treperavo svetlo. Sa vama vrlo brzo u kontakt stupa jedan od članova posade i preko radija panično vas obaveštava da se desilo… nešto… sa posadom, sa brodom i da ste među poslednjim preživelima.Na pitanje ‘’Šta se to desilo?’’ dobijate prekor ‘’Pa pobogu desilo se nešto, čoveče sredi motor i ne pitaj!’’ Klasika. Kako to obično biva u horor pričama smeštenim u duboki svemir, posada broda je na svom putu odlučila da čačka nešto što nikako nije smela. U ovom slučaju – na brod je donet misteriozni artefakt vanzemaljskog porekla i u početku je sve bilo divno i krasno dok članovi posade nisu počeli da grebu svoje lice i od sebe prave nakaze. Ono malo ljudi koji nisu potpuno skrenuli s uma se kriju po brodu od hodajućih užasa koji su nekad bili posada, a eto sada ste i vi u tom pekmezu. Iako sve ovo zvuči kao sto puta viđeno, priča je zapravo pristojno razvijena i biće zanimljivo ispratiti njene detalje kroz brojne beleške posade koje nalazite usput. Brod ćete vremenom istražiti u celosti, sa njegovih osam nivoa koji vam se postepeno otključavaju. Syndrome počinje neverovatno mlako za jednu horor igru i može da prođe i više od sat vremena pre nego što zaista osetite kao da ste u opasnosti. Štaviše, prvi direktan susret sa čudovištima je nekako usputan i tek u kasnijim deonicama ćete zaista imati osećaj da vas neko lovi. U izvođenju, igra dosta podseća na odlični Alien: Isolation pa ćete tako zatrpavati džepove hranom i raznim drangulijama koje možete da koristite za rešavanje problema i otvaranje puta za dalje, šunjati se i povremeno zapucati na košmarna stvorenja. Međutim, izvođenje je neverovatno trapavo i tromo. Dobra stvar je što vaš lik ima stamina skalu pa ćete morati da odmerite svaki zamah alatom ili izbegavati sukob kako bi vam ostalo snage za trčanje, ali smo igranjem stekli utisak da vodimo čoveka koji ima trostruki bajpas i na izdahu je a ne nekoga ko je prošao vojni trening. Tako da funkciju ‘’sprint’’ uzmite sa velikom rezervom, sem ako ne pošaljete glavnog junaka na najkraći mogući maraton od pet metara. Kondicija glavog lika je očajna i stamina se prebrzo troši tako da ćete se uglavnom opredeljivati za sporiji pristup svemu. Kada konačno dođete do vatrenog oružja, na ista ćete lako zaboraviti jer su jednako nepraktična i razočaravajuće slaba. Iako imate popriličnu slobodu da lunjate, progres je potpuno linearan i zasniva se na tome da neko preko radija mora da vam kaže šta treba sledeće uraditi. Jedna horor igra ne mora da izgleda sjajno, ali se od nje očekuje da barem ima dobro osvetljenje i igre senki. Tu Syndrome ne briljira ali za mali projekat nudi više nego što smo očekivali. Osvetljenje je zaista odlično urađeno, dizajn nivoa raznovrstan i pritom ne pati od loše optimizacije koju često viđamo u Unity igrama. Sem, nažalost, preduih učitavanja. Svaki put kada prelazite liftom između delova broda, što je jako često jer je igra veliki fetch quest, ide naravno loading ekran i isti ume da poprilično potraje. Dodajte tome pomenuto sporo kretanje, loše raspoređene stanice za snimanje pozicije i dobijate igru koja neretko ume da bude naporna za igranje. Zvuk je srećom dobar tako da uspeva da drži teskobnu atmosferu. Dijalozi su doduše morali biti bolji, naročito jer protagonista zvuči kao da je iznenađen poklonom za rođendan a ne informacijom da se posada međusobno pobila. Syndrome nije baš potpuna katastrofa , ali nije ni igra koju bismo mogli da preporučimo ako se zažmuri na jedno oko… niti na oba. Kao horor igra nije naročito strašna, sem u ponekim scenama koje izazivaju klaustrofobiju i blagu paniku, ali postoji tu neka igra koja bi nakon nekoliko težih zakrpi možda i bila vredna igranja u trenucima kada ama baš ništa pametnije nemate da radite. Trud koji je uložen u igru ovako deluje protraćeno. Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon skoro godinu dana od izlaska ROTTR-a za Xbox, 9 meseci od PC verzije, pred nama je Rise of the Tomb Raider za vlasnike PS4 konzola. I to izdanje kojim se, između ostalog, proslavlja i 20 godina od prvih avantura gospođice Lare Croft. Za sve vas koje zanima da li je ROTTR vredelo čekati, nadamo se da će tekst pred vama dati odgovor na to pitanje. Razjasnimo najpre jednu stvar, ovo nije nikakvo definitive ili enhanced edition (re)izdanje igre, više bi odgovaralo GOTY varijanti, gde pored osnovne igre dobijate i kompletan sporedni sadržaj koji je prati uz najnoviji paket kojim se proslavlja jubilej TR igara. Ne, u pitanju nije nikakav ekskluzivni sadržaj za PS4 verziju igre, 20 year celebration paket dobili su vlasnici sezonske propusnice, a može se pazariti i pojedinačno po ceni od 10 evra. Kako je u pitanju ista igra, čiji ste opis mogli da pročitate na stranama našeg časopisa, nećemo se puno zadržavati na detaljima, samo ćemo spomenuti da ROTTR za PS4 radi besprekorno (u međuvremenu je izašla i zakrpa kojom su popravljeni i neki sitniji problemi) i izgleda zaista prelepo. Radi u tečnih 30 fps-a, bez ikakvih opadanja frejmrejta. Sa te strane vas čeka vrhunski ugođaj i nekoliko desetina sati kvalitetne zabave. Kao što smo već rekli, ROTTR:20YC ima sve dlc dodatke, kao i nekoliko novotarija. Tu je novi extreme survivor nivo težine, Endurance mod je dobio i co-op režim, nekoliko novih skinova, novi outfit i oružje, kao i dva nova dlc-a, koji čine samu srž i najzanimljiviji deo ovog dodatka. Njihova radnja odvija se u zdanju Kroftovih i nose naziv “Blood Ties” i “Lara’s Nightmare”. Blood Ties je kombinacija istraživačko-narativne strukture, u kojoj ćemo upoznati Larinu porodicu, roditelje, njihov odnos, njeno detinjstvo i odrastanje u toj kući, otkrićemo neke intimne spise i audio zapise, nadovezati neke detalje koji se odnose na priču u samoj igri, a pronaći ćemo i neke predmete iz kolekcije Larinog oca. Blood Ties možemo opisati kao neku verziju Gone Home ili Everybody’s gone to the Rapture, u TR izvođenju, samo dosta kraći. Blood Ties se može igrati i u VR modu i to je, slobodno možemo reći, pravi način na koji se i treba odigrati (ako ste u mogućnosti, naravno). Sa druge strane, Larine noćne more su zombi mod ROTTR-a. Dok se probijate kroz kuću, “satrćete” horde neživih stvorenja, a kasnije se možete utrkivati rezultatima sa svojim prijateljima. Sam dlc je veoma kratak i nije toliko zanimljiv kao Blood Ties, ali za ljubitelje zombija, sigurno će pružiti solidnu zabavu. Ukoliko niste igrali Rise na Xbox konzoli ili računaru, nema dileme, ovo je naslov koji vredi imati u svojoj kolekciji, pogotovu za ljubitelje Tomb Raider iz 2013. godine. Bilo da ga uzmete po punoj ceni ili sačekate neku rasprodaju, čekaće vas dosta zabave, prelepa grafika i ogromna količina sadržaja koji vam može pružiti popriličan broj sati provedenih u igri. Autor: Dejan Stojilović Igru ustupio ComputerLand Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Žanr simulacija, ma kakve one bile, izgleda čeka sudbina koju su doživele i avanture. Sve je manje kvalitetnih naslova i zaista je teško odabrati neku baš baš dobru simulaciju a da pritom bude zanimljiva širem auditorijumu. Nažalost, ni WRC6 nije baš neki izuzetak. Zamislite da ispred sebe imate ogromnu granitnu kamenčinu, koja vas neodoljivo mami da je ispitate ali istovremeno njena pojava ne uliva sigurnost. To je otprilike ono što vas očekuje u novoj iteraciji World Rally Championshipa. Cela igra deluje robusno i veoma neispolirano, tako da se stiče utisak da je namenski rađena za ljude koji na to neće preterano obratiti pažnju. U prevodu, rađena je za fanove serijala i eventualno za hard-core fanove simulacija reli trka. I to je praktično to. Sve što je standardizovano u reliju kao takvom, kao i u simulacijama tog sporta, ovde je ispoštovano. Trke su izdeljene u brzinske ispite, nema menjanja automobila tokom trajanja relija (dozvoljene su samo popravke), reliji se održavaju na poznatim lokacijama i na 4 vrste podloge. Jednostavna formula, koja bi trebalo da daje vrhunske rezultate, reklo bi se. Ali… Razne stvari se daju pročitati po poljanama interneta, pa tako imate igrače koji se žale na bukvalno sve. Od činjenice da nećete proći kroz drvo, nego ćete se zakucati u njega, pa do činjenice da publika sa strane nema facijalne ekspresije. Zaista, to su krucijalne stvari za ovakve tipove igara i stvarno je šteta što to nije bolje implementirano (šalimo li se sada?). Šalu na stranu, igra ima mana i to ozbiljnih. Prva i veoma bitna stvar koja kvari ugođaj su bagovi. Ima ih podosta i zaista znaju da pokvare trenutak. Ima tu svega, od pucanja tekstura pa do činjenice da kontrole ne rade kako treba (ne radi taster za gas i slične divote). Druga stvar koja je digla veoma mnogo prašine je sistem penala koje dobijate za “nesportsku” ili opasnu vožnju. U pitanju su dodaci na vaše ukupno vreme. Tako na primer, skretanje sa staze nekad vam donosi 3 kaznene sekunde, a nekad 8. Pri tom nema uvek jasne distinkcije u smislu razlike u izletanju sa staze, nego se čini da se dodeljuju u nekom random maniru. Slična situacija je i ako uletite u publiku, nekad ćete biti počašćeni sa 12, a nekad sa 20 sekundi ili nešto između. Ovaj problem zna biti veoma frustrirajući, uzevši u obzir da prosečan brzinski ispit traje 3-4 minuta i tolike kazne su često nedostižne. Čak i ako posle greške ostatak trke odvezete savršeno, teško ćete nadoknaditi zaostatak. Na sve to moramo dodati i težinu same igre koja je ogromna. Kako smo već rekli na početku, igra nije rađena za početnike ili fanove arkadnih vožnji. Naravno, moguće je u opcijama smanjiti težinu i dodati određene opcije za olakšavanje vožnje, ali to je i dalje od vrlo male pomoći. Da ne bude sve crno, dodaćemo malo i belog. Grafika je lepa, predeli su veoma lepo urađeni, tako da ćete negde hteti da stanete sa strane i da se divite pejzažu. Zvuk je prilično verno prenesen, to se prvenstveno odnosi na razlike u zvukovima motora, jedina zamerka je što je izgleda u svakoj ekipi zaposlen isti suvozač, koji pri tom ima jako monoton i iritirajući glas. Sledeća pozitvna stvar je dobar osećaj podloge po kojoj vozite i gotovo savršeno urađena ručna kočnica, koja će vam biti najbolji prijatelj ukoliko se odlučite da igrate ovu igru. I naravno najbitnije za ovaj tip igara – fizika. Sjajno je implementirana, verno preneseno ponašanje automobila u različitim situacijama, razlike koje se dešavaju u prenosu sile dok je motor previše opterećen, sistem proklizavanja. Bukvalno sve je na svom mestu i to je najveći plus ove igre i verovatno najzaslužniji zašto smo igri dali 7 a ne 5. The zaključak je jednostavan. Ako ste fan serijala, ovo morate da odigrate. Ako volite vožnju po brdskim, pustinjskim, blatnjavim i uskim krivudavim putevima u stvarnom životu, priuštite sebi zadovoljstvo i provozajte se i virtuelno. Samo imajte na umu da je i dalje PC najbolje mesto za igranje, a vožnje je najbolje igrati uz pomoć volana. Autor: Borislav Lalović Igru ustupio ComputerLand Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Games Workshop je ponovo pokazao kako licence daje šakom i kapom i da ih baš briga kako se predstavlja njihova franšiza i njihov brend. Warhammer 40k: Eternal Crusade je po najavama trebalo da bude 40k MMO i po prvim, ranim trailerima obećavao je mnogo. Dark Milenium je trebalo da bude sve što jedan 40k ljubitelj može da traži od 40k igre a onda se THQ raspao, i igra postala Eternal Crusade koji je manje-više Battlefront reskin. Eternal Crusade je multiplayer pucačina iz trećeg lica koja pozajmljuje dosta iz Space Marine multyplayer-a i iz startog Star Wars: Battlefront-a pa čak se oseća i doza Planetside 2. Sve bi ovo bilo sjajno da su uklopili u neku kohezivnu celinu ali u trenutnoj fazi, odmah nakon Early Access-a, ne mogu puno da je preporučim. Po samom početku igre, vidi se da su razvojni koraci preskakani kako bi se igra pojavila što pre u Early Access-u a onda da bi je što bre izdali. Praveći se da sam nov igrač, upalio sam tutorial za koji sam server tražio dobrih 10 minuta (!?). Tutorial me je ubacio u ogromnu, doduše impresivnu, mapu gde su servo skull-ovi razbacani na sve strane i interakcija sa njima vam objašnjava šta sve možete da radite na mapi. Ovo je možda najlošiji tutorial koji sam do sad imao prilike da vidim. Ovakav pristup mogu da poredim samo sa glupostima kao što su „Press E to pay respect“ momentima. Igra trenutno podržava 4 frakcije: Space Marines, Chaos Marines, Orks i Eldars. Eldari, pošto su novi, nemaju sve stvari otključane ali možete ih otključavati sa Rogue Trader novčićima koji su deo mikrotansakcija u okviru igre koja inicijalno košta 50 evra. Klase frakcija su, ruku na srce, različite i odgovaraju svojm frakcijama savršeno. Iako fali mnogo, mnogo više stvari od onoga što su obećali, svaka klasa ima dosta oružja i opreme po kojima može da se modifikuje. Bitka je vrlo slična onome što smo videli u Space Marine i ima vrlo dobru izvodbu. Ni u jednom trenutku nećete osetiti prevelik disbalans između vatrene borbe i borbe prsa u prsa. Marinci su teški i spori, što se isto može reći i za Orkove, dok su Eldari brzi, hitri ali mekani ali borba doista ostavlja sladak ukus u ustima bez obzira što vali još mnogo, mnogo stvari u igri. Svaka frakcija ima i vozila i to po dva: Nosač jedinica i laki tenk. Vozila nisu u tolikom fokusu i nema ih puno na mapama niti su mape tako dizajnirane da zahtevaju fokus na vozila. Nisam siguran da li je do igre ili do vremena kad sam pokušavao da se igram, ali svaki put sam dugo čekao da pronađem igru. Kad sam napokon uspeo, sačekao me je užasan net code pa i lag. Neke partije su mi bile totalno neigrive i više puta sam se zapitao kako je ova igra u realase verziji. Grafika je dobra ali ne koristi sav potencijal UE4 engine-a i nadam se da hoće kako bude napredovao razvoj igre. Takođe bih nagovestio da je igra vrlo neoptimizovana što znači da će se korisnici bez zveri od mašina loše provesti. Zvuk igre je autentičan za 40k ali ni blizu dobar kao onaj što smo čuli u Gothic Armada i u Space Marine. Oni koji su čitali moj Gothic Armada review, znaju da sam ja veliki fan 40k univerzuma ali i kao takav vrlo kritičan ka istom. Eternal Crusade, trenutno, ne vredi tih para koje traže niti bih preporučio da je kupite u trenutnom stanju. Eternal Crusade nije MMO koji nam je obećan ali može biti vrlo dobar shooter nalik Battlefront-u i Space Marine-u ako se developeri uozbilje. Autor: Igor Totić Igru ustupio Bandai Namco Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Scrap Garden je jednostavna platforma koju ne treba shvatati ozbiljno i namenjena je mlađoj publici. Ali ova igra je mogla da bude mnogo više od još jedne generičke platforme. Vi ste u ulozi Canny-a, robota koji je išao na redovno održavanje i usred kog je pao u san. Po buđenju shvata da su svi njegovi prijatelji isključeni i da je grad u kome je živeo potpuno propao. Na igraču je da pomogne Canny-u da pronađe razlog i da spasi svoje prijatelje. Igra dosta podseća na stare konzolaške platforme poput Spyro-a ili Mario 64, ali nažalost ima i zastarele kontrole. Canny se kreće i skače kao po ledu, što je poput starog Maria 64 ali nekako ide uz ovu igru. Ako ste u ulozi robota koji izgleda kao kanta za smeće takvo kretanje ne pristoji dizajnu vašeg lika. Kroz igru ćete imati brdo platformskih puzli od kojih su neke zanimljive a neke vrlo vrlo dosadne pa i naporne. Ono što je meni smetalo je da se igra ne drži svojih pravila. Postojao je jedan balkon na koji sam mogao da skočim i da skupim kristale koji se skupljaju kroz igru, dok na balkon odmah pored ovog nisam mogao. Ovakve stvari su mi se dešavale kroz celu igru. Igra ima svoju fiziku koja nekad radi savršeno a nekad je baš frustrirajuća. Neki bosovi će od vas tražiti da koristite fiziku kao mehaniku za prelazak bosa i negde će raditi kako treba a negde ćete samo izaći iz igre. Igra takođe ima par mini igra koje su jednostavne i zabavne jer vas skrenu sa obične platformske putanje. Muzika u igri je slična kao u igri Shiny. Klasični klavir jako lepo prati našeg heroja kroz nivoe i urađena je na vrlo visokom standardu. Cela igra ima Machinarium osećaj i vidi se da su developeri mnogo igrali istu (ima čak i achievment koji je Machinarium referenca). Scrap Garden je ambiciozan projekat mladog developerskog tima. Iako ne možemo da kažemo da je igra sjajna, možemo je preporučiti ljudima kojima nedostaju stare 3D platforme kao što je bio Mario 64 ili mlađoj publici da vide kako je nama bilo u vreme ovakvih igara. Autor: Igor Totić Igru ustupio Flazm Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Eon Altar nije ni po čemu izuzetna roleplay igra. Priča je relativno generička fantasy limunada (postaje dosta bolja u drugoj epizodi), grafika je osrednja, kao i dizajn nivoa. Ali, nećete zbog ovoga želeti da isprobate ili čak kupite igru. Glavni štos je u tome što je ovo kooperativni RPG u kome do četiri igrača upravljaju svojim likovima – putem mobilne aplikacije! Pre nego što uđete u fantazijski svet Eon Altar, od vas će biti traženo da na svoj Android ili iOS telefon/tablet instalirate prateću aplikaciju. Ovo će biti vaš kontroler, ali i mnogo više od toga. Preko aplikacije ćete kompletno upravljati svojim likom, od akcija do unapređivanja sposobnosti i dijaloga. Iako ne pokušava da emulira stono FRP iskustvo, Eon Altar je najlakše upravo uporediti sa igrama poput Dungeons & Dragons gde svaki igrač ima svoj privatni kutak igre ali svi dele jednu veliku avanturu. Tako će vaš lik imati neke lične questove ili razmišljanja koje možete, a i ne morate podeliti sa saigračima. Najveća čar igranja Eon Altar je potreba da budete u istoj sobi sa prijateljima dok igrate jer je povezivanje u igru moguće samo preko lokalne Wi-fi konekcije. Ako recimo hoćete da razmenite predmete, samo gvirnite drugaru u ekran i vidite šta ima za trampu. Nema otvaranja milion ekrana niti zatrpavanja glavnog ekrana brojnim menijima i ovo rešenje je daleko od gimmicka koji na prvi pogled može da se učini. Likovi koje vodite inače ne izgovaraju svoje linije dijaloga jer se očekuje da upravo igrači čitaju šta njihov lik priča, eventualno glumeći ili se potpuno uživeti u ulogu heroja. Ovaj društveni element je nešto što igranje na regularnim kontrolerima ne bi donelo, što doduše znači i da ako se odlučite da igrate solo imaćete jednu dosadnjikavu i poprilično tihu avanturu. Iznenadilo nas je da je sistem razvoja lika poprilično lepo osmišljen i ima dubinu, što je za igru od desetak evra jako pohvalno. Svaki lik ima tri grane sa sposobnostima koje otključava kako sakuplja poene prestiža. Borbe su potpuno potezne i tu će se ljubitelji stare škole kompjuterskih RPG-ova naći kao kod kuće, sa izraženim taktiziranjem i potrebom za sinergijom između likova. Čak i kad budete igrali sa još jednim ili dvoje prijatelja, igra može da ponudi solidan izazov na nekim deonicama, naročito jer se pozicija snima isključivo na specijalnim oltarima koji vam daju i preko potrebne resurse. Mobilna aplikacija pritom jako lepo radi svoj posao i nismo primetili nikakvo kašnjenje između zadavanja komandi i njihovog izvršavanja na ekranu PC-a, štaviše direktno smo upravljali likovima umesto opcije da ih potezno pomeramo i van borbe. Imajte doduše u vidu da je određen broj igrača prijavio probleme sa iPhone verzijom. Istu nismo imali priliku da testiramo, tako da ne možemo da potvrdimo da li su glitchevi prisutni i u trenutku dok ovo čitate. Ono što se svakako preporučuje je da igrate na uređaju sa ekranom od 5 ili više inča zbog preglednosti. Eon Altar, dakle, opstaje zahvaljujući svom gimmicku, ali isti uspeva da ostane zabavan tokom celog trajanja igre, pa i u ponovnim prelazima. Ukoliko ste ikad poželeli da isprobate stoni RPG a niste bili spremni da ulažete puno sati u učenje sistema i upuštate se u ogromnu kampanju, Eon Altar može da bude upravo ta jeftinija ulaznica u FRP svet. A i jako dobar razlog da okupite društvo, što nikako ne treba zaboraviti. Autor: Bojan Jovanović Igru ustupio Flying Helmet Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nebo MOBA naslova dobilo je još jednu potencijalnu zvezdu. To nije ništa čudno, imajući u vidu astronomski uspeh koji su postigli vodeći naslovi iz ove branše. Naravno, ogromna većina igara ove vrste, koje se gotovo svakodnevno pojavljuju, nisu gotovo ni vredne pomena. Ili su brutalno bezobrazne kopije već izdatih naslova ili su totalno neoptimizovano i neigrivo smeće. Atlas Reactor spada u grupu igara koje ipak zaslužuju malo pažnje, tim pre što nudi neke inovacije koje do sada nisu bile prisutne u gameplayu ovakvog tipa igara. Prva stvar, nekarakteristična za sveprisutni MOBA mayhem je turn-based deo gameplaya. Naime, borba se odvija posebno i u 20 sekundi, koliko traje potez, morate da sabijete trenutno viđenje situacije na mapi, eventualni dogovor između članova tima i samu egzekuciju poteza. Loše odrađen jedan jedini potez, može da napravi razliku dovoljnu da se izgubi partija. Drugo, sam potez se sastoji od dva velika dela. Decision Mode je deo u kome igrač donosi odluku šta i kako. Koji će napad da izvede, gde da se pomeri i eventualni specijalni napad. Drugi deo je Resolution Mode u kome se odluke donesene u predhodnom delu izvršavaju. Sam Resolution Mode je podeljen u četiri dela, Prep-u kome se izvode specijalni potezi, Dash-u kome igrači pokušavaju da izbegnu protivnički napad, Blast-gde sve pršti od eksplozija i pucnjave (deo u kome se najveći deo štete obračunava) i Move-samo mu ime kaže, deo u kome se heroji pomeraju. Sledeća zanimljiva stvar je što ćete morati da se obratite proročištvu u Delfima da biste znali tačno šta će vaš protivnik da uradi i za razliku od dinamičkih moba kao što su HotS ili Dota gde možete da se predomislite u pola obračuna i podesite trenutnu taktiku, ovde će vam se desiti da ste potpuno promašili svoj napad, odnosno da vas je neprijatelj dobro pročitao i nećete moći ništa da uradite povodom toga. Ostaje vam samo da gledate kako brutalno raznosite neku ubogu kantu za đubre, dok vam se protivnik zavlači iza leđa i planira kako da vam u sledećem potezu izvadi bubreg i proda ga na crnom tržištu. U osnovi igra je besplatna sa nedeljnom rotacijom od 6 heroja. Ako želite da imate dostupne sve heroje, onda ipak morate da platite jedan od tri dostupna paketa čija se cena kreće od 30 do 100 evra. Borbe su setovane na nekoliko različitih mapa u 4vs4 maniru i možete da igrate u Solo, vs. Bots, PVP, Custom i Ranked games modovima. Pored ovih imate i Ability mod u kome možete da optimizujete i unapredite heroje (popularno nazvane Freelancers). Predictive deo gameplaya u kome bukvalno predviđate šta će neprijatelj da uradi može da odbije dobar deo igrača jer će se jednostavno osećati isfrustrirano činjenicom da su nadmudreni. Naravno, to je nešto što se vremenom uči i za šta se stiče osećaj tokom vremena, ali teško da će veći broj igrača dati toliko vremena ovom naslovu. Dodavši tome i činjenicu da je broj mapa mali i samo 6 heroja u nedeljnoj rotaciji, stiče se utisak da igra brzo postaje jednolična. Ostaje nada da će razvojni tim prepoznati ovu „opasnost“ i dodati još koju mapu i povećati broj heroja u rotaciji. Bez toga, ovaj potencijalni biser može brzo da padne u zaborav, pogotovo u delu godine kada je sve veći broj internacionalnih turnira u najpopularnijim multyplayer naslovima. Ipak, naša najtoplija preporuka je da odvojite jedan vikend i da probate ovo čudo, jer osećaj kada drugog igrača namamite u zamku je neprocenljiv. Gledati kako precizni napadi raznose protivnički tim u paramparčad je zaista jedinstven i treba ga doživeti. A posle, ko zna… Autor: Borislav Lalović Igra je besplatna Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu