SolidChief

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. House of Golf je arkadna igra mini golfa, koju igrate po standardnim kućnim lokacijama. Mogu li da idem sada? Naravno da ne, jer ostatak teksta moramo razvući poput maturskog rada nakon dvadesete strane. Dvadesete strane kucane Arial fontom 22, kao da računamo da će profesor biti previše mamuran od proslave kraja školske godine, da bi primetio vašu podvalu. Ne, ozbiljno, šta je House of Golf? Kao što rekoh, u pitanju je arkadni mini golf koji se igra u kući. Što je i logično, jer pravi golf tu igrati, ne bi bilo sasvim praktično, kako retko ko ima kuću površine dva hektara. Tako da je ova igra podeljena na nekolicinu klasičnih kućnih lokacija, ispunjenih predmetima koji čine improvizovane terene za mini golf. Vizuelno, igra cilja na realističan prikaz, u čemu poprilično i uspeva. Fine teksture, a naročito efekti osvetljenja, čine da prostorije izgledaju dosta realno, što je verovatno i najveći plus igre, s obzirom da je gejmplej bazičan koliko god je to moguće. Udarce loptice kontrolišete pomeranjem kamere odnosno kursora, a jačinu određujete tajmingom pritiska dugmeta u momentu kada se skala napuni do željene visine. Nedostatak brojčanog prikaza jačine udarca kao i preostale udaljenosti do rupe, samo su neka od poboljšanja koja je igra lako mogla da implementira, a neopravdano izostaju. Fizika igre, barem što se loptice tiče, nije loša. Ali, ne očekujte da će okolni predmeti reagovati nakon što ih pogodite istom. Okolina, ma koliko lepo izgledala, krajnje je statična i beživotna. Ko baba na izlazu iz autobusa. (Primetite kako kvalitet analogija opada, što ste bliže kraju maturskog rada. Pardon – recenzije) Sa vedrije strane, igra poseduje čak 135 nivoa u nekoliko nivoa težine. Pa i multiplejer varijantu za do maksimalnih šest igrača. U smislu kratkotrajne mini golf zabave, ova igra zapravo i ne predstavlja loš izbor. Simpatično izgleda, jednostavna je za uhodavanje i podržava multiplejer za duplo više igrača nego što imate prijatelja. (Ovde maturski rad dotiče dno, i vapi za brzim izbavljenjem.) Ukoliko ste za igru mini golfa u koju se lako možete uključiti na pet minuta, ali je i igrati nekoliko sati uz konstantne promene nivoa i težine, a niste naročito zahtevan igrač – ne tragajte dalje. Cena koja se traži za igru je krajnje fer i korektna. Samo ne zaboravite da obuzdate svoja očekivanja, ma koliko možda malo očekivali od neke igre mini golfa. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Atomicom The post REVIEW: House of Golf appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Dve godine nakon što je Nintendo izdao svoju novu primarnu konzolu i nakon što su dva serijala već imala svoje predstavnike u ovoj generaciji, konačno nam stiže i punokrvna Pokemon igra sa edicijom Sword i Shield. Iako su mnogi očekivali da će novi naslov u ovom serijalu izaći drastično ranije, i očekujući mnogo više, izgleda ko da bi bilo bolje da se još pekao u rerni. Kao klinac koji je odrastao u devedesetim, mogu sa apsolutnom sigurnošću reći da su Pokemon igre, od samog početka sa naslovima Red i Blue, bile ključni deo mog gejmerskog odrastanja. I svaka sledeća generacija me je inspirisala da nabavim još igara i sve sa ciljem da ih, kako sama igra kaže, sakupim sve. Samim tim i napretkom serijala tokom godina, dodavanjem ne samo novih Pokemona nego i obilje novih funkcija, može se reći da nisam jedini koji je očekivao poprilično mnogo od naslova koji se pravi za konzolu kao što je Switch, pogotovu u poređenju sa prethodnim prenosivim konzolama. Igre kao što su Breath of the Wild i Dragon Quest XI su pokazale da je moguće napraviti ogromne, otvorene i prepune svetove sa savršenim vizuelnim i audio prikazom, koji bi vrlo lako mogao biti primenjen na novoj Pokemon igri koja bi izgledala baš onako kako smo svi mi matori zamišljali da svi oni plavi ili crveni pikseli na Gameboy Color zapravo izgledaju. Otvoreni Pokemon svet u punom 3D-u, poboljšanom grafikom i novim animacijama, i naravno mogućnošću da istražite i uhvatite sve. Na kraju, ne mogu reći da to i nismo dobili, ali sa svim prečicama i skraćivanjem nekako izgleda da smo dobili tačno pola od svega toga, malo dobrog malo lošeg. Ako ste ikada igrali bilo koju glavnu Pokemon igru, priča vam apsolutno neće biti nepoznata. Ako pak niste i ovo je prva koju hoćete da probate, možete biti sigurni da ćete naići na sve klišee koje ovaj serijal ima. Tu je početak iz malog zabačenog grada, rival koji je u gradu vaš prijatelj, pokemon profesor (ili profesorka) i njena asistentkinja. Sad, odabir jednog od tri pokemona koji spadaju u element vatre, vode i zemlje, i naravno vaš cilj da pobedite sve trenere i osvojite prvenstvo Galar regiona. Naravno, tu je i neizbežna grupa zlikovaca koji će vas ometati i smarati kao i neizbežna misterija vezana za novog legendarnog pokemona i staru priču o ratniku čuvaru Galar regije. Priča, nažalost, nikad nije bila preterano jaka i duboka u ovim igrama, naravno bilo je po koji dragulj ili zanimljiv lik, ali je uvek bila poprilično prosta i direktna. Definitivno možemo opet reći da smo očekivali mnogo više novih funkcija, i možda čak nekih inovacija, sada kada developer Game Freak ima priliku da radi sa ovako jakom konzolom u poređenju sa GameBoy i DS konzolama iz prethodnih generacija. Mada, ni ono što smo dobili nije na kraju loše i čak zapravo mnogo poboljšava neke zastarele sisteme u ovom serijalu. Meni, koji ćete polako otključavati kako igrate, je pravo blago puno unapređenja koja će vam olakšati život. Moguće je kompletno promeniti raspored opcija koje koristite u njemu, Pokemon deo je pretrpeo najkorisnije promene, i vrlo lako možete pristupiti Box sistemu u kom se nalaze svi Pokemoni koje ne koristite, te u bilo kom momentu zamenite celu grupu koju nosite sa sobom. Raspored predmeta i njihovo korišćenje na Pokemonima je takođe znatno uprošćeno i ubrzano. Samo napredovanje Pokemona je takođe dodatno poboljšano i sad svi Pokemoni koji su uz vas dok avanturišete dobijaju po deo XP poena kad se završi borba, samim tim napredujući zajedno i poprilično brzo. Moguće je ne samo naučiti Pokemone novim potezima, nego čak ponovo vratiti neke koje su zaboravili. Ukoliko dugo niste igrali ovaj serijal primetićete još pregršt drugih malih poboljšanja koji će vam učiniti život mnogo lakšim dok se igrate. I samim tim sve ovo predstavlja odličnu priliku da se vratite u svet Pokemona. Borbe su i dalje zanimljive i na raspolaganju će vam biti popriličan broj novih i starih napada. Svaki okršaj sa glavnim trenerom u areni će biti propraćen nekom od mini igara i zadataka, a tokom same borbe ćete moći da koristite novi Dynamax sistem. Sa ovim sistemom, moguće je drastično uvećati i pojačati jednog Pokemona na nekoliko poteza, takođe im se menja i vizuelni prikaz i svi napadi. Nova regija koja čeka na vas da je istražite je poprilično bazirana na ostrvu Velike Britanije sa ogromnim brojem steam-punk elemenata, što je pomalo čudno računajući i da ceo svet je uveliko u naprednom modernom dobu. Sami Pokemoni koji su dodati u ovu regiju su poprilično zanimljivi i iako im ponestaje ideja koje nove Pokemone da naprave, bar se ovde vidi da su se odlučili da se malo potrude prilikom novih dizajna. Dok istražujete svet moći ćete da se prišunjate Pokemonima ili da naletite na nove nepoznate, dok idete ne samo kroz visoku travu nego dok se provlačite kroz rudnike i pećine ili čak dok pecate. Najveća novina kod samog sveta je Wild regija u kojoj možete potpuno slobodno da se šetate i naletite na drastično jače i opasnije Pokemone od onih koje pronalazite na rutama. Dok istražujete svet, možete skoro bilo kad napraviti kamp i tu se ili igrati sa vašim Pokemonima, ili tuđim ako odete u njihov kamp, kao i to da kuvate hranu za vas i vaše Pokemone. Nažalost, sam svet je mogao mnogo bolje da bude vizuelno prikazan. Bez nekog preterivanja, možemo reći da je ova igra dokaz da čak i Game Freak može biti lenj pri izdavanju nove verzije u serijalu. To se najviše može videti u ovom delu, pošto igra izgleda kao da su uzeti dizajni i animacije iz prethodnih DS igara i samo prebačeni na malo veći ekran. Te teksture su drastično lošije, dok su nove teksture i elementi znatno boljeg kvaliteta, te zajedno pomešani baš kvare imerziju. Animacija mnogih poteza je veoma bazična i nezanimljiva. Ipak, moram reći da Pokemon Sword nikako nije ružna igra. Ceo Galar region je prelepo prikazan sa veoma šarenim i zabavnim dizajnom, koji čak i generalno prljav steam punk čini izuzetno privlačnim. Jedna od najvećih mana je zvuk. Naravno, legendarne numere su i dalje tu, kao što je borbena muzika, kad naletite na novog Pokemona i druge, i svaka zona ima odličnu muziku koja je prati. Problem je što, opet, iako su imali prilike da iskoriste mnogo jaču mašinu i sistem, developer je odlučio da uopšte ne ubaci nikakvu glasovnu glumu, što čini mnoge sinematike i ekspoziciju u igri veoma praznom. A Pokemoni još ne izgovaraju svoja imena tokom govora, kao u anime seriji, nego puštaju bazične životinjske zvuke i krike. Ovo je bilo odrađeno još u davnim godinama GameBoy Advance igara i do sada, a pogotovu sad, su mogli to daleko bolje da odrade. Mada, ubedljivo najveći problem koji će svi igrači imati sa ovom edicijom Pokemona, jeste to da zapravo nikako nećete moći da ih sakupite sve. Dexit, propisno nazvan problem, je odgovoran za to da je čak pola cele kolekcije Pokemona izbačeno iz novih naslova, i po rečima samih developera, neće biti vraćeno putem DLC dodataka niti će ikada nadalje ijedna Pokemon igra imati kompletan i ceo Pokedex, ili ti sve Pokemone koji su ikad napravljeni. Pokemon Sword i Shield smo duže vreme čekali, i očekivali smo mnogo više, pogotovu u poređenju sa drugim naslovima koji izlaze za Switch konzolu. Ali, takođe moramo reći da generalno igra nije loša, štaviše, kao i kod prethodnih naslova, igra ispunjava sve tačke koje čine Pokemon igru zapravo baš Pokemon igrom, i na kraju dana je veoma zabavna, igra kao i sve prethodne. Da, bilo je prilika i mogućnosti za nešto novo i spektakularno, za nešto poput kompletno otvorene regije za vas da istražujete i da idete od arene do arene po vašem izboru ili da jednostavno istražujete svet po svom nahođenju, kao što je to moguće u Breath of the Wild. No, uvek ima prilike i nade de će tako nešto biti odrađeno u budućim igrama, ipak nije Pokemon franšiza džabe postala jedna od najmoćnijih i najvrednijih na svetu. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio GameFreak The post REVIEW: Pokemon Sword appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Omiljena igra svakog pravog zaljubljenika u fudbal stigla je i ove godine, i posao o kojem svi sanjamo, nikada ranije nije imao realniju prezentaciju. Kao neko ko je spreman da obuče odelo za finale Lige Šampiona i da viče na svoje virtuelne igrače, dan izlaska novog Football Manager naslova je stvarno specijalan. Dok mnogi iz godine u godinu smatraju da ne dobijamo dovoljno novog materijala, ovoga puta su se Sega i Sports Interactive stvarno potrudili da naprave posebno iskustvo za svakog ‘’wanabee’’ menadžera. Čim sam video interaktivni trejler za novu igru, znajte da sam bio veoma uzbuđen da vidim šta su spremili. Već na samom startu igre, kada se pojavi vaš menadžer na početnom ekranu igre u mnogo lepšem izdanju nego prethodnih godina, znamo da nas čeka nova izazovna godina, sa novim nepoznatim ekipama o kojima jedva čekamo da naučimo sve kako bi postali pravi fanovi. Elem, hoću reći da mi se nijednom nije desilo da se zaljubim u fudbalski tim samo zbog igre. Stoga, vreme je da se upoznamo sa novom igrom i njenim glavnim poboljšanjima. Odmah nakon što započnete meč, čeka vas ‘’Club Vision’’. Jedan od možda i najbitnijih dodataka koji će kompletno promeniti pogled na vaš sejv, ukoliko ste spremni da se posvetite jednom klubu na duže staze. Ne samo da možete da se dogovorite sa upravom oko ciljeva za budućnost, već ćete dobiti detaljan iskaz šta vaš šef očekuje od vas u narednih 5 godina. Sve to savršeno menja stari sistem introdukcije, koji je godinama postao veoma jednoličan i dosadan. Svaki ‘’Club Vision razgovor’’ ima 3 stavke: Club Vision, Club Culture i 5-year plan. Ukoliko ne ostvarite dogovorene ciljeve, možete očekivati rigorozne odluke uprave, ali ćete od sada takođe moći mnogo lakše da uspostavite plan za budućnost, zbog čega će ta ista uprava imati više razumevanja. Pomenuo sam da je igra vizuelno lepša, ali, da li je taj meč endžin zapravo poboljšan? Jeste, ali SI očigledno još uvek nije uspeo da se reši nekih čestih problema, kao što su kriminalne greške golmana(pritom, nije Loris Karius na golu) i katastrofalne greške naših defanzivaca, koji ponekad odluče da ne žele da potrče. Primetno je da ima manje takvih situacija, ali svi korisnici bi definitvno voleli da ovakve situacije kompletno nestanu. Samo kretanje igrača je dobilo mnogo života, te naši igrači ne izgledaju više kao da voze skejtbord po terenu. Iako Gendouzi i David Luiz i dalje imaju kratku kosu, grafika je lepša, dok sami udarci nikada realnije nisu izgledali. Važno je dodati da su i dresovi dobili svoje popravke, kao i teren, na kojem će biti mnogo primetnije da li je napolju sunčan dan ili kišna noć. Ako ste igrač koji voli da igra isključivo sa pravim igračima, te mu jedan sejv ne traje više od par sezona, onda za vas ova igra možda i neće biti drugačija od prethodne. Ipak, oni koje vole da kreiraju dinastiju, moći će sa zadovoljnim osmehom da pročitaju nekoliko sledećih rečenica. Sklapanje ugovora sa mladim igračima nikada nije bilo bolje. Nećemo više dobijati igrače sa 2 sive zvezdice kako nas smaraju što ne igraju u prvoj postavi, iako na istoj poziciji igra Virdžil van Dajk. Novi FM donosi mogućnost da u ugovoru odlučite koliku ulogu će vaš igrač imati u ekipi i kako će se to menjati kroz godine. Mladim talentima možete obećati vreme u kup utakmicama, a prvu postavu im možete obećati tek za 2-3 godine. Ipak, prava zvezda novog Managera je definitvno novi Development Centar! Za svakoga ko želi da postane Arsene Wenger, ovo je najbolja moguća stvar koju je Sports Interactive mogao da mu obezbedi. U novom Menadžeru možete da pratite odrastanje mladih naraštaja, a da to pritom ne izgleda pogrešno. Iako mahom ima sličnosti kao i prethodnih godina, ovaj FM je to sve stavio u jedan box. Za razliku od prethodnih verzija igre, sada imate opciju da vidite kada i kakve regene možete da očekujete. Dobićete neku osnovnu sliku o mladim igračima koji dolaze i na kojim pozicijama se najbolje snalaze, bez opcije da vidite njihov profil, naravno, sve do samog Youth intake dana. Dok ja kao menadžer i dalje volim da vodim glavnu reč, te uvek sam postavljam svoju postavu, FM20 znatno povećava uticaj vašeg asistenta, kao i ljudi koji stoje iza vas. Kada raspored postane gust i nađete se u situaciji da su vam ključni igrači umorni, uvedene su bolje komande, pomoću kojih će vam vaš asistent predložiti najbolju moguću jedanaestoricu. Postoji ona čuvena engleska izreka ‘’Ako nije pokvareno, ne popravljaj’’. Baš ta izreka savršeno predstavlja Football Manager serijal, koji se i dalje nalazi na samom vrhu simulacionih igara. Ovaj naslov, koji se konstantno nalazi u TOP10 igara po igranosti na Steamu, ponovo je odradio svoj zadatak na vrhunskom nivou, a da pritom nije promenio onaj svoj prepoznatljivi stil. Neke stare greške su i dalje tu, ali ako sagledamo sve dobre stvari koje smo dobili, lako ćemo im progledati kroz prste. Ovo je bez sumnje definitvno najbolji nastavak koji smo dobili u proteklih par godina, a ukoliko tražite savršenu simulaciju fudbalskog menadžerisanja, ovo je prava igra za vas. Ukoliko vas ne frustriraju loši rezultati, ne postoji bolji način da se opustite, nego FM subotom popodne uz kriglu piva i Premijer ligu. Ne samo da da će vam FM pružiti vrhunsku zabavu, već vam može pružiti i šansu da se oprobate u pravom svetu. Povodom toga, Play!Zine je pozvao Andreja Pavlovića, momka koji se igrajući FM domogao posla u domaćem klubu FK Bežanija, i naš razgovor sa ovim momkom možete pročitati u ovom broju. AUTOR: Predrag Ciganović Igru za potrebe opisa ustupio Sports Interactive The post REVIEW: Football Manager 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Šesti deo kultne franšize Sida Mejera, Civilizacije, je konačno doživeo i svoj debi na konzolama(a samim time i debi celokupnog serijala).Potezne strateške igre na konzolama nikad se nisu lepo provodile, uglavnom zbog loše implementacije kontrolne šeme, ali ostaje pitanje da li će čak i Civilizacija pokleknuti pod manjkom opcija na kontroleru. Pre nego što nastavim sa ovim tekstom – ne, ovo nije sponzorisano, igra je stvarno toliko dobra (nakon pečeva i ekspanzija). Primarno, ovaj „simulator“ čovekovog napretka od najranijeg doba civilizacije, pa sve do informacione ere, jeste održao konstantu formulu od začetka franšize. Šestica, kao što mnogi koji su je igrali već stotinama sati na PC-ju znaju, unosi neke značajne promene u odnosu na prethodnike. Prvenstveno, gradićete vašu imperiju(bilo naučnu, kulturološku, religijsku ili ratnu), na heksagonalnoj mreži iscrtanoj po mapi. Vaši gradovi će imati distrikte(koji se ovoga puta nalaze na mapi), a vaše civilazicije vojske, naučnike, značajne osobe itd. Šestica je inače uspešno ispravila neke probleme koji su možda mučili igrače tokom prethodnika, pa se sada, npr. radnici „konzumiraju“ i grade momentalno pašnjake, farme i slično, dok su i važne ličnosti doživele neke svoje promene. Ovoga puta će vaši gradovi zauzimati dosta više od jednog heksagonalnog polja. Kako budete širili svoje gradove, u poljima oko njih će se naći različiti distrikti, kao što su trgovački ili naučni, a možete i graditi impresivna svetska čuda, kao i nabasati na neko od prirodnih, za veoma velike bonuse. Vaš cilj jeste da dostignete jedan od pet ciljeva, a oni obuhvataju krajnje tačke kulturnih, religijskih, diplomatskih, ratnih i naučnih aspekata igre. U tome ćete se takmičiti sa kompjuterskim protivnikom, tj. drugim civilizacijama, koji nažalost nisu ni u šestom izdanju na nekom najboljem nivou, sve dok ne podignete težinu među najviše nivoe. Pošto je Civ 6 došao i uz dve već postojeće velike ekspanzije(Rise and Fall i Gathering Storm), kao i neke sitnije dodatke, kompletno izdanje ove igre pruža pregršt raznih frakcija za izbor zajedno sa svojim liderima. Ono što i dalje stoji jeste – da li su se problemi sa PC verzije preneli i na konzole, kao i kakve su kontrole? Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Civ 6 je već neko vreme možda i najispeglanija igra do sada u serijalu, a balans između određenih elemenata igre je uspostavljen sasvim solidno. Iako korača u neke vode nerealnog, Civ serijal nikad nije ni igrao na tu kartu i uvek je težio da pruži jedno od najzaraznijih iskustava u gejmingu uopšte. Ekspanzije su dodale pregršt mehanika, od kojih su neke(kao ona sa guvernerima), možda malo loše uklopljene, i naravno da će postojati stvari koje su nešto bolje i jače od drugih, ali balans igre je takav da i sa tim „slabijima“ možete pobediti ako ste dovoljno dobar igrač. Ono što najviše interesuje konzolne igrače jeste kontrolni sistem, a on je apsolutno besprekoran, ako ne i najbolji za jednu poteznu stratešku igru na kontroleru ikad. Tutorijal unutar igre će vas provesti kroz sve kontrole u ulozi Kleopatre ili Gilgameša, a šema istih je potpuno intuitivna i laka za pamćenje i ono što je stvarno začuđujuće je to da nije mnogo sporije od tastature i miša. S obzirom kako ovo nije RTS, reakcije vaše neće biti od presudnog značaja. Osim toga, Civilization VI je korak franšize u jednom veoma specifičnom smeru što se tiče vizuelnog stila, koji najviše podseća možda na neke 3D animirane filmove. Iako ovo zvuči loše na prvi pogled, ovaj vizuelni stil se apsolutno savršeno uklapa u celokupnu estetiku franšize, a igra izgleda apsolutno prelepo, u svakom mogućem aspektu. Zvučna podloga je možda i najveće dostignuće koje je skoro svaki Civ doprineo, mada šestica se izdvaja vrhunskim ambijentalnim numerama koje su u skladu sa frakcijom koju igrate, a Šona Bina kao naratora ne mora ni da pominjem. Treba napomenuti da pisca ovog teksta ne možete ubediti da glavna tema ove igre („Sogno Di Volare“) ne treba da bude nova himna čovečanstva umesto Ode radosti. Kao poslednja tačku, stvarno je bitno navesti da je igra nenormalno laka za uhodavanje i da će i one novajlije u strateškim vodama imati prilično zabave, uz veoma malo uloženog vremena u tutorijalu. Uprkos svojoj jednostavnosti, Civ 6 pruža ogroman povod da ga igrate iznova i iznova, a iza nekih jednostavnih mehanika se krije veoma kompleksna, a istovremeno zabavna igra. Na PS4 igra radi u besprekornih 60 slika po sekundi, sa pristojnim vremenima učitavanja za tako procesorski zahtevnu igru, dok u multiplejeru pruža podjednako zadovoljavajuće iskustvo sa tehničke strane. Uz svoje možda prejednostavne i „on rails“ momente, gde nemate previše nekih zabavnih opcija u ranoj fazi partije, kao i neke sitne probleme koji se tiču balansa, Civilization VI predstavlja i dalje jednu od najboljih poteznih strategija, od sada i na PS4. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio 2K The post Sid Meier’s Civilization VI appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Bleksad je jedan od kultnih modernijih stripova evropske scene, nastalih početkom 21. veka, pa je ostalo samo pitanje kada će ova, inače idealna za adaptaciju, noir detektivska avantura dobiti svoju video igru. Srećom, Microids je se setio toga peđu prvima, pa smo nakon dužeg najavljivanja dobili Under the Skin, prvu adaptaciju ovog odličnog stripa u ruhu interaktivne avanture po kojima je izadavač Microids i poznat, zahvaljujući Siberia serijalu(ne računajući treći deo). Priča se odigrava u 50-im godinama prošlog veka u imaginarnom svetu antropomorfnih životinja. Nalazićete se u ulozi detektiva Džona Blekseda, koji pokušava da razreši misteriju koja povezuje „samoubistvo“ Džoa Dana i nestanak boksera Bobija Jela, tik pre njegove najvažnije borbe u karijeri. Under the Skin je najlakše opisati kao igru koja je najsličnija Telltaleovim igrama, gde priča nosi veći deo igre, a gejmplej se svodi na blaže zagonetke i brze reflekse u quick-time sekvencama. Karakteri su odlično napisani, verodostojno stripa po kojem su bazirani i priča će biti prava poslastica za ljubitelje krimi novela i narativno vođenih avantura. Ovde se, podrazumevano, najviše ističe glavni lik, kojeg teško da možete da ne volite. Under the Skin odiše nelinearnošću i zapravo ćete imati osećaj kao da vaši izbori i odluke imaju težinu. Džonovu ličnost ćete graditi vašim izborima u razgovorima, a sve to će se videti na statističkom ekranu gde imate nekih desetak dualističkih parametara njegove ličnosti, kao i pravac u kojem se slučaj koji istražujete kreće. Naravno, ima pokojih štucaja, ali dijalozi su uglavnom veoma dobro napisani, likovi uverljivi, a priča dovoljno misteriozna i intrigantna da vas natera da malo mućnete glavom. Gejmplej Bleksada se svodi na već pomenute quick-time sekvence, opcije šta ćete reći tokom razgovora, a sve između istih je popunjeno vašim istraživanjem raznoraznih lokacija u igri. Nalazićete tragove, a igra će vas obavestiti kada možete i izvršiti „dedukciju“, tj. povezati više tragova koje ste našli. Nažalost, ovo je odrađeno prilično neintuitivno, zato što vas igra dosta „drži za ruku“ govoreći vam kada možete dedukovati, pa čak i naglasiti jedan od tragova koji su deo te zagonetke. U određenim momentima nije moguće napredovati dalje u priči ako niste našli tačno određeni trag ili došli do neke dedukcije. Neke od zagonetki su, doduše, veoma zanimljive, i zahtevaće povremeno mozganje, a Bleksad poseduje i veoma zanimljivo „mačje čulo“, koje mu omogućava da u stilu detektivskog moda iz Arkam igara istraži tragove na ljudima ili okolini, koji inače nisu vidljivi golim okom. Quick-time sekvence sa druge strane umeju biti neoprostive i ponekad voditi ka smrti, ali imate i opciju da te delove pokušate ponovo ispočetka, bez nekih većih posledica, što ponovo ubija malo na imerzivnosti celokupne igre. Under the Skin je inače veoma lepa igra, grafički posmatrano, mada ne uspeva da održi isti kvalitet kroz celo svoje trajanje. Nažalost, Bleksad pati od velikog broja animacionih i grafičkih bagova, koji uspevaju da potpuno preokrenu inače veoma prijatno vizuelno iskustvo. Kada igra ne brlja sa čudnim facijalnim animacijama i povremenim gličevima, koji umeju da izokrenu Bleksadovu glavu na veoma neobične i neprijatne načine, igra ume da zasija. Karakteri su odlično dizajnirani, uključujući i glavnog lika koji je verno prenesen u 3D formu iz one stripovske, dok su lokacije ponekad malo ispranijeg izgleda, ali obiluju detaljima. Što se tiče zvučne podloge, glasovna gluma je vrhunska, skoro bez ikakvih mana, sa veoma uverljivim performansima, a ambijentalna noir muzika doprinosi celokupnoj atmosferi. Poznati mačkasti detektiv je napravio uzbudljiv debi u gejming svetu, ali nažalost on uspeva da bude malo sputan lošom optimizacijom i ne preterano originalnim dizajnom gejmplej sistema ove igre. Nažalost, Under the Skin je pun ne samo grafičkih bagova, već i ostalih, pa su zamrznuća, ispadi iz igre, učestala pojava. Dobar deo ovih bagova je popravila prvodnevna zakrpa, ali, nažalost, i dalje su problemi sa performansom i čestim padovima u frejrejtu prisutni. Uprkos nekim neoriginalnim odlukama koje maltene kopiraju dobar deo Telltaleovih igara, Under the Skin ima da ponudi nekoliko sati veoma dobre priče, povremenog mozganja, moralnih izbora i ne tako dobrih animacija. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Microids The post Blacksad: Under the Skin appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. NFS franšiza u poslednjih nekoliko godina ne uspeva da pobegne od nekih prilično loših odluka pri dizajnu najpopularnije arkadne vožnje. Bilo da su u pitanju prilično dosadne misije, loše priče, prilično nezgrapan gejmplej ili jadne mikrotransakcione gluposti (khmkhm, gledam tebe Payback), sve to je odbacilo poverenje koje su fanovi imali u ovu, nekada voljenu, trkačinu. Naime, pošto ne govorimo o prethodnim promašajima koje smo preživeli, odmah je potrebno reći da je Need for Speed: Heat korak u pravom smeru. Ostaje pitanje da li je taj korak dovoljno veliki i vredan naše pažnje, vremena i novca. Odgovor na to pitanje je dosta teško dati, mada se za Heat ne može reći da je loša igra nikako. Ono što jeste loše, mada ne koliko u onom „ributu“ iz 2015, jeste priča. Ovde ipak treba imati na umu da je narativ bačen u drugi plan i da je znatno veći fokus na vama, vašem jurcanju po Palm Cityju (čitaj – Majami). Ovde birate nekoliko od početnih, unapred generisanih avatara vašeg lika, koji poseduje glas zapravo, i dolazi u Palm City da stekne trkačku slavu. U gradu, naravno, postoji policija, sa veoma iritantnim likom na čelu, koji se zalaže za svesrdno istrebljenje uličnih trkača i trka uopšte. Vaša uloga jeste da kao pravi buntovnik pokažete sistemu da vas ne može zaustaviti. Sve u svemu, priča jeste površna i drži se nekih sigurnijih tropa i klišea koje uzima iz nekih drugih poznatih filmova i franšiza. Sa druge strane, narativ je odrađen u nekom sporednom maniru, pa se može reći da dovoljno dobro vrši ulogu koju treba da ispuni. Glavni fokus NFS-a je svakako paljevinska akcija i arkadna, ali zabavna vožnja. Iako je Payback imao pristojan vozački sistem, koji je bio nešto bolji od onog iz 2015, mikrotransakcije su sve to upropastile. Ovoga puta, bez takvih problema, igra u najvećoj meri podseća na Payback po gejmpleju, što se mnogima ili neće svideti ili će to obožavati. Skretanje je i dalje malo nezgrapno, driftovanje je standardno arkadno i potpuno veštačko, ali ume da pruži neki zadovoljavajući osećaj kada skapirate kako funkcioniše. Mada, ostaje prisutan onaj osećaj da vaš auto nikad nije onoliko jak koliko „brojke pokazuju“, ali tu se imate i zahvaliti blagoj primeni catch-up sistema, koji je tu već godinama uključen. Sve u svemu, ovo dosta podseća na vožnju modernih NFS-ova, ipak za nijansu bolju do sad. Ali, tu ne leži čar Heata, već u svemu ostalom. Prva opcija pred vama jeste izbor između vožnje po dnevnom i noćnom svetlu. Danju, trke podsećaju najviše na nešto što biste videli u NFS: Pro Street, ili čak na GRID vožnje, dok je noću punokrvno, potpaljeno neonsko trkanje po ulicama grada palmi. Dnevne trke ne odlikuju neke previše zanimljive osobine, ali zamislite nešto slično već pomenutim igrama. Novac ćete zarađivati danju, dok noću ćete dobijati tzv. reputacione poene. Ovim prvim ćete kupovati apsolutno sve neophodne delove za vaš automobil, pa i odeću za vašeg lika(!?), dok su vam reputacioni poeni nešto slično XP-u i služe vam za otključavanje novih delova. Kako budete više trka dobijali, tako će vam rasti „heat“ nivo, što bi značilo da ćete imati sve većih problema sa policijom, koja ume da bude i te kako naporna. U slučaju da vas policija uhvati, svi reputacioni poeni bivaju izgubljeni, dok u suprotnom vaš Heat nivo ima ulogu multiplikatora poena na kraju vaše noći i može vam pružiti velike količine da bi vam isplatio rizičan poduhvat kroz koji ste prošli. U celoj ovoj jurnjavi, vaš auto ima health poene kao i policijski automobili, pa svaki kontakt sa okolinom će to postepeno skidati i čini celu ovu borbu sa snagama reda i zakona težom. Najlepši deo celog ovog NFS-a jeste najbolji i najveći broj opcija za menjanje i potpuno doterivanje vaše idealne trkačke mašine. Sve je to slično onim modelima iz 2015. i Paybacka (bez glupavih speed kartica), samo sa još više opcija, pogotovu kod performansi. Imaćete nekoliko različitih pristupa na tom polju, pa čak i opcije za menjanje celog motora i pogona slično Forza Horizon igrama, dok u kozmetičke opcije čak spadaju stvari kao što je menjanje zvuka vašeg auspuha. Kao što je već pomenuto, imaćete i opciju doterivanja izgleda vašeg lika, što se čini suvišnim, a garderoba se sastoji čak i od nekih poznatih kompanija kao što je Adidas i slično. Ovo je sve dodatna šminka za već prenatrpan(najpozitivnije moguće rečeno) sistem „budženja“ automobila i lika, i to sve bez nekih mikrotransakcija za koje je sve ovo delovalo idealno. Možda se EA konačno opametio, al’ ne bismo čačkali te hipoteze, znajući da kompanija voli da naknadno „ispod radara“ doda neke stvari u igru. Heat izgleda sasvim pristojno, mada ne najbolje za jednu trkačku igru. Modeli automobila su veoma dobro odrađeni, ali zato Palm city odaje pomešane utiske kako budete odmicali kroz igru. Pored toga što grad deluje veoma mrtvo i isprazno, iako je neke prosečne, „taman koliko treba“ veličine, ne odaje utisak da se u njemu živi i kola na ulicama ima iznenađujuće malo. Danju grad izgleda isprano i deluje kao da su teksture znatno mutnije nego što zapravo jesu kada zastanete u svom jurcanju, dok je noć potpuno druga priča. Aktivnosti koje su vam dostupne unutar ovog grada su tipična rokanja bilborda, brzinske zamke, povremeni drift izazovi i slično. Sve se to vrti još od doba prvog Most Wanted i Burnout, pa ne očekujte preveliku zabavu u ovom „sumornom Majamiju“. Neonska estetika uz prikladnu R’n’B muziku(ništa od eurobeata i synthwavea ni ovog puta nažalost), blještava svetla ulica, mokar asfalt koji se presijava i mnoge druge sitnice, čine da noć izgleda abnormalno bolje. Što se tiče glume, ona nije na zavidnom nivou, mada priča nije ni preterano bitna niti prisutna, pa se i ne treba previše obazirati na inače loše narative koje NFS dostavlja godinama. Automobili zvuče prilično dobro, možda i prenapucano na momente, ali to je sve u duhu ove igre, pa svakako celokupna zvučna podloga nema nužno loših efekata. Što se tiče performansa, tu NFS ume da razočara na konzolama, jer igra ostaje uspešno zakucana na 30 slika po sekundi čak i na PS4 Pro, pa ako želite neko fluidnije iskustvo, moraćete isprobati PC verziju. Igra ima dosta bagova uz to, većinu komičnih, a ne onih koji kvare igračko iskustvo(mada ćete naleteti na pokoji). Multiplejer komponenta je i dalje zapetljana sa lošim serverima s vremena na vreme, ali sve uspeva da ostane na nekoj donjoj granici tolerancije, gde ostaje u igrivom stanju. Dobar deo ovih stvari je popravljiv, i neke od njih već će biti ispeglane u doba kada budete čitali ovaj tekst, sudeći po obećanjima Ghost Gamesa. Kulminacija svih ovih uspona i padova NFS franšize jeste veoma čudan arkadni racer, koji ipak budi nade za budućnost NFS-a, s obzirom na to da se cela franšiza vraća nekim korenima i proširuje već postojeće. Sa dodatnim peglanjem vozačkog modela, nekim inovativnijim pristupom, a ne igranjem čiste sigurne karte bez inovacija i boljim vizuelnim dizajnom sveta, sledeći NFS bi mogao da bude baš ono što su fanovi dugo sanjali. Za sada, ostajemo sa Heatom kao najboljim modernim NFS-om, ali to u konkurenciji sa nekim drugim igrama, kao što je Forza Horizon 4, ne predstavlja preveliku pohvalu, već samo skromnu. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe testiranja ustupio EA The post REVIEW – Need for Speed: Heat appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Na prvi pogled 3rd Eye je igra čiji vizuelni stil izuzetno podseća na onaj koji je bio prisutan u knjigama za osnovnu školu, i koji je decu zastrašivao kao i sam pojam knjige. Ipak, ova igra nije tu kako bi igrače podsećala na školsko doba, već nastaje po uzoru na Touhou Project bullet hell igru, koja je izuzetno popularna u Japanu i koja je inspirisala veliki broj projekata. 3rd Eye nema preterano mnogo veze sa pomenutim projektom, ali ga svakako vodi na novu teritoriju, u žanr horor igara, čime ima nešto sasvim novo da ponudi. Glavni protagonista ove igre je lik sa kojim su se fanovi sretali u pomenutom izvornom materijalu, njeno ime je Koishi Komeiji i ona ume da čita misli drugih likova, a na raspolaganju ima i to treće oko iz naslova. Sa trećim okom dolazi i velika odgovornost. Ono vam omogućava da stvari vidite drugačije nego što jesu, mada se može reći da ih prikazuje onako kako jesu, ali to ostaje na igraču da sam proceni. Dakle, „oko“ vam pomaže da na svakom prostoru izmenite perspektivu i da vidite dodatne stvari koje su važne za rešavanje zagonetki, pomoću kojih napredujete kroz igru. Odgovornost leži u tome što morate racionalno koristiti tu sposobnost, jer će treće oko sa upotrebom crveneti sve više i više i na kraju će vas vratiti nazad. To možete sprečiti sakupljanjem kapi za oči, i naravno racionalnim korišćenjem. Što se tiče zagonetki, one nisu preterano teške, pošto nećete uporno tragati za rešenjima već ćete bukvalno nagađati šta je najlogičniji ishod, ali je i to poprilično zanimljivo. Priča, govori o psihološkom stanju protagonistkinje i problemima sa kojima se ona susrela, ali i sa kojima se mnogi susreću, čime se može izvući dobra pouka. Mračna priča je odrađena tako da nema mnogo dodira sa spomenutim Touhou projektom i drugim delovima, tako da je odlična za svakoga koga interesuje žanr i nije upućen u izvorni sadržaj. Umetnički stil je već spomenut na početku, ali je red detaljno ga opisati i sada. Stil je sličan onom koji je proslavio Tima Burtona i kod igrača izaziva osećaj jezivosti, ali istovremeno i tuge. Svaka lokacija je takva da je sumorna, a uz pogled kroz perspektivu trećeg oka, sve postaje još čudnije i lepo se uklapa u horor žanr. 3rd Eye je zapravo dosta drugačija igra od ostalih koje su deo Touhou projekta, jer su u mnogim likovi slatkiji i sa lepšim animacijama. Problema i nema preterano mnogo, a oni postojeći nisu preterano iritantni. Prevod igre sa izvornog jezika na engleski nije baš najbolje urađen i neke rečenice mogu delovati malo čudno, a i sam dijalog je nekako izveštačen, a razlog je upravo to. Postoje momenti u kojima igra traži dosta resursa, pre svega RAM memorije. Razlog nije poznat, ali seckanje se može javiti i na jačim konfiguracijama, samo što se retko dešava pa i nije preterano loše. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio Sony Music Entertainment The post REVIEW: 3rd Eye appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. “E je**** kad god ti nabavim te igre što te hajpuju, ti budep razočaran njima” – Nikola Savić, glavni urednik. Da, Savke, to je moje prokletstvo. Ja sam veliki, baš veliki, fan Darksiders franšize. Još od prvog dela su me kupili sa “mračnom Zeldom” a sa drugim delom su me kompletno osvojili. Ne postoji konzola ili uređaj na kom ja nemam (a da postoji) prva dva dela ove igre. Posle raspada THQ, bio sam vrlo tužan što su bile male šanse da ću ikada igrati treći nastavak. Ali mojoj sreći nikad kraja kad sam čuo najavu i da će Fury biti glavni protagonista u trećem, najavljenom nastavku. Ako se sećate, bio sam vrlo razočaran tom igrom. Developeri su rekli da su zadovoljni prodajom i ocenama igre, te da nisu odustali od četvrtog dela i nadao sam se da će Strife, četvrti jahač apokalipse, biti poslednji i najbolji nosilac ove franšize. Umesto toga, Strife je dobio osrednji spinoff. Darksiders Genesis je izometrijska co-op akciona platforma, koja liči na Diablo 3, ali igra se kao klasična Darksiders igra. Ovo je, verujte mi, vrlo teško objasniti. Otvoreni Darksiders, ali sa groznom kamerom i elementima loot igara (koja zapravo nema loot, ali objasniću i ovo). Po trejlerima, akcija je prštala na sve strane i bio sam oduševljen i hajpovan (moja greška). U realnosti, ovo je razbibriga sa katastrofalnom pričom, gde je jedino bitka dobra, dok je sve ostalo zapostavljeno. Da krenemo prvo od priče. Darksiders Genesis se dešava pre uništenja sedmog pečata, dok je balans i dalje postojao. Unutrašnji konflikti u paklu su česti, pa su Strife i War poslati od strane Chared Council (koji ovog puta imaju katastrofalne glasove, kao da developeri nisu igrali prethodne delove) da istraže šta se dešava. War i Strife upadaju u sred ogromne opsade Samaelovog zamka, od strane drugog demona, i shvataju da se dešava nešto dublje od obične kavge između izaslanika pakla. Lucifer stoji iza svega, a na našim herojima je da saznaju zašto i kako. Usput ćete sretati poznate likove iz franšize kao što je Vulgrim (jer naravno da mora Vulgrim da bude tu) ali i neke druge koje neću spoilovati. Ali cela igra izgleda kao da želi samo da ih ubaci zbog fanova, ali ne i zbog konteksta. War je i dalje težak stoik, bez smisla za humor i vrlo je usredsređen na svoj posao. Glas mu ponovo pozajmljuje Liam O’Brien (Illidan, Asura) koji je odradio fenomenalan posao da vrati Wara u glavni plan. Strife je, sa druge stranee, šaljivdžija i Deadpool wannabe. Nikako mi nije stajala njegova persona i njegov glas, i nisam kroz celu igru mogao da se naviknem na njega. On je buntovnik, prkosi svakom naređenju, ali se postavlja superiorno u odnosu na Wara. Doduše, jeste mu stariji brat, ali hemija između njih dvojice kroz celu igru je bila ili nepostojeća ili neverovatno usiljena. E sad, gejmplej. Igra vas odmah na početku ubacuje u ratnu zonu i pola desnog ćoška ekrana je prekriven kontrolama koje možete odmah koristiti i vrlo smetaju (mogu da se isključe iz menija). Odmah ste na konju, odmah imate magije i sposobnosti i trebalo mi je desetak minuta da se uhodam kako i šta se koristi. Ako igrate sami, kontrolišete ili Strife ili War i možete da ih menjate u bilo kom trenutku pritiskom kombinacije dugmića. War i Strife se kontrolišu koliko slično toliko i različito. War je jednostavniji, klasičniji i vrlo približan onom Waru kog smo igrali u Darksiders. Njegov mač, Chaoseater, proždire sve neprijatelje vrlo moćnim udarcima i većina njegovog arsenala se zasniva na borbi prsa u prsa. War će kroz igru otključavati svoje klasične magije i poteze i ne odvaja se puno od originala. Strife je novi heroj i prvi put ga srećemo kao igrivog jahača u ovoj igri. Znamo da Strife koristi pištolje i vatreno oružje, tako da je gejmplej fokusiran na njih, mada ima i klasične napade sa duplim bodežima (ili kratkim mačevima, nisam siguran). Strife će kroz igru dobijati razne tipove modifikatora za pištolje, koji će menjati tip pucanja. Pored klasičnog, Strife ima lasere, teške metke koji postaju jači što duže držite okidač, itd. Njegova poenta je da pogađate što više neprijatelje i time punite specijalnu municiju koja kad se napuni pojačava ili menja na kratko osobine tog oružja; obični pištolji postaju mitraljezi, laser postaje veliki laser itd. Strife gejmplej najviše podseća na twin-stick-shooter sa dodatnim elementima. Strife ne zaslužuje ovoliko malo ekspozicije, jer je jedini jahač koji do sad nije imao svoju igru. Od nas se očekuje da ga prihvatimo kao jednog od četiri, kao da je oduvek bio tu, dok mi ne znamo puno o njemu, a čini mi se da se ni igra nije puno trudila da nam objasni. Sećam se momenta u prvom delu, kad se War opet susreće sa svojim konjem, kako vraća svoje moći i kako učimo o njemu zajedno sa njim. Sećam se kako Death prolaz kroz agoniju svoje prošlosti dok pokušava svim silama da spasi svog brata od nepravde i pokušava da nađe spokoj svom narodu koji je morao da uništi. Sećam se Fury i nadam se da ću je zaboraviti. Ali, Strife trenutno nema te momente, nema taj razvoj i mislim da je greška što je na svetlo izašao baš u ovoj igri. Singlplejer iskustvo je katastrofa, ali u co-op modu već igra počinje da liči na nešto. Dosta platformskih elemenata zahteva da War i Strife urade nešto u isto vreme, što je zanimljiva mehanika samo ako igrate sa nekim, nikako solo. Dok ste sami, samo treba da uradite jedan deo, pa onda drugi, jer ne možete da kontrolišete obojicu u isto vreme. Vidi se da su ovi platformski elementi pravljeni isključivo za co-op, pa su onda tek smišljali kako će da izgleda ako neko zapravo igra sam. E sad, pošto je kamera izometrijska, platforming je više nego grozan. Kamera je toliko užasna, da ako se nađete iza nekog stuba, bolje bi vam bilo da mlatite napamet, jer nemate pojma šta se dešava iza. U Diablu i drugim igrama sa ovim pogledom, ovo je rešeno tako što objekat koji vam smeta nestane, ali se i vrati kad izađete ispred njega, dok ovde samo stoji i vi možete samo da nagađate šta radite iza. Često sam mašio platforme ili skočio gde ne treba ili jednostavno jahači nisu hteli da se uhvate za ivicu jer nisam skočio pod pravim uglom. Pokušali su da rekreiraju stil platformskih zagonetki koje su krasile prve dve igre, ali to nikako ne radi u ovom stilu izvođenja. Moram da spomenem da mi se mnogo, baš mnogo, puta desilo da se zaglavim u nekim teksturama, iz kojih nisam mogao da izađem, što me je teralo da restartujem ceo nivo, a znate kako to utiče na psihičko stanje igrača. E, da, vratili su egzekucije, što je thumbs up i guess… Nivoi su podeljeni na poglavlja i svaki od njih je zaključan u odnosu na level. To znači da ako niste dovoljno jaki i ako nemate dovoljno “opreme”, protivnici u narednom nivou će vas sastavljati sa zemljom već samim pogledom. To znači da ćete morati da se vraćate u prethodne misije i da grindate duše, kako biste se unapredili kod Vulgrima. Katastrofalni način da se produži trajanje jedne, inače, kratke igre. Muzika je jednom rečju fenomenalna. Novi simfonijski i horski stil koji vas prate kroz igru drže savršenu atmosferu i ovo je jedna od retkih igara gde se muzika zapravo primećuje. Darksiders je oduvek imao muzički šmek, ali Genesis baš ima fenomenalne kompozicije koje se neverovatno ističu. Ne smetaju vam ni u jednom trenutku, ali vam skrenu pažnju kad nema mnogo akcije na ekranu i često mi se dešavalo da sam pravio pauze kako bih uživao u celokupnom muzičkom opusu ove igre. Jedina nova zanimljiva mehanika, ali ne baš skroz promišljena, je Creature Core unapređivanje. Kako ubijate protivnike, postoji šansa da iz njih ispadne jezgro koje možete da pokupite. Ova jezgra se dele na Minor i Major, gde Minor ispadaju od običnih neprijatelja, dok Major ispadaju od elitnih jedinica i bosova. Ova jezgra posle možete da ubacite u Creature Core drvo i dobićete razne bonuse. Svako jezgro se nekako odnosi na tip neprijatelja kog ubijete i dele se na Wrath, Health i Attack jezgra. Ako složite tip jezgra sa slotom koji odgovara istom tipu, unapredićete dodatno i Strife i War. Jezgra uglavnom daju pasivne bonuse, kao što je povećan Attack Power, prizivanje petova da se bore za vas u x% slučajevima, da ostavljate vatreni trag prilikom izbegavanja itd. Svako jezgro možete da skupite više puta i time povećavate procente ili dobijate nove pasivne elemente svakog jezgra. Tu leži taj element koji će vas terati da se vraćate nazad i da grindate neprijatelje jer samo ovako možete da pojačate svoje moći, pored kupovine magija i drugih stvari kod Vulgrima. Ova jezgra su efektivno look koji skupljate i nije zabavno niti se radujete istim. Nove bitne magije koje vam služe za prolaz specifičnih zagonetki, kao do sad, dobijate regularno kroz igru, ali je skoro sve već viđeno. Pazite, ja kapiram da je Darksiders Genesis spinoff i da nije novi Darksiders nastavak. Cena je takođe prihvatljiva za ovaj tip igre, ali da barem znamo da je u izradi četvrti deo, da znamo neke detalje, da znamo da su nas slušali i naučili na svojim greškama i da nas čeka fenomenalni zaključak franšize, pa nek ovo bude samo da nas drži do tad. Ja ne vidim dugotrajnost ove igre, iskreno, i jedan prelazak sa još jednim drugarom pružiće 15-ak sati zabave, ali posle toga teško da će joj se iko vraćati. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic The post REVIEW: Darksiders: Genesis appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Warsaw nije loša igra. Ali danas u gejming industriji ne biti loš ne znači gotovo ništa. U moru sjajnih indie naslova, mamutskih AAA projekata i velikih esports igara, igra koja „nije loša“ je osuđena da prođe nezapaženo. Pa, šta je pošlo po zlu? Postavka je super, čuveni ustanak u Varšavi za vreme Drugog svetskog rata. Okej, zvuči zanimljivo. Potezni RPG, odlično, to je nešto što se ne viđa baš svaki dan, iako je postalo ponovo popularno ovih godina. Grafika je lepa i dopadljiva, muzička podloga je primerena vremenu i opštoj tematici. Tehnički, igra nije zahtevna i nema nekih ozbiljnih bagova. Ali… Ova igra postoji samo zato što je razvojni studio iz Poljske. I ni zbog čega drugog. Apsolutno sam ubeđen u to i tome najbolje svedoči fakat da ne znamo izlaznu strategiju. Igramo igru, radimo misije, borimo se, ali kako ćemo da izvedemo ustanak do kraja, to ne znamo. Kao da su nas developeri ubacili u čizme ustanika koji znaju da trebaju da se cepaju sa Švabama, ali ne znaju zašto i na koji način. Ne znamo da su Sovjeti sa druge strane (i da su besni), ne znamo da bi ipak trebalo nekako da ih kontaktiramo da bi nam pomogli. Bukvalno, igramo se mačke i miša sa ze German patrolama i to je sve. Istorijski, manje-više ofrlje napravljena igra, i to je ono što je još više frustrirajuće. Quick history class starting now: Te davne, 1944. godine, Nemci su blago rečeno razvaljeni na istoku i povukli su se u Poljsku. U toku Lublin-Brest ofanzive, Konstantin Konstantinovič Rokosovski zaustavlja svoju armiju u želji da obezbedi mostobrane levo i desno od grada. Poljski pokret otpora je požurio sa ustankom po ugledu na Pariz i Prag, a i iz straha da Poljski savet za nacionalno oslobođenje (koji je podržavao SSSR) ne preuzme vlast u novooslobođenoj Varšavi. Na kraju, Rokosovski nije pružio direktnu pomoć i ustanak je ugušen. To je tematika kontroverzi i rasprava još od kraja 2. svetskog rata, i teško da će se ikada tačno znati šta i kako se dešavalo. I eto, umesto da dobijemo intrigantan plot sa elementima izdaje, nadanja, loših političkih i vojnih odluka, mi smo dobili poluispran RPG, po ugledu na Darkest Dungeon, bez ideje i sa nekim čudnim odlukama. U načelu, vodite ekipu svojih saboraca raznih profila i klasa. Pogled na mapu Varšave je prelep. Grad je podeljen na distrikte i klikom na neki od njih dobijate pristup misijama. U misijama trošite moral i resurse i jednom kada ih ispraznite, izgubili ste. Problem sa ovim je to što su neke od misija, pogotovo u kasnijoj fazi igre, dugačke, i morate sve da odradite gotovo do savršenstva da biste je uspešno priveli kraju. Ono, jeste da usput na ulicama možete da nađete neku količinu istih, ali teško da će to odsudno pomoći u privođenju zadatka kraju. Mapom se krećete gledajući je iz ptičije perspektive, dok ne natrčite na akciju na mapi. To može biti pomoć civilima, a mnogo češće je to naletanje na nemačku patrolu i onda se pogled prebacuje u 2.5 scenu, na kojoj se odvija borba. Ono što je mnogo iritantno, i što me je na kraju odbilo od dubljeg upuštanja u igranje ovog naslova, je nemogućnost povlačenja. Retreat kao opcija postoji, ali to automatski znači da ste podbacili misiju. Što će reći, ako ste natrčali na neprijatelja koji je jači od vas i jednostavno ne možete da ga pobedite, umesto opcije zaobilaska ili izbegavanja sukoba, igra vas kažnjava restartom misije. Jeste, neko će reći da to dodaje dozu realizma i bespomoćnosti sa kojom su se susretali ustanici, ali… Prosto nije vredno živaca, i realno mislim da ovo čudo od igre neće imati prolaznost baš zbog činjenice da niko ne želi gnjavažu sa gomilom pasa i snajpera koje ne može da nadmudri i zaobiđe. Živi bili pa videli. AUTOR: Borislav Lalović Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: WARSAW appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Svake godine kada nova WWE igra treba da izađe, bogovi video igara bace kockice da vide da li će igra ičemu vredeti ili će biti propast. Do sada igre nisu prolazile previše dobro, ali smo uvek uspevali da nađemo nekoliko grumena zlata, da možemo da kažemo da igra nije baš toliko loša. Ove godine, bogovi ne samo da su izgubili na kockicama, već i u svim drugim igrama sa kojima su pokušale da izvuku WWE 2K20. Pošto ne smemo da koristimo prostote u tekstovima, ajmo onda da istražimo ovaj džumbus od igre. Duži period vremena, WWE gigant je važio za kompaniju bez konkurencije u svetu profesionalnog rvanja na svim poljima, koji uključuju TV serije, različite specijale i emisije, ali i video-igre. U poslednjih nekoliko godina, ozbiljna konkurencija je krenula da napada sa dalekog istoka, pružajući kvalitetan sadržaj fanovima širom sveta, dok sada i u njihovom dvorištu raste nezavisna scena, koja pruža fanovima nešto novo i drugačije. Naravno, ovo uključuje i borbu i na polju video igara, gde takođe konkurencija raste. Iz tog razloga moramo reći da je WWE izabrao najgori mogući trenutak da izbaci loš proizvod na bilo kom polju, a pogotovo video-igru. Kada su krenule najave, kompanije je rekla da želi sa ovim naslovom da krene u novom pravcu po pitanju razvijanja igara, i tada su već krenule naše brige. Sa prošlim izdanjem, razvojni tim je krenuo polako, ali sigurno na bolje sitnim promenama, što nam se nije preterano svidelo, jer uvek očekujemo više, ali barem je bilo progresa. Sada je osećaj kao da su se vratili koracima unazad. Čim upalite igru, primetićete da se osnovni meni opet promenio i vratio dobro poznate boje njihovih brendova, kao i specijalnih događaja. Brzim preletom preko istog, možemo zaključiti da se barem dostupne opcije nisu promenile u odnosu na prethodnike. Svi standardni modovi za jednog i više igrača su tu, kao i sve poznate vrste mečeva. Kada već malo zagrebete ispod površine, videćete da se stvari ipak razlikuju u odnosu na prethodnika, i da dijapazon opcija za modifikaciju likova i borbi drastično smanjen. Prvi minus, ali nastavljamo dalje. Na polju kreiranja likova je tek haos, moramo priznati da ružnije modele nismo videli do sada u ovim igrama. Što se tiče izbora boraca, kreatori su odlučili da je to mesto gde će izvlačiti pare igračima. Oh kako su samo pogrešili. Ne samo da ljudi neće da plate, već su osuli takvu pljuvačinu po igri i ljudima iza iste. Kako i ne bi, kada trenutno neke od najpopularnijih likova u WWE univerzumu, kečeri zbog kojih se i kupuje igra, nisu odmah dostupni, već samo kroz DLC-ove koji izlaze na određeno vreme. Najbolji primer za to je The Fiend, alter ego Breja Vajata, koji je svojim idejama po povratku postao jedan od najomiljenijih, ako ne i najomiljeniji, od aktivnih kečera. Career mod je malo proširen, tako da ćete sada istovremeno voditi par boraca, muškog i ženskog, i zajedno ih odvesti do kuće slavnih, što je i finalni cilj. Osim ove novine, sve ostalo je blagi užas; dijalozi su plitki i jezivi, likovi bi trebali biti dobrice, ali ponekad izvode poteze rezervisane za negativce, glavni lobi je neinspirativan… Sve u svemu, nije bilo dovoljno materijala da nas motiviše da se pozabavimo ovim modom do kraja. Jedan mod kojem uvek posvetimo pažnju je Showcase mod, koji se fokusira na životnu priču neke WWE zvezde. Prošle godine je ovaj segment bio posvećen Danijelu Brajanu i njegovom velikom povratku u ring, dok je ove godine taj mod rezervisan za najjaču žensku frakciju koja se sastoji od trenutno najpopularnijih boraca, 4 Horsewomen. Uz trenutno veoma aktuelan pokret osnaživanja žena u svetu kečera, a i šire, koji mi naravno podržavamo, moramo pohvaliti kreatore na dobrom odabiru za ovaj mod. Jedina je šteta što je bagovitost cele igre uništila uživanje u svemu ovome, pa će kasniji delovi postati potpuno neigrivi i nemogući za prolazak dalje. Grafika u igri je lošija u odnosu na 2K19, i možemo slobodno reći da je na nivou prethodne generacije konzola, što je veoma tužno, jer ostale kompanije na zalasku trenutne generacije guraju ove mašine do krajnjih granica, a ovaj serijal bi trebao da se nađe u toj grupi. Nažalost, nije tako i nije nam uopšte jasno zašto se razvojni tim odlučio na takav potez. Kao što smo već spominjali, igra je puna bagova, tako da duže kose na kečerima izgledaju užasno, odeća i aksesoari prolaze kroz tela, dok pomoćni predmeti se pojavljuju i nestaju sa ekrana potpuno nasumično. Muzika je kao i do sada potpuno nasumična, tako da ćete čuti numere iz različitih žanrova. Interesantan podatak je da je Eminem trebao da bude uključen u kreiranje liste za ovu igru, ali da je odustao pre nego što je WWE uspeo da finalizuje taj dogovor. Jedna od pozitivnijih stvari je da su svi kečeri snimili dijaloge za mod karijere, ali to sve upropasti činjenica da su postali trbuhozborci, jer niko ne otvara usta dok priča (nema animacija govora), ali zato mlataraju rukama. Kada sam radio recenziju za prošli deo, zaključio sam na kraju da igra nije bila išta drugačija od svog prethodnika. E vala, ova ne da je drugačija, nego imam osećaj kao da je ovo WWE 2K19 koji gleda sebe u iskrivljeno ogledalo. Da, mogu se primetiti sličnosti na trenutke u nekim delovima, ali ukupno gledano, slika je mnogo gora nego prošle godine. Pitanje je da li će Visual Concepts studio uspeti kroz zakrpe da popravi sve što ne valja, ili će samo dići ruke, priznati poraz i početi odmah da rade na sledećem nastavku. U svakom slučaju, zaobići u širokom luku, čak iako bude bio na nekom velikom popustu. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: WWE 2k20 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ljudi koji su igrali Trine u prošlosti neće mnogo razmišljati o kupovini ove igre. Trine je definisao kako se objedinjuju platformski elementi sa fizikom, i Trine 4 ne izlazi mnogo iz osnovne premise. Ali, da li je ovo konkretan nastavak ili potpuno nova igra? Pa, i jedno i drugo. Trine 3 je, po mom mišljenju, bila dobra igra sa velikim problemom što su izašli iz 2.5D platforme u 3D svet, koji je bio smotan. Srećom, developeri su poslušali kritike i četvrti nastavak se vraća korenima sa 2D kretanjem i 3D pozadinom. Priča se dosta izdvaja od prethodne trilogije i nije konkretno vezani nastavak, što znači da nije potrebno da imate poznavanje priče da biste uživali u ovoj igri. Naša tri heroja, čarobnjak Amadeus, vitez Pontius i lopov Zoya, se ponovo okupljaju, kako bi spasili i vratili odbeglog princa koga je obuzela mračna magija. Priča se posle vezuje za prethodne igre, ali ne u tolikom smislu da ćete u bilo kom trenutku ostati zbunjeni ili uskraćeni za neki deo priče. Kroz igru skupljate dosta kolekcionarskih predmeta koji vam objašnjavaju šta se dešavalo, ili šta se dešava, i time se obogaćuje priča. Naravno, igra ima dosta suvog humora i zadirkivanja između likova, po kome je serijal poznat. Trine je uvek bio zamišljen da se igra u co-opu, ali mehanika menjanja heroja je i dalje vrlo interesantna i za igrače koji igraju sami. Sve mape su prepune prepreka i zagonetki, koje možete savladati na više od jednog načina. Svaki heroj, kao i ranije, ima neke sposobnosti koje možete iskoristiti za napredak dalje. Čarobnjak i dalje može da pravi kutije na koje možete da se popnete i da ih pomera magijom, Pontius je i dalje tenk ekipe i služi za borbu i da štitom preusmerava svetlost, vodu itd, dok je Zoya tu da dođe do visokih mesta uz pomoć luka i strele i da kanapima vezuje predmete. Meni je Zoya oduvek bila omiljena u ovim igrama, jer je vrlo svestrana, brza i vešta. U prethodnim delovima, njena kuka je mogla da se veže za bilo koju drvenu površinu, uglavnom su to bili plafoni, i onda da se ljulja ko Spajdermen. Uvek mi je bilo zabavno da vezujem jedan skok za drugim i da izvodim akrobacije, dok u četvorci Zoya može da se veže samo za određena mesta, tj kuke koje su jasno označene. Ranije su te drvene površine bile sakrivene ili jedva vidljive, pa sam osetio ponos i dostignuće kad sam se zakačio za nešto, ili slučajno ili jedva. Sad, kad je sve označeno, gubi se taj osećaj i zbog toga mi je mnogo krivo. Ali, pored ove lične zamerke, prepreke su zabavne i ponekad komplikovane. Često ćete kombinovati sva tri heroja i njihove sposobnosti, kako biste prešli dalje, što je srž ovih igara. Mape su toliko dobro dizajnirane da je nebitno da li igrate sami ili co-op da biste prešli i najzahtevnije prepreke. Pored interesantnih prepreka, mape mogu da se pohvale i svojim izgledom, gde je nivo detalja neverovatan i u pozadini i u prednjem planu, te jednostavno izgledaju prelepo i hranićete oči njima. Najslabiji deo igre je borba. Ovog puta, borbe su svedene na tačne delove mape koje možete da pretpostavite kad dolaze, pojavljuju se ljubičasti oblaci po kojima možete da skačete i da se bijete sa neprijateljima. Ranije, neprijatelji su bili tu, u sred prepreke, tj bili su deo prepreke, što je uvodilo dinamiku u celu igru. Sad se neprijatelji samo pojave i izgleda kao pauza na vaš progres, kao da se veštački produžava igra. A još nije ni zabavan. Neprijatelje ćete uglavnom tući vitezom i ponekad Zoyom, čije strele rane mnogo manje štete nego ranije. Borba uopšte nije promišljena i mislim da je ubačena u poslednjem trenutku, kao da su developeri zaboravili da igra ima i neprijatelje pored prepreka. Bos fajtovi, iako retki, nisu nešto preterano zanimljivi, baš zbog gore pomenute borbe. Trine 4 je i dalje veran svojim prethodnicima i unapređuje neke stvari u odnosu na njih. Ali sve u svemu, nije to dovoljno da bi ovo bio pravi nastavak. Borba je loša, zagonetke su negde vrlo slične starim, Zoya ne može da se slobodno hvata za drvene površine ( L ). Trine 4 je zapravo velika ekspanzija fenomenalne trilogije. Ako očekujete nešto sasvim novo, nećete ovde naći, ali ako volite Trine zagonetke, co-op i humor, Trine 4 vas neće razočarati. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio Modus Games The post REVIEW: Trine 4 The Nightmare Prince appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ovo je verovatno najteža nepotrebna recenzija koju ću ikada morati da napišem. Teška, zato što je Trails of Cold Steel 3 igra sa tako dugom i kompleksnom istorijom, da je posmatrati samo iz ovog ugla gotovo nemoguće. A nepotrebna prosto jer… Ukoliko ste u toku serijala, vama nije ni potreban opis igre – već ste je poručili ili sada već igrate. Ukoliko niste igrali prethodne delove, igra, krajnje fer, nudi mogućnost da pročitate dešavanja prethodna dva nastavka. Dobro ste pročitali – pročitate. A kako je priča prva dva dela jako obimna, budite sigurni da čitanje nećete završiti za manje od barem jednog sata dobrog udubljivanja. Budite bar zadovoljni što je za uživanje u ovom naslovu, dovoljno da ste odigrali prva dva dela ovog podserijala, a ne kompletan The Legend of Heroes opus, koji se proteže gotovo tri decenije u prošlost. Istina, ukoliko serijal pratite od početka, sigurno ćete najviše i uživati u ovom izdanju, kako se brojni elementi koji čine ovaj svet, protežu kroz čitave generacije priča i nastavaka. Trails of Cold Steel 3 izgleda kao igra manjeg studija koji se baš potrudio da njihovo delo zasija u što lepšem anime sjaju. Možda baš zato što to i jeste slučaj, jer studio koji je radio na igri, ima više pasije nego zaposlenih. Uvek pozitivna stvar, kada je bilo kakvo stvaralaštvo u pitanju. Uprošćeno govoreći, priča prati omraženog profesora koji u anime stilu uspeva da osvoji srca svojih učenika. U harmoniji kakvu samo japanska naracija može da izrodi, ova družina će se upustiti u niz političkih intriga na kakve ste mogli navići u dosadašnjim igrama serijala. Ukoliko ste ih igrali… Ovde na scenu stupa pripovedanje, koje je sprovedeno gotovo besprekorno. Naravno, u onim delovima igre u kojima tok ne remeti čudan tempo od kog igra povremeno pati, kako po pitanju priče tako i razvučenih tamnica. Dizajn na kom se svakako moglo više poraditi. Na svu sreću, borbeni sistem je toliko interesantan da ćete konstantno biti u potrazi za sledećim okršajem. Borbe se odvijaju potezno, ali zahtevaju veliku količinu strategisanja i pažljivog razmatranja. Položaj jedinica u koji ih postavite, jako je značajan, pa na kraju svake uspešno sprovedene borbe, očekuje vas i zdrav osećaj dostignuća. Iako igra deluje primamljivo čak i ukoliko niste igrali ranije delove, ozbiljno, probajte da je ne nabavljate pre nego što odigrate barem prva dva nastavka ovog pod-serijala. Pravo uživanje, razumevanje sveta i uvažavanje svih njegovih kvaliteta, mogu se ostvariti samo ukoliko imate neko igračko predznanje po pitanju ove franšize. Ili ukoliko baš volite da čitate obimne tekstove koji sumiraju radnju koju ste preskočili… Trails of Cold Steel 3, delić je jedne od najkompleksnijih jRPG slagalica ove generacije. I ma koliko taj delić bio sjajan i lep, samo ukoliko sagledate kompletnu sliku, moći ćete da cenite ono što on u suštini predstavlja. Zato, nabavite prethodne nastavke i upustite se u ovaj svet. A ukoliko ste to već završili… Ma koga ja lažem, vi ovaj tekst niste ni čitali. AUTOR: Milan Živoković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: The Legend of Heroes Trails of Cold Steel III appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Bravely Default je najbolji JRPG koji je 3DS ikada izrodio, a i šire od toga. I sada kada smo na videlo izneli taj, subjektivno govoreći izuzetno objektivni stav i mišljenje moje malenkosti, možemo da se bacimo na igru koja je pred nama. Nakon što je Bravely Default osvojio srca igrača širom sveta, usledio je Bravely Second – produkt proširene formule, koji je uspeo da održi duh prethodnika, ali ne i da unapredi formulu dovoljno da bismo ponovo bili oduševljeni. U nedostatku treće igre, koja ni dan danas nije ugledala svetlost dana, lako je bilo zakačiti se za bilo šta što bi ličilo na sjajni “brejvli”. Pa je “The Legend of Legacy”, igra koja je pokupila dosta njegovog duha po pitanju dizajna likova i okruženja, ubrzo bila pod mojim gladnim palčevima. Ova igra, bila je poput odskočne daske za tim koji je stajao iza nje, jer ubrzo potom objavljen je i The Alliance Alive, jedno kompletno “standalone” iskustvo stare JRPG škole, kom bi malo koji ljubitelj žanra mogao da odoli. U pitanju je naslov koji je bezrezervno zaslužio HD remaster koji je pred nama. Kako smo do sada i navikli, remasterizovanje igara sa starijih platformi, nepobitno povlači upotrebu više rezolucije. Međutim, The Alliance Alive HD Remaster ide nekoliko koraka dalje, kako bi što bolje sakrio svoje 3DS korene. Likovi i modeli su bolje definisani, sa jasnijim ivicama, čime bolje iskaču u prvi plan. A neke teksture i osvetljenje su zategnuti taman toliko da vam ništa konkretno neće bosti oči. Mada, moram da priznam da će mi 3D efekat sa 3DS-a nedostajati, jer za ove malene JRPG svetove, dosta je doprinosio po pitanju atmosfere. Igra je sjajna koliko je bila i kada je prvobitno objavljena, a za to je zaslužno nekoliko faktora koji se mogu podeliti na sledeće: priča, svet, mehanika i muzika. Pa da kažemo par reči i o svakoj od ovih malenih stvari, koje s lakoćom čine temelje jedne odlične igre. Nije u pitanju priča koja će vas baciti na kolena, u neverici pred besprekornim narativom. Ali je nesumnjivo dovoljno interesantno štivo, koje stvara odličnu motivaciju za daljim igranjem. A šta još reći, kada i karakteri odlično doprinose na uživljavanju. Krajnje su dopadljivi, sa tonom interesantnih i dobro napisanih dijaloga. Jedino što im nedostaje, jeste glasovna gluma, pa budite spremni ukoliko je tako nešto za vas veliki minus. Svet je, pored toga što je sjajno dizajniran, takođe i ogroman. Osim tamnica i manjih lokacija, istraživanje mape sveta čini gotovo polovinu uživancije. Iako igra na ovim lokacijama izgleda najlošije, kako nema mnogo detalja i oštrih tekstura u otvorenom svetu, u pitanju je prostranstvo koji je zabavno otkrivati više nego desetine drugih svetova srodnih igara. Akcija se zasniva na poteznoj mehanici, u potpunom maniru stare škole igara. Ali sistem ojačavanja likova, priča je za sebe. Umesto da se bakćete iskustvom i statistikama, likovi ovde ojačavaju po principu vežbanja. Što više koristiš neko oružje ili veštinu, to si bolji s njima. Ovo me podseća na dobri stari Morrowind, gde je svako korišćenje neke akcije, doprinosilo razvijanju te određene veštine(Kao i ceo Elder Scrolls serijal, opaska urednika). Mislim da sam u toj igri skakao bukvalno na svakom koraku, ne bih li vremenom mogao da skačem sve više i više. E pa, tako nešto imamo ovde. Samo bez skakanja… Protivnike možete jasno videti, tako da nema nasumičnih borbi, što je za mene uvek plus. A osim što se možete boriti sa jednim, tako možete navući i više protivnika u borbu, pa dolazi do lančanih okršaja gde s lakoćom možete očistiti lokacije od neprijatelja, ali dobiti i mnogo više nagrada. Kao jednu od interesantnih mehanika, imamo i mogućnost korišćenja super jakih specijalnih udaraca pod nazivom “final strike”, koji nanose jako mnogo štete protivnicima, ali i uništavaju oružje koje nosite u ruci. Ne zovu ga za džabe “konačni udarac”, ali srećom, oružje je kasnije moguće opraviti i koristiti ponovo, tako da bez brige. Reći da je muzika dobra, bilo bi potcenjivanje jednog sjajnog albuma. I dok možda teme u bobama ne briljiraju koliko bih to voleo, ostatak muzičke podloge je toliko drugačiji od onoga na šta ste verovatno navikli, da prosto osvežava i dalje podiže i ovako odličnu atmosferu. Ukoliko ste igru propustili da zaigrate na 3DS-u, evo sjajne prilike da ispravite tu grešku. Mada ni sada ne bi bilo loše da je zaigrate upravo na originalnoj platformi, kako je deo šarma nesumnjivo tamo i ostao zarobljen. Ali, igrati ovu igru u pokretu na kvalitetnom ekranu Switcha ili na velikom televizoru uz PlayStation 4, iskustvo je kakvo je ova igra zaslužila da pruži igračima, koji baš i ne vole da se igraju na 3DS-u I sve ovo bar dok nas razvojni tim ne obraduje nekim novim, a možda i još boljim naslovom. Vidimo se tada! AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: The Alliance Alive HD appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Rebel Cops je taktička potezna strategija i tehnički je spinoff This is the Police serijala. Imao sam želju da odigram opet neku „xcom“ igru, ali Rebel Cops mi nije ostavio neki preterano dobar utisak, evo zašto. Priča se ovog puta pomera u grad Ripton, gde jedan narko bos, Zuev, vlada celim gradom. Kako i policiju drži u džepu, niko ne može da mu stane na put, sem, pogađate – Rebel Cops. Vi vodite malu ekipu policajaca koji su se odvojili od stanice, ali i od zakona, kako bi na svoju ruku prekinuli kriminalističku kontrolu mafije u ovom gradu. Gejmplej se sastoji od klasičnih taktičkih elemenata. Misije su podeljene na runde, vi sa sobom vodite određenu količinu policajaca koji imaju svoj određeni broj poena i onda jednu rundu vi, jednu protivnik. Što se ove mehanike tiče, igra se ne izdvaja mnogo od ostalih igara ovog tipa, kao što je Xcom. Ono što jeste zanimljivo, su različite opcije suočavanja sa kriminalcima. Kad god pokušate da interaktujete sa nekim protivnikom, otvoriće vam se meni izbora šta sve možete da radite. U zavisnosti od situacije, misije i trenutnog položaja, možete birati da pucate, da zahtevate predaju, da ih zviznete pendrekom… Pošto hapšenja donose najveći broj poena, koja posle trošite na unapređivanje vaših policajaca, igra vas najviše navodi na nenasilan pristup. Ali, pošto to nekad nije moguće, pucanje je takođe dobro dizajnirano. Možete koristiti zaklon i polu-zaklon, kao u Xcom serijalu, a kad pucate na neprijatelja, možete da birate gde želite da ga pogodite i koje su šanse da se to desi. Ako želite da uhapsite, onda ćete gađati u noge na primer, a ako pogodite, imate određen broj poteza da uhapsite kriminalca pre nego što iskrvari na smrt. Dizajn mapa u igri je vrlo lep i detaljan i neretko sam uživao u odličnim taktičkim pozicijama raznih zaklona koji su tu da pomognu, ali nisu neprirodno postavljeni. Često sam manevarisao i delio svoju ekipu da napadam spreda i sa boka, tako da sam uletao kroz prozore dok sam i pružao zaštitnu paljbu sa vrata. Mape u nekim misijama su pak prevelike tako da sam ponekad imao problema da pratim gde se nalazi koji neprijatelj ili su same misije bespotrebno predugo trajale. Takođe, skoro svaka misija se sastojala iz više elemenata i pod-misija koji su testirali vaše taktike. Često sam čistio prostorije i kuće kako bih saznao da se princeza zapravo nalazi u drugom zamku i da sam morao da smišljam nove taktike na licu mesta. Ono što je bila prednost, ali i mana, je to što ni jedan od mojih policajaca nije nešto unikatan, tako da se nisam vezivao ni za koga. Ginuli su, nisam mario, samo sam u sledećoj misiji regrutovao nekog novog. Niko nema neku konkretnu priču ili produbljenu ličnost, i imao sam utisak da su samo topovska đulad za dobrobit grada. Atmosfera, muzika i grafički dizajn igre je nekako polu Noir sa tamnim misijama, saksofonom koji fenomenalno dočarava atmosferu i tipičnom mafijaškom pričom. Podsetilo me je na mračniju Omerta: City of Gangsters igru, ali i na Romerovu igru koja treba da izađe, Empire of Sin, samo u drugom vremenskom periodu. Rebel Cops je mala taktička strategija koja ima sve klasične elemente ovog žanra sa par novih mehanika. Ali problem je što ni u jednom trenutku ne ide dublje, mada, i ne daje često taj pozitivan fidbek kad savršeno organizujete svoje trupe, tj. policajce, i pređete neku misiju koja vam se činila nemogućom. Ali, po ovoj ceni, igra pruža više nego dovoljno zabave za ljubitelje ovog žanra. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic The post REVIEW: Rebel Cops appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Tražila ja našem uredniku igre i u krilo mi upadne Reaper. Nit luk jela nit luk mirisala, pa sam razmišljajući hoću li ili neću uletati u ovo, šmeknula internet, po običaju. Nisam zažalila, jedan od prvih Jutjub snimaka je imao komentar u kojem neko vrlo uvređeno proziva kreatora snimka da „nema pojma o čemu je igra i da ju je iskasapio“. Zadovoljno sam ugasila taj tab i odgovorila uredniku: „hoću Kosača!“, da vidim što bi neko bio toliko zaludan i uvređen da baza netom i hejtuje tuđe recenzije i stil igranja. (Svesna sam da internet služi bazanju i hejtovanju, kao i postovanju slika i snimaka mačaka.) Da nisam pre igranja pogledala neke podatke o igri, apsolutno mi ne bi palo na pamet da ona nije pravljena za Nintendo Switch. Reaper toliko prirodno leži ovoj konzoli, toliko dobro izgleda na njoj, da mi i dalje nije jasno da je ovo 6 godina matora igra. Češki studio koji je izdao ovu igru, Hexage, tri sledeće godine nije izdao ništa drugo, ali se zato propisno potrudio da Reapera ponude igračima na skoro svakoj platformi. Nema igre na Playstationu i Xboxu, ali je zato prisutna na skoro svakom mobilnom ekranu, Windowsu, Linuxu i Mac OS. Ovo je stvarno lepa igra, propisno ispeglana, nalickana, divnih boja i animacije. Jednostavnog audio doživljaja koji apsolutno leži samoj igri. Jednostavnih kontrola i poprilično intuitivnog okruženja. Znači sve je divno i fino. Sem kad nije, a nije uvek. Vi se budite jednog dana, niti znate ko ste, ni šta ste, ali vrlo ste vični u mačevanju. Vi vrlo često dobijete opciju da birate između dobra i zla, s tim da vam ništa nije jasno i vrlo često niste ni sigurni šta je dobro, a šta je zlo. Dva glavna tabora su Imperium i Wilderling plemena, plemena ima par i ona su takođe vrlo nesložna. Razlika između glavnih tabora jeste u upotrebi magije, plemena je imaju dok je Imperijalci nemaju. Negde tu u priču uleti i treća strana u vidu demona i svega divljeg i mogućeg da bude opsednuto, tj. zaposednuto. Kao i u pravom životu, svi su budale i svi su u pravu, što vam puno govori o tome da vaši izbori retko kad imaju smisla u trenutku dok ih pravite, a često ne dobiju smisao ni kasnije. Kako god okrenete vi ćete nekoga, oko koga se vaši izbori vrte, da iskasapite, što je super zabavno, ali čemu onda ideja da imate šta da birate u igri? U igri postoji par NPC koje ne možete, a i ne želite da secnete i bocnete, i oni su raspoređeni u svim taborima na koje nailazite na mapi sveta. Tako sam ja seckala i bockala koga sam stigla i ovo je možda prva igra gde nisam ni pokušala da budem Dobrica Dobrosavljević, nego prigrlila nasilje kao jedini odgovor na zbunjujući svet, međutim ni tu na kraju ne dobijete baš puno zadovoljenja, jer su tuče i bitke na kraju tako repetitivne da počnete da gubite interesovanje za samu igru. Ne desi se to odmah, meni se barem nije desilo u prvih šest dana igre, tokom kojih nisam poželela da svoje slobodno vreme preusmerim na neku drugu aktivnost. Ta činjenica dosta govori o kvalitetu igre i zabavi koju pruža, jer u današnje vreme vam sve živo odvlači pažnju. Vi svoj lik možete da gradite kupovinom različite opreme, oružja i levelovanjem. Kad sakupite dovoljno XP poena i postignete novi nivo, dobijete tri kartice od kojih možete izabrati jednu. Opcije koje vam pružaju su vezane za štetu koju nanosite protivniku, količinu vašeg zdravlja, brzinu koju možete da postignete, i slično, što je veoma korisno. Iste te kartice možete da odete i kupite kod vračare za paprene pare koje skupljate tokom borbi i vaših plaćeničkih zadataka. I posle svakog unapređenja vašeg lika, vi osetite kako su vam bitke lakše kako postoje novi načini da doskočite neprijateljima (bukvalno), da bi vas posle par sati i to ostavilo nezadovoljnima. Jer, kako god da okrenete, tuče se ponavljaju i kako igra napreduje nema novih i zanimljivih neprijatelja, već starih kojih ima sve više, i koje je teže eliminisati samo zbog njihove brojnosti. Osim toga, ima jedan vid neprijatelja u vidu vrištavca (screamers) koji je neko nedefinisano stvorenje koje bih plamenim bacačem istrebila, jer dok vrišti ono skače i smanjuje vam nivo zdravlja, iako ste vi u samom napadu i trebalo bi da možete njegov napad da blokirate, vama to ne uspeva, ama baš nikada. Ja zapravo planiram da se vratim ovoj igri jer mi je bilo super zabavno, potezi samog lika su vrlo lepi. Zanimljivo je što dosta toga zavisi od vašeg približavanja neprijatelju, automatskog udaranja i skupljanja energije za jače udarce, procenjivanja vremena, odvlačenja ovčica neprijateljskih od čopora u vaše seckavo naručje. Naprosto je zanimljivo i otkrivanje suludih ideja do kojih će doći likovi koji naseljavaju taj mali svet. Takođe je ovo prva igra na Switchu koju apsolutno ne planiram da igram na velikom ekranu, jer mi se sviđa kako izgleda na samoj konzoli. Igra je veoma jeftina za svu zabavu i sadržaj koji vam pruža, tako da vam preporučujem da je probate. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Hexage The post REVIEW: Reaper: Tale of a Pale Swordsman appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Lovecraftian Horor je verovatno… pardon, definitivno je najkorišćeniji epitet u svetu horor igara poslednjih godina. Zaista, autoru ovog teksta je pun fišek horor naslova na Steamu koji na sebi nose pomenutu etiketu, ne bi li privukli što više kupaca. Da se manemo dosadnog časa istorije, ljubitelji horor žanra već dobro znaju ko je Hauard Filips Lavkraft i šta je kosmički horor, kao i sve filmove i igre koje su pravi predstavnici žanra, tako da pređemo na stvar: Enter Moons of Madness… U pitanju je SciFi/cosmic horor avantura iz prvog lica, čija se radnja dešava na Marsu. Nalazite se u ulozi inženjera koji je poslat na tajnu misiju na Mars, od strane megakorporacije Orochi. Crvena planeta još uvek nije zvanično posećena, iako se naveliko najavljuju buduće posete i njeno istraživanje. Orochi kompanija prvu misiju drži u tajnosti zbog signala koji ji je detektovan sa Marsa, a za koji se sumnja da je inteligentnog porekla, pa hoće da utvrdi ima li gore malih zelenih i eventualno da iskoristi za sebe otkrića na koja bi naišli njeni inženjeri, pre nego što obelodani ceo poduhvat. Na ekspediciji je još nekoliko naučnika, svaki ekspert u oblasti koja je neophodna u slučaju ispitivanja vanzemaljskog života. Igra započinje noćnom morom (ko bi rekao!?) koja je u suštini predskazanje za određene događaje kroz koje će naš protagonista ubrzo proći. Problemi kreću kada jedan od naučnika koji vrši određena genetska ispitivanja se zaigra sa određenom vrstom organizma koji su otkrili i izazove da isti krene da zauzima bazu. Suvišno je reći da taj organizam ima pipke na sve strane i da je sluzav. Šalu na stranu, u pitanju je amorfna masa, koja poput biljke pušta korene i polako ali sigurno guta sve pred sobom, kako bazu, tako i njene članove. Priča se dalje razvija očekivano, uz vrlo slab pejsing i pomalo nasumično nabacan sled događaja, uz nepotrebno uvođenje tematskih elemenata iz drugih žanrova, kojima nije mesto u ovome. Sve liči na jedan veliki bućkuriš ideja koje su olako kalemljene na osnovu priče. Kraj je potpuno predvidljiv i vidi se već na polovini igre. Gejmplej je vrlo ograničen i ne daje igraču puno autonomije. Hodaćete po bazi kao i po površini crvene planete, uglavnom rešavajući probleme koje rešavaju inženjeri u SciFi hororima (čitaj: popravi komunikacioni satelit, startuj glavni reaktor, uključi pumpu za prečišćavanje vode/vazduha…). Uglavnom se sve svodi na držanje za ruku, poneku prostu zagonetku koju treba rešiti na računaru, naći bateriju i utaknuti je u odgovarajući slot kako bi se lift/prostorija/postojenje pokrenuli, i kako bi se dalje napredovalo. U igru je takođe uključen i hod u astronautskom skafanderu po površini Marsa, sa sve praćenjem nivoa kiseonika koji apsolutno nije iskorišćen. Po Marsu su raspoređene stanice sa kiseonikom, ali toliko gusto, da mi se nikad nije desilo da mi je kiseonik spao ispod 70%. Sve u svemu, jedno vrlo dosadno iskustvo, jer glavni protagonista toliko priča sa samim sobom i konstantno govori igraču šta treba da uradi. Akcije gotovo da nema, osim nekoliko skriptovanih sekvenci gde bežite od neprijatelja i samo jedne QTE sekvence, gde morate da budete precizni. Horora gotovo da nema. Katkad atmosfera krene da se gradi, ali biva uništena skriptovanim sekvencama ili sa jump scares, koje jedino mogu da uplaše jutjubere koji vrište za klikove. Muzika i sound dizajn nije loš, uverljivo zvuče mnogi zvukovi mašinerije i uređaja koje glavni protagonista koristi, ali ništa što bi vam ostalo u dužem sećanju. Voice acting je kvalitetan, s tim da pojedini likovi zvuče komično (ruski naučnik), ali imaju dovoljno ličnosti da pratite šta pričaju. Dizajn prati standarde SciFi horor igara, bez puno originalnosti. Grafički, igra je vrlo dobro optimizovana i to je za pohvalu, sa tim da je moguće menjati sva grafička podešavanja kao i skaliranje rezolucije kroz čekiranje dok ne dobijete zadovoljavajuće performanse. Autor ovih redova je na prosečnoj grafičkoj na laptopu uspeo da potera igru na High podešavanjima, tako da radi vrlo pristojno. Kada se sve sabere i oduzme, Moons of Madness je jedna gotovo pa ispodprosečna horor avantura, koja vas neće ni najmanje uplašiti, ali će vas na momente uvući u svoj svet i atmosferu. Ako baš nemate šta drugo da igrate, igra se može pazariti na Steamu za 25 evra. Posle nove godine se očekuju i izdanja za Playstation 4 i Xbox one S/X. AUTOR: Aleksa Petronijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Moons of Madness appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ako biste me pitali – koji elementi čine sjajnu igru? Moj odgovor bi bio verovatno u okvirima sledećeg. Igra je važno da ima jasnu svrhu. Da njena fabula bude pitka i jednostavna, a istovremeno zabavna. Njen gejmplej pristupačan, a zarazan. Da sprovodi inovacije kroz celu svoju dužinu, bude maštovita, pametna, da pruža osećaj dostignuća i fer izazova. A ukoliko je tu još moguće sprovesti motive crtanolikog horora, ukletih kuća i Luiđija, koji usisivačem juri duhove, igra bi bila savršena! Osećate subjektivnost, dragi čitaoci? Siguran sam da je to nuspojava neigranja naslova koji je pred nama, jer, ukoliko mu pružite priliku, nema tog trika koji će odbraniti vaše sumnje. Sumnje da je Luigi’s Mansion 3 – božanstveno iskustvo. Hronološki, prva igra u serijalu je donela nešto novo na tada svežoj GameCube konzoli. Mnogi su smatrali da je popularnost originala prenaduvana, uzevši u obzir dužinu igre i njenu cenu koja nikada zapravo nije opala. Ali, skorašnje remasterizovano reizdanje za 3DS, moglo bi promeniti svačije mišljenje. Drugi deo, nešto je što me je lično oduvalo još prvim trejlerima. Grafički, nisam mogao da verujem da je tako nešto spakovano na hardverski skromnu 3DS konzolu. Ali tek kada sam igru video uživo i kada me je treća dimenzija progutala, grleći me natapajućom atmosferom i neverovatno inovativnim gejmplejem i zagonetkama, stvar je postala ozbiljna. 3DS poseduje fantastičnu biblioteku naslova, ali ukoliko bih morao da uperim prstom na omiljen – Luigi’s Mansion 2 bio bi očigledan izbor. Igra koju i dan danas smatram za jedno od najlepše upakovanih igračkih ostvarenja svih vremena. Najava trećeg dela… Donela je radost, ali i bojazan. 3D koji je 3DS imao, Switch, nažalost, ne poseduje. Hoće li to oteti previše od atmosfere? Grafički, igra za plaformu na kojoj se nalazi, ne deluje toliko impresivno kao što je to drugi deo bio. Koliko inovacija je moguće još implementirati u staru formulu? I koji je lek za sve ove brige? Kada je ovakva igra u pitanju, rešenje je prosto zaigrati je i sve brige će biti oduvane. Jer Luigi’s Mansion 3 – razvaljuje koliko je dobar. Uvertira u igru je neočekivano vesela. Luiđi sa porodicom i prijateljima, odlazi na odmor. Zapravo, niko nije siguran ko ih je pozvao u velelepno hotelsko odmaralište, ali naši junaci gube svaku sumnju momenta kada ugledaju ovo sjajno građevinsko zdanje. Hotel na 15 spratova koji obećavaju mnogo dobre zabave i provoda. Naravno, ovo je samo postavka… Postavka za 15 spratova strave i užasa od kakvih Luiđi večito beži, ali sa kojima će morati da se suoči ukoliko želi da spasi porodicu i prijatelje. Razvojni tim je navodno želeo da iskoristi ideje koje nisu mogli da sprovedu u prethodnom delu, a to prvenstveno podrazumeva stvaranje hotela na kom svaki od spratova predstavlja posebno iskustvo. Svaki je zapravo nivo sa sopstvenom tematikom, koja može da bude nešto što biste očekivali u hotelu, ali neretko – apsolutno nešto što ne očekujete! Neverovatno, ali igra na momente odaje kompletno isprepletane vibracije nekolicine stilova i igara, među kojima sam osetio i duh apstraktne i neodoljivo groteskne igre Psychonauts. U stvari, kao da svaki od spratova čini svoj maleni svet koji vas može povesti u apsolutno bilo kom smeru. Iako ova postavka zvuči haotično, Luigi’s Mansion 3 je pre svega linearno iskustvo. Spratove je nemoguće posetiti dok ne pronađete dugme za lift, koje vodi upravo na neki naredni sprat. A svako dugme čuva jedan od “boss” duhova, raštrkanih po nivoima. Tako da nećete moći još gore da pomešate sopstvene utiske, van redosleda koji je razvojni tim unapred osmislio. Mehanika borbe je nešto drugačija u odnosu na prethodnike, pa je duhove sada potrebno privući. Dovoljno je da ih uhvatite za “rep”, zatim vučete u suprotnom smeru od onog u kom pokušavaju da pobegnu, nakon čega dobijate mogućnost da ih zafrljačite i zalepite za pod. Ovim napadom možete razbijati objekte, ali i onesposobiti druge duhove. I tako, dok im energija ne padne na nulu, nakon čega postaju zarobljeni. Isti princip se može primeniti i na ravne objekte, za koje zalepite “odlepljivač” (ono čudo za otpušavanje kanalizacionih cevi (Otpušivač, Milane, otpušivač. primedba urednika) pa ih onda možete baciti i razbiti u željenom smeru. Ovo sa sobom povlači da moram pomenuti neverovatno dobru fiziku objekata. Praktično svaki trodimenzionalni predmet u igri, moguće je pomeriti. Ili razbiti. Ili usisati. Ili prosto razbacati po nivou. Mnogo je igara koje poseduju dobro urađenu fiziku, ali Luigi’s Mansion 3 to tako dobro okreće u svoju korist, pa usisavanje i prolazak kroz objekte u potrazi za duhovima, čini izuzetno zabavnim. Šta da kažem osim da sam već prvog dana uzeo usisivač u ruke i krenuo u lični “lov” po stanu, zbog čega me uopšte nije sramota. Igra je sjajna i čini da budete vredni! Dobro, možda joj ja pridajem nešto više značaja. Ali to je zato što sam je igrao, ponavljam! Bez obzira da li ste u fazonu šarenih, crtanolikih horor igara, nema sumnje da biste igri odali priznanje na izvođenju, stilu i idejama, već nakon desetak minuta od prvog igranja. Uostalom, zašto se ne pridružiti nekome ko već igra igru? Jer tu na scenu stupa Gooigi, Luiđijev želatinasti pandan u borbi protiv spiritualnih pošasti. U jednom trenutku, Luiđi dobija mogućnost da stvori i upravlja zelenog, glibavog klona, koji dolazi uz većinu istih sposobnosti, ali i par prednosti i mana. Guiđi može da prolazi kroz rešetke i ventilaciju, ali nije otporan na vodu. Osim što ovo pruža mogućnost za sijaset odličnih i originalnih mozgalica, ceo Luigi’s Mansion 3 pretvara i u potencijalno kooperativno iskustvo. Kontrolu nad Guiđijem može preuzeti drugi igrač, što je nešto što do sada nismo imali prilike da iskusimo u ovom serijalu. Luigi’s Mansion 2 je imao multiplejer za maksimalnih četiri igrača, pri čemu čistite sprat po sprat ukletog solitera. To je i ovde prisutno, ali sada je moguće igrati čak do u osam igrača, lokalno ili preko interneta! I to do maksimalnih dva igrača po konzoli (Luiđi i Guiđi). Pa osim ovoga, prisutne su i tri mini igre, koje možda nisu nešto što će vas oduvati, ali ukoliko želite da uvedete drugare u ovaj odlični svet, ili napravite brzu zabavu za društvo – nisu uopšte loš izbor. Luigi’s Mansion 3 je neverovatno dobro ispolirana igra, ali i pored toga, moguće je naleteti na povremen bag. Objekti umeju da se zaglave u prostoru, što može dovesti do frustrirajućih situacija. Ali, na svu sreću, ovo je jako retko, naročito ukoliko uzmemo u obzir količinu objekata kojima je u nekom trenutku moguće manipulisati po ekranu. Kontrole takođe mogu predstaviti prepreku nekim igračima, iako dolaze uz dve opcije za kontrolisanje smera usisavanja – pomeranje u odnosu na Luiđija i u odnosu na igrača. Drugim rečima, desnom palicom ćete pomerati usisivač tako što će levo uvek biti levo u odnosu na to kako Luiđi gleda, ili će biti ka levoj strani ekrana za nas igrače. Pa kome kako više odgovara. Po pitanju muzike, koja je u drugom nastavku na mene ostavila jedan od najjačih utisaka, ovde, nažalost, ne ide korak dalje. Ali, i dalje ostaje u okvirima očekivanog kvaliteta, tako da na tom polju nema ničega na šta bismo mogli da se požalimo, ni vi – ni ja. Čekajte, pa da li je moguće da nisam pomenuo to koliko Luigi’s Mansion 3 fantastično izgleda? Bilo da igrate u prenosivom režimu ili na velikom televizoru, ovo je jedna prelepa igra. Osvetljenje, senke, paleta boja, efekti, modeli, dizajn i detaljni nivoi, hrpe predmeta koje je moguće pomeriti, čestice od razbijanja, sečenja, usisavanja, animacije kretanja… Apsolutno sve je besprekorno i čini jednu neverovatnu horor atmosferu koja će vas progutati. Iako nije u pitanju igra koja za cilj ima da uplaši vas, već prvenstveno brkatog burazera u zelenom kombinezonu, od srca savetujem igranje u mraku. Da li u krevetu sa Switchem u rukama ili velikom televizoru ispred fotelje, sa spuštenim roletnama, ili u sred noći – svejedno je. Samo imajte na umu da je u pitanju atmosfera kojoj treba dopustiti da vas obuzme i ostvari svoj pun potencijal. Da, igra nije u otvorenom svetu. Nije velika kao recimo Breath of the Wild, visokobudžetno “napucana” kao neki od GTA naslova, ili epskih proporcija kao igra na kojoj je radilo preko hiljadu ljudi. Ali kao skockano iskustvo koje radi tačno ono što želi (i to radi savršeno), Luigi’s Mansion 3 je besprekoran. Drugim rečima, u pitanju je podsetnik da igra ne mora biti grandiozna da bi bila vrhunska. Zapravo, najveća mana igre je to što ima završetak. Da, znam, koliko god glupo zvučalo, činjenica je da je kraj ove igre njen najtužniji element. Da li zbog neverovatne pustolovine u mraku, imao sam osećaj da je ne samo došao prebrzo, već se prebrzo i odvijao. Kao da je nedostajao još taj jedan konačni zaokret, na samom kraju. Zaokret koji bi iz igrača izvukao ono još jedno “vau”, čime bismo ostali načisto raspamećeni, dok hipnotisano aplaudiramo televizoru, kao harizmatičnom takmičaru koji pobeđuje na “Ja imam talenat”. Ali avaj, kada se sagleda sve ostalo, nemam za čime da žalim. Ovako sjajno upakovana i ostvarena igra, još jednom isijava esencijom svega onoga zbog čega volimo Nintendo – pardon, video-igre. Nema sumnji da će ovaj naslov sagraditi most do još jednog nastavka za serijal, koji ima odlične izglede da bude još veći, inteligentniji i bolji. Do tada, trojka, pa čak i dvojka, imaće šta da pruže. Naročito ukoliko posedujete bar još jednog istomišljenika u vašoj blizini, za povremenu multiplejer partiju. Nemate? “Who you gonna call?” Me! Me! Me! AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Luigi’s Mansion 3 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Little Big Workshop je jedna veoma simpatična „simulacija“ koja vas baca u cipele menadžera sopstvene radionice. Prvo što se da primetiti jeste da je igra veoma lakomislenog dizajna i isprva može delovati kao neka priprosta igra za decu, kao pogodna zamena za njihove lego kockice. Izgled ovde svakako vara, pošto ćete nakon kraćeg tutorijala, koji nažalost ne pokriva sve aspekte igre, shvatiti da nakon nekih početnih izazova igra ume postati solidno visoka planina na koju se morate popeti. Naime, cela vaša „radionica“ se zapravo nalazi na radnom stolu i izgleda kao maketa kojom jednostavno možete upravljati. Zapošljavaćete dve kategorije radnika – transportere i majstore, a njihova imena sama objašnjavaju koje su njihove uloge u vašem radnom pogonu. Data vam je potpuna kontrola nad proširivanjem i pravljenjem novih prostorija, stvaranjem skladišta za vaše resurse, kao i izbora projekata koje će vam klijenti zadavati. Kroz vreme, učićete nove recepte, pa ćete one prostije koristiti kao delove za sve kompleksnije, pa će vam šema konačnog proizvoda u jednom momentu biti tolika da vam neće stati na ekran. Pregršt opcija, delova, pa i različitih materijala i načina sklapanja određenog predmeta, uticaće na njegov kvalitet izrade. Kada uz sve to uračunate i veštinu vaših radnika, kako tehničku, tako i fizičku spremnost, postaće vam jasno da ova igra poseduje dublju kompleksnost nego što se to isprva čini. Svi ovi sistemi, koji inače daju igri dubinu, pa čak i atmosferu simulacije, su bazirani na veoma jednostavnim mehanikama. Zapošljavanje radnika je uprošćeno, s obzirom da poseduju svega nekoliko atributa, dok su recepti prilično linearni, a izbor materijala je pristojno objašnjen i nećete naleteti na neku barijeru u vidu prenatrpanosti novim sistemima. Ono gde Little Big Workshop briljira jeste organizacija automatizacije i multitaskovanje. Kasniji zadaci će zahtevati hitnost vašeg tima radnika, a sama organizacija i raspored ko šta radi, kao i kojem trenutku radi, može biti izazovna, pa čak i napeta na momente. Igra zahteva od vas da u nekim momentima žrtvujete kvalitet vaših proizvoda, kao i da vodite računa o umoru vaših radnika. Sa druge strane, neki od ovih delova su malo uznemirujući, s obzirom da vaši radnici nikad ne idu kući, a od umora mogu samo pasti i zaspati na podu, jer nemate dovoljno dekoracija po vašoj radionici. To asocira na malo jezive aspekte korporativnog kapitalizma, mada sam prilično siguran da većina igrača neće primetiti to na taj način. LBW inače ima, već pomenuti, dečji izgled, se malim, simpatično dizajniranim zdepastim likovima i grafikom kao iz 3D crtaća. Sam dizajn igre je prezabavno odrađen, od stola na kojem se nalazi vaša maketa, preko raznih recepata iscrtanih na bluprintovima, pa sve do veoma preglednog korisničkog interfejsa. Sve je jednostavno i, u najviše momenata, lako za snalaženje. Tutorial, kao što je već rečeno, ne objašnjava neke bitne delove igre, ali to se da zanemariti, s obzirom da ćete sami usput lako pohvatati sisteme koje igra ima da ponudi zahvaljujući preglednom interfejsu. Zvučna podloga je veoma bazična i nije joj poklonjeno previše vremena. Glasovna gluma ne postoji, dok je pozadinska muzika repetitivni džingl koji će nakon nekog vremena početi da vam izjeda nervne ćelije. Zvučni efekti, kao i animacije, su sasvim pristojni za niskobudžetnu igru, i ne odišu nekim realizmom, ali ni sama igra ne igra kartu realizma kao svoj glavni adut, pa se da oprostiti. Očekivano, pošto igra ne izgleda najimpresivnije, radiće vam vrlo lako i na starijim konfiguracijama. Bagovi se pojavljuju povremeno i mogu biti iritantni, ali je razvojni tim redovan sa zakrpama, pa je dobar deo njih već eliminisan u trenutku čitanja ove recenzije. Klasična kampanja ne postoji, već pred vama se nalaze samo određeni ciljevi u izgradnji vaše radničke imperije, a postoji i sandbox mod. Sve u svemu, Little Big Workshop je jedna veoma simpatična igra, koja može pružiti više od nekoliko sati zabavnog izazova, pogotovu ako ste fan tycoon igara. Iako pati od povremenih problema koji inače umeju prožimati ove niskobudžetne „simulacije“, uspeva da prezentuje neke prave mozgalice u kasnijim momentima igre i pružiti dobar trening za neki kompleksniji tycoon koji nameravate da igrate. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Evolve The post REVIEW: Little Big Workshop appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Dobro je ponekad kad nije na keca jasno kako igra funkcioniše, posebno puzle igra. Da li ostaje dobro zavisi naravno i od toga kako napreduje sama igra, samim tim možete dobiti kvalitetnu igru ili mućak. Kine u momentima zapne i dobijete osećaj kao da ste naleteli na mućak, a onda se ispetljate i shvatite da ipak nešto tu dobro ide. Igru zapravo najviše ometa kamera i zbunjujuća postavka, ali se to vrlo lako zanemari. Kine je puzle igra u kojoj pokušavate da pomerite različite instrumente, blok po blok, da bi došli do određene tačke koja je otelotvorena u notnim zapisima. Te instrumente pomerate na različite načine u skladu sa tim koji je tip instrumenta, tako se truba i bubanj ne pomeraju na isti način. Stvari zapravo i komplikuje sam oblik instrumenta i fizički zakoni koji uz njega dolaze. Tako da u samom prostoru vi morate strateški planirati pomeranje u skladu sa tim u kojem koraku koji deo tela vašeg instrumenta može gde da bude. Kao da sama fizika vašeg gabarita nije dovoljna, vi zapravo imate i sam prostor oko vas koji vam zbog te iste fizike predstavlja neku prepreku. Ako vam nisam dobro prenela kako to izgleda, preporučujem vam da probate igru, jer je zanimljiva.Na kraju krajeva i oblik vašeg tela može da se menja u skladu sa delovima svakog od instrumenta. U ovoj igri vi rešavate prostorno pomeranje tri instrumenta (Roo, Quat i Euler) koji pokušavaju da se nađu i osnuju bend. Tako imate harmoniku, trubu i bubnjeve. Kako da pomerate sve te instrumente postepeno, učite već u prvom trenutku kad se susretnete sa njima i vrlo lako savladate veštinu pokretanja. Toliko je sve lepo urađeno, da zapravo možete vrlo lako da shvatite kako da ukombinujete pokretanje u nivou sa više instrumenata. Sve što vam ostaje jeste da savladate veštinu strategiziranja tri koraka unapred i onda možete da osvojite svet a ne samo da pređete jednu igru. No, Kine je zapravo najzanimljiviji tamo gde morate da žonglirate sa više instrumenata na jednom nivou. Jer svaki pokret jednog instrumenta zavisi od drugog, retke su igre gde sve mora da bude harmonično da biste postigli cilj, a da u isto vreme nemate osećaj potpunog promašaja kad ne uspete iz prvog ili drugog puta. Na kraju krajeva tako i funkcionišu bendovi, puno se probi obavi pre no što uspete da dobacite do hita, a kamoli albuma. Što se tiče grafike, ona je baš ispolirana i vrlo hipsterski rešena. Instrumenti su vrlo simpatični i iskaču u svetu koji je sav u pravim uglovima i kockama. U samoj igri je doduše loše rešena kamera, jer je pogled često blokiran blokovima koji grade sam svet. Pokretanjem kamere se reši taj problem, ali se vrlo lako vrati na početni položaj. Muzički je ova igra naravno odlična, uglavnom se oslanja na džez zvuk. Kada vam ide dobro, vaši likovi doprinose sopstvenim zvukom muzičkom ugođaju, a kada grešite, oni prave neverovatnu buku. Muzika je u ovu igru integrisana tako da niste ni svesni da je okruženje njome isijava. Na kraju teksta bih htela da dodam da je igra napravljena od dna do vrha od strane Gven Frej. I kad uzmete u obzir da je ceo ovaj projekat zapravo na svojim ramenima iznela jedna osoba, ostaje vam samo da fascinirano aplaudirate njenom talentu i sposobnosti. AUTOR: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Chump Squad The post REVIEW: Kine appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Jedno priznanje na početku ovog teksta, na igru nisam obraćao previše pažnje dok nije izašao trejler za istu, koji je „zapalio internet“, što bi rekli domaći tabloidi. Ne toliko zbog neke posebne mehanike igre, nego zbog prelepe crtane grafike oko koje se studio baš potrudio. Nakon tako dobrog trejlera, morao sam da vidim šta se krije iza te šarenolike fasade, i da li je bilo bolje da je studio napravio animirani film od ovoga, a ne igru. Igra vas stavlja u ulogu Adžne (Ajna), mlade devojke iz malog, ruralnog i mirnog mesta, koja svoje dane provodi smucajući se po šumama u okolini i trenirajući sa svojim ocem. Jednog dana zli osvajači dolaze da poremete taj miran život, i u procesu ubijaju Adžninog oca. Ponesena emocijama i željom za osvetom, ona kreće na neprijatelja, gde nailazi na Dara (Dhar), komandanta neprijateljske vojske. Nakon kraće borbe, u Adžni se budi uspavana moć, i ona BUKVALNO usisa Dara u spiritualni svet koji se nalazi u njoj. Verujte mi, kada igrate ovu igru, ne izgleda toliko čudno koliko zvuči. Nakon obavljenog usisavanja, odlučuje da krene dalje na put osvete i otkrivanja svojih moći. Sistem igranja je veoma interesantan, na vašem putešestviju ćete sretati mnoge likove koje ćete moći da usisate u vaš svet, ili kako su ih kreatori igre nazvali – Inkarnacije, nakon čega ćete moći da ih pozivate po potrebi da se bore sa vama. Da, iako vi sve njih čuvate u duhovnom svetu koji se nalazi u Adžni, svako od njih može da se materijalizuje i da funkcioniše nezavisno od glavnog lika. Saborce koje pronalazite su raznoliki, kao i njihove sposobnosti, pa će tu biti jaki borci, iscelitelji, borci na daljinu, kao i letači, i još mnogi drugi. Trenutno u igri se mogu pronaći 23 karaktera koji će vam pomoći u vašoj borbi. Dodatni bonus je to što će sposobnosti nekih od njih moći da koristi i sama Adžna, što će i nju samu učiniti još jačom. Kada su u pitanju borbe, mehanika je pozajmljena iz naslova Valkyrie Profile, dok mene dosta podseća na Final Fantasy 7/8/9 igre, gde imate tim od 4 borca, koji uključuje Adžnu, a potezi se odvijaju u realnom vremenu, tako da ćete morati dobro da planirate kad ko napada da biste vezali vaše napade, kako ne biste dozvolili vašem neprijatelju da krene na vas. Kontrole su veoma jednostavne, svako dugme na džojstiku je vezano za jednog od vaših likova u borbi, i od vas se samo zahteva da pratite kada koji borac napuni skalu za napad, kako biste znali kada da skočite. Takođe, postoji i skala za super napad (Iddhi), koja se puni vašim napadima, a prazni se pojačanom odbranom. Kada se skala napuni do kraja, super napad može izvesti bilo koji od karaktera koji su u tom trenutku na borilištu. Moramo takođe nešto malo reći i o duhovnom svetu, gde se Inkarnacije nalaze kad se ne bore. Adžna može u bilo kom trenutku, sem tokom borbe, da se prebaci u taj svet i da komunicira sa likovima koje je usisala u isti. Svako od njih ima svoj ćošak koji je urađen u skladu sa njihovim moćima/sposobnostima. Kako budete sretali nove Inkarnacije i uvodili ih u vaš svet, taj svet će se uvećavati, tako da ćete u jednom trenutku imati ceo jedan novi svet koji ćete moći da obiđete. Takođe ćete tokom boravka u ovom svetu moći da dobijate nove zadatke i misije za jačanje Adžne. Kreatori igre su inspiraciju za mehaniku igre pronašli u naslovima kao što su Valkyrie Profile i Super Metroid, dok mene mehanika kretanja glavnog lika neodoljivo podseća na Aladina sa stare Sega Mega Drive konzole, što verujem da će isto primetiti stariji igrači. Inače, cela igra je urađena u istom pogonu kao i Skullgirls, Z-engine, koji važi za endžin sa najnaprednijom podrškom za 2D sprajtove, što možemo i potvrditi, jer igra izgleda i radi odlično i bez problema. Kao što sam već spomenuo na početku teksta, grafika u ovoj igri izgleda prelepo. Urađena je u stilu kvalitetnijih Nickelodeon animiranih filmova, što verujem da svi volimo. Ceo svet je šarenolik i mističan, dok su karakteri urađeni po ugledu na razne kulture i mitologije širom sveta. Što se tiče muzičke podloge, za to je zadužen legendarni japanski kompozitor numera za igre, Hiroki Kikuta, koji je već sarađivao sa ovim studijom na Skullgirls igri, a takođe je radio i na naslovima kao što su Secret of Mana i Seiken Densetsu 3, tako da možete biti sigurni da je posao odlično odrađen i u ovoj igri. Većina dijaloga koja uključuje glavne likove je snimljena, mada nam nije jasno zašto nisu svi, jer ne verujemo da bi to bilo mnogo više posla. Indivisible je interesantna igra koja nudi zanimljivu priču, a od igrača ne zahteva mnogo truda oko učenja kontrola i sistema rada, već ga pušta da uživa u šarenolikom svetu punom raznolikih likova. Kada se uzme u obzir da je igra finansirana od strane fanova preko Indiegogo sajta, još više hvale se može dati Lab Zero Games studiju, jer su stvarno uspeli da naprave odličnu igru sa odličnom grafikom, koja pritom prelepo izgleda. AUTOR: Ivan Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio Computerland The post REVIEW: Indivisible appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ghost Recon je (nekada bio) čuvena franšiza taktičkog, timski orijentisanog, šutera koji je imao svoje zlatne dane prethodne decenije, pogotovu sa čuvenim izdacima franšize kao što su Advanced Warfighter i njegov nastavak. Nakon izlaska Wildlandsa, pre dve godine, bilo je očigledno da UbiSoft ima nešto drugačije planove za ovaj serijal, preorijentišući se na kooperativno igranje i, naravno, ogroman, otvoreni svet, sa velikim brojem ne-tako-različitih aktivnosti. Ipak, Wildlands je, uz dodatan sadržaj, kroz neko vreme postao solidna i u nekoj meri zabavna igra za igru u društvu, pa je inicijalni utisak koji je Breakpoint ostavio pri najavi bio solidan, iako su svi znali da je u pitanju potencijalna reciklaža prethodne igre. Nažalost, dalji tekst će vam ukratko pokazati da je Breakpoint previše dosledan svog imena i da u velikoj meri predstavlja tačku pucanja nekada veoma voljene franšize. Ova igra je inicijalno oko sebe posedovala veoma čudnu atmosferu i sama iskustva sa kratkim momentima igranja na sajmovima ovog leta nisu bila pozitivna. Zanemariću betu u daljem tekstu, pošto je ova igra primarno testirana na finalnoj verziji i ova recenzija će se odnositi na stanje igre u kakvom je izašla. Naime, Breakpoint vas smešta četiri godine nakon događaja u Wildlandsu i baca vas na ostrvo u južnom Pacifiku, zvano Auroa. Ovo ostrvo poseduje milijarder i filantrop – Džejs Skel, takođe i poznat po brojnim ugovorima koje stvara sa američkom vladom. Ovde se susrećete sa bivšim članom Ghost jedinice, Kol D. Vokerom (kojeg tumači sjajni Džon Berental), koji predstavlja glavnog antagonistu ove tipične priče jednog vojnika koji se oseća izdanim od strane sopstvene države. U pokušaju da sredite situaciju, poslati ste na ostrvo koje će uskoro neminovno pasti pod tuđu kontrolu, a vi završavate sami i izgubljeni na ostrvu. Sve ovo deluje zanimljivo, i ne bi bilo toliko iritantno da igra nije inicijalno reklamirana kao veoma težak i realističan survival šuter, gde biste trebali da se snađete sami na ostrvu, bez pomoći spoljnog sveta. Očigledne i usiljene promene su ovde primetne već u prvim časovima igre, sve dok ne shvatite da ste iskusili skoro sve što Breakpoint ima i da vam ponudi. Priča ubrzo tone u nezgrapnu smesu klišea akcionih filmova, a karakteri su generalno neinteresantni i zaboravljaćete ih brže nego što ih budete upoznavali. Iako Džon Berental donosi još jedan odlični glumački performans, ali to ne pomaže kod veoma sirovo i amaterski napisanim dijalozima, kao i banalnim „filmskim“ sekvencama. Svi likovi se trude da budu „kul“ i „opasni“, pa očekujte brojne Rambo momente sa, recimo, Kolom, kojeg meci nikako da pogode, dok on stoji jasno ispred neprijateljskih nišana. Sve to, uz već pomenuto loše pisanje i jednostavno loš scenaristički pokret ove igre, ne briljira nimalo i predstavlja jedno dosta mlako iskustvo, koje je ispod proseka čak i nekih ratnih akcionih filmova niže produkcije. Al’ ajde, ni Wildlands nije se odlikovao nekom kvalitetnom pričom, pa ponovo – možda se to ne odražava na gejmplej u nekom lošem smislu, zar ne? Ovo takođe, nažalost, nije istina, s obzirom da je glavni „adut“ ove igre podjednako, ako ne i najviše, podbacio u većini elemenata koje je prethodnik solidno odradio. Breakpoint počinje veoma dobro i daje osećaj usamljenosti i šunjanja u prvoj misiji, al’ sve to nestaje veoma brzo kada dođete u pećinu koja funkcioniše kao socijalna zona za vas i druge igrače. Pored apsurdnosti da vas ima 200 u jednoj pećini, gde je ovaj „social hub“ nataknut iz očiglednih razloga koje ću napomenuti kasnije, ubrzo će novi Ghost Recon otkriti svoje pravo lice. UbiSoft je, očigledno, veliki fan looter shooter igara, kao i „RPG elemenata“, pa ni ova „tačka pucanja“ nije uspela da izbegne tretman XP-a, raznih stabala veština i naravno protivnika koji upijaju olovo kod o šale, jer vaša M4 ima samo 248 DPS, a ne 275. I pored toga što su preuzeli taj šablon iz brojnih igara u žanru, pa čak i svog The Division, možda bi i funkcionisalo sve to bolje da sve što nađete u igri nije toliko bolno dosadno i prosečno. Oružja ćete menjati apsurdno često, a uvek će se svoditi na neke istovetne i dosadne predmete koje ste već pre koristili samo ovi imaju bolje statistike. Čak i kada se zanemari taj deo, pred vama je veoma čudan i nezgrapan, mada ne preterano loš gejmplej – sve dok ne skapirate da šunjanje(stealth) nema poentu. Na opštu žalost, AI je toliko glup i banalan, i predstavlja potpuni korak unazad na i inače ne preterano pametan Wildlands AI. I bez prigušivača moći ćete da poskidate sve protivnike u okolini, gde bi se oni samo kad-kad okrenuli ka vama, ne videći vas iza kamena ili čega se već krijete, da bi potpuno ignorisali činjenicu da je pored njih odjeknuo pucanj. Samo pucanje nije loše i ume da bude zabavno, ali ne pomaže tome što su zvukovi oružja presmešni na momente i zvuče kao pucketanje kokica. Igra inače poseduje neke čudne odluke prilikom dizajna, kao što je uvođenje umora, gde ako se umorite, vaš lik ne može ni najmanji stepenik da preskoči, što je suludo. Vožnja je doduše bolja nego u Wildlandsu, mada to ne znači da je preterano dobra i ponovo ćete imati momente gde se vozila suludo ponašaju, ponajviše motori. Osim blagih survival elemanta (čitaj – sedi za kamp, odmaraj ili jedi ili se rasteži da bi povratio određene elemente svog lika), UbiSoft voli da nabija na nos i svoj, do sada najbedniji i najpredatorskiji, mikrotransakcioni sistem. U tom momentu zapravo shvatate poentu celog looter shooter šminkanja, kao i socijalne zone koja je pomenuta malo ranije u tekstu, a to je baš omogućavanje lakše monetizacije što više različitih aspekata igre. Pored kozmetike, montizovani su i dodaci za oružja, apsurdna vozila koja odudaraju od okoline (trkačka kola i slično), kao i nezaboravni poeni za stabla veština, koje ste mogli kupiti prvi dan, ali srećom su izbačeni iz igre ubrzo. Ovo i dalje ne menja da je UbiSoft konačno uveo brutalan Pay-to-Win model u neku od svojih igara, što ne daje ikakav izgovor i opravdanje za igru koja se prodaje po punoj ceni kao ova (da ne govorimo o ultimate izdanju od tričavih 120 evra). PvP u igri postoji, i zapravo nije loše odrađen i ume biti zabavan, a sva oprema se skalira na jednak nivo prilikom mečeva, pa ne morate brinuti o niskom skoru vaše opreme. Iako je PvP jedna od zabavnijih stvari u ovoj igri, ume biti upropašćen povremenim smrtima usled diskonekcije sa serverom, baš kao i singlplejer kampanja, pošto gubite sav napredak koji ste ostvarili u poslednjih nekoliko minuta, što ume biti iritantno ako se dešava češće. Srećom, UbiSoft temeljno radi na ovome i na zakrpama za Breakpoint, pa su ovi problemi sve ređi i ređi. Što se tiče kooperativne igre, ona ume biti zabavna na određeno vreme, kao što je i Wildlands bio, ali, nažalost se vraća ponovo na one iste kvestove i jednostavno rađenje dobrim delom istih ili sličnih stvari celu igru. Uz to, ovo je jedna od onih igara gde možete odmah otići i boriti se sa glavnim negativcem. Odatle imate i slučajeve gde su ljudi rešavali taj problem već u prvih 10 minuta igre, zbog jednostavno loše i očigledno veštački nataknutog loot sistema na prethodno taktički survival šuter. Vizuelno, igra može izgledati impresivno na momente i najveći adut novog Ghost Recona jeste veoma lep sistem osvetljenja i određenih vizuelnih efekata. Ceo dizajn ostrva jeste donekle zanimljiv i Auroa ima različite biome, al sama „živost“ tog sveta ne uspeva da izađe na svetlost dana. Imate dosta slučajeva iskakanja tekstura, ponekad neko drvo može ostati neučitanih tekstura sve dok mu ne priđete bliže i sve to ume dosta da bode oči. Uz to, prvo vam se ukazuje iritacija plasiranja neprijatelja svakih 100 metara kako čuče pored motora na sred puta, a druga je ta da je ipak i dalje većina ostrva ogromna džungla koja na momente počinje da izgleda istovetno kao prethodnih 500 metara. Ono što Breakpoint odlično radi, jeste uspostavljanje osećaja distance na ostrvu kao i sjajni vizuelni efekti kamufliranja, blata i kiše, pa možete nekad izgledati kao Rambo koji se utapa u blato i drvo u prvom delu poznate filmske franšize. Sve ovo deluje impresivno, ali ova igra ne bi bila ono što jeste da za svaku pozitivnu stavku nema vezanu i neku negativnu. Animacije prilikom vožnje motora, i neki čudni pokreti neprijatelja, koji su povremeno ubagovani, mogu malo oduzeti na svemu, dok je i dobar deo facijalnih animacija nešto sporednijih likova veoma bazičan i beživotan, sa izuzetkom pokojeg glavnog lika, kao i Džona Berentala. Kreator likova ima nekoliko solidnih opcija, mada vam ne daje preveliku slobodu pri stvaranju vašeg idealnog Ghost ratnika, ali dovoljno je dobar za igru ovakvog karaktera. Zvučna podloga sa druge strane varira veoma. Već pomenuti zvukovi pušaka koji zvuče baš ispod proseka, ne pomažu celokupnoj situaciji, dok su neki drugi efekti pristojni, kao zvukovi sveta oko vas, vašeg kretanja i eksplozija. Glasovna (kao i facijalna) gluma Džona Berentala dolazi do velikog izražaja i on stvarno radi vrhunski posao, dok ostali glumci u kombinaciji sa glupavo napisanim dijalozima i ne uspevaju da iznesu neku dublju emociju. Muzička podloga je veoma dobra zapravo, ne ističe se kao klasična šuter muzika koja baš ispucava sa nekim jačim instrumentalima. Ovde se baš lepo uklapa sa nekim elektronskim i ambijentalnim zvukovima, a to u kombinaciji sa nekim tipičnim elementima te borbene muzike se uklapa odlično. Igra je inače sasvim solidno optimizovana, i izvlači konstantnih 30 slika po sekundi na PS4 Pro, dok neće iscediti najzahtevnije konfiguracije na PC-u. Bagovi postoje, više sa animatorske strane, ali nisu na nivou da to bode oči ili kvari iskustvo same igre – to će vam učiniti ostatak problema koji su ovde navedeni. Da li je Breakpoint najgora igra koja je izašla ove godine – svakako ne, i ovde postoji momenata koji vam mogu pružiti zabavu, kao i nekih solidnih temelja za nešto bolje u budućnosti. Sve to ipak nije dovoljno da popravi generalan utisak koji vam Ghost Recon ostavlja, kako su njegovi problemi previše usađeni na nižim nivoima da bi to bilo poboljšano kroz životni vek ove igre. Svima nama ostaje da se nadamo da će se možda vratiti vreme kada će se igre praviti sa ljubavlju i kada iste neće biti žrtve nalepljivanja lažnih RPG sistema i nekih drugih predatorskih mehanika radi pohlepe. I eto, sada ostaje pitanje da li je ovo bila tačka pucanja koju je UbiSoft stvarno želeo da dostigne, ili će ipak ostati samo zaboravljena kao još jedan loš pokušaj zakopavanja kultnih franšiza. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Tom Clancy’s Ghost Recon Breakpoint appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ko to još ne voli malo kvalitetnog “grindanja”? Dosta je RPG igara koje stvaraju ovu potrebu nakon čega pružaju osećaj neverovatnog dostignuća. A ako bih morao da upirem prstom, rekao bih da je na polju jRPG igara, Disgaea jedan od najboljih primera igara ovog tipa. Izuzetno uspešni serijal strateškog RPG-a, prisutan je na brojnim platformama. A kako su u pitanju naslovi koji “ni dana ostarili nisu” kada se uzme u obzir njihov igrački kvalitet, sasvim je logično da zaslužuju i portovanje na modernije platforme. Upravo to i jeste Disgaea 4 Complete+. Ništa drugo do port pod pečatom remastera, koji sleće na PlayStation 4 i Nintendo Switch platforme, ne bi li postao još pristupačniji željnoj publici. Kao najbolju platformu za ovu igru, svakako preporučujem Nintendov Switch. Jer biti u mogućnosti da zaigrate Disgaea 4 bilo kad i bilo gde, i te kako je od značaja. Upravo zbog toga što količina zaraznog “grindanja” odnosno budženja statistika, likova i naoružanja, nešto je što ćete želeti da uvek imate pri ruci, bar za desetak minuta igranja “na brzaka”. Grafički, igra izgleda nešto lepše od originala, naročito na PlayStation 4. Ali razlika je toliko suptilna, da svakako i dalje preporučujem portabilnu Switch varijantu. Svakako, bez obzira na platformu, tone humora, zabavna priča i zarazan gejmplej, neće ništa pretrpeti. Ovo izdanje donosi i nekoliko suptilnijih unapređenja, uvek rado viđenih kod osveženih igara. Dva najprimetnija su svakako mogućnost da se preskoče animacije, kao i funkcija automatskog čuvanja statusa. Poboljšati i ovako dobru igru takvim suptilnim promenama, uvek je dobar potez. Šta reći o jednoj Disgaea igri, ukoliko je nekim čudom do sada niste barem u nekoj prilici probali. Ukoliko stvaranje lika kog u potpunosti možete prilagoditi svom igračkom stilu nije dovoljan razlog da zgrabite ovaj naslov, šta onda kažete na sistem gde u svakom predmetu možete da zađete u unutrašnji, nasumično generisani svet, gde prelaskom ne ojačavate samo svog karaktera već i statistike pomenutog oruđa? Stotine otkačenih mehanika, obojene duhovitom i dobro napisanom pričom, zaštitni su znak serijala. Naravno, ni kvalitetne animacije ne nedostaju, kao ni blesavi specijalni napadi koje možete pronaći isključivo u japanskim video igrama ovog tipa. Suštinski, u pitanju je dobro poznata Disgaea, samo sada pristupačnija više nego ikad. Ako izuzmemo Vita reizdanje od pre neku godinu, ovo je najbolja portabilna verzija ove igre, i ujedno najbolje mesto da je zaigrate. Volite strateški JRPG, puno detalja i zagonetnih rešenja u prelasku nivoa, blesave likove i priču, puno humora i grafiku u retro fazonu, ali uz tone kvalitetnih animacija i prenaglašenih efekata? Disgaea 4 Complete+ se sigurno ne može lepše definisati nego tom rečenicom. Zgrabite je i proverite da li sam vas slagao. Jer svakako nisam. Uživaćete. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: Disgaea 4 Complete+ appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Igranje igre koja je pred nama, zahteva da spadate u jedan od tri profila igrača. Ili ste osnovac koji želi da se upozna sa jRPG žanrom, devojka pasioniranog gejmera koji pokušava da je navuče na video-igre, ili prosto želite da se preko vikenda opustite uz igru koju ćete usput i stići da pređete. Ako ste pak neki četvrti profil, a opet vam ova igra deluje primamljivo… javite mi se. Želeo bih da vas upoznam. Šalu na stranu, Destiny Connect deluje kao jRPG koji je pravila gomila ljubitelja Pixar animiranih filmova. Šarmantan i bezazlen naslov, koji, čini se, jedino može da ponudi malo rekreativnog jRPG opuštanja na koje možda i nismo navikli. Priča prati devojčicu Šeri, koja na dočeku 2000. godine, biva svedok neobjašnjivog fenomena. Za sve ljude sveta, osim nekolicine najbližih, vreme prestaje da teče i oni bivaju zarobljeni u mestu u kom su se tog momenta našli. Istovremeno, svetom počinju da tumaraju mašine, od kojih većini fali neki zupčanik u moralnom transformatoru, pa su preterano agresivne. Na Šeri je da se udruži sa drugarima i novostečenim prijateljem iz budućnosti, robotom Isakom, u pokušaju da svet vrati u normalu. Borbeni sistem je krajnje jednostavan i podrazumeva sve ono što biste očekivali od jednog poteznog JRPG-a. Nekolicina mehanika traži blago razmišljanje i planiranje, ali ništa što jedan RPG novajlija ili osnovac ne bi uspeo da reši, a kamoli devojka pasioniranog gejmera, primorana da igra video igre dok on umesto nje pere suđe. I dok svaki od karaktera ima svoju ulogu, po pitanju napada, odbrane i podrške, prava zvezda igre jeste robot Isak. Za razliku od ostalih likova, on poseduje set unikatnih sposobnosti i mogućnosti za dalje napredovanje. Ali, osim ovog karaktera, moglo bi se reći da su zvezde igre i njen neskriveni šarm i simpatični smisao za humor, koji se proteže od početka do kraja. Grafički, igra jeste nešto siromašnija na polju suvog kvaliteta, ali po pitanju stila, nema joj se šta zameriti. Naročito ukoliko ste ljubitelj već pomenutog, legendarnog studija, kompjuterski animiranih porodičnih filmova. Pa ni muzika ne zaostaje daleko za vizuelnim, čineći tako jedan zbilja lep paket koji bi se u suštini mogao preporučiti bilo kom iole manje zahtevnom igraču. Za prelazak kompletne igre, sigurno vam neće biti potrebno više od dvadesetak sati laganog igranja. Ali iako put od početka do kraja ume da okupira pažnju, nakon prvog prelaska, teško da ćete imati još mnogo razloga da igru nastavite da igrate. Ukoliko zaista imate nekoga manje veštog u igrama ili konkretno poteznim RPG-ovima, možda je upravo ova igra prilika da ih privolite u ove vode. Šarmantni likovi, priča i svet, dovoljni su razlog da nabavite ovu igru. A pristupačna mehanika, humor i vizuelni stil, samo su bonus koji Destiny Connect čine naslovom koji ćete sigurno preći, ukoliko bar počnete da ga igrate. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio NIS America The post REVIEW: Destiny Connect: Tick-Tock Travelers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Nastavlja se divan period odličnih portova koji stižu na Switch konzolu. Beamdog studio se dograbio toga da nam prenese jednu od kultnih klasičnih RPG igara, serijal koji je legendaran među svim starijim igračima. Sada, sa ovim ćete moći svoje avanture da ponesete sa sobom i igrate kad god poželite. Za one koji tek ulaze u fantastičan svet Advanced Dungeons & Dragons sveta pod nazivom Faerun da rezimiramo priču vezanu za Baldur’s Gate serijal. Pošto napravite svog originalnog lika, birajući između ogromnog broja opcija kod rasa, klasa, specijalizacija, fokusa na oružje i drugo, svoju avanturu počinjete u malom gradiću zvanom Candlekeep. Vaš mentor i staratelj vas budi jedno jutro i užurbano tera da se spakujete i sa njim krenete na iznenadni put. Tokom putovanja bivate napadnuti od strane nepoznatog oklopljenog viteza koji ubija vašeg mentora dok vi bežite za goli život. Od tog momenta bivate ostavljeni sami i na vama će biti kako ćete dalje nastaviti. Da li ćete otkriti zašto vas je ovaj ubica jurio, šta se dešava sa metalom iz rudnika, koje ćete saputnike voditi i sa njima sarađivati. Sve ostaje na vama. U drugom delu možete nastaviti sa istim likom i tu će vas očekivati bekstvo iz zatvora ispod grada Amna, u kom vas drži mračni čarobnjak Irenicus sa ciljem da iscrpi vašu moć. Naravno pored glavnih kampanji za obe igre, tu su i sve dodatne ekspanzije Siege of Dragonspera, The Black Pits za prvi deo i Throne of Bhaal i The Black Pits 2 Gladiators of Thay. Što se gejmpleja tiče, tu je taj klasičan i neizbežan osećaj starih dobrih RPG igara, kada se pored brutalne mehanike fokusiralo i na zapanjujuće dobru priču i likove. No, pošto je ovaj serijal već doživeo objavu ove poboljšane verzije za PC, ovde ćemo se fokusirati na to kakav je užitak igrati na konzoli ili ti specifično na Nintendo Switch platformi. I odmah po početku možemo videti da se studio vraški potrudio da sredi i namesti igru koja je pretežno vezana za miš i tastaturu, da radi dobro i na kontroleru. Za razliku od point and click opcije za kretanje, koja je i dalje prisutna, u startu ćete pomerati likove aktivno sa analognim padom, dok će igra sama locirati i fokusirati najbliže predmete za interakciju. Ovo drastično poboljšava pronalažene stvari, kao i brzo i precizno kretanje. Naravno, ostatak družine u stopu prati glavnog lika kog kontrolišete. Enhanced Edition verzija igre takođe dolazi sa par poboljšanja osnovnih sistema i opcija, donosi nove likove kao i Story mod težinu za one koji žele da uživaju u priči. Ali, nije sve bajno i krasno u ovom fantastičnom svetu mača i magije. Dok igru možete opušteno igrati na Story modu bez ikakvih problema, ako se upustite u bilo koju Normal ili veću težinu doći ćete do veoma gadnih problema. Naime, dok su kontrole likova dobro odrađene i brzo ćete preletati mape, čim krene borba, kreće panika i problemi. Kako bi osigurali da ćete iz svake borbe izaći sa istim brojem likova kao kad uđete i sa što manje primljene štete, moraćete da veoma precizno i taktički vodite vašu grupu. Ovo se lako i brzo odradi na računaru uz par klikova, dok sa kontrolerom će ovo trajati i biti izuzetno mučno, pogotovu kad se zbunite i slučajno uletite u neki meni koji niste želeli. Sam UI je dobro unapređen i lako se može pristupiti velikom broju opcija, ali navigacija kroz iste može biti velika bol za ljude koji su navikli na računar. Vremenom se možete navići na prečice i kontrole koje su raspoređene i zaključane na vašem kontroleru, ali će za to definitivno trebati vremena. Mogućnost brzog uskakanja u igru i pauziranja koji Switch dozvoljava je odlična, kao i mogućnost da ovako dugačke naslove ponesete sa sobom gde god da idete, te i dalje uživate u njima. Ali, moramo upozoriti one koji prvi put ovo hoće da probaju. Ovo je veoma brutalan, neopraštajući i možda čak nefer sistem druge edicije Dungeons & Dragons RPG serijala. Ukoliko se dobro ne opremite čitajući pravila i tutorijale, kako za sistem tako i za ono u samoj igri, svaki okršaj će vam biti kao čupanje zuba. Naravno, za sve nas matorce koji smo bili još mladi kad su se ove igre pojavile i za one koji su uveliko igrali ovu ediciju D&D, ovo će biti veoma jak i kvalitetan nostalgičan udarac, koji iskreno ne treba propustiti ukoliko imate ovu konzolu. Čak i sa cenom, ovo se isplati, pošto se dobijaju dve igre i gomila ekspanzija, što ujedno znači ogroman broj, trocifreni broj sati igranja. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupila CD Media The post REVIEW: Baldur’s Gate i Baldur’s Gate II Enhanced Edition (Switch) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada bih mogao da skratim ovu recenziju, rekao bih samo da ova igra nije vredna vašeg vremena, ali, nažalost, sve to moram potkrepiti sa nekim čvršćim razlozima i činjenicama. Konami ponovo hara po svojim starim franšizama, uspešno ih potapa kao brodiće u Battleshipu, sa svakim narednim „eksperimentom“. Osim čiste pohlepe, ova igra je, bilo da ste igrali prethodne delove Contre ili da ste novajlija u franšizi, jedno neopevano parče iritantnog smeća. Ako se osvrnemo na priču, ovo je direktan nastavak kultne trilogije. Vanzemaljci se vraćaju na zemlju, a vi ste bačeni u cipele jednog od četiri najluđa i najjača ratnika koje zemlja ima da ponudi. Narativ nije loš, uprkos ostatku igre, ali to je više jer nikad nije ni bio fokus na istom. Iako su likovi apsurdni, baš na nivou onih napucanih filmova iz 80-tih, i dalje to neće previše pomoći svim problemima koji vas očekuju kad budete osetili šta je zapravo Rogue Corps. Naime, ova igra je twin-stick šuter, tj. sa obe pečurke na vašem gejmpedu ćete kontrolisati kretanje, kao i nišanjenje pravca u kojem pucate. Ove kontrole, zajedno sa kontrolama za različite sposobnosti svakog od vaših heroja, tzv. završne udarce, su abnormalno loše. Veoma su nezgrapne i neprecizne, najviše zbog kamere koja konstantno menja pozicije kroz nivo, dezorijentišući vas u potpunosti. Igra takođe ima određene galerijske sekcije, gde funkcioniše više kao pucačina iz trećeg lica. Iako je samo pucanje veoma responzivno, gde je i ceo taj segment gejmpleja prilično dobro odrađen, sve to biva potopljeno užasnom mehanikom pregrevanja i iritantnim, isforsiranim RPG elementima. Igra u kojoj treba da trčite i puškarate se, neprekidno bivajući bačeni u tone neprijatelja oko vas, vam uzima sposobnost da koristite vašu pušku na svakih nekoliko sekundi , i to je zapravo glavni adut protiv protivnika! Često ćete samo hvatati sebe kako čekate da se oružje tokom tih pet sekundi ohladi, da biste ponovo mogli da razvalite hordu koja juriša oko vas. Iako je ovo najiritantniji deo celokupnog gejmpleja, tu „žurka“ ne staje. Recikliranost nivoa, kao i boss neprijatelja, je nečuvena, pa ćete već u prvih nekoliko sati iskusiti istog „glavnog“ kroz nekoliko misija, kao i raznorazne manje mobove. Sama okruženja su takođe reciklirana, iako u nešto manjoj meri. Kako igra bude odmicala, pojavljivaće se novi neprijatelji, samo da bi i oni bili reciklirani u sledećoj gomili nivoa. Uz sve to, imate nataknute „RPG elemente“, koji na prvi pogled deluju dosta kompleksno, makar pri unapređivanju vaših oružja. Ti elementi su više iritantni zbog njihovog lošeg korisničkog interfejsa, prenapucanih unapređenja i materijala koje morate manuelno da stavljate da biste unapredili vašu pucu. Ipak, nakon nekog vremena ćete verovatno se okrenuti ka „auto-upgrade“ dugmetu, koje preskače ceo ovaj banalni proces koji predugo traje. A ako ste mislili da će unapređenja za pregrevanje vašeg oružja pomoći celokupnoj situaciji, grdno se varate, pošto onda žrtvujete mesta za unapređivanje snage vaše puške i slično. Mada, sve to neće puno da vam odmogne, s obzirom da je Contra jedna veoma laka igra (da, ovo zvuči suludo) i cela igru ćete provesti čekajući za taj neki skok u težini i zapravo intenzivne borbe. I da, na kraju ćete samo ostati tako – čekajući i čekajući. Rogue Corps inače izgleda prilično užasno, kao da je u pitanju igra sa sredine vladavine prethodne generacije hardvera. Isprane teksture, prilično drečavi svetlosni efekti, koji nekako ne uspevaju da budu više „obojeni“ od onih iz stare trilogije, kao i bolni osećaj da celokupna igra izgleda kao da je pravljena pre deset godina. Zvuk nije mnogo bolji, s obzirom na to da se muzička podloga gotovo i ne čuje tokom cele igre, kao da ju je neko smanjio na najniži mogući nivo zvuka. Ono što budete čuli će svakako zvučati generički, mada je glasovna gluma na sasvim pristojnom nivou, za promenu. Igra poseduje kako lokalni multiplejer, tako i onlajn varijantu istog. Ovo će možda ublažiti dosadu i sve probleme ove igre, samo zato što ćete imati sa kim da podelite vašu patnju kako budete prolazili kroz istu. Optimizacija je pristojna, iako igra ima pokoji bag s vremena na vreme, i bez problema ćete ovo šljakati na 60 slika po sekundi na Pro/X konzolama. Ono što upada u oči jeste čuvena sezonska propusnica od strane pohlepnog Konamija, koji očigledno ima nameru da monetizuje i izbaci DLC sadržaj za ovu šklopociju u budućnosti. Ako ste iole fan prethodnih igara, učinite sebi uslugu i ne kupujte ovo, da ne biste se sebi upropastili zauvek sliku o ovoj kultnoj franšizi. Sa druge strane, ako ste ipak novajlija – za vas važi isto. Još jedan pucanj u prazno za Konami, a kultnih franšiza ovog, nekada nadaleko voljenog razvojnog tima, je sve manje. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Computerland The post REVIEW: Contra Rogue Corps appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu