SolidChief

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Vaporum je veoma zanimljiv dungeon crawler RPG koji je izbačen još 2017. godine na Steam platformi. Skoro dve godine kasnije dobija svoj konzolni port, pa ostaje da vidimo kako je ovaj zanimljivi steampunk RPG ostario. Vaporum ima zanimljiv pristup ovom retro žanru, s obzirom da se vaš karakter iz prvog lica kreće po mreži kockica u stilu stonih RPG igara, pa ćete takvim kretanjem kroz misterioznu kulu prepunu raznoraznih spravica koje žele da vas ubiju budžiti svog lika. Ovakav stil gejmpleja može odbiti ljude koji nisu fanovi ovog žanra, što je ujedno i najveći minus cele igre. Ako zanemarite to, očekuju vas oko petnaestak sati veoma zabavnog gejmpleja. Naletaćete na veliki broj zagonetki koje će postepeno postajati teže i teže, a svodiće se uglavnom na baratanje kutijama koje pritiskaju podloge sa dugmadima, ili sličnim stvarima. Generalno su zanimljive, ali kasnije mogu biti malo frustrirajuće, jer su neke obavezne za dalji progres, a u daljim delovima igre mogu predstaviti izazov. Borba je poprilično bazična, imaćete udarac i blok, odnosno šta god da vam je oružje i štit u drugoj ruci. Vaše iskustvene poene, koje dobijate u vidu misterioznog materijala, trošićete na budženje vašeg Steampunk exo odela, dobijajući nove veštine i spravice koje možete koristiti protiv protivnika, a koje su tehnički ekvivalent magijama. Sve se to dešava u realnom vremenu, a sama veština u borbi se bazira na vašem pozicioniranju tokom napada, izbegavanju protivničkih, balansiranjem skillova i „igranju“ u borbi sa više neprijatelja. Kako se vaš lik kreće po kockastoj mreži, vaši pokreti su ograničeni i zahtevaće dobru koordinaciju, pogotovu jer su okruženja dosta klaustrofobična. Ovakav sistem može malo zamoriti one koji nisu fanovi retro dungeon crawlera, ali svakako predstavlja lep dašak svežeg vazduha koji odudara od modernih standarda. Priča je prezentovana kroz raznorazne audio dnevnike, koji su veoma lepo glasovno odglumljeni. Premisa se sastoji iz vašeg ulaska u misterioznu kulu čije tajne treba da otkrijete kao i šta se desilo sa ljudima koji su u njoj živeli, i sve ovo, uz pomenutu Steampunk atmosferu, odiše tim Bioshock šmekom, koji se ovde odlično uklapa. Igra ima zadovoljavajući kraj i ne ostavlja vas ravnodušnim, doduše veoma je linearna i nažalost i ne pruža vam ikakav izbor manipulacije nad putem kojim će se vaša avantura odviti. Zvučna podloga, čak i van glasovne glume, je sasvim pristojna, iako je ambijentalna muzika bačena u potpuno drugi plan. Ono što je za pohvalu jesu neprijatni i jezivi zvuci kule koji dobijaju najviše pažnje, pa ćete konstantno uz blagu pozadinsku muziku čuti šištanje cevi, šetkanje neprijatelja koji vam prilaze i slično. Kada na sve to dodate da Vaporum nakon dve godine i dalje veoma lepo izgleda, uprkos ne toliko dobroj grafici, i savršeno prenosi estetiku i atmosferu koju pokušava da vam dostavi, teško je zameriti išta više ovoj igri. Animacije, iako bazične što se tiče vaših poteza, ipak rade posao, a neprijatelji, pogotovu oni kasniji, koji će vam davati žmarce i povremeno su ipak dosta bolje animirani. Vaporumov konzolni port je odlično realizovan i kontrolna šema je podjednako dobra, ako ne i bolja na kontroleru. Bez ikakvih grafičkih gličeva i nekih ozbiljnijih bagova, igra je odlično optimizovana. Najveća mana retro dungeon crawlera jeste upravo to što jesu, jer je ovakav sistem pomeranja po mreži kockica dosta specifičan i uprkos tome što je Vaporum odlična igra, teško je preporučiti je nekome ko nije tolerantan ili fan ovog retro pristupa. Ako doduše niste jedna od tih osoba, Vaporum će vam pružiti sate zabave i dati vam ponovo tu dozu Steampunka za kojom patite već neko vreme, a sve to ovoga puta sa kauča na vašem televizoru. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Vaporum appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. U potrazi za jedinstvenim igrama, pošto mi je multiplejer i AAA papazjanija, koja je zapravo jedno te isto, dosadila, naišao sam na Unheard, indie naslov u kojem se čitav gejmplej zasniva na audio komponenti i rešavanjem raznih slučajeva. Igra vas zapravo stavlja u ulogu audio detektiva gde na raspolaganju nemate nikakve dokaze, osim zvuka koji predstavlja komunikaciju između osumnjičenih, a usput imate i mapu prostorija po kojima se oni kreću. Slučajevi se razlikuju od krađe fotografija, dilovanja droge, ubistava i sličnog, a njihova kompleksnost raste sa vašim napredovanjem i rešavanjem slučajeva, pa tako razvijate to detektivsko šesto čulo. Rešavanje jedne misije se odvija tako što dobijate audio fajl koji je potrebno preslušati, sakupiti sve informacije i saznati ko je zločinac, ko saučesnik, a ko je nevin. Isprva sve zvuči jako prosto, ali developeri iz studija NEXT su odlično zakomplikovali igru dodavanjem raznih elemenata. Primera radi, vi rešavate slučaj u kojem morate da otkrijete ko je prvi ukrao sliku, i kod koga je ona na kraju završila. Tu imate oko 6-7 osoba za koje morate otkriti kako se zovu samo na osnovu slušanja, što će od vas zahtevati da traku premotavate i slušate nekoliko puta kako biste sakupili tačne dokaze i identitete ljudi. Kada mislite da ste sigurni koje je krivac, pred vama će se pojaviti polje u kojem trebati staviti neko od imena osumnjičenih. Ako ste pogodili svaka čast, idete na sledeći slučaj, ako ne, onda se vraćate nazad na slušanje. Unheard vas ne vodi kroz slučaj i ne bombarduje vas dokazima, već vi dokaze sami morate nalaziti pažljivim slušanjem i preslušavanjem, praćenjem vremenske linije u audio fajlu koji vam je na raspolaganju. Igra je odlično dizajnirana, pa ćete često sasvim slučajno pronaći neki, naizgled, nebitan element, koji će vam pomoći u rešavanju slučaja. Još jedan brilijantan aspekat ove igre je da je ona urađena u stilu drame, i da je tako pred igračima koji istražuju servirana jedna zaokružena priča, koja pokazuje ne samo suvi zločin sa pravnog aspekta, već i muke žrtava i ono što nagoni kriminalce na zločin. Pošto je sve zasnovano na zvuku, ovaj element igre je i odlično implementiran u igru i odrađen je tako da stvarno imate osećaj da se nalazite u toj prostoriji gde su i osumnjičeni za neki zločin. Igranje slušalicama ne da je preporučeno, već je obavezno, kako biste Unheard iskusili kako valja. Razgovor između osumnjičenih se odvija u raznovrsnim prostorijama, a vi čujete zvuk samo iz one u kojoj se nalazite i ne možete istovremeno pratiti razgovore više osoba u različitim sobama, što dodatno produžava i otežava vašu istragu. Igra takođe traži dosta koncentracije od vas u situacijama kada slušate neki razgovor u gužvi, gde morate tražiti poziciju u kojoj ćete čuti sve što treba ili nešto što je bitno. Grafički nema nešto preterano prikaza, ali su detalji na ekranu izuzetno“čisto” urađeni, sa skicama i prostim animacijama koje neće odvlačiti pažnju igračima. Ipak se radi o igri u kojoj je fokus na zvuku, i tu nema zamerke. Igranje igara se rešavanjem zagonetki je uvek uzbudljivo, a Unheard je definitivno jedna od najzanimljivijih u poslednje vreme, koja vas valjano uvlači u detektivski svet, i pred vas stavlja zadatak otkrivanja krivca, a ujedno je dobro što viđamo višestruke završetke koji dodatno produbljuju igru. Zamerka je ta da je igra dosta kratka, možete je preći za oko 5 sati, i to ako slušate sve razgovore, a možete i za dosta kraće ako ste neki detektivski genije. Pet odličnih poglavlja priče je ipak nekako mršava ponuda igračima, pa se tako nadamo da će developeri uskoro dodati još neki slučaj u ponudi. Od nas imate toplu preporuku za Unheard, igrati ovakvu igru nosi veliku zabavu i ponekada će vas naterati da se dobro počešete po glavi pre nego što okrivite nekoga da je počinio zločin. Nije red da pošaljete nevinu osobu na robiju. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa NEXT Studios The post REVIEW: Unheard appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Znate onaj osećaj panike kada vam se obaveze gomilaju, ispitni rok se bliži, a vi ‘ladite tur za kompom i pokušavate da ignorišete sve predstojeće probleme i govorite sebi: ”Ma sutra ću, ima još fore”? E, Treasure Stack je taj osećaj pretvorio u video igru. Škrinje padaju sa neba, vi svojski pokušavate da ih složite po bojama (plava, crvena, zelena i ljubičasta) ne bi li dočekali ključić i očistili red ili dva i napravili mesta za još škrinja. Vreme leti, padaju i ”demonske” kocke koje vam prave rusvaj, muzika se ubrzava, panika raste, gomilaju se škrinje i ode mast u propast. Novi lik otključan i ‘ajmo Jovo nanovo. Trasure Stack je, prosto rečeno, Tetrisov šareni rođak sa par izmena. Naime, umesto da kontrolišete šarene geometrijske oblike koje padaju sa vrha ekrana, kontrolišete čovečuljka (ili zmaja ili nindžu ili kakvu karakondžulu) naoružanog kukom (ne i motikom) kojom može da grabi škrinje koje padaju sa vrha kule i brzinski ih spusti na dno. Štaviše, vaš čovečuljak može da trčkara po ekranu i skače unaokolo. Za razliku od Tetrisa i njemu sličnih igara, možete da pomerate škrinje čak i nakon što padnu na tlo i time ih organizovati po sopstvenoj želji, što ujedno može biti i vaš spas i propast. Same kontrole su jednostavne za shvatiti, ali je pomeranje škrinja ponekad pipavo, jer vaš lik ne može baš visoko da skoči, što znači da ćete nekada morati da pomerate čitave kolumne ne bi li se dokopali onoga što vam treba. Osnova gejmpleja je veoma jednostavna – spoji škrinju (ili više njih) sa odgovarajućim ključem i uništi red ili kolumnu i očisti prostor. Zvuči jednostavno, zar ne? Međutim, vašem napretku prete ”demonske” kocke koje se, nakon što se napuni ”merač” sa leve strane ekrana, pojave na terenu i prekriju sav vaš mukotrpan trud (kao i, u mom slučaju, opšta panika dok gledam kako se sve gomila i pokušavam da nabodem dugme na tastaturi). ”Otključvanje” škrinje će uništiti sve ”demonske” kocke koje je dodiruju. Takođe, svakih pet poena uklanja po jednu kocku iz ”merača”. Ako ste u škripcu, možete čak kombinovati ključiće istih boja i osloboditi malo prostora. Ako vam se posreći, u spas vam može stići jedan od četiri power-up-ova: mač koji uništava red u kojem se nalazi; nakovanj (koji je meni ličio na pehar) koji uništava kolumnu na koju se postavi; bomba koja uništava sve što je okružuje; šareni ključ koji može da otključa bilo koju škrinju. Nema nivoa, nego se runda završava nakon što poginete, a sakupljeni poeni otključavaju nove likove i kuke. Sami likovi i kuke su, skladno sa piksel stilom, minimalno stilizovani, ali veoma simpatični. Skinovi su, doduše, čisto kozmetičke prirode i nemaju nikakav uticaj na gejmplej, a sakupljanje poena je moguće samo u solo/oflajn modu. Ipak, uprkos tome, uhvatićete sebe kako u četiri ujutro, iako veoma dobro znate da se sutra treba rano ustati, šapućete: ”Fali mi još malo za novog lika, ‘ajde može još jedna runda…” Ili sam možda to samo ja. Kad smo već kod toga, Treasure Stack ima i onlajn kao i multiplejer mod (i to cross-platform) koji autor nije testirao jer je introverta bez prijatelja. Šalu na stranu, za onlajn runde se dosta čeka, jer je taj deo igre još u razvoju i nema puno igrača, tako da se od njega trenutno ne može mnogo ni očekivati, sem da mlatite (ili da vas mlate) ista dva-tri mučenika koji igraju ovu igru. Multiplejer ima tri opcije: season (koji ima posebne nagrade), casual i private. Lokalni multiplejer vam omogućava da sa tri ortaka pravite pičvajz po ekranu i jedni drugima podmećete nogu. All in good fun, of course. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Treasure Stack appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Townsmen – A Kingdom Rebuilt je PC port mobilne igre Townsmen iz 2016. godine. Ova činjenica na prvi pogled može odbiti dosta ljudi, znajući da mobilni port donosi svoja ograničenja i probleme koja su vezana za tržište mobilnih igara. Iako se to odražava u Townsmenu u nekoj meri, HandyGames svoj voljeni city-builder ipak prenosi na PC i nudi sasvim korektnu, iako ne previše inovativnu igru u žanru. Naime, Townsmen – A Kingdom Rebuilt je srednjovekovni city-builder, koji u svom gejmpleju ne unosi ikakve inovacije u žanr, ali većinu postojećih temelja realizuje u dovoljno dobroj meri. Tutorijal u igri će vas kroz šest misija provesti kroz većinu mehanika igre, dok ćete nakon toga imati 26 scenarija na raspolaganju i endless sandbox mod. Igra vas baca u ulogu guvernera malog mestašca u kraljevstvu, gde ćete imati zadatak da se proširite i razvijete svoju infrastrukturu i prosperitet stanovništva kako znate i umete. Igra se drži standardnih dogmi za city-builder žanr i najviše podseća na Settlers i Anno žanr. Gradićete zgrade koje proizvode određene resurse, a pored toga i kuće za vaše stanovništvo, koje ćete slati da rade u istim tim zgradama. Kako budete odmicali dalje, potrebni resursi za dalji napredak industrije i mesta će postati sve kompleksniji, zahtevajući kombinacije bazičnih resursa koje proizvodite. Moraćete voditi računa kako o novcu, tako i o sreći vašeg stanovništva od kojeg uzimate porez, gradeći raznorazne konzumerske objekte zabavnog sadržaja, i snabdevati isto to stanovništvo hranom i vodom. Ovde i godišnja doba imaju značaj, pa ćete tokom zime morati da lovite životinje za hranu, a postoje i vremenske prilike koje mogu uticati na vaš razvoj. Neke od njih su mećave ili suša, gde ćete imati problema sa uzgojem pšenice, dok postoje i pozitivne, kao što je kiša, koje mogu poboljšati uzgajanje biljaka. Vaše stanovništvo ćete ubacivati kao radnike u određene zgrade, a sve izgradnje zgrada se finansiraju iz resursa koji se skladišti unutar vašeg zamka. Nažalost, ovde izranja nekoliko većih problema, koji se tiču veštačke inteligencije vaših građana, koji nekad samo ne rade ništa i stoje u mestu, da bi tek nakon nekog vremena krenuli po resurse i nastavili izgradnju i proizvodnju. Velika je šteta i nepostojanje nekog kompleksnijeg borbenog sistema, jer konflikti sa banditima, koji mogu pljačkati vaše zgrade, se svode na automatizovane kratke sukobe vaših nekoliko vojnika sa njima. Ishod tih borbi je neretko nasumičan, što ume biti iritantno. Postoje i neki drugi događaji, koji su tu da vam malo upropaste inače glatki uspon vašeg malog feudalnog carstva, kao što su bolesti građana i životinja, određene potrebe i zadaci, kao i katastrofe u vidu lavine tokom zime. Townsmen ima i jedan interesantan pristup, gde će razlikovati ženske i muške građane, dodeljujući im različite poslove u skladu sa polom, kada ih dodelite nekoj industrijskoj zgradi. Igra ne poseduje mogućnost rotiranja kamere, što je pogotovu iritantno kada treba da se fokusirate na određenog građanina koji je zašao iza neke zgrade, ili pak samu zgradu, koja je zatrpana u gomili drugih oko nje. Sistem planiranja gradova je ipak dosta pojednostavljen, jer ćete samo pratiti piramidu potrebnih resursa, a pozicije zgrada koje gradite će uglavnom biti najbitnije da budu blizu drugim zgradama koje su deo industrijskog lanca njihovih resursa. Osim toga, neke veće strategije nema, ali Townsmen makar većinu suštinskih city-builder aspekata realizuje na nekom zadovoljavajućem nivou. Grafički, Townsmen se čvrsto drži svog simpatičnog dizajna u stilu crtaća koji baš prija očima, doduše može predstavljati problem nekad kada haos unutar vašeg grada skoči na novi nivo sa masom ljudi i zgrada na ekranu. Animacije nisu preterano detaljne, ali su lepe za oko i vrše svoju ulogu odlično. Zvučna podloga je sa druge strane veoma repetitivna, gde ćete imati nekoliko pesama koje će se iznova vrteti u zavisnosti od situacije u vašem gradu, što ne pomaže s obzirom da zvuče kao neke od besplatnih pesama koje možete naći na internetu. Interfejs je sa druge strane prilično loš i neintutivan za PC port, jer nije doživeo veće promene pri portovanju igre sa mobilne platforme, te je preveliki i loše organizovan. Igra je, srećom, lepo optimizovana, sa većinom bagova već popravljenim u prethodnim pečevima i radiće i na starijim mašinama bez problema, što se i očekuje od originalno mobilne igre. Townsmen – A Kingdom Rebuilt predstavlja jedno lepo odudaranje od stereotipa PC portova mobilnih igara, ali ipak ga krasi nekoliko problema koji su kako posledica lošeg dizajna, tako i ograničenja mobilne platforme. Ne unosi ništa nivo u kompletan city-builder žanr, ali će ipak pružiti ljubiteljima istog laganu zabavu na nekoliko dana, čvrsto se držeći svojih pozitivnih kvaliteta. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Townsmen – A Kingdom Rebuilt appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vizuelne novele su doživele pravu ekspanziju, pre svega one sa anime sekama, ali isto tako dobijamo i one koje imaju nešto dublju priču i smisleniji gejmplej. Upravo takva avantura nam stiže iz studija Dragon Slumber, u kojoj igramo kao specijalista za tehničku podršku i koristimo se raznim kompjuterskim softverom kako bismo rešili probleme ljudima koji se žale na njih, ali se još toga krije ispod površine. U Tech Support: Error Unknown izbor je na vama kako želite da napredujete, da li želite da gradite lojalnost u kompaniji u kojoj ste zaposleni, Quasar Telecommunications, ili želite da steknete neku ličnu dobit ili pomognete višem dobru. U ovom je i osnova igre, da igrači imaju izbora šta će raditi u inače ograničenom okruženju. Pre nego što se dođe do toga, prvo ćete morati da prođete kratku obuku i upoznavanje sa radnim okruženjem. U početku imate proste slučajeve i probleme od strane korisnika, poput toga da im je telefon upao u vodu, da ne mogu pristupiti internetu i slične proste stvari. Vi iz ponuđenog menija možete odabrati predloge kako rešiti problem, a u slučaju da ne možete pomoći, onda preusmeravate mušteriju ka nekom drugom. Kako rešavate žalbe, tako napredujete u firmi, i dobijate više posla i veći pristup sistemu, pa onda možete otkrivati izgubljene telefone, pronalaziti izgubljene podatke, pa čak i ucenjivati mušterije. Negde tokom igranja otkrivate anonimnu grupu hakera kojima se možete pridružiti ili krenuti u borbu protiv njih. Svaki izbor otključava nešto novo po pitanju priče i gejmplej elemenata, a na kraju vas čeka oko 20 raznovrsnih završetaka, što svakako nije malo i nosi sa sobom veliki potencijal za ponovno igranje, ali je ovde, nažalost, sve to dosta linearno. Gejmplej je dosta prost i odmah ćete se navići. Sve kontrole zadajete mišem i to je u suštini kao da koristite računar i ništa drugo. Birate opcije kojima dajete odgovor i rešavate probleme, jedina otežavajuća okolnost je to kako ćete pristupiti igri. Grafički je igra predstavljena kao da ste pokrenuli neki minimalistički operativni sistem, gde upravljate programima, pratite izveštaje vašeg rada i račun u banci, a možete menjati pozadinu ekrana. Zvučna komponenta nije nešto preterano bogata, glasovne glume nema, ali je zato tu kul muzička podloga uz zvuke operativnog sistema. I pored priče i gejmpleja sličnog onom u igri Papers, Please, igra ima dosta mana, počevši od toga da nema objašnjenja za sve i da sami moramo prokljuviti kako odraditi određeni zadatak, tu je i problem što se sve ne odvija nekim ustaljenim tempom već ćete mnogo puta čekati da se konačno pojavi neki zadatak ili da vam se konačno odgovori na poruku. Igra poseduje i dosta bagova, koji dosta kvare iskustvo igranja i izazivaju frustraciju. Ako ste neko ko voli sporiji tempo odvijanja priče i dosta izbora koji vas vode dalje, a pritom vam ne smetaju bagovi i manjak instrukcija, onda je Tech Support: Error Unknown odlična igra za vas, a na raspolaganju vam je i demo kojim možete iskusiti početak igre. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Iceberg Interactive The post REVIEW: Tech Support: Error Unknown appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako odaberete jednu tematiku za video igre vašeg studija, a zatim je provučete kroz svaki žanr koji vam padne na pamet, a pritom zadržite izuzetnu dozu kvaliteta, možemo vas zvati jedino “čarobni i neustrašivi razvojni tim maštovitih igara sa robotima”, ili skraćeno – “Image & Form”. Ja se ne šalim. SteamWorld je počeo kao zabavna “tower defense” igra, da bi me svojom narednom, SteamWorld Dig, bacio u duboke jame robotskog divljeg zapada, i to tako da uživam u tome! Naredni naslov je bio strateška akcija sa robotskim piratima u svemiru. Nešto kompletno drugačije, a još uvek zarazno i kvalitetno. Povratak u akcionu platformu istraživanja kroz SteamWorld 2, bio je jedini put kada se studio vratio istom žanru. Ali zato kroz, u svakom smislu, proširenu i obogaćenu igru. Zato sada, kao nastavak istraživačkog puta kroz kvalitet i žanrove video igara, pred nama je najnoviji naslov maštovitog studija – SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech. U pitanju je naravno žanr u kom se još uvek nisu oprobali – potezni RPG. Igra je, kao i prethodni naslovi serijala, smeštena u svet kojim vladaju simpatični paroroboti. Ovaj put nemamo temu divljeg zapada ni svemirskog gusarenja, već doba viteštva i čarolija (ideju srednjeg veka koju su nam filmovi i igre davno prodali). I ovo je kombinacija koja ponovo, iz nekog neobjašnjivog razloga, odlično funkcioniše. Verovatno pre svega zbog doze humora i pažljivo dizajniranih i osmišljenih likova, koji olakšavaju uplovljavanje u ovaj neobični, alternativni univerzum. Iako su i dosadašnje SteamWorld igre imale priču bar toliko da daju cilj igranju i drže celu konstrukciju sveta da se ne raspadne, ovde priča ima mnogo veći značaj. Što možda i jeste očekivano, jer je u pitanju potezni RPG. Žanr koji skoro nikada nije manjkao sa zanimljivim pričama… A priča koliko god bila interesantna, bila bi čist prosek da nije prožeta živopisnim i zaista originalnim likovima. Likovima koji su toliko laki za zavoleti, da čak ni povremene omaške u scenariju ili usiljen humor, ne mogu da poljuljaju njihov status, jednom kada ih zavolite. U tom pogledu, ne odmažu ni grafika i muzika, koji su zaista dva odlična elementa ove igre. Dok je grafika očekivano dvodimenzionalno, rukom crtano, šareno i detaljno parče ukusne igračke torte, muzika je ta koja uokviruje prezentaciju odmerenim aromama. Teme se retko ističu, ali kao celina, muzička podloga završava itekako zadovoljavajući posao. Kao jezgro igre, koje ka sebi privlači sve te likove, dizajn, muziku i priču, nalazi se potezni gejmplej. Gejmplej koji, slobodno mogu reći, predstavlja najdublji i verovatno najkvalitetniji element ove igre. Svaki od likova sa sobom nosi osam karata sa potezima. Na početku svake borbe, ove karte se mešaju i igraču se dodeli šest komada. Ukoliko vam se karte ne dopadaju, imate pravo da zamenite maksimum dve karte za neke od narednih, nasumično odabranih. Moguće je odigrati najviše tri karte po potezu. A ukoliko tri odigrane karte pripadaju istom karakteru, bićete nagrađeni i predefinisanim, četvrtim potezom koji je određen oružjem koji taj karakter nosi sa sobom. Ukoliko želite da odigrate manje od tri poteza, i to je moguće. A neki od njih imaju i dodatne karakteristike, ukoliko se odigraju odmah nakon karte određenog saborca, čime nastaju specijalni komboi. I dok sve ovo zvuči kao neiscrpna riznica mogućnosti i strategija, i tu postoji određena caka koju možete da uvidite već u prvih sat vremena igranja. Ova igra vam možda pruža mnogo, ali na vama je da izaberete samo delić njenih sadržaja za dati momenat. Tako je nasuprot mnogim likovima koje je moguće kontrolisati, u tim dozvoljeno ubaciti maksimalno troje. A bez obzira što svaki od njih poseduje desetine raznovrsnih karata odnosno poteza, u borbu dozvoljeno poneti samo po osam pažljivo probranih. S tim na umu, ukoliko niste neko ko voli da pažljivo planira svaki svoj naredni potez i često menja strategiju, pristup i alat s kojim kreće u boj, verovatno vas neće oduševiti mehanika koja vas konstantno tera da birate šačicu boja u jednoj zaista kvalitetnoj i obimnoj paleti. SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech je šarmantna, zarazna i u celini kvalitetna igra, koja možda i nije savršena, ali je jako teško uperiti prstom na njene mane. Ukoliko je vaša potraga usmerena na lep dizajn i grafiku, dubok strateški gejmplej ili zabavnu priču, onda ova igra ima upravo sve što vam treba. No, ukoliko ste neko ko i u ovoj količini kvaliteta, traga za nedostacima, bojim se da nemam savršen odgovor. Jedini nedostatak igre je osećaj da nešto nedostaje. Iako nekad najveća mana od svih, jer je svakako najteže ispraviti nešto čega nismo ni svesni, u ovom slučaju je u pitanju sitnica koja nikako ne bi trebalo da vas odvrati od igranja. SteamWorld Quest je odličan naslov koji niko ko je već uplovio u njegov svet i tamo pronašao ono što je tražio, ne bi smeo da propusti. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Image & Form The post REVIEW: SteamWorld Quest: Hand of Gilgamech appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Outward je možda jedna od najtežih recenzija koje sam ikada pisao. Da napomenem, meni se igra lično nije dopala, ali nisam hteo da dozvolim da moje loše iskustvo sa igrom utiče na generalnu ocenu i samu recenziju. Outward je RPG iz trećeg lica, koji vam od početka stavlja do znanja da se nikako neće mešati u vašu avanturu. Igra kompletno ignoriše bilo kakve putokaze i daje vam potpuno otvoren svet da ga istražite i preživite u njemu. Igru počinjete kao obična osoba, čija porodica je dužna novac i na vama je da otplatite dug, inače gubite svojinu. Samim tim, krećete van grada da pokušate da nekako skupite novac i tada vam se otvara čitava avantura. Kako priča napreduje, tako vam se otključavaju novi questovi i frakcije, kojim možete da se priključite. Priča sama po sebi je generalno ok, ali ništa specijalno ne mogu da kažem da mi je ostavilo utisak. Outward se više ogleda u istraživanju zona i preživljavanju. Ovde već počinje igra da mi se ne sviđa. Kako sam upalio igru, ona mi je ponudila tutorijal i ja sam naravno prihvatio, jer sam jedan od onih muškaraca koji čitaju uputstva za nove uređaje (šonja!). Tutorijal me je poprilično iznenadio, jer je ogroman i interaktivno pruža dosta informacija, od borbe, preko HP, Mana i Stamina barova, do mehanika preživljavanja. Tokom igre, bićete gladni, žedni i možete imati dosta raznih negativni statusa, kao što je otrov ili slično. Ja ne volim ovakav tip survival igara, ili uopšte survival igre generalno, pa mi je ova mehanika mnogo smetala. Istina, glad i žeđ se nisu praznili brzinom munje, i posle nekog vremena prestao sam da vodim i računa o tome, ali me je inicijalno mnogo nerviralo. Razumem da je to deo imerzije za RPG, ali po mom mišljenju, to je previše. Tokom igre, često ćete morati da kuvate, i moram da priznam da je kuvanje generalno zabavno, jer imate pregršt recepata da skupite ili da eksperimentišete. Kao i u svim RPG igrama, razna hrana vam daje različite efekte, ali, ako napravite bućkuriš, postoji i šansa da se otrujete. Ono što vas takođe čeka u igri je ogromna količina trčanja bez bilo kakvog teleporta. Quest na kraju mape? Trči. Umro? Trči. Ja kapiram da to spada u survival deo igre, ali s obzirom da na putu ima jako malo stvari da se radi i vrlo mali broj neprijatelja ili bilo kakvih interakcija, ovo trčanje je poprilično besmisleno. U igri kao što je Skyrim, trčanje je takođe bilo neophodno, ali ste uvek mogli da naletite na nekog interesantno NPC-a ili neko dešavanje u kom možete da učestvujete. U Outward, to je retkost. Neki questovi imaju vremensku komponentu i zahtevaju da budu završeni do određenog vremena. Ako tajmer istekne, quest propada i to utiče na kraj igre. Ova mehanika je interesantna u teoriji, ali vas dosta ograničava ako želite da istražujete, a da se ne fokusirate na questove. Mislim da je ovo manje-više uslovljavanje igrača. Ono što Outward radi odlično je raznovrsnost oružja i opreme. Igra ima brdo setova, brdo različitih tipova oružja i magija. Većinu oružja možete da napravite sami, putem bazičnog krafting sistema. Postoje tri škole magija, Elementarna, Šamanska i Magija Runa. Svaka je unikatna i interesantna na svoj način, samo igranje maga ima jedan problem – svaki put kad pojačate Manu, gubite HP i Staminu. Iako ovo ima smisla, dosta se uskraćuje neki hibridni build, pa vas više tera da se fokusirate na jednu klasu. Da razjasnim, hibridi su i dalje mogući, samo sa velikim kompromisima. Borba sa oružjem je ok. Samo ok, ništa specijalno. Svako ručno oružje ima par različitih tipova napada koje ćete vrteti tokom igre, ali će brzo postati monotono i nemaštovito. Neprijatelji su raznovrsni doduše, tako da je dobar osećaj svaki put kad naletite na nešto novo, jer morate da primenite drugačije stilove. Grafika je takođe samo u reonu gorepomenutog „ok i samo ok“. Istina, igru je razvila indi kompanija, ali mi se čini da su mogli da se još potrude na dizajnu, jer ispod svega postoji stil koji se bori da izađe, ali je pokopan bazičnim teksturama. Igra ima i brda tehničkih problema, koje će se, nadam se, pokrpiti ali većina bagova na koje sam naleteo su poprilično ozbiljni . Ipak, što je jako važno, ni jedan mi nije unazadio progres, samo su me terali da nađem neke druge načine da ih zaobiđem. Outward je prosečan survival RPG, koji ima svoje mane i prednosti ali se meni lično nije dopao. Ovo je igra za niša publiku, koji ne vole da budu držani za ruku, koji vole survival elemente i kojima beskonačno trčanje nije ulaz u dubine ludila i pokolebane psihe, kao što se meni desilo. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Deep Silver The post REVIEW: Outward appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Kada je čovečanstvo bilo u najvećoj dilemi, ne mogavši da se odluči da li radije treba igrati video-igre ili čitati knjige, u pomoć je uskočio tek izrođeni žanr – vizuelni romani. Verovatno 99% ukupne količine ovih tekstualnih video igara potiče iz Japana, zemlje beskrajnih priča i ljubavi prema crtežu i animaciji. Pa tako i naslov pred nama… Our World is Ended. (tačka je deo imena, nije lapsus) je upravo igra ovog žanra video-igara. Žanra koji nikada nisam u celosti kapirao, jer sam izgleda prespavao momenat kad je čovečanstvo bilo u dilemi između knjiga i igara, pa me je tako istovremeno i zbunjivao, ali i slabo držao pažnju. Međutim, kao igračkom štivu koje ne traži veštinu od igrača, a pruža dovoljno interaktivan, vizuelni narativ, ovaj pravac među igrama i te kako zaslužuje moje priznanje. A i poštovanje. Za potrebe ove recenzije, hajde da “visual novel” podelimo na “visual” i “novel”. Tako se čini nadasve ispravno… Vizuelno, igra izgleda odlično. Od dizajna, pa do crtačke prezentacije, sve je prepuno boja i ekspresivnih crteža. Likovi su prepoznatljivi i svaki za sebe, a postavka i okruženje nude dovoljan broj varijacija da mogu lako da drže pažnju igrača. Kompletan doživljaj prati kvalitetna muzika, a glasovna gluma je pravi primer vrhunskog glumačkog umeća. Glumci su bez greške, odradili sjajan posao i ušili u samu dušu svakom od likova. Osim standardnih opcija koje možete pronaći u svakoj igri ovog tipa, kao što je recimo automatsko skrolovanje teksta i njegovo uklanjanje sa ekrana, prisutne su i sve ostale postavke koje bi vam ikada mogle biti potrebne na ovakvom mestu. Kojom brzinom se iščitava tekst, prozirnost prozora i zaustavljanje preskakanja kada naiđete na izbor u priči, samo su neke od njih. Po pitanju same priče, Our World is Ended. najviše podseća na Steins Gate anime/igru, i to svojim šašavim duhom, likovima i spletom okolnosti. Maleni razvojni tim za video-igre, pronašao se u nezavidnoj situaciji. Lokacije i likovi njihovih igara, pokušavaju da se probiju u svet i postanu stvarnost, time brišući sve ono što trenutno postoji. Sva sreća, tim ima svog perveznog programera i nervoznog planera, koji će sa ostatkom grupe sigurno moći nešto da preduzmu, zar ne? Zar ne?! Igre ovog tipa, mahom imaju po nekoliko završetaka, koji zavise od izbora koje pravite kroz priču. Ukoliko vam ovo kvari celo iskustvo, jer vas primorava da donosite izbore za koje znate da vode srećnom kraju, umesto one koje zaista želite, možete se obradovati. Jer izbori u Our World is Ended. ne utiču toliko na pravolinijski tok priče, koliko funkcionišu kao trenutno osveženje narativa interakcijom. Our World is Ended. kao video-igra možda ne puca u sam vrh industrije, ali kao vizuelni roman, apsolutno briljira na gotovo svim bitnim poljima. Priča je zabavna, duhovita i na momente snažna, likovi odlično zamišljeni, a još bolje oživljeni kroz glumu, a crtež i kompletan stil – božanstveni. Barem ukoliko uopšte volite ceo anime fazon… Ako volite ovaj žanr, ne propustite i ovu igru. Sa druge strane, ako nikada niste ni pomišljali da bi nešto ovako ikada moglo da vam se dopadne… Pružite mu šansu. Ko zna, možda ćete posle ove igre, sve buduće knjige igrati, umesto da ih čitate. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio PQube Limited The post REVIEW: Our World is Ended. appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Ekstremno je retko da neka igra može da ima tako prost, jednostavan i čak lak koncept, a da u isto vreme bude tako dobro izveden i pre svega apsolutno zabavan. One Finger Death Punch je jedan od retkih projekata kome je ovo u potpunosti uspelo. Što se priče tiče, pa, priče praktično nema. Postoji takozvani Levels mod, nivoi, zone i nešto nalik Boss okršajima, ali nigde neće pisati kako ste vi onaj odabrani borac koji će pobediti svo zlo i spasiti svet. Mislim ovo je gomila Stick-Man-a koji se razvaljuju od batina, da li ste stvarno očekivali neku šekspirovsku priču? Gejmplej ne može biti prostiji. Vaš stick-man stoji u sredini ekrana dok mu sa leve i desne strane prilaze protivnici, kao i poneki projektil. Koristeći, tehnički, samo dva tastera, levi i desni klik miša, i po vašoj želji samo jedan prst, ćete napadati ili levo ili desno kad vam se protivnik približi dovoljno blizu. Da ne kažemo da ćete samo stojati u mestu, ipak će se malo kretati lik levo ili desno da bi prišao bliže neprijatelju i zveknuo ga. No, kako bi čak i ovo postalo dosadno vrlo brzo, u igri nećete samo jednim udarcem ili samo pesnicom pobeđivati sve. Neke protivnike ćete morati više puta da pogodite, drugi će skakati čas levo čas desno, dok ćete sa onim najtežim imati solo okršaje i razmenjivati nekoliko munjevitih udaraca. Za razliku od prethodnog dela, ovde je dodato mnogo više oružja, pogotovu vatrenog i onog kog možete da blokirate, odbijete nazad ili čak uhvatite i onda istim uzvratite. Pored pesnica i oružja, tu su vam i specijalne sposobnosti koje će se same periodično aktivirati, od običnog čišćenja mape, preko specijalnih super udaraca, pa do mogućnosti da opasne protivnike uklonite jednim udarcem. Sve ovo dovodi do tolikog haosa na ekranu da će vam u jednom momentu postati teško da ispratite sve nemoguće poteze. Pogotovo što postoji sistem koji će igru postepeno ubrzavati što bolje budete igrali, i naravno usporavati ako krenete da pravite greške i gubite. Naravno, ovo znači manji skor i manje poena na kraju nivoa. Dodatni modovi su Gauntlet – jedan život i morate odabrati put nivoa sa najmanje otpora, zatim nešto nalik co-op modu gde dvoje mogu da igraju zajedno i smenjuju se kad jedan od dvojice popije previše batina, i Cat mod, u kom morate da sklanjate mačku sa ekrana koja vam smeta dok igrate. Grafički, igra ne predstavlja apsolutno ništa spektakularno, ali je u tome i poenta. Na potpunoj 2D površini ćete videti relativno proste animacije čičagliša, kako se mlate i izvode akrobacije, to naravno ako uspete da ispratite sve. Igra pati od jednog malog problema a to je da je developer odlučio da odvrne sve preko 11 i doda previše slika i elemenata koje će se spontano pojavljivati u pozadini tokom specijalnih poteza. Sve ovo može više smetati i sprečiti vas da uživate i zapravo obratite pažnju na to što se dešava oko vas u gejmplej smislu. Muzika je dobra, ali ima momenta kada apsolutno ne uspe da isprati scene bitke i akcije i tada ostavlja utisak da je apsolutno neadekvatna. Iako su neke pesme odlične i uživaćete u njima, druge kad se pojave pak totalno odskaču ili nikako nisu u ritmu, pošto ovo, na kraju krajeva, može lako da se okarakteriše kao ritmička igra to definitivno može uticati na vaš uspeh. Tehničkih mana nema i igra radi sasvim stabilno. I većinom se svodi na prethodno pomenuti vizuelni i audio prikaz. Posle par promena na samom danu izlaska, može se videti popriličan broj promena koje olakšavaju neke banalne stvari kao i sasvim zadovoljavajući broj opcija da podesite vaš stil igranja. Ako vam treba neka igra da uz nju provedete par minuta čiste zabave i glupiranja, ovo je apsolutno naslov koji treba da imate u svojoj kolekciji. Nije baš pametno imati duže sesije igranja doduše. I uvek možete snimiti vaše mečeve i proslediti prijateljima kao neki zabavan video klip. AUTOR: Stefan Mitov Radojićić Igru za potrebe opisa ustupio Silver Dollar Games The post REVIEW: One Finger Death Punch 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Far: Lone Sails, tj. Daleko: Usamljena jedra, su već opisana u našem magazinu kao igra igrana na PC platformi, a sada je došla i na PS4, pa smo je isprobali i u ovom okruženju. Kolega je bio oduševljen, a za mene je ovo prvo igranje, tako da čitate sveže utiske. Igra je izuzetno jednostavna i to joj daje draž i izdvaja je iz gomile drugih igara. Ovo je klasična side-scrolling platforma, i kontrole su izuzetno jednostavne: možete da se krećete levo i desno, i kretanjem na desnu stranu napredujete kroz igru. Možete da skačete i pokupite stvari rukama i to je to. Ta svedenost u kontrolama odgovara tome što je igra izuzetno minimalistički izvedena, što nimalo ne umanjuje njenu lepotu, štaviše, taj minimalizam je akcentuje. Vi ste u ulozi crvenog čovečuljka, koji se na samom početku igre bez reči oprašta od bezimenog groba u post-apokaliptičnom svetu. Posle tog oproštaja, ostajete sami. Neopisivo, beskrajno sami u svetu koji ne prašta, zapravo svetu koji ne mari za vas ili bilo šta drugo. Kao i posle svakog opraštanja, vi krećete negde, na neki neodređeni put. Vaš put počinjete kretanjem na desno sve dok ne naiđete na vozilo koje će vam postati i prevozno sredstvo i utočište i oko kojeg se vrti većina vaše pažnje tokom igre. Vozilo je veoma „stimpankovsko“ i veoma se lepo uklapa u okruženje same igre koja, ne poentira tom vrstom estetike, ali se lepo uklapa u svoj svet tamo gde odgovara. Zagonetke same igre su lagane i ne stvaraju frustraciju tokom njihovog rešavanja, često ste u situaciji da nešto uradite i jednostavno čekate da vidite šta će da se desi. Jedini trenutak kad sam htela da pogledam onlajn kako je nešto rešeno je bio trenutak kad sam shvatila da bi malo podešavanje osvetljenja na televizoru zapravo bilo najbolje „varanje“. Zagonetke su uglavnom momenti kada negde stanete sa vašim vozilom zbog neke prepreke. Kad su veće prepreke u pitanju, vrlo često završite sa nadogradnjama za vaše vozilo, ili sa naznakama prohujale civilizacije kroz koju vi putujete. I u tim naznakama se nalazi sav narativ igre, koji je kao i sve ostalo u istoj, minimalistički i vrlo funkcionalan. Ne preuzima igru, jer sama ideja iste nije njena priča, već vaš put i suživot sa vašim vozilom prigodnog imena Okomotiva. Okomotiva se isprva kreće samo na gorivo ili tako što je vi vučete. Vrlo brzo shvatite da morate motriti na količinu pare u sistemu Okomotive, a ja sam shvatila tako što sam je zapalila maltene pre prve zagonetke. Ispuštanjem te iste pare dodajete brzinu, tako da je jedno od dostignuća na PS4 u igri „pun gas“, gde uz pomoć vetra, goriva i pare dostignete maksimalu brzinu Okomotive. Pronalaženje goriva je veoma bitna stavka u igri i sve što možete da pokupite može da posluži kao gorivo. Uspela sam i samu sebe da iskoristim kao gorivo, tj. zapalim, a da mi i dalje nije jasno kako, iako mi je istovremeno drago što igra ima te iznenađujuće momente. Kako napredujete kroz igru, tako ćete za Okomotivu nalaziti dodatke, poput jedara koja vam omogućavaju da se pokrećete i bez goriva, ukoliko je naravno vetar povoljan. Ja sam se najviše uzbudila kad sam dobila nove točkove, menjanje istih na pravim kolima je prava muka, ali ovde se obradujete ko malo dete. Cela ta radost proizilazi iz toga da vas je igra veoma uspešno, svojom atmosferom i dinamikom, zapravo uvukla u emotivan odnos sa Okomotivom, vi želite da napredujete zajedno sa tim pokretnim domom, da ga popravite, sačuvate od nepogoda i da ga učinite što više domom. Dok bi u nekim igrama to posle kratkog vremena preraslo u zamoran posao ovde je deo celokupne dinamike i ne smanjuje lep doživljaj, a dodaje malo na brzini i tenziji i potrebi za strateškim razmišljanjem koju igra inače ne bi imala. Kad morate izaći iz Okomotive, sve se vrti oko toga da se vratite istoj, da rešite problem i nastavite dalje. Jednom prilikom je Okomotiva otišla bez mene i stvarno mi je bilo krivo, jer nikad ne znate na kakvu će havariju naići. U pojedinim trenucima, u igri vam baš nije svejedno što ste izašli iz Okomotive, iako igra nema u sebi druga živa bića i bilo kakve horor momente, naprosto vam se uvuče teskoba u igračke prste kad se u tim trenucima nalazite van vaše Okomotive ili dalje od iste. Kad ste u samoj Okomotivi, vi vazda imate pune ruke posla i tu naprosto ni u jednom momentu ili segmentu vozila nije dosadno, da ponovim, igra jeste vizuelno minimalistički urađena ali to sve služi kao plus celokupnoj dinamici i utisku. I na samoj Okomotivi nema ni jednog detalja viška ili manjka. Ja sebi nisam mogla u jednom momentu da oprostim što sam greškom ostavila jednu stvar na koji sam naišla, jedinu naznaku da možda niste sami u tom svetu. Kao što vidite, ovde nije poenta u priči sveta oko vas već vašoj sopstvenoj tokom vašeg puta. Što se tiče zvučnog utiska, on je apsolutno savršen, počevši od osnovnog zvuka do razbijanja monotonije veselim zvucima koje vam nećemo ovde spojlovati. Onog momenta kad uspete da razvijete jedra, napunite rezervoar, date pun gas i otpustite paru, kada zaplovite preko lepo oslikanog i dočaranog prostranstva koje nudi ova igra, muzika vas nosi i dopunjava ceo doživljaj lepog. Ova igra je razvijana i izrađena kao indie igra i veoma sam zadovoljna krajnjim rezultatom. Far: Lone Sails pokazuje šta se zapravo može uraditi sa jednostavnom idejom koja se ne rasplinjava a koju utegnete do maksimuma vaših mogućnosti. Ukratko – brilijantno. Vama kao igračima preporučujem ovu igru jer je lep igrački doživljaj za oči, uši, ali i dušu, koji aktivno možete da igrate oko tri sata i koji vam neće preuzeti dan ali će vas ostaviti bogatijima za jedno novo iskustvo. Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Okomotive The post REVIEW: Lone Sails(PS4) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Nisam imao priliku da igram prethodne Kingdom igre, ali sam čuo da ih hvale kao simpatične indi igre. Moje prvo suočavanje sa serijalom je igra o kojoj ovde čitate, Two Crowns, nastavak New Lands, i mogu da kažem da ću rado probati i prethodnike. K:TC je dvodimenziona, side-scrolling strategija u realnom vremenu, sa fenomenalnim retro dizajnom. Cela igra se igra na dvodimenzionalnim ostrvima na kojima zidate, unapređujete i branite vaše selo. Igru počinjete kao kralj na konju i misteriozni duh vas navodi na prvi zadatak – sazidaj glavnu zgradu i podigni zidove. Posle toga, igra vam ne objašnjava apsolutno ništa više i ostavlja vas da sami provaljujete i istražujete zanimljiv svet. Vaš kralj ima torbicu u kojoj čuva zlatne novčiće koji su vam glavni resurs za izgradnju, najam i unapređivanje. Sa ovim zlatnicima unajmljujete strelce, zidare i farmere koji će vam pomagati da izgradite kraljevstvo. Lovci love divljač, farmeri seju i žanju i sve vam to donosi novac koji ponovo rotirate nazad u izgradnju, jačanje kraljevstva i najam novih ljudi. U igri se smenjuju dan i noć. Noću, iz portala na ivicama obe strane mape, izlaze stvorenja zvana Greed (pohlepa), koja su tu da vam uprskaju sav progres koji ste napravili tokom dana. Ova stvorenja će napadati vaše građane i oduzimati im opremu koju ste im kupili za neki posao. Sutradan, moraćete ponovo da tražite nove najamnike po mapi. Odbrana od ovih stvorenja se sastoji od zidina, kula i drugih stvari koje ćete morati da zidate ako želite da se proširite. Ako ova stvorenja stignu do vas, kradu vam zlatnike koje imate u torbi, a ako ostanete bez svih, uzimaju vam krunu i tu se završava vaša vladavina. Što više dana prolazi, to su čudovišta opasnija i igra postaje teža. Ako istražujete van svojih zidina, možete naići na razna unapređenja, rudnike i specijalne najamnike koji će vam pomoći u izgradnji, ali istraživanje van zidina ima velike rizike i veliko ograničenje – vaš mount (životinja koju jašete). Tokom cele igre jašete neki tip životinje, a početna vam je konj. Kroz igru, imaćete prilike da menjate svog početnog konja za nešto drugo, ali za cenu, i dok ne dođete do tog trenutka, konj će vam biti najgori prijatelj. Skoro svi mountovi se brzo umaraju ako galopirate, a galopiraćete mnogo, i period oporavka je neprijatno dug. S obzirom da je cela igra dvodimenzionalna, ako proširite svoje kraljevstvo na obe ivice, put od jednog kraja do drugog će trajati dugo, jaaako dugo. Ovo izuzetno frustrira, jer nikada nisam imao osećaj da mogu da kontrolišem oba dela mape i nekad mi je trebao ceo dan da vidim da li su zidine probijene na levoj strani ili ne. Nije mi bilo jasno zašto se igrač ovoliko kažnjava čestim umaranjem konja i sporim oporavkom. A onda sam upalio co-op koja igra podržava. Co-op otvara neverovatne mogućnosti i čini igru još zanimljivijom i zabavnijom. Supruga i ja smo se podelili da svako vodi računa o jednoj ivici i tako smo eksponencijalno širili kraljevstvo i pomagali jedno drugome kad je zatrebalo. Uvek smo znali šta se dešava i gde, šta fali i šta treba da se unapredi. Ova igra je definitivno dizajnirana da stavi co-op u prvi plan. Grafički dizajn igre je prelep i retro grafika vrlo lepo stoji ovoj igri. Slojevita fiksna pozadina jasno prikazuje smene dana i noći, promenu vremena, maglu… i neverovatno mi je da toliko detalja može da se dobije iz piksel grafike. U donjem delu ekrana, niz celu mapu, proteže se vodena površina koja reflektuje sve šta se dešava na površini. Svaki kamen ili drvo su bogati detaljima, svaka pećina je raskošna i koristi prelepu paletu boja. Kingdom: Two Crowns je izuzetno zanimljiva, originalna i prelepa strategija, koja ima zabavne i jednostavne mehanike sa ozbiljnim izazovom. Igra odašilje onaj dobri osećaj koji vas tera da odigrate još jedan dan i da se odbranite još jednu noć, ali najveću zabavu ćete imati u co-op modu, koji nije baš praktičan ako želite da se igrate na Switchu dok ste u pokretu, što je pomalo nesrećno, ali šta da se radi. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Raw Fury Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Igre koje u sebi nose pouku o očuvanju životne sredine, za mene predstavljaju tanak led pri odabiru tematike. Sa jedne strane, ukoliko se lepo izvedu i prezentuju, to mogu biti jako emotivne ili čak poučne interaktivne priče koje se ne zaboravljaju lako. U drugim slučajevima, mogu zvučati previše otrcano, naivno ili usiljeno, da bi kod igrača uzrokovali ono što najviše volimo kada su video igre u pitanju – uživljavanje. Igra pred nama promoviše razvoj svesti o jednom konkretnom problemu o kom smo dosta slušali – globalnom zagrevanju. Kada je reč o ideji otopljavanja polova, čime bi kopno progutala mora, citirao bih jednog našeg poznatog i učenog sunarodnika koji kaže: “Na ovome svetu, što bih naglasio, da propaganda, što većina kažu, da o ovome nije istina”. Ukratko – dovoljno sam skeptičan, da bi obrada ove tematike morala biti izvedena naročito dobro, ne bi li me uzela pod svoje. Jupiter & Mars vas stavlja u ulogu delfina po imenu Jupiter, koji sa svojim saborcem, delfinom Marsom, mora da obiđe pet ogromnih podmorskih nivoa, kako bi uništio mašine zlog čovečanstva i tako povratio ravnotežu u svet. Pa, koliko god apstraktna postavka igre bila, to ne bi bio toliki problem da je suština dovoljno uverljiva. I igra se na tom polju zaista trudi. Nivoi su ispunjeni ostacima naše civilizacije, neskriveno sugerišući na užas koji nas očekuje ukoliko igru ne shvatimo ozbiljno. Pardon – problem ne shvatimo ozbiljno. I pre nego što ljudi u zelenom dođu da me vode u samicu zbog besramne klevete protiv naše planete, moram da izjavim da ni mene ne bi trebalo ozbiljno da shvatate, osim po pitanju mišljenja o kvalitetu ove igre. A ona i na ostalim poljima kod mene izaziva zaista pomešane utiske. Igru je moguće igrati u VR modu, ali i standardnom, preko ekrana. I dok ona na televizoru izgleda poprilično lepo, sa dobrim stilom u dizajnu nivoa i svetlosnim efektima koji izgledaju kao da je “Ecco the dolphin” uskočio u svet TRON-a, u VR modu je rezolucija toliko oborena, da je kompletno iskustvo maltene kao potpuno druga igra. Dok virtuelna realnost često zaista pomaže u uživljavanju u svet, ovo je jedan od retkih slučajeva gde igranje isključivo na televizoru i ne bi bila tolika greška. Gejmplej praktično predstavlja istraživanje velikih nivoa sa metroidvania elementima, odnosno potrebom da se nakon sticanja određenih sposobnosti koje koristite preko delfina Marsa (koji je zapravo na neki način oružje ovde), vraćate na prethodno završene nivoe. A veličina nivoa bez ikakvih naznaka kuda je potrebno uputiti se, kompletan doživljaj spušta na poprilično neinteresantan nivo, osim ukoliko ne želite da se uz igru samo opustite i uživate roneći kroz duboki okean. Muzika, sa druge strane, ima kvalitet koji ne bi trebalo zanemariti. Atmosferu koja u igračkom smislu i ovako stoji na klimavim nogama, muzička podloga poprilično održava da u potpunosti ne poklekne. Jer, osim gejmpleja koji ne nudi nekakav izazov i dosta je repetativan, sama naracija i (subjektivno) neubedljiva postavka, malo kome mogu da zadrže dovoljno pažnje, da bi se igra nastavila. Zapravo, da nije za potrebe pisanja ove recenzije, verovatno bih od daljeg igranja u potpunosti odustao nakon svega pola sata igranja. Opuštanje uz VR igru, svakako trenutno nije nešto za čim tragam. A igranje igre koja je zamišljena kao VR iskustvo, na televizoru i ne bi imalo preterano mnogo smisla. Pogotovo ako uzmemo u obzir nedovoljno snažnih motiva, koje igra kao da duguje za svaki naredni minut proveden uz nju. Kao opuštajuće iskustvo, za ljude koji nisu u potrazi za dubokom (ha ha, okean, kapirate?) filozofijom, već ih i plića vrsta emocija može zadovoljiti (što nije loše, da se razumemo), ova igra je možda upravo ono na šta su čekali. Za sve ostale igrače koji dele moj (skeptični i često zahtevni) mentalni sklop, okrenite list. Šta god da je na sledećoj strani, verovatno zaslužuje više vaše pažnje od ovoga. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio SIE/Tigertron Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Postoji taj neki šarm u vezi nedovršenih igara, koje poseduju kvalitet, ali i ogromnu dozu prepreka na putu do njega. Bilo da je u pitanju armija bagova, loš dizajn ili uboge kontrole, taj kvalitet za kojim bih tragao, uvek bi nekako bio još vredniji, kada bi me sputavala gomila nepredvidivih faktora na koje bih pokušavao da se priviknem. Bagovi su jedno. U njima, igrač koji voli da zaviruje iza granica planiranog dizajna, može i da se pronađe. Kada igra ne funkcioniše onako kako bi trebalo, već potencijalno još bolje, i to ima neku svoju draž. Kao da imate bonus misiju, u kojoj morate igru okrenuti protiv nje same. Dosta je bagovitih igara u kojima sam uživao, i dok su joj drugi lupali minuse, ja sam joj davao počasna mesta u mojim vrednim top listama. Loš dizajn je takođe slična varijanta. Recimo da ne znate kuda je potrebno da idete, pa usled toga uhvatite neku totalno suludu rutu i igra ispadne još zabavnija. To svakako nije uvek slučaj, ali jeste jedan od scenarija kuda vas može odvesti loš dizajn u video igrama. I dok su prve dve “kategorije” najčešće inicijator šarma igre, bar kada sam ja u pitanju, loše kontrole imaju dve strane – motivišuću i frustrirajuću. Kada vas komande ne slušaju, odziv je konstantan, ali kasni, osetljivost preslaba ili previše jaka, a raspored dugmića prekompleksan, to može da ima motivacioni uticaj na igrača. Tera vas da savladate kompleksnost ili da naviknete reflekse na pogrešan tempo koji igra nonšalantno nameće. I to je dobro. Ne uvek, ali ukoliko igra ima kvalitete koji iziskuju od vas da se snađete u problemu kako biste došli do njih, loše kontrole se mogu mentalno preskočiti. U drugim situacijama, to je najgora vrsta pakla! Kada su kontrole toliko radikalno drugačije, da se osećate kao da igrate sa rukama vezanim iza leđa. A zabava koju igra mameći nudi, večito van dosega zbog loših kontrola koje vas sve više izluđuju… To nije nimalo zabavna rabota. Cela ova uvertira, naravno da poziva na činjenicu da Immortal Legacy: The Jade Cypher, igra koja na papiru zvuči sjajno, pati od očajno loših kontrola koje u VR okruženju mogu samo da izazovu rapidni skok krvnog pritiska i pucanje očnih kapilara. Igra je zamišljena kao avantura iz prvog lica sa elementima akcije i horora. Priča koja se provlači, pruža sasvim dovoljno zapleta za ljubitelje avanturističkih scenarija, ali sama akcija odnosno interakcija sa okolinom i pregršt oružja, mame igrača da napravi korak dalje. Što je užasno teško! Ne samo da se protagonista vuče kao vreme na poslednjem školskom času, čak i dok trči, već su kontrole toliko nekonvencionalne, da ćete početi da preispitujete sopstveni razum. Igra se kontroliše isključivo putem dva “move” kontrolera, i za kretanje morate držati jedno dugme na bilo kom od njih. Ukoliko želite da trčite, morate to isto dugme držati i na drugom kontroleru. U redu, ne zvuči loše, ali ukoliko želite “strafe”, za levo koristite dugme na levom, a za desno na desnom kontroleru. Isto i za okretanje i menjanje oružja, dok je kretanje unazad mapirano na po jedno dugme na oba kontrolera. Kada se ovako spusti na papir, možda i ne zvuči loše, ali u praksi, naročito posle pet minuta pokušavanja, pravi je košmar! Skretanje umesto menjanja oružja ili rikverc umesto kretanja u stranu, učiniće da poželite da se sa karakterom zaletite ka najbližoj provaliji. Što je naravno nemoguće jer se kreće kao lenjivac na pilulama za spavanje. Još kada krene akcija, a od metaka počnete da bežite kao da ste radije deo nekog urnebesnog vica ili nekog od skeča Montipajtonovaca, “ipsilonka” na čelu će vam sigurno ubrzo iskočiti. Sve ovo bi bilo savršeno u redu, jer biste kontrolere odložili i izašli napolje u šetnju, da igra ne deluje toliko zabavno. Kombinacija priče i akcije, podseća na Uncharted serijal, a interakcija sa okolinom i korišćenje oružja, jako lako uvlači igrača u atmosferu igre. Zapravo, da su kontrole išta manje iritantne, pet sati koliko je potrebno da se igra pređe, verovatno bi bilo jedno od pet najzabavnijih sati ovog meseca, koje sam proveo uz PlayStation 4. Grafički, igra izgleda i bolje od trenutnog VR proseka. Ali neke stvari i na tom polju dodatno izluđuju, kao recimo totalno uvrnut položaj ruku koje kao da izlaze iz vaših ušiju, radije nego iz ramena. Mnogo bolje bi bilo da su ruke predstavljene u obliku dve lebdeće šake, nego što je kompletan model prikačen za telo čije postojanje je apsolutno nevažno za jednu ovakvu VR igru. Protivnici su raznoliki, nivoi zaista raznovrsni i fino osmišljeni, a akcija kada funkcioniše – i te kako zabavna. Ali doći do tog nivoa, iziskuje više vremena nego što je potrebno da se igra u potpunosti pređe. Navikavanje na ovakve kontrole, zahteva od igrača preko pet sati vremena, što nekako uništava poentu svega. Osim ako niste raspoloženi da igru pređete još jednom… Što bih vam zapravo i preporučio. Neki od nivoa imaju alternativne metode za prelaženje, što će svakako biti mnogo prijatnije iskustvo uz vaše novostečene upravljačke sposobnosti, koje su vremenom nasilno pronašle put u vaš izmučeni mozak. Nekako, u celom tom ludilu, pomislio sam kako protagonista zvuči kao lošija verzija Geralta iz Witcher serijala, da bih tek nakon toga uvideo da u pitanju i jeste isti glasovni glumac! Ali kao da je i on posrnuo pod totalnim haosom igre, ili je bar moj utisak o njegovoj glumi trpeo zbog ostatka loše prezentacije. U celini, Immortal Legacy: The Jade Cypher je zabavno iskustvo koje ne može da procveta, jer ga uništavaju loše kontrole koje kao da je implementirao neki saboter iz razvojnog tima. Ako se na komande naviknete, verovatno ćete se sjajno provesti. Što je nešto što, nažalost, većina igrača neće doživeti. Kako je strpljenje ovih dana, zaista vredna i retka igračka vrlina, koju ipak treba čuvati za neke bolje naslove… AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Izgleda da je april ove godine mesec smakova svetova i spasavanje istih od uništenja, kako na velikom platnu i televiziji, tako i u svetu video igara. Ispred nas imamo još jedan naslov koji se bavi tom tematikom, ali za razliku od ostalih, ovde nam neće zombiji stojati na putu spasavanja sveta, već samo čovečanstvo. Apokalipsa je na pragu, četiri jahača već su stigla na zemlju da započnu poslednje dane naše planete. Tada upoznajemo Harija i Džudi, dvoje glavnih protagonista, i vaš izbor igrivih likova u ovom naslovu. Hari je pali anđeo, koji je izgubio krila zbog svojih postupaka, i odlučuje da pokuša da odbrani svet od nadolazeće propasti, i na taj način se vrati na nebo. Sa druge strane, tu je Džudi, demonica koja je pobegla iz pakla i uživa u životu među smrtnicima. Naravno, kada čuje ne tako lepe vesti o budućnosti njenog novog prebivališta, odlučuje da uradi nešto po tom pitanju. I tada se pridružuje Hariju, sa kojim čini ubistveni tandem uz pomoć kojeg ćete pokušati da vratite stvari u normalu i izbegnete totalno uništenje. Priča se svodi na to da morate proći kroz horde i horde pratilaca jahača na što krvaviji način, kako biste došli do glavnih lidera ovog uništenja, jahača apokalipse. God’s Trigger je klasična bullethell pucačina, gde se od vas zahteva brzo razmišljanje i još brži refleksi. Mala olakšica je što su neprijatelji statični do trenutka kada vas primete, tako da možete donekle da isplanirate neku taktiku, ali jednom kada uletite u oluju metaka, dinamita i ostalih oštrih objekata koji lete u vašem pravcu, saznaćete da li ste dobri kao Neo. Ima više klasa neprijatelja, od kojih svaka ima svoje oružje, a dobro po vas je to što, kada ih ubijete, imaćete i vi priliku da koristite njihova oružja kao sekundarna. Što se tiče primarnog oružja, Hari koristi svoj mač pravde da saseče sve što mu stoji na putu, dok Džudi svoje neprijatelje satire sečivom na kraju dugačkog lanca. Oružje koje možete pokupiti je raznoliko, od sečiva i trozubaca, do pištolja, pušaka i bombmi, kao i bacača plamena, i dok primarno oružje uvek imate sa sobom, sekundarno se može istrošiti ili baciti. Pored ovoga, takođe ćete nalaziti i kovčege sa specijalnim oružjem, koje može da vam pomogne u trenutnoj situaciji. Kao natprirodna bića, naravno da imate i specijalne moći i sposobnosti, koje ćete otključavati i pojačavati kako se budete levelovali kroz igru. Teleportacija, nevidljivost i usporavanje vremena samo su neke od moći koje će vam biti dostupne. Takođe, postoje i perkovi, koji su isti za oba karaktera, koje možete smatrati pasivnim sposobnostima, a njih ćete, kao i specijalna oružja, pronalaziti u kovčezima po nivoima. Prednost u ovoj igri, što se tiče sposobnosti i levelovanja istih, je što imate opciju da između nivoa prebacite “poene” koje ste utrošili na neko poboljšanje na neko drugo, ukoliko vam se ukaže potreba za tim. Mehanika igre je jednostavna i svako ko je igrao ili stare Alien Shooter igre ili čak GTA 1 i 2, ili novije kao što je Hotline: Miami, znaće kako da se snađe i ovde. Priča je podeljena u nivoe, gde na kraju svakog možete da potrošite poene za ojačavanje svog lika i otključavanje novih sposobnosti. Igru možete igrati sami, ili u multiplejeru, što toplo preporučujemo. Moramo samo naglasiti da se levelovanje likova kroz igru, kada igrate sa nekim, odvija zasebno za svakog lika, što znači koliko ubijaš, toliko XP-a dobijaš, ne možete se oslanjati na partnera da vas leveluje. U ovoj igri važi pravilo jedan pogodak i gotovo, dok možete biti ranjeni ako igrate sa nekim, i tada će partner morati da vas u određenom vremenskom roku vrati na noge, inače je Game Over i idete opet od poslednjeg checkpointa. Naravno, i tu morate biti pažljivi, jer lekova za vraćanje u život imate u ograničenim količinama, tako da ćete i to morati uzeti u obzir kada jurišate kroz zidove i vrata u buljuk neprijatelja, a takođe se morate pobrinuti da nema ni neprijatelja u blizini, pošto ste tokom procesa pomaganja ranjivi na napade. Dobra stvar je što povređeni igrač i dalje može donekle da se kreće u vidu puzanja, i tako može da olakša drugom igraču da ga izleči. U igri postoje i male, da kažemo, zagonetke, koje zahtevaju koordinisanu saradnju između igrača, pa ćete ili navoditi neprijatelje u određenu prostoriju, dok vaš saborac uključuje lasere da ih pobije, ili ćete morati zajedno da pomerate ili pritiskate nešto kako biste prošli dalje. Svaki nivo ima više načina da se pređe, tj. možete uletati među neprijatelje u Rambo stilu, ali takođe možete i da im se prišunjate i odradite stealth ubistvo, a za to će vas igra nagraditi ekstra XP poenima. Grafički, igra izgleda lepo i šareno, pogled je iz ptičije perspektive, i kada bismo morali da je poredimo sa ostalim igrama, rekli bismo da liči na mešavinu Borderlands i Hotline: Miami, što uopšte nije loše. Muzička podloga je odgovarajuća, a svi glavnijim likovima su glumci pozajmili svoje glasove, što nas je pozitivno iznenadilo, jer smo očekivali da ili svi budu nemi, ili da se dijalog odvija kroz niz različitih zvukova, tako da je to još jedan plus za ovu igru. God’s Trigger je zabavna i frustrirajuća igra u isto vreme. Često će vam se dešavati da vas zakači neki zalutali metak i onda sve ispočetka, a vi upravo iseckali armiju neprijatelja. Ali, barem u mom slučaju, to me je motivisalo i teralo da ne odustajem, kao i inat da dokažem igri da mogu da pređem nivo onako kako sam ja zamislio. Odlična igra da igrate sa nekim prijateljem, jer ćete ludilo i frustraciju podići na viši nivo. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Techland Publishing Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Pojavom VR igara, pogotovo kada je PlayStation 4 u pitanju, najveći problem ticao se kvaliteta grafike. Da bi se postigao prikaz dve slike istovremeno, pri dovoljno visokom frejmrejtu, kompromis je bio neizbežan. Igre su, ukoliko nisu korišćeni mađioničarski trikovi koji vešto skrivaju mane, u najboljem slučaju izgledale kao nešto s početka PlayStation 3 ere. Mada ni tu stvar nije bila ujednačena. Igre koje su stremile realizmu odnosno odigravale se u stvarnom svetu, prirodno su izgledale lošije nego crtanolike, šarene i maštovite igre koje za cilj nemaju ozbiljnu grafiku, već što pozitivniji i vedriji vizuelni utisak. Igra pred nama, pravi je primer ove druge vrste. Kombinujući grafiku nalik onoj iz igre Tearaway i simpatične likove i svet koji kao da su pozajmljeni iz nekog od Animal Crossing naslova, dobili smo verovatno jednu od najlepših i najupečatljivijih VR igara do sada. Ghost Giant nas stavlja u ulogu… Pa, džinovskog duha, koji se igrom slučaja sprijateljuje sa mačkolikim detetom po imenu Lui(s). Kroz ovo prijateljstvo, džin bi trebalo da pomogne svom novom drugaru u svakodnevnim problemima koji ga neprestano muče. Kao polazna tačka, naći će se potraga za semenjem koje se mora što pre posaditi na farmi, ali priča dalje uzima tok koji dobija mnogo ozbiljnije i emotivnije crte. Džin je, logično, mnogo veći od Luija, pa je i perspektiva iz koje posmatrate igru nalik nadgledanju ogromne makete gradova i šuma. Ovde nastaje i prvi od nekolicine problema, a tiče se ograničenosti kretanja kroz nivoe. Igra predviđa da sedite u mestu i ne bežite iz vidokruga PlayStation kamere. Čak ni move kontroleri ne smeju napustiti njeno vidno polje, jer će se odmah zaglaviti i početi da baguju. A u svetu koji je užasno interesantan i poziva vas da u njega zavirite, ovo je praktično neoprostivo. Interakcija sa objektima povremeno funkcioniše baš trapavo, a nemogućnost kretanja kroz nivo jer ga uvek gledate sa jedne tačke, često će dodatno otežavati momente kada pokušate da dohvatite nešto, pogotovo ako se nalazite u manjoj prostoriji i ne možete daleko da pružite ruke. Pa čak i ako uspete da zgrabite taj ključni objekat, dalja interakcija sa njim će i dalje biti pod znakom pitanja, ukoliko i na trenutak kamera izgubi vas ili kontrolere iz vida. Na svu sreću, ova igra poseduje moćno oružje koje oštro prkosi svim tehničkim poteškoćama. Šarm! A u kombinaciji sa simpatičnom pričom koja vas uvlači u sebe kao crna rupa, svi iritantni momenti neće biti tačke na kojima se igra završava, već tačke koje ste prevazišli da biste došli do naredne scene. Luija ne muči samo farma koju treba posejati, već i nekolicina jako ozbiljnih problema. Sa nekim od njih smo se i mi bar jednom susreli u životu, a to su tuga, samoća ili čak depresija. Kroz humor i situacije koje nevino pozivaju na vašu pažnju, igra vešto grabi igrača koji je sve samo ne spreman, ukoliko uz sebe nema paketić papirnih maramica. Luijeva priča nije nešto što može da prođe bez bar nekoliko suza… Kao paket, Ghost Giant predstavlja toplu i neretko srceparajuću priču. Jedan nestvaran svet sa stvarnim problemima. U pitanju je svakako momenat gde se VR iskustvo slabije grafike i crtanoliki prikaz harmonično sreću, kako bi izrodili odličnu prezentaciju. Odlično napisani likovi, oživljeni kroz podjednako kvalitetnu i neodoljivu glasovnu glumu, i čaroban i neodoljiv svet, dovoljan su zbir razloga za nabavljanje ovog naslova. Ako od VR igara ne tražite samo akciju, horor iskustva ili istraživanje nepoznatog, ovde ćete bez sumnje pronaći barem nekoliko elemenata vrednih vaše pažnje. Da su kontrole nešto bolje izvedene, pred sobom bismo imali gotovo besprekoran igrački dragulj koji, i ovako sasvim dovoljno isijava šarmom kakav niko ne bi trebalo da zanemari ili zaobiđe. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Zoink Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Moj prvi susret sa Final Fantasy univerzumom, bio je pravo instant zaljubljivanje. Ljubav na prvi pogled, ako vam se tako više dopada, nije bio samo pogled. Bilo je to “ne zaklanjaj mi televizor” zurenje u blago radioaktivnu TV kutiju, iz koje je zračila samo božanska lepota novootkrivenog sveta. Priznajem, malo sam zakasnio na taj Final Fantasy voz, kako je prvi naslov koji sam ikada probao bio već deveti nastavak. Vreme na zalasku karijere legendarne prve PlayStation konzole i moje prvo uplovljavanje u franšizu, bilo je tako puno najiskrenijih utisaka. Sećam se koliko sam samo voleo CGI animacije tih godina, a Final Fantasy preda mnom je samo ređao nestvarno kvalitetne. Tako lako je bilo uživeti se u taj čarobni svet, kroz fantastične animacije, muziku, priču i grafiku koja je izgledala kao nešto najbolje ikad. I zamislite sada taj momenat, kada se pojavila nova PlayStation konzola, koja beleži verovatno najveći grafički skok u odnosu na prethodnu generaciju, u istoriji industrije video igara, i sa sobom donela najnoviju Final Fantasy igru, svega nekih godinu dana nakon devetke. Mislio sam da sanjam. Grafika u igri koja je izgledala kao CGI iz prethodnog dela, a animacije na sasvim drugom nivou. Bio sam ubeđen da je to to! Video igre su konačno dostigle svoj vrhunac i od ovog će bolje moći samo za nijansu ili dve. Ne, nije iz mene tada isijavala naivnost, već brutalno rasplamsalo oduševljenje. Final Fantasy X, oduvao me je u svakom mogućem smislu. Kao i većina Final Fantasy naslova, i ovaj deseti je, zajedno sa svojim nastavkom X-2, doživeo i remasterizovano izdanje. Prvo od njih, bilo je za PlayStation 3 konzolu, a usledile su i Vita pa i PC verzije. Kao najnoviji dom za FFX, u mojim rukama je i Nintendo Switch varijanta, zato hajde da kažemo nešto o njoj kao i o remasteru u celini. Iako je tako lepa igra ostarila poprilično fino, s obzirom da je prvobitno objavljena pre skoro dvadeset godina, nije bilo dovoljno samo zategnuti rezoluciju i zalepiti “HD” nalepnicu na najnovije izdanje. Igra je kroz remaster doživela i nekolicinu promena koje zahtevaju ipak dosta više truda od izdavačke kuće koja je sa ponosom plasira. Modeli likova su unapređeni, sa vidno većim brojem poligona. Dok ovo takođe na neki način i menja lični opis voljenih likova, što fanovima igre može da smeta, nesumnjivo predstavlja grafički pomak u odnosu na original. PlayStation 3 izdanje donosi i lepše osvetljenje i efekte, što je kroz PlayStation 4 verziju još i pojačano pa dodano začinjeno kvalitetnim antialiasing tretmanom. Nintendo Switch varijanta najviše podseća na iskustvo koje je bilo dostupno još na PlayStation Viti, s tim što najviše liči PlayStation 4 verziji. Mogućnost da se Final Fantasy X/X-2 igra bilo gde, gotovo na nivou PlayStation 4 izdanja, verovatno je i najveći plus za nabavljanje Switch kopije. Jedino što nedostaje jeste tako izražen antialiasing, ali u prenosivom modu ovo je toliko neprimetno, da igra u smislu rezolucije, izgleda besprekorno. Osim grafike, i muzika je doživela doterivanje, pa remaster donosi i opcionu orkestralno dorađenu muzičku podlogu koja je i ovako bila vrhunska, a sada još bolje dolazi do izražaja. Šta reći osim da sam jednom prilikom ostao u čudu, kada je moj kum uzeo gitaru i počeo da svira glavnu temu igre, a da je pritom nikada ranije i nije zaigrao, niti znao nešto o njoj. Eto koliko se daleko čuje dobra muzika, kada može i samostalno da napusti okvire odlične igre i pronađe put do slušalaca. Switch izdanje poseduje i nekolicinu komandi putem ekrana osetljivog na dodir, što je postojalo i na Vita verziji. Ali neke opcije, nažalost, još uvek nisu dostupne, kao što je recimo preskakanje animacija, što bi stari fanovi najviše umeli da cene. U tom pogledu, najviše opcija naravno donosi PC izdanje ovog remastera. Ali, ukoliko želite da igrate ovu igru u pokretu, Switch i te kako pruža najbolji kompromis na svakom polju, i predstavlja definitivno izdanje – prema skromnom mišljenju vašeg dragog autora. U paketu, naravno, ne dobijamo samo jednu, već dve igre – Final Fantasy X i X-2, koji je nešto nalik “spinoff” nastavku, sa malo drugačijim osvrtom na priču i na borbeni sistem. Takođe, dostupan je i filmić koji povezuje ova dva dela, pod nazivom Final Fantasy X: Eternal Calm kao i Final Fantasy X-2: Last Mission, svojevrsni nastavak na X-2. Ne treba zanemariti ni najčudniju “credits” odjavnu špicu, uz koju se odvija “audio drama”, odnosno može preslušati priča koja se odigrava nakon svih dostupnih igara. Deseti nastavak se na neki način smatra poslednjim od stare Final Fantasy škole. Potezni gejmplej kakav je ovde prisutan, nešto je čemu verovatno nikada više nećemo posvedočiti u modernijim izdanjima ovog legendarnog serijala. A priča, glasovna gluma (po prvi put u serijalu upravo u ovom nastavku), svet, borbeni sistem sa mnoštvom opcija i grafika( koja, iako sada već vidno zaostaje za novim igrama, i dalje nostalgično budi u meni žmarce, svaki put kada bacim oko na nju), predstavljaju paket koji nikako ne biste smeli da propustite, ukoliko ste ljubitelj JRPG žanra. Da ne pominjem da je možda u pitanju i najbolja polazna tačka, ukoliko planirate da uplovite u ovu kultnu i nezaboravnu franšizu. Na kojoj god platformi da je probate, u pitanju je iskrena i topla preporuka, uz koju još niko, nikada nije pogrešio. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Square Enix Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Fell Seal: Arbiter’s Mark je turn-based RPG inspirisan naslovima poput Final Fantasy Tactics i Tactics Ogre. Studio 6 Eyes je putem Kickstartera finansirao stvaranje naslednika vrednog gore navedenih klasika koji će poboljšati žanr turn-based RPG igara. Ili barem oni tako tvrde. U Fell Seal preuzimate ulogu Kirije, kapetanice jedne od žandarmerijskih grupa (Arbajtera) čiji je zadatak da pošten narod štiti od korupcije i gamadi. Kao Arbajter, Kirije odgovara direktno ”Savetu Besmrtnika”, koji čini sedmoro heroja koji su dostigli besmrtnost i dokopali se velike moći nakon što su koknuli kakvu karakondžulu koja se nekada davno vrzmala ovim svetom. Naravno, kako to biva, ni besmrtnici nisu imuni na mito i korupciju, te i među njima vlada nemir i svako gleda da štiti samo svoje interese. Ukratko rečeno, nastala je frka, i Kirije, jedini pošten Arbajter (iako su svi ostali na koje naletite u igri sasvim normalni ljudi) mora da dovede stvari u red. Sa njom idu njena štićenica Anadine i ortak Rajner… kao i hrpa plaćenih ubica koje možete povesti sa sobom, ako imate kinte. Priča je bolno prosečna i već nakon par misija ćete znati kuda se uputila i predvideti kraj. Sami likovi nisu preterano zanimljivi i prate kliše tropove, a vaši custom likovi imaju istu količinu karaktera koliko i motka sa natakarenom kofom i tu su čisto da se tabaju i popunjavaju prostor u kampu. Međutim, srž Fell Seal jeste gejmplej, koji je san snova za sve koji vole da sređuju svoje likove u sitna crevca. Sem glavne klase, kojih ima 20, likovi mogu da imaju i podklase, a 200 sposobnosti možete kombinovati po svojoj želji. Hoćete plaćenog ubicu koji leči? Može. Čarobnjaka koji tuče motkom umesto da baca čini? Može i to. Viteza koji je u stvari lopov? Ma, može i to. Klase se mogu promeniti u bilo kom momentu, ali novoizabrana klasa će morati da se leveluje ispočetka, što znači da će vaš lik biti mnogo slabiji uprkos visokom nivou, što će vas terati na grind koga ne manjka u ovoj igri. Takođe, XP dobijen tokom borbi ne raspoređujete vi, nego igra automatski leveluje atribute vaše glavne klase, a jedino što je na vama jeste odabir sposobnosti kojih ima veoma malo pa ih veoma brzo otključate. Balans teškoće nije najbolje urađen jer ćete u jednoj misiji misliti da ste „Bog i batina“, imajući u vidu sa kakvom lakoćom tamanite svoje neprijatelje, dok će vas već u sledećoj misiji prebiti k’o vola u kupusu i time vas terati da radite opcione ”patrole”, ne bi li ste sakupili dovoljno XP-a da im vratite milo za drago. Ukoliko vam patrole dosade, možete da se okušate u Areni i da tu skupljate XP. Arena se od ”patrole” razlikuje samo po pozadini. Česte će biti i situacije kada će neprijatelj imati sposobnosti koje vi nemate, te ćete se naći u čudu kad vas neprijateljski čarobnjak spiči sa kombinacijom tri čini za koje niste ni znali da postoje. Ko je igrao Final Fantasy Tactics znaće šta da očekuje od samog tabanja. Jedna od novina koju Fell Seal unosi jeste odabir pravca u kojem će vaš lik gledati kad ga postavite na mapu jer šteta varira od toga na koji način vas neprijatelj udari; udarci sa strane mnogo bole, a udarci sa leđa bole još više. Možete čak i protivnika da gurnete u jarak ili van mape. Međutim, čini se da vaša grupa ima tendenciju da svaku bitku počinje u uglu mape što dalje od protivnika, skembani jedni do drugih i samim tim otvoreni za AoE napad neprijatelja. Sami neprijatelji su raštrkani po čitavoj mapi, i na višim pozicijama, te ćete imati problema da ih dohvatite. Kamera je statična pa ćete teško videti svoje likove na nekim terenima, a neprijatelji vole da se sakriju iza drveta ili u kakvom šipražju i da vas napadnu iz zasede. Još jedna novina je sistem ”povreda” koji kažnjava smrt lika tokom borbe. Lik koji pogine mora da preleži sledeću bitku (ili više njih, u zavisnosti od toga koliko je puta poginuo) ne bi li se zalečio. Doduše, možete ga terati da ranjen ide u bitku, ali će imati snižene sposobnosti. Kako neprijatelj ima tendenciju da napada slabije likove, često će se desiti da vaši slabiji likovi dosta vremena provedu van borbe i, samim time, izgube mogućnost da nakupe XP i da sustignu vaše najjače likove. Ovu opciju možete isključiti, ali igra onda znatno gubi na svojoj jedinstvenosti. 6 Eyes Studio se svojski potrudio oko sređivanja izgleda lika, tako da možete da napravite čitavu vojsku, a da se ne ponove dve odevne kombinacije. Birate sve od nivoa lika (što se plaća) do boje gaća (dobro de, ne baš toliko detaljno). Ovo, kao i sposobnosti, se može promeniti u bilo kom trenutku. Međutim, malo nervira to što likovi sve vreme ostaju u istim odelima, iako ima gomila oklopa i ogrtača koje možete kupiti ili napraviti. Jedino što se menja jeste izgled oružja. Igra istovremeno izgleda i prelepo i kao da ima krizu identiteta. Mape, likovi i portreti likova su urađeni na tri različita načina. Pozadine su šarenolike i detaljne i izgledaju kao da su naslikane, dok su pikselizovani avatari likova, iako zanimljivi, neproporcionalni i izgledaju kao da pripadaju u nekom JRPG-u. Portreti likova su urađeni realistično i izgledaju divno, ali se u slučaju custom likova ne poklapaju sa njihovim izgledom. Štaviše, čini se kao da je više umetnika radilo na portretima jer je razlika u stilovima slikanja veoma vidljiva. Animacije su oskudne i dosta ukočene, ali služe svrsi. Neki od napada i čini imaju slične animacije, ali se dovoljno razlikuju. Muzika, sa druge strane, nit’ smrdi nit’ miriše. Neće vam smetati tokom igranja (ako je uopšte primetite) i ući će na jedno, a izaći na drugo uvo. Likovi nemaju glasove, ali su pozadinski zvukovi sasvim solidno odrađeni. Na kraju balade, Fell Seal je nešto za fanove Final Fantasy Tactics. Priča nije dovoljno dobra niti zanimljiva da privuče nekog novog, a sistem bitke (ukoliko se ne podesi u opcijama) je više frustrirajući nego zanimljiv. Priča je više tu da popuni prazninu između dva fajta nego išta drugo. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Zima, mračne sile, post-apokaliptično okruženje i izmučeni glavni lik – ukratko opis ove igre. Black Forest Games nam donosi novi horor naslov u moru drugih naslova sa istom ili sličnom tematikom. Da li je Fade to Silence uspeo da se izdvoji od konkurencije, ili će potonuti u zaborav, videćemo u ovom tekstu. Igra vas stavlja u ulogu Eša, mrtvog starijeg muškarca čiji život kontroliše neka nepoznata mračna sila. Posle kratkog objašnjenja da se ovo dešavalo i ranije, bivate probuđeni iz smrti u nekakvom hramu i kroz nekoliko poteza se upoznajete sa kontrolama i stanjem oko vas. Desila se apokalipsa, natprirodne sile su zauzele vaš svet, i da biste ga spasili, morate se otarasiti svih kontrolnih tačaka koje su ˝zarazile˝ zemlju. I tu nailazimo na prvi problem u igri, a to je što tokom uvodnog dela koji možemo na neki način smatrati tutorijalom, igra vas ni na koji način ne štedi, i uz malo objašnjavanja vas tera da obratite pažnju na gomilu stvari na ekranu dok spašavate živu glavu. Po prvom paljenju igre nam nije trebalo mnogo da izgubimo život, jer igra ne radi dobro svoj posao da vam objasni sve što treba da znate, a verujemo da će i mnogi drugi imati taj problem. U nadi da ste uspeli da prođete ovaj uvodni deo, i savladali čudovišta, otkriva vam se ceo zaleđeni svet kojem morate preživeti, a taj svet je pregolem. Srećom, od starta niste sami, pred vašom bazom vas očekuje ćerka Alisa, koja nažalost nije baš od neke pomoći, i bukvalno je tu da vas dočekuje, ispituje o stanju van baze i drugim nebitnim stvarima. Pošto ćerka ne može da vam pomogne ni da vam život zavisi od toga, moraćete da se otisnete u divljinu kako biste našli saborce i uspeli da preživite opasnu zimu i još opasnija čudovišta. A to neće biti uopšte lako. Fade to Silence je survival-horror-RPG igra, gde neće biti dovoljno samo da šetate i rešavate stvari u hodu, popijete koji napitak da se izlečite i tako dalje. Ne, ovde ćete morati da preživljavate u svakom smislu te reči, a za to će vam trebati i hrana i oprema i sredstva za grejanje i oružje i oruđe, ali i tu nije kraj. Kao što sam već spomenuo, sami nećete moći da preživite dugo, pa ćete pronalaziti druge preživele koje ćete moći da pozovete da vam se pridruže i učine vašu grupu većom, jačom i funkcionalnijom. Ali, novi ljudi podrazumevaju više potrepština, pa ćete morati da se potrudite i oko njih i da uporedo rešavate svet od čudovišta, inače ćete ostati opet sami. Srećom, za razliku od vaše ćerke, novi saborci umeju da rade razne stvari i da pomažu oko života u kampu, pa ćete moći da ih ˝kontrolišete˝ i dajete im zaduženja dok vas nema tu, ili ih možete povesti sa sobom da vam čuvaju leđa, a verujte nam, trebaće vam to. Kako bi svi bili srećni i zadovoljni, moraće da budu nahranjeni, ugrejani i dobro opremljeni. Za hranu ćete morati da idete u lov na jelene, koji su iz nekog razloga jedine životinje na početku koje su preživele apokalipsu, pored vrana, i trebaće vam neko vreme dok se uhodate u tome, a i tada će biti teško, jer oni kao da imaju šesto čulo i čak i uz šunjanje vas brzo otkriju i pobegnu na suprotnu stranu. Naravno, uz poneki bag se desi da u svom bežanju jelen naleti pravo na vas i ne može da pobegne, ali kao što rekoh – bag. Da biste se zagrejali, moraćete da skupljate grančice, ali i da sečete drva i nosite produkte istog nazad u kamp. Ovo će biti mnogo zahtevnije nego što zvuči, jer ćete imati ograničen inventar i moraćete u više tura da ponesete sve što dobijete iz tog isečenog drveća, što je i realno, jer ne može živ čovek toliko stvari da ponese odjednom, pogotovo u takvim uslovima, ali će opet smarati. I na kraju, za potrebe opreme i oružja moraćete da kopate rudu, i čini nam se da se tu dobija najmanje od sve tri potrepštine navedene. Naravno, ima i nekih stvari koje samo vi možete da skupljate, kao što su biljke i travke za potrebe hrane i sastojaka za pravljenje svega i svačega, ostatke tehnike iz nekog modernijeg i boljeg doba, kao i predmete sakrivene po raznim torbama i kovčezima razbacanim po mapi. Glavne tri potrepštine (hrana, drva, ruda) su prikazane u vidu sektora na mapi, i da bi pratioci mogli da ih koriste, potrebno je da vi kao vođa prvi dođete tu i zauzmete ga, a to uradite tako što isečete drvo, iskopate rudu ili ubijete jelena, a onda kada vas vide, svi znaju da je taj sektor dostupan. Kako biste mogli sve ovo da obavite, prvo ćete morati da skupite sastojke potrebne da se opremite, tj. da napravite luk i strele za lov, sekiru za drva i pijuk za rudarenje. Sreća je da Eš već zna kako sve sastojke ukombinovati da se dobije željeni proizvod, jer kad bismo i to morali da tražimo i učimo, ne bismo nikada otišli iz kampa. Naravno, ovde nije kraj, jer dok vi budete sve ovo radili, svet oko vas će pokušavati da vas spreči u tome, pa ćete morati da obratite pažnju na čudovišta koja iskaču sa svih strana, i koje ne zanima da li ste vi usred neke akcije, napašće vas ionako. Pored toga, tu je kiša vozila i čudovišnih bombi, koja će početi i prestati neočekivano, i ako budete uhvaćeni između toga i čudovišta, loše vam se piše. I to nije sve, jer tu je i majka priroda koja ume da stvori veoma jake oluje i mećave, i da spusti toliko temperaturu da vam ni baklja neće pomoći, i ako niste blizu nekog skloništa da se ugrejete, odoste vi sa ovog sveta. Naravno, ni to nije tako jednostavno, jer nije dovoljno samo da uđete i da se sakrijete, već morate imati resursa pri sebi da upalite vatru i pojedete nešto da biste preživeli. Hipotermija i glad će vama i vašim saborcima biti najveći neprijatelji u igri. Srećom, igra vam daje dve opcije igranja, prva je istraživački (lakši) mod, gde su neprijatelji slabiji, a resursa ima više, i opstanak mod, gde ćete se ozbiljno namučiti da preživite. Upravljanje u igri nije baš najbolje odrađeno, i kontrole su morale biti mnogo bolje za ovako ozbiljan naslov. Mapiranje kontrola je veoma zbunjujuće, jer karakter ima mnogo akcija koje može da izvede i koje su sve potrebne, i iz tog razloga ćete jedan taster koristiti za dve ili tri stvari, a to u trenutku može biti veoma zbunjujuće. Najbolji primer za to je to što na jednom tasteru kontrolišete da li ćete da čučnete i šunjate se, ili ćete da skočite, pa kad dođe stani-pani, a vi čučnete u ledeno jezero umesto da skočite na suvo. Meni sa pasivnim akcijama je stavljen na tačped gejmpeda, i koliko sam puta pritisnuo PS4 dugme umesto toga u toku akcije neke ne mogu da nabrojim na prste dve ruke. Izbegavanje udarca u neku stranu ne sluša vas uvek, kao ni izbor oružja na strelice krstića. Kontrolisanje saboraca je loše urađeno, jer zahteva od vas konstantno obraćanje pažnje na sitne poruke koje vam izlaze na ekranu i koje vas obaveštavaju o njihovim aktivnostima i stanju, a često ćete ih propustiti i primetiti kada je već nezadovoljstvo na nivou. Takođe, ne postoji opcija da se napravi ceo plan i raspored rada ljudi u kampu, već morate konstantno da otvarate i gledate ko je gde i da im dajete zaduženja kada treba da pređu na nešto drugo. Mapa je urađena u stilu Witcher i Horizon:ZD igara, tako da ćete se lako snaći na istoj. Moramo napomenuti da ne postoji brzo putovanje u igri, jer je ovo ozbiljna simulacija preživljavanja, pa ćete sve te ogromne predele morati preći na nogama. Kasnije u igri postoji opcija kreiranja prevoznog sredstva (nećemo da otkrivamo kog), ali dok dođete dotle, našetaće te se vi dobrano. Dobar dodatak igri je opcija građenja, jer nema šanse da se vas nekoliko smesti u jednu kućicu sa dva kreveta, pa ćete tako moći da napravite ozbiljan kamp, sa kućicama, specijalnim jedinicama za obradu resursa, kao i zidinama da se odbranite od čudovišta i vremenskih nepogoda. Kao što sam već napomenuo na početku teksta, sve što igrate se dešavalo i ranije, što znači da vaš karakter Eš ima više života, i svaki put kada umre budi se u hramu sa početka igre, koji se nalazi u kampu. Kada istrošite sve živote, mračna sila koja vas vodi i nadgleda vas uzima za sebe, ali se vi nakon toga vraćate sa pojačanjem u vidu jedne od dostupnih opcija sa liste koju vi odaberete. Toj listi možete u svakom trenutku da pristupite i da vidite šta sve možete otključati. U tom slučaju počinjete od nule, i sve što ste radili pre konačne smrti se briše i poništava. Takođe, svaki put kada umrete, vidite fragmente života koji je nekada davno bio (pre apokalipse), a oni vas još više zbunjuju, tako da ćete dobar deo igre provesti pitajući se šta se to ovde dešava, ko je čudovište što mi drži život u rukama, i zašto ga stalno čujem u glavi. Grafički gledano, igra izgleda malo zastarelo, skoro pa na nivou Skyrima (obične, ne specijalne edicije), što ćete primetiti odmah po paljenju igre. Da li je to nešto što se može zaobići ili je potrebno da bi doprinelo atmosferi? Mi samo znamo da nam se PS4 barem ne greje toliko kao sa drugim novijim naslovima. Ali da, grafički su trebali više da se potrude oko igre, da ne kažem mnogo više, jer kad dođu scene dijaloga, nije lako gledati. Šta još nije lako gledati je kada vas neprijatelj ubije udarcem kroz zid, a toga ćete se nagledati. Svi karakteri do jednog imaju glasovnu glumu, što je veliki plus, dok je zvučna podloga lepo odrađena i dočarava atmosferu igre. Opciju za co-op igranje ne biste trebali zaobići, većina stvari će vam biti mnogo lakše za organizaciju kada igrate sa pravom osobom, jedino što nije u pitanju lokal co-op, već onlajn, pa će komunikacija morati ići preko mikrofona. Fade to Silence je simulacija preživljavanja u najgorim uslovima koji mogu da vas zadese, ili barem približno najgorim. I dok će se nekim igračima svideti ovaj aspekt i činjenica da će morati ozbiljno da se pomuče da bi preživeli, drugi će se pak verovatno smoriti oko trčkaranja napred nazad i menadžerisanja koje igra zahteva da biste preživeli. Mi samo znamo da se studio dosta potrudio da vam dočara svet koji su zamislili, ali da su trebali još malo da porade na igri pre nego što su je izbacili, jer ima dosta stvari koje ubijaju uživanje u igri. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Svima omiljeni diktatorski simulator i city-builder se vraća svojim šestim nastavkom na scenu. Tropico 6 se ne plaši da uvede neke inovacije u franšizu, usput vraćajući neke voljene stvari iz ranijih instalacija, koje je, ne tako dobar, Tropico 5 preskočio. Vraćamo se u ulogu našeg omiljenog diktatora El Presidentea punom parom, ali, da li ova Tropico igra može nadmašiti visoku lestvicu koju je sama sebi postavila četvrtim delom? Prvo što se mora pohvaliti kod Tropica 6 jeste njegov kreator vašeg El Presidentea, pa nije teško napraviti maršala Josipa Broza Tita i stvoriti svoju ostrvsku SFRJ. E sad, kad smo to sklonili sa liste neophodnih stvari za iskazati, možemo se zapravo baciti na samu igru. Vi, kao i u prethodnih pet igara, vodite malu ostrvsku državicu Tropico, i kroz svoju očiglednu diktaturu pokušavate da izgradite njenu infrastrukturu, zadovoljite sve moguće strane stanovništva i partije, kao i supersile koje vas konstantno smaraju sa njihovim prohtevima. To ćete činiti izgradnjom radnih mesta u vidu fabrika i raznih drugih industrija, kao i nekih institucija druge prirode, sigurnosne i konzumerske, kako bi se vaše stanovništvo osećalo srećno i sigurno. U slučaju neispunjenja prohteva, snaći će vas protesti i drugi slični problemi, a pri izborima koji se dešavaju na svakih deset godina, ako izgubite, logično gubite i partiju u potpunosti. Velika inovacija koju Tropico 6 uvodi i koja u velikoj meri menja gejmplej same igre jeste sistem arhipelaga, gde ovoga puta nećete vladati nad samo jednim ostrvom, već više njih. Ovo igru menja u takvoj meri da ćete morati da povezujete ostrva transportno na bilo kakav način koji vam je dostupan, jer se dosta resursa koji su vam neophodni za dalji napredak u vašoj državi nalazi na drugim ostrvima. Isprva, ova mehanika može delovati mnogo naporno, ali kako igra bude odmicala i kako se budete proširili na više ostrva, naći ćete sebe kako brinete za svako kao da vam je prvo. Igra lepo realizuje ovo, čineći svako ostrvo unikatnim i važnim sa svojim resursima. Uz to, vratili su se i izborni govori, koji super odražavaju komičan karakter igre. Vaš El Presidente će pljuvati po određenim stvarima, i veličati neke druge i davati obećanja, sve u cilju da biste opstali na izborima, naravno. Sve je to prožeto poznatim satiričnim humorom, koji se ovde vrhunski uklapa u sve i svakako znatno bolje nego u prethodnom delu. Supersile i njihovi konstantni prohtevi, kao i par lokalnih grupacija građana će vas konstantno zasipati prohtevima, pa ćete se nekad zapitati kako mogu imati stav o apsolutno svemu što se dešava i što činite. Iako je većina tih zadataka zanimljiva, pogotovu zbog samih ličnosti predstavnika tih frakcija, može postati nekad naporno i iritantno, dok će neke frakcije jednostavno pružati mnogo bolje bonuse od nekih. Uz sve te proizvodnje i industrije, nekako Tropico 6 ipak odaje osećaj kao da svet van vašeg tropskog raja ne postoji, čak i uz mehaniku interakcija sa supersilama. Jednostavno, reperkusije koje vas očekuju ne deluju previše invazivno i agresivno, u slučaju da se zamerite nekoj sili, a ipak ste generalno isključeni iz skoro svih konflikata i dešavanja u spoljašnjem svetu, osim bazičnih interakcija. Ipak, to nije jedini problem koji muči Tropico 6. Problemi koji su se vukli još u beta verziji igre i dalje postoje, kao što je povezivanje puteva, koje veoma često ne radi kako treba i onemogućava vam povezivanje saobraćaja kako vi želite zbog malog kamenčića ili slično. Dosta manuelnog petljanja sa terenom i uklanjanja prepreka će vam potrošiti dosta vremena, dok sa druge strane u nekim manje verovatnim situacijama, povezivanje saobraćajnica radi savršeno. Igra poseduje 15 scenarija od kojih vas svaki baca u različit set ostrva, sa različitim balansom dostupnih resursa i određenim problemima pred vama, pa će svaki put od vas zahtevati dosta drugačiji pristup njihovom rešavanju. Ipak, glavno mesto gde igra sija je njen sandbox mod, gde ćete imati beskonačno novca da napravite vaš tropski raj tačno onako kako vi poželite, uz sve ostale, već pomenute izazove. Nažalost, Tropico 6, iako poseduje odličan tutorijal koji će vas uvesti u mehanike igre, ne objašnjava najbolje političku i pravnu terminologiju koja je prisutna u igri. Iako većina igračke populacije Tropica neće ovo shvatiti kao problem, novajlije kako političke teorije, tako i Tropica, će imati problema u početku sa shvatanjem određenih stvari. Uprokos tome, iako je igra izazovna, nakon kraćeg uhodavanja i shvatanja svih mehanika igre, biće vam pruženo taman onoliko izazova koliko je potrebno da iskusite i ležerniju stranu igre, kao i onu stresniju i napetiju. Grafička podloga igre je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Iako ne pršti svojom visokokvalitetnom grafikom i sa dosta mutnih tekstura, igra izgleda lepo i poštuje svoj zanimljiv karikaturni vizuelni stil. Grafički bagovi postoje, a ipak je razvojni tim mogao malo više da se potrudi oko samih građana vaše države i nekih tekstura zemljišta, jer u poređenju sa konkurentima kao što je Anno 1800, definitivno nije na tom nivou. Zvučna podloga obuhvata standardne kubanske, bossa nova i salsa pesmice, koje se prelepo uklapaju u estetiku igre i održavaju tu atmosferu ležernom i zabavnom. S obzirom na to da Tropico 6 nije preterano zahtevna igra, sve će ovo kliziti bez ikakvih problema i na nešto starijoj konfiguraciji, bez većih bagova i gličeva prisutnih koji će vam upropastiti doživljaj igre. Svi problemi koji su „krasili“ Tropico 5, koji je delovao kao da je franšiza izgubila svoj identitet i put ka poboljšanju, su većim delom nestali. Tropico 6, uprkos svojim manama, ostaje nastavak vredan ove dugotrajne diktatorske simulacije, obećavajući desetine sati tlačenja naroda i pravljenja turističkog raja, kako za fanove političkih baratanja, tako i za city-builder fanove u godinama koje dolaze. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Kalypso Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Izdavač 1C je jedan od retkih koji zapravo daje šansu malim i nepoznatim studijima, da prikažu svoje ideje i svetove igračima. Samim tim, uvek postoji šansa da dobijemo neki dragulj, ali isto toliko i šansa da dobijemo neki promašaj. Na čast malom brazilskom studiju, koji stoji iza ovog naslova, je to da imaju potencijala, ali takođe da im ovaj prvi projekat nije baš najbolje prošao. Sama postavka igre se odvija u magičnom vremenu nordijskih mitova, punom ne samo moćnih Vikinga, već i misterioznih vilenjaka, patuljaka, drijada i opasnih čudovišta. Po legendi, vilenjacima su podarena četiri jednoroga, dokle god su oni bili slobodni i živeli, vilenjaci su bili moćni i besmrtni. Ali, velika tama je prekrila zemlju vilenjaka, Alfheim, i jednorozi su nestali. Mlada vilenjakinja Aurehen je uspela da nađe jednog preživelog, ali sa slomljenim rogom. Sada, pod vođstvom misteriozne i skoro zaboravljene boginje, ona će morati da pronađe način da obnovi jednorogov rog i spasi sve vilenjake od pada u tamu. Vremenom će joj se pridružiti i Bior, viking koji je u potrazi sa svojim nestalim saborcima završio duboko u kletvom prekrivenim šumama. Posle veoma interesantne priče, koja iskreno vrlo lako može da uvuče ljude u svoj svet, odmah stižemo na prvi i najveći problem igre, a to je gejmplej. Može se lako videti da su developeri bili veoma inspirisani oldskul RPG naslovima i njihovim poprilično klimavim i čudnim gejmplej elementima. Pokušaj da se na sve ovo dodaju neki novi sistemi i izazovne težine, će učiniti ovu igru izuzetno neprijatnom za igranje, umesto izazovnom za savladavanje. Borba je u suštini akciona, ali će se likovi kretati kroz zone i lokacije u kojima će kamera biti fiksna, u stilu Resident Evil serijala, što će vam užasno otežavati pozicioniranje i samo pogađanje protivnika. Kad smo kod toga, češće ćete iste pogađati na čistu sreću nego zapravo ciljanjem, a to važi i za njih. Ovo se najbolje vidi prilikom bilo koje borbe sa Boss monstrumima, gde taktika izbegavanja ili uopšte ne funkcioniše ili radi previše dobro. Do te mere da će protivnici promašivati očigledne udarce u vas ili pogađati one nemoguće dok stojite iza njih, a oni napred napadaju. Bilo kakvo blokiranje je besmisleno i rezervisano samo za viking lika, dok držite tri tastera u isto vreme. Ipak, „najbolja“ greška je ta da ako previše pokušavate da izbegnete, u jednom momentu vaš lik će zaboraviti da se kreće ili napada i samo stojati tako dok vas boss udara iz sve snage. Što je dodatno smešno pošto inteligencija protivnika je praktično nepostojeća i svaki od njih će jurišati direktno na vas dok se ne udaljite previše, onda će krenuti da se vraća nazad na startnu lokaciju i u tom periodu možete opušteno da probate da ga lako uklonite. Napredovanje lika kroz nivoe je neprimetno, sistem za pravljenje opreme je beskoristan i samo ubačen reda radi, kao i pravljenje predmeta koji vam trebaju za quest i gomila drugih opcija i sistema koji su jedva objašnjeni ili čak potpuno neobjašnjeni. Na prvi pogled, svet i karakteri izgledaju lepo, čak su i animacije solidno odrađene. Ali kako budete igrali, tako će vam se činiti ko da su likovi i protivnici izvučeni iz nekog pakovanja za generičko pravljenje igara sa temom fantastike, a da je ceo svet i grafika zapravo iz neke matore PlayStation 2 igre. Muzika ume da prenese lokacije i sam svet u kome se nalazite. Najveći nedostatak ovde je apsolutno nepostojanje glasovne glume. Što je igri koja ima ovako interesantnu priču i zanimljive likove veoma falilo, da je makar izvuče iz negativnih dubina na koje je spala. Pored pomenutih nedostataka iznad, jedan od ponajviše neoprostivih je apsolutno užasan checkpoint sistem snimanja pozicije, koji vas vrlo lako može ubaciti u nemoguću situaciju i koji će nestati kad ugasite igru. Druga neoprostiva stvar je da nećete moći da promenite kontrole tj. podesite tastere koje vi hoćete, kao da nismo u 2019. godini i ko da je to mnogo napredna opcija. Ukoliko možete da preživite svakakav nivo i kvalitet gejmpleja zarad uživanja u priči koja vas privuče i uvuče u svet, onda će vam se mooooožda (ali teško, stvarno) i svidi ovaj naslov. Cena mu nije prevelika i ako bude na nekoj rasprodaji od barem 85%, možda i može da prođe. U suprotnom je najbolje držati se što dalje od ove igre dok je ili ne poprave drastično ili dok ne izađe neki kršteni nastavak. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Dragon Ball je jedan od mojih omiljenih anime/manga serijala svih vremena. S tim u vidu, tokom proteklih decenija sam barem probao bukvalno svaku od video igara sa ovom tematikom, uključujući i neke od neoprostivo zaraznih “gacha” igara za mobilne uređaje. Za neupućene, “gacha” predstavlja sistem u igrama, kojim nove likove osvajate na sreću. Nešto veoma slično neslavnim “loot” kutijama koje su preplavile video igre poslednjih godina. I dok normalnim igranjem ostvarujete spor progres i povremenu mogućnost da odradite “gacha” izvlačenje iz mora likova, nadajući se onom koji vam je potreban, novcem možete da ubrzate ovaj proces kupovinom dodatnih šansi za izvlačenje. Veoma opasna i zarazna rabota… S ovim na umu, jedna od igara ovog tipa, već gotovo deset godina bila je ekskluzivna za japansko tržište. Dragon Ball Heroes je igra sa kartama za arkadne mašine, kasnije portovana u nekoliko različitih iteracija za Nintendo 3DS. Sve igre su i dalje bile ekskluzivne za Japan, do pojave upravo ovog izdanja. Super Dragon Ball Heroes: World Mission, dugo je očekivano izdanje za zapadno tržište, koje u sebi sadrži kompletan sadržaj prethodnih igara. Nema sumnje da podnaslov “World Mission” zapravo aludira na osvajanje zapadnog odnosno svetskog tržišta… Prvo što možemo da uočimo, jeste da je u pitanju port igre stare deset godina. Jer grafika je bukvalno na nivou neke od Dragon Ball igara sa PSP konzole. U najbolju ruku, neke od PlayStation 2 3D tuča sa Dragon Ball tematikom. Drugim rečima, vrlo vremešno i bez mnogo vizuelnih kvaliteta. Sa druge strane, preostali elementi nadoknađuju grafičku zastarelost. Da li zbog nedostatka ovakvih igara na domaćem tržištu ili nekog vanvremenskog kvaliteta, Super Dragon Ball Heroes je izuzetno zarazna i zabavna igra, puna sadržaja i modova za igranje. Kao glavni, na raspolaganju imamo “Story mode” koji kroz mnoge borbe prezentuje priču ovog univerzuma. A u pitanju je jedan kompletni haos. Cela igra predstavlja pozamašan “fan service” jer ovde ćete spajati nespojive likove u nezamislivim scenarijima, o kakvim ste do sada verovatno mogli samo da maštate. Ukoliko volite da maštate o takvim stvarima, jel te… Igra pretpostavlja da ste odlično upoznati sa kompletnom Dragon Ball sagom, tako da vam ništa neće pojasniti od priče. Zapravo, protagonista igre je i sam veliki fan serijala, upućen u megapopularnu kartičnu igru koja se otima kontroli. Iskreno, borbe su toliko česte i duge, da je priča koja je jedini segment igre koji može u potpunosti da se preskoči, nažalost morala da trpi. Nakon nekoliko časova pomnog praćenja, dobila je samo “skip” od strane mog desnog palca. Večna joj slava… Šalu na stranu, ukoliko imate vremena, a ljubitelj ste ovakvih priča, sigurno ćete uživati. U suprotnom, možete se oprobati i u “arcade” modu koji donosi isto gomilu borbi i scenarija, ali bez narativne gnjavaže. Da ne pominjem i onlajn multiplejer, gde je jedina priča koja će se odvijati, glasno i neartikulisano urlikanje pri svakom izgubljenom meču. Da, ove borbe mogu zaista da se otrgnu kontroli. Što se samog gejmpleja tiče, u pitanju je strateško-potezna igra sa kartama. Pri svakom potezu, birate poziciju sedmorici vaših likova na borbenoj tabli. Tabla je podeljena u četiri reda, gde tri predstavljaju poziciju za napad, a jedan za oporavak. Dok su u borbenoj poziciji, likovima se troši “stamina” za napadanje, a u oporavku se, jel te, oporavlja. Sva energija uložena u napad se na početku svakog poteza sabira, i igrač sa većom energijom ima pravo na prvi napad. Ovo je naročito korisno uzevši u obzir da u prvom napadu možete ošamutiti protivničke likove, zbog čega će biti prinuđeni da preskoče sledeći potez. Cilj svake borbe je da se energija protivničkog tima, koja je izražena posebnom skalom, isprazni do nule. Ovo se naravno postiže napadanjem, koje osim dobrog strategisanja, od igrača zahteva i da dobro odradi “minigame” akcije pri svakom napadu, odnosno odbrani. Dok su ove akcije poprilično jednostavne pri izvršenju specijalnih napada, najvažnija i najizazovnija jeste ona od koje zavisi da li ćete uopšte zadati super udarac odnosno odbraniti se od protivničkog. Ovo je predstavljeno u energetskoj skali koja se brzo puni i prazni, a poenta je zaustaviti je kada je napunjena što bliže vrhu. Poprilično standardna i često iritirajuća “minigame” mehanika. Zato počnite da trenirate reflekse već odmah. Osim igranja putem kontrolera, dosta ovih akcija moguće je kontrolisati i dodirom ekrana u portabilnom modu, što često predstavlja i najprirodniji način za kontrolisanje. Šteta što i ostatak igre nema “touch” kontrole, pa da Switch verzija može da pruži jedno mobilno, od kontrolera nezavisno iskustvo. A ono gde naravno leži najveća draž, jeste u “gacha” izvlačenjima. Karte koje se koriste za izvlačenje, dobijaju se nakon svake pobede i u potpunosti su besplatne (nema mikrotransakcija). Ali, i pored zaista velikog broja besplatnih pokušaja, biće vam potrebno mnogo sreće da nasumičnim odabirom izvučete najmoćnije likove. I ukoliko niste od srećne sorte, ne brinite. Super Dragon Ball Heroes poseduje i mogućnost pravljenja proizvoljnih karata od delova koje možete da kupite valutom unutar igre. Ovo zapravo pruža još veće mogućnosti, jer umesto da budete ograničeni na samo ono što igra sama nudi, moći ćete da stvarate unikatne likove i otkrivate nove strategije. Količina strategija je jednom rečju – ogromna. Interakcije između likova odnosno način na koji sarađuju kada im se veštine i statistike poklope, zahtevaju dosta istraživanja i eksperimentisanja od strane igrača. I dok većina početničkih borbi mogu izgledati repetativno usled identičnih napada koji će se ponavljati u svakom meču, već prvo otkrivanje naprednih strategija ponovo će učiniti da svaki meč zasija punim sjajem. Što nas dovodi do konačnog zaključka. Super Dragon Ball Heroes: World Mission je zabavan onoliko koliko vremena i razmišljanja uložite u njega. Poprilično fer nagodba, složićete se. Ukoliko niste sigurni da li je ovako nešto uopšte za vas, a volite Dragon Ball, preporučujem da prvo probate neku od “gacha” igara dostupnih za mobilne uređaje. U samom vrhu su Dragon Ball Z Dokkan Battle i Dragon Ball Legends, užasno zarazne igre koje mi memoriju na mobilnom telefonu jedu već godinama. Iz tog razloga, da ponovim – vrlo pažljivo sa tim naslovima! A ukoliko već znate šta želite i sve ovo vam deluje interesantno, nema šansi da ćete se razočarati nakon što igru i nabavite. Količina sadržaja pružiće vam desetine i desetine sati prave Dragon Ball “fan service” akcije, koju je Japan već dugo i sebično čuvao, ali je sada konačno tu i za nas. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Bandai Namco Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Rat ponovo jaše. Prošlo je 19 godina od prvog izdanja ove fenomenalne igre, ali je ona i dan danas jedna od mojih najomiljenijih i najtoplija preporuka svima koji vole akciju, platforme, zagonetke… generalno „Zelda tip“ igara. Darksiders je igra kojoj se često vraćam i jedna od onih igara za koje me vežu samo dobra sećanja. Ovog puta imam čast, ne, privilegiju da je ponovo igram, ali na Nintendo Switch i nikada mi nije bilo bolje iskustvo. Ok, ova recenzija može da bude vrlo pristrana, jer mi je teško da kritikujem ovu igru. Ali, srećom, ova verzija igre ne nosi sa sobom neke prevelike probleme i port je sasvim pristojan. Retkost je da na konzolama možemo da čačkamo grafička podešavanja, pogotovo na portovima, ali DS na Switchu nudi bazična podešavanja koja se dele na High Performace i High Quality. High Performance smanjuje rezoluciju ali zakucava igru na 60 FPS, dok High Quality povećava rezoluciju, ali smanjuje FPS na 30. Ako se igra u prenosnom modu, primećuju se razlike u kvalitetu, ali FPS ne utiče znatno na samo izvođenje igre, tako da mi nije smetalo da igram u 30FPS. Teksture su oštrije, senke su detaljnije i igra takođe podržava post-processing efekete kao što su vinjete i Chroma FX. Na TV je drugačija priča doduše, razlika između FPS je veoma primetna i neprijatno je igrati u 30FPS (barem je meni bilo, PCMR), ali nisam uspeo da primetim velike razlike u grafici koje bi uticale na sam doživljaj igre. Igra dozvoljava brzo prebacivanje ovih modova iz opcija, tako da sam na TV igrao u High Performance dok sam u prenosnom modu češće igrao High Quality. Pored ovih opcija, port ne donosi ništa novo. Priča i dalje prati Wara (Rat), jednog od četiri jahača apokalipse, koji je nepravedno optužen da je prizvao istu. Kažu, kada se svih sedam pečata uništi, jahači će jahati i doneti balans između Raja, Pakla i čovečanstva. Rat je samo malo…požurio. I sad je na njemu da nađe krivce i skine ljagu sa svog imena. Kao što sam već napomenuo, Darksiders je Zelda za odrasle. Cilj igre je progres kroz mnoštvo različitih lokacija koje su pomalo linearne, ali se novi putevi mogu otključati samo specijalnim sposobnostima koje otključavate kako prelazite igru. Igra vam daje generalnu direkciju kuda treba da idete, ali vas za sve ostalo ostavlja na miru da istražujete, rešavate zagonetke i tražite skrivene škrinje koje sadrže razne nagrade. Borba se sastoji od klasičnog button-mash do dubokih komboa. Igra je dizajnirana tako da može vrlo lako da se nauči, ali kad savladate i otključate dodatne napade, oružja i moći, War pretvara bitku u krvavi balet sečiva, krvi i demonskih glava. Ono što je dodatno krasilo ovu igru, a recimo izuzeto je iz trećeg nastavka(!), su finišeri. Svaki put kad svedete neprijatelja na minimum života, možete da uradite finišer koji ga raskomada na vrlo groteskno animirane načine – savršeno! Problem koji sam uvek imao sa ovom igrom je spor prvi deo, tj sporo otključavanje novih, zanimljivih oružja i magija. Magije se kupuju dušama, a oružja se dobijaju tokom prelaska igre jer svako oružje ima neku svrhu, tj može da na neki način otključa zaključane delove svake zone. Warovo glavno oružje, ogromni mač Chaoseater je uvek glavno i ne možete ga menjati, sva dodatna oružja su sporedna i možete ih menjati tokom bitke vrlo lako. Svako oružje ima svoj progres i što više koristite neko oružje, ono će biti efikasnije. Darksiders je prava uživancija na Switchu i to što sam igru prešao sedam puta do sad u poslednjih 19 godina, ni u jednom trenutku nisam osetio da mi je dosadno, da mi se igra nešto drugo. Ono što je velika zamerka, ne samoj igri već izdavačima, je visoka cena vrlo matore igre, jer 30 evra je previše za igru staru 19 godina, pa čak i remaster. Ali, Darksiders je našao savršeno mesto na Switchu i sad se potajno nadam da će portovati i drugi deo u bliskoj budućnosti. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako već godinama pišem za Play!Zine, retko kada mi dođe neka igra izvan žanrova vožnje i tuče, a i kada dođe, na prste jedne ruke bih mogao da nabrojim sve kvalitetne naslove koje bih (i koje sam) preporučio vama i meni dragima da probaju. Sada je pred mene došla jedna odlična igra iz Asobo studija, koju, ne da mogu da dodam tim malobrojnim kvalitetnim naslovima, već mogu i da je uvrstim među top 3 naslova koje sam opisao. Eto, toliko me oduševila. Igra vas stavlja u ulogu Amicije De Rune, francuske plemkinje razigranog duha, koja samo želi da uživa u životu i postane odličan lovac praćkom. Nažalost, tokom jednog izleta u prirodu saznaje da je nešto mračno počelo da uništava floru i faunu u šumi, i da se približava njenom domu. To nešto mračno je crna kuga, koja je u tom periodu harala Evropom, i koju su kreatori ove igre hteli da prikažu kao nešto natprirodno i nezaustavljivo, i to su uradili kroz „zombi“ pacove i bodljikav korov. I kako je život nekome majka, a nekome maćeha, sudbina je odlučila da bude najgora maćeha u istoriji, pa je poslala malo i inkviziciju da zagorča život mladoj Amiciji. I nakon male čistke od strane vitezova inkvizicije, ona ostaje sama sa svojim mlađim bratom Hugom, dečakom sa specifičnom bolešću, koji je ceo život proveo unutar svoje sobe pod budnim okom njihove majke. Sada, oni moraju naći čoveka koji je pravio lekove za Huga, kako bi mu pomogao, i da prežive sve što ih može i pokušava ubiti, a toga nema malo. Pored kuge i pacova koji kao roj prolaze kroz Francusku i ne ostavljaju ništa iza sebe, i inkvizicije koja uništava zemlju i sve u njoj zarad svojih viših, sebičnih ciljeva, tu su i seljaci koji pogođeni svime ovim pucaju po šavovima i uzimaju stvari u svoje krvave ruke, kao i Hugova bolest, koja izjeda i muči dete, i niko ne zna šta će biti kada ga potpuno preuzme. Tako da imate dosta stvari o kojima morate da brinete i da pazite. Na vašem putovanju ćete susretati razne likove koji će vam se priključiti i pomagati vam, svako iz svojih razloga. Kreatori su uspeli da stvore odličnu atmosferu, i da kroz nju ispričaju ovu mračnu priču tokom teškog perioda jedne zemlje, i to se može primetiti tokom cele igre. Nije bitno da li bežite pred mrakom koji vas juri ili se šunjate i sakrivate od inkvizicije i poludelih seljaka, uvek ćete imati osećaj da ako stanete, biće gotovo i vaša priča će se završiti. Meni lično najnapetiji trenuci su prolaženje kroz more pacova sa veoma slabim i nesigurnim izvorom svetlosti, gde samo jedan pogrešan korak ili samo malo skretanje sa puta, može biti razlika između života i smrti. Mehanika igre je jednostavna i dobro urađena, nećete čak morati ni da koristite sve tastere na džojpadu da biste prešli ovu igru. Kretanje je svedeno na trčanje i šunjanje, dok skakanja nema. Takođe, od oružja vam je dostupna samo praćka i ćupovi koje koristite za distrakciju vojnika inkvizicije. Tokom igre ćete naučiti još neke veoma korisne stvari, ali vam nećemo otkrivati više. Amicija ima mogućnost sakupljanja različitih stvari kroz igru, od kojih one specijalnije i sakrivenije vam otkrivaju više o tom periodu, dok će vam druge poslužiti da unapredite vaš inventar. Kao što sam već spomenuo, imaćete saborce u timu, koje ćete moći da kontrolišete lakim izdavanjem naredbi. Oni su svi samo-izdržavajući, tako da nećete morati i za njih da skupljate potrepštine. Štaviše, oni će vama davati sastojke i pomagati vam da naučite nešto novo. Pacovi su najveći neprijatelji u ovoj igri, i jedino oružje koje ima dejstvo na njih je svetlost, i to uglavnom veštačka u vidu vatre. Pored raznoraznih baklji i drugih zapaljivih pomagala, moraćete ponekad i da se snalazite, prvenstveno sa grančicama koje gore dobro, ali ne gore dugo, tako da kada krenete da prolazite kroz gomilu pacova sa tim u ruci i bratom u drugoj, i ono krene da treperi, bolje se nadajte da ste blizu cilja i sigurne lokacije. Interesantna stvar je da, iako oni žele vas da pojedu, takođe žele da pojedu i sve ostalo oko vas, tako da ćete moći da ih iskoristite da napadnete neprijatelje i očistite sebi put. Čak će i izmučeni Hugo imati svoje svetle trenutke i pomoći vam tako što će da se provlači kroz male i uske prolaze, gde vi ne možete proći. Najlepša stvar u igri je što za većinu problema nemate samo jedan način da ga rešite, već više, pa tako recimo možete se prošunjati pored stražara, ubiti ga praćkom, uspavati ga ili poslati pacove na njega, toliko izbora. Ja sam recimo jedan ceo kamp prešao samo uz šunjanje, bez ijednog ispaljenog kamenčića. Vojnici će vas lako primetiti ako se ne krijete dobro, ali i tada, u zavisnosti od udaljenosti između vas, kao i osvetljenja, oni će ili da posumnjaju da su nešto videli, ili će odmah pohrliti ka vama. Grafički igra izgleda prelepo, okolina je urađena po ugledu na slike poznatih umetnika iz 16. veka, dok su svi likovi veoma detaljni. Naravno, nije svaki vojnik jedinstven, dosta njih deli model, ali ako vas ne napadne, to nećete ni primetiti, tako da se može oprostiti dizajnerima. Kako je veći deo igre borba svetlosti i tame, osvetljenje u igri je odlično odrađeno, a mora i biti, jer je bitan deo gejmpleja i život će vam zavisiti od toga u nekim delovima igre. Muzička podloga je dobra i doprinosi atmosferi igre, dok je glasovna gluma na nivou, iako svi Francuzi pričaju engleski sa akcentom umesto svog maternjeg jezika, ali dobro, nije na nivou „Alo, alo“ francuskog. A Plague Tale: Innocence je odlična igra koja kombinuje horor, dramu i akciju, šunjanje i jurcanje da se spasi živa glava, prirodno i natprirodno, ali je prvenstveno priča o bratu i sestri, koji su ostali samo jedno sa drugim, i koji pokušavaju da prežive u veoma opasnom svetu u opasno vreme. Dugo nisam igrao neku igru koja me je ovako privukla na više nivoa, tako da svaka čast razvojnom timu, nadamo se da ćemo videti još ovako kvalitetnih naslova od njih u bliskoj budućnosti. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive/Computerland Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Poslednja istraživanja navode kako su video igre jedna od najunosnijih grana industrije zabave. Svakog dana se obaraju novi rekordi prodaje, igranja, ali i gledanja istih na platformama kao što su Twitch i Youtube, te su video igre dostigle visine o kojima niko nije ni pomišljao. Da bi stigli do ovog stadijuma treba se zahvaliti kultnim starim igrama, poput naslova Super Mario, Sonic, Metroid, Street Fighter, ali i Mortal Kombat. Počevši od ributa iz 2011. godine, Mortal Kombat je dostigao nove visine u popularnosti na nivou one iz 1992. kada niko nije ostao ravnodušan beskompromisnim nasiljem koje je igra ponudila. Nakon izleta u 3D vode sa igrama kao što su Mortal Kombat: Deadly Alliance, skoro petnaest godina kasnije Mortal Kombat se vratio svojim korenima (Mortal Kombat 2011), ali i uneo mnogo novina, što po pitanju samih mehanika, tako i po inovacijama u naraciji kada je reč o tabačinama. Mortal Kombat X je nastavio da se širi na temeljima prethodnika, te je pred najnoviju iteraciju u serijalu postavljen veliki zadatak? Da li Mortal Kombat 11 ispunjava sva očekivanja? Saznaćemo u nastavku teksta. Mortal Kombat 11, kao i prethodne dve igre, je 1v1 tabačina u 2D ravni i cilj je da prvi ispraznite protivnički Health bar kombinacijom napada. Igra trenutno ima 25 likova, od čega su na startu svima dostupna 23 lika, dok Frost otključavate tako što stignete do četvrtog poglavlja u priči, a Shao Kahna možete preuzeti kao DLC, ili ga dobiti kao bonus ukoliko ste prednaručili igru. Potvrđeno je da će igra imati još barem šest novih boraca uz season pass, koji košta 40 evra, a prvi DLC lik koji je otkriven jeste Shang Tsung. Igra ima četiri osnovna moda: Konquest, koji nudi singlplejer opcije, kao što su Story, Klassic Towers i Towers of Time, kao i Krypt, te Fight, gde imate oflajn i onlajn opcije za borbu sa drugim igračima, Kustomize koji nudi kozmetičke opcije, te Learn, gde imate Practice mode, ali i tutorijale o kojima će biti reči. Počećemo od glavne radnje same igre. Priča počinje tačno tamo gde je Mortal Kombat X stao, Raiden je zarobio Shinnoka i muči ga, a daje se naznaka da su silne borbe i gubici ostavili traga na boga munje. Raiden odlazi da se sukobi sa snagama Outworlda i u tom trenutku se pojavljuje misteriozna figura koja oslobađa Shinnoka i za koju se ispostavlja da je Kronika, čuvar vremena, koja smatra da je Raiden poremetio tok istorije svojim postupcima u prethodnim igrama, te dolazi do mešanja različitih kontinuiteta, pa će se tako vratiti Shao Kahn, a moći ćemo da vidimo mlađe i starije verzije likova kao što su Johnny Cage, Jax, Kung Lao i Scorpion. Priča ima 12 poglavlja i preko tri sata isečaka, a u svakom poglavlju ćete upravljati sa jednim ili dva lika kao i u ranijim igrama. Kroz priču ćete sresti sve likove koji su u samoj igri, ali i neke koje još ne možemo da igramo, kao što su Cyrax i Sektor, koji imaju svoje Mortal Kombat X poteze. Na momente deluje kao da priča puca po šavovima i pojedine odluke likova su upitne u najbolju ruku, ali Mortal Kombat 11 uspeva da efektno završi sagu “putovanja kroz vreme” koja je počela sa rimejkom, i sada ostavlja prostora za novi početak. Pored glavne priče, svaki lik ima poseban kraj kada pređe Klassic Towers. Ovi krajevi su crtani lepim stilom, ali bez animacija, i nude zanimljiv potencijalni obrt kao što je to bio slučaj sa tabačinama u danima automata, te će igrači sigurno imati razloga da otključaju kraj sa svim likovima u igri. Možda i najveći adut ove igre jeste vizuelni aspekat. Mortal Kombat raspolaže najvećim budžetom od svih tabačina do sada, i nimalo se ne stide da to i pokažu. To se vidi u prelepim mapama, na kojima se konstantno nešto dešava, što unosi život u svaki nivo i svaku borbu, ali i na mikroskopskim detaljima na oružju, odeći i maskama. Efekti iskri i projektila su ispeglani do savršenstva. Animacije pokreta su i dalje pomalo krute, ali se definitivno vidi pomak u pravom smeru. Uz sve ove detalje jeste pomalo čudno što pojedini ženski modeli i dalje ne izgledaju najbolje, ali svakako se vidi napredak. Kvalitet zvuka se ne ogleda toliko u muzičkoj podlozi, koliko u bolnim efektima lomljena kostiju, krkljanja krvi i smrskavanja iznutrica, a ako vam je neprijatno dok ovo čitate, uživo je doživljaj još intenzivniji. Singlplejer sadržaj sa jedne strane donosi i najviše hvale i najviše kritika. Već smo spomenuli Klassic Towers, ali igra takođe nudi i Towers of Time mod, koji pruža serije borbi, svaka sa svojim posebnim izazovom. Svi ovi tornjevi se smenjuju vremenom, a takođe donose pare, kao i druge nagrade potrebne za otključavanje sadržaja u Krypt modu. Krypt je zamišljen kao kripta sa određenim brojem prostorija koje možete otključati i gde možete pronaći kovčege kojima otključavate dodatan sadržaj u igri. Koncept modova je dobar, ali trenutno postoji dosta problema u sakupljanju sadržaja. Tek pošto je izašla igra, Krypt i Towers of Time su bili na meti brojnih kritika. Towers of Time je po mnogima napravljen namerno isuviše težak kako bi se naterali igrači da plate kako bi preskočili borbe, a takođe, igrači su primetili da je sadržaj koji možete kupiti u kripti isuviše skup. Time su počele brojne kritike o mikro transakcijama i na Redditu je izračunato da je za sav sadržaj u igri potrebno preko 6000 dolara. NRS se potom oglasio i rekao je da će u narednom peču da se olakša Towers of Time, kao i da će da se poveća dobit novca u drugim modovima, jer u trenutnom obliku nije održivo, ali ipak, nedovoljno da bi potpuno pokvarilo utisak o samoj igri. Što se multiplejer modova tiče. prisutni su Ranked, King of the hill, privatni lobiji, Practice mod (što je za pohvalu), a takođe kada uđete u onlajn, pojaviće vam se Kombat League, koji će se aktivirati za manje od mesec dana. Za sada se ne zna šta je tačno Kombat League, niti kako funkcioniše, osim da će igrači kroz nadmetanja u rankedu imati priliku da se kvalifikuju na finale sa povećim nagradnim fondom. NRS zaslužuje svaku pohvalu kada je u pitanju kvalitet konekcije, koja je ravna FightCade platformi i Killer Instinct, te se ne oseća lag čak ni u mečevima sa igračima iz Amerike, što je nečuveno za moderne tabačine. S obzirom da će onlajn biti bitan za dalje turnire, konekcija nije privilegija, već nužnost. NRS je takođe vratio sistem varijacija, ali po ugledu na Injustice 2, igrači mogu da menjaju poteze koje će njihov lik imati i praviti sopstvene varijacije. Doduše, postoji ograničenje. Svaka varijacija ima tri slobodna mesta, a napadi mogu da zauzimaju, jedno, dva ili sva tri mesta. Svakako bi ovo dalo dosta slobode igračima, ali NRS je odlučio da zaključa ove opcije u Ranked i Rournament modu. Turnirske varijacije postoje, ali morate ih ručno podešavati, što nije baš najpraktičnije, a varijacije su osiromašene. Može se pretpostaviti da je do takve odluke došlo iz logističkih razloga za turnire, ali svakako nije najsrećnije rešenje. Još jedna stvar u kojoj NRS prednjači jeste po pitanju tutorijala. Tabačine se smatraju, bilo to ispravno ili ne, za jedan od žanrova u koji je najteže ući, a tome ne pomaže činjenica da se mali broj naslova odlučio da ubaci dobar i promišljen tutorijal u svoje igre, te se na prste jedne ruke mogu nabrojati primeri kao što su Skullgirls, Guilty Gear, UNIST, Killer Instinct. Tutorijal objašnjava frame data, kako napraviti kombo, kako napadati i braniti se na sasvim pristojan način, iako postoje par pogrešnih informacija, te recimo, kažu da je Jaxov ground pound napad unblockable, a zapravo može da se blokira. U svakom slučaju, NRS će sigurno ovim tutorijalom umnogome da olakša učenje igre. Učenje postaje i lakše zahvaljujući Practice modu, koji ima sve opcije koje bi trebalo da ima, te tako možete menjati poziciju, varijacije, koliko energy skale će imati, napad kojim ustaje, a možete i sami snimiti šta želite da kompjuter uradi. Takođe, unutar same igre postoji frame data, te tako ne morate tražiti po internetu kao što je slučaj sa Tekkenom. Treba reći nešto i o mehanikama, samoj srži igre. Tvorci igre su u više navrata rekli kako žele da uspore igru u odnosu na Mortal Kombat X, u kojoj su igrači stalno morali da vode računa o kombinacijama visokih i niskih udaraca gde ako ne pogode koji napad će ići, gube preko pola života. Kako bi usporili igru, najpre je iz igre izbačena Run mehanika, ali je izvršena i izmena u samim skalama. Umesto jedne super skale koja je bila u prethodnim igrama, Mortal Kombat 11 ima ofanzivnu i defanzivnu skalu koje se pune vremenom, a ne napadima. Ofanzivna skala pojačava svojstva specijalnih napada kao i ranije, dok defanzivna skala služi za nove defanzivne opcije. Naime, ovoga puta, na zemlji više ne možete da uradite specijalne napade kao ranije, već uz jednu defanzivnu skalu imate opciju da se otkotrljate napred ili nazad, slično kao u King of Fighters, gde u trajanju kotrljanja protivnik ne može da vas udari, ili možete da uradite gore trougao ili gore iks, koji će vam dati dva posebna udarca, slično Tekkenu. Takođe je i Breaker promenjen i zove se Breakaway, i sada umesto da odbaci i vas i protivnika, sada po ceni dve defanzivne skale prosto padate na zemlju, što otvara novu dimenziju taktika, gde napadač može da predvidi Breakaway i da vas kazni. X ray je zamenjen Fatal Blow napadom, te umesto cele super skale, sada imate Fatal Blow, kada vam ostane manje od 30% života i možete ga uraditi jednom po partiji. Komboi su znatno kraći u ovoj igri nego ranije i često se svode na jedan string u specijalni napad i onda u još nekoliko udaraca i retko prave više od 30% štete. Veliki deo komboa sada čini i nova mehanika po imenu Krushing Blow. Krushing Blow je posebno svojstvo koje određeni napadi imaju i mogu se izvesti jednom u partiji, kada se ispune određeni uslovi. Primer univerzalnog Krushing Blowa je kada uradite aperkat, nakon što ste čučnuli protivnikov visok napad. Osim što je Krushing Blow aperkat jači, takođe iz njega možete nastaviti kombo koji može da nanese veliku štetu, Krushing Blow bacanja rade i po 30% više štete. Strateški element se javlja kada treba doneti odluku kada ćete uraditi Krushing Blow, kao i da li ste u tom momentu ispunili uslove. Za razliku od MKX, gde ste stalno imali osećaj da bacate novčić, slabljenjem overhead napada sada se igra mnogo više bazira na poznavanju distanci i kažnjavanju. Ovim promenama, NRS je zasigurno napravio “pošteniju” igru, gde nećete izgubiti, a da niste ništa uradili, ali postoji osećaj kao da su potezi zaključani varijacijama i krushing blow, što odaje utisak ogoljenosti. Ipak može se reći da Mortal Kombat 11 predstavlja korak u pravom smeru i bazu na osnovu koje će se serijal dalje razvijati. Mortal Kombat 11 nije samo još jedan igra u kultnoj franšizi, već je hrabro sa sebe zbacila tragove prošlosti. To će možda na kraće ostaviti pojedine uskraćenim, ali je pored svih svojih trenutnih kvaliteta svetla tačka u daljoj budućnosti serijala. AUTOR: Miloš Mitrić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku. Moram da priznam da nisam naročito iskusan kada su VR igre u pitanju. Probao sam ih svega možda dvadesetak i osim inicijalnog, obično pozitivnog utiska, nikada se nisam navukao na neku igru onako kako to obično može da se dogodi kada su one “regularne” u pitanju. Iako postoji određen broj VR igara koje se trude da ni grafički ne zaostaju za ostatkom gejming scene, bez obzira na ograničenost trenutnog hardvera, većina njih plasira svoje direktne VR vizije kroz krajnje simplističku grafiku, ali inovativan i zabavan gejmplej. I dok sam na osnovu naslova ove igre zaključivao da je u pitanju nešto veoma slično igri Beat Saber, samo sa pucanjem, poprilično sam se prevario. Ovde ritam i muzika nisu glavni element. Muzika je samo podstrek koji primetite tek nakon niza uzbudljivih prelazaka nivoa, u momentu kada uhvatite sebe kako cupkate u mestu srećno, a u njenom ritmu. Beat Blaster se može kontrolisati DualShock 4 kontrolerom, jednim ili dva move kontrolera. Ukoliko ste u mogućnosti, poslednja opcija je ubedljivo najbolja, jer na taj način u rukama držite dva blaster pištolja, pa ujedno i duplo više akcije. Cilj je preći nivo (odnosno trideset nivoa) trčanjem i usputnim obaranjem svih potencijalnih prepreka koje se mogu naći na putu. Kretanje se vrši pomeranjem glave, čime se skreće i ubrzava odnosno usporava kretanje. A blasterima u rukama, naravno, vrši destrukcija dosadnih protivnika i kratkotrajnih barikada. I dok ovo na papiru možda zvuči interesantno, u praksi je… Apsolutno ludilo! Prvih nekoliko minuta dok se ne uhodate u kontrolni sistem, može biti odbojno. Ali nakon što uplivate u razumevanje haotičnog kretanja, počinje prštavo napucavanje koje svakim narednim pokušajem postaje sve zaraznije. Jedan dodir protivnika ili prepreke, dovoljan je da morate da krenete ispočetka. Što iznenađujuće ne frustrira, jer gejmplej je izuzetno zabavan. Nivoi, iako zadržavaju identične elemente unutar svakog od njih, konstantno generišu i mešaju redosled svojih prostorija. Svaki naredni nivo uvodi nove prepreke, sa novim setom pravila, čije shvatanje i prevazilaženje iznova osvežava igranje i održava zaraznost gejmpleja. Zapravo, u pitanju je prva igra koju sam morao da prestanem da igram zbog bola u očima, pre nego što mi je ona sama dojadila. Beat Blaster nije prelepa igra. Dosta je prostora koji je mogao biti popunjen grafičkim poliranjem. Objekti su mahom jednobojni i bez tekstura, a svetlosni efekti minimalistički. Ali, bez obzira na kvalitet vizuelnog prikaza, retro stil kojim je igra inspirisana, dovoljno nadoknađuje grafičku jednostavnost. U ovom smislu, ni audio podloga ne predstavlja vrhunac zvučnog dizajna. Muzičke teme vam se neće uvući u podsvest za kasnije pevušenje, ali i pored toga, odlično vrše posao u podizanju atmosfere i kompletnog uzbudljivog tempa koji čini da se nedostaci manje-više zanemare. Ukoliko brze, teške i simplističke “bullet hell” pucačine nisu vaš vid zabave, pogotovo kada su VR igre u pitanju, Beat Blaster možete slobodno da preskočite. No, ukoliko volite izazov i zarazno retro napucavanje, a nemate problema sa vrtoglavicom, velike su šanse da ćete se ludo provesti. Možda nije u pitanju igra koju ćete više puta prelaziti, ali za vreme dok traje inicijalno iskustvo, Beat Blaster predstavlja pravo rolerkoster uzbuđenje koje, bez ustezanja, oberučke preporučujem. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Ivanovich Games Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu