SolidChief

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Draugen je psihološka misterija iz prvog lica svrstana u novoosnovani žanr fjord noir (kombinacija noir žanra i norveških fjordova), kako ga je nazvao Ragnar Trnkvist, glavni pisac koji je odgovoran za naslove Dreamfall, Dreamfall Chapters, The Longest Journey i The Secret World. Radnja se dešava u fjordovima Norveške. Godina je 1923. i vi ste Edvard Čarls Harden, večni akademik, koji se sa svojom štićenicom Alisom (to jest, Lizi) uputio u selo Gravik u potrazi za svojom nestalom sestrom, novinarkom Elizabet “Beti” Harden. Međutim, nestanak Elizabet nije jedina misterija koju će njih dvoje morati da reše. Ona je samo delić mnogo veće, a i veoma mračne, tajne koju kriju Gravik i njegovi žitelji. Da vas odmah razočaram, u Draugenu nema ni D od draugura, norveških nemrtvih koje smo navikli da tamanimo u grobnicama i pećinama Skyrima. Takođe, nema ni horora koji je bio obećan kad je Red Thread prvi put najavio igru, leta gospodnjeg 2014. godine. Da, prošlo je pet godina od najave ovog naslova, a za to vreme je došlo do nekoliko grafičkih i stilskih izmena. Igra je, u svom najosnovnijem obliku, walking simulator bez ikakvih zagonetki i sa dosta priče. Na vama je da kroz istraživanje Gravika otkrijete šta se desilo sa ljudima iz sela i sa Beti, a koliko toga ćete saznati zavisi isključivo od toga koliko volite da se zavlačite po ćoškovima kuća i klikćete na svaku sitnicu ne bi li videli da li će Edvard ili Lisi prokomentarisati nešto. A verujte mi, Lizi ima mnogo štošta da kaže. Ako ne i previše. Gejmplej je zaista jednostavan; krećete se unaokolo sa WASD, klikom na E zumirate na predmete, a desnim klikom miša otvarate vrata, podižete stvari ili birate opcije u dijalogu. Ukoliko zalutate, Edvard u svom dnevniku ima uredno nacrtanu mapu, a takođe možete pozvati Lisi koja će skoro uvek biti blizu mesta na koje treba da idete. Red Thread naglasak stavlja na dijalog, naraciju i Edvardov odnos sa Lizi. E sad, njegov odnos sa njom će umnogome zavisiti od toga koliko vi možete da tolerišete njeno konstanto trtljanje. Neću da lažem, da sam imala opciju da je ostavim na čamcu, rado bih to uradila. Nekima će možda biti simpatična, ali meni nije. Nije mi simpa kako non-stop zove Edvarda matorim i dosadnim, niti kako skoro svaku njegovu akciju mora da iskritikuje na ovaj ili onaj način. Uz to, njen odnos sa Edvardom, kao i poenta njenog lika, ostaje misterija. Da ne spojlujem, priča ima određen momenat vezan za nju, ali je tako loše objašnjen da mi nekako više odmaže nego što mi pomaže. Cela priča, isto tako, ima dobar početak, ali veoma smuljan i razočaravajući kraj. Red Thread je pomenuo da će vaši izbori u dijalogu imati uticaj na priču i odnos sa Lisi, ali ja nisam stekla taj utisak. Nekako mi se sve čini već određeno i sređeno i kao da su te opcije čisto date da vas natera da pomislite kao da imate izbora. Doduše, moram da pohvalim to što će Lisi da vam kaže da je gledate u oči dok pričate sa njom ukoliko budete pokušavali da gledate unaokolo dok ona bude pričala. Fora je veoma dobra, ali opet, meni smeta, jer sam htela da se šetam unaokolo i razgledam veoma lepu i detaljnu okolinu umesto da je po stoti put slušam kako Edvarda zove introvertom i knjiškim moljcem koji ne zna da se ponaša jer je ceo svoj život proveo blenući u knjige (da sam htela da me zovu štreberom, vratila bih se u srednju). Takođe, na par mesta ćete imati opciju da pustite Edvarda da sedne i da u svom dnevniku nacrta neki deo pejzaža koji mu je zapao za oko. Ovo ne doprinosi ničemu, ali je veoma lep način da danete dušom i uživate u muzici i okolini i nešto slično smo videli u Life is Strange 2. A što se grafika i pozadinske muzike tiče, one su fantastično urađene, a ja sam verovatno i dalje pod uticajem God of War, jer me celokupna atmosfera podseća na to. Samo što je i God of War imao draugure. Ovo je možda do mog matorog kompa, ali par puta se desilo da se teksture nisu pravilno učitale, pa je sve bilo veoma pikselizovno. ”Uključi – isključi” fora je odma’ rešila problem. Sve u svemu, manjak nemrtvih i opcije da ućutkam Lizi na stranu, priča i atmosfera su dovoljno dobre da vam održe pažnju do samog kraja. Ovaj fjord noir će se svideti svim fanovima walking simulator žanra, kao i onima koji vole psihološke misterije i ne smeta im malo smuljana priča. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Draugen appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Indie developeri su jedini koji imaju hrabrosti da ugrabe žanr blender i sa njim prave nove koktele. Ovaj specifičan recept se sastoji iz 2D skrolajuće avanture u Metroidvainia duhu, sa dodatkom Dark Souls sveta, malo Darkest Dungeon težine i sa vrlo malim začinom Rogue Lite akcije nalik Dead Cells. Vas, kao pripadnik templarskog reda, zajedno sa ostatkom vašeg tima, šalju do svetog i dalekog grada koji je pao pod starim prokletstvom. Istražujući isti, nalećete na razna čudovišta, ali i misterioznog mačevaoca, koji vas u jednom zamahu odstrani. Vi se budite pod statuom boginje i tu počinje vaša prava avantura. U mračnom hramu, u zapuštenom gradu, ćete naći odgovore na pitanja šta se dešava i zašto ste tu, ali samo ako nastavite da idete sve dublje i dublje, i u sve mračnije delove istog. A svaki korak će testirati ne samo vašu volju nego i vašu veru, u koju ste kao templar oduvek imali neprekidno poverenje. Kao što smo spomenuli na početku, igra predstavlja specifičan koktel različitih žanrova i dizajna. Samim tim, gejmplej takođe uzima po koji delić iz svakog od njih. Za početak, imamo izuzetno dobro raspoređenu mapu hrama, koja se zapravo ne menja mnogo prilikom svakog ulaska u isti, ali se veoma dobro povezuje. Čudovišta ostaju na istom mestu, poluge za otvaranje vrata takođe, kao i prolazi do daljih zona. Stvari koje će se menjati su razni bonusi i predmeti na koje ćete naići i pokupiti, kao što priliči rogue lite igrama. Jedino što je bitno ovde, jeste da nećete nikako moći da se vratite u prethodne sobe, tako da pažljivo birajte gde idete. Sistem borbe je klasičan akcioni, sa dodatkom energije koju trošite prilikom svakog zamaha ili izbegavanja, nalik na Dark Souls, i isto tako daje dobru dozu izazova. U početku će vam se činiti da je poprilično spor i da vam treba dosta da zamahnete, ali takođe i neprijatelji neće imati previše različitih napada i lako ćete ih naučiti i znati kako da ih izbegnete. I dalje morate biti pažljivi, pošto vas igra lako može baciti protiv više protivnika u isto vreme. No, prilikom svakog silaska dublje u hram, najviše uticaja će vam imati oprema, oružje, oklop i raznorazni bonusi koje ćete pokupiti. Kazna koju dobijete kada poginete je doduše poprilično visoka i izgubićete svu tu opremu i bonuse. Nešto od opreme i oružja ćete moći da povratite od kovača u startnoj zoni, ili pak da kupite trajne bonuse, ali svaki sledeći silazak će biti praktično ispočetka, što se kvalitetne opreme tiče kao i bonusa. Doduše, igra daje opciju za teleportaciju na kasnije lokacije, gde otključavate teleport, kako bi izbegli besomučno prelaženje istih deonica. Moraćete da pazite ne samo na benefite koje pronađete, nego i na pregršt bolesti i kletvi koje možete pokupiti, one stvarno mogu da vam zagorčaju život i vaš trenutni prelaz. Njih ćete se otarasiti putem posebnih molitvenih lokacija na koje naiđete i koristeći verske poene, iste te možete iskoristiti i da otključate neki nasumičan bonus ili dobijete neko dobro oružje. Neizbežni su i Boss okršaji, koji će u početku biti izazovni, a neki će biti i poprilično izluđujući. Pripremite svoju veštinu, baš kao i svoje živce. Dark Devotion predstavlja stvarno pohvalan i zadivljujući primer šta sve može da se prikaže sa prostim piksel art stilom. Toliko pažnje je posvećeno detaljima i toliko je sitnica uspešno prikazano kroz gomile malih piksel kockica, da ćete često stati i samo uživati u trenutnoj lokaciji na kojoj se nalazite ili se pak zgroziti od iste (u pozitivnom smislu umetničkog dojma). Muzika odlično prikazuje progresivno mračniji i morbidniji svet u koji ulazite, a i zvučno pokriće što se efekata tiče je sasvim fino odrađeno. Glasovna gluma je ekstremno minimalna, i štaviše, iskreno nedostaje ovako mračnom svetu. Nedostaci kod igre se svode najviše na nivou neugodnosti koje su vezane za neke od glavnih sistema u igri. Kao što je teleport odmah ispred Boss sobe, gde ćete ući samo sa bazičnom opremo koju dobijete od kovača, a u Rogue-lite igrama treba do tad da skupite gomilu bonusa. To da morate do kovača da idete svaki put kad poginete i uzmete novu veoma slabu startnu opremu i nije problem, ali je trebalo biti bolje ddizajnirano i balansirano. I povrh svega ovoga, nemogućnost da promenite kontrole i podesite ih onako kako vi želite je nešto što je za igru baziranu na veštini apsolutno nedopustivo. Igra predstavlja sasvim fin zalogaj za svakoga koji je zainteresovan za izazovne igre, kako Souls tako i Rogue lite žanra, pogotovu u periodu kad se čeka neki veći naslov. Ako ste ljubitelji tih žanrova, od nas svaka preporuka da kupite ovu igru i podržite rad ovog studija, koji to svakako zaslužuje. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupio The Arcade Crew The post REVIEW: Dark Devotion appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Da mi je neko rekao da ćemo se muž i ja boriti oko zlatnih gaća kad nam dete zaspi, prvi odgovor bi mi bio vrlo oštar, a za baš bliske prijatelje podjednako bezobrazan. Avaj, šta god da je mogla biti asocijacija na ovakvu izjavu, ova igra se obrnula i okrenula u zabavno veče puno smeha. Zaključak da smo naleteli na pravu igru za društvo. Igru može da igra samo jedan igrač, ali bolja je u saradnji sa saigračima protiv nadolazećih talasa čudovišta, a najbolja u samoj borbi protiv saigrača u različitim arenama sa različitim ciljevima. Igra podržava do četiri igrača istovremeno, nema onlajn opciju i nema botova protiv kojih možete da je igrate. Iako ima opciju da igra samo jedan igrač, ona je ograničena, jer se uglavnom svodi na neku vrstu uvoda u igru, savladavanje kontrola i sakupljanje gaća, igranje protiv štoperice i sl. Posle nekog vremena to dosadi, i ja sam jedva čekala da mi jača polovina dohvati svoj gejmped, da isprobamo i igru u dvoje. Igra nema priču u bilo kakvom obliku, niti objašnjava zašto se vi svi borite za super gaće i zašto ste uopšte u svetu gde su gaće vrhunac vašeg dana i borbe za opstanak. U glavnom meniju imate tri opcije: Borba, Izazov i Nagrade (Battle, Challenge i Rewards). Osnove i supermoći se lako savladaju, tako da ne zahteva veliku gejmersku kilometražu, pa je preporučujem i početnicima. Grafički je igra veoma šarenolika i lepo urađena. Postoji najmanje pet različitih okruženja za arene i bitke, od peščanih i tropskih, do zimskih, i svako to okruženje donosi sopstvene zamke koje morate izbegavati. Igra ima 50 različitih arena u tih pet okruženja, tako da ne dosadi i ne dozvoljava vam da se uljuljkate u osećaj poznatog, posebno u bitkama protiv prijatelja. Igru možete da igrate kroz šest ponuđenih likova, koji, sem različitog izgleda, ne nude ništa drugo. Svi imaju istu moć prianjanja uz zidove i osnovnu moć super moćnog skoka ubice, sve ostalo tokom same borbe dobijete kroz pokupljene gaće koje se same generišu tokom igre ili vam budu date u toj areni. Neke od moći su zanimljive i korisne a neke su izluđujuće i više doprinose samoubistvu vašeg lika no trudu da odnesete prevagu u borbi jedan na jedan, ili protiv čudovišta. Samo okruženje u arenama je vrlo nemilosrdno prema vašem liku, možete da padnete u ambis, nabodete se na šiljke ili naprosto se istopite u bari kiseline, tako da su neprestani skokovi i pomeranje često put u propast. Na zidove se možete uhvatiti i penjati sa svih strana, čak sa lakoćom i da visite sa plafona. Ova igra posle nekog vremena postaje predvidljiva u opciji gde ubijate nadolazeće talase čudovišta jer se ta čudovišta generišu uvek na istom mestu i u isto vreme, tako da posle stotog puta možete kroz tu arenu da se krećete kao Neo kroz Matriks, nema tog metka koji može da vas pogodi, niti tih gaća koje mogu da vam izmaknu. I to bi bilo dosadno da je to glavna ideja igre, ali srećom nije, i igra je u suštini napravljena da se igra u društvu i da je igrate jedno protiv drugog ili jedno protiv troje ljudi, jer što više to bolje. Opcija borbe, gde se igraju arene u kojima se borite protiv prijatelja, je vrlo zabavna. Te arene se ne otežu vremenski, brzo se završavaju i većina je čak i vremenski ograničena. Tu vam se nude četiri režima borbe, Klasična borba, Sakupljač donjeg veša, Zadrži zlaćane i Nokaut. U klasičnoj borbi je vaše dupe neprijatelj ostalima i to je klasični PvP. Sakupljanje donjeg veša govori dovoljno samo za sebe, poenta je da u zadatom roku vi sakupite više gaća od vaših protivnika. Zadržavanje zlaćanih gaća na vašem golom dupencetu zapravo ima dve opcije za igranje, jedna je da prvi uhvatite zlatni paket i što duže da ga držite, a drugi se zove Gologuzan i zahteva da grčevito držite to malo materijala zlatnih gaća u periodu od 20 sekundi, tokom kojih ne smete da ih ispustite ili zaginete. Na kraju, imate i Nokaut opciju, bez vremenskog ograničenja, gde je ideja da se međusobno borite dok samo jedna osoba ne ostane u areni. Svaka od ovih opcija se osvoji tako što morate prvi da budete bolji pet puta od drugih učesnika. Već vam je iz samog teksta jasno da je ova igra zapravo samo drugačije obrađena klasika, da nisu u pitanju gaće i zanimljivi nazivi supermoći koji proizilaze iz sveta donjeg veša, igra ne bi iskakala ni u kom pogledu, ali u isto vreme, igra i ne podbacuje ni u kom pogledu. Poučena iskustvom zazirem od bilo kakvih igara finansiranih preko kampanja na Kickstarter platformi, još kad pročitam da se razvojni tim sastoji iz dvoje ljudi, već očekujem nešto ispod proseka. Da se razumemo, ne zbog čistog snobizma već zbog lošeg iskustva. Srećom, ova igra je pokazala da se može napraviti sasvim razuman proizvod i sa takvom finansijskom strukturom i ljudstvom. Preporučujem je kao laku i zabavnu igru za opušteno popodne uz društvo. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Juicy Cupcake The post REVIEW: Brieff Battles appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Imperator: Rome, poslednje čeljade Paradoxovog razvojnog tima i njihove ergele grand strategija. Sada, ako ste fan istih, pogotovu Paradoxovih instalacija u žanru, svakako ste već čuli za ovu igru i verovatno je uveliko igrate. To znači i da ste se uverili da je Paradox jedno predatorsko stvorenje koje želi da izmuze što više novca iz vašeg džepa na dodatke za igru koji su već trebali da postoje u osnovnoj igri. Iako to nije delovalo tako užasno u njihovim prethodnim ostvarenjima, nakon toliko godina novih mehanika koje bi trebale da postanu srž svake njihove buduće igre, razvojni tim ipak i dalje Imperatorom ne odstupa od formule izbacivanja površne igre na njenom inicijalnom izlasku. Ipak, to ne znači da je pred vama loše grand strategy iskustvo, ali ako ste iskusili neko od prethodnih izdanja, bićete duboko razočarani, iako biste trebali da pružite šansu ovom novom vremenskom razdoblju koje Paradox pokriva. Imperator vas baca u ulogu vođe jedne od država 450 godina nakon osnivanja Rima, tj. 304. godinu p.n.e. Klasično sandbox okruženje vlada i ovom igrom, pa ćete upravljanjem svoje države imati opciju da stvarate njenu istoriju i istoriju ostalih oko sebe kako god vi poželite. Igra pozajmljuje većinu svojih mehanika i rešenja iz ranijih Paradox igara, kao što su Europa Universalis IV i Crusader Kings 2. Ovde, iako imate distinktne likove, koji su deo vladarskog staleža vaše države, fokus na nije na njima, već na vođenju države. Nažalost, iako zanimljivo na prvi pogled, većina mehanika vezanih za karaktere nisu bitne, kao direktna posledica zanemarivanja i izostavljanja očigledno neophodnih mehanika za taj deo igre. Mapa je podeljena na provincije, od kojih svaka ima nekoliko gradova, koji su ispunjeni populacijom podeljenom u četiri različita staleža. Naravno, pored toga što ćete morati da se ulagujete karakterima koji vladaju, moraćete da vodite računa i o vašem odnosu sa imućnim porodicama, kao i sa staležima u vašoj državi, kako biste izbegli građanske ratove i druge probleme. Osim toga, rukovodićete vojskom, petljati se u diplomatske odnose sa drugim državama, balansirati ekonomiju i još pregršt drugih stvari koje možete očekivati od ovog žanra. Nažalost, Imperator, iako poseduje ogroman potencijal i tonu dobrih ideja ubačenih u svoj suštinski gejmplej, jednostavno deluje plitko na svakom od već pomenutih polja. Borbeni sistem je skoro identičan onome iz Europe Universalis, gde imate generale koji vode vojske sa određenim kompozicijama jedinica koje vi odredite. Sistem tvrđava iz iste igre je takođe ovde ponovo u glavnoj ulozi prilikom ratovanja, pa ćete imati kontrolne zone tvrđava koje kontrolišete vi ili vaši protivnici i koje mogu čak i obuhvatati i neprijateljsku teritoriju. Uz sve to, moraćete da vodite računa da vašim generalima održite lojalnost na višim nivoima kako biste ponovo izbegli mogućnost izbijanja građanskih ratova. Samo zauzimanje teritorije je ovde znatno lakše i ekspanzija vaše države je znatno lakša i agresivnija nego u drugim Paradoxovim strategijama, što se donekle i poklapa sa periodom, pa možete pokušati pohode Aleksandrovog nivoa za kraće vreme. Sve bi to bilo super, da AI nije priglup, pa će neretko i na višim nivoima težine praviti neke diskutabilne poteze, dosta vam olakšavajući posao. Ipak, plitkost velikog dela igre se ne iskazuje samo u njenim karakterima, već i kroz nedostatak različitosti nacija i država, nepostojanju nekih logičnih dodataka interfejsu i prosto manjka sadržaja kroz dobar deo aspekata koji određuju kakva je vaša država. Religije se tehnički gotovo uopšte ne razlikuju, već imaju samo različito ime vrhovnog božanstva, kulturni bonusi su za sve države isti i gotovo nebitni, a najviše boli nedostatak toga da osetite razliku ako igrate kao Grčka, Rim, Jermenija… Eventovi koji se pojave s vremena na vreme su za većinu država isti, a oni koji nisu su veoma površni i ima ih malo, ne više od 3 specifična za svaku državu, što je bezobrazluk posmatrajući na količinu sadržaja koji nude EU4 i CK2. Na kraju i ekonomija kao finalna tačka ne igra preveliku ulogu osim finansiranja vaših vojski i zadovoljavanja porodica i ljudi, bez ikakvog većeg baratanja sa novcem ili nekom dubljom ulogom istog koja se može videti u još jednoj Paradoxovoj igri – Victoria II. Sve to, kao glavnu posledicu, ima da van ratnog stanja nećete preterano imati šta da radite, niti činiti nešto previše zanimljivo. I nakon svega toga, Rome je ipak ubacio neke zanimljive ideje u žanr kroz svoju borbu, sistem vlade i porodica, zanimljiv sistem uvoza i izvoza dobara, i još dosta toga, uprokos svim površnostima i očiglednim rupama ostavljenim da budu popunjene dodacima koje će Paradox izbacivati u godinama koje dolaze. Interfejs je lep za oko, iako je nažalost propuštena šansa da se makar kolorit istog menja u zavisnosti od države ili kulture sa kojom igrate. Sve je dosta pregledno i neće vam zamarati oči, čak i nakon dužih sesija, doduše nedostatak nekih osnovnih opcija zna da iritira. Jedna od tih jeste nepostojanje prozora sa podacima o svim državama u svim njihovim aspektima, kako diplomatskim i administrativnim, tako i vojnim. Mapa je prelepa i izgleda najbolje od svih dosadašnjih Paradoxovih igara, a nudi sve one različite načine označivanja na osnovu kulture, politike i ostalih parametara. Modeli vojnika su takođe lepi, kao i modeli gradova i likova, mada, likovi umeju ponekad izgledati čudno jer su njihova lica generisana nasumično. Muzička podloga je, očekivano, vrhunska i poseduje izuzetne numere koje se uklapaju sa situacijom na ekranu, kako za vreme mira, tako i za vreme rata. Igra je prilično dobro optimizovana već od samog starta i radi veoma dobro i na nekim starijim konfiguracijama, makar dok ne dođete do kasnijih faza igre koje mogu pomučiti procesorsku snagu vašeg računara. Bagovi postoje, ali nisu većih razmera uglavnom, i razvojni tim će ih brzo ispraviti ako je verovati istorijatu prethodnih grand strategy igara koje je Paradoxov razvojni tim izbacio. Sve u svemu, Imperator je još jedan dokaz da Paradox više nije nesposoban da napravi igre bogate sadržajem i dubinom zbog koje ih svi vole, već da je u pitanju čista pohlepa i namerno ostavljanje rupa u skoro svim sitnim aspektima i mehanikama igre. Sve jednostavno miriše kao da je ostavljeno tu radi dodatnog dorađivanja i produbljivanja nekim od plaćenih dodataka za igru, koji će se kroz sledećih nekoliko godina nakupiti u ogromnoj meri kao i sa Imperatorovim prethodnicima. Iako sija potencijalom i predstavlja jednu zabavnu igru ispod svega, Imperator je u trenutnom stanju plitak i nedostojan svojih uzora u vidu Europe Universalis IV i Crusader Kingsa II, ponajviše zbog činjenice da tamo već posedujete dodatke za igru koji su prešli trocifrene vrednosti uveliko. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Paradox Interactive The post REVIEW: Impreator: Rome appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Sonic i ceo njegov serijal igara nije baš imao preteranog uspeha sa novijim naslovima, ako izuzmemo sjajnu Maniju. Da, bilo je kompetentnih igara, ali i onih ne toliko. Plus, ako na to dodamo i užasan pokušaj njegovog redizajna za film, imamo nov talas negativnih stvari koje se vezuju za franšizu, a takođe ćemo zaboraviti i crtanu seriju koja je izlazila u prethodnih par godina. Sa svime ovim, izbaciti jednu Sonic baziranu igru, ali u obliku trkačine sa poznatim likovima iz serijala, je veoma smeo poduhvat. Priča je nekako kratka i jasna. Čudni matorac, pod imenom Dodon Pa, pozove Sonica i njegovo društvo da učestvuju u seriji trka pod njegovim pokroviteljstvom. On će im pružiti vozila i opremu, a na njima je samo da se trkaju po sve luđim i čudnijim stazama. Sonic i društvo naravno odmah prihvate, i ukrcaju se na Dodon Paov svemirski brod i kreću u avanutru. Iako otvoreno misle da je Dodon Pa zapravo Doctor Robotnic ili neki njegov sluga. Sam Team naziv u imenu igre nije tu da bi čisto razdvojio igru od drugih sličnih naslova ili aludirao na nešto. Team sistem je zapravo glavni gimik cele igre. Svaku glavnu trku u kampanji i onlajn mečevima ćete voziti u timu od tri trkača. Ovo znači da, iako vi zauzmete prvo mesto ukoliko vaši saigrači nisu blizu ili odmah iza vas, vaš tim će verovatno zapravo izgubiti trku. Kako bi izbegli frustraciju igrača sa veoma lošim AI saigračima, koji su česta odlika ovakvih igara, developer se zaista potrudio da poradi na celokupnom AI kontrolisanju i drugim opcijama. Između koji su i mogućnost da za power up koji pokupite, vi pošaljete svojim članovima u timu, i taj isti boost će se u tom momentu pojačati. Ako recimo vozite iza nekog od svojih prijatelja, možete uhvatiti ubrzanje od njega i lansirati se ispred. I na kraju, ukoliko dobro sarađujete, napunićete i specijalan bar za ultimativni potez, koji će se aktivirati za sve saigrače i zajedno pomoći da pobedite. Timski mod naravno nije jedini, moći ćete da se oprobate samostalno u trkama, ako baš želite, ali tu su i dodatni specijalni modovi ili trke u kojima ćete morati da sakupljate poznato zlatno prstenje iz Sonic serijala ili da izbegavate stubove i još ponešto. Postavka trkača nije preterano velika, ali ćete sigurno videti sve glavne i klasične likove iz Sonic sveta. Nažalost, to će biti i jedini likovi, pošto Sega neće dodavati likove iz drugih serijala igara u ovu. Sad, da ne bi igra postala dosadna brzo, postoje i opcije podešavanja, farbanja i unapređivanja vozila. Doduše, ovo je regulisano kroz nasumične loot kutije, koje kupujete sa poenima koje zaradite tokom trka, bar ne možete da ih kupite za prave pare, pa je i ovo donekle okej. Ceo svet i likovi su apsolutno preterano šareni u veoma pozitivnom smislu. Mape su veoma lepe i ugodne oku, a dopada nam se i na način na koji su „sklepane“, za šta mislimo da je ovde prava reč. Toliko čak, da ćete se često zakucati u nešto ili zagubiti zbog sve količine stvari na koje nalećete ili prolećete pored. Glasovna gluma je fino odrađena, i likovi će aktivno pričati, kako tokom kampanje, tako i tokom trka, ali nikad do iritirajućih nivoa. Muzika solidno prati ludu akciju i otkačene trke, pa čak ima dobre numere i dok samo sređujete stvari po opcijama. Mane se mogu svesti na ponekad nasumično i čudno ponašanje kompjuterski kontrolisanih karaktera, kao i na loše balansirane i ne dobro objašnjene sporedne modove u igri. Iako možda ne toliko dobar naslov kao Mario Kart 8, sa svom količinom likova i opcija, Team Sonic Racing je i dalje sasvim adekvatna opcija u ovom žanru kart trkačina. Dovoljno je zabavan, i čak izazovan, da će vas sigurno držati zainteresovane neko vreme, ili bar dok ne izađe Crash Team Racing krajem ovog meseca. Topla preporuka ako ste Sonic fan ili želite neku zabavnu igru koju možete igrati čak i na porodičnom nivou i kompletno kooperativno. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio Computerland The post REVIEW: Team Sonic Racing appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Resident Evil 2 Remake me je potpuno razmazio. Odlična atmosfera i nostalgija koju sam imao za ovim serijalom jer verno preneta na moderne sisteme sa savremenim vizuelnim efektima i odličnim kontrolama. Zato sam sa radošću prihvatio da radim recenziju Resident Evil 4 za Nintendo Switch, jer mi je četvorka bila najomiljeniji deo serijala i jedva sam čekao da zaronim opet u nju. Moj utisak odmah posle prvog sinematika sam već napisao u prvoj rečenici: Resident Evil 2 me je potpuno razmazio. Mislim da je skoro jednoglasno u RE zajednici da je četvrti deo možda najbolji u serijalu. Priča prati Leona Kenedija, koji je poslat da spasi predsednikovu ćerku, koja je kidnapovana i odvedena u neku zabit u Španiji. Tokom ove misije, Leon se susreće sa sektom zvanom „Los Iluminados“, koja koristi neke mutirane parazite da kontroliše lokalne seljake. Na Leonu je da spasi predsednikovu ćerku, pronađe odgovorne za stvaranje parazita i da ispadne totalni baja i heroj na kraju dana(spoiler: uspe). RE4 je uvek bila akcioni survival horor iz trećeg lica, i to se nije promenilo ni na ovoj verziji igre (igra je izasla za skroso sve konzole u postojanju). Ovaj port igre je HD „remaster“ originala koji je dostupan na konzolama poslednje generacije i PC ali ne donosi nikakve bitnije promene, što je šteta. Šta više, čistije teksture izgledaju lepše ali na pojedinim mestima ubijaju atmosferu koju su zamućene teksture unosile u originalu. Kontrole u ovoj igri su u svoje vreme bile revolucionarne. Nisu koristili klasične „tenk“ kontrole iz prethodnih igara sa fiksnom kamerom, već je kamera bila uvek iza vas. Mogli ste da se krećete i rotirate, ali niste mogli da pucate dok ne stanete. Ovaj tip kontrole je namerno dizajniran da uvede taktički element u situacijama kada morate da birate da li ćete se boriti ili nastaviti da bežite radi boljeg pozicioniranja. Ovo su sad već zastarele kontrole i „freelook“ je nešto što je postalo univerzali standard, pa čak može lepo da se uklopi i u RE igre, što je RE2 Remake i dokazao. Nintendo Wii verzija RE4 je, na primer, imala nišanjenje kontrolama za pokret, koje su bile odlične i uvele su nove elemente u tad već staru igru. Switch takođe podržava kontrole za pokret, ali ovaj port to ne koristi. Zapravo, sem portabilnosti, ne koristi ni jednu prednost Switch konzole, što je šteta. Ovo je klot port, koji bi bio savršen, da se unelo malo truda i par promena. Performanse igre su odlične u prenosivom modu, dok na doku se znatno primećuju gubici frejmova. Doduše, sigurno ne bih uzeo RE4 za Switch da bih ga igrao u dock modu, kada su sve druge verzije superiornije u smislu bolje rezolucije. RE4 je namenjen da se igra portabilno i tu odlično održava čvrstih 60 frejmova. Resident Evil 4 košta 30 evra, što je previše za igru ovoliko staru i za ovakav bazičan port. Ova verzija je 10 evra skuplja od PS4 verzije i čak ne koristi pune mogućnosti sistema na koji je portovana. Port zaslužuje više pažnje i truda, kao RE2 što je imao, a ne da se koristi kao sredstvo za brzu zaradu. Nemojte me shvatiti pogrešno, RE4 je i dalje odlična igra koju bi svako trebalo da pređe makar jednom, ali starost, port i manjak truda ne opravdavaju cenu ove verzije. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil 4 (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Stvarno je pitanje šta više reći i kako ponovo opisati jednu od najlegendarnijih survivor horror igara ikad napravljenu. Resident Evil je vremenom ušao u krug igara koje su dobile veliki broj remastera, rimejkova i brdo portova na druge platforme. No, za razliku od Skyrima, koji se konstantno portuje sa svim greškama i bugovima koji su popravljeni još pre 8 godina, Capcom bar svaki put kada prebaci RE serijal na novu platformu, to učini sa poboljšanom i propisno odrađenom verzijom, koja je dobro portovana za novu konzolu. Za one koji su bili živeli pod kamenom od devedesetih, rezime priče ide ovako. Alfa tim, specijalnog STARS odreda, biva poslan duboko u šume izvan Raccoon grada, gde je prethodno nestao Beta tim, koji je bio poslat da istraži seriju misterioznih ubistava. Ubrzo po sletanju u šumu, tim biva napadnut od strane podivljalih pasa. Bežeći na sigurno mesto, tim se rastavi i jedini koji završe u obližnjoj vili su Džil, Kris, Beri i Vesker. Kako bi otkrili ko stoji iza ubistava, i kakvi su to šetajući mrtvaci koji jedu ljude, tim će morati da istraži ovu sablasnu i čudnu vilu. Po svemu sudeći noć je tek počela i puna je opasnosti. Resident Evil predstavlja jedan od kamena temeljca survivor horor žanra i kao takav predstavlja besmrtni izvor opcija koje nove igre i dan danas koriste. Ako ste igrali bilo koju igru slične tematike, vrlo brzo i lako ćete skočiti u klasičan gejmplej koji RE pruža. Čupaćete kosu razmišljajući koje predmete da ponesete u svom veoma limitiranom inventaru, koje da ostavite za kasnije ili ćete se pak vraćati po ko zna koji put u istu zonu da bi sve pokupili. Neprijatelji će progresivno postajati sve teži, brži i izdržljiviji kako budete napredovali i konstantno će vas igra držati napetim. Zagonetke su logične, i osim prečestog trčanja svugde po vili, lako ćete se snaći sa njima i rešiti ih. Što se tehničke strane ovog porta tiče, pred nama je već dobro poznata Gamecube verzija iz 2002. godine, dodatno ispolirana i sređena za savremenu Switch konzolu. Zapravo je poprilično prijatno i iznenađujuće kako lako i bez ikakvih problema igra funkcioniše na prenosivoj platformi. Kontrole su lake i dobro raspoređene, i čak iako se ne koriste opcije ekrana osetljivog na dodir. Doduše, uvek možete promeniti i vratiti igru na stare kontrole iz originalne verzije. Podržane verzije ekrana su 4:3 i 16:9, dodat je 5.1 zvuk, rezolucija i tekstura likova je prebačena na 1080p, i čak su dodati i novi modeli za njih. Sve ovo može dovesti do malo dužeg učitavanja, ali vredi tih nekoliko dodatnih sekundi. Resident Evil serijal je primarno baziran na prenošenju atmosfere u kojoj se glavni likovi nalaze i to čak i u portabilnoj verziji u potpunosti funkcioniše. Vizuelno, kao i na zvučnoj bazi, igra će vas odmah uvući u svoj svet i lako ćete igrati čak iako je na malom ekranu, a vi ste negde van kuće ili na putu. A onda, kad se vratite, vrlo lako možete da je ubacite u dock i na velikom ekranu nastavite vašu avanturu. Mane su minimalne, i svode se na standardne muke oko kontrolisanja lika dok prelazi iz jedne u drugu fiksnu kameru, što može dovesti do gubljenja, ili pak do malo dužeg snimanja pozicije nego što bi trebalo. Još jedna mana bi bila vezana za osvetljenje, igra je poprilično mračna, te ako je igrate negde napolju na svetlu, teško ćete šta videti u samoj igri. Ovaj port predstavlja prvi zapravo portabilni Resident Evil koji možete lako poneti sa sobom i igrati gde god poželite ili podeliti iskustvo sa nekim prijateljom. Uključujući cenu uz koju se prodaje i mogućnost nabavke sa još 2 odlična RE naslova, ovo nikako ne bi trebalo da propustite ako niste igrali, a imate Switch ili hoćete da imate horor igru za poneti. Odličan klasik na novoj platformi, čak i da ste igrali vredi pokupiti i ponovo iskusiti. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neprikosnovenog vladara i utemeljivača “survival horror” žanra video igara, narodski rečeno – preživljavanja kroz stravu i užas, ne treba posebno predstavljati. Davno postavljeni standardi koji i dan danas odjekuju, nedavno su nas ponovo oduševili kroz rimejk drugog nastavka kultne franšize, ali Resident Evil ne oduševljava samo novim naslovima. Nekad je dovoljno da se osvrnemo i na staro, i oduševljenje je neminovno. Sada već davne 2002. godine, objavljen je Resident Evil Zero na Nintendovoj GameCube konzoli. Igra koja je trebalo da pažnju posveti dešavanjima koja su prethodila radnji prvog dela, pokupila je dosta pozitivnih kritika, ali i nekolicinu negativnih. Ali kakve god da su kritike bile tada, gledajući na igru sada čitavih 17 godina kasnije, ne mogu, a da se ne zadivim. Zar ovako izgleda gotovo “punoletan” naslov, od pre skoro pa tri generacije konzola? Resident Evil Zero izgleda fantastično. Prerenderovane pozadine sada možemo videti u punom kvalitetu i to u 16:9 odnosu stranica, što je rešeno suptilnim skrolovanjem ekrana preko četvrtaste pozadine. Ali, osim što je rezolucija podignuta, malo je toga što može da pokvari utisak kada pomislimo da je igra praktično isto izgledala i pre toliko mnogo godina. Baš kao i remaster prvog dela, u pitanju je prelepa igra koja je odlično “ostarila”. Po pitanju gejmpleja i samog duha serijala, Resident Evil Zero ne zaostaje mnogo. Kultni osećaj preživljavanja i dalje je prisutan, ali malo i poljuljan elementom koji nije tako čest u Resident Evil igrama. Ovaj put, protagonista, odnosno protagonistkinja Rebeka Čejmbers, nije sama. Na putu kroz horde zombija, pratiće je Bili Koen, zatvorenik kog je jurila ali sa kojim udružuje snage, zbog novonastale situacije. Likovi se mogu kretati zasebno dok su na istom ekranu, ali i u potpunosti odvojeno, na skroz različitim lokacijama. Ovo, osim što ubija osećaj usamljenosti po čemu je serijal poznat, donosi i novi element ranjivosti. Jer saborac, iako koristan pri rešavanju zagonetki, uglavnom predstavlja smetnju na koju često morate da pazite da ne pogine, ili koja troši dragocenu municiju u pokušajima da bude od pomoći. Osim ove razlike, koja je rizikovala da naruši Resident Evil duh, i ceo sistem inventara je promenjen. Umesto dosadašnjih kutija u koje ste mogli da odložite višak opreme, a kasnije ga s lakoćom i pokupite, sada višak stvari možete odložiti na zemlju gde god da se nalazite. Ovo istovremeno povlači i potrebu da se na istu lokaciju i vratite kako biste pokupili ostavljeno, što nekad može da znači i dug put natrag samo kako biste uzeli važan predmet od kog zavisi dalji prelazak igre. Iako ovaj sistem ima svojih prednosti i mana, takođe je i rizična inovacija, koja kompletno poznato i kvalitetno iskustvo pomalo ugrožava. Na svu sreću, ostali elementi čvrsto stoje na zemlji, pa nije pogrešno ni reći da Resident Evil Zero bez problema može da se uvrsti u biblioteku odličnih igara serijala. Dobro, pored konkurencije kakvu čini recimo šesti nastavak, malo koja igra zapravo može izgledati loše… Komande su takođe redefinisane, pa osim klasičnih “tenk” kontrola kretanja, sada možete koristiti i moderniji kontrolni sistem. Ali jedno od neprijatnijih iznenađenja svakako jeste dužina učitavanja nivoa, koja deluje čak duplo duže nego što bismo to od ove igre mogli da očekujemo. Ukoliko ste ljubitelj žanra i serijala, a posedujete Switch, nemate baš ni jedan razlog da ne nabavite ovu izvornu priču iz sage “pritajenog zla”. Po mom skromnom mišljenju, verovatno i najlepša Resident Evil igra na platformi. A ukoliko vas nekoliko eksperimentalnih promena ne može odvratiti od, nesumnjivo kvalitetnog ostatka igre, sazovite društvo za vikend i probajte da obrnete ovo retuširano izdanje izvornog “Rezija”. Sigurno je da ćete se dobro provesti. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Resident Evil 0 (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Prvobitni Layers of Fear je izašao pre sada već više od tri godine (leti vreme), i u to vreme sam tadašnjeg urednika zamolio da ja radim recenziju, kao generalni ljubitelj horora koga je igra iskreno zaintrigirala. Iako nije bio bog zna kakav horor koji probija granice u smislu gejmpleja, pa čak i narativa, ono što je ovu igru izdvojilo je tematika kojoj se bavi i način na koji je isti iskorišćen za horor elemente. Igra nas je stavila u cipele slikara koga su razni nesrećni događaji u životu, ali i njegova pomahnitala potraga za savršenom slikom i inspiracijom, doveli do dubokih ponora ludila iz kojeg nema povratka. Igra je sjajno koristila činjenicu da je on slikar, pa je dobar deo horor elemenata prikazan kroz boje koje se raspršuju, slike koje varljivo igraju u pomeraju se pred vama, realnost koja se pretapa u slike i obrnuto… Videlo se da su dizajneri na igri imali jako puno inspiracije i pustili mašti na volju da se dobro zabave i pokažu svoju kreativnost, što je na kraju donelo jedan sasvim solidan naslov. U međuvremenu je studio Bloober Team izbacio i igru Observer, koju nisam imao prilike da zaigram, ali sam iz utisaka drugih zaključio da je imala i svojih svetlih i ne toliko svetlih momenata. No, najava za Layers of Fear 2, koji se jedno vreme vodio pod kodnim imenom Project Méliès, me je i više nego zaintrigirala, tako da sam jedva čekao da testiram ovaj naslov. Iako je igra iz istog serijala, priča je potpuno nezavisna i jedina zajednička tačka je ta tema istraživanja ludila umetnika. Kako smo prošlog puta imali slikara, sada imamo glumca u ranim periodima filma, 20-ih godina prošlog veka. Narativ je sledeći: Naš agent nam je obezbedio ulogu veka kod proslavljenog, ali veoma ekscentričnog režisera, koji uvek traži specijalne glumce za sve svoje uloge. Film će se snimati na brodu, čiji je dobar deo iznajmljen za privatne potrebe studija, upravo kako bi se snimao film. Međutim, očigledno da nešto nije baš kako treba, i početak igre nas zatiče same na brodu, gde krećemo da lutamo i rešavamo misteriju. Detalje priče ćemo otkrivati kroz pisma, poruke, audio i video zapise na koje nailazimo. I tu dolazimo do prvog i možda najvećeg problema. Priča je previše apstraktna da bi zaista brinuo šta se dešava. Nemojte me razumeti pogrešno, volim dobro pisanje i narativ koji ostavlja prostora za razmišljanje i spajanje delova slagalice, ali ovde od starta postoji nekoliko niti narativa koje pratimo, i svaka od njih je maglovita, nejasna i ne baš najbolje stavljena u kontekst naše situacije. Teško je pratiti i jednu nedefinisanu nit četiri za koje od starta nemate pojma o čemu pričaju i možete samo da nagađate. Nećemo više ulaziti u ovo da ne bi spojlovali priču, ali nadamo da vam je jasno šta želim da kažem. Drugi problem koji imam sa igrom je što je, za razliku od prvog dela, ovde previše jeftinih horor momenata iz klasičnog horor arsenala, koji pri tome apsolutno „fejluju“ da indukuju bilo kakav strah u meni. Malo se vrata zalupe ili otvore, malo sijalice krenu da pucaju ili se pale/gase, malo se pojavljuju neke senke i prikaze, malo neko nešto šapuće nerazgovetno…bukvalno sam sve vreme u fazonu: „važi, važi, znam, to je strašno, moram da se plašim, evo sad ću“. Kao osoba koja obožava da se prepusti strahu i uživa u hororu, odavno nisam bio manje uplašen igrajući horor. Igra je više Walking Simulator nego horor, i nije da imam nešto protiv walking simulatora, volim mnoge od njih, ali kad znam da želim da igram taj žanr. Čak i igra kao što je SOMA, koja je takođe sebe dosta udaljila od horor elemenata, je bila neverovatno jeziva i stalno sam imao osećaj straha zbog same atmosfere, lokacije i priče, a ovde me je savršeno bolelo uvo, što bi opet možda povezao sa onim gore da je priča nejasna i samim tim, uopšte ne brinem šta će se desiti. Postoje određene deonice koje bi trebalo da budu strašne i napete, ali i one nisu uspele da me ozbiljnije uplaše i to malo jeze koje se pojavljivalo tada je više bilo rezultat napetosti u gejmplej smislu, nego klasični strah. U gejmplej smislu, kao što sam već i pomenuo, igra je dobrim delom Walking Simulator, ali da ne grešim dušu, ima i zanimljivih zagonetki i deonica gde ćete morati da malo uključite mozak ili se pak iscimate da nešto uradite na određeni način. Ti delovi umeju da budu zabavni. Neke od zagonetki koriste i glavnu tematiku igre (film) na interesantan način, i šteta je što nije bilo više toga u igri. To je ujedno i sa narativnog i sa gejmplej aspekta još jedan nedostatak, sama tema „glume i filma“ se nekako previše slabo koristi, dobar deo početnih štrecalica nema veze sa filmom, nego predstavlja generalne momente zaplašivanja u hororima. To je nešto gde je prvi deo sijao, i nešto na čemu je dvojka zakazala. Vizuelno, igra izgleda sasvim korektno i na mestu, nije poslednji krik grafike, ali je tu negde. Ono što je za svaku pohvalu jeste fenomenalna optimizacija i generalna utegnutost igre, sve radi kao podmazano i kako treba i na visokim rezolucijama sa maksimalnim podešavanjima, i na mojoj ne baš najnovijim mašini kod koje se igram kući. Muzika je u duhu vremena i sasvim je okej, ali se opet nekako totalno čudno i van konteksta koristi u samoj igri. Često krene da gradi napetost u trenutku kada se napetost nikada neće desiti, u nekim drugim trenucima ide ona „opusti se, sad je sve u redu“ muzika koja u hororima generalno komunicira da se prošao pretnju, samo da bi iznenada opet krenuo neki haos. Ne znamo da li je ovo urađeno namerno ili ne, ali prosto deluje neprirodno i ruši neka pravila koja postoje sa razlogom u žanru. Postoje neke oblasti gde nema prostora da se bude kreativan, već je prosto skoro pa tehničko pitanje. Glasovna gluma je takođe vrhunska i tu se nema šta previše dodati, gotovo svako pismo i belešku na koju naletite će pratiti glas onoga za koga je vezano i to je urađeno na zavidnom nivou. Kada se podvuče crta, nije da nisam uživao u igri, stvarno, u suštini me je držala da je pređem do kraja te jedne noći koju sam izdvojio za nju (neće vam trebati više od ~6 sati maksimalno), ali sam se prosto osetio razočaranim jer sam primetio sve ove gorenavedene mane, i što je ono zbog čega igram horore izostalo, a to su kvalitetan strah, i mistična, ali jasna priča, koja me motiviše da nastavim dalje. Igra ima već sada sasvim korektnu cenu za ono što nudi, ali bih vam i dalje ipak preporučio da sačekate neku rasprodaju, pa da je onda kupite, za kada padne na nekih ~10-12 dolara, tada će biti sasvim ok kupovina. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupila Gun Media The post REVIEW: Layers of Fear 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Uvek sam imao čudan odnos sa Total War serijalom. Još od najmanjih nogu sam bio ljubitelj klasičnih strategija u realnom vremenu, kao što su StarCraft, WarCraft, Red Alert i Age of Empires, i to je žanr kome sam tada davao najviše pažnje, dok se nisam navukao na RPG igre. U toj nekoj priči strategija se uklapao i Total War, iako nikada nije bio RTS u klasičnom smislu, već neki miks između potezne, grand i real-time strategije. Upravo zbog toga, nikada nisam umeo da se postavim najbolje prema ovom serijalu kao klinac, jer mi ni jedan aspekat igre nije bio dovoljno snažan da bi ga pojedinačno zavoleo na način koji volim WarCraft 3 ili Hearts of Iron. A onda, kako sam odrastao, kako sam shvatio da niti imam dovoljno vremena i živaca da vežbam mikrovanje jedinica, niti dovoljno vremena da izučavam sve silne i kompleksne mehanike 4X grand strategija, shvatio sam da mi je Total War serijal najbolji prijatelj, i baš u to vreme došao je Total War: Shogun 2 u koji sam se potpuno zaljubio. Živeo sam tada u Studenjaku i cimer mi je svedok da nisam prestajao da ga igram kao lud danima i noćima kada je izašao. Neverovatno zabavna igra. Tako nešto sam kod Total War igara doživao tek sa Warhammer 1 i 2, koji su mi takođe doneli brdo zabave, ali koliko god da su bili fenomenalni, iskreno, falila mi je istorijska postavka, to je razlog zašto volimo Total War, zbog istraživanja istorije ratovanja. I tako, put nas je ovoga puta naneo na Daleki istok, skoro 1800 godina u prošlost, u period Kine poznat kao Tri kraljevstva (220–280), kako se ovaj Total War i zove. Biću odmah iskren – ovo je verovatno najbolje Total War iskustvo u kome sam ikada imao prilike da uživam. Mislim da je Creative Assembly kao nikada ranije uspeo da postigne savršen balans kompleksnosti i taktičko-strateške dubine sa jedne strane, a da sa druge strane igra istovremeno bude izuzetno pristupačna i laka za uhodavanje, kako veteranima žanra, tako i onima kojima je ovo tek prvo iskustvo sa Total War igrom. Možda sam i malo previše igrao Total War: Warhammer, ali prelazak na novu „ogoljenu“ igru u serijalu, koja je em vanila, em istorijska, em smeštena praktično u jednoj naciji, stvarno pokazuje koliko je zapravo TW:W bio kompleksna igra. U Tri Kraljevstva se vraćamo na svedenije vojne formacije i mnogo realističniji pristup bitkama, gde nemamo bućkuriš raznoraznih specijalnih jedinica, već ono što je realno i činilo vojske tog vremena, uz naravno, ipak neke specijalne mehanike koje ima svaka od frakcija. Tu na scenu stupaju „herojske“ jedinice, gde je bačen akcenat kao nikada do sada u serijalu. Oni ne samo da imaju važne mehanike „na terenu“ prilikom bitaka, već imaju i svoje šarenolike ličnosti, koje mogu biti od velikog značaja na borbenim poljima, ali i u diplomatiji. Recimo, neki generalni se mogu zbližiti i postati verni saborci, što će se odraziti i u bitkama, a pogotovo ako nekom generalnu pogine prijatelj, pa može da reaguje veoma burno. Jako je bitno pametno koristiti sve vaše heroje i brinuti se o njima, jer kao što rekosmo, imaju dosta veliku ulogu u ovoj iteraciji Total Wara. Ono što me je najviše oduševilo jeste neverovatna lepota igre. Od glavnog menija preko samih terena na kojima se odvijaju bitke, sve izgleda jednostavno fantastično. Često zameran savremenim igrama „hladne“ i konzolaške korisničke interfejse, ali ovde, ovde je verovatno najlepši UI koji ćete videti ove decenije. Stabla za razvoj izgledaju bukvalno kao stabla koja otvaraju svoje pupoljke i cvetaju, kako vi u tom pravcu razvijate nešto. Ako postoji neka nagrada za umetnike koji dizajniraju UI, ne gledajte dalje, dajte ovim ljudima sve, jer to i zaslužuju. I same bitke izgledaju kao iz snova, animacije su tečne, prirodne i veoma raznovrsne, kada zumirate borbe izgledaju verovatno najrealnije do sada od bilo koje Total War igre i uopšte, i pravi je melem za oči uživati u bitkama, do te mere da ćete često i zaboraviti da vodite vašu vojsku dok se ne naviknete. Identična je stvar i sa zvučnom komponentom, zvukovi okruženja nikada ranije nisu bilo tako prisutni na mapama kao sa Tri Kraljevstva, od žubora potoka, preko cvrkuta ptica, ako dovoljno duboko zumirate mapu. Možda je ova recenzija nešto kraća nego što sam inicijalni planirao da je napišem, ali zaista ovde nema potrebe reći više od ovoga što ste pročitali iznad. Neki Total War puritanci među igračima će sasvim sigurno ovoj igri zameriti manjak nekih strateških i taktičkih opcija i to što je preveliki fokus na herojskim karakterima i u bitkama i u diplomatiji, ali mi mislimo da je to dašak svežeg vetra u serijalu koji neretko preti da deluje kao jedno te isto, tako da vam savetujemo da samo date malo vremena i prilike igri, i kad vas uvuče, ako ništa drugo, zbog svoje lepote, zaljubićete se i nećete želeti da je pustite. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupila SEGA/Computerland The post REVIEW: Total War: Three Kingdoms appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Da li ste ikada poželeli da budete glavni junak u nekom filmu punom pucnjave, drame i holivudskog šmeka? Da se borite za ono do čega vam je stalo, a da pritom to sve ne bude gluma, već da zaista imate osećaj da odlučujete o nečemu. Jeste? Onda je jedan najboljih načina za to da nabavite sebi upravo ovu igru i Playstation VR, pa kroz svet virtuelnih igara uskočite u čizme Rajana Marksa, elitnog vojnog specijalca. Ukoliko ste ponosni vlasnik Playstation VR uređaja, a sve vreme imate osećaj da ni jedna igra koja je do sada objavljena ne koristi pun potencijal vašeg ponosa i dike, možda će vam ova igra promeniti tok razmišljanja. Na početku, vredi napomenuti da je Blood and Truth inspirisan mini igrom “London Heist” koju ste mogli da probate u okviru naslova “VR Worlds”. Sličnosti će biti vrlo upečatljive već pri samom početku, tako da i niste znali odakle se vuče inspiracija, to biste primetili „na keca“. Od uvodne muzike, pa do prvih kadrova i same mehanike igre, sve deluje poznato. A ako vam ni to ne bude dovoljno, pregršt easter egg momenata će svakako potvrditi vaše sumnje. Kad već pominjemo mehaniku, ona je gotovo pa preslikana iz London Heist, uz jednu malu, ali bitnu promenu -sada možete i da se krećete. Ne baš slobodno, ali ne baš ni kao Ceca sa nanogicom… Naime, pogledom prema lokaciji gde postoji marker i pritiskom “move” dugmeta na “move” kontoleru, vaš karakter će samostalno odšetati do zadate destinacije. Što je, moramo priznati, jako lukavo rešenje iz više razloga. Prvi i osnovni razlog? Na ovaj način je izbegnuta potreba za komplikovanim komandama. Drugi razlog je još bolji, a znači da ćete ovako moći lakše da se fokusirate na pokrete glave, što će vam stvarati mnogo manji osećaj vrtoglavice u akcionim momentima. A treći razlog je to što će vam ograničiti istraživanje i usmeriti vas na ono što je najbitnije, a to je priča. Ono što je takođe jako kul, jeste gomila zezalica, poput onih u London Heist (navikli ste se verovatno do sada sa ovim upoređivanjem). A koje će učiniti da se osećate kao da ste zaista u prisutni u tom virtuelnom svetu. Zezalice poput pištaljki, cigara, sprejeva, figurica… Dakle, čak iako niste sudija i pasionirani pušač, slobodno svirnite koji prekršaj ili povucite neki dim (jer, bez brige, nema katrana i nikotina). Što se tiče drugog najbitnijeg elementa igre, a to je naravno akcija, ništa se ne brinite, jer ona je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Na raspolaganju imate toliki broj različitih vatrenih oružja, da je jako teško pronaći monoton momenat u igri. Osim oružja, biće tu i dodatne opreme, u vidu raznih bombi i eksplozivnih naprava, a ono što bi možda trebalo posebno naglasiti, jeste “toolkit” koji ćete koristiti u momentima kriznih situacija, ili kada budete morali da zaobiđete neku zaštitu. Mehanika kod korišćenja ovih alatki je posebno zanimljiva, a kako tačno to izgleda, ostavljamo vama da sami otkrijete. Priča u smislu scenarija je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Uostalom, ukoliko ste očekivali Šekspira, prvo pokušajte da se setite nekog golog akcionog filma sa vanserijskom pričom. Da, slažemo se da i nisu naročito česti… Kvalitet grafike je dosta dobar, određene probleme vam može praviti sporije učitavanje tekstura, ali na svu sreću to se neće tako često dešavati da bi moglo da vam pokvari celokupni doživljaj. Ono što bi moglo da vam zasmeta u određenim situacijama, jeste loša početna kalibracija pozicije vašeg karaktera i osećaj loših proporcija predmeta i likova, što pomalo utiče na celokupnu atmosferu. Dok se ne naviknete i prepustite svim onim dobrim elementima igre, da vas zamađijaju poput kvalitetnog holivudskog specijalnog efekta. Dakle, Blood and Truth predstavlja jako dobru zabavu za ljubitelje akcionog žanra, a i svakako jedno osveženje u virtuelnom svetu PlayStation igara. Ukoliko imate priliku, svakako vam savetujemo da je probate. Jer šta može da pođe naopako kada nosite kacigu za VR i slušalice u ušima, besomučno mlatarajući palicama po sobi? Dokle god je televizor osiguran od iznenadnih udaraca uživljenih VR igrača… AUTOR: Miloš Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony The post REVIEW: Blood and Truth appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Rage 2 je nastavak jedne od zaboravljenih igara studija id Software, koja nije najbolje prošla na tržištu, primarno zbog svoje kratke priče i velikog broja tehničkih problema koje su je mučile. Nova instalacija ove franšize pokušava da ispravi sve greške, i baci igrače u jedno zabavnije okruženje od tadašnjeg, koje u velikoj meri na prvi pogled podseća na neku mešavinu DOOM i Mad Max naslova, igara koje su „sasvim slučajno“ razvijane od strane dva tima koja rade na samom RAGE 2. Pravo je pitanje – da li uspeva u tome? Igra vas baca u post-apokaliptični otvoreni svet i perspektivu prvog lica, očekujući od vas da krenete da rešetate sve što vam se ne svidi na prvi pogled. Kako se nadovezuje na veoma zanimljivu pozadinsku priču prve igre, RAGE 2 pokušava da nastavi priču o Autoritetu. Ovoga puta General Kros, ljut na sve normalne ljude što nisu prihvatili njegove planove za evoluciju čovečanstva, diže se iz podzemlja sa svojim mutantima i kreće da ubija sve što vidi, slagalo se sa njim ili ne. Vaš zadatak jeste da ga u tome sprečite, nadenuvši rendžerski oklop na sebe i dobijajući kibernetičke moći koje taj oklop nosi(čitaj između redova – Crysis). Priča ne odlazi u nešto dublje detalje od ovih, i drži se nekog ne preterano originalnog narativnog toka. Ovo bi primarno bio problem, da RAGE 2 nije igra čiji fokus svakako i nije na priči, ali ovde narativ vrši funkciju koju treba da vrši i to čini sa prolaznom ocenom. Glavni lik je malo iritantan, bilo da ste izabrali muškog ili ženskog lika, dok se sporedni likovi verovatno dobrom delu ljudi neće svideti, ali iako detinjasto napisani, nekako uspevaju da se lepo uklope u svet u kojem ste se našli i doprinose atmosferi igre. Dečije fore, luda i uvrnuta okruženja i ponašanje likova tipično za sumanute post-apokaliptične svetove ipak ne odmažu celom iskustvu u kraćim pauzama od vozikanja po mapi i potpunog uništenja. Glavni adut kojim RAGE 2 maše jeste prezabavan gejmplej, kada dođete do njega. Puškaranje, skakanje, korišćenje svojih kibernetičkih moći i potpuni adrenalin i brzina tipični za DOOM i slične FPSove. Oružja se ponašaju u skladu sa svojim klasama, a možete trošiti iskustvene poene i resurse na nekoliko različitih načina, bilo na njihovo unapređivanje, ili na unapređivanje vozila i otključavanje novih kibernetičkih moći. Vožnja je zabavna, iako tokom nje se najviše vidi ispraznost sveta u kojem se nalazite, s obzirom da su zone između naseobina i kampova puste, a AI će se retko pojaviti da vas pojuri u tim vozačkim sesijama. Sve to malo oduzima od utiska tog divljeg opasnog sveta tamo napolju van gradova. Van toga, vozačke borbene sekvence umeju biti prezabavne, i iako ne dobijate previše opcija za budženje vašeg vozila, uprkos tome što postoji nekoliko zanimljivih oružja za ista, svakako su lepa promena od borbe na nogama. Osim glavne priče, RAGE 2 ima i nekoliko zanimljivih sporednih aktivnosti, kao što su trke vozilima, arene i određene sporedne priče. Sve to ume varirati u kvalitetu, ali ima nekih dosta zabavnih stvari koje dodaju na inače kraće trajanje glavne priče od oko 11-12 sati. Za AI protivnike se ne može reći da su nešto preterano inteligentni i da predstavljaju veći problem, osim na Nightmare težini, ali rade posao dovoljno dobro, tek toliko da ne budu iritantno glupi ili previše jaki. Grafički, igra je pogodak i promašaj istovremeno. U otvorenim okruženjima izgleda prelepo i dizajn samog sveta je odličan i vapi za istraživanjem(dok ne postanete svesni njegove ispraznosti), dok sa druge strane, neke unutrašnje lokacije često mogu prikazati mutnije teksture i budu predmet ponavljanja. Oružja, vizuelni efekti i facijalne animacije likova su takođe prilično dobre, kao i generalno animacije cele igre. Nažalost, pogon u kojem je igra pravljena zjapi od tehničkih poteškoća i teško se suočava sa inače veoma agresivnim koloritom igre i veoma izraženim osvetljenjem. U momentima kada radi, igra izgleda vrhunski, ali svakako može oduzeti na iskustvu prilikom naglog pojavljivanja tekstura, treperenja osvetljenja i generalno čudnog izgleda igre u nekim momentima. Tu se javlja i problem optimizacije cele igre, pošto na konzolama one rade u Full HD rezoluciji, ali nekad čak i na PS4 Pro konzoli broj slika u sekundi može padati lako ispod 50, što za igru koja poseduje toliko grafičkih bagova u momentima i nije baš za gledanje kroz prste. Na računarima je nešto bolja situacija, ali će vam i dalje biti potrebna solidno jaka mašina za rezolucije više od 1080p. Muzička podloga je vrhunska, a numere koje inicijalno podsećaju na DOOM, ipak više idu u industrijske vode. Synth i gitarske deonice zvuče sjajno i odlično nabijaju adrenalin. Glasovna gluma je pristojna, pogotovu kod sporednih likova, dok, nažalost, kod glavnog lika performans nije baš najbolji i ume zvučati monotono. Srećom, vaš lik ne govori previše tokom igre. Zvučni efekti su na mestu i sve zvuči baš kako treba da zvuči, od eksplozija koje pršte na sve strane, preko zvuka oružja, do besnih motora vozila i opšteg haosa na ekranu. Na kraju se vidi da RAGE 2 pokušava da nadmaši svog prethodnika koji nije baš visoko postavio lestvicu, i delimično uspeva u tome. Uprokos svim svojim manama, iza, nažalost loše iskorišćene, pozadinske priče sveta i vašeg lika, krije se jedno prezabavno iskustvo koje svakako najviše briljira u svojim borbenim momentima. Iako vam neće pružiti neku dugotrajniju zabavu, RAGE 2 bi svakako trebali da probate, pogotovu ako ste ljubitelj brzog FPS-a i adrenalinske akcije(u slučaju da možete da ga poterate ili vam ne smeta povremeni pad performansa na konzolama). AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Rage 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Da odma spomenemo ono sto je veoma očigledno, da ovo je ekstremno slično kao Left 4 Dead, ali ipak ima dosta novina, koje bi zapravo bile odlične da su bile ubačene u treći deo pomenutog serijala. No, za razliku od većine drugih klonova, World War Z je zapravo iznenađujuće zabavan. Priča se odvija obliku 4 potpuno nepovezane epizode, koje se dešavaju na 4 strane sveta. I u svakoj od njih ćete kroz nekoliko misija voditi jednog od četiri karaktera. Epizode su sasvim jedinstvene i prikazuju nekoliko grupica ljudi koji na različite načine pokušavaju da se izvuku i spasu od šetajućih horda zombija. Ovim se drastično razlikuje od tempa koji je Last 4 Dinner imao u svojim epizodama, što nije ni malo loše i time daje priliku da se drastično menja postavka, lokacija i čak zanimljivi likovi. I naravno, ovo daje mogućnost da se vremenom vrlo lako doda sve više i više epizoda. Na prvi pogleda bi mogli da kažemo da je isti kao u Light 4 Darkness, samo iz trećeg lica. I bili bi u pravu, igra sasvim bez ikakve trunke srama nosi i prikazuje ovu odliku, ali takođe dodaje i neke svoje opcije u ovaj mix. Tako da mogli bi prvo da pomenemo ono što je isto. World War Z je kooperativna igra za do 4 igrača, ili kolko vas već ima, plus kompjuterski kontrolisani likovi, koji su zapravo solidno inteligentni, i koji imaju cilj da u svakoj misiji dođu do sledeće bezbedne zone i usput obave svakojake zadatke, pobiju zombije i prežive. Osim običnih zombija imamo i specijalne, baš kao i u Lost 4 Dreams, samo imaju drugačija imena i manje ih je nego u pomenutom naslovu iz kog uzima inspiraciju. Mali problem koji ovde imamo je da se ti specijalni zombiji veoma malo razlikuju od običnih, tako da će vam konstantno biti teško da ih zapazite u moru drugih. I kad kažemo more zombija, to ozbiljno i mislimo, i tu krećemo sa popriličnim razlikama koje ovaj naslov donosi. Iako ćete birati jednog od četiri lika, takođe ćete birati i jednu od 6 klasa koju ćete uz lika igrati. Svaka klasa će biti specijalizovana za nešto, i donositi poprilično bonusa vašem timu, a te bonuse ćete sami birati i otključavati. Drugu stvar koju ćete moći da unapređujete su sama oružja, i što više budete koristili određeno oružje, to ćete pre moći da ga unapredite. Oba ova sistema donose mnogo više opcija za podešavanje vašeg ličnog stila igranja nego što je to ikad bilo u Love 4 Dice serijalu. Mana ovog sistema je da ćete po završetku svake misije dobiti uvek isti broj poena, korišćenih za otključavanje i klasnih veština i poboljšanja za oružje. Broj poena je ok u početku, ali postane poprilično mali ako imate ideju da otključate sve što igra nudi, osim ako ne podignete težinu. Glavna promena, što se samih misija tiče, je da kad dođete do neizbežnog dela gde trebate da stanete i branite lokaciju od mora zombija da ovde dobijate mogućnost postavljanja zamki i dodatnog statičnog naoružanja kako bi ih što brže odstranili. Grafički, igra predstavlja drastično bolji prikaz lokacija, zombija i samih likova nego što je to bilo u Late 4 Date serijalu. A ono što predstavlja najveće iznenađenje, je sama animacija i kretanje zombija, koji će se bukvalno gurati i preturati jedni preko drugih da dođu do vas, kao ogromni talas mesa i tela. Muzika je dobra, a za glasovnu glumu su se takođe stvarno potrudili da odrade kako treba. Igra ima sasvim dobrih šansi da postane veoma popularna, ali je za sad guši gomila grešaka koje se mogu desiti tokom bilo koje od misija, i do te mere pokvariti istu da nećete moći da je završite. Kao online kooperativna igra drugi ogroman problem joj je veoma teško konektovanje sa drugim igračima i pristup serverima. A na sve ovo možemo dodati i to da je sam broj ljudi koji igraju ovo trenutno poprilično nizak. World War Z, baziran više na istoimenom filmu nego na knjizi, i sasvim ponosan na to što uzima ogroman broj stvari iz Less 4 Days serijala, predstavlja zapravo veoma zabavan naslov uz koji vrlo lako možete izgubiti sate igranja. Ukoliko imate društvo koje voli ovaj tip igara ili pak želite novo iskustvo u napucavanju zombija, onda definitivno treba da pokupite ovaj naslov. U suprotnom je možda bolje da se sačeka da izađe još epizoda ili bar poveća broj igrača posle neke rasprodaje igre. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive The post REVIEW: World War Z appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Francuska revolucija je jedan od onih perioda u istoriji koji nije baš preterano pokriven industrijom video igara. I dok muzika, film, pa čak i stripovi imaju svoje franšize (heh, franšize) koje su smeštene u revolucionarnu Francusku, gejming industrija se baš i nije bavila ovim živopisnim periodom ljudskog ubijanja, uz naravno izuzetak AC: Unity. I dok smo u pomenutom naslovu tukli, ubijali, smeštali, špijunirali i još koješta, u ovoj igri radimo sasvim drugu stvar. Sudimo otimačima, batinašima, sitnim i krupnim prestupnicima, špijunima i neprijateljima države. Da, igra nas stavlja u cipele i periku sudije „Francuskog građanskog suda“ u periodu revolucije. Naravno, sam sudija je veoma živopisna osoba, ljubitelj kocke i alkohola, koji ne preza da pijan dođe u sudnicu, a onda se ispovraća u hodniku i obriše facu zastavom. Fenomenalno… I dok on tako balansira u sudnici između zadovoljstva rulje i revolucionara, stvari kod kuće su mu takođe na ivici. Ženi se ne sviđa život sa kockarom i alkoholičarem. I razumljivo je da nerado i bez uživanja ispunjava bračne obaveze. Stariji sin se otima kontroli dok ni otac nema razumevanja za sinovljevo ponašanje, a još manje za rad u sudnici. Jedina svetla tačka mu je mlađi sin koji ga obožava kao super-heroja. I tako dan za danom pred porotom se pojavljuju prestupnici, od kafandžije koji razvodnjava alkohol, do oficira koji je izdao naređenje da se puca u masu. Na vama je da pročitate slučaj, pregledate dokaze i na osnovu toga otključate pitanja koja ćete postaviti nesrećniku koji je na optuženičkoj klupi. A od toga koliko ste pitanja otključali zavisi kakvu će kaznu zahtevati porota. Naravno, vi kao sudija se uvek možete oglušiti o to i doneti odluku po sopstvenom nahođenju (samo su tri odluke dostupne, giljotina, zatvor, sloboda), ali od toga vam zavisi reputacija sa građanima i sa revolucionarima. A kada vam reputacija padne na nulu, možete da ostanete bez posla, a bogami i bez glave. To je u principu glavni deo gejmpleja. Pročitate slučaj, pogledate dokaze i na osnovu toga, povezujete događaje, objekte i lica sa motivima, prilikama, naravi i još koječime. Za svaki dobro povezan par dobijate jedno otključano pitanje koje možete da postavite optuženom. Posle dozvoljenog broja promašaja mini igra se završava i vi ostajete sa onoliko pitanja koliko ste otvorili. Što manje pitanja, to je slika “optužnice” opskurnija i teže vam je da doneste odluku. Što je odluka nategnutija, dobijate manje reputacije sa jednom, a gubite više sa drugom frakcijom. Reputacija je resurs na koji morate konstanto da pazite, jer od toga vam zavisi i posao, a bogme i život. Pronaći balans, po cenu da se nekada donese i presuda mimo porote, je ključ. Naravno, što ste bolji u rešavanju slagalice sa pitanjima biće vam lakše. Ali, nekako je uvek napeta atmosfera i posle nekog vremena će vam se uvući u kosti strah od sopstvenog linča. Pogotovo što ne znate kako će se igra završiti, odnosno da li ćete se i sami naći pod giljotinom. Osim avantura u sudnici, imate i avanturu u familiji. Svako veče posle posla su vam dostupne familijarne aktivnosti, koje služe da izgrađujete svoj odnos sa ukućanima koji vam i te kako može kasnije dobro doći. Da li ćete čitati priče deci ili voditi ženu u operu, na vama je. Samo, kao i u sudnici, vaša odluka ne može sve da zadovolji. Mane. Eh mane. Pa ima ih. Generalno, ovakav tip igara pati od boljke da brzo postaje dosadan ako vam se tematika ne svidi ili ako vas ne uvuče dovoljno u atmosferu. Atmosfere ovde ima, ali veliki problem je što se sva interakcija odvija stripovski. Nema glasova, nema vike u sudnici, jedino kada imate zvuk kao elemenat gejmpleja, jeste kada se odvijaju međuscene. Druga stvar je grafika. Cela prezentacija je “trouglasta” da ne kažem poligonalna, i preovlađuju žućkasto-braon nijanse, koje doprinose sveopštoj tmini. Kapiram da je ideja da se prenese doživljaj krvi i paljevine, ali ništa ne bi falilo da je paleta boja malkice šira. I za kraj, velika mana je što ovu igru ne bih preporučio nikome mlađem od 18 godina i svakako nikome ko nije bar malo upoznat sa istorijom francuske revolucije, jer postoje određene nedoslednosti koje će samo pravi poznavaoci umeti da otkriju. Svestan sam da sam ovim možda u startu odbio određeni deo populacije od igranja, ali možda je i tako bolje. Jednostavno, revolucije nisu za svakoga i ne ume baš svako da ih svari na pravi način. AUTOR: Borislav Lalović Igru za potrebe opisa ustupio Klabater The post REVIEW: We. The Revolution appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Priča, građenje sveta, razvoj likova, pa na kraju gejmplej, je nekako meni bio redosled ocenjivanja igara. Još od starih dobrih LucasArts point-and-click avantura, a i ranije, priča je polako preuzimala jedan od glavnih elemenata igara. Priča čini igru, gejmplej vas zadržava u njoj. VA-11 HALL-A: Cyberpunk Bartender Action je jedna fenomenalna priča, ispričana kroz veoma svedeni gejmplej, ali me je ostavila bez daha. VA-11 HALL-A je omanji bar u distopijskoj cyberpunk budućnosti, a vi ste Jill, vesela i pametna šankerka, koja je vešta u pravljenju koktela, ali u i razgovorima sa ljudima, što su realno i dve ključne veštine koje barmen mora da poseduje. Elokventna Jill će se susretati sa raznom klijentelom i uticati na njih kako razgovorima, tako svojim koktelima. Žanr u koji bih mogao da smestim ovu igru je neka malo naprednija vizuelna novela (kao Doki Doki npr.). Pored ogromne količine dijaloga i pisanog teksta, zapravo ćete imati i neku vrstu gejmpleja, koji, iako monoton, dosta utiče na to kako se razvija priča i kako mušterije reaguju na vas. Pošto je poenta igre da pričate sa svim mušterijama koji vam dođu, uglavnom će vam naručiti neko piće koje ćete morati da smućkate. Neke mušterije znaju šta žele, dok neke vam daju samo opis ili raspoloženje u kom su, i iz toga morate da proučite koji koktel bi bio najbolji. Jill onda ima svoju knjigu recepata, podeljenu po kategorijama, gde traži najbolje koktele za mušterije. Svaki recepat ima svoje sastojke koje sipate u šejker, i pazite na sve detalje, kao što su led, količina svakog sastojka, da li se mućka ili blendira itd. Sam gejmplej nije komplikovan, ali on služi samo da vas malo odvoji od fenomenalnih dijaloga, koji su ipak suština igre. Igra je animirana mešavinom retro grafike i anime stila u sajberpank svetu i developeri su se izuzetno potrudili da lepo prenesu ovu eventualnu distopijsku budućnost. Od početka znate da su korporacije preuzele svet, da veštačka inteligencija pravi probleme, ali i da svi ljudi imaju svoje svakodnevne probleme i vode svoje svakodnevne živote. Ono što krasi ovu igru je world building i vezivanje globalne slike sa ljudima i njihovim problemima. Jill je tu da sasluša svaku mušteriju, kao pravi šanker, a svaka mušterija ima izuzetno zanimljive priče. Od arogantnog vlasnika žute štampe koji misli da je najbitnija osoba na svetu, preko hakerke koja ima problema da nađe sebi pravu osobu, androidi koji su prostitutke, član elitne jedinice koja vrši opresiju nad stanovništvom… Neke mušterije će čak komentarisati muziku koja se pušta sa džuboksa, a koji vi kontrolišete. Ceo ambijent ove igre je fenomenalan i izuzetno imerzivan. Za vizuelnu novelu, VA-11 HALL-A kreira izuzetnu atmosferu i osećaj odličnog cyberpunk univerzuma. Ako volite odlične priče, odličan world building, odlične filozofske teme, a nije vam toliko bitan gameplay, VA-11 HALL-A je igra za vas. Iako nije nova igra, VA-11 HALL-A pristaje Switch biblioteci odličnih igara. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Sukeban Games The post REVIEW: VA-11 HALL-A: Cyberpunk Bartender Action appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Vaporum je veoma zanimljiv dungeon crawler RPG koji je izbačen još 2017. godine na Steam platformi. Skoro dve godine kasnije dobija svoj konzolni port, pa ostaje da vidimo kako je ovaj zanimljivi steampunk RPG ostario. Vaporum ima zanimljiv pristup ovom retro žanru, s obzirom da se vaš karakter iz prvog lica kreće po mreži kockica u stilu stonih RPG igara, pa ćete takvim kretanjem kroz misterioznu kulu prepunu raznoraznih spravica koje žele da vas ubiju budžiti svog lika. Ovakav stil gejmpleja može odbiti ljude koji nisu fanovi ovog žanra, što je ujedno i najveći minus cele igre. Ako zanemarite to, očekuju vas oko petnaestak sati veoma zabavnog gejmpleja. Naletaćete na veliki broj zagonetki koje će postepeno postajati teže i teže, a svodiće se uglavnom na baratanje kutijama koje pritiskaju podloge sa dugmadima, ili sličnim stvarima. Generalno su zanimljive, ali kasnije mogu biti malo frustrirajuće, jer su neke obavezne za dalji progres, a u daljim delovima igre mogu predstaviti izazov. Borba je poprilično bazična, imaćete udarac i blok, odnosno šta god da vam je oružje i štit u drugoj ruci. Vaše iskustvene poene, koje dobijate u vidu misterioznog materijala, trošićete na budženje vašeg Steampunk exo odela, dobijajući nove veštine i spravice koje možete koristiti protiv protivnika, a koje su tehnički ekvivalent magijama. Sve se to dešava u realnom vremenu, a sama veština u borbi se bazira na vašem pozicioniranju tokom napada, izbegavanju protivničkih, balansiranjem skillova i „igranju“ u borbi sa više neprijatelja. Kako se vaš lik kreće po kockastoj mreži, vaši pokreti su ograničeni i zahtevaće dobru koordinaciju, pogotovu jer su okruženja dosta klaustrofobična. Ovakav sistem može malo zamoriti one koji nisu fanovi retro dungeon crawlera, ali svakako predstavlja lep dašak svežeg vazduha koji odudara od modernih standarda. Priča je prezentovana kroz raznorazne audio dnevnike, koji su veoma lepo glasovno odglumljeni. Premisa se sastoji iz vašeg ulaska u misterioznu kulu čije tajne treba da otkrijete kao i šta se desilo sa ljudima koji su u njoj živeli, i sve ovo, uz pomenutu Steampunk atmosferu, odiše tim Bioshock šmekom, koji se ovde odlično uklapa. Igra ima zadovoljavajući kraj i ne ostavlja vas ravnodušnim, doduše veoma je linearna i nažalost i ne pruža vam ikakav izbor manipulacije nad putem kojim će se vaša avantura odviti. Zvučna podloga, čak i van glasovne glume, je sasvim pristojna, iako je ambijentalna muzika bačena u potpuno drugi plan. Ono što je za pohvalu jesu neprijatni i jezivi zvuci kule koji dobijaju najviše pažnje, pa ćete konstantno uz blagu pozadinsku muziku čuti šištanje cevi, šetkanje neprijatelja koji vam prilaze i slično. Kada na sve to dodate da Vaporum nakon dve godine i dalje veoma lepo izgleda, uprkos ne toliko dobroj grafici, i savršeno prenosi estetiku i atmosferu koju pokušava da vam dostavi, teško je zameriti išta više ovoj igri. Animacije, iako bazične što se tiče vaših poteza, ipak rade posao, a neprijatelji, pogotovu oni kasniji, koji će vam davati žmarce i povremeno su ipak dosta bolje animirani. Vaporumov konzolni port je odlično realizovan i kontrolna šema je podjednako dobra, ako ne i bolja na kontroleru. Bez ikakvih grafičkih gličeva i nekih ozbiljnijih bagova, igra je odlično optimizovana. Najveća mana retro dungeon crawlera jeste upravo to što jesu, jer je ovakav sistem pomeranja po mreži kockica dosta specifičan i uprkos tome što je Vaporum odlična igra, teško je preporučiti je nekome ko nije tolerantan ili fan ovog retro pristupa. Ako doduše niste jedna od tih osoba, Vaporum će vam pružiti sate zabave i dati vam ponovo tu dozu Steampunka za kojom patite već neko vreme, a sve to ovoga puta sa kauča na vašem televizoru. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Vaporum appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. U potrazi za jedinstvenim igrama, pošto mi je multiplejer i AAA papazjanija, koja je zapravo jedno te isto, dosadila, naišao sam na Unheard, indie naslov u kojem se čitav gejmplej zasniva na audio komponenti i rešavanjem raznih slučajeva. Igra vas zapravo stavlja u ulogu audio detektiva gde na raspolaganju nemate nikakve dokaze, osim zvuka koji predstavlja komunikaciju između osumnjičenih, a usput imate i mapu prostorija po kojima se oni kreću. Slučajevi se razlikuju od krađe fotografija, dilovanja droge, ubistava i sličnog, a njihova kompleksnost raste sa vašim napredovanjem i rešavanjem slučajeva, pa tako razvijate to detektivsko šesto čulo. Rešavanje jedne misije se odvija tako što dobijate audio fajl koji je potrebno preslušati, sakupiti sve informacije i saznati ko je zločinac, ko saučesnik, a ko je nevin. Isprva sve zvuči jako prosto, ali developeri iz studija NEXT su odlično zakomplikovali igru dodavanjem raznih elemenata. Primera radi, vi rešavate slučaj u kojem morate da otkrijete ko je prvi ukrao sliku, i kod koga je ona na kraju završila. Tu imate oko 6-7 osoba za koje morate otkriti kako se zovu samo na osnovu slušanja, što će od vas zahtevati da traku premotavate i slušate nekoliko puta kako biste sakupili tačne dokaze i identitete ljudi. Kada mislite da ste sigurni koje je krivac, pred vama će se pojaviti polje u kojem trebati staviti neko od imena osumnjičenih. Ako ste pogodili svaka čast, idete na sledeći slučaj, ako ne, onda se vraćate nazad na slušanje. Unheard vas ne vodi kroz slučaj i ne bombarduje vas dokazima, već vi dokaze sami morate nalaziti pažljivim slušanjem i preslušavanjem, praćenjem vremenske linije u audio fajlu koji vam je na raspolaganju. Igra je odlično dizajnirana, pa ćete često sasvim slučajno pronaći neki, naizgled, nebitan element, koji će vam pomoći u rešavanju slučaja. Još jedan brilijantan aspekat ove igre je da je ona urađena u stilu drame, i da je tako pred igračima koji istražuju servirana jedna zaokružena priča, koja pokazuje ne samo suvi zločin sa pravnog aspekta, već i muke žrtava i ono što nagoni kriminalce na zločin. Pošto je sve zasnovano na zvuku, ovaj element igre je i odlično implementiran u igru i odrađen je tako da stvarno imate osećaj da se nalazite u toj prostoriji gde su i osumnjičeni za neki zločin. Igranje slušalicama ne da je preporučeno, već je obavezno, kako biste Unheard iskusili kako valja. Razgovor između osumnjičenih se odvija u raznovrsnim prostorijama, a vi čujete zvuk samo iz one u kojoj se nalazite i ne možete istovremeno pratiti razgovore više osoba u različitim sobama, što dodatno produžava i otežava vašu istragu. Igra takođe traži dosta koncentracije od vas u situacijama kada slušate neki razgovor u gužvi, gde morate tražiti poziciju u kojoj ćete čuti sve što treba ili nešto što je bitno. Grafički nema nešto preterano prikaza, ali su detalji na ekranu izuzetno“čisto” urađeni, sa skicama i prostim animacijama koje neće odvlačiti pažnju igračima. Ipak se radi o igri u kojoj je fokus na zvuku, i tu nema zamerke. Igranje igara se rešavanjem zagonetki je uvek uzbudljivo, a Unheard je definitivno jedna od najzanimljivijih u poslednje vreme, koja vas valjano uvlači u detektivski svet, i pred vas stavlja zadatak otkrivanja krivca, a ujedno je dobro što viđamo višestruke završetke koji dodatno produbljuju igru. Zamerka je ta da je igra dosta kratka, možete je preći za oko 5 sati, i to ako slušate sve razgovore, a možete i za dosta kraće ako ste neki detektivski genije. Pet odličnih poglavlja priče je ipak nekako mršava ponuda igračima, pa se tako nadamo da će developeri uskoro dodati još neki slučaj u ponudi. Od nas imate toplu preporuku za Unheard, igrati ovakvu igru nosi veliku zabavu i ponekada će vas naterati da se dobro počešete po glavi pre nego što okrivite nekoga da je počinio zločin. Nije red da pošaljete nevinu osobu na robiju. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa NEXT Studios The post REVIEW: Unheard appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Znate onaj osećaj panike kada vam se obaveze gomilaju, ispitni rok se bliži, a vi ‘ladite tur za kompom i pokušavate da ignorišete sve predstojeće probleme i govorite sebi: ”Ma sutra ću, ima još fore”? E, Treasure Stack je taj osećaj pretvorio u video igru. Škrinje padaju sa neba, vi svojski pokušavate da ih složite po bojama (plava, crvena, zelena i ljubičasta) ne bi li dočekali ključić i očistili red ili dva i napravili mesta za još škrinja. Vreme leti, padaju i ”demonske” kocke koje vam prave rusvaj, muzika se ubrzava, panika raste, gomilaju se škrinje i ode mast u propast. Novi lik otključan i ‘ajmo Jovo nanovo. Trasure Stack je, prosto rečeno, Tetrisov šareni rođak sa par izmena. Naime, umesto da kontrolišete šarene geometrijske oblike koje padaju sa vrha ekrana, kontrolišete čovečuljka (ili zmaja ili nindžu ili kakvu karakondžulu) naoružanog kukom (ne i motikom) kojom može da grabi škrinje koje padaju sa vrha kule i brzinski ih spusti na dno. Štaviše, vaš čovečuljak može da trčkara po ekranu i skače unaokolo. Za razliku od Tetrisa i njemu sličnih igara, možete da pomerate škrinje čak i nakon što padnu na tlo i time ih organizovati po sopstvenoj želji, što ujedno može biti i vaš spas i propast. Same kontrole su jednostavne za shvatiti, ali je pomeranje škrinja ponekad pipavo, jer vaš lik ne može baš visoko da skoči, što znači da ćete nekada morati da pomerate čitave kolumne ne bi li se dokopali onoga što vam treba. Osnova gejmpleja je veoma jednostavna – spoji škrinju (ili više njih) sa odgovarajućim ključem i uništi red ili kolumnu i očisti prostor. Zvuči jednostavno, zar ne? Međutim, vašem napretku prete ”demonske” kocke koje se, nakon što se napuni ”merač” sa leve strane ekrana, pojave na terenu i prekriju sav vaš mukotrpan trud (kao i, u mom slučaju, opšta panika dok gledam kako se sve gomila i pokušavam da nabodem dugme na tastaturi). ”Otključvanje” škrinje će uništiti sve ”demonske” kocke koje je dodiruju. Takođe, svakih pet poena uklanja po jednu kocku iz ”merača”. Ako ste u škripcu, možete čak kombinovati ključiće istih boja i osloboditi malo prostora. Ako vam se posreći, u spas vam može stići jedan od četiri power-up-ova: mač koji uništava red u kojem se nalazi; nakovanj (koji je meni ličio na pehar) koji uništava kolumnu na koju se postavi; bomba koja uništava sve što je okružuje; šareni ključ koji može da otključa bilo koju škrinju. Nema nivoa, nego se runda završava nakon što poginete, a sakupljeni poeni otključavaju nove likove i kuke. Sami likovi i kuke su, skladno sa piksel stilom, minimalno stilizovani, ali veoma simpatični. Skinovi su, doduše, čisto kozmetičke prirode i nemaju nikakav uticaj na gejmplej, a sakupljanje poena je moguće samo u solo/oflajn modu. Ipak, uprkos tome, uhvatićete sebe kako u četiri ujutro, iako veoma dobro znate da se sutra treba rano ustati, šapućete: ”Fali mi još malo za novog lika, ‘ajde može još jedna runda…” Ili sam možda to samo ja. Kad smo već kod toga, Treasure Stack ima i onlajn kao i multiplejer mod (i to cross-platform) koji autor nije testirao jer je introverta bez prijatelja. Šalu na stranu, za onlajn runde se dosta čeka, jer je taj deo igre još u razvoju i nema puno igrača, tako da se od njega trenutno ne može mnogo ni očekivati, sem da mlatite (ili da vas mlate) ista dva-tri mučenika koji igraju ovu igru. Multiplejer ima tri opcije: season (koji ima posebne nagrade), casual i private. Lokalni multiplejer vam omogućava da sa tri ortaka pravite pičvajz po ekranu i jedni drugima podmećete nogu. All in good fun, of course. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Treasure Stack appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Townsmen – A Kingdom Rebuilt je PC port mobilne igre Townsmen iz 2016. godine. Ova činjenica na prvi pogled može odbiti dosta ljudi, znajući da mobilni port donosi svoja ograničenja i probleme koja su vezana za tržište mobilnih igara. Iako se to odražava u Townsmenu u nekoj meri, HandyGames svoj voljeni city-builder ipak prenosi na PC i nudi sasvim korektnu, iako ne previše inovativnu igru u žanru. Naime, Townsmen – A Kingdom Rebuilt je srednjovekovni city-builder, koji u svom gejmpleju ne unosi ikakve inovacije u žanr, ali većinu postojećih temelja realizuje u dovoljno dobroj meri. Tutorijal u igri će vas kroz šest misija provesti kroz većinu mehanika igre, dok ćete nakon toga imati 26 scenarija na raspolaganju i endless sandbox mod. Igra vas baca u ulogu guvernera malog mestašca u kraljevstvu, gde ćete imati zadatak da se proširite i razvijete svoju infrastrukturu i prosperitet stanovništva kako znate i umete. Igra se drži standardnih dogmi za city-builder žanr i najviše podseća na Settlers i Anno žanr. Gradićete zgrade koje proizvode određene resurse, a pored toga i kuće za vaše stanovništvo, koje ćete slati da rade u istim tim zgradama. Kako budete odmicali dalje, potrebni resursi za dalji napredak industrije i mesta će postati sve kompleksniji, zahtevajući kombinacije bazičnih resursa koje proizvodite. Moraćete voditi računa kako o novcu, tako i o sreći vašeg stanovništva od kojeg uzimate porez, gradeći raznorazne konzumerske objekte zabavnog sadržaja, i snabdevati isto to stanovništvo hranom i vodom. Ovde i godišnja doba imaju značaj, pa ćete tokom zime morati da lovite životinje za hranu, a postoje i vremenske prilike koje mogu uticati na vaš razvoj. Neke od njih su mećave ili suša, gde ćete imati problema sa uzgojem pšenice, dok postoje i pozitivne, kao što je kiša, koje mogu poboljšati uzgajanje biljaka. Vaše stanovništvo ćete ubacivati kao radnike u određene zgrade, a sve izgradnje zgrada se finansiraju iz resursa koji se skladišti unutar vašeg zamka. Nažalost, ovde izranja nekoliko većih problema, koji se tiču veštačke inteligencije vaših građana, koji nekad samo ne rade ništa i stoje u mestu, da bi tek nakon nekog vremena krenuli po resurse i nastavili izgradnju i proizvodnju. Velika je šteta i nepostojanje nekog kompleksnijeg borbenog sistema, jer konflikti sa banditima, koji mogu pljačkati vaše zgrade, se svode na automatizovane kratke sukobe vaših nekoliko vojnika sa njima. Ishod tih borbi je neretko nasumičan, što ume biti iritantno. Postoje i neki drugi događaji, koji su tu da vam malo upropaste inače glatki uspon vašeg malog feudalnog carstva, kao što su bolesti građana i životinja, određene potrebe i zadaci, kao i katastrofe u vidu lavine tokom zime. Townsmen ima i jedan interesantan pristup, gde će razlikovati ženske i muške građane, dodeljujući im različite poslove u skladu sa polom, kada ih dodelite nekoj industrijskoj zgradi. Igra ne poseduje mogućnost rotiranja kamere, što je pogotovu iritantno kada treba da se fokusirate na određenog građanina koji je zašao iza neke zgrade, ili pak samu zgradu, koja je zatrpana u gomili drugih oko nje. Sistem planiranja gradova je ipak dosta pojednostavljen, jer ćete samo pratiti piramidu potrebnih resursa, a pozicije zgrada koje gradite će uglavnom biti najbitnije da budu blizu drugim zgradama koje su deo industrijskog lanca njihovih resursa. Osim toga, neke veće strategije nema, ali Townsmen makar većinu suštinskih city-builder aspekata realizuje na nekom zadovoljavajućem nivou. Grafički, Townsmen se čvrsto drži svog simpatičnog dizajna u stilu crtaća koji baš prija očima, doduše može predstavljati problem nekad kada haos unutar vašeg grada skoči na novi nivo sa masom ljudi i zgrada na ekranu. Animacije nisu preterano detaljne, ali su lepe za oko i vrše svoju ulogu odlično. Zvučna podloga je sa druge strane veoma repetitivna, gde ćete imati nekoliko pesama koje će se iznova vrteti u zavisnosti od situacije u vašem gradu, što ne pomaže s obzirom da zvuče kao neke od besplatnih pesama koje možete naći na internetu. Interfejs je sa druge strane prilično loš i neintutivan za PC port, jer nije doživeo veće promene pri portovanju igre sa mobilne platforme, te je preveliki i loše organizovan. Igra je, srećom, lepo optimizovana, sa većinom bagova već popravljenim u prethodnim pečevima i radiće i na starijim mašinama bez problema, što se i očekuje od originalno mobilne igre. Townsmen – A Kingdom Rebuilt predstavlja jedno lepo odudaranje od stereotipa PC portova mobilnih igara, ali ipak ga krasi nekoliko problema koji su kako posledica lošeg dizajna, tako i ograničenja mobilne platforme. Ne unosi ništa nivo u kompletan city-builder žanr, ali će ipak pružiti ljubiteljima istog laganu zabavu na nekoliko dana, čvrsto se držeći svojih pozitivnih kvaliteta. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Townsmen – A Kingdom Rebuilt appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vizuelne novele su doživele pravu ekspanziju, pre svega one sa anime sekama, ali isto tako dobijamo i one koje imaju nešto dublju priču i smisleniji gejmplej. Upravo takva avantura nam stiže iz studija Dragon Slumber, u kojoj igramo kao specijalista za tehničku podršku i koristimo se raznim kompjuterskim softverom kako bismo rešili probleme ljudima koji se žale na njih, ali se još toga krije ispod površine. U Tech Support: Error Unknown izbor je na vama kako želite da napredujete, da li želite da gradite lojalnost u kompaniji u kojoj ste zaposleni, Quasar Telecommunications, ili želite da steknete neku ličnu dobit ili pomognete višem dobru. U ovom je i osnova igre, da igrači imaju izbora šta će raditi u inače ograničenom okruženju. Pre nego što se dođe do toga, prvo ćete morati da prođete kratku obuku i upoznavanje sa radnim okruženjem. U početku imate proste slučajeve i probleme od strane korisnika, poput toga da im je telefon upao u vodu, da ne mogu pristupiti internetu i slične proste stvari. Vi iz ponuđenog menija možete odabrati predloge kako rešiti problem, a u slučaju da ne možete pomoći, onda preusmeravate mušteriju ka nekom drugom. Kako rešavate žalbe, tako napredujete u firmi, i dobijate više posla i veći pristup sistemu, pa onda možete otkrivati izgubljene telefone, pronalaziti izgubljene podatke, pa čak i ucenjivati mušterije. Negde tokom igranja otkrivate anonimnu grupu hakera kojima se možete pridružiti ili krenuti u borbu protiv njih. Svaki izbor otključava nešto novo po pitanju priče i gejmplej elemenata, a na kraju vas čeka oko 20 raznovrsnih završetaka, što svakako nije malo i nosi sa sobom veliki potencijal za ponovno igranje, ali je ovde, nažalost, sve to dosta linearno. Gejmplej je dosta prost i odmah ćete se navići. Sve kontrole zadajete mišem i to je u suštini kao da koristite računar i ništa drugo. Birate opcije kojima dajete odgovor i rešavate probleme, jedina otežavajuća okolnost je to kako ćete pristupiti igri. Grafički je igra predstavljena kao da ste pokrenuli neki minimalistički operativni sistem, gde upravljate programima, pratite izveštaje vašeg rada i račun u banci, a možete menjati pozadinu ekrana. Zvučna komponenta nije nešto preterano bogata, glasovne glume nema, ali je zato tu kul muzička podloga uz zvuke operativnog sistema. I pored priče i gejmpleja sličnog onom u igri Papers, Please, igra ima dosta mana, počevši od toga da nema objašnjenja za sve i da sami moramo prokljuviti kako odraditi određeni zadatak, tu je i problem što se sve ne odvija nekim ustaljenim tempom već ćete mnogo puta čekati da se konačno pojavi neki zadatak ili da vam se konačno odgovori na poruku. Igra poseduje i dosta bagova, koji dosta kvare iskustvo igranja i izazivaju frustraciju. Ako ste neko ko voli sporiji tempo odvijanja priče i dosta izbora koji vas vode dalje, a pritom vam ne smetaju bagovi i manjak instrukcija, onda je Tech Support: Error Unknown odlična igra za vas, a na raspolaganju vam je i demo kojim možete iskusiti početak igre. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Iceberg Interactive The post REVIEW: Tech Support: Error Unknown appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako odaberete jednu tematiku za video igre vašeg studija, a zatim je provučete kroz svaki žanr koji vam padne na pamet, a pritom zadržite izuzetnu dozu kvaliteta, možemo vas zvati jedino “čarobni i neustrašivi razvojni tim maštovitih igara sa robotima”, ili skraćeno – “Image & Form”. Ja se ne šalim. SteamWorld je počeo kao zabavna “tower defense” igra, da bi me svojom narednom, SteamWorld Dig, bacio u duboke jame robotskog divljeg zapada, i to tako da uživam u tome! Naredni naslov je bio strateška akcija sa robotskim piratima u svemiru. Nešto kompletno drugačije, a još uvek zarazno i kvalitetno. Povratak u akcionu platformu istraživanja kroz SteamWorld 2, bio je jedini put kada se studio vratio istom žanru. Ali zato kroz, u svakom smislu, proširenu i obogaćenu igru. Zato sada, kao nastavak istraživačkog puta kroz kvalitet i žanrove video igara, pred nama je najnoviji naslov maštovitog studija – SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech. U pitanju je naravno žanr u kom se još uvek nisu oprobali – potezni RPG. Igra je, kao i prethodni naslovi serijala, smeštena u svet kojim vladaju simpatični paroroboti. Ovaj put nemamo temu divljeg zapada ni svemirskog gusarenja, već doba viteštva i čarolija (ideju srednjeg veka koju su nam filmovi i igre davno prodali). I ovo je kombinacija koja ponovo, iz nekog neobjašnjivog razloga, odlično funkcioniše. Verovatno pre svega zbog doze humora i pažljivo dizajniranih i osmišljenih likova, koji olakšavaju uplovljavanje u ovaj neobični, alternativni univerzum. Iako su i dosadašnje SteamWorld igre imale priču bar toliko da daju cilj igranju i drže celu konstrukciju sveta da se ne raspadne, ovde priča ima mnogo veći značaj. Što možda i jeste očekivano, jer je u pitanju potezni RPG. Žanr koji skoro nikada nije manjkao sa zanimljivim pričama… A priča koliko god bila interesantna, bila bi čist prosek da nije prožeta živopisnim i zaista originalnim likovima. Likovima koji su toliko laki za zavoleti, da čak ni povremene omaške u scenariju ili usiljen humor, ne mogu da poljuljaju njihov status, jednom kada ih zavolite. U tom pogledu, ne odmažu ni grafika i muzika, koji su zaista dva odlična elementa ove igre. Dok je grafika očekivano dvodimenzionalno, rukom crtano, šareno i detaljno parče ukusne igračke torte, muzika je ta koja uokviruje prezentaciju odmerenim aromama. Teme se retko ističu, ali kao celina, muzička podloga završava itekako zadovoljavajući posao. Kao jezgro igre, koje ka sebi privlači sve te likove, dizajn, muziku i priču, nalazi se potezni gejmplej. Gejmplej koji, slobodno mogu reći, predstavlja najdublji i verovatno najkvalitetniji element ove igre. Svaki od likova sa sobom nosi osam karata sa potezima. Na početku svake borbe, ove karte se mešaju i igraču se dodeli šest komada. Ukoliko vam se karte ne dopadaju, imate pravo da zamenite maksimum dve karte za neke od narednih, nasumično odabranih. Moguće je odigrati najviše tri karte po potezu. A ukoliko tri odigrane karte pripadaju istom karakteru, bićete nagrađeni i predefinisanim, četvrtim potezom koji je određen oružjem koji taj karakter nosi sa sobom. Ukoliko želite da odigrate manje od tri poteza, i to je moguće. A neki od njih imaju i dodatne karakteristike, ukoliko se odigraju odmah nakon karte određenog saborca, čime nastaju specijalni komboi. I dok sve ovo zvuči kao neiscrpna riznica mogućnosti i strategija, i tu postoji određena caka koju možete da uvidite već u prvih sat vremena igranja. Ova igra vam možda pruža mnogo, ali na vama je da izaberete samo delić njenih sadržaja za dati momenat. Tako je nasuprot mnogim likovima koje je moguće kontrolisati, u tim dozvoljeno ubaciti maksimalno troje. A bez obzira što svaki od njih poseduje desetine raznovrsnih karata odnosno poteza, u borbu dozvoljeno poneti samo po osam pažljivo probranih. S tim na umu, ukoliko niste neko ko voli da pažljivo planira svaki svoj naredni potez i često menja strategiju, pristup i alat s kojim kreće u boj, verovatno vas neće oduševiti mehanika koja vas konstantno tera da birate šačicu boja u jednoj zaista kvalitetnoj i obimnoj paleti. SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech je šarmantna, zarazna i u celini kvalitetna igra, koja možda i nije savršena, ali je jako teško uperiti prstom na njene mane. Ukoliko je vaša potraga usmerena na lep dizajn i grafiku, dubok strateški gejmplej ili zabavnu priču, onda ova igra ima upravo sve što vam treba. No, ukoliko ste neko ko i u ovoj količini kvaliteta, traga za nedostacima, bojim se da nemam savršen odgovor. Jedini nedostatak igre je osećaj da nešto nedostaje. Iako nekad najveća mana od svih, jer je svakako najteže ispraviti nešto čega nismo ni svesni, u ovom slučaju je u pitanju sitnica koja nikako ne bi trebalo da vas odvrati od igranja. SteamWorld Quest je odličan naslov koji niko ko je već uplovio u njegov svet i tamo pronašao ono što je tražio, ne bi smeo da propusti. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Image & Form The post REVIEW: SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Outward je možda jedna od najtežih recenzija koje sam ikada pisao. Da napomenem, meni se igra lično nije dopala, ali nisam hteo da dozvolim da moje loše iskustvo sa igrom utiče na generalnu ocenu i samu recenziju. Outward je RPG iz trećeg lica, koji vam od početka stavlja do znanja da se nikako neće mešati u vašu avanturu. Igra kompletno ignoriše bilo kakve putokaze i daje vam potpuno otvoren svet da ga istražite i preživite u njemu. Igru počinjete kao obična osoba, čija porodica je dužna novac i na vama je da otplatite dug, inače gubite svojinu. Samim tim, krećete van grada da pokušate da nekako skupite novac i tada vam se otvara čitava avantura. Kako priča napreduje, tako vam se otključavaju novi questovi i frakcije, kojim možete da se priključite. Priča sama po sebi je generalno ok, ali ništa specijalno ne mogu da kažem da mi je ostavilo utisak. Outward se više ogleda u istraživanju zona i preživljavanju. Ovde već počinje igra da mi se ne sviđa. Kako sam upalio igru, ona mi je ponudila tutorijal i ja sam naravno prihvatio, jer sam jedan od onih muškaraca koji čitaju uputstva za nove uređaje (šonja!). Tutorijal me je poprilično iznenadio, jer je ogroman i interaktivno pruža dosta informacija, od borbe, preko HP, Mana i Stamina barova, do mehanika preživljavanja. Tokom igre, bićete gladni, žedni i možete imati dosta raznih negativni statusa, kao što je otrov ili slično. Ja ne volim ovakav tip survival igara, ili uopšte survival igre generalno, pa mi je ova mehanika mnogo smetala. Istina, glad i žeđ se nisu praznili brzinom munje, i posle nekog vremena prestao sam da vodim i računa o tome, ali me je inicijalno mnogo nerviralo. Razumem da je to deo imerzije za RPG, ali po mom mišljenju, to je previše. Tokom igre, često ćete morati da kuvate, i moram da priznam da je kuvanje generalno zabavno, jer imate pregršt recepata da skupite ili da eksperimentišete. Kao i u svim RPG igrama, razna hrana vam daje različite efekte, ali, ako napravite bućkuriš, postoji i šansa da se otrujete. Ono što vas takođe čeka u igri je ogromna količina trčanja bez bilo kakvog teleporta. Quest na kraju mape? Trči. Umro? Trči. Ja kapiram da to spada u survival deo igre, ali s obzirom da na putu ima jako malo stvari da se radi i vrlo mali broj neprijatelja ili bilo kakvih interakcija, ovo trčanje je poprilično besmisleno. U igri kao što je Skyrim, trčanje je takođe bilo neophodno, ali ste uvek mogli da naletite na nekog interesantno NPC-a ili neko dešavanje u kom možete da učestvujete. U Outward, to je retkost. Neki questovi imaju vremensku komponentu i zahtevaju da budu završeni do određenog vremena. Ako tajmer istekne, quest propada i to utiče na kraj igre. Ova mehanika je interesantna u teoriji, ali vas dosta ograničava ako želite da istražujete, a da se ne fokusirate na questove. Mislim da je ovo manje-više uslovljavanje igrača. Ono što Outward radi odlično je raznovrsnost oružja i opreme. Igra ima brdo setova, brdo različitih tipova oružja i magija. Većinu oružja možete da napravite sami, putem bazičnog krafting sistema. Postoje tri škole magija, Elementarna, Šamanska i Magija Runa. Svaka je unikatna i interesantna na svoj način, samo igranje maga ima jedan problem – svaki put kad pojačate Manu, gubite HP i Staminu. Iako ovo ima smisla, dosta se uskraćuje neki hibridni build, pa vas više tera da se fokusirate na jednu klasu. Da razjasnim, hibridi su i dalje mogući, samo sa velikim kompromisima. Borba sa oružjem je ok. Samo ok, ništa specijalno. Svako ručno oružje ima par različitih tipova napada koje ćete vrteti tokom igre, ali će brzo postati monotono i nemaštovito. Neprijatelji su raznovrsni doduše, tako da je dobar osećaj svaki put kad naletite na nešto novo, jer morate da primenite drugačije stilove. Grafika je takođe samo u reonu gorepomenutog „ok i samo ok“. Istina, igru je razvila indi kompanija, ali mi se čini da su mogli da se još potrude na dizajnu, jer ispod svega postoji stil koji se bori da izađe, ali je pokopan bazičnim teksturama. Igra ima i brda tehničkih problema, koje će se, nadam se, pokrpiti ali većina bagova na koje sam naleteo su poprilično ozbiljni . Ipak, što je jako važno, ni jedan mi nije unazadio progres, samo su me terali da nađem neke druge načine da ih zaobiđem. Outward je prosečan survival RPG, koji ima svoje mane i prednosti ali se meni lično nije dopao. Ovo je igra za niša publiku, koji ne vole da budu držani za ruku, koji vole survival elemente i kojima beskonačno trčanje nije ulaz u dubine ludila i pokolebane psihe, kao što se meni desilo. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Deep Silver The post REVIEW: Outward appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Kada je čovečanstvo bilo u najvećoj dilemi, ne mogavši da se odluči da li radije treba igrati video-igre ili čitati knjige, u pomoć je uskočio tek izrođeni žanr – vizuelni romani. Verovatno 99% ukupne količine ovih tekstualnih video igara potiče iz Japana, zemlje beskrajnih priča i ljubavi prema crtežu i animaciji. Pa tako i naslov pred nama… Our World is Ended. (tačka je deo imena, nije lapsus) je upravo igra ovog žanra video-igara. Žanra koji nikada nisam u celosti kapirao, jer sam izgleda prespavao momenat kad je čovečanstvo bilo u dilemi između knjiga i igara, pa me je tako istovremeno i zbunjivao, ali i slabo držao pažnju. Međutim, kao igračkom štivu koje ne traži veštinu od igrača, a pruža dovoljno interaktivan, vizuelni narativ, ovaj pravac među igrama i te kako zaslužuje moje priznanje. A i poštovanje. Za potrebe ove recenzije, hajde da “visual novel” podelimo na “visual” i “novel”. Tako se čini nadasve ispravno… Vizuelno, igra izgleda odlično. Od dizajna, pa do crtačke prezentacije, sve je prepuno boja i ekspresivnih crteža. Likovi su prepoznatljivi i svaki za sebe, a postavka i okruženje nude dovoljan broj varijacija da mogu lako da drže pažnju igrača. Kompletan doživljaj prati kvalitetna muzika, a glasovna gluma je pravi primer vrhunskog glumačkog umeća. Glumci su bez greške, odradili sjajan posao i ušili u samu dušu svakom od likova. Osim standardnih opcija koje možete pronaći u svakoj igri ovog tipa, kao što je recimo automatsko skrolovanje teksta i njegovo uklanjanje sa ekrana, prisutne su i sve ostale postavke koje bi vam ikada mogle biti potrebne na ovakvom mestu. Kojom brzinom se iščitava tekst, prozirnost prozora i zaustavljanje preskakanja kada naiđete na izbor u priči, samo su neke od njih. Po pitanju same priče, Our World is Ended. najviše podseća na Steins Gate anime/igru, i to svojim šašavim duhom, likovima i spletom okolnosti. Maleni razvojni tim za video-igre, pronašao se u nezavidnoj situaciji. Lokacije i likovi njihovih igara, pokušavaju da se probiju u svet i postanu stvarnost, time brišući sve ono što trenutno postoji. Sva sreća, tim ima svog perveznog programera i nervoznog planera, koji će sa ostatkom grupe sigurno moći nešto da preduzmu, zar ne? Zar ne?! Igre ovog tipa, mahom imaju po nekoliko završetaka, koji zavise od izbora koje pravite kroz priču. Ukoliko vam ovo kvari celo iskustvo, jer vas primorava da donosite izbore za koje znate da vode srećnom kraju, umesto one koje zaista želite, možete se obradovati. Jer izbori u Our World is Ended. ne utiču toliko na pravolinijski tok priče, koliko funkcionišu kao trenutno osveženje narativa interakcijom. Our World is Ended. kao video-igra možda ne puca u sam vrh industrije, ali kao vizuelni roman, apsolutno briljira na gotovo svim bitnim poljima. Priča je zabavna, duhovita i na momente snažna, likovi odlično zamišljeni, a još bolje oživljeni kroz glumu, a crtež i kompletan stil – božanstveni. Barem ukoliko uopšte volite ceo anime fazon… Ako volite ovaj žanr, ne propustite i ovu igru. Sa druge strane, ako nikada niste ni pomišljali da bi nešto ovako ikada moglo da vam se dopadne… Pružite mu šansu. Ko zna, možda ćete posle ove igre, sve buduće knjige igrati, umesto da ih čitate. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio PQube Limited The post REVIEW: Our World is Ended. appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Ekstremno je retko da neka igra može da ima tako prost, jednostavan i čak lak koncept, a da u isto vreme bude tako dobro izveden i pre svega apsolutno zabavan. One Finger Death Punch je jedan od retkih projekata kome je ovo u potpunosti uspelo. Što se priče tiče, pa, priče praktično nema. Postoji takozvani Levels mod, nivoi, zone i nešto nalik Boss okršajima, ali nigde neće pisati kako ste vi onaj odabrani borac koji će pobediti svo zlo i spasiti svet. Mislim ovo je gomila Stick-Man-a koji se razvaljuju od batina, da li ste stvarno očekivali neku šekspirovsku priču? Gejmplej ne može biti prostiji. Vaš stick-man stoji u sredini ekrana dok mu sa leve i desne strane prilaze protivnici, kao i poneki projektil. Koristeći, tehnički, samo dva tastera, levi i desni klik miša, i po vašoj želji samo jedan prst, ćete napadati ili levo ili desno kad vam se protivnik približi dovoljno blizu. Da ne kažemo da ćete samo stojati u mestu, ipak će se malo kretati lik levo ili desno da bi prišao bliže neprijatelju i zveknuo ga. No, kako bi čak i ovo postalo dosadno vrlo brzo, u igri nećete samo jednim udarcem ili samo pesnicom pobeđivati sve. Neke protivnike ćete morati više puta da pogodite, drugi će skakati čas levo čas desno, dok ćete sa onim najtežim imati solo okršaje i razmenjivati nekoliko munjevitih udaraca. Za razliku od prethodnog dela, ovde je dodato mnogo više oružja, pogotovu vatrenog i onog kog možete da blokirate, odbijete nazad ili čak uhvatite i onda istim uzvratite. Pored pesnica i oružja, tu su vam i specijalne sposobnosti koje će se same periodično aktivirati, od običnog čišćenja mape, preko specijalnih super udaraca, pa do mogućnosti da opasne protivnike uklonite jednim udarcem. Sve ovo dovodi do tolikog haosa na ekranu da će vam u jednom momentu postati teško da ispratite sve nemoguće poteze. Pogotovo što postoji sistem koji će igru postepeno ubrzavati što bolje budete igrali, i naravno usporavati ako krenete da pravite greške i gubite. Naravno, ovo znači manji skor i manje poena na kraju nivoa. Dodatni modovi su Gauntlet – jedan život i morate odabrati put nivoa sa najmanje otpora, zatim nešto nalik co-op modu gde dvoje mogu da igraju zajedno i smenjuju se kad jedan od dvojice popije previše batina, i Cat mod, u kom morate da sklanjate mačku sa ekrana koja vam smeta dok igrate. Grafički, igra ne predstavlja apsolutno ništa spektakularno, ali je u tome i poenta. Na potpunoj 2D površini ćete videti relativno proste animacije čičagliša, kako se mlate i izvode akrobacije, to naravno ako uspete da ispratite sve. Igra pati od jednog malog problema a to je da je developer odlučio da odvrne sve preko 11 i doda previše slika i elemenata koje će se spontano pojavljivati u pozadini tokom specijalnih poteza. Sve ovo može više smetati i sprečiti vas da uživate i zapravo obratite pažnju na to što se dešava oko vas u gejmplej smislu. Muzika je dobra, ali ima momenta kada apsolutno ne uspe da isprati scene bitke i akcije i tada ostavlja utisak da je apsolutno neadekvatna. Iako su neke pesme odlične i uživaćete u njima, druge kad se pojave pak totalno odskaču ili nikako nisu u ritmu, pošto ovo, na kraju krajeva, može lako da se okarakteriše kao ritmička igra to definitivno može uticati na vaš uspeh. Tehničkih mana nema i igra radi sasvim stabilno. I većinom se svodi na prethodno pomenuti vizuelni i audio prikaz. Posle par promena na samom danu izlaska, može se videti popriličan broj promena koje olakšavaju neke banalne stvari kao i sasvim zadovoljavajući broj opcija da podesite vaš stil igranja. Ako vam treba neka igra da uz nju provedete par minuta čiste zabave i glupiranja, ovo je apsolutno naslov koji treba da imate u svojoj kolekciji. Nije baš pametno imati duže sesije igranja doduše. I uvek možete snimiti vaše mečeve i proslediti prijateljima kao neki zabavan video klip. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupio Silver Dollar Games The post REVIEW: One Finger Death Punch 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Far: Lone Sails, tj. Daleko: Usamljena jedra, su već opisana u našem magazinu kao igra igrana na PC platformi, a sada je došla i na PS4, pa smo je isprobali i u ovom okruženju. Kolega je bio oduševljen, a za mene je ovo prvo igranje, tako da čitate sveže utiske. Igra je izuzetno jednostavna i to joj daje draž i izdvaja je iz gomile drugih igara. Ovo je klasična side-scrolling platforma, i kontrole su izuzetno jednostavne: možete da se krećete levo i desno, i kretanjem na desnu stranu napredujete kroz igru. Možete da skačete i pokupite stvari rukama i to je to. Ta svedenost u kontrolama odgovara tome što je igra izuzetno minimalistički izvedena, što nimalo ne umanjuje njenu lepotu, štaviše, taj minimalizam je akcentuje. Vi ste u ulozi crvenog čovečuljka, koji se na samom početku igre bez reči oprašta od bezimenog groba u post-apokaliptičnom svetu. Posle tog oproštaja, ostajete sami. Neopisivo, beskrajno sami u svetu koji ne prašta, zapravo svetu koji ne mari za vas ili bilo šta drugo. Kao i posle svakog opraštanja, vi krećete negde, na neki neodređeni put. Vaš put počinjete kretanjem na desno sve dok ne naiđete na vozilo koje će vam postati i prevozno sredstvo i utočište i oko kojeg se vrti većina vaše pažnje tokom igre. Vozilo je veoma „stimpankovsko“ i veoma se lepo uklapa u okruženje same igre koja, ne poentira tom vrstom estetike, ali se lepo uklapa u svoj svet tamo gde odgovara. Zagonetke same igre su lagane i ne stvaraju frustraciju tokom njihovog rešavanja, često ste u situaciji da nešto uradite i jednostavno čekate da vidite šta će da se desi. Jedini trenutak kad sam htela da pogledam onlajn kako je nešto rešeno je bio trenutak kad sam shvatila da bi malo podešavanje osvetljenja na televizoru zapravo bilo najbolje „varanje“. Zagonetke su uglavnom momenti kada negde stanete sa vašim vozilom zbog neke prepreke. Kad su veće prepreke u pitanju, vrlo često završite sa nadogradnjama za vaše vozilo, ili sa naznakama prohujale civilizacije kroz koju vi putujete. I u tim naznakama se nalazi sav narativ igre, koji je kao i sve ostalo u istoj, minimalistički i vrlo funkcionalan. Ne preuzima igru, jer sama ideja iste nije njena priča, već vaš put i suživot sa vašim vozilom prigodnog imena Okomotiva. Okomotiva se isprva kreće samo na gorivo ili tako što je vi vučete. Vrlo brzo shvatite da morate motriti na količinu pare u sistemu Okomotive, a ja sam shvatila tako što sam je zapalila maltene pre prve zagonetke. Ispuštanjem te iste pare dodajete brzinu, tako da je jedno od dostignuća na PS4 u igri „pun gas“, gde uz pomoć vetra, goriva i pare dostignete maksimalu brzinu Okomotive. Pronalaženje goriva je veoma bitna stavka u igri i sve što možete da pokupite može da posluži kao gorivo. Uspela sam i samu sebe da iskoristim kao gorivo, tj. zapalim, a da mi i dalje nije jasno kako, iako mi je istovremeno drago što igra ima te iznenađujuće momente. Kako napredujete kroz igru, tako ćete za Okomotivu nalaziti dodatke, poput jedara koja vam omogućavaju da se pokrećete i bez goriva, ukoliko je naravno vetar povoljan. Ja sam se najviše uzbudila kad sam dobila nove točkove, menjanje istih na pravim kolima je prava muka, ali ovde se obradujete ko malo dete. Cela ta radost proizilazi iz toga da vas je igra veoma uspešno, svojom atmosferom i dinamikom, zapravo uvukla u emotivan odnos sa Okomotivom, vi želite da napredujete zajedno sa tim pokretnim domom, da ga popravite, sačuvate od nepogoda i da ga učinite što više domom. Dok bi u nekim igrama to posle kratkog vremena preraslo u zamoran posao ovde je deo celokupne dinamike i ne smanjuje lep doživljaj, a dodaje malo na brzini i tenziji i potrebi za strateškim razmišljanjem koju igra inače ne bi imala. Kad morate izaći iz Okomotive, sve se vrti oko toga da se vratite istoj, da rešite problem i nastavite dalje. Jednom prilikom je Okomotiva otišla bez mene i stvarno mi je bilo krivo, jer nikad ne znate na kakvu će havariju naići. U pojedinim trenucima, u igri vam baš nije svejedno što ste izašli iz Okomotive, iako igra nema u sebi druga živa bića i bilo kakve horor momente, naprosto vam se uvuče teskoba u igračke prste kad se u tim trenucima nalazite van vaše Okomotive ili dalje od iste. Kad ste u samoj Okomotivi, vi vazda imate pune ruke posla i tu naprosto ni u jednom momentu ili segmentu vozila nije dosadno, da ponovim, igra jeste vizuelno minimalistički urađena ali to sve služi kao plus celokupnoj dinamici i utisku. I na samoj Okomotivi nema ni jednog detalja viška ili manjka. Ja sebi nisam mogla u jednom momentu da oprostim što sam greškom ostavila jednu stvar na koji sam naišla, jedinu naznaku da možda niste sami u tom svetu. Kao što vidite, ovde nije poenta u priči sveta oko vas već vašoj sopstvenoj tokom vašeg puta. Što se tiče zvučnog utiska, on je apsolutno savršen, počevši od osnovnog zvuka do razbijanja monotonije veselim zvucima koje vam nećemo ovde spojlovati. Onog momenta kad uspete da razvijete jedra, napunite rezervoar, date pun gas i otpustite paru, kada zaplovite preko lepo oslikanog i dočaranog prostranstva koje nudi ova igra, muzika vas nosi i dopunjava ceo doživljaj lepog. Ova igra je razvijana i izrađena kao indie igra i veoma sam zadovoljna krajnjim rezultatom. Far: Lone Sails pokazuje šta se zapravo može uraditi sa jednostavnom idejom koja se ne rasplinjava a koju utegnete do maksimuma vaših mogućnosti. Ukratko – brilijantno. Vama kao igračima preporučujem ovu igru jer je lep igrački doživljaj za oči, uši, ali i dušu, koji aktivno možete da igrate oko tri sata i koji vam neće preuzeti dan ali će vas ostaviti bogatijima za jedno novo iskustvo. Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Okomotive The post REVIEW: Lone Sails(PS4) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu