SolidChief

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Izdavač 1C je jedan od retkih koji zapravo daje šansu malim i nepoznatim studijima, da prikažu svoje ideje i svetove igračima. Samim tim, uvek postoji šansa da dobijemo neki dragulj, ali isto toliko i šansa da dobijemo neki promašaj. Na čast malom brazilskom studiju, koji stoji iza ovog naslova, je to da imaju potencijala, ali takođe da im ovaj prvi projekat nije baš najbolje prošao. Sama postavka igre se odvija u magičnom vremenu nordijskih mitova, punom ne samo moćnih Vikinga, već i misterioznih vilenjaka, patuljaka, drijada i opasnih čudovišta. Po legendi, vilenjacima su podarena četiri jednoroga, dokle god su oni bili slobodni i živeli, vilenjaci su bili moćni i besmrtni. Ali, velika tama je prekrila zemlju vilenjaka, Alfheim, i jednorozi su nestali. Mlada vilenjakinja Aurehen je uspela da nađe jednog preživelog, ali sa slomljenim rogom. Sada, pod vođstvom misteriozne i skoro zaboravljene boginje, ona će morati da pronađe način da obnovi jednorogov rog i spasi sve vilenjake od pada u tamu. Vremenom će joj se pridružiti i Bior, viking koji je u potrazi sa svojim nestalim saborcima završio duboko u kletvom prekrivenim šumama. Posle veoma interesantne priče, koja iskreno vrlo lako može da uvuče ljude u svoj svet, odmah stižemo na prvi i najveći problem igre, a to je gejmplej. Može se lako videti da su developeri bili veoma inspirisani oldskul RPG naslovima i njihovim poprilično klimavim i čudnim gejmplej elementima. Pokušaj da se na sve ovo dodaju neki novi sistemi i izazovne težine, će učiniti ovu igru izuzetno neprijatnom za igranje, umesto izazovnom za savladavanje. Borba je u suštini akciona, ali će se likovi kretati kroz zone i lokacije u kojima će kamera biti fiksna, u stilu Resident Evil serijala, što će vam užasno otežavati pozicioniranje i samo pogađanje protivnika. Kad smo kod toga, češće ćete iste pogađati na čistu sreću nego zapravo ciljanjem, a to važi i za njih. Ovo se najbolje vidi prilikom bilo koje borbe sa Boss monstrumima, gde taktika izbegavanja ili uopšte ne funkcioniše ili radi previše dobro. Do te mere da će protivnici promašivati očigledne udarce u vas ili pogađati one nemoguće dok stojite iza njih, a oni napred napadaju. Bilo kakvo blokiranje je besmisleno i rezervisano samo za viking lika, dok držite tri tastera u isto vreme. Ipak, „najbolja“ greška je ta da ako previše pokušavate da izbegnete, u jednom momentu vaš lik će zaboraviti da se kreće ili napada i samo stojati tako dok vas boss udara iz sve snage. Što je dodatno smešno pošto inteligencija protivnika je praktično nepostojeća i svaki od njih će jurišati direktno na vas dok se ne udaljite previše, onda će krenuti da se vraća nazad na startnu lokaciju i u tom periodu možete opušteno da probate da ga lako uklonite. Napredovanje lika kroz nivoe je neprimetno, sistem za pravljenje opreme je beskoristan i samo ubačen reda radi, kao i pravljenje predmeta koji vam trebaju za quest i gomila drugih opcija i sistema koji su jedva objašnjeni ili čak potpuno neobjašnjeni. Na prvi pogled, svet i karakteri izgledaju lepo, čak su i animacije solidno odrađene. Ali kako budete igrali, tako će vam se činiti ko da su likovi i protivnici izvučeni iz nekog pakovanja za generičko pravljenje igara sa temom fantastike, a da je ceo svet i grafika zapravo iz neke matore PlayStation 2 igre. Muzika ume da prenese lokacije i sam svet u kome se nalazite. Najveći nedostatak ovde je apsolutno nepostojanje glasovne glume. Što je igri koja ima ovako interesantnu priču i zanimljive likove veoma falilo, da je makar izvuče iz negativnih dubina na koje je spala. Pored pomenutih nedostataka iznad, jedan od ponajviše neoprostivih je apsolutno užasan checkpoint sistem snimanja pozicije, koji vas vrlo lako može ubaciti u nemoguću situaciju i koji će nestati kad ugasite igru. Druga neoprostiva stvar je da nećete moći da promenite kontrole tj. podesite tastere koje vi hoćete, kao da nismo u 2019. godini i ko da je to mnogo napredna opcija. Ukoliko možete da preživite svakakav nivo i kvalitet gejmpleja zarad uživanja u priči koja vas privuče i uvuče u svet, onda će vam se mooooožda (ali teško, stvarno) i svidi ovaj naslov. Cena mu nije prevelika i ako bude na nekoj rasprodaji od barem 85%, možda i može da prođe. U suprotnom je najbolje držati se što dalje od ove igre dok je ili ne poprave drastično ili dok ne izađe neki kršteni nastavak. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Dragon Ball je jedan od mojih omiljenih anime/manga serijala svih vremena. S tim u vidu, tokom proteklih decenija sam barem probao bukvalno svaku od video igara sa ovom tematikom, uključujući i neke od neoprostivo zaraznih “gacha” igara za mobilne uređaje. Za neupućene, “gacha” predstavlja sistem u igrama, kojim nove likove osvajate na sreću. Nešto veoma slično neslavnim “loot” kutijama koje su preplavile video igre poslednjih godina. I dok normalnim igranjem ostvarujete spor progres i povremenu mogućnost da odradite “gacha” izvlačenje iz mora likova, nadajući se onom koji vam je potreban, novcem možete da ubrzate ovaj proces kupovinom dodatnih šansi za izvlačenje. Veoma opasna i zarazna rabota… S ovim na umu, jedna od igara ovog tipa, već gotovo deset godina bila je ekskluzivna za japansko tržište. Dragon Ball Heroes je igra sa kartama za arkadne mašine, kasnije portovana u nekoliko različitih iteracija za Nintendo 3DS. Sve igre su i dalje bile ekskluzivne za Japan, do pojave upravo ovog izdanja. Super Dragon Ball Heroes: World Mission, dugo je očekivano izdanje za zapadno tržište, koje u sebi sadrži kompletan sadržaj prethodnih igara. Nema sumnje da podnaslov “World Mission” zapravo aludira na osvajanje zapadnog odnosno svetskog tržišta… Prvo što možemo da uočimo, jeste da je u pitanju port igre stare deset godina. Jer grafika je bukvalno na nivou neke od Dragon Ball igara sa PSP konzole. U najbolju ruku, neke od PlayStation 2 3D tuča sa Dragon Ball tematikom. Drugim rečima, vrlo vremešno i bez mnogo vizuelnih kvaliteta. Sa druge strane, preostali elementi nadoknađuju grafičku zastarelost. Da li zbog nedostatka ovakvih igara na domaćem tržištu ili nekog vanvremenskog kvaliteta, Super Dragon Ball Heroes je izuzetno zarazna i zabavna igra, puna sadržaja i modova za igranje. Kao glavni, na raspolaganju imamo “Story mode” koji kroz mnoge borbe prezentuje priču ovog univerzuma. A u pitanju je jedan kompletni haos. Cela igra predstavlja pozamašan “fan service” jer ovde ćete spajati nespojive likove u nezamislivim scenarijima, o kakvim ste do sada verovatno mogli samo da maštate. Ukoliko volite da maštate o takvim stvarima, jel te… Igra pretpostavlja da ste odlično upoznati sa kompletnom Dragon Ball sagom, tako da vam ništa neće pojasniti od priče. Zapravo, protagonista igre je i sam veliki fan serijala, upućen u megapopularnu kartičnu igru koja se otima kontroli. Iskreno, borbe su toliko česte i duge, da je priča koja je jedini segment igre koji može u potpunosti da se preskoči, nažalost morala da trpi. Nakon nekoliko časova pomnog praćenja, dobila je samo “skip” od strane mog desnog palca. Večna joj slava… Šalu na stranu, ukoliko imate vremena, a ljubitelj ste ovakvih priča, sigurno ćete uživati. U suprotnom, možete se oprobati i u “arcade” modu koji donosi isto gomilu borbi i scenarija, ali bez narativne gnjavaže. Da ne pominjem i onlajn multiplejer, gde je jedina priča koja će se odvijati, glasno i neartikulisano urlikanje pri svakom izgubljenom meču. Da, ove borbe mogu zaista da se otrgnu kontroli. Što se samog gejmpleja tiče, u pitanju je strateško-potezna igra sa kartama. Pri svakom potezu, birate poziciju sedmorici vaših likova na borbenoj tabli. Tabla je podeljena u četiri reda, gde tri predstavljaju poziciju za napad, a jedan za oporavak. Dok su u borbenoj poziciji, likovima se troši “stamina” za napadanje, a u oporavku se, jel te, oporavlja. Sva energija uložena u napad se na početku svakog poteza sabira, i igrač sa većom energijom ima pravo na prvi napad. Ovo je naročito korisno uzevši u obzir da u prvom napadu možete ošamutiti protivničke likove, zbog čega će biti prinuđeni da preskoče sledeći potez. Cilj svake borbe je da se energija protivničkog tima, koja je izražena posebnom skalom, isprazni do nule. Ovo se naravno postiže napadanjem, koje osim dobrog strategisanja, od igrača zahteva i da dobro odradi “minigame” akcije pri svakom napadu, odnosno odbrani. Dok su ove akcije poprilično jednostavne pri izvršenju specijalnih napada, najvažnija i najizazovnija jeste ona od koje zavisi da li ćete uopšte zadati super udarac odnosno odbraniti se od protivničkog. Ovo je predstavljeno u energetskoj skali koja se brzo puni i prazni, a poenta je zaustaviti je kada je napunjena što bliže vrhu. Poprilično standardna i često iritirajuća “minigame” mehanika. Zato počnite da trenirate reflekse već odmah. Osim igranja putem kontrolera, dosta ovih akcija moguće je kontrolisati i dodirom ekrana u portabilnom modu, što često predstavlja i najprirodniji način za kontrolisanje. Šteta što i ostatak igre nema “touch” kontrole, pa da Switch verzija može da pruži jedno mobilno, od kontrolera nezavisno iskustvo. A ono gde naravno leži najveća draž, jeste u “gacha” izvlačenjima. Karte koje se koriste za izvlačenje, dobijaju se nakon svake pobede i u potpunosti su besplatne (nema mikrotransakcija). Ali, i pored zaista velikog broja besplatnih pokušaja, biće vam potrebno mnogo sreće da nasumičnim odabirom izvučete najmoćnije likove. I ukoliko niste od srećne sorte, ne brinite. Super Dragon Ball Heroes poseduje i mogućnost pravljenja proizvoljnih karata od delova koje možete da kupite valutom unutar igre. Ovo zapravo pruža još veće mogućnosti, jer umesto da budete ograničeni na samo ono što igra sama nudi, moći ćete da stvarate unikatne likove i otkrivate nove strategije. Količina strategija je jednom rečju – ogromna. Interakcije između likova odnosno način na koji sarađuju kada im se veštine i statistike poklope, zahtevaju dosta istraživanja i eksperimentisanja od strane igrača. I dok većina početničkih borbi mogu izgledati repetativno usled identičnih napada koji će se ponavljati u svakom meču, već prvo otkrivanje naprednih strategija ponovo će učiniti da svaki meč zasija punim sjajem. Što nas dovodi do konačnog zaključka. Super Dragon Ball Heroes: World Mission je zabavan onoliko koliko vremena i razmišljanja uložite u njega. Poprilično fer nagodba, složićete se. Ukoliko niste sigurni da li je ovako nešto uopšte za vas, a volite Dragon Ball, preporučujem da prvo probate neku od “gacha” igara dostupnih za mobilne uređaje. U samom vrhu su Dragon Ball Z Dokkan Battle i Dragon Ball Legends, užasno zarazne igre koje mi memoriju na mobilnom telefonu jedu već godinama. Iz tog razloga, da ponovim – vrlo pažljivo sa tim naslovima! A ukoliko već znate šta želite i sve ovo vam deluje interesantno, nema šansi da ćete se razočarati nakon što igru i nabavite. Količina sadržaja pružiće vam desetine i desetine sati prave Dragon Ball “fan service” akcije, koju je Japan već dugo i sebično čuvao, ali je sada konačno tu i za nas. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Bandai Namco Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Rat ponovo jaše. Prošlo je 19 godina od prvog izdanja ove fenomenalne igre, ali je ona i dan danas jedna od mojih najomiljenijih i najtoplija preporuka svima koji vole akciju, platforme, zagonetke… generalno „Zelda tip“ igara. Darksiders je igra kojoj se često vraćam i jedna od onih igara za koje me vežu samo dobra sećanja. Ovog puta imam čast, ne, privilegiju da je ponovo igram, ali na Nintendo Switch i nikada mi nije bilo bolje iskustvo. Ok, ova recenzija može da bude vrlo pristrana, jer mi je teško da kritikujem ovu igru. Ali, srećom, ova verzija igre ne nosi sa sobom neke prevelike probleme i port je sasvim pristojan. Retkost je da na konzolama možemo da čačkamo grafička podešavanja, pogotovo na portovima, ali DS na Switchu nudi bazična podešavanja koja se dele na High Performace i High Quality. High Performance smanjuje rezoluciju ali zakucava igru na 60 FPS, dok High Quality povećava rezoluciju, ali smanjuje FPS na 30. Ako se igra u prenosnom modu, primećuju se razlike u kvalitetu, ali FPS ne utiče znatno na samo izvođenje igre, tako da mi nije smetalo da igram u 30FPS. Teksture su oštrije, senke su detaljnije i igra takođe podržava post-processing efekete kao što su vinjete i Chroma FX. Na TV je drugačija priča doduše, razlika između FPS je veoma primetna i neprijatno je igrati u 30FPS (barem je meni bilo, PCMR), ali nisam uspeo da primetim velike razlike u grafici koje bi uticale na sam doživljaj igre. Igra dozvoljava brzo prebacivanje ovih modova iz opcija, tako da sam na TV igrao u High Performance dok sam u prenosnom modu češće igrao High Quality. Pored ovih opcija, port ne donosi ništa novo. Priča i dalje prati Wara (Rat), jednog od četiri jahača apokalipse, koji je nepravedno optužen da je prizvao istu. Kažu, kada se svih sedam pečata uništi, jahači će jahati i doneti balans između Raja, Pakla i čovečanstva. Rat je samo malo…požurio. I sad je na njemu da nađe krivce i skine ljagu sa svog imena. Kao što sam već napomenuo, Darksiders je Zelda za odrasle. Cilj igre je progres kroz mnoštvo različitih lokacija koje su pomalo linearne, ali se novi putevi mogu otključati samo specijalnim sposobnostima koje otključavate kako prelazite igru. Igra vam daje generalnu direkciju kuda treba da idete, ali vas za sve ostalo ostavlja na miru da istražujete, rešavate zagonetke i tražite skrivene škrinje koje sadrže razne nagrade. Borba se sastoji od klasičnog button-mash do dubokih komboa. Igra je dizajnirana tako da može vrlo lako da se nauči, ali kad savladate i otključate dodatne napade, oružja i moći, War pretvara bitku u krvavi balet sečiva, krvi i demonskih glava. Ono što je dodatno krasilo ovu igru, a recimo izuzeto je iz trećeg nastavka(!), su finišeri. Svaki put kad svedete neprijatelja na minimum života, možete da uradite finišer koji ga raskomada na vrlo groteskno animirane načine – savršeno! Problem koji sam uvek imao sa ovom igrom je spor prvi deo, tj sporo otključavanje novih, zanimljivih oružja i magija. Magije se kupuju dušama, a oružja se dobijaju tokom prelaska igre jer svako oružje ima neku svrhu, tj može da na neki način otključa zaključane delove svake zone. Warovo glavno oružje, ogromni mač Chaoseater je uvek glavno i ne možete ga menjati, sva dodatna oružja su sporedna i možete ih menjati tokom bitke vrlo lako. Svako oružje ima svoj progres i što više koristite neko oružje, ono će biti efikasnije. Darksiders je prava uživancija na Switchu i to što sam igru prešao sedam puta do sad u poslednjih 19 godina, ni u jednom trenutku nisam osetio da mi je dosadno, da mi se igra nešto drugo. Ono što je velika zamerka, ne samoj igri već izdavačima, je visoka cena vrlo matore igre, jer 30 evra je previše za igru staru 19 godina, pa čak i remaster. Ali, Darksiders je našao savršeno mesto na Switchu i sad se potajno nadam da će portovati i drugi deo u bliskoj budućnosti. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako već godinama pišem za Play!Zine, retko kada mi dođe neka igra izvan žanrova vožnje i tuče, a i kada dođe, na prste jedne ruke bih mogao da nabrojim sve kvalitetne naslove koje bih (i koje sam) preporučio vama i meni dragima da probaju. Sada je pred mene došla jedna odlična igra iz Asobo studija, koju, ne da mogu da dodam tim malobrojnim kvalitetnim naslovima, već mogu i da je uvrstim među top 3 naslova koje sam opisao. Eto, toliko me oduševila. Igra vas stavlja u ulogu Amicije De Rune, francuske plemkinje razigranog duha, koja samo želi da uživa u životu i postane odličan lovac praćkom. Nažalost, tokom jednog izleta u prirodu saznaje da je nešto mračno počelo da uništava floru i faunu u šumi, i da se približava njenom domu. To nešto mračno je crna kuga, koja je u tom periodu harala Evropom, i koju su kreatori ove igre hteli da prikažu kao nešto natprirodno i nezaustavljivo, i to su uradili kroz „zombi“ pacove i bodljikav korov. I kako je život nekome majka, a nekome maćeha, sudbina je odlučila da bude najgora maćeha u istoriji, pa je poslala malo i inkviziciju da zagorča život mladoj Amiciji. I nakon male čistke od strane vitezova inkvizicije, ona ostaje sama sa svojim mlađim bratom Hugom, dečakom sa specifičnom bolešću, koji je ceo život proveo unutar svoje sobe pod budnim okom njihove majke. Sada, oni moraju naći čoveka koji je pravio lekove za Huga, kako bi mu pomogao, i da prežive sve što ih može i pokušava ubiti, a toga nema malo. Pored kuge i pacova koji kao roj prolaze kroz Francusku i ne ostavljaju ništa iza sebe, i inkvizicije koja uništava zemlju i sve u njoj zarad svojih viših, sebičnih ciljeva, tu su i seljaci koji pogođeni svime ovim pucaju po šavovima i uzimaju stvari u svoje krvave ruke, kao i Hugova bolest, koja izjeda i muči dete, i niko ne zna šta će biti kada ga potpuno preuzme. Tako da imate dosta stvari o kojima morate da brinete i da pazite. Na vašem putovanju ćete susretati razne likove koji će vam se priključiti i pomagati vam, svako iz svojih razloga. Kreatori su uspeli da stvore odličnu atmosferu, i da kroz nju ispričaju ovu mračnu priču tokom teškog perioda jedne zemlje, i to se može primetiti tokom cele igre. Nije bitno da li bežite pred mrakom koji vas juri ili se šunjate i sakrivate od inkvizicije i poludelih seljaka, uvek ćete imati osećaj da ako stanete, biće gotovo i vaša priča će se završiti. Meni lično najnapetiji trenuci su prolaženje kroz more pacova sa veoma slabim i nesigurnim izvorom svetlosti, gde samo jedan pogrešan korak ili samo malo skretanje sa puta, može biti razlika između života i smrti. Mehanika igre je jednostavna i dobro urađena, nećete čak morati ni da koristite sve tastere na džojpadu da biste prešli ovu igru. Kretanje je svedeno na trčanje i šunjanje, dok skakanja nema. Takođe, od oružja vam je dostupna samo praćka i ćupovi koje koristite za distrakciju vojnika inkvizicije. Tokom igre ćete naučiti još neke veoma korisne stvari, ali vam nećemo otkrivati više. Amicija ima mogućnost sakupljanja različitih stvari kroz igru, od kojih one specijalnije i sakrivenije vam otkrivaju više o tom periodu, dok će vam druge poslužiti da unapredite vaš inventar. Kao što sam već spomenuo, imaćete saborce u timu, koje ćete moći da kontrolišete lakim izdavanjem naredbi. Oni su svi samo-izdržavajući, tako da nećete morati i za njih da skupljate potrepštine. Štaviše, oni će vama davati sastojke i pomagati vam da naučite nešto novo. Pacovi su najveći neprijatelji u ovoj igri, i jedino oružje koje ima dejstvo na njih je svetlost, i to uglavnom veštačka u vidu vatre. Pored raznoraznih baklji i drugih zapaljivih pomagala, moraćete ponekad i da se snalazite, prvenstveno sa grančicama koje gore dobro, ali ne gore dugo, tako da kada krenete da prolazite kroz gomilu pacova sa tim u ruci i bratom u drugoj, i ono krene da treperi, bolje se nadajte da ste blizu cilja i sigurne lokacije. Interesantna stvar je da, iako oni žele vas da pojedu, takođe žele da pojedu i sve ostalo oko vas, tako da ćete moći da ih iskoristite da napadnete neprijatelje i očistite sebi put. Čak će i izmučeni Hugo imati svoje svetle trenutke i pomoći vam tako što će da se provlači kroz male i uske prolaze, gde vi ne možete proći. Najlepša stvar u igri je što za većinu problema nemate samo jedan način da ga rešite, već više, pa tako recimo možete se prošunjati pored stražara, ubiti ga praćkom, uspavati ga ili poslati pacove na njega, toliko izbora. Ja sam recimo jedan ceo kamp prešao samo uz šunjanje, bez ijednog ispaljenog kamenčića. Vojnici će vas lako primetiti ako se ne krijete dobro, ali i tada, u zavisnosti od udaljenosti između vas, kao i osvetljenja, oni će ili da posumnjaju da su nešto videli, ili će odmah pohrliti ka vama. Grafički igra izgleda prelepo, okolina je urađena po ugledu na slike poznatih umetnika iz 16. veka, dok su svi likovi veoma detaljni. Naravno, nije svaki vojnik jedinstven, dosta njih deli model, ali ako vas ne napadne, to nećete ni primetiti, tako da se može oprostiti dizajnerima. Kako je veći deo igre borba svetlosti i tame, osvetljenje u igri je odlično odrađeno, a mora i biti, jer je bitan deo gejmpleja i život će vam zavisiti od toga u nekim delovima igre. Muzička podloga je dobra i doprinosi atmosferi igre, dok je glasovna gluma na nivou, iako svi Francuzi pričaju engleski sa akcentom umesto svog maternjeg jezika, ali dobro, nije na nivou „Alo, alo“ francuskog. A Plague Tale: Innocence je odlična igra koja kombinuje horor, dramu i akciju, šunjanje i jurcanje da se spasi živa glava, prirodno i natprirodno, ali je prvenstveno priča o bratu i sestri, koji su ostali samo jedno sa drugim, i koji pokušavaju da prežive u veoma opasnom svetu u opasno vreme. Dugo nisam igrao neku igru koja me je ovako privukla na više nivoa, tako da svaka čast razvojnom timu, nadamo se da ćemo videti još ovako kvalitetnih naslova od njih u bliskoj budućnosti. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive/Computerland Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Poslednja istraživanja navode kako su video igre jedna od najunosnijih grana industrije zabave. Svakog dana se obaraju novi rekordi prodaje, igranja, ali i gledanja istih na platformama kao što su Twitch i Youtube, te su video igre dostigle visine o kojima niko nije ni pomišljao. Da bi stigli do ovog stadijuma treba se zahvaliti kultnim starim igrama, poput naslova Super Mario, Sonic, Metroid, Street Fighter, ali i Mortal Kombat. Počevši od ributa iz 2011. godine, Mortal Kombat je dostigao nove visine u popularnosti na nivou one iz 1992. kada niko nije ostao ravnodušan beskompromisnim nasiljem koje je igra ponudila. Nakon izleta u 3D vode sa igrama kao što su Mortal Kombat: Deadly Alliance, skoro petnaest godina kasnije Mortal Kombat se vratio svojim korenima (Mortal Kombat 2011), ali i uneo mnogo novina, što po pitanju samih mehanika, tako i po inovacijama u naraciji kada je reč o tabačinama. Mortal Kombat X je nastavio da se širi na temeljima prethodnika, te je pred najnoviju iteraciju u serijalu postavljen veliki zadatak? Da li Mortal Kombat 11 ispunjava sva očekivanja? Saznaćemo u nastavku teksta. Mortal Kombat 11, kao i prethodne dve igre, je 1v1 tabačina u 2D ravni i cilj je da prvi ispraznite protivnički Health bar kombinacijom napada. Igra trenutno ima 25 likova, od čega su na startu svima dostupna 23 lika, dok Frost otključavate tako što stignete do četvrtog poglavlja u priči, a Shao Kahna možete preuzeti kao DLC, ili ga dobiti kao bonus ukoliko ste prednaručili igru. Potvrđeno je da će igra imati još barem šest novih boraca uz season pass, koji košta 40 evra, a prvi DLC lik koji je otkriven jeste Shang Tsung. Igra ima četiri osnovna moda: Konquest, koji nudi singlplejer opcije, kao što su Story, Klassic Towers i Towers of Time, kao i Krypt, te Fight, gde imate oflajn i onlajn opcije za borbu sa drugim igračima, Kustomize koji nudi kozmetičke opcije, te Learn, gde imate Practice mode, ali i tutorijale o kojima će biti reči. Počećemo od glavne radnje same igre. Priča počinje tačno tamo gde je Mortal Kombat X stao, Raiden je zarobio Shinnoka i muči ga, a daje se naznaka da su silne borbe i gubici ostavili traga na boga munje. Raiden odlazi da se sukobi sa snagama Outworlda i u tom trenutku se pojavljuje misteriozna figura koja oslobađa Shinnoka i za koju se ispostavlja da je Kronika, čuvar vremena, koja smatra da je Raiden poremetio tok istorije svojim postupcima u prethodnim igrama, te dolazi do mešanja različitih kontinuiteta, pa će se tako vratiti Shao Kahn, a moći ćemo da vidimo mlađe i starije verzije likova kao što su Johnny Cage, Jax, Kung Lao i Scorpion. Priča ima 12 poglavlja i preko tri sata isečaka, a u svakom poglavlju ćete upravljati sa jednim ili dva lika kao i u ranijim igrama. Kroz priču ćete sresti sve likove koji su u samoj igri, ali i neke koje još ne možemo da igramo, kao što su Cyrax i Sektor, koji imaju svoje Mortal Kombat X poteze. Na momente deluje kao da priča puca po šavovima i pojedine odluke likova su upitne u najbolju ruku, ali Mortal Kombat 11 uspeva da efektno završi sagu “putovanja kroz vreme” koja je počela sa rimejkom, i sada ostavlja prostora za novi početak. Pored glavne priče, svaki lik ima poseban kraj kada pređe Klassic Towers. Ovi krajevi su crtani lepim stilom, ali bez animacija, i nude zanimljiv potencijalni obrt kao što je to bio slučaj sa tabačinama u danima automata, te će igrači sigurno imati razloga da otključaju kraj sa svim likovima u igri. Možda i najveći adut ove igre jeste vizuelni aspekat. Mortal Kombat raspolaže najvećim budžetom od svih tabačina do sada, i nimalo se ne stide da to i pokažu. To se vidi u prelepim mapama, na kojima se konstantno nešto dešava, što unosi život u svaki nivo i svaku borbu, ali i na mikroskopskim detaljima na oružju, odeći i maskama. Efekti iskri i projektila su ispeglani do savršenstva. Animacije pokreta su i dalje pomalo krute, ali se definitivno vidi pomak u pravom smeru. Uz sve ove detalje jeste pomalo čudno što pojedini ženski modeli i dalje ne izgledaju najbolje, ali svakako se vidi napredak. Kvalitet zvuka se ne ogleda toliko u muzičkoj podlozi, koliko u bolnim efektima lomljena kostiju, krkljanja krvi i smrskavanja iznutrica, a ako vam je neprijatno dok ovo čitate, uživo je doživljaj još intenzivniji. Singlplejer sadržaj sa jedne strane donosi i najviše hvale i najviše kritika. Već smo spomenuli Klassic Towers, ali igra takođe nudi i Towers of Time mod, koji pruža serije borbi, svaka sa svojim posebnim izazovom. Svi ovi tornjevi se smenjuju vremenom, a takođe donose pare, kao i druge nagrade potrebne za otključavanje sadržaja u Krypt modu. Krypt je zamišljen kao kripta sa određenim brojem prostorija koje možete otključati i gde možete pronaći kovčege kojima otključavate dodatan sadržaj u igri. Koncept modova je dobar, ali trenutno postoji dosta problema u sakupljanju sadržaja. Tek pošto je izašla igra, Krypt i Towers of Time su bili na meti brojnih kritika. Towers of Time je po mnogima napravljen namerno isuviše težak kako bi se naterali igrači da plate kako bi preskočili borbe, a takođe, igrači su primetili da je sadržaj koji možete kupiti u kripti isuviše skup. Time su počele brojne kritike o mikro transakcijama i na Redditu je izračunato da je za sav sadržaj u igri potrebno preko 6000 dolara. NRS se potom oglasio i rekao je da će u narednom peču da se olakša Towers of Time, kao i da će da se poveća dobit novca u drugim modovima, jer u trenutnom obliku nije održivo, ali ipak, nedovoljno da bi potpuno pokvarilo utisak o samoj igri. Što se multiplejer modova tiče. prisutni su Ranked, King of the hill, privatni lobiji, Practice mod (što je za pohvalu), a takođe kada uđete u onlajn, pojaviće vam se Kombat League, koji će se aktivirati za manje od mesec dana. Za sada se ne zna šta je tačno Kombat League, niti kako funkcioniše, osim da će igrači kroz nadmetanja u rankedu imati priliku da se kvalifikuju na finale sa povećim nagradnim fondom. NRS zaslužuje svaku pohvalu kada je u pitanju kvalitet konekcije, koja je ravna FightCade platformi i Killer Instinct, te se ne oseća lag čak ni u mečevima sa igračima iz Amerike, što je nečuveno za moderne tabačine. S obzirom da će onlajn biti bitan za dalje turnire, konekcija nije privilegija, već nužnost. NRS je takođe vratio sistem varijacija, ali po ugledu na Injustice 2, igrači mogu da menjaju poteze koje će njihov lik imati i praviti sopstvene varijacije. Doduše, postoji ograničenje. Svaka varijacija ima tri slobodna mesta, a napadi mogu da zauzimaju, jedno, dva ili sva tri mesta. Svakako bi ovo dalo dosta slobode igračima, ali NRS je odlučio da zaključa ove opcije u Ranked i Rournament modu. Turnirske varijacije postoje, ali morate ih ručno podešavati, što nije baš najpraktičnije, a varijacije su osiromašene. Može se pretpostaviti da je do takve odluke došlo iz logističkih razloga za turnire, ali svakako nije najsrećnije rešenje. Još jedna stvar u kojoj NRS prednjači jeste po pitanju tutorijala. Tabačine se smatraju, bilo to ispravno ili ne, za jedan od žanrova u koji je najteže ući, a tome ne pomaže činjenica da se mali broj naslova odlučio da ubaci dobar i promišljen tutorijal u svoje igre, te se na prste jedne ruke mogu nabrojati primeri kao što su Skullgirls, Guilty Gear, UNIST, Killer Instinct. Tutorijal objašnjava frame data, kako napraviti kombo, kako napadati i braniti se na sasvim pristojan način, iako postoje par pogrešnih informacija, te recimo, kažu da je Jaxov ground pound napad unblockable, a zapravo može da se blokira. U svakom slučaju, NRS će sigurno ovim tutorijalom umnogome da olakša učenje igre. Učenje postaje i lakše zahvaljujući Practice modu, koji ima sve opcije koje bi trebalo da ima, te tako možete menjati poziciju, varijacije, koliko energy skale će imati, napad kojim ustaje, a možete i sami snimiti šta želite da kompjuter uradi. Takođe, unutar same igre postoji frame data, te tako ne morate tražiti po internetu kao što je slučaj sa Tekkenom. Treba reći nešto i o mehanikama, samoj srži igre. Tvorci igre su u više navrata rekli kako žele da uspore igru u odnosu na Mortal Kombat X, u kojoj su igrači stalno morali da vode računa o kombinacijama visokih i niskih udaraca gde ako ne pogode koji napad će ići, gube preko pola života. Kako bi usporili igru, najpre je iz igre izbačena Run mehanika, ali je izvršena i izmena u samim skalama. Umesto jedne super skale koja je bila u prethodnim igrama, Mortal Kombat 11 ima ofanzivnu i defanzivnu skalu koje se pune vremenom, a ne napadima. Ofanzivna skala pojačava svojstva specijalnih napada kao i ranije, dok defanzivna skala služi za nove defanzivne opcije. Naime, ovoga puta, na zemlji više ne možete da uradite specijalne napade kao ranije, već uz jednu defanzivnu skalu imate opciju da se otkotrljate napred ili nazad, slično kao u King of Fighters, gde u trajanju kotrljanja protivnik ne može da vas udari, ili možete da uradite gore trougao ili gore iks, koji će vam dati dva posebna udarca, slično Tekkenu. Takođe je i Breaker promenjen i zove se Breakaway, i sada umesto da odbaci i vas i protivnika, sada po ceni dve defanzivne skale prosto padate na zemlju, što otvara novu dimenziju taktika, gde napadač može da predvidi Breakaway i da vas kazni. X ray je zamenjen Fatal Blow napadom, te umesto cele super skale, sada imate Fatal Blow, kada vam ostane manje od 30% života i možete ga uraditi jednom po partiji. Komboi su znatno kraći u ovoj igri nego ranije i često se svode na jedan string u specijalni napad i onda u još nekoliko udaraca i retko prave više od 30% štete. Veliki deo komboa sada čini i nova mehanika po imenu Krushing Blow. Krushing Blow je posebno svojstvo koje određeni napadi imaju i mogu se izvesti jednom u partiji, kada se ispune određeni uslovi. Primer univerzalnog Krushing Blowa je kada uradite aperkat, nakon što ste čučnuli protivnikov visok napad. Osim što je Krushing Blow aperkat jači, takođe iz njega možete nastaviti kombo koji može da nanese veliku štetu, Krushing Blow bacanja rade i po 30% više štete. Strateški element se javlja kada treba doneti odluku kada ćete uraditi Krushing Blow, kao i da li ste u tom momentu ispunili uslove. Za razliku od MKX, gde ste stalno imali osećaj da bacate novčić, slabljenjem overhead napada sada se igra mnogo više bazira na poznavanju distanci i kažnjavanju. Ovim promenama, NRS je zasigurno napravio “pošteniju” igru, gde nećete izgubiti, a da niste ništa uradili, ali postoji osećaj kao da su potezi zaključani varijacijama i krushing blow, što odaje utisak ogoljenosti. Ipak može se reći da Mortal Kombat 11 predstavlja korak u pravom smeru i bazu na osnovu koje će se serijal dalje razvijati. Mortal Kombat 11 nije samo još jedan igra u kultnoj franšizi, već je hrabro sa sebe zbacila tragove prošlosti. To će možda na kraće ostaviti pojedine uskraćenim, ali je pored svih svojih trenutnih kvaliteta svetla tačka u daljoj budućnosti serijala. AUTOR: Miloš Mitrić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Moram da priznam da nisam naročito iskusan kada su VR igre u pitanju. Probao sam ih svega možda dvadesetak i osim inicijalnog, obično pozitivnog utiska, nikada se nisam navukao na neku igru onako kako to obično može da se dogodi kada su one “regularne” u pitanju. Iako postoji određen broj VR igara koje se trude da ni grafički ne zaostaju za ostatkom gejming scene, bez obzira na ograničenost trenutnog hardvera, većina njih plasira svoje direktne VR vizije kroz krajnje simplističku grafiku, ali inovativan i zabavan gejmplej. I dok sam na osnovu naslova ove igre zaključivao da je u pitanju nešto veoma slično igri Beat Saber, samo sa pucanjem, poprilično sam se prevario. Ovde ritam i muzika nisu glavni element. Muzika je samo podstrek koji primetite tek nakon niza uzbudljivih prelazaka nivoa, u momentu kada uhvatite sebe kako cupkate u mestu srećno, a u njenom ritmu. Beat Blaster se može kontrolisati DualShock 4 kontrolerom, jednim ili dva move kontrolera. Ukoliko ste u mogućnosti, poslednja opcija je ubedljivo najbolja, jer na taj način u rukama držite dva blaster pištolja, pa ujedno i duplo više akcije. Cilj je preći nivo (odnosno trideset nivoa) trčanjem i usputnim obaranjem svih potencijalnih prepreka koje se mogu naći na putu. Kretanje se vrši pomeranjem glave, čime se skreće i ubrzava odnosno usporava kretanje. A blasterima u rukama, naravno, vrši destrukcija dosadnih protivnika i kratkotrajnih barikada. I dok ovo na papiru možda zvuči interesantno, u praksi je… Apsolutno ludilo! Prvih nekoliko minuta dok se ne uhodate u kontrolni sistem, može biti odbojno. Ali nakon što uplivate u razumevanje haotičnog kretanja, počinje prštavo napucavanje koje svakim narednim pokušajem postaje sve zaraznije. Jedan dodir protivnika ili prepreke, dovoljan je da morate da krenete ispočetka. Što iznenađujuće ne frustrira, jer gejmplej je izuzetno zabavan. Nivoi, iako zadržavaju identične elemente unutar svakog od njih, konstantno generišu i mešaju redosled svojih prostorija. Svaki naredni nivo uvodi nove prepreke, sa novim setom pravila, čije shvatanje i prevazilaženje iznova osvežava igranje i održava zaraznost gejmpleja. Zapravo, u pitanju je prva igra koju sam morao da prestanem da igram zbog bola u očima, pre nego što mi je ona sama dojadila. Beat Blaster nije prelepa igra. Dosta je prostora koji je mogao biti popunjen grafičkim poliranjem. Objekti su mahom jednobojni i bez tekstura, a svetlosni efekti minimalistički. Ali, bez obzira na kvalitet vizuelnog prikaza, retro stil kojim je igra inspirisana, dovoljno nadoknađuje grafičku jednostavnost. U ovom smislu, ni audio podloga ne predstavlja vrhunac zvučnog dizajna. Muzičke teme vam se neće uvući u podsvest za kasnije pevušenje, ali i pored toga, odlično vrše posao u podizanju atmosfere i kompletnog uzbudljivog tempa koji čini da se nedostaci manje-više zanemare. Ukoliko brze, teške i simplističke “bullet hell” pucačine nisu vaš vid zabave, pogotovo kada su VR igre u pitanju, Beat Blaster možete slobodno da preskočite. No, ukoliko volite izazov i zarazno retro napucavanje, a nemate problema sa vrtoglavicom, velike su šanse da ćete se ludo provesti. Možda nije u pitanju igra koju ćete više puta prelaziti, ali za vreme dok traje inicijalno iskustvo, Beat Blaster predstavlja pravo rolerkoster uzbuđenje koje, bez ustezanja, oberučke preporučujem. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Ivanovich Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Dosadno u autobusu? Treba vam nešto na brzinu da odigrate, brzi fiks? Želite pride da se nervirate i da psujete saputnika u autobusu, jer vam je žao da polomite konzolu? Bad North je igra za vas. Bad North je jednostavna strategija sa premisama mozgalice. Vaši mali vikinzi brane nasumično generisana ostrva koje napadaju drugi vikinzi u talasima i cilj je da odbranite kućice na svakom ostrvu. Ostrva su podeljena na polja na kojima može da stoji jedan vaš heroj sa svojim jedinicama i morate pametno da se pozicionirate kako biste najbolje odbranili ostrvo. U svakom trenutku možete da kontrolišete samo jednog heroja i njegove jedinice, ali igra vam uspori vreme dok ste u upravljačkom modu tako da vam daje vremena da razmislite gde želite da pozicionirate jedinice. Ja sam to usporenje vremena koristio i da savršeno ubodem tajming za sposobnosti jedinica. Svaki heroj vodi svoj tip jedinice i ima ih svega par komada, ali je svaka unikatna i ima svoje sposobnosti. Jedinice sa mačevima mogu da skaču sa uzvišenja na protivnike, strelci mogu da iskoriste volej strela na jedno polje, kopljanici mogu da se zalete par polja i počiste sve usput. Vrlo je bitno da se maksimalno efikasno koriste ove sposobnosti, jer većina njih ima veliki cooldown, a nikada ne znate šta stiže sa sledećim talasom. Progres igre i težine je sjajan, jer je od početka stabilan rast. Prvo vas napadaju slabije jedinice, pa slabije jedinice i strelci, pa teške jedinice i tako dalje. Svako ostrvo je nasumično generisano i znate kako otprilike izgleda unapred, tako da možete da planirate jedinice koje će braniti. Ako ostrvo, na primer, nema uzvišenja već je samo proplanak, onda je najbolje da ne iskoristite strelce, koji imaju veliku prednost na uzvišenjima, ali su slabi na ravnom, nego da koristite kopljanike koji imaju mesta da se zalete. Jedinice, tj heroje, skupljate kako prelazite ostrva i morate da pazite u kom pravcu ćete se širiti jer vas iza konstantno juri pošast koja obuzima ostrva. Ako se ne raspodelite lepo i ne zauzmete neko ostrvo koje vam nudi novog heroja, ono će biti zauvek izgubljeno. Svaki heroj može da se unapređuje i samim tim i njegove jedinice. Kad odbranite neko ostrvo, iz svake kuće dobijate novčiće koje koristite za unapređenja. Novčići se dele na heroje koje ste poveli na ostrvo (maksimalno četiri) i morate dobro da računate kome ćete podeliti novac i kako želite da razvijate svoju vojsku. Kako se širite, tako su neprijatelji sve teži, a ako izgubite sve jedince jednog heroja, on je poslat u Valhalu i nema povratka, zauvek je mrtav. Što dalje otiče igra, tako raste i frustracija i zahteva izuzetno strateško razmišljanje. Ako izgubite sve heroje, igra se resetuje i sve ispočetka. Grafika je jednostavna, jedinice su smešne i slatko dizajnirane, a borbe su izuzetno komične sa zvučnim efektima u istom stilu, ali ovaj tip dizajna ni malo ne smanjuje samu težinu i kompleksnost igre. Bad North je sjajna igra za periodično konzumiranje, pogotovo na Switch-u. Preporuka svima koji žele da se prvo opuste, pa mozgaju, pa izgube razum. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Raw Furz Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Realno, da vam neko međ igračke palčeve smesti igru sa tematikom Moćnih Rendžera, da li biste očekivali kvalitet? Zapravo, da li biste bili spremni na bilo šta osim da se osvrćete oko sebe od blama, kako vas neko od poznanika ne bi uhvatio kako na delu kako igrate nešto tako blamorodno? Šalu na stranu, kada se samo prisetim ovog čuvenog serijala, prvo što mi pada na pamet je da smo seriju gledali jer nismo imali ništa bolje. Čak i tada, u zenitu detinjstva, nije bilo lako zažmuriti na gomilu jeftinih gluposti koja se udobno smestila u dvadesetominutni format mnogobrojnih epizoda. Ali i pored svih uspomena kojih se prisećate uz facu kao da žvaćete koru limuna, u pitanju je ipak poprilično kultan serijal. Broju sezona i različitih postavki sveta jedino može da parira broj ljubitelja ovih tinejdžerskih boraca za pravdu u repetativnim i šarenolikim, a pre svega predvidivim okršajima protiv zla. Dobro, priznajem da je u tragovima zapravo i bilo nečeg kul u ovom krajnje otrcanom receptu. Iz tog razloga igri pred nama i jesam dao šansu. I ne da sam bio u pravu! Jer, Battle for the Grid je za mene iznenađenje meseca. U pitanju je jedna toliko zabavna i utegnuta tabačina da ne mogu da prestanem da se smejem od čuda u kom sam se pronašao. Zapravo, ni dok prijateljima i rodbini nudim drugi kontroler kako bi se oprobali bar u jednoj borbi, ne mogu da prestanem da se smejem sebi i sopstvenoj situaciji. Dok je grafika prosečna, ali verodostojna izvornom materijalu i detaljima, muzika bleda, a glasovna gluma nepostojeća, gejmplej ove tuče je neverovatno zabavan i iznenađujuće lepo izbalansiran. Vezivati komboe, pogotovo ukoliko imate barem malo iskustva u ovakvim igrama, prirodno je i dovoljno uzbudljivo da vas navuče na ceo koncept. Birate tri karaktera i jednog od pomoćnika (robota) kog možete dozvati nakon što u borbi ostanete bez najmanje jednog karaktera. Iako u borbi ne učestvuju direktno, roboti će desetak sekundi bombardovati nivo u vašu korist svojim gigantskim napadima, što u potpunosti može da preokrene ishod borbe. I dok gejmplej apsolutno briljira, ova igra nažalost ima jednu ogromnu manu koja vremenom može biti ispravljena, ali za sada umnogome kvari konačan utisak. A to je količina sadržaja… Trenutno na raspolaganju imamo svega devet igrivih karaktera, tri džinovska pomoćnika i pet nivoa za borbu. Premalo! I sve to bi bilo još i podnošljivo, da je izbor modova za igranje veći. Ovako, sve u čemu možete da se oprobate jesu borbe u lokalu ili protiv kompjutera, onlajn rangirane ili obične borbe, trening i arkadni mod, koji nudi minimalističku priču i gotovo nikakvu nagradu za prelaženje. U bliskoj budućnosti nas očekuje bar još tri dodatna karaktera i mod sa pravom pričom, ali pre nego što se to dogodi, kompletan doživljaj se svodi na zaista zabavne borbe u lokalu ili preko interneta, čijih devet boraca teško da može da ponudi mnogo na duže staze. Ruku na srce, igra već previše košta za količinu sadržaja koji nudi. Pa ni “season pass” ne nudi bog zna šta za svoju cenu. Ali ukoliko se u budućnosti broj igrivih likova barem duplira, ubaci glasovna gluma i interesantna priča vredna prelaženja, onda će Power Rangers: Battle for the Grid prestati da bude samo tuča dobrog gejmpleja, i postati ono što je šteta što već nije – u celosti kvalitetan naslov. Nešto što ni pored “Moćni rendžeri” etikete kojom zrači, nikome neće biti glupo da igra u javnosti. Šalimo se malo, braćo poštovaoci Zordonovog lika i dela. Moćni Rendžeri su skroz kul, obuzdajte svoje cenjene Zordove, moliću lepo. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio nWay Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Bučno i razorno. Tim rečima bi se najkraće mogao opisati naslov kakav je RICO, kooperativna pucačina, nastala po uzoru na akcione filmove prošlog veka, gde testosteron i napetost probijaju ekrane igračevih računara. Glavni cilj u ovoj igri je razbijati vrata i sipati olovo u tela neprijatelja dok je vreme usporeno par sekundi, što zvuči prosto, a u suštini i jeste, samo što postoji određena caka. Vi, sami ili sa partnerom, dobijate zadatak sastavljen od mreže različitih nivoa/zgrada koji morate rešiti u roku od 24 časa i morate biti obazrivi, pošto kada ste jednom eliminisani, ne možete samo da nastavite sa igranjem, već morate ispočetka, što igri daje rogue-like element. Tu takođe imate caku, jer ne možete naučiti na prethodnoj grešci i upasti spremniji u prostoriju u kojoj ste pali, zato što te prostorije nema. Svaki nivo je ovde nasumično generisan, i tu spada raspored i veličina prostorija, broj neprijatelja u njoj, tip neprijatelja, objektivi i ostali elementi. Ovo je odličan element za ovakvu vrstu pucačine, pošto vam neće preterano dosaditi. Svaka misija od igrača zahteva nešto drugo, ili više stvari, mada se sve svodi na eliminisanje neprijatelja i sakupljanje dokaza, ali ćete neretko morati da uništavate dokaze i računare kako biste otključali dodatne prostorije u kojima su neprijatelji zaključani. Što više objektiva kompletirate, to ćete više iskustva dobiti i tako lakše otključavati razne dodatke i nova oružja, pa vas tako igra sama navodi da igrate kao completionist. Mehanika napucavanja je sasvim dobra i na mestu, svako oružje je zadovoljavajuće koristiti i u skladu je sa ponudom koja je prisutna. Kada smo već kod toga, oružja su dosta raznovrsna i razlikuju se po brzini paljbe, razornosti i sličnom, a možete ih i nadograđivati radi lakše upotrebe na nepristupačnim mestima. Kao što smo već spomenuli, neprijatelji nisu svi isti, već se razlikuju po karakteristikama – neki imaju pištolje, neki mitraljeze, neki samo oružje za borbu prsa u prsa, a neki dolaze i sa kacigom na glavi. Isto tako, neprijatelji se razlikuju i po nacionalnosti i stilu oblačenja, pa se možete sresti sa Rusima u trenerkama, Meksikancima, ili poslovnim ljudima u odelima sa kravatama, koji u cel-shading grafici izgledaju poprilično zanimljivo i daju igri određen šmek. Igračima je, pored priče, na raspolaganju još modova igranja – Quickplay za brzo rešavanje slučaja i Lockdown u kojem trebate preživeti talase neprijatelja. Uz to, postoje i dnevni slučajevi koji zahtevaju od igrača da ih što brže kompletiraju kako bi zauzeli što bolje mesto na tabeli i za šta će dobijati specijalne nagrade u vidu oružja i opreme. Svaki od modova je lako naučiti, ali da biste se našli na vrhu morate dosta igrati i kombinovati brzinu i strategiju, kao i biti laki na obaraču. RICO je najbolje igrati u društvu, bilo lokalno ili onlajn, jer iako se sve može kompletirati solo, raznošenje vrata je dosta zabavnije udvoje, i dosta haotičnije naravno. Sad, problem na koji sam naleteo je da je dosta teško naći nekoga onlajn za igranje u bilo koje doba dana, što je stvarno šteta za ovu igru. Kada smo već kod problema, jedan od iritantnijih je nepostojanje muzike tokom napucavanja, a znamo da postoji gomila numera koja bi se uklopila sa ovim stilom igre. AI neprijatelja ume s vremena na vreme da zabode i donese probleme, ali na svu sreću to nije mnogo strašno. Ako imate problema šta igrati dalje sa društvom, onda je RICO savršeno rešenje i oduzeće vam sate i sate igranja dok razbucavate neprijatelje i levo i desno, a uvek je lepo uroniti u ovakav naslov koji ne zahteva mnogo angažovanja od igrača, barem kada je igranje iz zabave u pitanju. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Rising Star Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Where the Bees Make Honey je indie igra koja je između ostalog finansirana preko Kickstarter platforme. Njen kreator je Brajan Vilson, koji je ideju za priču ove igre dobio u dečijem pretvaranju da ste neko ili nešto drugo, a dečija mašta može svašta. I nezavisnost stvaranja ove igre je zapravo ono što me je mučilo u davanju ocene, jer njen kreator stvarno zaslužuje pohvalu za interesantnu ideju, inače bi na keca dobila „sedi jedan“ zbog loše izvedbe te ideje. Iskreno ne znam kad mi je trebalo ovoliko vremena da se odlučim za neku ocenu bilo čega iz segmenta zabave, ali na kraju – htela sam da budem fer onoliko koliko igra zaslužuje. Where the Bees Make Honey je igra sa 3D mozgalicama, ili nivoima koje morate da pređete manipulišući 3D okruženjem i to je najzanimljiviji i najlepši deo igre. Nažalost, takvih nivoa ima izuzetno malo i između njih morate da igrate nešto što kreatori nazivaju vinjetama, nešto što bih nazvala događajima među mozgalicama koji su mi bili nezanimljivi i dosadni, a povrh svega predstavljaju želju kreatora igre da pokuša da napravi igrački bućkuriš, i u tome je uspeo utoliko što kao i svaki drugi bućkuriš neiskusnog kuvara ovo ne zadovoljava ni jedan gastronomski tj. gejmerski kriterijum. Igra priča o devojci Sani, zaglavljenoj u dosadnom kancelarijskom životu radnice telefonskog centra kompanije, koja po ko zna koji put zaglavi posle radnih sati, radeći posao koji je dovodi na ivicu egzistencijalne krize. I tu ulazite u magični svet mozgalica, prvo prolazeći vinjetu gde sam htela da odustanem zbog sporosti odziva kontrola, apsolutno neprimerenoj tom događaju i samoj igri. Srećom, novinarska etika me je naterala da igru zapravo pređem da bih se iznervirala u nekoj drugoj vinjeti zbog toga što kontrole imaju tako spor odziv da sam htela opet da odustanem i zapravo i jesam na par dana. Vinjete, i kratki filmovi koje dobijete na kraju svake mozgalice, zapravo vas vode kroz nostalgiju odrasle Sani i kroz sećanja o njenom detinjstvu, onda kada je sve bilo sunčanije i lepše, kada je volela da nosi kostim pčelice i odatle zapravo igra nosi ime. U jednoj od vinjeta vam se kunem da sam dobila utisak da cela ova priča ima neku tragediju iza sebe, međutim ni to nije nigde odvelo. Onog trenutka kada sam morala da vozim autić iz njenog detinjstva mi je stvarno prekipelo, jer stvarno nisam htela da većinu vremena provedem igrajući sve ostalo sem mozgalica, koje su kad uspete da dođete do njih izuzetno lepog vizuelnog stila, ali isuviše jednostavne i bez izazova. Mozgalice predstavljaju u osnovi mala „ostrva“ sa gomilom detalja, odnosno 3D platforme koje možete da rotirate levo i desno za po 90 stepeni. Prilikom rotacije se u mozgalicama takođe pokreću i pokretni delovi iste, poput mostova, platformi ili merdevina. One su jako lepo koncipirane sa veoma prijatnim i lepim bojama, te svaka predstavlja i pripada određenom godišnjem dobu, kao i vinjeta koja joj prethodi. Zahtevaju snalaženje u prostoru kad se pogled ka njoj izmeni i zapravo su veoma prijatne dok ih rešavate i slažete, šteta što ih ima malo i što nisu preterano zahtevne, te da je igra duža bilo bi i prostora za razvoj njihove zahtevnosti. I za kraj bih volela da vam kažem da igra jeste uspela da me vrati u moje detinjstvo jer godinama nisam igrala igru gde uspem da zaglavim između grafičkih slojeva iste. Prava šteta, jer je igra lepa i ima iskreni umetnički momenat autora, ali je prosto previše frustrirajuća i trenutno neigriva u ovakvom obliku. Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Whitethorn Digital Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Ponude avanturističkih, i pogotovu point-and-click igara, nije bilo u ogromnim količinama zadnjih par godina, ali čak i u ovakvoj gejming atmosferi, i dalje se od njih očekuje da odrade nešto zanimljivo i unikatno, kako bi privukli fanove ovog žanra. Problem je što je na ovom polju veoma teško biti inovativan bez ubacivanja mehanika iz drugih igara i žanrova. Truerbrook, doduše, ne čini nikakve astronomske korake u gejmpleju, ali u atmosferi i prikazu se definitivno može reći da je dobro postupio Sama priča prati kvantnog fizičara Hansa Tanhousera, kako odlazi na odmor u naslovni mali gradić Truberbrook, zavučen duboko u sred zabiti Nemačke. Iako je ovo putovanje dobio sasvim nasumično, putem lutrije, on ipak odlučuje da ode na odmor kako bi na miru pisao svoju novu knjigu i naučni rad. Neće stići ni dan da provede u miru, a već će krenuti da se dešavaju čudne stvari po gradu. Naravno, ovde kreće glavni zaplet ovakvih avantura, koji će videti našeg Hansa kako sve dublje zaglavljuje u misterije i uvrnuta dešavanja koja okružuju grad. Kao i kod svake igre ovog žanra, glavni tok gejmpleja će se vrteti oko sakupljanja predmeta sa raznih lokacija i njihovog kombinovanja, kako bi rešili neku od trenutnih zagonetki. Čak i ova srž je poprilično uprošćena i olakšana. Vrlo lako ćete znati koje predmete možete da pokupite na datoj lokaciji i takođe tačno sa kojim drugim ćete ih spojiti ili iskoristiti. Ovo poprilično otklanja onaj momenat kad ne znate šta ćete, pa spajate sve sa svime, ali takođe uprošćava veliki deo zagonetki, i svodi ih na to da li imate sve predmete u džepu potrebne za rešavanje iste. Iako su većina zagonetki poprilično logične, i dalje ima par potpuno neintuitivnih, ili onih koje mogu da vas zaglave u mestu ukoliko niste našli bas taj jedan specifični predmet. Ono što će vas definitivno držati uz igru od početka do kraja je priča i misterija koju ona želi da prikaže. Grafički prikaz i dizajn uglavnom možemo (varljivo) brzo i lako da prokomentarišemo rečenicom da je u pitanju prikaz 3D karaktera na „ravnim“ pozadinama. Ali, developeri iz btf tima su hteli da urade nešto do sad i ne toliko zastupljeno. Svaka scena, svaki sinematik, svaka lokacija kroz koju ćete proći, nije nacrtana 2D pozadina već su zapravo ručno napravljeni modeli koji su skenirani i onda u njih ubačeni digitalni karakteri. Ovakav stil i obrada scenografije donosi ogromnu količinu detalja i mogućnost da bez nekih poteškoća igra to prikaže čak i na starijim mašinama. Svaka lokacija je dodatno jedinstvena i rado ćete istraživati svaki kutak i čuditi se kako su developeri uspeli ovako nešto da stvarno modeliraju i naprave. Glasovna gluma je takođe ogroman faktor kod ovih igara i svaki od poprilično čudnih karaktera koji će se naći u malom Truberbrook gradu je odlično odglumljen i prikazan. Muzika takođe fino prenosi atmosferu u kojoj god situaciji da se trenutno nalazite. Mane igre se najviše svode na popriličnu količinu grešaka koja može da se pojavi tokom vašeg igranja. Ali ni to nije toliko strašno, i sam developer ih aktivno sređuje i popravlja. Ostale negativne stavke mogu da se svedu na to koliko je igra kratka, ali i što se glavni lik sporo kreće kroz neke lokacije, što nepotrebno produžava igru i to što pretežno lake zagonetke ponekad žestoko skoče u težini ili nelogičnosti. Truberbrook je odlična mala avanturistička igra, inspirisana TV serijama kao što su Tvin Piks ili Dosije Iks. Za iskusne igrače ovog žanra ona neće biti teška i možete uživati u priči tokom igre, ali je takođe veoma prihvatljiva i onima koji se prvi put priključuju ovom tipu igara. Ukoliko volite point and click avanture, onda definitivno trebate je dodati u kolekciju. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio Headup Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Ponekad pomislim da Japan drži apsolutni monopol na sve sumanute i originalne ideje današnjice. Pre neki dan, čitam radnju serije o zmajevoj zubarki, koja održava čeljusti kolosalnog zmaja i štiti ga od bakterija, te jednog dana u karijesu zuba pronalazi dečaka poreklom iz suparničke države čiji dolazak prema proročanstvu nagoveštava veliku katastrofu. Šta, molim? Ili anime koji sam nedavno gledao, gde mladić koji iznenadno gine na ulicama Tokija biva reinkarniran u telu “slajma” (poput onog iz Dragon Quest igara) negde u nepoznatom, fantazijskom svetu, gde ga sudbina vodi da postane vođa ujedinjenoj federaciji čudovišta. Ne, zaista, odakle im ovakve ideje? Bez obzira da li količina sirove ribe unete u organizam utiče na maštovitost ili ne, igra iz japanske kuhinje koja je pred nama, sa sobom donosi takođe jedan maštovit koncept. U The Princess Guide, nalazimo se u ulozi veoma iskusnog i cenjenog vojnika koji postaje mentor veoma simpatičnom kvartetu živopisnih princeza. Na početku igre, potrebno je da odaberete jednu od princeza kojoj ćete prvo biti mentor (svaka će kasnije doći na svoj red). U odabiru vam svakako pomažu njihovi zanimljivi motivi. Jedna od princeza želi da porazi zmaja koji teroriše njen narod, ali da ga nakon toga i pojede jer… Zašto baciti savršeno svežeg zmaja, pretpostavljam? Druga princeza ima čarobnu biografiju iza sebe (veštica!) i sve što želi je da pokori svet jer “red bi bio”. Pa ni preostale dve nemaju nešto manje maštovite razloge zašto bi vas unajmile, tako da budite sigurni da ne postoji način da se izvučete iz blesavog i nadasve zabavnog pripovedanja. Osim što birate pol protagoniste, možete odabrati i neku od njegovih najbitnijih karakteristika, što kasnije donekle menja tok razgovora. Moj vojnik je muškarac i pomalo je perverzan, što je svakako rezultovalo nekolicinom zaista smešnih scena i razgovora… Svakako pravi izbor, što se mene tiče! Veliki deo igre, odvija se kroz priču u stilu “vizuelne novele”. Osim dosta humora i hiperaktivne naracije, gde se svaki karakter koji govori pomera kao da jaše krilatog đogata u galopu (ne, zaista tako izgleda), povremeno imamo izbor da pohvalimo ili iskritikujemo princezu koju mentorišemo, u zavisnosti od lične procene onoga što ona u tom trenutku uradi. Osim za vreme razgovora, ovo je moguće raditi i u borbama. Pravi izbor ove opcije rezultira u privremeno povećanim statistikama ili predmetima koji trajno mogu da ojačaju likove. Borbe, odnosno akcioni segment igre, sastoji se iz vođenja malene čete vojnika kroz nivoe ispunjene neprijateljima i zamkama. Osim što vođa čete (princeza ili vi lično) može da napada protivnike običnim i specijalnim udarcima, i vojna pratnja može da napada i sledi vaše komande. Pa su ovi vojnici jako važan element, jer osim napadanja, služe i da vas odbrane od protivnika. Međutim, ne krasi ih preterano visoka inteligencija. Neretko će popiti više udaraca nego je to bilo neophodno, samo zato što ne umeju bolje da prate vaše kretanje po ekranu. Osim vaših i napada vojnika, zamke na nivou je moguće osvojiti i okrenuti u sopstvenu korist. Tako će navlačenje protivnika na preuzete klopke često biti i najbolja strategija, pogotovo na kasnijim i težim nivoima gde je obična akcija u kombinaciji sa povremeno konfuznim kontrolama, pravi Sizifov posao za prste i iskusnijih igrača. Nakon prelaska sve četiri priče, na igraču je izbor sa kojom princezom želi da nastavi dalje, što unosi i nekoliko emotivnih i interesantnih momenata u ovo iskustvo od oko dvadesetak sati. Ali bez obzira kakav izbor donesete, budite sigurni da vas ni jedna od četiri ljupke heroine neće u potpunosti ostaviti na miru. Ovde dolazimo i do verovatno najlepšeg elementa igre, a to je grafika. Na stranu dvodimenzionalni akcioni segment koji izgleda sasvim pristojno – dizajn likova, animacije i izbor palete boja, prelepi su po svim anime standardima modernog gejminga. Ako baš ništa drugo ne uspe da vas privoli na prelazak ove igre, barem će vizuelni stil i sjajni crteži i animacije uspeti da prigrabe deo vaše pažnje. The Princess Guide nije najdublji akcioni RPG ni po kakvim standardima. Ali je barem po pitanju priče i prezentacije u pitanju jedan jako zabavan naslov koji ne ostavlja mnogo pasivnih minuta u svom hiperaktivnom izvođenju. Ukoliko ste ljubitelj japanske animacije, već imate dovoljno razloga da probate ovu igru. A ukoliko niste… Bilo bi najbolje da ste prvo pročitali ovaj pasus i zabavu odmah potražili na nekom drugom mestu. U svakom slučaju – hvala na pažnji! Ja idem da još malo proćaskam sa onom što hoće da pojede zmaja. Pa i sam da prezalogajim nešto. Način na koji ona o hrani priča, nabaciće i meni još koje kilo… AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. The Calligula Effect: Overdose je igra kompromisa. Kada su vam budžet i vreme za razvoj igre ograničeni, sigurno je da neće baš sve moći da bude prvoklasno, nakon što naslov konačno dospe na police vaših… digitalnih prodavnica. Na svu sreću, ova igra dobro bira kada je odricanje u pitanju, i svi elementi na kojima se zakidalo, nešto su bez čega igra i dalje može biti odlična. Jednom rečenicom, ovu igru bismo mogli opisati kao siromašniju Personu, franšizu video igara na koje nesumnjivo podseća. Pa, nije ni čudo, s obzirom da je na igri radio čovek odgovoran za nekoliko prvih naslova ovog kultnog serijala. Uzevši to u obzir, već možete da znate da vas očekuje priča smeštena među mlade ljude i njihov školski život. Ali, to naravno nije sve. Radnja igre je smeštena u digitalni svet “Mobius”, predviđen da bude utopija i utočište za sve njegove stanovnike (iliti zarobljenike). Priča i te kako podseća na radnju Matriks filmova, i povlači sa sobom sve one moralne dileme. Da li živeti san koji je lep ali nije stvaran, ili se vratiti u stvarnost i suočiti sa svim problemima koje ona nosi. Naravno, motiv za ostanak u Mobijusu ne pronalaze svi samo u strahu. Neki su tu jer je to jedino mesto gde osećaju slobodu, dok svi ostali sa sobom vuku zanimljive lične razloge zašto ne žele da napuste ovaj svet laži. Sa druge strane, protagonista (ili protagonistkinja, u zavisnosti od izbora na početku igre), postaje svestan ove prevare i sa nekolicinom istomišljenika, pokušava da stane na put paklenoj bajci. Jedan od kompromisa koji je razvojni tim napravio, leži u grafičkom prikazu igre. Modeli i okruženje su bazični, animacije siromašne, a dizajn nivoa dosta plitak. Sa druge strane, ovo nadoknađuje veoma kvalitetan stil pri dizajniranju sveta i njegovih likova. Gejmplej koji se zasniva na sistemu poteznog RPG-a, poseduje neka zaista inovativna rešenja. Pre potvrđivanja bilo koje akcije, možemo da vidimo simuliran ishod poteza pod idealnim uslovima. Tako da unapred možemo i da znamo kakvu štetu ćemo zadati protivniku, ukoliko svi napadi pogode svoju metu. A potezi su mnogobrojni i raznovrsni, tako da će i akcioni segment koji zbog grafike deluje siromašno, imati šta da ponudi igračima. Muzika je takođe odlična. Iako repetitivna zbog ponavljanja u nivoima koji mogu da potraju zaista dugo, osim sirovog kvaliteta donosi i lep efekat tranzicije, gde u zavisnosti od toga da li ste u borbi ili samo istražujete nivo, dodaje instrumentale i vokal na postojeću pozadinsku melodiju. Jako interesantan i originalan efekat. Kao element koji navodi na dalje igranje, najviše se možda ističu interakcija i odnosi sa drugim karakterima. Likova je zaista mnogo, a moguće je upoznati gotovo svakog lika sa strane, i učestvovati u zadacima vezanim konkretno za njih i njihovu sudbinu. Dok možda veze koje zasnujete sa njima ne mogu da ostvare dubinu kakvu smo viđali u Persona igrama, opet predstavljaju impresivno dostignuće. Zapravo, sa prvim likom kog sam upoznao, razmenjivao sam poruke gotovo petnaest minuta i sve su bile nešto novo, bez ikakvog ponavljanja i vrtenja u krug. Karakteri su interesantni, glasovna gluma odlična i često prisutna, a povremene animirane sekvence dodatno pojačavaju mogućnost uživljavanja u ovaj svet. Dakle, da je neko pokušao da mi otme Switch iz ruku usred igranja, pitanje je kakva bi me moralna dilema strefila u tom momentu. Da li bih dopustio tom okrutnom spasiocu da me vrati u stvarnost ili bih se borio za koji minut duže u digitalnom svetu u kom je sve moguće. I posle kažu da video igre ne razvijaju kognitivnu inteligenciju i filozofiju… I dok bi otimanje Switch-a iz ruku bilo donekle moguće, zbog dodatno zamućene grafike (ali malo stabilnijeg frejmrejta) u prenosivom modu, ne dopustite nikome da vam otme kontroler dok igrate ovo na televizoru. The Calligula Effect: Overdose je remaster igre sa Vita sistema, koji, iako i dalje čuva svoje mane u temelju, sada blista u punoj snazi. Iako jeste neispolirana, čime nije za širu publiku čiji je prosek zaista zahtevan (hvala Bogu, jer to poziva na progres igračke industrije), ova igra poseduje dovoljno kvaliteta da bez problema može da bude preporuka svakom ljubitelju JRPG naslova. Ako ste jedan od njih, dajte joj priliku. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Osećaj dostignuća… Taj mameći nalet endorfina koji vas zapljuskuje pri svakom mukom stečenom uspehu, nije nimalo strana pojava u video igrama, već jedna od najvažnijih! I istina, javlja se u svakom žanru, od akcionih igara pa sve do sportskih simulacija. Ali, onaj oblik ovog fenomena koji, čini se najviše ispunjava igrača, verovatno će se uvek vezivati za mozgalice i igre ispunjene zagonetkama i njihovom rešavanju. Logika i matematika su ovde veoma jasni – osećaj dostignuća proporcionalno je jednak težini igre puta vreme uloženo u nju, pa sve na kvadrat (jer uz kvadrat sve formule uvek deluju mnogo ozbiljnije). A ako vam kažem da uz nešto ovako teško, nisam skoro provodio ovoliko vremena, možete samo da pretpostavite koliko sam samo pucao od dostignuća! Kao i moja glava… She Remembered Caterpillars je mozgalica, s pameću kakvom retko koja druga igra ovog tipa može da se pohvali. Ovo je jedna promišljena i sjajno dizajnirana glavolomka za prave ljubitelje odmotavanja i razmršivanja mrtvih čvorova. Da, danas se komplimenti zaista mogu udeliti na najčudnije načine. Cilj je sprovesti simpatične čovečuljke kroz rukom crtane, mikrokosmičke nivoe sa pečurkolikim motivima (samoproklamovani “fungipank” vizuelni stil). Pre svakog od nivoa, prezentovana je priča u nekoliko rečenica koje vremenom daju smisao ovoj apstraktnoj postavci, pa i unose veliku dozu emocija kroz celo zagonetno putešestvije. Nakon nekoliko uvodnih nivoa, težina igre naglo skače, a pravila za rešavanje se multipliciraju i komplikuju bez pardona. Čovečuljak određene boje može preći preko mosta iste boje, ali samo kroz kapije koje nemaju veze s njegovom bojom. Kasnije, čovečuljke možete spajati u nove boje ili rastavljati u stare, ili im menjati boju u potpunosti. U jednom trenutku, zagonetke zbilja mogu da se uporede sa razmršavanjem čvorova, gde je teško u glavi držati početak i kraj pozamašnog rešenja. U tome se nekako i nalazi neskriveni šarm kompletne postavke ove igre. Nivoi su od starta u celosti sagledivi. Vidite i ciljeve i sredstva za njihovo postizanje u jednom kadru. Na vama je jedino da kompletnu misao sprovedete u delo, pazeći na svaki korak. Ovde se ujedno nalazi i moja najveća zamerka koju mogu da uputim igri, a to su kontrole. Kada je rešenje teško osmisliti, a još teže zadržati u mislima, brzo sprovođenje istog je svakako od imperativa. A kontrole u ovoj igri dopuštaju sve osim brzog igranja… Likovi se kreću koracima po hektagonalnim poljima i osim putem kontrolera, mogu se upravljati i dodirom ekrana Switch konzole. Dok je prvi način pomalo haotičan, drugi je malo više neprecizan. U situaciji “igraj brzo dok nisi zaboravio šta si hteo”, ostaje nam jedino da izaberemo sopstveni “otrov”, odnosno kontrole koje će nas manje nervirati. Osim što je u pitanju sjajno dizajnirana mozgalica sa haotičnim komandama, She Remembered Caterpillars poseduje i odličnu audio podlogu koja savršeno ide uz apstraktni vizuelni stil. Možda i nije element koji je evidentan pri prvom igranju, dok nervozno grickate nokte ili veselo pesnicom presecate vazduh ispred sebe od sreće što ste konačno prešli taj prokleti, nemogući nivo. Ali je svakako element vredan pomena! Ali koliko god igra imala sjajne zagonetke, kao najveća zagonetka od svih nameće se pitanje – zašto je vredan likovanja i neartikulisanih pokliča sreće u sitne sate, taj uspešni sprovod šarenih stvorenja kroz svet spora, pečuraka i silnih pravila? Neke zagonetke prosto nije moguće odgonetnuti… Pa ih jednostavno moramo prihvatiti kao nedokazivu istinu. Jer osećaj dostignuća u ovoj igri, vredi svih utrošenih para i vremena. Velika preporuka za ljubitelje žanra, a i veliko upozorenje za sve koji od njega zaziru. Pa kud koji! AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Ysbryd Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Mango Cart je najidealniji primer koliko Steam platformi fali kontrole prilikom igara koje će se naći za prodaju na njoj. Ova igra od nepoznatog indie studija AkriGames predstavlja jedan nezavršen, površan i neintuitivan izbljuvak podzemlja Steam indie scene. Vi ste, jelte, vođa kompanije koja se bavi trgovinom mangoa između dve države. Prvo što ćete primetiti kada uđete u igru jeste nedostatak bilo kakvog tutorijala, gde vas igra navodi samo blago znacima uzvičnika da istražite određene prozore na raspolaganju. Imaćete opciju da pogledate tonu finansija svoje kompanije, upravljate vašim zaposlenima i slično. Sve je to jednostavno i površno odrađeno, ali bez ikakvih većih zamerki. Osim toga, biraćete svoje dobavljače, kupovaćete polja mangoa, birati veleprodaje koje snabdevate i slične stvarčice. Nažalost, sve je to isprva zaključano iza tog „tutorijala“, jer je igra poteznog karaktera. Svaki mesec u godini predstavlja jedan potez, gde ćete imati priliku da odradite neku od ovih akcija, kao i neke dodatne u vidu sabotiranja drugih kompanija i sličnih nelegalnih i legalnih radnji. Ovo ne zvuči toliko loše na papiru, zar ne? Pa, to će se promeniti u prvih nekoliko minuta koliko budete bili u igri. Mango Cart prvo ima problema sa realizacijom uvodnog dela igre, koji je nenormalno teško preći i razviti neki veći i konkretniji biznis, s obzirom da su sistemi koji obuhvataju finansije ne funkcionišu kako treba i imaćete problema da uopšte dođete do profita na početku. Problem na koji ćete potom naleteti jeste da igra ima pregršt bagova i gličeva koji je čine gotovo neigrivom. Beskonačno puta ćete pokušavati da kupite mango od jednog snabdevača, gde vam igra neće ni dozvoliti da kliknete dugme za kupovinu, iako očigledno to treba da uradite. Nakon petsto pokušaja i kliktanja na sve strane, igra će shvatiti šta ste želeli da uradite, pa konačno možete da razvijete svoj biznis… ali zamalo. Nažalost, to nije slučaj, jer ovaj problem se javlja u SVAKOM prozoru unutar igre, što će biti nenormalno frustrirajuće, a neretko ćete uraditi nešto što niste ni želeli. Igra poseduje i poneke događaje, kao smenu političkih partija i kriminalne napadne na vaš kapital, ali oni su veoma površni i dosadni, a uglavnom predstavljaju jednostavan procentualni dobitak ili gubitak kapitala. Mango Cart ispred vas postavlja kompleksnu ekonomiju, ne objašnjavajući istu nimalo, pa će novajlijama stvari kao što su korporativni porezi, radnički porezi i GDP biti jednaki hijeroglifima. Igru, ako ne izgubite u roku od sat vremena, vodeći vašu kompaniju koja je na ivici propasti od veoma bagovitog interfejsa, ostavićete je zauvek, s obzirom na njenu repetitivnost i nikakav osećaj napretka i uspeha. Grafički, igra poseduje samo jedan ekran sa osam prozora za razne funkcionalnosti vaše trgovine. Ne poseduje gotovo nikakve animacije, a crteži i dizajn igre su veoma amaterski i loši i za igre sa najnižim budžetom na tržištu. Nažalost, veoma se lako mogu naći gramatičke greške, a veoma loš font, u kojem je sve napisano malim slovom, doprinosi već lošem doživljaju. Što se tiče zvuka – igra NE poseduje apsolutno nikakvu zvučnu podlogu. Nema ni zvučnih efekata prilikom pritiska na dugme, pozadinske muzike, niti bilo kakve zvučne prezentacije, kako da ste stavili „mute“. Ako ništa, igra bar radi relativno dobro što se tiče same optimizacije, mada to se i očekuje od igre koja ovako izgleda i tehnički ne istiskuje nikakvu grafičku moć računara. Razvojni tim Mango Carta je možda imao zanimljivu ideju, ali se na tome završava. Mada, i to pada pod sumnju, s obzirom na opštu nedovršenost ove igre, kao i neverovatnu lenjost razvojnog tima u radu na skoro svim elementima ove igre, koja izgleda kao loša Power Point prezentacija iz ’97, i za koju još traže osam evra?! Jednostavno, ovo predstavlja još jedan dodatak u moru igara ispod Steamovog otirača ispod kog više niko ne želi ni da zaviri. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Januara 2015. godine, Days Gone je ušao u intenzivnu fazu razvitka. A prva najava igre javnosti, dogodila se 13. juna 2016. godine na E3 sajmu u Los Anđelesu, gde su prisutni imali priliku da se upoznaju sa ovim ambicioznim projektom. Reakcije su bile pozitivne ali se takođe rodila i sumnja odnosno pitanje – koliko ova igra zapravo novog i zanimljivog može da ponudi gejming populaciji, na polju postapokaliptičnih zombi akcionih naslova. Sumnju je naravno potkrepio visok standard koja je postavila jedna od najboljih igara svih vremena, i koja je na neki način sigurno i bila uzor kada je Days Gone uopšte i stavljen na papir. Igre čije se ime sa poštovanjem izgovara, svaki put kada se priča o postapokaliptičnim igrama. Pogađate? Naravno da pogađate, jer reč je o The Last of Us. Jedna od najodlikovanijih igara svih vremena, sa preko 240 “game of the year” nagrada i nepobitnim kultnim statusom. Nije ni čudo što se posle svega kod ljudi rodila neka doza neizvesnosti i nervoznog iščekivanja. Postavljeni standard je bio visok, ali je takođe postojala i nada, da će baš ova igra u moru sličnih, moći bar na neki način da se poredi sa gorepomenutom legendom. A da li je zaista i uspela da zasluži mesto u samom vrhu, barem ovog dosta eksploatisanog žanra… Ostaje na nama, da vam što objektivnije dočaramo i odgovorimo u daljem tekstu. Radnja igre se odvija u severozapadnom delu pacifičke obale SAD, i stavlja vas u ulogu Dikon St. Džona, bivšeg odmetnika i bajkera, koji se u novom svetu bavi lovom na ucenjene glave. Dikon je čovek koji bi radije rizikovao svoj život na otvorenom putu punom opasnosti, nego da živi ušuškan u nekom od kampova i dane provodi krijući se. Prošlo je dve godine od globalne pandemije koja je ubila gotovo pola čovečanstva (trebalo je da je nazovu “Pandemija Tanos”) a milione drugih preobratila u zombije. Svet se promenio, a ljudi su se polako navikli na nov način života. Zombiji su postali svakodnevnica. Naš protagonista, pored bitaka sa zombijima, bije i neke na ličnom planu. Duhovi prošlosti mu se nekako stalno vraćaju i podsećaju ga na bolnu sopstvenu istoriju. A ponekad, vidno isfrustriran, bes iskaljuje na nedužnim zombijima – takozvanim “freakersima”. U pitanju su zombiji koji se kriju po pećinama ili hiberniraju u svojim gnezdima, ali ponekad i kreću u hordama. Pored ove vrste zombija, ima i nekolicina drugih, ali da ne otkrivamo mnogo. Generalno, glavna priča je veoma razgranata i intrigantna, sa odličnom motivacijom većine likova, i svakako je jedan od glavnih aduta igre, ali vam nećemo spojlovati detaljle. Poseban akcenat treba baciti pomenute horde i taj element u igri, jer na neki način pruža i novu dimenziju zombi zabave. Nagoni vas da osmišljavate taktike, uvlači vam strah u kosti i uz jako dobru muziku i zvučne efekte, zaista jako dobro utiče na celokupan ambijent. Pored tumarajućih zombija, tu su i životinje koje dodatno ukrašavaju ovaj postapokaliptični svet. A naravno, imamo i ljude koji su u ovom svetu podeljeni ili po kampovima, ili po nekim svojim uverenjima (čitaj – sektama). Tako da ni na tom polju ne može sve da miruje, pa ćete osim očekivano pojačane pažnje, da vam neki zombi ne iskoči iz žbuna, morati da obratite pažnju i na ljude koji bi vrlo lako mogli da zapucaju na vas, pre negoli postave prvo pitanje. Dijalozi su kompletni i takoreći – na mestu. Likovi su karakterni i lako ćete ih raspoznavati, jer svaki od njih ima neku svoju narav koju se ne boji da iskaže. Valjda tako ljudi jedino i opstaju, kada svet ode dođavola? Nekada ima i nelogičnosti u odnosima karaktera, kao sa nekim likom hoćeš da se pobiješ, a onda odmah posle idete u misiju i sve kul. Čudno je to malo odrađeno, nekada se pravi drama oko gluposti, i rezon smešan kao da imaju 15 godina. Što se tiče dizajna kampova, to je odrađeno vrhunski, izgledaju veoma detaljno i živopisno. I dobro, postoji dosta bagova u celom tom funkcionisanju veštačke inteligencije, kao recimo situacije gde vas protivnik uopšte neće napadati dok vi prvi ne zapucate. Ali verovatno najiritantniji bagovi od svih, tiču se kašnjenja pri učitavanju tekstura. Zapravo, nekada se teksture neće ni učitati dok ne restartujete igru. Pa pod ruku sa ovim, imamo i lošu optimizaciju, koja posebno važi za one trenutke kada ćete na motoru jurcati kroz šume i proplanke, ne bi li što pre stigli na neko mesto dešavanja. A u tim momentima, igra će neretko skoro i potpuno ukočiti. Da, nije u pitanju nešto čijem popravljanju ne možemo da se nadamo kroz neku od narednih zakrpa, ali do tada – ne možemo, a da ne primetimo i zamerimo. Situacija koja nije bag, ali definitivno deluje tako, tiče se tranzicija između gejmpleja i animacija vezanih za priču. U najmanju ruku govoreći, ovo je urađeno nevešto. Na primer, postoje situacije u kojima vi sa vašim dvotočkašem dolazite na mesto misije, i pre nego što ste i sišli sa njega, pokreće se animacija. Sledeće što vidite, jeste vaš junak kako čuči na krovu neke bog-te-pita-koje zgrade. Bez ikakvog fokusa na krov na kom ste završili, biće vam potrebno malo vremena da se orijentišete i uopšte shvatite gde se zapravo nalazite. Ako ovo zanemarimo, kvalitet animacija je zapravo veoma dobar. Akciju, a posebno napucavanje sa zombijima, moramo specijalno da pomenemo. Trenuci kada pogodite zombija, a on nastavi da pada ka vama, ili mu otkinete ruku bacivši ga u stranu, dok ga drugi zombi preskače, a vi trčite unazad i pokušavate da napunite vašu automatsku pušku… Ovi detalji stvaraju zaista retko dobar osećaj. Ni tabačina sa ljudima nije loša, da se razumemo. Nekako se navučete na potrebu da svakoga “overite” u glavu, pogotovo uz korišćenje fokusa koji usporava vreme, gde možete na miru da zagledate metak ili strelu kako lete. Metak će se čak i presijavati ukoliko se nalazite u nekom mračnom tunelu, što stvarno jako kul izgleda. Kad smo već kod mraka i tunela, valja napomenuti da imate lampu koja pravi jako dobre refleksije. Svetlost koja se koncentriše dok se približavate nekom predmetu, ili rasipa dok se udaljavate i slabi kako izlazite na svetlost dana, posebno fino izgleda. Ali sve ovo možda ne bismo ni pomenuli, da ne postoji jedna caka. Šta to? Pa, apsolutno nikakva lampa nije vidljiva kod protagoniste. Nikakav fizički dokaz njenog postojanja. Zapravo, još čudnije je što ta “lampa” obasjava ono prema čemu okrenete kameru, a ne prema čemu je karakter okrenut. Recimo, gledate u lice našeg junaka, a iza njega isijava neka misteriozna svetlost. Ovo bez sumnje loše utiče na atmosferu… No, kada je dan, ovih problema nema. A promene vremenskih prilika i zalasci sunca izgledaju jako živopisno. Ponekad i previše, kao na primer zvezdano nebo i Mesec, za koji bi se u najmanju ruku moglo reći da je neprolazni super-Mesec, koliko je velik. Ali ukoliko se uživite u ostatak atmosfere, ovo vam verovatno i neće smetati. Svakako je bolje nego da je sve bledunjavo i isprano, bez ikakvog karaktera i ličnog pečata. Kako se uživeti? Pa recimo da je vožnja motorom u sumrak zaista relaksirajuća. Pa i zvuk kiše i grmljavina dok se nalazite u kampu i slušate lokalnog muzičara kako svira, verovatno bi mogla i vas da uspava. No, zvuk motora je posebna stvar i on je zaista fenomenalan. Ali ne lezi vraže – i tu ima bagova. Ovaj fenomenalni zvuk nekad može u potpunosti da iščezne, bez traga. Uvek nešto mora da fali… Sve u svemu, ukoliko zanemarimo tih “nekoliko” stvari, atmosfere zaista neće faliti. Prisutan je osećaj stalne opasnosti, a za rešavanje takve problematike imaćete na raspolaganju uz hladno oružje i tri vrste vatrenog naoružanja (pištolj i dve puške) koje će pritom sve vreme biti vidljive na leđima glavnog lika, što je plus. Spravljanje predmeta možete da vršite iz menija pritiskom na dugme L1 i odabirom preko desne palice kontrolera. Veoma jednostavno i funkcionalno. Ali ono što i nije najdivnije, jeste skala koja prikazuje zdravlje vašeg lika i koja izgleda poprilično “jeftino”, iako daje dobru i čitku evidenciju o “zdravstvenom stanju”. Ukoliko igrate na normalnoj težini, imaćete sasvim dovoljno resursa na raspolaganju. Možda čak i previše. A odgovor zašto je to tako, preporučujemo da potražite u već pomenutim hordama kojih u igri ima ne tako malo. Hordama koje bi bez te silne opreme, bilo nemoguće poraziti. Nekako, teško je igru ne uporediti sa Mad Max od pre par godina. Otvoren svet, plemena, slična borba i spravljanje predmeta, dolivanje benzina u motor, nadogradnja istog i slično… Još da je tamo bilo zombija, sličnost bi već bila preterana. Čak i jedno od plemena iz Days Gone, neodoljivo podseća na protivnike iz Pobesnelog Maksa, tako da ovde možemo i da povučemo paralelu – ako ste voleli Mad Max, svakako bi trebalo da probate i Days Gone. Glasovna gluma je stvarno dobra, ali postoji caka da dok se vozite, javljaju vam se toki-vokijem iz kampa, i to nasumično, i ako te neko napadne to se prekine, i onda ponovo nastavi posle toga tačno gde je stalo, i dok ti ne ispriča sve ne staje. A nekad se desi dva puta za istu stvar te zove, ili zove te, a ti uđes u misiju i prekine se… I onda to poprilično neprirodno izgleda i ubija atmosferu. Ideja iza ovoga je da vam oni kao najavljuju misije, pa da ih onda mi igramo ako želimo. Na kraju, moramo izjaviti da je Days Gone igra koja je hrabro zakoračila u svet postapokalipse, bez straha iako sa visokim ciljevima. Neke ciljeve je uspešno dostigla, a neke baš i nije. Dosta toga ukazuje da je razvojni tim Bend Studios imao manje vremena nego što im je bilo potrebno (iako to niko nikada neće javno priznati). Nekako, kao da je u pitanju nedovršen projekat, kom bi se, istini za volju, dosta stvari moglo rešiti kvalitetnom zakrpom. Zapravo, već jedna je dostupna čak i pre svetske premijere, i teži neverovatnih 18 gigabajta. Ono što Days Gone čini jako dobrom igrom, jeste atmosfera. Bilo da se vozikate na motoru, pucate sa zombijima ili istražujete zabačene delove mape, uzbudljivo istraživanje zaokružuje kompletan utisak o igri. Tako da, stvarno treba pohvaliti uspešan pokušaj pokretanja nove franšize u žanru koji je toliko puta već eksploatisan. Ali i poželeti sreću, da fanovi žanra zaista uvide ono što vredi ovde, i pored gomile ometajućih bagova. AUTOR: Miloš Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Tower defense igre postoje decenijama unazad i tokom tih godina se održala ta jedinstvena formula da igrači taktički postavljaju svoje jedinice i prate kako se one drže protiv velikog broja neprijatelja bez nikakvog aktivnog učestvovanja, osim povremenog ojačavanja istih. Hell Warders je došao da malo izmeni tu formulu dok se čvrsto drži osnova. Ovaj naslov studija Anty Gravity se može pohvaliti time da i igrači mogu aktivno učestvovati u borbi protiv hordi nadolazećih demona, tako što će odabirom nekog od ponuđenih karaktera direktno koristiti oružje i specijalne sposobnosti iz trećeg lica, a u međuvremenu će pozivati nove jedinice i ojačavati postojeće na bojnom polju. Glavni cilj verovatno već možete zaključiti, sprečiti da demoni stignu do kraja i unište srce vaše baze, što je ovde Nexus. Vi ćete trčati između hordi, pucati, odvlačiti im pažnju i posle tako iznova u narednom talasu. Takođe, za vaš masakr ćete biti nagrađivani specijalnom valutom (“sveće”) kojom kupujete ratnike i unapređujete njihovu moć i izdržljivost, pa vas tako osim menadžmenta vojskom na bojištu očekuje i menadžment valutom. Progresiju imate tokom cele singlplejer kampanje, koja nudi mlaki narativ na koji će retko ko obraćati pažnju. Tako ćete po završenom nivou polako otključavati nove i moćnije jedinice koje dolaze u skladu sa sve jačim i raznovrsnijim protivnicima. Karakteri sa kojima igrate se razlikuju po oružju, sposobnostima i okretnošću, pa tako svaki igrač može odabrati onog koji odgovara njegovom stilu igranja i nadograđivati ga dalje. Osim po tome što možete direktno ubijati horde neprijatelja, igra ne nudi preterano mnogo novina i poboljšanja u odnosu na druge u žanru, ali specifični kec u rukavu koji se ovde nameće je multiplejer igranje. Vi i još tri vaša prijatelja, ili drugih nasumičnih igrača, uskačete u svet borbe protiv demona iz pakla koji žele da prođu u vaš realm. Ništa se preterano ne menja po pitanju gejmpleja, ali su talasi neprijatelja daleko veći i izazovniji, što je i logično, kako bi se osigurala dugoročna zabava u društvu. Problem koji ovde malko smeta je nepostojanje posevećenih servera, tako da budite spremni na visoku latenciju. Isto tako bismo voleli mogućnost da se možemo pridružiti nekom usred trajanja partije, što bi znatno olakšalo potragu za igračima kojih baš i nema puno. Grafika je specifična priča, kada sam video teksture koje ova igra nudi prvo sam ušao u podešavanja da proverim da vidim da nije sve automatski postavljeno na minimum, a kada sam se uverio da nije, proverio sam kalendar da se kojim slučajem nisam vratio u prethodnu deceniju. Šalu na stranu, igra koristi solidno staru grafiku iz neko g(autoru nepoznatog) razloga pa se to može nekom postaviti kao odbojno, ali realnije prikazuje grozote koje dolaze sa svakim talasom. Nije u pitanju retro grafika, nego prosto zastarela grafika. Muzika je kakvu biste i očekivali od jednog Tower Defense naslova, samo što u Hell Warders nije najbolje uklopljena sa tokom igre i uvek će držati neki “visoki” tempo. Delom zbog slabije grafike i delom zbog ispeglanosti od strane developera, igra vam neće zadavati glavobolje po pitanju stabilnosti i performansi, a ni bagova nema preterano puno. Ipak očekivali smo nešto raznovrsniju i zabavniju igru. Ako želite igru u koju je lako uskočiti i koja vas neće kinjiti dosadnim tutorijalima i glupostima, a pritom tražite odličnu zabavu za vas i ortake, onda je Hell Warders prava igra za vas, samo nemojte očekivati velelepnu grafiku. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Pqube Limited Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Gotovo po pravilu, Lego igre su postale poslednji bastion filmskih igara, odnosno igara koje se prave da bi ciljno pratile blokbastere, pa je tako tu i Lego Movie 2, koji je dobio svoju istoimenu igru, a kada je Lego u pitanju, skoro je pa nemoguće pogrešiti. I do sada je uglavnom bio takav slučaj, a za najnoviji naslov u ovoj popularnoj franšizi ćemo videti u ovom tekstu. Igra prati radnju iz filma, ali ćete za neke detalje, ukoliko vas zanimaju, morati da pogledate film. Usled kidnapovanja njihovih prijatelja od strane vanzemaljskih sila vođenih Kraljicom, Emet i Lusi zajedno sa njihovim saborcima moraju da se odbrane od tekuće invazije i da proputuju razne sisteme kako bi uspeli da poraze neprijatelja i spasu svoje voljene. I Betmena. Pored ove glavne priče i zadataka vezanih za istu, ceo svet je otvoren za vas i vaše istraživanje, a u istom ćete pronaći svakakve sporedne zadatke za ispunjavanje, kao sto su trkanje, vraćanje izgubljenih stvari, ali i dece, kao i spasavanje građana Apokalipsburga od vanzemaljaca. I odmah vam moram reći, kada sam ubio solidnih nekoliko sati u igri, od glavne priče sam prešao tek toliko da sam prošao kroz kapije grada u divljinu, i još uvek istražujem svet i završavam sporedne zadatke. Prva stvar koju moramo da ocrnimo je kretanje, koje je za ovoliki svet veoma sporo u nekim trenucima. Da, postoje vozila i životinje koje vam mogu pomoći da pređete distance mnogo brže, ali sa tim se takođe menja i ugao kamere, tako da nećete moći baš lepo da osmotrite prostor oko vas, pa ćete možda propustiti neko blago da pokupite. Što se tiče zadataka, i sporednih i glavnih, lako ćete ih naći. Glavni zadaci su uvek obeleženi žutom strelicom i uvek su prisutni, šta god radili, dok će se sporedni pojaviti u vidu upitnika visoko iznad lika za koji su vezani. Kada god dođete do neke nove informacije ili sposobnosti, kratak klip sa objašnjenjem će vas uputiti kako funkcionišu stvari. Jedini problem je što se ti klipovi ne mogu prekinuti dok narator ne ispriča sve što ima, što će mnoge nervirati. Mehanika igre je jednostavna: dođi do karaktera, skupi dovoljno kockica da sklopiš alat koji ti treba da izvršiš zadatak, uzmi nagradu u vidu master kockice i idi dalje. Kada završite sa jednim svetom, ako ste skupili dovoljno master kockica, možete nastaviti igru dalje na nekom drugom svetu. Trenutno ima sedam svetova, a planirano je još materijala kroz DLC-ove, koji bi u trenutku pisanja ovog teksta, trebalo da budu besplatni. Zadaci su vam maksimalno olakšani, u tom smislu da sve što vam je potrebno da napravite spravu koja vam treba, se nalazi u krugu od nekoliko koraka od lokacije zadatka, dok će pozicija gde treba da postavite tu istu spravu biti uvek jasno obeležena, tako da nećete morati da naprežete vijuge previše. I da, možda ovo sve zvuči veoma jednostavno i prelako, ali morate da uzmete u obzir da je ciljna grupa za ovu igru mlađeg uzrasta, a ne za nas matorce. Kao i u većini drugih Lego igara, i ovde postoji opcija za lokalni režim igranja za dva igrača sa podeljenim ekranom, i dok to može proizvesti nekoliko sati zabave, nije nešto čemu ćete se vraćati posle jednog igranja, što je malo razočaravajuće, s obzirom da su prošle igre uvek imale zadatke i zagonetke koje su bile kreirane tako da se mnogo lakše pređu sa prijateljima, dok sada za tim nema potrebe. Što se tiče grafike, upravo je ono što možete očekivati od jedne Lego igre, šarenilo na sve strane. Interesantno je napomenuti da je igra urađena u istom pogonu kao i Lego Worlds, što će se svideti igračima. Nažalost, kada malo zagrebete površinu nakon igranja igre par sati, shvatićete da je ova igra u stvari Lego Worlds nivo fokusiran na film. Glasovna gluma je ok, ali studio nije uspeo da ubedi glumce da pozajme svoje glasove likovima koje glume i u igri što je isti slučaj kao i sa prvim delom igre. Jedino su za sporedne likove u nekim situacijama uzeli replike direktno iz filmova, ali ništa novo od holivudske postave nije snimljeno. Na neki način je to malo tužno, jer imate toliko stvari koje već donose pare i koje su popularne, pa zar je teško otvoriti se malo da se dovedu glumci iz filma, i da doživljaj bude kompletan? Avaj, moraćemo da čekamo neku drugu igru kako bismo dobili ovo. Ukratko, Lego Movie 2 the Game je protraćena prilika da se iscedi još malo para od strane fanova filma i igračaka. Da su se kreatori barem malo više potrudili oko materijala i priče, kao i da su dodali nivoe težine, da bi mogli i stariji igrači da uživaju, ovo bi bila mnogo bolja igra. Ovako, ako vaše dete baš želi da odigra igru, neće mu biti dosadno. U suprotnom, verujemo da ima mnogo boljih igara, čak i u Lego svetu, koje bi bilo bolje igrati. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Fate serijal je davno počeo kao grafička novela, erotskog karaktera, onda zapravo prešao u anime svet i napravio nekoliko odličnih naslova, bez erotskog elementa, i u proteklih par godina se vraća u svet igara u različitim žanrovima i opet bez već pomenutog karaktera. Kao nastavak na Fate/EXTELLA vraćamo se u vode Dynasty Warrios, ili tu Musou žanra. Priča počinje odmah po završetku dešavanja iz prethodnog dela, u kome ste sa vašim herojskim Servantima osvojili Holy Grail rat na veoma čudnom mestu. Sve ovo se odvija u virtuelnom svetu SE.RA.PH. koji je napravio super računar postavljen na mesec.Vaš predah i odmor, od prethodnih velikih bitaka, biva ubrzo prekinut iznenadnim napadom podivljalih agresivnih programa. U spas vam stiže veliki vitez Charlemagne i od tog momenta postaje glavna tačka za vašu sledeću avanturu. U kojoj naravno morate poraziti zlog podivljalog kralja koji želi da uništi, ili bar „preuredi“, ceo virtuelni svet po svom nahođenju i pretežno bez ljudi u njemu. Kroz ostatak priče, koja će pretežno biti prikazana u obliku vizuelne novele, ćete upoznati veliki broj heroja koji će vam se vremenom pridružiti u ovoj borbi, i čak ćete imati mogućnost otkrivanja više krajeva. Ako ste ikada igrali bilo koju Musou igru, tipa Dynasty Warriors ili Samurai Warriors, odmah ćete znati na šta će se svoditi glavni deo gejmpleja. Za one koji su novi u ovom podžanru, tu spadaju ogromne, masivne bitke, sa stotinama protivnika, podeljene u manje sektore u koje ćete moći bukvalno da uskočite. Kretanje između sektora je brzo i skoro istog momenta ste u novoj zoni. Pošto očistite taj sektor od mini bossa ili komandir protivnika, vi preuzimate oblast i dolaze vaše jedinice. I pazite se, mogu i vaše zone da budu ponovo osvojene na isti način. U ovom delu ćete voditi, u svakoj borbi, jednog od 26 heroja iz istorije i čak mitologije iz celog sveta. Među njima će vam na raspolaganju biti kralj Artur, Nero iz Rima, Jovanka Orleanka, Aleksandar Veliki, Tamamo sveštenica, Lu Bu, Meduza, Cu Chulainn i mnogi, mnogi drugi. I naravno svi oni će biti otključani samim igranjem igre i kampanje. No, da ne bi igra postala apsolutno dosadna posle dve, tri misije, i pošto ovaj podžanr to može da izazove brzo, developer je odlučio da skoro svaku misiju učini posebnom i na neki način zanimljivom. Dok budete čistili zone i osvajali teritorije, konstantno će se dešavati specijalni događaji koji ćete specifično juriti i koji će drastično menjati vašu taktiku i terati vas da se aktivno krećete kroz bojište. Od toga da vaš glavni komandant, ili ti zapravo vaš lik, bude napadnut ili otet, da će biti napadnut sa druge strane mape, onda da neke zone krenu konstantno da prave napadačke heroje dok to ne zaustavite, do da sama mapa bude sakrivena dok ne otklonite kule koje ometaju vidljivost, i mnogo toga drugog što može da se navede, ali bolje da se to ostavi vama da otkrijete. Ali, da se vratimo na glavni deo koji zapravo ipak čini najveći deo cele zabave, a to je besomučno mlaćenje protivnika. Sam sistem borbe je poprilično jednostavan i izvođenje specijalnih poteza se radi kroz vrlo lake kombinacije tastera, i svaki od njih, na svih 26 heroja i potpuno različitih stilova borbi je podjednako zadovoljavajući, zabavan za gledanje, i izuzetno eksplozivan i šaren. Na to možemo da dodamo i specijalni Noble Phantasm potez, koji je opet potpuno jedinstven za sve heroje, vezan direktno za njegov „lore“ i potpuno animiran i pokriven čak sa nekoliko različitih glasovnih poruka, tako da čak iako to ponavljate, neće brzo postati dosadno. Tu su i Rush potezi, u stilu brze razmene udaraca između likova, jedinstveni kombo potezi i Drive mod – mogućnost da dodatnim magijama zalečite ili ojačate svog heroja, pozovete pomoćne heroje da vam pomognu ili napadnu sa vama. Može se reći da igra pruža izuzetan broj opcija samo za borbu. Van borbe ćete imati opciju da povećate nivo svog omiljenog heroja, napravite opremu koja će mu dati dodatne moći, zamenite njegove glavne veštine, pojačate neke sposobnosti, pokupite sporedne misije, i naravno pre svega – popričate i upoznate ga. Oh, ali čekaj, čekaj to nije sve, pored glavne kampanje, koja ima oko 30 misija tu su i ekstra misije van priče, u kojima otključavate još zanimljivosti i čak 4v4 multiplejer, u kom vi i još 7 drugih igrača može da se isproba u masovnoj šorci. Grafički igra predstavlja prelepu kombinaciju anime i cell shaded stilova, u kom ćete vrlo lako uživati ako volite ovaj vizuelni šmek i animaciju. Likovi su odlično animirani i prikazani a okolina je blago rečeno jedinstvena i poprilično čudna, ali i dalje spektakularno prikazana. Glasovna gluma je, bar za sad, isključivo urađena na originalnom japanskom jeziku. I čak i tako nije nimalo loše urađena i jedinu manu koju ovde možemo zapaziti je da tokom borbi često nećete znati šta se drugi likovi deru na vas pošto će i sam prevod vrlo brzo proleteti preko ekrana, i time možete propustiti važnu informaciju za vašu misiju. Muzika takođe odlično prati svaki momenat, zonu i tempo igre, ali doduše možda ne toliko dobro kao prethodni deo. Mana praktično i da nema. Developer je odlučio da napravi Musou tip igre u Fate univerzumu i pošto im je ovo druga igra po redu, vidi se da su drastično unapredili stvari na skoro svim poljima u odnosu na prethodni deo. Zamerka se može staviti na priču, koja je malo konfuzna i zbrzana, ali suštinsko uživanje i gejmplej u igri vam neće biti oštećen. Fate/EXTELLA LINK predstavlja savršeni primer dobro odrađene Musou igre, u koju mogu da uskoče stari fanovi žanra kao i oni koji prvi put hoće da se upuste u isti. Predznanje o Fate univerzumu je poželjno, ali nije obavezno, pošto se većina narativnih stvari lako objasni, a jedino se likovi iz prethodnih serijala pojavljuju, ali ne i priče. Ukoliko ste fan žanra ili Fate serijala, onda vam je ovo apsolutna preporuka da uzmete i igrate, a iako niste, slobodno je pokupite na nekom popustu, pošto će vam vrlo lako popuniti sate i sate igranja. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio XSEED Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Odakle početi sa izlivima oduševljenja kad je u pitanju igra Degrees of Separation? Iskreno, igru smo muž i ja uzeli na predlog urednika časopisa, izgledala je pristojno i bilo je zanimljivo što se može igrati u dvoje i to je jedni razlog što smo pristali. Hvala uredniku od srca što nam je ovo predložio, jer je igra meseca što se tiče našeg domaćinstva, ili barem ženskog dela istog. Nisam očekivala da ću išta romantično da igram u neko dogledno vreme ali me je dirnula ideja da se par likova sa kojim igrate zapravo ne može dodirnuti, jer su različite sile prirode, ali da među njima postoji privlačnost koja ne jenjava i koja ih zabrinjava baš zbog njihovih različitosti. Vi i vaš saigrač zapravo igrate kroz likove Ember (Žeravice) i Rime (Inja). Njih dvoje se bude u svojim svetovima, shvatajući da nešto sa njima ne valja, sreću se i kroz igru pokušavaju da shvate šta nije u redu i kako to da poprave, prepreke prelaze uz saradnju i malo logike igrača. Ember je ovaploćenje toplote, oživljavanja i otopljavanja prirode kao i ženska polovina, dok je Rime ovaploćenje hladnoće, stagniranja i zaleđivanja prirode, kao i muška polovina igre. Ja sam fascinirana lakoćom prelaza grafike iz toplog u hladno, i to ne samo lakoćom već i raznovrsnošću i lepotom. O video, audio i mehanici igre pogledajte tekst o ovoj igri koju je pisala moja jača polovina. Igra je platforma u kojoj rešavate zagonetke, kako da dođete do šalova raštrkanih kroz svetove uz pomoć vaših različitosti. Cela igra ima pet svetova u kojima otkrivate šta se dešava, u svakom svetu vaši likovi imaju drugačije sposobnosti kao odraz njihove međusobne interakcije. U prvom svetu na koji naiđete ne možete ništa posebno uraditi, samo koristite vaše uobičajene moći topljenja i zaleđivanja. U jednom od svetova Ember i Rime zajednički prave most da bi dohvatili stvari simbolizujući podršku u vezi, te priča u tom svetu odslikava takav tip odnosa, u sasvim drugom svetu njih dvoje postaju uznemireni i džangrizavi i njihova interakcija završi sa eksplozijama oslikavajući takav vid odnosa, zatim imate svet gde u potpunosti visite i budete vođeni od strane vašeg partnera oslikavajući potrebno poverenje u vezi. I naizgled jednostavne ideje su stvarno lepo simbolički uklopljene u nešto više. Taj simbolizam se i ogleda u tome da vi možete da idete iz sveta u svet van nekog očiglednog redosleda, kao i to da kad pređete svet vi možete da mu se vratite da pokupite ono što ste možda propustili. Zar nije svaki odnos među ljudima takav? Bez redosleda, sa ponavljanjima i željom da se vratite da biste bili bolji. Ni jedna od zagonetki nije nešto preterano teška, posebno jer su dve glave pametnije od jedne, tako da kad vi zapnete negde vaš saigrač vam može dati predlog kako dalje. Zadovoljavajuće je kad jedno drugo začikavate zbog lošeg tajminga, zaglavljenosti na nekom delu ili naprosto zbog toga što ste malo težu zagonetku rešili baš Vi a ne vaš saigrač, ali nema ničeg slađeg kada nešto zapravo zajednički rešite i kada vam nešto ide jer se dopunjujete kao par, nešto poput Ember i Rime. Iskreno sam se radovala trenutku kad padne veče, uspavamo dete i kad dohvatim gejmpedove da još jednom pokažem mužu kako se to igra. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Moram vam priznati odmah na startu da nisam fan ovakvih igara. I kad kažem to, ne mislim na zagonetke, već na stil u kojem je igra urađena. Ja sve takve i slične igre zovem “umetničke”, a to znači da su te igre pravljene uglavnom za umetnički dojam, a ne toliko za igranje. To najbolje zna kolega Milan Živković, sa kojim najviše “diskutujem” o ovakvim igrama. I na prvi pogled mislio sam upravo da je i ova igra jedna od tih, gde je umetnost na prvom mestu, a mehanika i sadržaj na poslednjem. Ali na moju sreću, i na sreću moje žene sa kojom sam igrao ovu igru, to uopšte nije slučaj sa ovim naslovom. Da, igra izgleda kao bajka u pokretu, i u nekim trenucima me je podsetilo malo na igru Ori and the Blind Forest (jednostavniju i ružniju, naravno), ali su zagonetke interesantne i izazovne, a mehanika je jednostavna i odlično odrađena, pogotovo kada igrate sa još nekim, što je pretpostavljamo bio i krajnji cilj dizajnera ove igre. Igra vas stavlja u ulogu Ember i Rime, dvoje mladih ljudi iz različitih kraljevstva sa specijalnim moćima, koji shvataju da nešto nije u redu sa njihovim svetomvima, i u istraživanju problema nailaze jedno na drugo. Iako su njihove moći sušta suprotnost jedna drugoj, oni shvataju da moraju da rade zajedno kako bi otkrili šta muči njihov svet i spasili ga od totalne propasti. Igra nije previše duga, nekako je taman kako treba, pet svetova svaki sa svojim izazovima i otkrićima, po mom mišljenju su kreatori tačno pogodili dozu. Kao što već rekoh, glavni protagonisti imaju različite moći, dok Ember okružuje vatra i toplina, Rime je taj kojeg prati led i hladnoća, i to ih sprečava da budu zajedno, pa ćete kroz celu igru samo orbitirati jedno oko drugog, bez kontakta. Ovo stvara interesantnu dinamiku između likova, i zanimljiva rešenja zagonetki. Veliki plus u ovoj igri je sistem brzog putovanja, koji vam omogućava da se prebacite između dve tačke unutar nivoa zaobilazeći sve prepreke koje ste već prešli. Što se tiče grafike, ona najviše odgovara konzolama kao što su Switch ili PS3, ali to uopšte ne umanjuje njenu lepotu. Najbolji opis koji vam mogu dati je da ćete imati osećaj kao da igrate kroz neku bajku koju su vam babe i dede čitale dok ste bili mali. Kada se malo zaigrate, a i ako imate prijatnog saputnika za ovu igru, čak i okoreli fanovi 4k-120fps detalja će uživati u ovoj igri, i moći malo da opuste oči. Muzička podloga je prijatna, a od glasovne glume je tu jedino narator koji vas vodi kroz priču, dok su glavni likovi nemi. Moram priznati da iako nema mnogo zvukova prisutnih u igri, malo je veća tonalna razlika između naracije i zvučnih efekata, tako da smo morali često da pojačavamo i utišavamo kada smo hteli da čujemo šta se priča. Takođe sam imao problema da ispratim priču u nekim trenucima, pošto je naracija urađena da čim dođete do neke tačke, nije bitno da li ste namerno ili slučajno tu stali, ili da li možda morate da se vratite nazad, priča će nastaviti da teče dalje, jer igra očekuje da ste sve rešili i da želite da nastavite dalje. Zagonetke su interesantne i izazovne, ali nemojte očekivati da razbijate glave na nivou Portala ili Talos Principle. Svaka će zahtevati učestvovanje oba karaktera, a ponekad i korišćenje predmeta i pomagala koja možete naći na svakom nivou. Da budem iskren, jedino su dve zagonetke bile toliko teške da smo morali da varamo i pogledamo na netu kako da ih rešimo, za ostale je bilo dovoljno da upregnemo mozgove i osmotrimo dobro ceo teren da bismo došli do nagrade. Za igru od koje nisam očekivao ništa i koju sam dobio na preporuku urednika, priznajem da sam ostao pozitivno iznenađen, jer ne smatram da sam protraćio vreme na istu, štaviše, proveo sam veoma zabavno vreme sa svojom lepšom polovinom, i čak me nije ni priča nešto puno interesovala, već činjenica da sam uspevao da dođem do rešenja zagonetke pre moje žene je bila najbolja nagrada koju sam mogao da dobijem, i zato sam zahvalan ovoj igri, koju preporučujem svim parovima koji vole lepe, interesantne i izazovne platforme, sa dozom takmičarskog duha. Autor: Ivan Danojić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Doom & Destiny je izašla kao parodija na sve RPG igre i početna ideja je bila šala između četiri prijatelja. Demo igre (2009) je dat prijateljima programera da je isprobaju, ali je uslov bio da oni budu glavni karakteri, te tako imamo tim od četiri druga, četiri zagrižena igrača D&D (da, pogodili ste, akronim igre podseća na najpoznatiji FRP svih vremena). Sve reference se odnose na nešto iz pop ili gejmerske kulture. Ime igre je samo početak veće parodične priče, koju ćete imati prilike da igrate i verujte nam na reč stvarno će vam biti drago kad naletite na šale u vidu likova, rečenica, događaja, pa čak i loading ekrana. Sve, ali sve na šta naletite su parodija i šala u ovom univerzumu. Zato je još uvek voljena među gejmerskom publikom, te osam godina posle originalnog izlaska igre imamo priliku da je vidimo na novijim platformama, poput Switcha i PS4. Doom and Destiny je prvo izdat za Xbox 360 u 2011. godini, i već je sledeće godine bio na mobilnim telefonima, a kasnije su usledile Steam i Xbox One verzije, kao i Nintendo Switch pre no što je napokon došla i na PS4 ove godine. No, odmah da priznamo, mišljenje nam je da ovu igru naprosto ne treba igrati na PS4 platformi, uzmite je na Androidu ili Switchu, ali ne i na PS4. Ovo nije igra koja zahteva mnogo procesne moći pa smatramo da je bolje uzeti i odigrati rundu ili dve usput, nego sedeti satima ispred ekrana. D&D treba uzimati u malim vremenskim dozama, jer tada daje ono najbolje od sebe, tada najviše zasijaju parodični elementi i podsećanja na sva ona zlatna vremena i igre koje svi volimo. Igra počinje tako što se četiri prijatelja (Džoni, Fransis, Majk i Nigel) nađu ispred kuće njihovog Dragons and Dungeons (D&D) gejm mastera i otkriju da je on smislio novu vrstu igre. Pošto uđu u kuću, budu uvučeni u novi svet u kojem moraju da upotrebe sva svoja originalna D&D znanja da bi preživeli. U taj svet su prizvani kao heroji koji treba da spasu kraljevstvo od „neimenovanog“. Usput, pravo ime neimenovanog je jedna od posebnih moći jednog od likova i iskreno je smešno kad to otkrijete pa i sledećih par puta kad koristite tu moć. Tim je dobro koncipiran, tako da imate ratnika, nindžu, maga i zaboga – piratskog sveštenika (ne pitajte, već igrajte da otkrijete). Zajedno tabanaju kroz taj novi svet i okreću očima ili ostaju zapanjeni nečim na šta nalete. Igra ima svedenu grafiku i muziku, što samo naglašava osnovnu ideju da je ona omaž i parodija na klasične RPG igre. Toliko je svedena da malo fali da dohvatite list za vašeg FRP lika pa da se i vi pridružite ovom timu. Igra je klasični potezni sistem borbe. Bitke imaju različita čuda i čudovišta, iako postoje mesta na kojima ih možete očekivati, na nekima iskaču apsolutno neočekivano i vrlo često presecaju igru kad vas zanima da napredujete sa pričom, a ne da se opet borite sa nekim orkom. To igru čini vrlo repetitivnom i ume da dosadi. Posle svake bitke dobijete poene i novac kao i neke stvari, između ostalog svaka bitka doprinosi rešavanju sekundarnih zadataka koji rezultiraju u posebnim stvarima. Kada se levelujete dobijete ekran na kojem su prikazane statistike vašeg lika i možete da dodate 3 poena statistici koju izaberete i koja je naravno odgovarajuća za lika kojeg levelujete. Kao što smo rekli sve funkcioniše kao klasični RPG pa i to da možete, a i morate, ići kroz razne tamnice da biste našli novac ili neki plen u vidu pice ili Loca cole. Ah da, i iz nekog šašavog razloga, Špageti čudovište vas izleči kao jedna od posebnih moći jednog od likova. Stvarno je igra prepuna referenci gejming i net kulture. Pa da završimo ovu recenziju igre nevernički. Ukoliko imate želju da odigrate nešto parodično, a jednostavno, uzmite Doom&Destiny. Ne uzima puno vremena i vredi pomenuti da igra ukupno ima oko 20 sati za igranje, ne zahteva fenomenalne reflekse, ne zahteva ni fenomenalnu procesnu moć. Možete je skinuti na vaš mobilni ili Switch i igrati je u prevozu, u parku ili kafiću da prekratite vreme, ali igru nemojte igrati na konzoli na većem ekranu jer smatramo da možete bolje to vreme utrošiti. Stoga smo joj i dali ovako nisku ocenu, ne odgovara ovoj konzoli. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio HeartBit Interactive Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Coffence (Kafence?) je veoma zanimljiv pristup žanru 2D borilačkih igara. Nažalost, ostavlja utisak kao samo veoma mlako realizovan projekat nekoga ko je ima odličnu ideju, ali ne i vremena/znanja/resursa da to i izvede kako treba. Igra postavlja pred vas jednostavnu premisu – vi imate šolju kafe u vašoj ruci, dok protivnik ima šolju u njegovoj. Poenta je da svojom šoljom i potezima izbijete kafu nekoliko puta iz njegove šolje, pre nego što je u potpunosti ispraznite. Ova ideja, koja na prvi pogled deluje veoma interesantno, je veoma površno dotaknuta, iako ume da zasija na momente. Borbeni sistem ima nekoliko glavnih poteza, gde vaš lik skakuće i šolju vezanu koncem za svoju ruku vitla na sve strane. Kada prospete kafu nekome, ili ste pak vi žrtva, ta osoba može uhvatiti nazad to parče kafe koje relativno sporo pada ka zemlji. Ako uspe da uhvati svoje parče kafe, vraća mu se u šolju, a samim tim i Health, dok ako uhvati protivničku kafu, time sprečava protivnika da povrati sebi snagu. Ovo je veoma zanimljiv koncept lečenja i anuliranja istog, koji se ne viđa često u borilačkim igrama, gde razvojni tim nažalost ne uspeva da iskoristi pun potencijal svoje kreacije. Potezi deluju veoma nezgrapno i smotano, pa ćete nekad sasvim slučajno pobediti ili slučajno izgubiti. Igra zahteva preciznost od strane igrača, ali mu ne pruža istu kroz svoj kontrolni sistem koji će vam često previše jako zavitlati šolju ka kafi ili protivniku, ili pak preslabo. Likovi nemaju previše jasnih razlika, osim kučeta koje je verovatno najbeskorisniji lik u nekoj borilačkoj igri ikad. Sve nekako deluje previše čudno, nezgrapno, a fizika funkcioniše u jednom momentu na jedan način, a u drugom na drugi, što takođe odmaže. Iako originalan borbeni sistem, nedostaje mu dubine i poliranja koje je neophodno i krucijalno u borilačkim igrama. Priča je besmislena, i postoje četiri (tehnički pet) likova koji imaju svoje priče, koje sve možete preći za manje od sat vremena. Koristi čudan, već istrzan, Saints Row tip humora, koji je samo ishiperbolisana stvar svega ikad. Narativ se vrši preko dijaloga u vidu vizuelne novele između borbi, a likovi nemaju apsolutno nikakav zanimljiv dizajn osim robota T-1000 sa glavom šolje na kraju zvanog Cupernicus (Šoljnikus). Veštačka inteligencija protivnika je takođe nezavidna, s obzirom da ni u jednom trenutku nećete imati problem sa borbama, pogotovu nakon prvih desetak minuta koliko će vam trebati da naučite igru. Čak i protiv već pomenutog glavnog protivnika na kraju priče nećete imati većih problema i šanse da ga pobedite iz prvog pokušaja su ogromne. Onlajn komponenta igre postoji, pa se pitate – ovo nije toliko dosadno u multiplejeru, zar ne? Nažalost, to nije istina, pošto ćete imati problema da nađete bilo koga živog ko ovu igru igra, a i ako eventualno nađete nekoga, multiplejer ima dosta bagova u svojoj optimizaciji i neće pružiti besprekorno glatko iskustvo. Postoji i lokalni mod, gde je igra relativno zabavna na momente ako imate sa kim da se igrate, ali ćete brzo iscrpeti sav sadržaj koji Coffence ima da vam ponudi. Vizuelno – igra izgleda okej. Modeli likova su lepo odrađeni, iako nisu preterano zanimljivi, mada ima dosta mutnjikavih tekstura ne nekim mestima i likovima. Okruženja su solidno odrađena i one umeju razbiti monotoniju, ali ćete se i njih brzo zasititi, s obzirom da ih ima jako malo. Zvučna podloga jedva i da postoji. Glasovna gluma je odsutna, dok pozadinska muzika tokom borbi zvuči generično i nezanimljivo. Coffence radi sasvim okej na većini mašina, iako ima svoje bagove i dosta krešovanja pri pokušaju pristupanja ikakvom funkcionalnom multiplejeru. Ultimativno, sve ovo deluje kao jedno veoma nedovršeno borilačko iskustvo. Pregršt dobrih ideja je predstavljeno u Coffenceu, ali nažalost, samo su neke delimično dobro realizovane, dok su ostali aspekti koji su neophodni za jednu kompletnu borilačku igru potpuno izostavljeni ili površno odrađeni. Možda će razvojni tim pružiti neko bolje iskustvo u budućnosti kroz pečeve ili dodatan sadržaj, ali budućnost Coffencea ne deluje svetlo. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Moje ime je detektiv Keli i pogrešno sam optužen za krađu dijamanata u okviru pucnjave u senatorovoj kući. Pošto nisu mogli da dokažu da sam ja kriv, snizili su me u običnog uličnog pandura i moja tortura pisanja kazni za pogrešno parkiranje počinje dok ne im ne dokažem da nisam kriv. Beat Cop je tehnički point and click avantura sa retro grafikom i smeštena je u 80-te godine 20. veka. Dosta uzima uzora od starih policijskih serija i filmova i koristi sve mane i prednosti tog perioda vrlo uverljivo. Pored pisanja kazni, Keli će morati da se bavi italijanskom mafijom, „crnačkom bandom“, i da održava javni red i mir. Svaki nivo počinje sa novim danom i od narednika dobija kolektivni zadatak za taj dan, kao na primer da napišem pet kazni ili da skupim pare za alimentaciju. Sam glavni zadatak je često jednostavan, ali sve propratno je vrlo dublje i komplikovanije. Sat vam konstantno otkucava i sve morate da završite u periodu jednog radnog dana. Često će se pojavljivati nasumični događaji kao što su krađe, ubistva koja morate da dokumentujete, svađa sa sugrađanima, rasterivanja narko dilera ili primanje mita od istih. Sve ovo morate sami da uklopite u jedan dan i morate da donosite brze odluke na šta ćete reagovati, a na šta ne, jer ne možete da postignete sve. Iako je ovo vrlo interesantan koncept, pritisak vremena mi je ubio uživanje u igri koja je zapravo odlična. Svi likovi su lepo napisani i dijalozi su izuzetno dobri i verni tom vremenskom periodu i sećanju na te stare policijske filmove. Igra sebe ne shvata previše ozbiljno, tako da će biti i izuzetnog humora u raznim interakcijama. Pikselizovana grafika ovoj igri baš stoji i mislim da ne bi uspela ni u jednom drugom slučaju. Grad izgleda prirodno, ljudi se šetaju, reaguju na vas i okolinu, ulaze u prodavnice i svoja kola. Grad je prepun lokacija koje možete da posetite od picerija do sex šopova, i svaka od njih ima zanimljive likove koji nekako utiču kako na priču tako na dešavanja u gradu i generalnu atmosferu igre. Keli je klasičan ulični pandur i ostaje takav kroz celu igru. Mehanike koje naučite na početku se neće preterano menjati kroz ostatak priče i ono što ste radili na prvom nivou radićete i na poslednjem, sa razlikom od glavne misije tog dana. Priča će se razvijati kroz interakciju sa ljudima, ali ključna gameplay mehanika će ostati ista. Na kraju svake misije, dobićete rezultate tog dana koji se sastoje iz reputacije sa bandama, policijom i koliko ste novca zaradili ili izgubili. Igra će vas kažnjavati ako ste previše korumpiran pandur, ako previše pomažete bandama, ali ćete gubiti misije ako ste previše pošten, jer je vrlo teško igrati poštenjaka. Poenta igre je sivilo i tako morate da se ophodite prema igri. Mehanika vremena stvara pritisak na svaku misiju, ali mislim da ubija uživanje u igri jer ćete juriti da uradite zadatak, ali nećete stići da razmišljate o posledicama izbora koje će se sigurno desiti. Svaki dan možete da resetujete, ali nije u tome poenta, jer onda znate koji bi bile prave odluke. Više bih voleo da imam dovoljno vremena da razmislim, donesem odluku i da živim sa njom, a ne da budem zbrzan. Beat Cop je prelepa i lepo napisana point and click simulacija uličnog pandura, ali joj fali razvoj mehanika kroz priču. Igra počinje interesantno, ali to i ostaje, interesantan koncept koji bi trebalo da se unapredi ako ikada bude bilo nastavka. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Evolve Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. The Occupation stiže kao jedno veoma zanimljivo pakovanje istraživanja, detektivisanja i šunjanja. Svi ovi epiteti možda zvuče veoma poznato, neretko i već viđeno i „provaljno“, ali ovde to nije slučaj, s obzirom da imate jedan od najzanimljivijih pristupa ovim radnjama. Igra definitivno nije simulator hodanja, što prvo pada na pamet kada čujete čime se igra bavi, već poseduje svoj šmek i rešava ga na jedan veoma realističan i intenzivan način. Radnja se odigrava osamdesetih godina prošlog veka, u gradiću osrednje veličine u severnoj Engleskoj. Sama država je u raspadu zbog velikih problema sa siromaštvom, visokih taksi i imigracionom krizom. Ubrzo saznajete da je jedna firma smislila drakonske mere koje će zaustaviti pretnju koju predstavlja već pomenuta kriza, a kao posledica te vesti, dolazi do eksplozije u njenim prostorijama. Vi ste istraživač-novinar, Harvi Miler, i vaš zadatak je da otkrijete šta se zapravo desilo. Glavna mehanika kroz koju se i priča i gejmplej odvijaju jeste prikupljanje dokaza, sitnih činjenica, detalja, podataka i svega mogućeg kroz intervjue sa zaposlenima, ali i pre toga. Pojavljujete se ranije od zakazanog vremena i imate oko sat vremena do intervjua da istražite što je više moguće o osobi koju treba da intervjuišete, kao i o samoj generalnoj slici. Priča je intrigantna, intuitivna i veoma zanimljiva, a prezentovana je na veoma interesantan način koji vas stvarno baca u kožu istražitelja. Tu dolazimo i do gejmpleja. Glavni adut igre The Occupation jeste njen pristup istraživačkom aspektu igre. Kada konačno dobijete tih sat vremena za njuškanje, možete ih potrošiti na bilo koji način koji vama godi. Možete čekati svih sat vremena ispred sobe za intervjue, a možete ipak i rešiti da pronjuškate jedan deo zgrade, dok drugi potpuno zapostavljate. Sve lokacije imaju pregršt različitih načina na koji možete da im pristupite i veoma je lako omašiti neke veće dokaze. Ali u tome i jeste poenta, s obzirom da su sve vaše odluke veoma bitne i ono što zapravo vi smatrate bitnim, možda neko drugi neće i otići će u potpuno drugom smeru. Igra ne drži igrača za ruku prilikom tih delova i nekad se može desiti da osim povezivanja dokaza, koji uključuju čitanje pisama, petljanje po dokumentima, računarima, ličnim stvarima, itd, igra traži i samo malo vašeg intelekta kako bez nekih ugrađenih smernica došli do zaista logičnih zaključaka. Naravno, sve to ćete činiti uz šunjanje po zabranjenim prostorijama, gde morate voditi računa da vas čuvar ne presretne i odvucara nazad do ulaza ili čak uhapsi. Šunjanje je bazično urađeno, uz očekivano skrivanje ispod stola, iza polica i slično. Doduše, AI doprinosi veoma lepo i tom aspektu igre, s obzirom da je odlično urađen, pa će često menjati rute, zastajati da popriča sa kolegama i slično, kao i u pravom životu. To dosta doprinosi tenziji koju igra postavlja pred vas, a ona je realizovana kroz najbolji deo ove igre – vremensko ograničenje. Imaćete sat za jurcanje po lokacijama, a i usput ćete naučiti određene rutine zaposlenih, koje na primer predstavljaju čišćenje prostorija, sastanke, pauze i slično. Zbog toga ćete naći sebe kako morate unapred da isplanirate kako i kuda idete, ako već posedujete neke od tih informacija. Osetićete kako pesak vremena teče i zjapi vam nad glavom, dok vi pokušavate da skapirate lozinku za računar od lokalnog programera kako biste pristupili njegovim fajlovima. U kasnijim delovima igre ima nešto više fokusa na šunjalačke delove, nego na samo istraživanje, ali i igra do kraja održava balans u svom ne predugačkom trajanju od oko 5 sati. Istini za volju, veoma lako se može i više puta preći, i baš je i sam fokus igre na tom prelaženju i drugačijim pristupima priči u sledećim prelascima, jer zaista, nikada nećete otkriti baš sve tragove i pristupiti slučaju iz istog ugla, i igra vas tu svakako nagrađuje novim stvarima. Grafički, igra ima veoma dopadljiv vizuelni stil, koji najviše podseća na Dishonored igre. Prezentacija severnjačkog gradića u Engleskoj je odlična i verodostojna, pogotovu sa odličnom glasovnom glumom i, na momente potpuno nerazumljivim severnjačkim akcentima engleskog jezika. Uloženi rad se najviše ogleda kroz same lokacije koje imaju u nekim trenucima apsurdnu količinu detalja i pružaju (ponekad i zamajavaju) pregršt potrebnih i nepotrebnih informacija za vaš intervju. Nažalost, facijalne animacije neretko odaju utisak ukočenosti i veštačkih lica, mada ne u velikoj meri i svakako su na nekim nižim nivoima tolerancije koji nisu upadljivo loši. Kontrole su veoma čudne i nekad ne reaguju kako treba, pa ćete imati problema u nekim momentima sa preciznošću vašeg kursora na ekranu koji baš neće uvek da vas posluša, kao i pri nekim stealth situacijama gde ćete imati problema sa okretnošću. Osim toga, dolazimo i do najvećeg problema od kojeg The Occupation pati, a to jesu bagovi. Igra je na izlasku bila bagovita skoro do neigrivih razmera, sa dosta malih i velikih bagova koji mogu potpuno upropastiti iskustvo. Lako ćete se zaglaviti u nekim objektima, korisnički interfejs može biti perpun bagova, a poslednje poglavlje igre ima jedan veliki propust koji vas sprečava da shvatite šta vam je ostalo još što biste mogli da odradite u ono malo vremena što imate. Na svu sreću, razvojni tim je već izbacio jedan masivni peč koji popravlja dosta ovih stvari, ali igra je i dalje u prilično lošem stanju, koje je na granici nedopustivosti. Ipak, ako razvojni tim nastavi sa podrškom za igru i ispravi sve probleme tehničke prirode koji muče ovu igru, igra se, štaviše, može nazvati skrivenim draguljem u istraživačkom i puzzle žanru koji nikako ne biste trebali da propustite. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio White Paper Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom 125. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Bejzbol. Ne baš najpopularniji sport u ovim našim krajeva, ali svakako jedan od svetskih fenomena na dalekom zapadu, ali i na dalekom istoku, odnosno u Japanu. San Dijego studio, jedan od ogranaka Sonijeve armade razvojnih timova, već godinama unazad drži vodeću poziciju u simulacijama ovog sporta. MLB The Show 19 je poslednje izdanje ubedljivo najpopularnije franšize bejzbola, i sudeći po napretku poslednjih godina, definitivno i zaslužuje to mesto. MLB The Show 19 je prvenstveno odličan uvod u bejzbol za početnike, čak iako apsolutno ništa ne znate o ovom sportu, dok sa druge strane predstavlja vrhunsko iskustvo za stare fanove. Gejmplej deluje nikad bolje, gde je San Dijego napravio odlične pomake za sportske igre generalno, u fluidnosti animacija i kroz različite pozicije i stilove igre. Bilo da igrate bacača, udarača, hvatača ili nekog u polju, svaki deo gejmpleja deluje autentično, a igrači se ponašaju u skladu sa njihovim performansima, kako u stvarnom životu, tako i u skladu sa njihovim rejtingom unutar igre. Kontrole, iako mogu biti kompleksne novajlijama, se brzo uče uz odličan tutorijal, koji prožima celu igru i sve njene opcije ako izaberete da ih istražite. Na samom početku dobićete priliku da odigrate uvodnu utakmicu sa vašim omiljenim timom, gde će vas igra polako uvoditi u različite aspekte igre i kontrola, a pritom ćete imati i izbor između nekoliko različitih kontrolnih šema za svaku od pozicija u igri. Svaki udarac i bacanje je veoma autentičan, dok pruža i srazmerno zadovoljavajući osećaj pri izvođenju istih. Da vam ne bi igra ubrzo dosadila, MLB The Show 19 odlikuje dosta modova, kakvi se često viđaju u sportskim igrama, dok doprinosi i nekim od svojih originalnih dodataka. Karijerni mod je jedan od glavnih svakako, gde možete voditi vašeg igrača do samog svetskog vrha, uz to vodeći i njegov život van terena uz intervjue, vežbe i slično. Atributi vašeg lika će se povećavati ili smanjivati u skladu sa performansama i korišćenjem istih unutar mečeva, dok van terena igra će se osvrtati na vašu ličnost i ulogu i timu, pa možete birati da li ćete se poneti kao vođa tima, neko ko unosi pozitivnost ili pak kao solo igrač. Kreacija lika je veoma detaljna takođe, gde možete provesti dosta vremena, a uz to, igra vam dozvoljava da menjate kako izgled vašeg lika, tako i vašu opremu do najsitnijih detalja. Nakon izbora klase, dobićete tim i tu vaša bejzbol avantura može da počne. Osim karijere, postoji i nekoliko drugih modova, kao što je klasična franšiza gde vodite jedan od profesionalnih timova na putu ka slavi, uz to vodeći računa o finansijama, transferima i slično. Nažalost, ovaj mod je dosta bazičan i neće vam pružiti ništa što već nije viđeno. Glavni mod igre jeste Diamond Dinasty, koji će biti poznat svima koji su imali ikakvog dodira sa FIFA Ultimate Team modom ili sličnim modovima u PES, NFL ili NBA igrama. Ovde ćete uz ogromnu količinu utrošenog vremena moći da budžite vaš tim sa sve boljim karticama(igračima), a igra ih definitivno nudi dosta, sve u cilju većih šansi za pobedu u multiplejer mečevima, gde naravno imate ranked ligu, kao i obične prijateljske utakmice. Iako je mod preplavljen mikrotransakcijama, imaćete dosta mini modova unutar istog na raspolaganju. Neki od zanimljivijih su Conquest, gde na mapi pokoravate teritorije vašim fanovima i igrate mečeve protiv velikih klubova, Battle Royale koji je ekvivalent Draft modu u FIFI, ili najzanimljivijem – Moments modu. Moments će vas baciti protiv ili u kožu nekih legendarnih timova i igrača, kao što su recimo Vili Mejs ili Bejb Rut, gde ćete u veoma specifičnim situacijama imati nekoliko zadataka da učinite i zacementirate, ili pak promenite istoriju. Ovo je svakako lepa adicija igri, pogotovu u starijim mečevima i na starim stadionima, gde će slika postati crno bela, a i sama igra poprimiti drugačiji osećaj. Uz dosta zabavnih zadataka i izazova, ovaj mod, iako predstavlja dosta grajnda, jeste jedno zabavno iskustvo koje će vam dugo držati pažnju. Na kraju, najnoviji dodatak franšizi jeste March to October mod, gde birate tim na početku sezone i vaš cilj jeste da ga dovedete do titule Svetske Serije. Ovde će vas mod, za razliku od klasične sezone (koja nije prisutna u igri nažalost), bacati u neke situacije tokom ključnih utakmica sezone kao što su veoma neizvesne situacije u poslednjim ciklusima ili borbe protiv jakih rivala, simulirajući sve između i predstavljajući neko polunarativno iskustvo. Grafička podloga je odlična i predstavlja raj za oči na momente. Od stadiona, preko igrača i svetlosnih efekata, sve je na mestu. Većina igrača, iako neki nisu toliko dobro urađeni, se može veoma lako raspoznati, ukoliko naravno pratite ovaj sport. Pored veoma dobrih modela lica, svaki stadion je odlično odrađen i verno prenesen u igru, pogotovo neki stariji stadioni iz dvadesetog veka, što je za svaku pohvalu, s obzirom da dobar deo njih ne postoji više. Svetlosni efekti, senke, pesak i zemlja koja pršti, slomljena palica pri povremenim udarcima, oprema na igračima, sve je urađeno sa dosta detalja, pa i pored nekih mutnih tekstura trave i čudne publike, iskustvo je na visokom nivou. Zvučna podloga ne kaska ni malo za grafičkim i sve deluje veoma autentično. Komentatori imaju pregršt linija koje vam neće delovati toliko ponavljajuće, udarci palice, trčanja po pesku, hvatanja, publike, sudija, sve je bez ikakvih većih mana. Muzički repertoar doduše nažalost predstavlja sijaset nekih veoma napornih za slušanje pesama, iako postoje poneke numere koje gode igri, brzo će vam se veći deo njih smučiti. Na sve to dodajte odličnu MLB prezentaciju i licencu, koja svakako odaje utisak kao da gledate televizijski prenos. Igra radi besprekorno u 60 slika po sekundi, i ne poseduje problematičnije bagove osim ponekih unutar samog interfejsa, što se lako da ispraviti, nadamo se. Naposletku, MLB The Show 19 je jedno potpuno iskustvo i uprkos nekim svojim manama koje su tipične za moderne sportske igre, radi većinu stvari bolje, inovativnije i imerzivnije od većine drugih sportskih franšiza. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Sony Interactive Entertainment Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu