SolidChief

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Resident Evil 2 Remake me je potpuno razmazio. Odlična atmosfera i nostalgija koju sam imao za ovim serijalom jer verno preneta na moderne sisteme sa savremenim vizuelnim efektima i odličnim kontrolama. Zato sam sa radošću prihvatio da radim recenziju Resident Evil 4 za Nintendo Switch, jer mi je četvorka bila najomiljeniji deo serijala i jedva sam čekao da zaronim opet u nju. Moj utisak odmah posle prvog sinematika sam već napisao u prvoj rečenici: Resident Evil 2 me je potpuno razmazio. Mislim da je skoro jednoglasno u RE zajednici da je četvrti deo možda najbolji u serijalu. Priča prati Leona Kenedija, koji je poslat da spasi predsednikovu ćerku, koja je kidnapovana i odvedena u neku zabit u Španiji. Tokom ove misije, Leon se susreće sa sektom zvanom „Los Iluminados“, koja koristi neke mutirane parazite da kontroliše lokalne seljake. Na Leonu je da spasi predsednikovu ćerku, pronađe odgovorne za stvaranje parazita i da ispadne totalni baja i heroj na kraju dana(spoiler: uspe). RE4 je uvek bila akcioni survival horor iz trećeg lica, i to se nije promenilo ni na ovoj verziji igre (igra je izasla za skroso sve konzole u postojanju). Ovaj port igre je HD „remaster“ originala koji je dostupan na konzolama poslednje generacije i PC ali ne donosi nikakve bitnije promene, što je šteta. Šta više, čistije teksture izgledaju lepše ali na pojedinim mestima ubijaju atmosferu koju su zamućene teksture unosile u originalu. Kontrole u ovoj igri su u svoje vreme bile revolucionarne. Nisu koristili klasične „tenk“ kontrole iz prethodnih igara sa fiksnom kamerom, već je kamera bila uvek iza vas. Mogli ste da se krećete i rotirate, ali niste mogli da pucate dok ne stanete. Ovaj tip kontrole je namerno dizajniran da uvede taktički element u situacijama kada morate da birate da li ćete se boriti ili nastaviti da bežite radi boljeg pozicioniranja. Ovo su sad već zastarele kontrole i „freelook“ je nešto što je postalo univerzali standard, pa čak može lepo da se uklopi i u RE igre, što je RE2 Remake i dokazao. Nintendo Wii verzija RE4 je, na primer, imala nišanjenje kontrolama za pokret, koje su bile odlične i uvele su nove elemente u tad već staru igru. Switch takođe podržava kontrole za pokret, ali ovaj port to ne koristi. Zapravo, sem portabilnosti, ne koristi ni jednu prednost Switch konzole, što je šteta. Ovo je klot port, koji bi bio savršen, da se unelo malo truda i par promena. Performanse igre su odlične u prenosivom modu, dok na doku se znatno primećuju gubici frejmova. Doduše, sigurno ne bih uzeo RE4 za Switch da bih ga igrao u dock modu, kada su sve druge verzije superiornije u smislu bolje rezolucije. RE4 je namenjen da se igra portabilno i tu odlično održava čvrstih 60 frejmova. Resident Evil 4 košta 30 evra, što je previše za igru ovoliko staru i za ovakav bazičan port. Ova verzija je 10 evra skuplja od PS4 verzije i čak ne koristi pune mogućnosti sistema na koji je portovana. Port zaslužuje više pažnje i truda, kao RE2 što je imao, a ne da se koristi kao sredstvo za brzu zaradu. Nemojte me shvatiti pogrešno, RE4 je i dalje odlična igra koju bi svako trebalo da pređe makar jednom, ali starost, port i manjak truda ne opravdavaju cenu ove verzije. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil 4 (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Stvarno je pitanje šta više reći i kako ponovo opisati jednu od najlegendarnijih survivor horror igara ikad napravljenu. Resident Evil je vremenom ušao u krug igara koje su dobile veliki broj remastera, rimejkova i brdo portova na druge platforme. No, za razliku od Skyrima, koji se konstantno portuje sa svim greškama i bugovima koji su popravljeni još pre 8 godina, Capcom bar svaki put kada prebaci RE serijal na novu platformu, to učini sa poboljšanom i propisno odrađenom verzijom, koja je dobro portovana za novu konzolu. Za one koji su bili živeli pod kamenom od devedesetih, rezime priče ide ovako. Alfa tim, specijalnog STARS odreda, biva poslan duboko u šume izvan Raccoon grada, gde je prethodno nestao Beta tim, koji je bio poslat da istraži seriju misterioznih ubistava. Ubrzo po sletanju u šumu, tim biva napadnut od strane podivljalih pasa. Bežeći na sigurno mesto, tim se rastavi i jedini koji završe u obližnjoj vili su Džil, Kris, Beri i Vesker. Kako bi otkrili ko stoji iza ubistava, i kakvi su to šetajući mrtvaci koji jedu ljude, tim će morati da istraži ovu sablasnu i čudnu vilu. Po svemu sudeći noć je tek počela i puna je opasnosti. Resident Evil predstavlja jedan od kamena temeljca survivor horor žanra i kao takav predstavlja besmrtni izvor opcija koje nove igre i dan danas koriste. Ako ste igrali bilo koju igru slične tematike, vrlo brzo i lako ćete skočiti u klasičan gejmplej koji RE pruža. Čupaćete kosu razmišljajući koje predmete da ponesete u svom veoma limitiranom inventaru, koje da ostavite za kasnije ili ćete se pak vraćati po ko zna koji put u istu zonu da bi sve pokupili. Neprijatelji će progresivno postajati sve teži, brži i izdržljiviji kako budete napredovali i konstantno će vas igra držati napetim. Zagonetke su logične, i osim prečestog trčanja svugde po vili, lako ćete se snaći sa njima i rešiti ih. Što se tehničke strane ovog porta tiče, pred nama je već dobro poznata Gamecube verzija iz 2002. godine, dodatno ispolirana i sređena za savremenu Switch konzolu. Zapravo je poprilično prijatno i iznenađujuće kako lako i bez ikakvih problema igra funkcioniše na prenosivoj platformi. Kontrole su lake i dobro raspoređene, i čak iako se ne koriste opcije ekrana osetljivog na dodir. Doduše, uvek možete promeniti i vratiti igru na stare kontrole iz originalne verzije. Podržane verzije ekrana su 4:3 i 16:9, dodat je 5.1 zvuk, rezolucija i tekstura likova je prebačena na 1080p, i čak su dodati i novi modeli za njih. Sve ovo može dovesti do malo dužeg učitavanja, ali vredi tih nekoliko dodatnih sekundi. Resident Evil serijal je primarno baziran na prenošenju atmosfere u kojoj se glavni likovi nalaze i to čak i u portabilnoj verziji u potpunosti funkcioniše. Vizuelno, kao i na zvučnoj bazi, igra će vas odmah uvući u svoj svet i lako ćete igrati čak iako je na malom ekranu, a vi ste negde van kuće ili na putu. A onda, kad se vratite, vrlo lako možete da je ubacite u dock i na velikom ekranu nastavite vašu avanturu. Mane su minimalne, i svode se na standardne muke oko kontrolisanja lika dok prelazi iz jedne u drugu fiksnu kameru, što može dovesti do gubljenja, ili pak do malo dužeg snimanja pozicije nego što bi trebalo. Još jedna mana bi bila vezana za osvetljenje, igra je poprilično mračna, te ako je igrate negde napolju na svetlu, teško ćete šta videti u samoj igri. Ovaj port predstavlja prvi zapravo portabilni Resident Evil koji možete lako poneti sa sobom i igrati gde god poželite ili podeliti iskustvo sa nekim prijateljom. Uključujući cenu uz koju se prodaje i mogućnost nabavke sa još 2 odlična RE naslova, ovo nikako ne bi trebalo da propustite ako niste igrali, a imate Switch ili hoćete da imate horor igru za poneti. Odličan klasik na novoj platformi, čak i da ste igrali vredi pokupiti i ponovo iskusiti. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neprikosnovenog vladara i utemeljivača “survival horror” žanra video igara, narodski rečeno – preživljavanja kroz stravu i užas, ne treba posebno predstavljati. Davno postavljeni standardi koji i dan danas odjekuju, nedavno su nas ponovo oduševili kroz rimejk drugog nastavka kultne franšize, ali Resident Evil ne oduševljava samo novim naslovima. Nekad je dovoljno da se osvrnemo i na staro, i oduševljenje je neminovno. Sada već davne 2002. godine, objavljen je Resident Evil Zero na Nintendovoj GameCube konzoli. Igra koja je trebalo da pažnju posveti dešavanjima koja su prethodila radnji prvog dela, pokupila je dosta pozitivnih kritika, ali i nekolicinu negativnih. Ali kakve god da su kritike bile tada, gledajući na igru sada čitavih 17 godina kasnije, ne mogu, a da se ne zadivim. Zar ovako izgleda gotovo “punoletan” naslov, od pre skoro pa tri generacije konzola? Resident Evil Zero izgleda fantastično. Prerenderovane pozadine sada možemo videti u punom kvalitetu i to u 16:9 odnosu stranica, što je rešeno suptilnim skrolovanjem ekrana preko četvrtaste pozadine. Ali, osim što je rezolucija podignuta, malo je toga što može da pokvari utisak kada pomislimo da je igra praktično isto izgledala i pre toliko mnogo godina. Baš kao i remaster prvog dela, u pitanju je prelepa igra koja je odlično “ostarila”. Po pitanju gejmpleja i samog duha serijala, Resident Evil Zero ne zaostaje mnogo. Kultni osećaj preživljavanja i dalje je prisutan, ali malo i poljuljan elementom koji nije tako čest u Resident Evil igrama. Ovaj put, protagonista, odnosno protagonistkinja Rebeka Čejmbers, nije sama. Na putu kroz horde zombija, pratiće je Bili Koen, zatvorenik kog je jurila ali sa kojim udružuje snage, zbog novonastale situacije. Likovi se mogu kretati zasebno dok su na istom ekranu, ali i u potpunosti odvojeno, na skroz različitim lokacijama. Ovo, osim što ubija osećaj usamljenosti po čemu je serijal poznat, donosi i novi element ranjivosti. Jer saborac, iako koristan pri rešavanju zagonetki, uglavnom predstavlja smetnju na koju često morate da pazite da ne pogine, ili koja troši dragocenu municiju u pokušajima da bude od pomoći. Osim ove razlike, koja je rizikovala da naruši Resident Evil duh, i ceo sistem inventara je promenjen. Umesto dosadašnjih kutija u koje ste mogli da odložite višak opreme, a kasnije ga s lakoćom i pokupite, sada višak stvari možete odložiti na zemlju gde god da se nalazite. Ovo istovremeno povlači i potrebu da se na istu lokaciju i vratite kako biste pokupili ostavljeno, što nekad može da znači i dug put natrag samo kako biste uzeli važan predmet od kog zavisi dalji prelazak igre. Iako ovaj sistem ima svojih prednosti i mana, takođe je i rizična inovacija, koja kompletno poznato i kvalitetno iskustvo pomalo ugrožava. Na svu sreću, ostali elementi čvrsto stoje na zemlji, pa nije pogrešno ni reći da Resident Evil Zero bez problema može da se uvrsti u biblioteku odličnih igara serijala. Dobro, pored konkurencije kakvu čini recimo šesti nastavak, malo koja igra zapravo može izgledati loše… Komande su takođe redefinisane, pa osim klasičnih “tenk” kontrola kretanja, sada možete koristiti i moderniji kontrolni sistem. Ali jedno od neprijatnijih iznenađenja svakako jeste dužina učitavanja nivoa, koja deluje čak duplo duže nego što bismo to od ove igre mogli da očekujemo. Ukoliko ste ljubitelj žanra i serijala, a posedujete Switch, nemate baš ni jedan razlog da ne nabavite ovu izvornu priču iz sage “pritajenog zla”. Po mom skromnom mišljenju, verovatno i najlepša Resident Evil igra na platformi. A ukoliko vas nekoliko eksperimentalnih promena ne može odvratiti od, nesumnjivo kvalitetnog ostatka igre, sazovite društvo za vikend i probajte da obrnete ovo retuširano izdanje izvornog “Rezija”. Sigurno je da ćete se dobro provesti. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil 0 (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Prvobitni Layers of Fear je izašao pre sada već više od tri godine (leti vreme), i u to vreme sam tadašnjeg urednika zamolio da ja radim recenziju, kao generalni ljubitelj horora koga je igra iskreno zaintrigirala. Iako nije bio bog zna kakav horor koji probija granice u smislu gejmpleja, pa čak i narativa, ono što je ovu igru izdvojilo je tematika kojoj se bavi i način na koji je isti iskorišćen za horor elemente. Igra nas je stavila u cipele slikara koga su razni nesrećni događaji u životu, ali i njegova pomahnitala potraga za savršenom slikom i inspiracijom, doveli do dubokih ponora ludila iz kojeg nema povratka. Igra je sjajno koristila činjenicu da je on slikar, pa je dobar deo horor elemenata prikazan kroz boje koje se raspršuju, slike koje varljivo igraju u pomeraju se pred vama, realnost koja se pretapa u slike i obrnuto… Videlo se da su dizajneri na igri imali jako puno inspiracije i pustili mašti na volju da se dobro zabave i pokažu svoju kreativnost, što je na kraju donelo jedan sasvim solidan naslov. U međuvremenu je studio Bloober Team izbacio i igru Observer, koju nisam imao prilike da zaigram, ali sam iz utisaka drugih zaključio da je imala i svojih svetlih i ne toliko svetlih momenata. No, najava za Layers of Fear 2, koji se jedno vreme vodio pod kodnim imenom Project Méliès, me je i više nego zaintrigirala, tako da sam jedva čekao da testiram ovaj naslov. Iako je igra iz istog serijala, priča je potpuno nezavisna i jedina zajednička tačka je ta tema istraživanja ludila umetnika. Kako smo prošlog puta imali slikara, sada imamo glumca u ranim periodima filma, 20-ih godina prošlog veka. Narativ je sledeći: Naš agent nam je obezbedio ulogu veka kod proslavljenog, ali veoma ekscentričnog režisera, koji uvek traži specijalne glumce za sve svoje uloge. Film će se snimati na brodu, čiji je dobar deo iznajmljen za privatne potrebe studija, upravo kako bi se snimao film. Međutim, očigledno da nešto nije baš kako treba, i početak igre nas zatiče same na brodu, gde krećemo da lutamo i rešavamo misteriju. Detalje priče ćemo otkrivati kroz pisma, poruke, audio i video zapise na koje nailazimo. I tu dolazimo do prvog i možda najvećeg problema. Priča je previše apstraktna da bi zaista brinuo šta se dešava. Nemojte me razumeti pogrešno, volim dobro pisanje i narativ koji ostavlja prostora za razmišljanje i spajanje delova slagalice, ali ovde od starta postoji nekoliko niti narativa koje pratimo, i svaka od njih je maglovita, nejasna i ne baš najbolje stavljena u kontekst naše situacije. Teško je pratiti i jednu nedefinisanu nit četiri za koje od starta nemate pojma o čemu pričaju i možete samo da nagađate. Nećemo više ulaziti u ovo da ne bi spojlovali priču, ali nadamo da vam je jasno šta želim da kažem. Drugi problem koji imam sa igrom je što je, za razliku od prvog dela, ovde previše jeftinih horor momenata iz klasičnog horor arsenala, koji pri tome apsolutno „fejluju“ da indukuju bilo kakav strah u meni. Malo se vrata zalupe ili otvore, malo sijalice krenu da pucaju ili se pale/gase, malo se pojavljuju neke senke i prikaze, malo neko nešto šapuće nerazgovetno…bukvalno sam sve vreme u fazonu: „važi, važi, znam, to je strašno, moram da se plašim, evo sad ću“. Kao osoba koja obožava da se prepusti strahu i uživa u hororu, odavno nisam bio manje uplašen igrajući horor. Igra je više Walking Simulator nego horor, i nije da imam nešto protiv walking simulatora, volim mnoge od njih, ali kad znam da želim da igram taj žanr. Čak i igra kao što je SOMA, koja je takođe sebe dosta udaljila od horor elemenata, je bila neverovatno jeziva i stalno sam imao osećaj straha zbog same atmosfere, lokacije i priče, a ovde me je savršeno bolelo uvo, što bi opet možda povezao sa onim gore da je priča nejasna i samim tim, uopšte ne brinem šta će se desiti. Postoje određene deonice koje bi trebalo da budu strašne i napete, ali i one nisu uspele da me ozbiljnije uplaše i to malo jeze koje se pojavljivalo tada je više bilo rezultat napetosti u gejmplej smislu, nego klasični strah. U gejmplej smislu, kao što sam već i pomenuo, igra je dobrim delom Walking Simulator, ali da ne grešim dušu, ima i zanimljivih zagonetki i deonica gde ćete morati da malo uključite mozak ili se pak iscimate da nešto uradite na određeni način. Ti delovi umeju da budu zabavni. Neke od zagonetki koriste i glavnu tematiku igre (film) na interesantan način, i šteta je što nije bilo više toga u igri. To je ujedno i sa narativnog i sa gejmplej aspekta još jedan nedostatak, sama tema „glume i filma“ se nekako previše slabo koristi, dobar deo početnih štrecalica nema veze sa filmom, nego predstavlja generalne momente zaplašivanja u hororima. To je nešto gde je prvi deo sijao, i nešto na čemu je dvojka zakazala. Vizuelno, igra izgleda sasvim korektno i na mestu, nije poslednji krik grafike, ali je tu negde. Ono što je za svaku pohvalu jeste fenomenalna optimizacija i generalna utegnutost igre, sve radi kao podmazano i kako treba i na visokim rezolucijama sa maksimalnim podešavanjima, i na mojoj ne baš najnovijim mašini kod koje se igram kući. Muzika je u duhu vremena i sasvim je okej, ali se opet nekako totalno čudno i van konteksta koristi u samoj igri. Često krene da gradi napetost u trenutku kada se napetost nikada neće desiti, u nekim drugim trenucima ide ona „opusti se, sad je sve u redu“ muzika koja u hororima generalno komunicira da se prošao pretnju, samo da bi iznenada opet krenuo neki haos. Ne znamo da li je ovo urađeno namerno ili ne, ali prosto deluje neprirodno i ruši neka pravila koja postoje sa razlogom u žanru. Postoje neke oblasti gde nema prostora da se bude kreativan, već je prosto skoro pa tehničko pitanje. Glasovna gluma je takođe vrhunska i tu se nema šta previše dodati, gotovo svako pismo i belešku na koju naletite će pratiti glas onoga za koga je vezano i to je urađeno na zavidnom nivou. Kada se podvuče crta, nije da nisam uživao u igri, stvarno, u suštini me je držala da je pređem do kraja te jedne noći koju sam izdvojio za nju (neće vam trebati više od ~6 sati maksimalno), ali sam se prosto osetio razočaranim jer sam primetio sve ove gorenavedene mane, i što je ono zbog čega igram horore izostalo, a to su kvalitetan strah, i mistična, ali jasna priča, koja me motiviše da nastavim dalje. Igra ima već sada sasvim korektnu cenu za ono što nudi, ali bih vam i dalje ipak preporučio da sačekate neku rasprodaju, pa da je onda kupite, za kada padne na nekih ~10-12 dolara, tada će biti sasvim ok kupovina. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupila Gun Media The post REVIEW: Layers of Fear 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Uvek sam imao čudan odnos sa Total War serijalom. Još od najmanjih nogu sam bio ljubitelj klasičnih strategija u realnom vremenu, kao što su StarCraft, WarCraft, Red Alert i Age of Empires, i to je žanr kome sam tada davao najviše pažnje, dok se nisam navukao na RPG igre. U toj nekoj priči strategija se uklapao i Total War, iako nikada nije bio RTS u klasičnom smislu, već neki miks između potezne, grand i real-time strategije. Upravo zbog toga, nikada nisam umeo da se postavim najbolje prema ovom serijalu kao klinac, jer mi ni jedan aspekat igre nije bio dovoljno snažan da bi ga pojedinačno zavoleo na način koji volim WarCraft 3 ili Hearts of Iron. A onda, kako sam odrastao, kako sam shvatio da niti imam dovoljno vremena i živaca da vežbam mikrovanje jedinica, niti dovoljno vremena da izučavam sve silne i kompleksne mehanike 4X grand strategija, shvatio sam da mi je Total War serijal najbolji prijatelj, i baš u to vreme došao je Total War: Shogun 2 u koji sam se potpuno zaljubio. Živeo sam tada u Studenjaku i cimer mi je svedok da nisam prestajao da ga igram kao lud danima i noćima kada je izašao. Neverovatno zabavna igra. Tako nešto sam kod Total War igara doživao tek sa Warhammer 1 i 2, koji su mi takođe doneli brdo zabave, ali koliko god da su bili fenomenalni, iskreno, falila mi je istorijska postavka, to je razlog zašto volimo Total War, zbog istraživanja istorije ratovanja. I tako, put nas je ovoga puta naneo na Daleki istok, skoro 1800 godina u prošlost, u period Kine poznat kao Tri kraljevstva (220–280), kako se ovaj Total War i zove. Biću odmah iskren – ovo je verovatno najbolje Total War iskustvo u kome sam ikada imao prilike da uživam. Mislim da je Creative Assembly kao nikada ranije uspeo da postigne savršen balans kompleksnosti i taktičko-strateške dubine sa jedne strane, a da sa druge strane igra istovremeno bude izuzetno pristupačna i laka za uhodavanje, kako veteranima žanra, tako i onima kojima je ovo tek prvo iskustvo sa Total War igrom. Možda sam i malo previše igrao Total War: Warhammer, ali prelazak na novu „ogoljenu“ igru u serijalu, koja je em vanila, em istorijska, em smeštena praktično u jednoj naciji, stvarno pokazuje koliko je zapravo TW:W bio kompleksna igra. U Tri Kraljevstva se vraćamo na svedenije vojne formacije i mnogo realističniji pristup bitkama, gde nemamo bućkuriš raznoraznih specijalnih jedinica, već ono što je realno i činilo vojske tog vremena, uz naravno, ipak neke specijalne mehanike koje ima svaka od frakcija. Tu na scenu stupaju „herojske“ jedinice, gde je bačen akcenat kao nikada do sada u serijalu. Oni ne samo da imaju važne mehanike „na terenu“ prilikom bitaka, već imaju i svoje šarenolike ličnosti, koje mogu biti od velikog značaja na borbenim poljima, ali i u diplomatiji. Recimo, neki generalni se mogu zbližiti i postati verni saborci, što će se odraziti i u bitkama, a pogotovo ako nekom generalnu pogine prijatelj, pa može da reaguje veoma burno. Jako je bitno pametno koristiti sve vaše heroje i brinuti se o njima, jer kao što rekosmo, imaju dosta veliku ulogu u ovoj iteraciji Total Wara. Ono što me je najviše oduševilo jeste neverovatna lepota igre. Od glavnog menija preko samih terena na kojima se odvijaju bitke, sve izgleda jednostavno fantastično. Često zameran savremenim igrama „hladne“ i konzolaške korisničke interfejse, ali ovde, ovde je verovatno najlepši UI koji ćete videti ove decenije. Stabla za razvoj izgledaju bukvalno kao stabla koja otvaraju svoje pupoljke i cvetaju, kako vi u tom pravcu razvijate nešto. Ako postoji neka nagrada za umetnike koji dizajniraju UI, ne gledajte dalje, dajte ovim ljudima sve, jer to i zaslužuju. I same bitke izgledaju kao iz snova, animacije su tečne, prirodne i veoma raznovrsne, kada zumirate borbe izgledaju verovatno najrealnije do sada od bilo koje Total War igre i uopšte, i pravi je melem za oči uživati u bitkama, do te mere da ćete često i zaboraviti da vodite vašu vojsku dok se ne naviknete. Identična je stvar i sa zvučnom komponentom, zvukovi okruženja nikada ranije nisu bilo tako prisutni na mapama kao sa Tri Kraljevstva, od žubora potoka, preko cvrkuta ptica, ako dovoljno duboko zumirate mapu. Možda je ova recenzija nešto kraća nego što sam inicijalni planirao da je napišem, ali zaista ovde nema potrebe reći više od ovoga što ste pročitali iznad. Neki Total War puritanci među igračima će sasvim sigurno ovoj igri zameriti manjak nekih strateških i taktičkih opcija i to što je preveliki fokus na herojskim karakterima i u bitkama i u diplomatiji, ali mi mislimo da je to dašak svežeg vetra u serijalu koji neretko preti da deluje kao jedno te isto, tako da vam savetujemo da samo date malo vremena i prilike igri, i kad vas uvuče, ako ništa drugo, zbog svoje lepote, zaljubićete se i nećete želeti da je pustite. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupila SEGA/Computerland The post REVIEW: Total War: Three Kingdoms appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Da li ste ikada poželeli da budete glavni junak u nekom filmu punom pucnjave, drame i holivudskog šmeka? Da se borite za ono do čega vam je stalo, a da pritom to sve ne bude gluma, već da zaista imate osećaj da odlučujete o nečemu. Jeste? Onda je jedan najboljih načina za to da nabavite sebi upravo ovu igru i Playstation VR, pa kroz svet virtuelnih igara uskočite u čizme Rajana Marksa, elitnog vojnog specijalca. Ukoliko ste ponosni vlasnik Playstation VR uređaja, a sve vreme imate osećaj da ni jedna igra koja je do sada objavljena ne koristi pun potencijal vašeg ponosa i dike, možda će vam ova igra promeniti tok razmišljanja. Na početku, vredi napomenuti da je Blood and Truth inspirisan mini igrom “London Heist” koju ste mogli da probate u okviru naslova “VR Worlds”. Sličnosti će biti vrlo upečatljive već pri samom početku, tako da i niste znali odakle se vuče inspiracija, to biste primetili „na keca“. Od uvodne muzike, pa do prvih kadrova i same mehanike igre, sve deluje poznato. A ako vam ni to ne bude dovoljno, pregršt easter egg momenata će svakako potvrditi vaše sumnje. Kad već pominjemo mehaniku, ona je gotovo pa preslikana iz London Heist, uz jednu malu, ali bitnu promenu -sada možete i da se krećete. Ne baš slobodno, ali ne baš ni kao Ceca sa nanogicom… Naime, pogledom prema lokaciji gde postoji marker i pritiskom “move” dugmeta na “move” kontoleru, vaš karakter će samostalno odšetati do zadate destinacije. Što je, moramo priznati, jako lukavo rešenje iz više razloga. Prvi i osnovni razlog? Na ovaj način je izbegnuta potreba za komplikovanim komandama. Drugi razlog je još bolji, a znači da ćete ovako moći lakše da se fokusirate na pokrete glave, što će vam stvarati mnogo manji osećaj vrtoglavice u akcionim momentima. A treći razlog je to što će vam ograničiti istraživanje i usmeriti vas na ono što je najbitnije, a to je priča. Ono što je takođe jako kul, jeste gomila zezalica, poput onih u London Heist (navikli ste se verovatno do sada sa ovim upoređivanjem). A koje će učiniti da se osećate kao da ste zaista u prisutni u tom virtuelnom svetu. Zezalice poput pištaljki, cigara, sprejeva, figurica… Dakle, čak iako niste sudija i pasionirani pušač, slobodno svirnite koji prekršaj ili povucite neki dim (jer, bez brige, nema katrana i nikotina). Što se tiče drugog najbitnijeg elementa igre, a to je naravno akcija, ništa se ne brinite, jer ona je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Na raspolaganju imate toliki broj različitih vatrenih oružja, da je jako teško pronaći monoton momenat u igri. Osim oružja, biće tu i dodatne opreme, u vidu raznih bombi i eksplozivnih naprava, a ono što bi možda trebalo posebno naglasiti, jeste “toolkit” koji ćete koristiti u momentima kriznih situacija, ili kada budete morali da zaobiđete neku zaštitu. Mehanika kod korišćenja ovih alatki je posebno zanimljiva, a kako tačno to izgleda, ostavljamo vama da sami otkrijete. Priča u smislu scenarija je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Uostalom, ukoliko ste očekivali Šekspira, prvo pokušajte da se setite nekog golog akcionog filma sa vanserijskom pričom. Da, slažemo se da i nisu naročito česti… Kvalitet grafike je dosta dobar, određene probleme vam može praviti sporije učitavanje tekstura, ali na svu sreću to se neće tako često dešavati da bi moglo da vam pokvari celokupni doživljaj. Ono što bi moglo da vam zasmeta u određenim situacijama, jeste loša početna kalibracija pozicije vašeg karaktera i osećaj loših proporcija predmeta i likova, što pomalo utiče na celokupnu atmosferu. Dok se ne naviknete i prepustite svim onim dobrim elementima igre, da vas zamađijaju poput kvalitetnog holivudskog specijalnog efekta. Dakle, Blood and Truth predstavlja jako dobru zabavu za ljubitelje akcionog žanra, a i svakako jedno osveženje u virtuelnom svetu PlayStation igara. Ukoliko imate priliku, svakako vam savetujemo da je probate. Jer šta može da pođe naopako kada nosite kacigu za VR i slušalice u ušima, besomučno mlatarajući palicama po sobi? Dokle god je televizor osiguran od iznenadnih udaraca uživljenih VR igrača… AUTOR: Miloš Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony The post REVIEW: Blood and Truth appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Rage 2 je nastavak jedne od zaboravljenih igara studija id Software, koja nije najbolje prošla na tržištu, primarno zbog svoje kratke priče i velikog broja tehničkih problema koje su je mučile. Nova instalacija ove franšize pokušava da ispravi sve greške, i baci igrače u jedno zabavnije okruženje od tadašnjeg, koje u velikoj meri na prvi pogled podseća na neku mešavinu DOOM i Mad Max naslova, igara koje su „sasvim slučajno“ razvijane od strane dva tima koja rade na samom RAGE 2. Pravo je pitanje – da li uspeva u tome? Igra vas baca u post-apokaliptični otvoreni svet i perspektivu prvog lica, očekujući od vas da krenete da rešetate sve što vam se ne svidi na prvi pogled. Kako se nadovezuje na veoma zanimljivu pozadinsku priču prve igre, RAGE 2 pokušava da nastavi priču o Autoritetu. Ovoga puta General Kros, ljut na sve normalne ljude što nisu prihvatili njegove planove za evoluciju čovečanstva, diže se iz podzemlja sa svojim mutantima i kreće da ubija sve što vidi, slagalo se sa njim ili ne. Vaš zadatak jeste da ga u tome sprečite, nadenuvši rendžerski oklop na sebe i dobijajući kibernetičke moći koje taj oklop nosi(čitaj između redova – Crysis). Priča ne odlazi u nešto dublje detalje od ovih, i drži se nekog ne preterano originalnog narativnog toka. Ovo bi primarno bio problem, da RAGE 2 nije igra čiji fokus svakako i nije na priči, ali ovde narativ vrši funkciju koju treba da vrši i to čini sa prolaznom ocenom. Glavni lik je malo iritantan, bilo da ste izabrali muškog ili ženskog lika, dok se sporedni likovi verovatno dobrom delu ljudi neće svideti, ali iako detinjasto napisani, nekako uspevaju da se lepo uklope u svet u kojem ste se našli i doprinose atmosferi igre. Dečije fore, luda i uvrnuta okruženja i ponašanje likova tipično za sumanute post-apokaliptične svetove ipak ne odmažu celom iskustvu u kraćim pauzama od vozikanja po mapi i potpunog uništenja. Glavni adut kojim RAGE 2 maše jeste prezabavan gejmplej, kada dođete do njega. Puškaranje, skakanje, korišćenje svojih kibernetičkih moći i potpuni adrenalin i brzina tipični za DOOM i slične FPSove. Oružja se ponašaju u skladu sa svojim klasama, a možete trošiti iskustvene poene i resurse na nekoliko različitih načina, bilo na njihovo unapređivanje, ili na unapređivanje vozila i otključavanje novih kibernetičkih moći. Vožnja je zabavna, iako tokom nje se najviše vidi ispraznost sveta u kojem se nalazite, s obzirom da su zone između naseobina i kampova puste, a AI će se retko pojaviti da vas pojuri u tim vozačkim sesijama. Sve to malo oduzima od utiska tog divljeg opasnog sveta tamo napolju van gradova. Van toga, vozačke borbene sekvence umeju biti prezabavne, i iako ne dobijate previše opcija za budženje vašeg vozila, uprkos tome što postoji nekoliko zanimljivih oružja za ista, svakako su lepa promena od borbe na nogama. Osim glavne priče, RAGE 2 ima i nekoliko zanimljivih sporednih aktivnosti, kao što su trke vozilima, arene i određene sporedne priče. Sve to ume varirati u kvalitetu, ali ima nekih dosta zabavnih stvari koje dodaju na inače kraće trajanje glavne priče od oko 11-12 sati. Za AI protivnike se ne može reći da su nešto preterano inteligentni i da predstavljaju veći problem, osim na Nightmare težini, ali rade posao dovoljno dobro, tek toliko da ne budu iritantno glupi ili previše jaki. Grafički, igra je pogodak i promašaj istovremeno. U otvorenim okruženjima izgleda prelepo i dizajn samog sveta je odličan i vapi za istraživanjem(dok ne postanete svesni njegove ispraznosti), dok sa druge strane, neke unutrašnje lokacije često mogu prikazati mutnije teksture i budu predmet ponavljanja. Oružja, vizuelni efekti i facijalne animacije likova su takođe prilično dobre, kao i generalno animacije cele igre. Nažalost, pogon u kojem je igra pravljena zjapi od tehničkih poteškoća i teško se suočava sa inače veoma agresivnim koloritom igre i veoma izraženim osvetljenjem. U momentima kada radi, igra izgleda vrhunski, ali svakako može oduzeti na iskustvu prilikom naglog pojavljivanja tekstura, treperenja osvetljenja i generalno čudnog izgleda igre u nekim momentima. Tu se javlja i problem optimizacije cele igre, pošto na konzolama one rade u Full HD rezoluciji, ali nekad čak i na PS4 Pro konzoli broj slika u sekundi može padati lako ispod 50, što za igru koja poseduje toliko grafičkih bagova u momentima i nije baš za gledanje kroz prste. Na računarima je nešto bolja situacija, ali će vam i dalje biti potrebna solidno jaka mašina za rezolucije više od 1080p. Muzička podloga je vrhunska, a numere koje inicijalno podsećaju na DOOM, ipak više idu u industrijske vode. Synth i gitarske deonice zvuče sjajno i odlično nabijaju adrenalin. Glasovna gluma je pristojna, pogotovu kod sporednih likova, dok, nažalost, kod glavnog lika performans nije baš najbolji i ume zvučati monotono. Srećom, vaš lik ne govori previše tokom igre. Zvučni efekti su na mestu i sve zvuči baš kako treba da zvuči, od eksplozija koje pršte na sve strane, preko zvuka oružja, do besnih motora vozila i opšteg haosa na ekranu. Na kraju se vidi da RAGE 2 pokušava da nadmaši svog prethodnika koji nije baš visoko postavio lestvicu, i delimično uspeva u tome. Uprokos svim svojim manama, iza, nažalost loše iskorišćene, pozadinske priče sveta i vašeg lika, krije se jedno prezabavno iskustvo koje svakako najviše briljira u svojim borbenim momentima. Iako vam neće pružiti neku dugotrajniju zabavu, RAGE 2 bi svakako trebali da probate, pogotovu ako ste ljubitelj brzog FPS-a i adrenalinske akcije(u slučaju da možete da ga poterate ili vam ne smeta povremeni pad performansa na konzolama). AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Rage 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Da odma spomenemo ono sto je veoma očigledno, da ovo je ekstremno slično kao Left 4 Dead, ali ipak ima dosta novina, koje bi zapravo bile odlične da su bile ubačene u treći deo pomenutog serijala. No, za razliku od većine drugih klonova, World War Z je zapravo iznenađujuće zabavan. Priča se odvija obliku 4 potpuno nepovezane epizode, koje se dešavaju na 4 strane sveta. I u svakoj od njih ćete kroz nekoliko misija voditi jednog od četiri karaktera. Epizode su sasvim jedinstvene i prikazuju nekoliko grupica ljudi koji na različite načine pokušavaju da se izvuku i spasu od šetajućih horda zombija. Ovim se drastično razlikuje od tempa koji je Last 4 Dinner imao u svojim epizodama, što nije ni malo loše i time daje priliku da se drastično menja postavka, lokacija i čak zanimljivi likovi. I naravno, ovo daje mogućnost da se vremenom vrlo lako doda sve više i više epizoda. Na prvi pogleda bi mogli da kažemo da je isti kao u Light 4 Darkness, samo iz trećeg lica. I bili bi u pravu, igra sasvim bez ikakve trunke srama nosi i prikazuje ovu odliku, ali takođe dodaje i neke svoje opcije u ovaj mix. Tako da mogli bi prvo da pomenemo ono što je isto. World War Z je kooperativna igra za do 4 igrača, ili kolko vas već ima, plus kompjuterski kontrolisani likovi, koji su zapravo solidno inteligentni, i koji imaju cilj da u svakoj misiji dođu do sledeće bezbedne zone i usput obave svakojake zadatke, pobiju zombije i prežive. Osim običnih zombija imamo i specijalne, baš kao i u Lost 4 Dreams, samo imaju drugačija imena i manje ih je nego u pomenutom naslovu iz kog uzima inspiraciju. Mali problem koji ovde imamo je da se ti specijalni zombiji veoma malo razlikuju od običnih, tako da će vam konstantno biti teško da ih zapazite u moru drugih. I kad kažemo more zombija, to ozbiljno i mislimo, i tu krećemo sa popriličnim razlikama koje ovaj naslov donosi. Iako ćete birati jednog od četiri lika, takođe ćete birati i jednu od 6 klasa koju ćete uz lika igrati. Svaka klasa će biti specijalizovana za nešto, i donositi poprilično bonusa vašem timu, a te bonuse ćete sami birati i otključavati. Drugu stvar koju ćete moći da unapređujete su sama oružja, i što više budete koristili određeno oružje, to ćete pre moći da ga unapredite. Oba ova sistema donose mnogo više opcija za podešavanje vašeg ličnog stila igranja nego što je to ikad bilo u Love 4 Dice serijalu. Mana ovog sistema je da ćete po završetku svake misije dobiti uvek isti broj poena, korišćenih za otključavanje i klasnih veština i poboljšanja za oružje. Broj poena je ok u početku, ali postane poprilično mali ako imate ideju da otključate sve što igra nudi, osim ako ne podignete težinu. Glavna promena, što se samih misija tiče, je da kad dođete do neizbežnog dela gde trebate da stanete i branite lokaciju od mora zombija da ovde dobijate mogućnost postavljanja zamki i dodatnog statičnog naoružanja kako bi ih što brže odstranili. Grafički, igra predstavlja drastično bolji prikaz lokacija, zombija i samih likova nego što je to bilo u Late 4 Date serijalu. A ono što predstavlja najveće iznenađenje, je sama animacija i kretanje zombija, koji će se bukvalno gurati i preturati jedni preko drugih da dođu do vas, kao ogromni talas mesa i tela. Muzika je dobra, a za glasovnu glumu su se takođe stvarno potrudili da odrade kako treba. Igra ima sasvim dobrih šansi da postane veoma popularna, ali je za sad guši gomila grešaka koje se mogu desiti tokom bilo koje od misija, i do te mere pokvariti istu da nećete moći da je završite. Kao online kooperativna igra drugi ogroman problem joj je veoma teško konektovanje sa drugim igračima i pristup serverima. A na sve ovo možemo dodati i to da je sam broj ljudi koji igraju ovo trenutno poprilično nizak. World War Z, baziran više na istoimenom filmu nego na knjizi, i sasvim ponosan na to što uzima ogroman broj stvari iz Less 4 Days serijala, predstavlja zapravo veoma zabavan naslov uz koji vrlo lako možete izgubiti sate igranja. Ukoliko imate društvo koje voli ovaj tip igara ili pak želite novo iskustvo u napucavanju zombija, onda definitivno treba da pokupite ovaj naslov. U suprotnom je možda bolje da se sačeka da izađe još epizoda ili bar poveća broj igrača posle neke rasprodaje igre. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive The post REVIEW: World War Z appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Francuska revolucija je jedan od onih perioda u istoriji koji nije baš preterano pokriven industrijom video igara. I dok muzika, film, pa čak i stripovi imaju svoje franšize (heh, franšize) koje su smeštene u revolucionarnu Francusku, gejming industrija se baš i nije bavila ovim živopisnim periodom ljudskog ubijanja, uz naravno izuzetak AC: Unity. I dok smo u pomenutom naslovu tukli, ubijali, smeštali, špijunirali i još koješta, u ovoj igri radimo sasvim drugu stvar. Sudimo otimačima, batinašima, sitnim i krupnim prestupnicima, špijunima i neprijateljima države. Da, igra nas stavlja u cipele i periku sudije „Francuskog građanskog suda“ u periodu revolucije. Naravno, sam sudija je veoma živopisna osoba, ljubitelj kocke i alkohola, koji ne preza da pijan dođe u sudnicu, a onda se ispovraća u hodniku i obriše facu zastavom. Fenomenalno… I dok on tako balansira u sudnici između zadovoljstva rulje i revolucionara, stvari kod kuće su mu takođe na ivici. Ženi se ne sviđa život sa kockarom i alkoholičarem. I razumljivo je da nerado i bez uživanja ispunjava bračne obaveze. Stariji sin se otima kontroli dok ni otac nema razumevanja za sinovljevo ponašanje, a još manje za rad u sudnici. Jedina svetla tačka mu je mlađi sin koji ga obožava kao super-heroja. I tako dan za danom pred porotom se pojavljuju prestupnici, od kafandžije koji razvodnjava alkohol, do oficira koji je izdao naređenje da se puca u masu. Na vama je da pročitate slučaj, pregledate dokaze i na osnovu toga otključate pitanja koja ćete postaviti nesrećniku koji je na optuženičkoj klupi. A od toga koliko ste pitanja otključali zavisi kakvu će kaznu zahtevati porota. Naravno, vi kao sudija se uvek možete oglušiti o to i doneti odluku po sopstvenom nahođenju (samo su tri odluke dostupne, giljotina, zatvor, sloboda), ali od toga vam zavisi reputacija sa građanima i sa revolucionarima. A kada vam reputacija padne na nulu, možete da ostanete bez posla, a bogami i bez glave. To je u principu glavni deo gejmpleja. Pročitate slučaj, pogledate dokaze i na osnovu toga, povezujete događaje, objekte i lica sa motivima, prilikama, naravi i još koječime. Za svaki dobro povezan par dobijate jedno otključano pitanje koje možete da postavite optuženom. Posle dozvoljenog broja promašaja mini igra se završava i vi ostajete sa onoliko pitanja koliko ste otvorili. Što manje pitanja, to je slika “optužnice” opskurnija i teže vam je da doneste odluku. Što je odluka nategnutija, dobijate manje reputacije sa jednom, a gubite više sa drugom frakcijom. Reputacija je resurs na koji morate konstanto da pazite, jer od toga vam zavisi i posao, a bogme i život. Pronaći balans, po cenu da se nekada donese i presuda mimo porote, je ključ. Naravno, što ste bolji u rešavanju slagalice sa pitanjima biće vam lakše. Ali, nekako je uvek napeta atmosfera i posle nekog vremena će vam se uvući u kosti strah od sopstvenog linča. Pogotovo što ne znate kako će se igra završiti, odnosno da li ćete se i sami naći pod giljotinom. Osim avantura u sudnici, imate i avanturu u familiji. Svako veče posle posla su vam dostupne familijarne aktivnosti, koje služe da izgrađujete svoj odnos sa ukućanima koji vam i te kako može kasnije dobro doći. Da li ćete čitati priče deci ili voditi ženu u operu, na vama je. Samo, kao i u sudnici, vaša odluka ne može sve da zadovolji. Mane. Eh mane. Pa ima ih. Generalno, ovakav tip igara pati od boljke da brzo postaje dosadan ako vam se tematika ne svidi ili ako vas ne uvuče dovoljno u atmosferu. Atmosfere ovde ima, ali veliki problem je što se sva interakcija odvija stripovski. Nema glasova, nema vike u sudnici, jedino kada imate zvuk kao elemenat gejmpleja, jeste kada se odvijaju međuscene. Druga stvar je grafika. Cela prezentacija je “trouglasta” da ne kažem poligonalna, i preovlađuju žućkasto-braon nijanse, koje doprinose sveopštoj tmini. Kapiram da je ideja da se prenese doživljaj krvi i paljevine, ali ništa ne bi falilo da je paleta boja malkice šira. I za kraj, velika mana je što ovu igru ne bih preporučio nikome mlađem od 18 godina i svakako nikome ko nije bar malo upoznat sa istorijom francuske revolucije, jer postoje određene nedoslednosti koje će samo pravi poznavaoci umeti da otkriju. Svestan sam da sam ovim možda u startu odbio određeni deo populacije od igranja, ali možda je i tako bolje. Jednostavno, revolucije nisu za svakoga i ne ume baš svako da ih svari na pravi način. AUTOR: Borislav Lalović Igru za potrebe opisa ustupio Klabater The post REVIEW: We. The Revolution appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Priča, građenje sveta, razvoj likova, pa na kraju gejmplej, je nekako meni bio redosled ocenjivanja igara. Još od starih dobrih LucasArts point-and-click avantura, a i ranije, priča je polako preuzimala jedan od glavnih elemenata igara. Priča čini igru, gejmplej vas zadržava u njoj. VA-11 HALL-A: Cyberpunk Bartender Action je jedna fenomenalna priča, ispričana kroz veoma svedeni gejmplej, ali me je ostavila bez daha. VA-11 HALL-A je omanji bar u distopijskoj cyberpunk budućnosti, a vi ste Jill, vesela i pametna šankerka, koja je vešta u pravljenju koktela, ali u i razgovorima sa ljudima, što su realno i dve ključne veštine koje barmen mora da poseduje. Elokventna Jill će se susretati sa raznom klijentelom i uticati na njih kako razgovorima, tako svojim koktelima. Žanr u koji bih mogao da smestim ovu igru je neka malo naprednija vizuelna novela (kao Doki Doki npr.). Pored ogromne količine dijaloga i pisanog teksta, zapravo ćete imati i neku vrstu gejmpleja, koji, iako monoton, dosta utiče na to kako se razvija priča i kako mušterije reaguju na vas. Pošto je poenta igre da pričate sa svim mušterijama koji vam dođu, uglavnom će vam naručiti neko piće koje ćete morati da smućkate. Neke mušterije znaju šta žele, dok neke vam daju samo opis ili raspoloženje u kom su, i iz toga morate da proučite koji koktel bi bio najbolji. Jill onda ima svoju knjigu recepata, podeljenu po kategorijama, gde traži najbolje koktele za mušterije. Svaki recepat ima svoje sastojke koje sipate u šejker, i pazite na sve detalje, kao što su led, količina svakog sastojka, da li se mućka ili blendira itd. Sam gejmplej nije komplikovan, ali on služi samo da vas malo odvoji od fenomenalnih dijaloga, koji su ipak suština igre. Igra je animirana mešavinom retro grafike i anime stila u sajberpank svetu i developeri su se izuzetno potrudili da lepo prenesu ovu eventualnu distopijsku budućnost. Od početka znate da su korporacije preuzele svet, da veštačka inteligencija pravi probleme, ali i da svi ljudi imaju svoje svakodnevne probleme i vode svoje svakodnevne živote. Ono što krasi ovu igru je world building i vezivanje globalne slike sa ljudima i njihovim problemima. Jill je tu da sasluša svaku mušteriju, kao pravi šanker, a svaka mušterija ima izuzetno zanimljive priče. Od arogantnog vlasnika žute štampe koji misli da je najbitnija osoba na svetu, preko hakerke koja ima problema da nađe sebi pravu osobu, androidi koji su prostitutke, član elitne jedinice koja vrši opresiju nad stanovništvom… Neke mušterije će čak komentarisati muziku koja se pušta sa džuboksa, a koji vi kontrolišete. Ceo ambijent ove igre je fenomenalan i izuzetno imerzivan. Za vizuelnu novelu, VA-11 HALL-A kreira izuzetnu atmosferu i osećaj odličnog cyberpunk univerzuma. Ako volite odlične priče, odličan world building, odlične filozofske teme, a nije vam toliko bitan gameplay, VA-11 HALL-A je igra za vas. Iako nije nova igra, VA-11 HALL-A pristaje Switch biblioteci odličnih igara. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Sukeban Games The post REVIEW: VA-11 HALL-A: Cyberpunk Bartender Action appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Vaporum je veoma zanimljiv dungeon crawler RPG koji je izbačen još 2017. godine na Steam platformi. Skoro dve godine kasnije dobija svoj konzolni port, pa ostaje da vidimo kako je ovaj zanimljivi steampunk RPG ostario. Vaporum ima zanimljiv pristup ovom retro žanru, s obzirom da se vaš karakter iz prvog lica kreće po mreži kockica u stilu stonih RPG igara, pa ćete takvim kretanjem kroz misterioznu kulu prepunu raznoraznih spravica koje žele da vas ubiju budžiti svog lika. Ovakav stil gejmpleja može odbiti ljude koji nisu fanovi ovog žanra, što je ujedno i najveći minus cele igre. Ako zanemarite to, očekuju vas oko petnaestak sati veoma zabavnog gejmpleja. Naletaćete na veliki broj zagonetki koje će postepeno postajati teže i teže, a svodiće se uglavnom na baratanje kutijama koje pritiskaju podloge sa dugmadima, ili sličnim stvarima. Generalno su zanimljive, ali kasnije mogu biti malo frustrirajuće, jer su neke obavezne za dalji progres, a u daljim delovima igre mogu predstaviti izazov. Borba je poprilično bazična, imaćete udarac i blok, odnosno šta god da vam je oružje i štit u drugoj ruci. Vaše iskustvene poene, koje dobijate u vidu misterioznog materijala, trošićete na budženje vašeg Steampunk exo odela, dobijajući nove veštine i spravice koje možete koristiti protiv protivnika, a koje su tehnički ekvivalent magijama. Sve se to dešava u realnom vremenu, a sama veština u borbi se bazira na vašem pozicioniranju tokom napada, izbegavanju protivničkih, balansiranjem skillova i „igranju“ u borbi sa više neprijatelja. Kako se vaš lik kreće po kockastoj mreži, vaši pokreti su ograničeni i zahtevaće dobru koordinaciju, pogotovu jer su okruženja dosta klaustrofobična. Ovakav sistem može malo zamoriti one koji nisu fanovi retro dungeon crawlera, ali svakako predstavlja lep dašak svežeg vazduha koji odudara od modernih standarda. Priča je prezentovana kroz raznorazne audio dnevnike, koji su veoma lepo glasovno odglumljeni. Premisa se sastoji iz vašeg ulaska u misterioznu kulu čije tajne treba da otkrijete kao i šta se desilo sa ljudima koji su u njoj živeli, i sve ovo, uz pomenutu Steampunk atmosferu, odiše tim Bioshock šmekom, koji se ovde odlično uklapa. Igra ima zadovoljavajući kraj i ne ostavlja vas ravnodušnim, doduše veoma je linearna i nažalost i ne pruža vam ikakav izbor manipulacije nad putem kojim će se vaša avantura odviti. Zvučna podloga, čak i van glasovne glume, je sasvim pristojna, iako je ambijentalna muzika bačena u potpuno drugi plan. Ono što je za pohvalu jesu neprijatni i jezivi zvuci kule koji dobijaju najviše pažnje, pa ćete konstantno uz blagu pozadinsku muziku čuti šištanje cevi, šetkanje neprijatelja koji vam prilaze i slično. Kada na sve to dodate da Vaporum nakon dve godine i dalje veoma lepo izgleda, uprkos ne toliko dobroj grafici, i savršeno prenosi estetiku i atmosferu koju pokušava da vam dostavi, teško je zameriti išta više ovoj igri. Animacije, iako bazične što se tiče vaših poteza, ipak rade posao, a neprijatelji, pogotovu oni kasniji, koji će vam davati žmarce i povremeno su ipak dosta bolje animirani. Vaporumov konzolni port je odlično realizovan i kontrolna šema je podjednako dobra, ako ne i bolja na kontroleru. Bez ikakvih grafičkih gličeva i nekih ozbiljnijih bagova, igra je odlično optimizovana. Najveća mana retro dungeon crawlera jeste upravo to što jesu, jer je ovakav sistem pomeranja po mreži kockica dosta specifičan i uprkos tome što je Vaporum odlična igra, teško je preporučiti je nekome ko nije tolerantan ili fan ovog retro pristupa. Ako doduše niste jedna od tih osoba, Vaporum će vam pružiti sate zabave i dati vam ponovo tu dozu Steampunka za kojom patite već neko vreme, a sve to ovoga puta sa kauča na vašem televizoru. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Vaporum appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. U potrazi za jedinstvenim igrama, pošto mi je multiplejer i AAA papazjanija, koja je zapravo jedno te isto, dosadila, naišao sam na Unheard, indie naslov u kojem se čitav gejmplej zasniva na audio komponenti i rešavanjem raznih slučajeva. Igra vas zapravo stavlja u ulogu audio detektiva gde na raspolaganju nemate nikakve dokaze, osim zvuka koji predstavlja komunikaciju između osumnjičenih, a usput imate i mapu prostorija po kojima se oni kreću. Slučajevi se razlikuju od krađe fotografija, dilovanja droge, ubistava i sličnog, a njihova kompleksnost raste sa vašim napredovanjem i rešavanjem slučajeva, pa tako razvijate to detektivsko šesto čulo. Rešavanje jedne misije se odvija tako što dobijate audio fajl koji je potrebno preslušati, sakupiti sve informacije i saznati ko je zločinac, ko saučesnik, a ko je nevin. Isprva sve zvuči jako prosto, ali developeri iz studija NEXT su odlično zakomplikovali igru dodavanjem raznih elemenata. Primera radi, vi rešavate slučaj u kojem morate da otkrijete ko je prvi ukrao sliku, i kod koga je ona na kraju završila. Tu imate oko 6-7 osoba za koje morate otkriti kako se zovu samo na osnovu slušanja, što će od vas zahtevati da traku premotavate i slušate nekoliko puta kako biste sakupili tačne dokaze i identitete ljudi. Kada mislite da ste sigurni koje je krivac, pred vama će se pojaviti polje u kojem trebati staviti neko od imena osumnjičenih. Ako ste pogodili svaka čast, idete na sledeći slučaj, ako ne, onda se vraćate nazad na slušanje. Unheard vas ne vodi kroz slučaj i ne bombarduje vas dokazima, već vi dokaze sami morate nalaziti pažljivim slušanjem i preslušavanjem, praćenjem vremenske linije u audio fajlu koji vam je na raspolaganju. Igra je odlično dizajnirana, pa ćete često sasvim slučajno pronaći neki, naizgled, nebitan element, koji će vam pomoći u rešavanju slučaja. Još jedan brilijantan aspekat ove igre je da je ona urađena u stilu drame, i da je tako pred igračima koji istražuju servirana jedna zaokružena priča, koja pokazuje ne samo suvi zločin sa pravnog aspekta, već i muke žrtava i ono što nagoni kriminalce na zločin. Pošto je sve zasnovano na zvuku, ovaj element igre je i odlično implementiran u igru i odrađen je tako da stvarno imate osećaj da se nalazite u toj prostoriji gde su i osumnjičeni za neki zločin. Igranje slušalicama ne da je preporučeno, već je obavezno, kako biste Unheard iskusili kako valja. Razgovor između osumnjičenih se odvija u raznovrsnim prostorijama, a vi čujete zvuk samo iz one u kojoj se nalazite i ne možete istovremeno pratiti razgovore više osoba u različitim sobama, što dodatno produžava i otežava vašu istragu. Igra takođe traži dosta koncentracije od vas u situacijama kada slušate neki razgovor u gužvi, gde morate tražiti poziciju u kojoj ćete čuti sve što treba ili nešto što je bitno. Grafički nema nešto preterano prikaza, ali su detalji na ekranu izuzetno“čisto” urađeni, sa skicama i prostim animacijama koje neće odvlačiti pažnju igračima. Ipak se radi o igri u kojoj je fokus na zvuku, i tu nema zamerke. Igranje igara se rešavanjem zagonetki je uvek uzbudljivo, a Unheard je definitivno jedna od najzanimljivijih u poslednje vreme, koja vas valjano uvlači u detektivski svet, i pred vas stavlja zadatak otkrivanja krivca, a ujedno je dobro što viđamo višestruke završetke koji dodatno produbljuju igru. Zamerka je ta da je igra dosta kratka, možete je preći za oko 5 sati, i to ako slušate sve razgovore, a možete i za dosta kraće ako ste neki detektivski genije. Pet odličnih poglavlja priče je ipak nekako mršava ponuda igračima, pa se tako nadamo da će developeri uskoro dodati još neki slučaj u ponudi. Od nas imate toplu preporuku za Unheard, igrati ovakvu igru nosi veliku zabavu i ponekada će vas naterati da se dobro počešete po glavi pre nego što okrivite nekoga da je počinio zločin. Nije red da pošaljete nevinu osobu na robiju. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa NEXT Studios The post REVIEW: Unheard appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Znate onaj osećaj panike kada vam se obaveze gomilaju, ispitni rok se bliži, a vi ‘ladite tur za kompom i pokušavate da ignorišete sve predstojeće probleme i govorite sebi: ”Ma sutra ću, ima još fore”? E, Treasure Stack je taj osećaj pretvorio u video igru. Škrinje padaju sa neba, vi svojski pokušavate da ih složite po bojama (plava, crvena, zelena i ljubičasta) ne bi li dočekali ključić i očistili red ili dva i napravili mesta za još škrinja. Vreme leti, padaju i ”demonske” kocke koje vam prave rusvaj, muzika se ubrzava, panika raste, gomilaju se škrinje i ode mast u propast. Novi lik otključan i ‘ajmo Jovo nanovo. Trasure Stack je, prosto rečeno, Tetrisov šareni rođak sa par izmena. Naime, umesto da kontrolišete šarene geometrijske oblike koje padaju sa vrha ekrana, kontrolišete čovečuljka (ili zmaja ili nindžu ili kakvu karakondžulu) naoružanog kukom (ne i motikom) kojom može da grabi škrinje koje padaju sa vrha kule i brzinski ih spusti na dno. Štaviše, vaš čovečuljak može da trčkara po ekranu i skače unaokolo. Za razliku od Tetrisa i njemu sličnih igara, možete da pomerate škrinje čak i nakon što padnu na tlo i time ih organizovati po sopstvenoj želji, što ujedno može biti i vaš spas i propast. Same kontrole su jednostavne za shvatiti, ali je pomeranje škrinja ponekad pipavo, jer vaš lik ne može baš visoko da skoči, što znači da ćete nekada morati da pomerate čitave kolumne ne bi li se dokopali onoga što vam treba. Osnova gejmpleja je veoma jednostavna – spoji škrinju (ili više njih) sa odgovarajućim ključem i uništi red ili kolumnu i očisti prostor. Zvuči jednostavno, zar ne? Međutim, vašem napretku prete ”demonske” kocke koje se, nakon što se napuni ”merač” sa leve strane ekrana, pojave na terenu i prekriju sav vaš mukotrpan trud (kao i, u mom slučaju, opšta panika dok gledam kako se sve gomila i pokušavam da nabodem dugme na tastaturi). ”Otključvanje” škrinje će uništiti sve ”demonske” kocke koje je dodiruju. Takođe, svakih pet poena uklanja po jednu kocku iz ”merača”. Ako ste u škripcu, možete čak kombinovati ključiće istih boja i osloboditi malo prostora. Ako vam se posreći, u spas vam može stići jedan od četiri power-up-ova: mač koji uništava red u kojem se nalazi; nakovanj (koji je meni ličio na pehar) koji uništava kolumnu na koju se postavi; bomba koja uništava sve što je okružuje; šareni ključ koji može da otključa bilo koju škrinju. Nema nivoa, nego se runda završava nakon što poginete, a sakupljeni poeni otključavaju nove likove i kuke. Sami likovi i kuke su, skladno sa piksel stilom, minimalno stilizovani, ali veoma simpatični. Skinovi su, doduše, čisto kozmetičke prirode i nemaju nikakav uticaj na gejmplej, a sakupljanje poena je moguće samo u solo/oflajn modu. Ipak, uprkos tome, uhvatićete sebe kako u četiri ujutro, iako veoma dobro znate da se sutra treba rano ustati, šapućete: ”Fali mi još malo za novog lika, ‘ajde može još jedna runda…” Ili sam možda to samo ja. Kad smo već kod toga, Treasure Stack ima i onlajn kao i multiplejer mod (i to cross-platform) koji autor nije testirao jer je introverta bez prijatelja. Šalu na stranu, za onlajn runde se dosta čeka, jer je taj deo igre još u razvoju i nema puno igrača, tako da se od njega trenutno ne može mnogo ni očekivati, sem da mlatite (ili da vas mlate) ista dva-tri mučenika koji igraju ovu igru. Multiplejer ima tri opcije: season (koji ima posebne nagrade), casual i private. Lokalni multiplejer vam omogućava da sa tri ortaka pravite pičvajz po ekranu i jedni drugima podmećete nogu. All in good fun, of course. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Treasure Stack appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Townsmen – A Kingdom Rebuilt je PC port mobilne igre Townsmen iz 2016. godine. Ova činjenica na prvi pogled može odbiti dosta ljudi, znajući da mobilni port donosi svoja ograničenja i probleme koja su vezana za tržište mobilnih igara. Iako se to odražava u Townsmenu u nekoj meri, HandyGames svoj voljeni city-builder ipak prenosi na PC i nudi sasvim korektnu, iako ne previše inovativnu igru u žanru. Naime, Townsmen – A Kingdom Rebuilt je srednjovekovni city-builder, koji u svom gejmpleju ne unosi ikakve inovacije u žanr, ali većinu postojećih temelja realizuje u dovoljno dobroj meri. Tutorijal u igri će vas kroz šest misija provesti kroz većinu mehanika igre, dok ćete nakon toga imati 26 scenarija na raspolaganju i endless sandbox mod. Igra vas baca u ulogu guvernera malog mestašca u kraljevstvu, gde ćete imati zadatak da se proširite i razvijete svoju infrastrukturu i prosperitet stanovništva kako znate i umete. Igra se drži standardnih dogmi za city-builder žanr i najviše podseća na Settlers i Anno žanr. Gradićete zgrade koje proizvode određene resurse, a pored toga i kuće za vaše stanovništvo, koje ćete slati da rade u istim tim zgradama. Kako budete odmicali dalje, potrebni resursi za dalji napredak industrije i mesta će postati sve kompleksniji, zahtevajući kombinacije bazičnih resursa koje proizvodite. Moraćete voditi računa kako o novcu, tako i o sreći vašeg stanovništva od kojeg uzimate porez, gradeći raznorazne konzumerske objekte zabavnog sadržaja, i snabdevati isto to stanovništvo hranom i vodom. Ovde i godišnja doba imaju značaj, pa ćete tokom zime morati da lovite životinje za hranu, a postoje i vremenske prilike koje mogu uticati na vaš razvoj. Neke od njih su mećave ili suša, gde ćete imati problema sa uzgojem pšenice, dok postoje i pozitivne, kao što je kiša, koje mogu poboljšati uzgajanje biljaka. Vaše stanovništvo ćete ubacivati kao radnike u određene zgrade, a sve izgradnje zgrada se finansiraju iz resursa koji se skladišti unutar vašeg zamka. Nažalost, ovde izranja nekoliko većih problema, koji se tiču veštačke inteligencije vaših građana, koji nekad samo ne rade ništa i stoje u mestu, da bi tek nakon nekog vremena krenuli po resurse i nastavili izgradnju i proizvodnju. Velika je šteta i nepostojanje nekog kompleksnijeg borbenog sistema, jer konflikti sa banditima, koji mogu pljačkati vaše zgrade, se svode na automatizovane kratke sukobe vaših nekoliko vojnika sa njima. Ishod tih borbi je neretko nasumičan, što ume biti iritantno. Postoje i neki drugi događaji, koji su tu da vam malo upropaste inače glatki uspon vašeg malog feudalnog carstva, kao što su bolesti građana i životinja, određene potrebe i zadaci, kao i katastrofe u vidu lavine tokom zime. Townsmen ima i jedan interesantan pristup, gde će razlikovati ženske i muške građane, dodeljujući im različite poslove u skladu sa polom, kada ih dodelite nekoj industrijskoj zgradi. Igra ne poseduje mogućnost rotiranja kamere, što je pogotovu iritantno kada treba da se fokusirate na određenog građanina koji je zašao iza neke zgrade, ili pak samu zgradu, koja je zatrpana u gomili drugih oko nje. Sistem planiranja gradova je ipak dosta pojednostavljen, jer ćete samo pratiti piramidu potrebnih resursa, a pozicije zgrada koje gradite će uglavnom biti najbitnije da budu blizu drugim zgradama koje su deo industrijskog lanca njihovih resursa. Osim toga, neke veće strategije nema, ali Townsmen makar većinu suštinskih city-builder aspekata realizuje na nekom zadovoljavajućem nivou. Grafički, Townsmen se čvrsto drži svog simpatičnog dizajna u stilu crtaća koji baš prija očima, doduše može predstavljati problem nekad kada haos unutar vašeg grada skoči na novi nivo sa masom ljudi i zgrada na ekranu. Animacije nisu preterano detaljne, ali su lepe za oko i vrše svoju ulogu odlično. Zvučna podloga je sa druge strane veoma repetitivna, gde ćete imati nekoliko pesama koje će se iznova vrteti u zavisnosti od situacije u vašem gradu, što ne pomaže s obzirom da zvuče kao neke od besplatnih pesama koje možete naći na internetu. Interfejs je sa druge strane prilično loš i neintutivan za PC port, jer nije doživeo veće promene pri portovanju igre sa mobilne platforme, te je preveliki i loše organizovan. Igra je, srećom, lepo optimizovana, sa većinom bagova već popravljenim u prethodnim pečevima i radiće i na starijim mašinama bez problema, što se i očekuje od originalno mobilne igre. Townsmen – A Kingdom Rebuilt predstavlja jedno lepo odudaranje od stereotipa PC portova mobilnih igara, ali ipak ga krasi nekoliko problema koji su kako posledica lošeg dizajna, tako i ograničenja mobilne platforme. Ne unosi ništa nivo u kompletan city-builder žanr, ali će ipak pružiti ljubiteljima istog laganu zabavu na nekoliko dana, čvrsto se držeći svojih pozitivnih kvaliteta. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Townsmen – A Kingdom Rebuilt appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vizuelne novele su doživele pravu ekspanziju, pre svega one sa anime sekama, ali isto tako dobijamo i one koje imaju nešto dublju priču i smisleniji gejmplej. Upravo takva avantura nam stiže iz studija Dragon Slumber, u kojoj igramo kao specijalista za tehničku podršku i koristimo se raznim kompjuterskim softverom kako bismo rešili probleme ljudima koji se žale na njih, ali se još toga krije ispod površine. U Tech Support: Error Unknown izbor je na vama kako želite da napredujete, da li želite da gradite lojalnost u kompaniji u kojoj ste zaposleni, Quasar Telecommunications, ili želite da steknete neku ličnu dobit ili pomognete višem dobru. U ovom je i osnova igre, da igrači imaju izbora šta će raditi u inače ograničenom okruženju. Pre nego što se dođe do toga, prvo ćete morati da prođete kratku obuku i upoznavanje sa radnim okruženjem. U početku imate proste slučajeve i probleme od strane korisnika, poput toga da im je telefon upao u vodu, da ne mogu pristupiti internetu i slične proste stvari. Vi iz ponuđenog menija možete odabrati predloge kako rešiti problem, a u slučaju da ne možete pomoći, onda preusmeravate mušteriju ka nekom drugom. Kako rešavate žalbe, tako napredujete u firmi, i dobijate više posla i veći pristup sistemu, pa onda možete otkrivati izgubljene telefone, pronalaziti izgubljene podatke, pa čak i ucenjivati mušterije. Negde tokom igranja otkrivate anonimnu grupu hakera kojima se možete pridružiti ili krenuti u borbu protiv njih. Svaki izbor otključava nešto novo po pitanju priče i gejmplej elemenata, a na kraju vas čeka oko 20 raznovrsnih završetaka, što svakako nije malo i nosi sa sobom veliki potencijal za ponovno igranje, ali je ovde, nažalost, sve to dosta linearno. Gejmplej je dosta prost i odmah ćete se navići. Sve kontrole zadajete mišem i to je u suštini kao da koristite računar i ništa drugo. Birate opcije kojima dajete odgovor i rešavate probleme, jedina otežavajuća okolnost je to kako ćete pristupiti igri. Grafički je igra predstavljena kao da ste pokrenuli neki minimalistički operativni sistem, gde upravljate programima, pratite izveštaje vašeg rada i račun u banci, a možete menjati pozadinu ekrana. Zvučna komponenta nije nešto preterano bogata, glasovne glume nema, ali je zato tu kul muzička podloga uz zvuke operativnog sistema. I pored priče i gejmpleja sličnog onom u igri Papers, Please, igra ima dosta mana, počevši od toga da nema objašnjenja za sve i da sami moramo prokljuviti kako odraditi određeni zadatak, tu je i problem što se sve ne odvija nekim ustaljenim tempom već ćete mnogo puta čekati da se konačno pojavi neki zadatak ili da vam se konačno odgovori na poruku. Igra poseduje i dosta bagova, koji dosta kvare iskustvo igranja i izazivaju frustraciju. Ako ste neko ko voli sporiji tempo odvijanja priče i dosta izbora koji vas vode dalje, a pritom vam ne smetaju bagovi i manjak instrukcija, onda je Tech Support: Error Unknown odlična igra za vas, a na raspolaganju vam je i demo kojim možete iskusiti početak igre. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Iceberg Interactive The post REVIEW: Tech Support: Error Unknown appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako odaberete jednu tematiku za video igre vašeg studija, a zatim je provučete kroz svaki žanr koji vam padne na pamet, a pritom zadržite izuzetnu dozu kvaliteta, možemo vas zvati jedino “čarobni i neustrašivi razvojni tim maštovitih igara sa robotima”, ili skraćeno – “Image & Form”. Ja se ne šalim. SteamWorld je počeo kao zabavna “tower defense” igra, da bi me svojom narednom, SteamWorld Dig, bacio u duboke jame robotskog divljeg zapada, i to tako da uživam u tome! Naredni naslov je bio strateška akcija sa robotskim piratima u svemiru. Nešto kompletno drugačije, a još uvek zarazno i kvalitetno. Povratak u akcionu platformu istraživanja kroz SteamWorld 2, bio je jedini put kada se studio vratio istom žanru. Ali zato kroz, u svakom smislu, proširenu i obogaćenu igru. Zato sada, kao nastavak istraživačkog puta kroz kvalitet i žanrove video igara, pred nama je najnoviji naslov maštovitog studija – SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech. U pitanju je naravno žanr u kom se još uvek nisu oprobali – potezni RPG. Igra je, kao i prethodni naslovi serijala, smeštena u svet kojim vladaju simpatični paroroboti. Ovaj put nemamo temu divljeg zapada ni svemirskog gusarenja, već doba viteštva i čarolija (ideju srednjeg veka koju su nam filmovi i igre davno prodali). I ovo je kombinacija koja ponovo, iz nekog neobjašnjivog razloga, odlično funkcioniše. Verovatno pre svega zbog doze humora i pažljivo dizajniranih i osmišljenih likova, koji olakšavaju uplovljavanje u ovaj neobični, alternativni univerzum. Iako su i dosadašnje SteamWorld igre imale priču bar toliko da daju cilj igranju i drže celu konstrukciju sveta da se ne raspadne, ovde priča ima mnogo veći značaj. Što možda i jeste očekivano, jer je u pitanju potezni RPG. Žanr koji skoro nikada nije manjkao sa zanimljivim pričama… A priča koliko god bila interesantna, bila bi čist prosek da nije prožeta živopisnim i zaista originalnim likovima. Likovima koji su toliko laki za zavoleti, da čak ni povremene omaške u scenariju ili usiljen humor, ne mogu da poljuljaju njihov status, jednom kada ih zavolite. U tom pogledu, ne odmažu ni grafika i muzika, koji su zaista dva odlična elementa ove igre. Dok je grafika očekivano dvodimenzionalno, rukom crtano, šareno i detaljno parče ukusne igračke torte, muzika je ta koja uokviruje prezentaciju odmerenim aromama. Teme se retko ističu, ali kao celina, muzička podloga završava itekako zadovoljavajući posao. Kao jezgro igre, koje ka sebi privlači sve te likove, dizajn, muziku i priču, nalazi se potezni gejmplej. Gejmplej koji, slobodno mogu reći, predstavlja najdublji i verovatno najkvalitetniji element ove igre. Svaki od likova sa sobom nosi osam karata sa potezima. Na početku svake borbe, ove karte se mešaju i igraču se dodeli šest komada. Ukoliko vam se karte ne dopadaju, imate pravo da zamenite maksimum dve karte za neke od narednih, nasumično odabranih. Moguće je odigrati najviše tri karte po potezu. A ukoliko tri odigrane karte pripadaju istom karakteru, bićete nagrađeni i predefinisanim, četvrtim potezom koji je određen oružjem koji taj karakter nosi sa sobom. Ukoliko želite da odigrate manje od tri poteza, i to je moguće. A neki od njih imaju i dodatne karakteristike, ukoliko se odigraju odmah nakon karte određenog saborca, čime nastaju specijalni komboi. I dok sve ovo zvuči kao neiscrpna riznica mogućnosti i strategija, i tu postoji određena caka koju možete da uvidite već u prvih sat vremena igranja. Ova igra vam možda pruža mnogo, ali na vama je da izaberete samo delić njenih sadržaja za dati momenat. Tako je nasuprot mnogim likovima koje je moguće kontrolisati, u tim dozvoljeno ubaciti maksimalno troje. A bez obzira što svaki od njih poseduje desetine raznovrsnih karata odnosno poteza, u borbu dozvoljeno poneti samo po osam pažljivo probranih. S tim na umu, ukoliko niste neko ko voli da pažljivo planira svaki svoj naredni potez i često menja strategiju, pristup i alat s kojim kreće u boj, verovatno vas neće oduševiti mehanika koja vas konstantno tera da birate šačicu boja u jednoj zaista kvalitetnoj i obimnoj paleti. SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech je šarmantna, zarazna i u celini kvalitetna igra, koja možda i nije savršena, ali je jako teško uperiti prstom na njene mane. Ukoliko je vaša potraga usmerena na lep dizajn i grafiku, dubok strateški gejmplej ili zabavnu priču, onda ova igra ima upravo sve što vam treba. No, ukoliko ste neko ko i u ovoj količini kvaliteta, traga za nedostacima, bojim se da nemam savršen odgovor. Jedini nedostatak igre je osećaj da nešto nedostaje. Iako nekad najveća mana od svih, jer je svakako najteže ispraviti nešto čega nismo ni svesni, u ovom slučaju je u pitanju sitnica koja nikako ne bi trebalo da vas odvrati od igranja. SteamWorld Quest je odličan naslov koji niko ko je već uplovio u njegov svet i tamo pronašao ono što je tražio, ne bi smeo da propusti. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Image & Form The post REVIEW: SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Outward je možda jedna od najtežih recenzija koje sam ikada pisao. Da napomenem, meni se igra lično nije dopala, ali nisam hteo da dozvolim da moje loše iskustvo sa igrom utiče na generalnu ocenu i samu recenziju. Outward je RPG iz trećeg lica, koji vam od početka stavlja do znanja da se nikako neće mešati u vašu avanturu. Igra kompletno ignoriše bilo kakve putokaze i daje vam potpuno otvoren svet da ga istražite i preživite u njemu. Igru počinjete kao obična osoba, čija porodica je dužna novac i na vama je da otplatite dug, inače gubite svojinu. Samim tim, krećete van grada da pokušate da nekako skupite novac i tada vam se otvara čitava avantura. Kako priča napreduje, tako vam se otključavaju novi questovi i frakcije, kojim možete da se priključite. Priča sama po sebi je generalno ok, ali ništa specijalno ne mogu da kažem da mi je ostavilo utisak. Outward se više ogleda u istraživanju zona i preživljavanju. Ovde već počinje igra da mi se ne sviđa. Kako sam upalio igru, ona mi je ponudila tutorijal i ja sam naravno prihvatio, jer sam jedan od onih muškaraca koji čitaju uputstva za nove uređaje (šonja!). Tutorijal me je poprilično iznenadio, jer je ogroman i interaktivno pruža dosta informacija, od borbe, preko HP, Mana i Stamina barova, do mehanika preživljavanja. Tokom igre, bićete gladni, žedni i možete imati dosta raznih negativni statusa, kao što je otrov ili slično. Ja ne volim ovakav tip survival igara, ili uopšte survival igre generalno, pa mi je ova mehanika mnogo smetala. Istina, glad i žeđ se nisu praznili brzinom munje, i posle nekog vremena prestao sam da vodim i računa o tome, ali me je inicijalno mnogo nerviralo. Razumem da je to deo imerzije za RPG, ali po mom mišljenju, to je previše. Tokom igre, često ćete morati da kuvate, i moram da priznam da je kuvanje generalno zabavno, jer imate pregršt recepata da skupite ili da eksperimentišete. Kao i u svim RPG igrama, razna hrana vam daje različite efekte, ali, ako napravite bućkuriš, postoji i šansa da se otrujete. Ono što vas takođe čeka u igri je ogromna količina trčanja bez bilo kakvog teleporta. Quest na kraju mape? Trči. Umro? Trči. Ja kapiram da to spada u survival deo igre, ali s obzirom da na putu ima jako malo stvari da se radi i vrlo mali broj neprijatelja ili bilo kakvih interakcija, ovo trčanje je poprilično besmisleno. U igri kao što je Skyrim, trčanje je takođe bilo neophodno, ali ste uvek mogli da naletite na nekog interesantno NPC-a ili neko dešavanje u kom možete da učestvujete. U Outward, to je retkost. Neki questovi imaju vremensku komponentu i zahtevaju da budu završeni do određenog vremena. Ako tajmer istekne, quest propada i to utiče na kraj igre. Ova mehanika je interesantna u teoriji, ali vas dosta ograničava ako želite da istražujete, a da se ne fokusirate na questove. Mislim da je ovo manje-više uslovljavanje igrača. Ono što Outward radi odlično je raznovrsnost oružja i opreme. Igra ima brdo setova, brdo različitih tipova oružja i magija. Većinu oružja možete da napravite sami, putem bazičnog krafting sistema. Postoje tri škole magija, Elementarna, Šamanska i Magija Runa. Svaka je unikatna i interesantna na svoj način, samo igranje maga ima jedan problem – svaki put kad pojačate Manu, gubite HP i Staminu. Iako ovo ima smisla, dosta se uskraćuje neki hibridni build, pa vas više tera da se fokusirate na jednu klasu. Da razjasnim, hibridi su i dalje mogući, samo sa velikim kompromisima. Borba sa oružjem je ok. Samo ok, ništa specijalno. Svako ručno oružje ima par različitih tipova napada koje ćete vrteti tokom igre, ali će brzo postati monotono i nemaštovito. Neprijatelji su raznovrsni doduše, tako da je dobar osećaj svaki put kad naletite na nešto novo, jer morate da primenite drugačije stilove. Grafika je takođe samo u reonu gorepomenutog „ok i samo ok“. Istina, igru je razvila indi kompanija, ali mi se čini da su mogli da se još potrude na dizajnu, jer ispod svega postoji stil koji se bori da izađe, ali je pokopan bazičnim teksturama. Igra ima i brda tehničkih problema, koje će se, nadam se, pokrpiti ali većina bagova na koje sam naleteo su poprilično ozbiljni . Ipak, što je jako važno, ni jedan mi nije unazadio progres, samo su me terali da nađem neke druge načine da ih zaobiđem. Outward je prosečan survival RPG, koji ima svoje mane i prednosti ali se meni lično nije dopao. Ovo je igra za niša publiku, koji ne vole da budu držani za ruku, koji vole survival elemente i kojima beskonačno trčanje nije ulaz u dubine ludila i pokolebane psihe, kao što se meni desilo. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Deep Silver The post REVIEW: Outward appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Kada je čovečanstvo bilo u najvećoj dilemi, ne mogavši da se odluči da li radije treba igrati video-igre ili čitati knjige, u pomoć je uskočio tek izrođeni žanr – vizuelni romani. Verovatno 99% ukupne količine ovih tekstualnih video igara potiče iz Japana, zemlje beskrajnih priča i ljubavi prema crtežu i animaciji. Pa tako i naslov pred nama… Our World is Ended. (tačka je deo imena, nije lapsus) je upravo igra ovog žanra video-igara. Žanra koji nikada nisam u celosti kapirao, jer sam izgleda prespavao momenat kad je čovečanstvo bilo u dilemi između knjiga i igara, pa me je tako istovremeno i zbunjivao, ali i slabo držao pažnju. Međutim, kao igračkom štivu koje ne traži veštinu od igrača, a pruža dovoljno interaktivan, vizuelni narativ, ovaj pravac među igrama i te kako zaslužuje moje priznanje. A i poštovanje. Za potrebe ove recenzije, hajde da “visual novel” podelimo na “visual” i “novel”. Tako se čini nadasve ispravno… Vizuelno, igra izgleda odlično. Od dizajna, pa do crtačke prezentacije, sve je prepuno boja i ekspresivnih crteža. Likovi su prepoznatljivi i svaki za sebe, a postavka i okruženje nude dovoljan broj varijacija da mogu lako da drže pažnju igrača. Kompletan doživljaj prati kvalitetna muzika, a glasovna gluma je pravi primer vrhunskog glumačkog umeća. Glumci su bez greške, odradili sjajan posao i ušili u samu dušu svakom od likova. Osim standardnih opcija koje možete pronaći u svakoj igri ovog tipa, kao što je recimo automatsko skrolovanje teksta i njegovo uklanjanje sa ekrana, prisutne su i sve ostale postavke koje bi vam ikada mogle biti potrebne na ovakvom mestu. Kojom brzinom se iščitava tekst, prozirnost prozora i zaustavljanje preskakanja kada naiđete na izbor u priči, samo su neke od njih. Po pitanju same priče, Our World is Ended. najviše podseća na Steins Gate anime/igru, i to svojim šašavim duhom, likovima i spletom okolnosti. Maleni razvojni tim za video-igre, pronašao se u nezavidnoj situaciji. Lokacije i likovi njihovih igara, pokušavaju da se probiju u svet i postanu stvarnost, time brišući sve ono što trenutno postoji. Sva sreća, tim ima svog perveznog programera i nervoznog planera, koji će sa ostatkom grupe sigurno moći nešto da preduzmu, zar ne? Zar ne?! Igre ovog tipa, mahom imaju po nekoliko završetaka, koji zavise od izbora koje pravite kroz priču. Ukoliko vam ovo kvari celo iskustvo, jer vas primorava da donosite izbore za koje znate da vode srećnom kraju, umesto one koje zaista želite, možete se obradovati. Jer izbori u Our World is Ended. ne utiču toliko na pravolinijski tok priče, koliko funkcionišu kao trenutno osveženje narativa interakcijom. Our World is Ended. kao video-igra možda ne puca u sam vrh industrije, ali kao vizuelni roman, apsolutno briljira na gotovo svim bitnim poljima. Priča je zabavna, duhovita i na momente snažna, likovi odlično zamišljeni, a još bolje oživljeni kroz glumu, a crtež i kompletan stil – božanstveni. Barem ukoliko uopšte volite ceo anime fazon… Ako volite ovaj žanr, ne propustite i ovu igru. Sa druge strane, ako nikada niste ni pomišljali da bi nešto ovako ikada moglo da vam se dopadne… Pružite mu šansu. Ko zna, možda ćete posle ove igre, sve buduće knjige igrati, umesto da ih čitate. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio PQube Limited The post REVIEW: Our World is Ended. appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Ekstremno je retko da neka igra može da ima tako prost, jednostavan i čak lak koncept, a da u isto vreme bude tako dobro izveden i pre svega apsolutno zabavan. One Finger Death Punch je jedan od retkih projekata kome je ovo u potpunosti uspelo. Što se priče tiče, pa, priče praktično nema. Postoji takozvani Levels mod, nivoi, zone i nešto nalik Boss okršajima, ali nigde neće pisati kako ste vi onaj odabrani borac koji će pobediti svo zlo i spasiti svet. Mislim ovo je gomila Stick-Man-a koji se razvaljuju od batina, da li ste stvarno očekivali neku šekspirovsku priču? Gejmplej ne može biti prostiji. Vaš stick-man stoji u sredini ekrana dok mu sa leve i desne strane prilaze protivnici, kao i poneki projektil. Koristeći, tehnički, samo dva tastera, levi i desni klik miša, i po vašoj želji samo jedan prst, ćete napadati ili levo ili desno kad vam se protivnik približi dovoljno blizu. Da ne kažemo da ćete samo stojati u mestu, ipak će se malo kretati lik levo ili desno da bi prišao bliže neprijatelju i zveknuo ga. No, kako bi čak i ovo postalo dosadno vrlo brzo, u igri nećete samo jednim udarcem ili samo pesnicom pobeđivati sve. Neke protivnike ćete morati više puta da pogodite, drugi će skakati čas levo čas desno, dok ćete sa onim najtežim imati solo okršaje i razmenjivati nekoliko munjevitih udaraca. Za razliku od prethodnog dela, ovde je dodato mnogo više oružja, pogotovu vatrenog i onog kog možete da blokirate, odbijete nazad ili čak uhvatite i onda istim uzvratite. Pored pesnica i oružja, tu su vam i specijalne sposobnosti koje će se same periodično aktivirati, od običnog čišćenja mape, preko specijalnih super udaraca, pa do mogućnosti da opasne protivnike uklonite jednim udarcem. Sve ovo dovodi do tolikog haosa na ekranu da će vam u jednom momentu postati teško da ispratite sve nemoguće poteze. Pogotovo što postoji sistem koji će igru postepeno ubrzavati što bolje budete igrali, i naravno usporavati ako krenete da pravite greške i gubite. Naravno, ovo znači manji skor i manje poena na kraju nivoa. Dodatni modovi su Gauntlet – jedan život i morate odabrati put nivoa sa najmanje otpora, zatim nešto nalik co-op modu gde dvoje mogu da igraju zajedno i smenjuju se kad jedan od dvojice popije previše batina, i Cat mod, u kom morate da sklanjate mačku sa ekrana koja vam smeta dok igrate. Grafički, igra ne predstavlja apsolutno ništa spektakularno, ali je u tome i poenta. Na potpunoj 2D površini ćete videti relativno proste animacije čičagliša, kako se mlate i izvode akrobacije, to naravno ako uspete da ispratite sve. Igra pati od jednog malog problema a to je da je developer odlučio da odvrne sve preko 11 i doda previše slika i elemenata koje će se spontano pojavljivati u pozadini tokom specijalnih poteza. Sve ovo može više smetati i sprečiti vas da uživate i zapravo obratite pažnju na to što se dešava oko vas u gejmplej smislu. Muzika je dobra, ali ima momenta kada apsolutno ne uspe da isprati scene bitke i akcije i tada ostavlja utisak da je apsolutno neadekvatna. Iako su neke pesme odlične i uživaćete u njima, druge kad se pojave pak totalno odskaču ili nikako nisu u ritmu, pošto ovo, na kraju krajeva, može lako da se okarakteriše kao ritmička igra to definitivno može uticati na vaš uspeh. Tehničkih mana nema i igra radi sasvim stabilno. I većinom se svodi na prethodno pomenuti vizuelni i audio prikaz. Posle par promena na samom danu izlaska, može se videti popriličan broj promena koje olakšavaju neke banalne stvari kao i sasvim zadovoljavajući broj opcija da podesite vaš stil igranja. Ako vam treba neka igra da uz nju provedete par minuta čiste zabave i glupiranja, ovo je apsolutno naslov koji treba da imate u svojoj kolekciji. Nije baš pametno imati duže sesije igranja doduše. I uvek možete snimiti vaše mečeve i proslediti prijateljima kao neki zabavan video klip. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupio Silver Dollar Games The post REVIEW: One Finger Death Punch 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Far: Lone Sails, tj. Daleko: Usamljena jedra, su već opisana u našem magazinu kao igra igrana na PC platformi, a sada je došla i na PS4, pa smo je isprobali i u ovom okruženju. Kolega je bio oduševljen, a za mene je ovo prvo igranje, tako da čitate sveže utiske. Igra je izuzetno jednostavna i to joj daje draž i izdvaja je iz gomile drugih igara. Ovo je klasična side-scrolling platforma, i kontrole su izuzetno jednostavne: možete da se krećete levo i desno, i kretanjem na desnu stranu napredujete kroz igru. Možete da skačete i pokupite stvari rukama i to je to. Ta svedenost u kontrolama odgovara tome što je igra izuzetno minimalistički izvedena, što nimalo ne umanjuje njenu lepotu, štaviše, taj minimalizam je akcentuje. Vi ste u ulozi crvenog čovečuljka, koji se na samom početku igre bez reči oprašta od bezimenog groba u post-apokaliptičnom svetu. Posle tog oproštaja, ostajete sami. Neopisivo, beskrajno sami u svetu koji ne prašta, zapravo svetu koji ne mari za vas ili bilo šta drugo. Kao i posle svakog opraštanja, vi krećete negde, na neki neodređeni put. Vaš put počinjete kretanjem na desno sve dok ne naiđete na vozilo koje će vam postati i prevozno sredstvo i utočište i oko kojeg se vrti većina vaše pažnje tokom igre. Vozilo je veoma „stimpankovsko“ i veoma se lepo uklapa u okruženje same igre koja, ne poentira tom vrstom estetike, ali se lepo uklapa u svoj svet tamo gde odgovara. Zagonetke same igre su lagane i ne stvaraju frustraciju tokom njihovog rešavanja, često ste u situaciji da nešto uradite i jednostavno čekate da vidite šta će da se desi. Jedini trenutak kad sam htela da pogledam onlajn kako je nešto rešeno je bio trenutak kad sam shvatila da bi malo podešavanje osvetljenja na televizoru zapravo bilo najbolje „varanje“. Zagonetke su uglavnom momenti kada negde stanete sa vašim vozilom zbog neke prepreke. Kad su veće prepreke u pitanju, vrlo često završite sa nadogradnjama za vaše vozilo, ili sa naznakama prohujale civilizacije kroz koju vi putujete. I u tim naznakama se nalazi sav narativ igre, koji je kao i sve ostalo u istoj, minimalistički i vrlo funkcionalan. Ne preuzima igru, jer sama ideja iste nije njena priča, već vaš put i suživot sa vašim vozilom prigodnog imena Okomotiva. Okomotiva se isprva kreće samo na gorivo ili tako što je vi vučete. Vrlo brzo shvatite da morate motriti na količinu pare u sistemu Okomotive, a ja sam shvatila tako što sam je zapalila maltene pre prve zagonetke. Ispuštanjem te iste pare dodajete brzinu, tako da je jedno od dostignuća na PS4 u igri „pun gas“, gde uz pomoć vetra, goriva i pare dostignete maksimalu brzinu Okomotive. Pronalaženje goriva je veoma bitna stavka u igri i sve što možete da pokupite može da posluži kao gorivo. Uspela sam i samu sebe da iskoristim kao gorivo, tj. zapalim, a da mi i dalje nije jasno kako, iako mi je istovremeno drago što igra ima te iznenađujuće momente. Kako napredujete kroz igru, tako ćete za Okomotivu nalaziti dodatke, poput jedara koja vam omogućavaju da se pokrećete i bez goriva, ukoliko je naravno vetar povoljan. Ja sam se najviše uzbudila kad sam dobila nove točkove, menjanje istih na pravim kolima je prava muka, ali ovde se obradujete ko malo dete. Cela ta radost proizilazi iz toga da vas je igra veoma uspešno, svojom atmosferom i dinamikom, zapravo uvukla u emotivan odnos sa Okomotivom, vi želite da napredujete zajedno sa tim pokretnim domom, da ga popravite, sačuvate od nepogoda i da ga učinite što više domom. Dok bi u nekim igrama to posle kratkog vremena preraslo u zamoran posao ovde je deo celokupne dinamike i ne smanjuje lep doživljaj, a dodaje malo na brzini i tenziji i potrebi za strateškim razmišljanjem koju igra inače ne bi imala. Kad morate izaći iz Okomotive, sve se vrti oko toga da se vratite istoj, da rešite problem i nastavite dalje. Jednom prilikom je Okomotiva otišla bez mene i stvarno mi je bilo krivo, jer nikad ne znate na kakvu će havariju naići. U pojedinim trenucima, u igri vam baš nije svejedno što ste izašli iz Okomotive, iako igra nema u sebi druga živa bića i bilo kakve horor momente, naprosto vam se uvuče teskoba u igračke prste kad se u tim trenucima nalazite van vaše Okomotive ili dalje od iste. Kad ste u samoj Okomotivi, vi vazda imate pune ruke posla i tu naprosto ni u jednom momentu ili segmentu vozila nije dosadno, da ponovim, igra jeste vizuelno minimalistički urađena ali to sve služi kao plus celokupnoj dinamici i utisku. I na samoj Okomotivi nema ni jednog detalja viška ili manjka. Ja sebi nisam mogla u jednom momentu da oprostim što sam greškom ostavila jednu stvar na koji sam naišla, jedinu naznaku da možda niste sami u tom svetu. Kao što vidite, ovde nije poenta u priči sveta oko vas već vašoj sopstvenoj tokom vašeg puta. Što se tiče zvučnog utiska, on je apsolutno savršen, počevši od osnovnog zvuka do razbijanja monotonije veselim zvucima koje vam nećemo ovde spojlovati. Onog momenta kad uspete da razvijete jedra, napunite rezervoar, date pun gas i otpustite paru, kada zaplovite preko lepo oslikanog i dočaranog prostranstva koje nudi ova igra, muzika vas nosi i dopunjava ceo doživljaj lepog. Ova igra je razvijana i izrađena kao indie igra i veoma sam zadovoljna krajnjim rezultatom. Far: Lone Sails pokazuje šta se zapravo može uraditi sa jednostavnom idejom koja se ne rasplinjava a koju utegnete do maksimuma vaših mogućnosti. Ukratko – brilijantno. Vama kao igračima preporučujem ovu igru jer je lep igrački doživljaj za oči, uši, ali i dušu, koji aktivno možete da igrate oko tri sata i koji vam neće preuzeti dan ali će vas ostaviti bogatijima za jedno novo iskustvo. Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Okomotive The post REVIEW: Lone Sails(PS4) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Nisam imao priliku da igram prethodne Kingdom igre, ali sam čuo da ih hvale kao simpatične indi igre. Moje prvo suočavanje sa serijalom je igra o kojoj ovde čitate, Two Crowns, nastavak New Lands, i mogu da kažem da ću rado probati i prethodnike. K:TC je dvodimenziona, side-scrolling strategija u realnom vremenu, sa fenomenalnim retro dizajnom. Cela igra se igra na dvodimenzionalnim ostrvima na kojima zidate, unapređujete i branite vaše selo. Igru počinjete kao kralj na konju i misteriozni duh vas navodi na prvi zadatak – sazidaj glavnu zgradu i podigni zidove. Posle toga, igra vam ne objašnjava apsolutno ništa više i ostavlja vas da sami provaljujete i istražujete zanimljiv svet. Vaš kralj ima torbicu u kojoj čuva zlatne novčiće koji su vam glavni resurs za izgradnju, najam i unapređivanje. Sa ovim zlatnicima unajmljujete strelce, zidare i farmere koji će vam pomagati da izgradite kraljevstvo. Lovci love divljač, farmeri seju i žanju i sve vam to donosi novac koji ponovo rotirate nazad u izgradnju, jačanje kraljevstva i najam novih ljudi. U igri se smenjuju dan i noć. Noću, iz portala na ivicama obe strane mape, izlaze stvorenja zvana Greed (pohlepa), koja su tu da vam uprskaju sav progres koji ste napravili tokom dana. Ova stvorenja će napadati vaše građane i oduzimati im opremu koju ste im kupili za neki posao. Sutradan, moraćete ponovo da tražite nove najamnike po mapi. Odbrana od ovih stvorenja se sastoji od zidina, kula i drugih stvari koje ćete morati da zidate ako želite da se proširite. Ako ova stvorenja stignu do vas, kradu vam zlatnike koje imate u torbi, a ako ostanete bez svih, uzimaju vam krunu i tu se završava vaša vladavina. Što više dana prolazi, to su čudovišta opasnija i igra postaje teža. Ako istražujete van svojih zidina, možete naići na razna unapređenja, rudnike i specijalne najamnike koji će vam pomoći u izgradnji, ali istraživanje van zidina ima velike rizike i veliko ograničenje – vaš mount (životinja koju jašete). Tokom cele igre jašete neki tip životinje, a početna vam je konj. Kroz igru, imaćete prilike da menjate svog početnog konja za nešto drugo, ali za cenu, i dok ne dođete do tog trenutka, konj će vam biti najgori prijatelj. Skoro svi mountovi se brzo umaraju ako galopirate, a galopiraćete mnogo, i period oporavka je neprijatno dug. S obzirom da je cela igra dvodimenzionalna, ako proširite svoje kraljevstvo na obe ivice, put od jednog kraja do drugog će trajati dugo, jaaako dugo. Ovo izuzetno frustrira, jer nikada nisam imao osećaj da mogu da kontrolišem oba dela mape i nekad mi je trebao ceo dan da vidim da li su zidine probijene na levoj strani ili ne. Nije mi bilo jasno zašto se igrač ovoliko kažnjava čestim umaranjem konja i sporim oporavkom. A onda sam upalio co-op koja igra podržava. Co-op otvara neverovatne mogućnosti i čini igru još zanimljivijom i zabavnijom. Supruga i ja smo se podelili da svako vodi računa o jednoj ivici i tako smo eksponencijalno širili kraljevstvo i pomagali jedno drugome kad je zatrebalo. Uvek smo znali šta se dešava i gde, šta fali i šta treba da se unapredi. Ova igra je definitivno dizajnirana da stavi co-op u prvi plan. Grafički dizajn igre je prelep i retro grafika vrlo lepo stoji ovoj igri. Slojevita fiksna pozadina jasno prikazuje smene dana i noći, promenu vremena, maglu… i neverovatno mi je da toliko detalja može da se dobije iz piksel grafike. U donjem delu ekrana, niz celu mapu, proteže se vodena površina koja reflektuje sve šta se dešava na površini. Svaki kamen ili drvo su bogati detaljima, svaka pećina je raskošna i koristi prelepu paletu boja. Kingdom: Two Crowns je izuzetno zanimljiva, originalna i prelepa strategija, koja ima zabavne i jednostavne mehanike sa ozbiljnim izazovom. Igra odašilje onaj dobri osećaj koji vas tera da odigrate još jedan dan i da se odbranite još jednu noć, ali najveću zabavu ćete imati u co-op modu, koji nije baš praktičan ako želite da se igrate na Switchu dok ste u pokretu, što je pomalo nesrećno, ali šta da se radi. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Raw Fury Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Igre koje u sebi nose pouku o očuvanju životne sredine, za mene predstavljaju tanak led pri odabiru tematike. Sa jedne strane, ukoliko se lepo izvedu i prezentuju, to mogu biti jako emotivne ili čak poučne interaktivne priče koje se ne zaboravljaju lako. U drugim slučajevima, mogu zvučati previše otrcano, naivno ili usiljeno, da bi kod igrača uzrokovali ono što najviše volimo kada su video igre u pitanju – uživljavanje. Igra pred nama promoviše razvoj svesti o jednom konkretnom problemu o kom smo dosta slušali – globalnom zagrevanju. Kada je reč o ideji otopljavanja polova, čime bi kopno progutala mora, citirao bih jednog našeg poznatog i učenog sunarodnika koji kaže: “Na ovome svetu, što bih naglasio, da propaganda, što većina kažu, da o ovome nije istina”. Ukratko – dovoljno sam skeptičan, da bi obrada ove tematike morala biti izvedena naročito dobro, ne bi li me uzela pod svoje. Jupiter & Mars vas stavlja u ulogu delfina po imenu Jupiter, koji sa svojim saborcem, delfinom Marsom, mora da obiđe pet ogromnih podmorskih nivoa, kako bi uništio mašine zlog čovečanstva i tako povratio ravnotežu u svet. Pa, koliko god apstraktna postavka igre bila, to ne bi bio toliki problem da je suština dovoljno uverljiva. I igra se na tom polju zaista trudi. Nivoi su ispunjeni ostacima naše civilizacije, neskriveno sugerišući na užas koji nas očekuje ukoliko igru ne shvatimo ozbiljno. Pardon – problem ne shvatimo ozbiljno. I pre nego što ljudi u zelenom dođu da me vode u samicu zbog besramne klevete protiv naše planete, moram da izjavim da ni mene ne bi trebalo ozbiljno da shvatate, osim po pitanju mišljenja o kvalitetu ove igre. A ona i na ostalim poljima kod mene izaziva zaista pomešane utiske. Igru je moguće igrati u VR modu, ali i standardnom, preko ekrana. I dok ona na televizoru izgleda poprilično lepo, sa dobrim stilom u dizajnu nivoa i svetlosnim efektima koji izgledaju kao da je “Ecco the dolphin” uskočio u svet TRON-a, u VR modu je rezolucija toliko oborena, da je kompletno iskustvo maltene kao potpuno druga igra. Dok virtuelna realnost često zaista pomaže u uživljavanju u svet, ovo je jedan od retkih slučajeva gde igranje isključivo na televizoru i ne bi bila tolika greška. Gejmplej praktično predstavlja istraživanje velikih nivoa sa metroidvania elementima, odnosno potrebom da se nakon sticanja određenih sposobnosti koje koristite preko delfina Marsa (koji je zapravo na neki način oružje ovde), vraćate na prethodno završene nivoe. A veličina nivoa bez ikakvih naznaka kuda je potrebno uputiti se, kompletan doživljaj spušta na poprilično neinteresantan nivo, osim ukoliko ne želite da se uz igru samo opustite i uživate roneći kroz duboki okean. Muzika, sa druge strane, ima kvalitet koji ne bi trebalo zanemariti. Atmosferu koja u igračkom smislu i ovako stoji na klimavim nogama, muzička podloga poprilično održava da u potpunosti ne poklekne. Jer, osim gejmpleja koji ne nudi nekakav izazov i dosta je repetativan, sama naracija i (subjektivno) neubedljiva postavka, malo kome mogu da zadrže dovoljno pažnje, da bi se igra nastavila. Zapravo, da nije za potrebe pisanja ove recenzije, verovatno bih od daljeg igranja u potpunosti odustao nakon svega pola sata igranja. Opuštanje uz VR igru, svakako trenutno nije nešto za čim tragam. A igranje igre koja je zamišljena kao VR iskustvo, na televizoru i ne bi imalo preterano mnogo smisla. Pogotovo ako uzmemo u obzir nedovoljno snažnih motiva, koje igra kao da duguje za svaki naredni minut proveden uz nju. Kao opuštajuće iskustvo, za ljude koji nisu u potrazi za dubokom (ha ha, okean, kapirate?) filozofijom, već ih i plića vrsta emocija može zadovoljiti (što nije loše, da se razumemo), ova igra je možda upravo ono na šta su čekali. Za sve ostale igrače koji dele moj (skeptični i često zahtevni) mentalni sklop, okrenite list. Šta god da je na sledećoj strani, verovatno zaslužuje više vaše pažnje od ovoga. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio SIE/Tigertron Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Postoji taj neki šarm u vezi nedovršenih igara, koje poseduju kvalitet, ali i ogromnu dozu prepreka na putu do njega. Bilo da je u pitanju armija bagova, loš dizajn ili uboge kontrole, taj kvalitet za kojim bih tragao, uvek bi nekako bio još vredniji, kada bi me sputavala gomila nepredvidivih faktora na koje bih pokušavao da se priviknem. Bagovi su jedno. U njima, igrač koji voli da zaviruje iza granica planiranog dizajna, može i da se pronađe. Kada igra ne funkcioniše onako kako bi trebalo, već potencijalno još bolje, i to ima neku svoju draž. Kao da imate bonus misiju, u kojoj morate igru okrenuti protiv nje same. Dosta je bagovitih igara u kojima sam uživao, i dok su joj drugi lupali minuse, ja sam joj davao počasna mesta u mojim vrednim top listama. Loš dizajn je takođe slična varijanta. Recimo da ne znate kuda je potrebno da idete, pa usled toga uhvatite neku totalno suludu rutu i igra ispadne još zabavnija. To svakako nije uvek slučaj, ali jeste jedan od scenarija kuda vas može odvesti loš dizajn u video igrama. I dok su prve dve “kategorije” najčešće inicijator šarma igre, bar kada sam ja u pitanju, loše kontrole imaju dve strane – motivišuću i frustrirajuću. Kada vas komande ne slušaju, odziv je konstantan, ali kasni, osetljivost preslaba ili previše jaka, a raspored dugmića prekompleksan, to može da ima motivacioni uticaj na igrača. Tera vas da savladate kompleksnost ili da naviknete reflekse na pogrešan tempo koji igra nonšalantno nameće. I to je dobro. Ne uvek, ali ukoliko igra ima kvalitete koji iziskuju od vas da se snađete u problemu kako biste došli do njih, loše kontrole se mogu mentalno preskočiti. U drugim situacijama, to je najgora vrsta pakla! Kada su kontrole toliko radikalno drugačije, da se osećate kao da igrate sa rukama vezanim iza leđa. A zabava koju igra mameći nudi, večito van dosega zbog loših kontrola koje vas sve više izluđuju… To nije nimalo zabavna rabota. Cela ova uvertira, naravno da poziva na činjenicu da Immortal Legacy: The Jade Cypher, igra koja na papiru zvuči sjajno, pati od očajno loših kontrola koje u VR okruženju mogu samo da izazovu rapidni skok krvnog pritiska i pucanje očnih kapilara. Igra je zamišljena kao avantura iz prvog lica sa elementima akcije i horora. Priča koja se provlači, pruža sasvim dovoljno zapleta za ljubitelje avanturističkih scenarija, ali sama akcija odnosno interakcija sa okolinom i pregršt oružja, mame igrača da napravi korak dalje. Što je užasno teško! Ne samo da se protagonista vuče kao vreme na poslednjem školskom času, čak i dok trči, već su kontrole toliko nekonvencionalne, da ćete početi da preispitujete sopstveni razum. Igra se kontroliše isključivo putem dva “move” kontrolera, i za kretanje morate držati jedno dugme na bilo kom od njih. Ukoliko želite da trčite, morate to isto dugme držati i na drugom kontroleru. U redu, ne zvuči loše, ali ukoliko želite “strafe”, za levo koristite dugme na levom, a za desno na desnom kontroleru. Isto i za okretanje i menjanje oružja, dok je kretanje unazad mapirano na po jedno dugme na oba kontrolera. Kada se ovako spusti na papir, možda i ne zvuči loše, ali u praksi, naročito posle pet minuta pokušavanja, pravi je košmar! Skretanje umesto menjanja oružja ili rikverc umesto kretanja u stranu, učiniće da poželite da se sa karakterom zaletite ka najbližoj provaliji. Što je naravno nemoguće jer se kreće kao lenjivac na pilulama za spavanje. Još kada krene akcija, a od metaka počnete da bežite kao da ste radije deo nekog urnebesnog vica ili nekog od skeča Montipajtonovaca, “ipsilonka” na čelu će vam sigurno ubrzo iskočiti. Sve ovo bi bilo savršeno u redu, jer biste kontrolere odložili i izašli napolje u šetnju, da igra ne deluje toliko zabavno. Kombinacija priče i akcije, podseća na Uncharted serijal, a interakcija sa okolinom i korišćenje oružja, jako lako uvlači igrača u atmosferu igre. Zapravo, da su kontrole išta manje iritantne, pet sati koliko je potrebno da se igra pređe, verovatno bi bilo jedno od pet najzabavnijih sati ovog meseca, koje sam proveo uz PlayStation 4. Grafički, igra izgleda i bolje od trenutnog VR proseka. Ali neke stvari i na tom polju dodatno izluđuju, kao recimo totalno uvrnut položaj ruku koje kao da izlaze iz vaših ušiju, radije nego iz ramena. Mnogo bolje bi bilo da su ruke predstavljene u obliku dve lebdeće šake, nego što je kompletan model prikačen za telo čije postojanje je apsolutno nevažno za jednu ovakvu VR igru. Protivnici su raznoliki, nivoi zaista raznovrsni i fino osmišljeni, a akcija kada funkcioniše – i te kako zabavna. Ali doći do tog nivoa, iziskuje više vremena nego što je potrebno da se igra u potpunosti pređe. Navikavanje na ovakve kontrole, zahteva od igrača preko pet sati vremena, što nekako uništava poentu svega. Osim ako niste raspoloženi da igru pređete još jednom… Što bih vam zapravo i preporučio. Neki od nivoa imaju alternativne metode za prelaženje, što će svakako biti mnogo prijatnije iskustvo uz vaše novostečene upravljačke sposobnosti, koje su vremenom nasilno pronašle put u vaš izmučeni mozak. Nekako, u celom tom ludilu, pomislio sam kako protagonista zvuči kao lošija verzija Geralta iz Witcher serijala, da bih tek nakon toga uvideo da u pitanju i jeste isti glasovni glumac! Ali kao da je i on posrnuo pod totalnim haosom igre, ili je bar moj utisak o njegovoj glumi trpeo zbog ostatka loše prezentacije. U celini, Immortal Legacy: The Jade Cypher je zabavno iskustvo koje ne može da procveta, jer ga uništavaju loše kontrole koje kao da je implementirao neki saboter iz razvojnog tima. Ako se na komande naviknete, verovatno ćete se sjajno provesti. Što je nešto što, nažalost, većina igrača neće doživeti. Kako je strpljenje ovih dana, zaista vredna i retka igračka vrlina, koju ipak treba čuvati za neke bolje naslove… AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Izgleda da je april ove godine mesec smakova svetova i spasavanje istih od uništenja, kako na velikom platnu i televiziji, tako i u svetu video igara. Ispred nas imamo još jedan naslov koji se bavi tom tematikom, ali za razliku od ostalih, ovde nam neće zombiji stojati na putu spasavanja sveta, već samo čovečanstvo. Apokalipsa je na pragu, četiri jahača već su stigla na zemlju da započnu poslednje dane naše planete. Tada upoznajemo Harija i Džudi, dvoje glavnih protagonista, i vaš izbor igrivih likova u ovom naslovu. Hari je pali anđeo, koji je izgubio krila zbog svojih postupaka, i odlučuje da pokuša da odbrani svet od nadolazeće propasti, i na taj način se vrati na nebo. Sa druge strane, tu je Džudi, demonica koja je pobegla iz pakla i uživa u životu među smrtnicima. Naravno, kada čuje ne tako lepe vesti o budućnosti njenog novog prebivališta, odlučuje da uradi nešto po tom pitanju. I tada se pridružuje Hariju, sa kojim čini ubistveni tandem uz pomoć kojeg ćete pokušati da vratite stvari u normalu i izbegnete totalno uništenje. Priča se svodi na to da morate proći kroz horde i horde pratilaca jahača na što krvaviji način, kako biste došli do glavnih lidera ovog uništenja, jahača apokalipse. God’s Trigger je klasična bullethell pucačina, gde se od vas zahteva brzo razmišljanje i još brži refleksi. Mala olakšica je što su neprijatelji statični do trenutka kada vas primete, tako da možete donekle da isplanirate neku taktiku, ali jednom kada uletite u oluju metaka, dinamita i ostalih oštrih objekata koji lete u vašem pravcu, saznaćete da li ste dobri kao Neo. Ima više klasa neprijatelja, od kojih svaka ima svoje oružje, a dobro po vas je to što, kada ih ubijete, imaćete i vi priliku da koristite njihova oružja kao sekundarna. Što se tiče primarnog oružja, Hari koristi svoj mač pravde da saseče sve što mu stoji na putu, dok Džudi svoje neprijatelje satire sečivom na kraju dugačkog lanca. Oružje koje možete pokupiti je raznoliko, od sečiva i trozubaca, do pištolja, pušaka i bombmi, kao i bacača plamena, i dok primarno oružje uvek imate sa sobom, sekundarno se može istrošiti ili baciti. Pored ovoga, takođe ćete nalaziti i kovčege sa specijalnim oružjem, koje može da vam pomogne u trenutnoj situaciji. Kao natprirodna bića, naravno da imate i specijalne moći i sposobnosti, koje ćete otključavati i pojačavati kako se budete levelovali kroz igru. Teleportacija, nevidljivost i usporavanje vremena samo su neke od moći koje će vam biti dostupne. Takođe, postoje i perkovi, koji su isti za oba karaktera, koje možete smatrati pasivnim sposobnostima, a njih ćete, kao i specijalna oružja, pronalaziti u kovčezima po nivoima. Prednost u ovoj igri, što se tiče sposobnosti i levelovanja istih, je što imate opciju da između nivoa prebacite “poene” koje ste utrošili na neko poboljšanje na neko drugo, ukoliko vam se ukaže potreba za tim. Mehanika igre je jednostavna i svako ko je igrao ili stare Alien Shooter igre ili čak GTA 1 i 2, ili novije kao što je Hotline: Miami, znaće kako da se snađe i ovde. Priča je podeljena u nivoe, gde na kraju svakog možete da potrošite poene za ojačavanje svog lika i otključavanje novih sposobnosti. Igru možete igrati sami, ili u multiplejeru, što toplo preporučujemo. Moramo samo naglasiti da se levelovanje likova kroz igru, kada igrate sa nekim, odvija zasebno za svakog lika, što znači koliko ubijaš, toliko XP-a dobijaš, ne možete se oslanjati na partnera da vas leveluje. U ovoj igri važi pravilo jedan pogodak i gotovo, dok možete biti ranjeni ako igrate sa nekim, i tada će partner morati da vas u određenom vremenskom roku vrati na noge, inače je Game Over i idete opet od poslednjeg checkpointa. Naravno, i tu morate biti pažljivi, jer lekova za vraćanje u život imate u ograničenim količinama, tako da ćete i to morati uzeti u obzir kada jurišate kroz zidove i vrata u buljuk neprijatelja, a takođe se morate pobrinuti da nema ni neprijatelja u blizini, pošto ste tokom procesa pomaganja ranjivi na napade. Dobra stvar je što povređeni igrač i dalje može donekle da se kreće u vidu puzanja, i tako može da olakša drugom igraču da ga izleči. U igri postoje i male, da kažemo, zagonetke, koje zahtevaju koordinisanu saradnju između igrača, pa ćete ili navoditi neprijatelje u određenu prostoriju, dok vaš saborac uključuje lasere da ih pobije, ili ćete morati zajedno da pomerate ili pritiskate nešto kako biste prošli dalje. Svaki nivo ima više načina da se pređe, tj. možete uletati među neprijatelje u Rambo stilu, ali takođe možete i da im se prišunjate i odradite stealth ubistvo, a za to će vas igra nagraditi ekstra XP poenima. Grafički, igra izgleda lepo i šareno, pogled je iz ptičije perspektive, i kada bismo morali da je poredimo sa ostalim igrama, rekli bismo da liči na mešavinu Borderlands i Hotline: Miami, što uopšte nije loše. Muzička podloga je odgovarajuća, a svi glavnijim likovima su glumci pozajmili svoje glasove, što nas je pozitivno iznenadilo, jer smo očekivali da ili svi budu nemi, ili da se dijalog odvija kroz niz različitih zvukova, tako da je to još jedan plus za ovu igru. God’s Trigger je zabavna i frustrirajuća igra u isto vreme. Često će vam se dešavati da vas zakači neki zalutali metak i onda sve ispočetka, a vi upravo iseckali armiju neprijatelja. Ali, barem u mom slučaju, to me je motivisalo i teralo da ne odustajem, kao i inat da dokažem igri da mogu da pređem nivo onako kako sam ja zamislio. Odlična igra da igrate sa nekim prijateljem, jer ćete ludilo i frustraciju podići na viši nivo. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Techland Publishing Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Pojavom VR igara, pogotovo kada je PlayStation 4 u pitanju, najveći problem ticao se kvaliteta grafike. Da bi se postigao prikaz dve slike istovremeno, pri dovoljno visokom frejmrejtu, kompromis je bio neizbežan. Igre su, ukoliko nisu korišćeni mađioničarski trikovi koji vešto skrivaju mane, u najboljem slučaju izgledale kao nešto s početka PlayStation 3 ere. Mada ni tu stvar nije bila ujednačena. Igre koje su stremile realizmu odnosno odigravale se u stvarnom svetu, prirodno su izgledale lošije nego crtanolike, šarene i maštovite igre koje za cilj nemaju ozbiljnu grafiku, već što pozitivniji i vedriji vizuelni utisak. Igra pred nama, pravi je primer ove druge vrste. Kombinujući grafiku nalik onoj iz igre Tearaway i simpatične likove i svet koji kao da su pozajmljeni iz nekog od Animal Crossing naslova, dobili smo verovatno jednu od najlepših i najupečatljivijih VR igara do sada. Ghost Giant nas stavlja u ulogu… Pa, džinovskog duha, koji se igrom slučaja sprijateljuje sa mačkolikim detetom po imenu Lui(s). Kroz ovo prijateljstvo, džin bi trebalo da pomogne svom novom drugaru u svakodnevnim problemima koji ga neprestano muče. Kao polazna tačka, naći će se potraga za semenjem koje se mora što pre posaditi na farmi, ali priča dalje uzima tok koji dobija mnogo ozbiljnije i emotivnije crte. Džin je, logično, mnogo veći od Luija, pa je i perspektiva iz koje posmatrate igru nalik nadgledanju ogromne makete gradova i šuma. Ovde nastaje i prvi od nekolicine problema, a tiče se ograničenosti kretanja kroz nivoe. Igra predviđa da sedite u mestu i ne bežite iz vidokruga PlayStation kamere. Čak ni move kontroleri ne smeju napustiti njeno vidno polje, jer će se odmah zaglaviti i početi da baguju. A u svetu koji je užasno interesantan i poziva vas da u njega zavirite, ovo je praktično neoprostivo. Interakcija sa objektima povremeno funkcioniše baš trapavo, a nemogućnost kretanja kroz nivo jer ga uvek gledate sa jedne tačke, često će dodatno otežavati momente kada pokušate da dohvatite nešto, pogotovo ako se nalazite u manjoj prostoriji i ne možete daleko da pružite ruke. Pa čak i ako uspete da zgrabite taj ključni objekat, dalja interakcija sa njim će i dalje biti pod znakom pitanja, ukoliko i na trenutak kamera izgubi vas ili kontrolere iz vida. Na svu sreću, ova igra poseduje moćno oružje koje oštro prkosi svim tehničkim poteškoćama. Šarm! A u kombinaciji sa simpatičnom pričom koja vas uvlači u sebe kao crna rupa, svi iritantni momenti neće biti tačke na kojima se igra završava, već tačke koje ste prevazišli da biste došli do naredne scene. Luija ne muči samo farma koju treba posejati, već i nekolicina jako ozbiljnih problema. Sa nekim od njih smo se i mi bar jednom susreli u životu, a to su tuga, samoća ili čak depresija. Kroz humor i situacije koje nevino pozivaju na vašu pažnju, igra vešto grabi igrača koji je sve samo ne spreman, ukoliko uz sebe nema paketić papirnih maramica. Luijeva priča nije nešto što može da prođe bez bar nekoliko suza… Kao paket, Ghost Giant predstavlja toplu i neretko srceparajuću priču. Jedan nestvaran svet sa stvarnim problemima. U pitanju je svakako momenat gde se VR iskustvo slabije grafike i crtanoliki prikaz harmonično sreću, kako bi izrodili odličnu prezentaciju. Odlično napisani likovi, oživljeni kroz podjednako kvalitetnu i neodoljivu glasovnu glumu, i čaroban i neodoljiv svet, dovoljan su zbir razloga za nabavljanje ovog naslova. Ako od VR igara ne tražite samo akciju, horor iskustva ili istraživanje nepoznatog, ovde ćete bez sumnje pronaći barem nekoliko elemenata vrednih vaše pažnje. Da su kontrole nešto bolje izvedene, pred sobom bismo imali gotovo besprekoran igrački dragulj koji, i ovako sasvim dovoljno isijava šarmom kakav niko ne bi trebalo da zanemari ili zaobiđe. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Zoink Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu