SolidChief

Da li ste mozda baš vi ljubitelj onih uvrnutih filmova tipa Jurassic Shark ili Iron Sky? Ako ste čuli za filmove, reklo bi se da jeste. A u tom slučaju je igra Zombie Army 4: Dead War prava igra za vas, jer i ona kao i gore navedeni filmovi i filmovi iz tog žanra, spaja nespojivo. Naime o čemu se radi? U ovomnastavku na Zombie Army Trilogy, naći ćete se u ulozi jednog od preživelih, koji će se svojim veštinama boriti da svet spasi od zombi Hitlera i njegovih hordi. Da, da… 1946.je godina i Hitler je našao nov način kako da čovečanstvu još malo zagorča život. Međutim,nije još sve izgubljeno, i upravo vi ćete pomoći da se svet spasi pošasti demonskog Hitlera, ojačanog zlim silama. Horda, ali ne i alijansa Na tom putu, imaćete naravno i pomagače kako u vidu ljudi tako i u vidu raznih malih spravica i pucaklji. Sve to će vam pomoći da Hitlerove pulene lagano naslažete na patos i sistemom “puc-puc, ožež’-ožež’ ” probijete vaš put ka narednim preprekama. Na raspolaganju ćete, u svakom momentu imati više vrsti oružja, u zavisnosti od toga kog karaktera ste izabrali. A svu opremu je moguće i nadograđivati kako u smislu statistika, tako i estetskih izmena. Dakle, oružja ima na pretek, ali ono što nismo mogli a da ne primetimo jeste jako konfuzno nišanjenje. Nekako, kao da postoji neko tajno ubrzavanje kursora koje nismo otkrili. Pa čak i kada smo smanjili osetljivost kamere, u nekim momentima je bilo jako teško nanišaniti male ružne glavice zombi podanika. Sve ovo bi sigurno bilo mnogo bolje da igru igramo na PC-u, jer miš i tastatura su “keva sa varjačom” za pucačine iz prvog lica, no dobro. Ima čak i visećih ajkula U suštini, jako je bilo teško da se naviknemo na ovaj sistem nišanjenja.Zapravo, nikada nismo ni uspeli u potpunosti, ali uz određena podešavanja, moguće je doći do nivoa da “može da se igra”. A bilo bi šteta da ne može, jer igra obiluje interesantnim nivoima i postavkama istih, savršenim za testiranje širokog arsenalavašeg naoružanja. Govorimo o singlplejer kampanji, ali da ne bude zabune igra ima i onlajn segment koji vam takođe može doneti puno zabave. Muzika u igri je jako zanimljiva i odlično se uklapa u celokupan ambijent. Isto tako, trebalo bi pohvaliti i zvučne efekte koji dodatno doprinose na atmosferi.Svi ti jezivi zvuci tumarajućih zombija i “pratećih vokala” okoline, doprinose na dobroj atmosferi. A moramo i da napomenemo jedan sitan ali kul detalj, u kom će igrači na PS4 moći da “uživaju”. Naime, svaki put kada stavite pauzu i odložite vaš kontroler, ne bi li odgovorili na poruku vašoj ljubomornoj devojci koja je u glavi već iskonstruisala šta radite i gde se nalazite, iz kontrolera će se čuti sablasan glas koji vas poziva da se vratite i nastavite igru. Mali ali opak trik programera iz Rebellion Developments-a.Ali itekako efikasan! Jel se to kiša sprema Grafika u igri je na zadovoljavajućem nivou.Lokacije su jako atmosferične i gotovo da možete da zamislite da se nalazite u tim opskurnim predelima alternativne prošlosti. Misije se lepo nadovezuju jedna na drugu, tako da nećete imati problema sa mozganjem gde dalje. Ono što je možda mali minus, jeste to što ukoliko zaginete, imate samo dve opcije za učitavanje igre.Jedna je od poslednjeg čekpointa, a druga iz sigurne kuće. Ukoliko slučajno izaberete opciju da želite da krenete iz sigurne kuće, vaš napredak od čekpointa će biti izbrisan. Pritom nema ni drugih opcija za čuvanje gde bi mogli da sačuvateigru na nekom određenom mestu. Pa sada zamislite -na poslednjem čekpointu, vaša je energija na nivou devedesetogodišnje penzionerke iz Maksija koja usporeno gura prste u tikvice ne bi li proverila jesu li sveže, a sve to se desi baš pred veliki okršaj sa hordom zombija ili nekim jačim protivnicima. Energije nigde a vi ne možete da učitate deo gde ste bili puni snage i orni za bitku, kao mladi huligan što je sa mesinganom cevkom koju je našao u tatinom alatukrenuona gostovanje u Inđiju istoimenom klubu. (Dovoljno živopisne analogije?) Što veće to bolje Ceo sistem čuvanja predstavlja čudnu odluku programera, ali nije nemoguće i prevazići ga. Kako? Pa npr. potragom za nekom energijom koju ste propustili, pa onda na sve ili ništa – punom koncentracijom na protivnike, jer smrt nije opcija! Taman posla da opet morate da tražite energiju po nivou. Naročito jer, koliko smo mi uspeli da vidimo, ona se pojavljuje na nasumično odabranim mestima. Ako se uopšte i pojavi!Sve ovopričamo za srednjinivotežineinaviše, pa ukoliko ste toliko hrabri, evo male napomene. Kad poginete, pazite šta pritiskate, da ne biste morali sve “opet Jovo nanovo”. Još jedan detalj koji je primetan, jeste to da u nekim momentima vaši meci kao da nemaju uticaj na protivnike, iako ste poprilično sigurni da ste ih overili baš tamo gde treba… To svakako ima veze i sa statistikama oružja, ali nekako je i to čudno odrađeno, pa sve stičete utisak da vas nišanvarakaoštoje Del BojvaraoBojsija u ponoćnoj partiji pokera. Za one koji ne znaju kako to izgleda, opisaćemo vam u par reči – vešto i bez očiglednih dokaza.Jer iako i sami znate da je prevara prisutna, nemate nikakvih dokaza za to. Pa vam jedino preostaje da pucate u masu po principu “paljba voljno”. Fantomski meci će već u nekom trenutku, valjda pronaći svoju metu.Kad vas već kursor lažljivac ne podržava u tome. Možda i on radi za Hitlera? Hm, treba o tome razmisliti… U boj krenite junaci sviiii Priča u igri je standardna za ovu vrstu pucačina iz prvog lica, bez previše veleobrta.Ali sa stabilnom idejom i zapletom na početku, koji će vam bar koliko-toliko pomoći da se uživite u ovaj svet strave i užasa. Svet u kom zlo preovlađuje i svuda je tama, a vi ste jedino svetlo. Zato osvetlite put pravednimaiučinite da svetlostprevlada! Motivišuće, nema šta. Sve u svemu, da rezimiramo. Ako ste ljubitelj naučne fantastike ili postapokaliptičnih igara sa zombijima i mnogo preživljavanja, onda je ova igra definitivno za vas. Jako je zarazno kada krenete da se jurite sa svim tim nakazama, postavljate im zamke i smišljate taktike kako da ih dignete u vazduh ili bar zavarate ne bi li prošli pored njih. Čak i pored nekoliko zamerki koje smo naveli, igra nudi dosta sati zabave a ne zahteva puno razmišljanja. Tako da, zavalite se u vašu fotelju, stolicu ili krevet i opaučite po zombijima, pa još jednom spasite svet od propasti, makar to i bilo samo u video igri.Sve se to negde računa… AUTOR: Miloš Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Computerland The post REVIEW – Zombie Army 4: Dead War appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. VR kao igračka tehnologija, već nekoliko godina nije novitet već sasvim standardna stvar. U tom smislu, verujem da sam se već poprilično navikao na vrtoglavicu koju ume da izazove kretanje u VR svetu, pa čak i na znojenje čela pri korišćenju manje udobnih naočara za virtuelnu realnost. Dođavola, moglo bi se reći da sam u neku ruku već postao pravi VReteran (telo vreteno, svaki VR u čelo me dira; prim. urednika). A i pored svega toga, još uvek nisam odigrao neku trku u virtuelnoj realnosti, koja bi bila baš sve ono što bih mogao da tražim od jednog VR trkačkog naslova. Zato željan kvalitetne VRkačine (ok, prestaću) (nastavi nastavi; prim.ur.), bez mnogo razmišljanja stavih PSVR na igračku mi glavu, ne bih li overio igru koja je obećavala iskustvo nalik nekom od starijih Mario Kart naslova. Petnaestak minuta kasnije, pod naletom vrlo zbunjujućih vrtoglavica, skinuh znojem natopljen VR sa izmučenog čela i uzdahnuh. Da ne kažem – odahnuh, jer igrati ovu igru u VR modu, za mene je bio ekvivalent kvalitetnom mučenju. Poput onog zbog kog je Golum otkrio prebivalište Prstena moći. A opet mislim da bi sve tajne i ranije odao, da su ga terali da navuče PSVR i odigra malo ove igre… Bioskopski mod, ružan koliko i pile iz publike Grafički, igra možda asocira na Mario Kart serijal, ali mene više podseća na South Park Rally sa Nintenda 64. Nivoi su razni i zbilja raznovrsni na prvi pogled, ali suštinski veoma slični i relativno siromašnog dizajna. Automobila ima više, ali svi podsećaju na nešto sačinjeno od starih kutija za cipele. Dobro, hajde, vizuelno igra i ne izgleda toliko loše na slici, ali od celokupnog VR iskustva, ceo vizuelni doživljaj mi se još dodatno srozao. U pokretu, osećao sam se kao da se (ponovo?) pijan vozim na Enterprajzu u luna parku, ili nekoj drugoj suludoj rolerkoster atrakciji. Igra je izgleda svesna ovoga, pa osim gomile načina za upravljanje igrom (džojstik, volan, “move” kontroleri itd.) nudi i tri različite kamere. Prva koja predstavlja pogled iz prvog lica, ona je kojoj sam se najviše radovao a koja me je zauzvrat najpoštenije izmučila. Umesto da imam osećaj da se vozim, imao sam osećaj da se “sprovodim”(gospodi pomiluj; prim. lokalnog vladike) kroz stazu koja se posvađala sa fizikom. U 90% slučajeva, nisam bio svestan zašto sam se skršio, dok sam ostatak vremena provodio u pokušajima da ubedim sebe da se zapravo vozim, a ne da učestvujem u treningu za psiho astronauta. Miči tu kutiju s mog puta Druga kamera nudi pogled iz trećeg lica, što mnogo umanjuje generalni osećaj mučnine, ali istovremeno ubija ostatak poente za korišćenjem PSVR-a. Da ne pominjem treći, gde praktično stojite ispred velikog TV-a na kom se odvija trka. Bukvalno kao da stavite PSVR na glavu ali ne uključite VR mod, pa tako igrate i… Traćite dragocene minute života, koje biste mogli da iskoristite na nešto produktivnije. Recimo brisanje ove igre sa hard diska! Dobro, kao po običaju zainatim se na jednu stranu kritike i ne obazirem na ostalo. Ali ova igra ima i nekolicinu dobrih strana. Zamislite… Staze možda jesu slične u praksi, ali ima ih zaista dosta i vizuelno se ipak razlikuju. Pa ni broj automobila nije zanemarljiv, a opcija koja mi se posebno dopala, jeste mogućnost pravljenja sopstvenog “powerup” oružja koje možete koristiti pri trkanju. Ovo je nešto što bi možda i pravi Mario Kart ili neki kvalitetniji klon, mogao da iskoristi kao prodajni adut pri svom sledećem nastavku. Toliko realna grafika, da skoro možete da je pipnete Svakako najbolja stvar u vezi sa igrom, jeste onlajn multiplejer. Jer jedino bolje od mučenja za jednog igrača, jeste nadmetanje sa ostalima koji su se pronašli u istom neobranom grožđu. Ne, zaista, ova igra je mogla da bude mnogo bolje iskustvo koje se dugo čekalo. Nažalost, jako loše kontrole, odbojan osećaj kretanja po stazi, nikakav audio i kompletan paket odurne VR mučnine, čine ovo naslovom koji nažalost ne mogu da vam preporučim. Osim ako niste raspoloženi za malo 2D karting akcije, bez PSVR-a na glavi. U tom slučaju, uživaćete u sporoj, dosadnoj i nezgrapnoj igri koja, čak i takva, predstavlja nešto čemu bih se radije vratio, nego da ikada više uplovim u virtuelnu realnost uz Touring Karts. Znojenje kao u sauni, dok u poslednji par čistih gaća igrate Counter Strike protiv 8 naloženih tinejdžera. Košmar u najavi. Autor: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Ivanovich Games The post REVIEW – Touring Karts (VR) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Jedino što bih zbilja “Vitezu s lopatom” zamerio, jeste što onomad kada mi sneg zaveja kuću na selu, nije bio u blizini da pomogne. Jeste da mu je oruđe tehnički ašov a ne lopata, no svaka bi pomoć tada bila dobrodošla, dok su mi prsti trnuli kao dečiji zubići na prvog Rumenka s proleća. Zato u svakom drugom pogledu, Shovel Knight je bio jedna gotovo besprekorna, platformerska poslastica kojoj nikada nisam mogao naći puno zamerki. Pa ni sada neće biti nešto drugačije… Verovatno jedna od mojih najlepših igračkih investicija protekle decenije, jeste Shovel Knight za 3DS, koji sam kupio pre nekih pet godina. Ne samo da je u pitanju bila originalna igra, već je u sebi podrazumevala i nastavke koji su tek bili u planu. Na taj način, pored originala odigrao sam i sjajni Plague of Shadows pa i odlični Specter of Torment. King of Cards je poslednja od igara (kampanja) u tom nizu, koji završavaju ovu eru Shovel Knight naslova. Svaka od kampanja ima svog protagonistu i drugačiju mehaniku igranja. Pa ni King of Cards nije izuzetak. Grafika je svakako prepoznatljiva, kao i stil naracije i dizajn nivoa. Ali protagonista je u potpunosti “svoj”, sa kompletno unikatnom ličnošću i setom poteza koji vas teraju da razmišljate kako na drugi način da prođete kroz horde prepoznatljivih protivnika. King Knight može da se zaleće ka neprijateljima, pa kada udari u nešto dobija mogućnost da poskoči i uništi ono na šta padne nakon čega ponovo stiče mogućnost da se zaleti i tako u krug. Mehanika koja možda nije inovativna i uzbudljiva kao u prethodnim nastavcima, ali itekako pruža dovoljno mogućnosti za prolazak kroz fantastično dizajnirane nivoe. Nema sumnje ni da je i ovaj nastavak jedna odlična platforma, a generalno i igra. Svi elementi koji su proslavili serijal, tu su u svom punom sjaju. Priča je zabavna za praćenje, retro stil uvek greje srca matorijih igrača, muzika pršti od nostalgičnih vibracija a gejmplej pruža i dobar izazov i zdrav osećaj postignuća. Međutim, ovaj konkretan nastavak poseduje još jedan bonus koji malo ispada iz okvira očekivanog recepta. King of Karts sadrži kartašku igru koja predstavlja izuzetno važan element kompletnog iskustva. Igra se zove “Joustus” (verovatno od engleskog “Jousting”, što je viteška borba kopljima), i od vas zahteva da karte postavite na tablu na takav način, da pokupite što više dragulja. Svaka karta na sebi ima strelice koje pokazuju u izvesnom smeru, što znači da tom kartom možete odgurati drugu kartu koja se nalazi u smeru ka kom strelica pokazuje. Zaista jednostavna pravila a pružaju finu dubinu i iznenađujuće velik broj mogućnosti pri igranju. Sve bi ovo bilo zaista besprekorno, da Joustus nije apsolutno obavezan deo igre, naročito ukoliko želite da iskusite sve njene najbolje elemente. Određeni specijalni potezi, prosto zahtevaju da ih osvojite kroz kartašku igru, što će vam uvek stajati nad glavom ukoliko izbegavate kartanje. Barem meni jeste… U celini, igra deluje nešto lakše od prethodnih delova, koji su uvek bili poznati po kvalitetnim i fer izazovima. Ali ovo se najviše tiče energije, koje za razliku od prethodnika, sada ima u izobilju. Sa druge strane, najviše puta sam poginuo od padanja u provaliju, što je u neku ruku možda i gore od svega što sam ranije iskusio. Zar prosto ne mrzite te instant pogibije u ambisu, kada bez obzira na punu energiju izgubite kompletan život? Da se ne lažemo, nema tog igrača koji ne mrzi. Nivoi su prepuni skrivenih delova i tajni, koje čine da poželite da još neki put posetite i ovako već interesantne lokacije. Što u kompletu i te kako čini odličan spoj zanimljivog istraživanja i pametnog kretanja kroz nivoe, zahvaljujući sjajnom dizajnu. Nema tog trika zbog kog bi kupovina ove igre, mogla da bude nešto zbog čega ste zažalili. Ukoliko niste igrali ranije kampanje, zgrabite kompletan opus kroz “Treasure Trove” izdanje koje sadrži sve delove. A ukoliko ste već igrali sve do sada, slobodno pustite očekivanjima da divljaju. Osim nekolicine usporavajućih elemenata, King of Cards je besprekoran nastavak i epilog renomirane franšize. Zato, navalite! Autor: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Yacht Club Games The post REVIEW – Shovel Knight: King of Cards appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Rocket Wars je igra koja je maltene osnovna matematička operacija. Zamislite da morate da opišete sabiranje dva broja, i zadovoljstvo rezultata istog, tako nekako će i ovaj tekst teći jer je Rocket Wars vizuelno i tematski zadao takav udarac u temelje nostalgije da stvarno podseća na ono najosnovnije, poput sabiranja dva i dva. Pravo da vam kažem isprva mi je igra bila strašno dosadna jer sam je igrala sama, bez osećaja uzbuđenja da sam nekoga ili nešto pobedila. Plus su mi same kontrole bile konfuzne i isuviše osetljive. Imala sam osećaj da mi se raketa vrti ukrug i besmisleno i da nikoga i ništa ne mogu pogoditi. Dobra stvar je u tome što sam morala da nastavim da je igram da bih je opisala za ovaj broj časopisa, tako da sam joj se vratila. I kroz to vraćanje uvidela da je igra zapravo vrlo dobro osmišljena, vrlo dinamična, zanimljiva i dovoljno jednostavna da bi predstavljala savršenu igru koju ćete neobavezno igrati sa prijateljima. Vi imate to zadovoljstvo da upravljate svemirskim brodom, tj. raketom koja treba da uništava sve ostale koje se nađu unutar vaše arene koja izgleda kao krug. Unutar tog kruga imate užarenu loptu koju ne smete dodirnuti jer vam nanosi štetu, koja vam je i pritom u nekim trenucima i štit od protivnika. Prilikom borbe vam povremeno izlaze bonusi u vidu nadogradnji za vašu raketu. Tako možete dobiti lasere, rakete, nuklearne glave, pa i testere kojima možete glave doći vašim protivnicima. Posle svakog novog nivoa koji vi postignete dobijate nove tipove raketa koje možete da koristite u vašim borbama, svaki novi tip rakete ima svoje dobre i loše strane. Ukupno možete otključati 12 tipova raketa. Neke su brže, nekima se lakše upravlja, a neke nanose protivnicima više štete. Na vama je da izaberete šta vam u tom momentu i u režimu borbe koji ste izabrali najviše odgovara. Sve gore nabrojano vam omogućava da pravite strategiju kako ćete vašu raketu i vaše nadogradnje iskoristiti u datom trenutku. Igra je podeljena na dva osnovna režima, na igru za jednog igrača i igru za više ljudi, sa maksimalno podržana 4 igrača.Igra može biti tuča bez pravila gde svi pucaju u sve živo, mogu igrati dva igrača protiv dva igrača ili možete igrati protiv same igre. Oba osnovna režima imaju podrežime, Deathmatch, Survivor, Nuke King, Spaceball, Entangled. Sami nazivi režima dosta govore.Deathmatch je borba na život i smrt gde je pobednik prvi igrač koji ima 10 pobeda nad nekim.Survivor je borba na preživljavanje gde svaki igrač počne sa pet života i gde je pobednik onaj koji poslednji ostane u areni.Nuke king je režim gde je poenta da vi poslednji držite nuklearnu glavu kada odzvoni.Spaceball možda podseća na ime filma ali nema veze sa ogromnim šlemovima već vi u istoj toj areni svojom raketom navodite lopte ka golu protivnika. Entangled režim je samo za 2v2. Igra je ispeglana, kako vizuelno tako i zvučno. Grafički je sasvim korektno rešena igra, bez nekih prevelikih iznenađenja, boje su jako lepo izabrane i ujednačene.Zamerke se zapravo svode na nepostojanje onlajn režima u igri jer je stvorena za igranje protiv pravih ljudi.Imam zamerke ograničen broj podešavanja ili naprosto nepostojanje istih, što kontrola to i samih brodova, boja i šara. Na kraju dana ako se zapitate šta biste mogli da uzmete za predstojeće goste sa kojima biste da provedete vreme pokušavajući uporno da ubijete jedni druge a da ne rezultira odlaskom u policiji, stvarno vam od srca preporučujem ovu igru. U suprotnom, ukoliko biste sami da je igrate, zaobiđite je u širokom luku. Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru za potrebe opisa ustupio: Rooftop Panda The post REVIEW – Rocket Wars appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Priznajem, kada sam prvi put čuo za igru Killer Queen, nisam imao ovo na umu. Prvoklasna devojka za poslovnu pratnju, koja uz kavijar i cigarete baca laserski dinamit na protivnike, dok skuplja barut i želatin za municiju i energiju, bila je moja neizbežna i idiotska pretpostavka. Naravno, igra nema nikakve veze sa istoimenom pesmom legendarnog sastava “Queen”. Što je poprilično velika šteta, sada kada još jednom pročitam moju umišljenu interpretaciju… Naprotiv, u pitanju je brza, platformska, kooperativno takmičarska igra, gde uz još sedam bliskih prijatelja, možete zajedno odgonetati pravo značenje haosa. I kad pričam o haosu, mislim na nivo kakav se sreće u Super Smash Bros igrama, kada je na ekranu istovremeno osam igrača. Ne gutajte knedlu još, tek sam počeo. Mečevi se odvijaju na jednom ekranu, gde oba tima u svakom trenutku mogu da sagledaju kompletan nivo. A svaki od takmičara, na umu mora imati bar jedan od tri načina za pobedu. Usporeno i razvučeno uputstvo (vrlo neobično za ovakvu igru), navodi sledeće: Da biste ostvarili “vojnu pobedu”, potrebno je da tri puta ubijete protivničku kraljicu, odnosno maticu. Prosto? Osim što je superiorna, kao figura kraljice u šahu, sa svojim letenjem i zaletanjem i oštrim mačem – da, veoma prosto. Da biste ostvarili “ekonomsku pobedu”, potrebno je da sa radnicima koji su osnovne jedinice, skupite dovoljno bobica i odnesete ih u bazu. Prosto? Osim što su radnici totalno bespomoćna stvorenja, kojima je jedino oružje vešto skakutanje, pa su skoro uvek laka meta kraljici i vojnicima – da, veoma prosto! Da biste ostvarili puževsku pobedu (ko je još ovo očekivao?) potrebno je da zajašete puža koji se nalazi na sredini ekrana, i odvedete ga do cilja. Prosto? OK, nije prosto! Osim što je puž spor čak i za puževske standarde, sa njega vas može (i hoće) lako skloniti vešt protivnički igrač. Možda zvuči kao jednostavan multiplejerski zaplet, ali prava kvaka postaje jasna tek kada igra zaista i krene. Voditi računa o tome na koji cilj se usredsrediti dok istovremeno pazite da protivnički igrači nemaju previše slobode ni u jednom od tri, biće prava matematika i gimnastika za očne mišiće. Radnici, osim što mogu da skupljaju bobice i jašu puževe, mogu i da se transformišu u ratnike koji na raspolaganju imaju nekoliko vrsta oružja. Ovim gube mogućnost “pužojahanja i bobicobranja”, ali odmah postaju ozbiljna pretnja za protivničku kraljicu. U scenariju gde jedan tim zna tačno šta radi, a drugi se još uvek uhodava, mečevi mogu trajati i manje od jednog minuta. Ukoliko ste raspoloženi za vežbanje, na raspolaganju imate računarske botove koji će popuniti timove u nedostatku ljudskih igrača. Ali ono gde prava zabava počinje, jeste u onlajn nadmetanju do osam igrača, ili još bolje – lokalnom multiplejeru koji u četvoro. Verovatno najveća zamerka koju bih igri mogao da pribeležim u “knjigu utisaka”, jeste nepristupačnost za manje vešte igrače. Platformisanje koje iziskuje određen nivo iskustva i preciznosti, nije nešto što tek tako može da se zgrabi i zaigra. Mada igra svojim retro “bojama”, gotovo da odmah i najavljuje ovako nešto, i dalje joj zameram što nije barem malo pristupačnija i manje veštim igračima. Takođe neprijatno iznenađenje, javilo se u vidu iznenadnih gašenja igre. Ovo se najčešće dešavalo nakon što bih konzolu podigao iz “sleep” moda, pa i nije toliki problem jer u tim situacijama, gotovo sigurno nisam pauzirao neki meč koji bih želeo da nastavim. Ali svakako nije neka od omiljenih stvari za bilo kog igrača. Simplistička ali izuzetno zabavna, haotična i teška ali zarazna igra, bez pogovora. Na Nintendo Switch-u, ovo reizdanje arkadnog klasika, svakako stoji u vrhu naslova kojim se na brzaka rešavaju prijateljske nesuglasice, ali i teško ostavlja kontroler, jednom kada se navučete. Sa druge strane, ja i dalje beznadežno iščekujem igru o dinamitu sa laserima i gejšama… Odoh da napravim peticiju. Nikad se ne zna. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Liquid Bit The post REVIEW – Killer Queen Black appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Beat ’em up igre su svoj vrhunac doživele poslednje decenije prošlog veka, doduše Fight ’n’ Rage upravo pokušava da povrati tu atmosferu koja je harala celim gejming svetom u to vreme. Kao klasičan predstavnik žanra, velikoj većini poznata Streets of Rage franšiza je već na prvi pogled bila očigledna inspiracija za ovu igru. Postavlja se pitanje – koliko sopstvenog pečata može Fight ’n’ Rage da pruži i da li je to dovoljno da se istakne kao igra više ne tako popularnog žanra kao nekad? Priča je klasično klišeizirana, i shodno celoj estetici igre koja vuče fazone iz 90-tih, vrši svoju ulogu više nego pristojno, sa čak i nekim veoma zanimljivim elementima. Svet je populizovan mutantima, vi, tj. jedan od tri dostupna lika koja budete izabrali, treba da ih premlatite. Ono što se ovde ističe jeste donekle nelinearna priča, sa nekoliko alternativnih puteva, nivoa, pa i krajeva, koji su direktne posledice vaših postupaka unutar nekih ključnih momenata. Sve ovo je odrađeno intuitivno, a kako story mod traje svega sat vremena na nekoj normalnoj težini, činjenica da ste podstaknuti da je pređete više puta ostavlja pozitivan utisak. Suština celog Fight ’n’ Ragea jeste njegov gejmplej, a ovaj beat ’em up ima jedan od najresponzivnijih i najsatisfaktornijih borbenih sistema u žanru uopšte. Imate dugme za udarac, za izbegavanje, za skok i za specijalan udarac, i to je celokupna kontrolna šema. Komboi su jednostavni, intuitivni, a kako budete punili skalu, imaćete priliku i da koristite znatno jači specijalni udarac. Sa druge strane, igra zahteva potpunu koncentraciju od vas, pogotovu na višim težinama, gde se svaka greška strogo kažnjava. Na raspolaganju su vam brojni modovi, pored onog sa glavnom pričom, pa ćete imati beskonačni horde mod, kao i neke zanimljive modove koje ćete otključavati kako budete igrali igru sve više i više. Igra, naravno, poseduje kooperativni režim koji ume da bude prezabavan, ali nažalost zjapeća mana jeste nepostojanje online igre, već samo lokalnog multiplejera. Ovo je velika šteta, jer van karijernog moda imate i 1vs1 borbenu arenu gde se možete mlatiti protiv kompjutera ili drugara, a izbor karaktera obuhvata čak i neprijateljske likove, ne smo one glavne. Vizuelno – igra poseduje standardnu 2D pikselizovanu retro grafiku, sa odlično dizajniranim sprajtovima i teksturama. Iako su sami meniji i celokupan interfejs očigledna kopija Streets of Ragea, to nije nikako loša stvar, jer Fight ’n’ Rage se samo u tom aspektu poklapa sa njim, a izgled interfejsa o kojem pričamo je potpuno organski i inutitivno odrađen. Opcije poseduju zanimljive CRT modove i slične zavrzlame i vizuelne efekte, sve u cilju da što bolje i bliže simulira retro efekat i atmosferu koju želi da uspostavi. Najbolji aspekt cele grafičke prezentacije jeste sam dizajn nivoa i likova, koji je na apsolutno najvišem nivou za žanr i povećava zabavni faktor cele igre, pogotovu kada shvatite da je celokupan Fight ’n’ Rage projekat jedne osobe! Muzička podloga je isprepletena klasičnim gitarskim heavy metal rifovima i solažama, tipičnim za akcione filmove 80-tih i 90-tih godina, sa daškom originalnosti i dovoljnim diverzitetom između traka da vam nikad ne bude dosadno. Fight ’n’ Rage je izašao pre nešto više od dve godine na PC platformi, pa je i tad već sasvim solidno radio i na lošijim konfiguracijama bez skoro ikakvih bagova i tehničkih problema. To je se savršeno preslikalo i na naš PS4 port na kojem smo vršili test, pa će Soni četvorka bez ikakvih problema terati igru u punih 60 slika po sekundi, bez tehnikalija koje bi vas mogle mučiti. Konačni utisak ovog blagovremenog povratka beat ’em up žanra na veće i manje ekrane može biti samo pozitivan. Fight ’n’ Rage će vam bez greške dopuniti preko potrebnu adrenalinsku dozu, kao i onu nostalgičnu, pružajući vam sate zabave u društvu sve dok se budete prisećali onih dana cepanja po arkadama. Ipak, budite obazrivi – ako niste fan žanra ili nemate sa kim da igrate, cena koju igra traži od vas može biti malo previsoka za ono što nudi. Tu pogotovu mislim na kratku priču i nedostatak online multiplejera. Autor: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio: Seba Games The post Fight’n Rage appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Znate ono kada je obavljanje svakodnevnih obaveza i kućnih poslova, živa dosada u stvarnom životu, ali iz nekog razloga stoput više interesantno u video igrama? E pa ova misteriozna činjenica, izrodila je žanr društvenih igara sa elementima mozgalica, prožet onim haotičnim motivom trapave koordinacije. Igre koje podrazumevaju kuvanje, selidbe, prevoz pacijenata i ko zna još koliko originalnih i nešto manje interesantnih aktivnosti u kojima biste želeli da se u društvu oprobate. Tools up! je svakako igra koja spada u ovu klasu, inače bi moje pisanje za sada predstavljalo samo traćenje savršeno dobrog prvog pasusa. A nabavka ovog naslova, istovremeno znači da ga nikada nećete igrati sami. Da, opcija za jednog igrača i te kako postoji, ali nedostatak izazova koji nastaje isključivo u multiplejeru, čini da za tim iskustvom nema apsolutno nikakve potrebe. Cilj igre leži u renoviranju niza stanova u kratkom vremenskom roku. Renoviranje naravno podrazumeva grupu aktivnosti kao što su krečenje, postavljanje tepiha i laminata, gletovanje, hoblovanje i sijaset drugih reči kojima želim da vas očaram svojom zidarskom ekspertizom, o kojoj pojma nemam. Ali zato u igri rasturam, kao da je porodični biznis u pitanju. Pa bar dok mi se ne pridruže tri drugara koji o parti igrama slabo znaju, a još manje o renoviranju stanova. E tad počinje pravi gejmplej! Nedostatak koordinacije, dogovora i sloge međ braćom igračkom, uvek rezultira haotičnim razvojem događaja, a neretko i smehom do suza. Osim što se maltene nismo poubijali malenim Switch JoyConovima, moram priznati da smo proveli jako kvalitetno vreme zbližavanja. Svaki nivo ima vremenski limit. Iz ovog razloga, preporučujem da u društvu prvo odigrate jedan probni pokušaj, pre nego se ozbiljno bacite na stvar. Ovo bi podrazumevalo da prošetate kroz stan, otvorite plan projekta i što bolje proučite šta sve treba da se uradi i kojim redosledom. Na ovaj način, smanjićete količinu frustracije barem upola, što bi činilo baš odličan odnos između treniranja živaca i stomačnih mišića grohotnim smejanjem. Uvek najbolji plan jeste podeliti aktivnosti između igrača. Ali ni ovo nije uvek jednostavno, jer su neke od njih usko povezane, naročito ukoliko uzmemo u obzir da neke predmete radnici moraju deliti među sobom. Tako je recimo kofa predmet koji će biti potreban nekolicini igrača istovremeno, pa će njeno pametno pozicioniranje da svima bude pri ruci, biti od nesumnjivo velikog imperativa. Nenamerna sabotaža od strane saigrača, bez obzira na pažljivo planiranje, biće uvek prisutna. Blokiranje uskih prolaza, rušenje kanti sa farbom, prosipanje smeća i koškanje ramenima dok nanosite taj završni sloj farbe, samo su neke od situacija u kojima ćete istraživati mogućnosti pravljenja maštovitih, sočnih, opisnih kovanica, od kolekcije psovki koje su najednom postale tako ograničene. Ali ne trošite psovke zalud, jer momenat koji zaista frustrira, jeste onaj koji se tiče kontrola. A one su povremeno tako neprecizne, da ćete se osećati kao frizer koji je posekao više ušiju no što je klijenata imao. Kada se više objekata nalazi u blizini, odabir onog sa kojim ćete imati interakciju, košmarna je rabota. Da ovako nešto bude prisutno u igri koja ima vremensko ograničenje, ravno je dugom i nedovoljno dobro isplaniranom samoubistvu. Zato je tu vesela grafika! Dizajn likova je šašav i raznovrsan, paleta boja vesela i svetla, a dizajn stanova i generalnog okruženja jako prijatan. Kompletan vizuelni utisak kao da šalje poruku razvojnog tima u maniru “hej, znamo da je igra povremeno frustrirajuća, ali evo lepe grafike da vam smiri strasti!” I znate šta? Uspelo je! Stradalo je svega dva, od mogućih četiri kontrolera… U redu, rekao bih da sam već preterao sa neukusnim pošalicama. Ali krivite ovu igru, a ne mene, jer se sa mnom neslano našalila previše puta. Kao da i sada u glavi čujem njenu repetativnu muziku kako me poziva na sijaset repetativnih aktivnosti. A meni opet nekako uopšte nije krivo zbog svega toga. Kao igra za jednog igrača, u pitanju je naslov koji apsolutno možete zaobići. U društvu, u komotnom ambijentu pred dobrim ekranom, ovo postaje onaj napeti ansambl koji bombarduje nasumičnim emocijama. Pa na kraju, umesto da završite tako što se pretvarate u Super Sajonca za autobusom koji vas je zapljusnuo gargantuanskom barom, vi plešete i pevate na kiši. Nerviranje sa pozitivnim ishodom, rekao bih. Pa ukoliko vam se dopada ovakav sled okolnosti, DžojKofu u ruke pa u radnu akciju. Valja se pripremiti, proleće je ipak iza ćoška. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Evolve The post REVIEW – Tools up! appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Dragon Quest Builders 2 je pre nekoliko meseci izašao na zapadu, a PC igrači konačno imaju priliku da igraju popularnu „voxel“ igru smeštenu u Dragon Quest svet. Pre nekoliko meseci, mi smo već pokrili ovu igru, ali ako ste kojim slučajem propustili taj tekst ili želite da vidite sve razlike koje PC izdanje donosi, na pravom ste mestu. DQB 2 nije preterano narativno fokusirana igra, a i ako se već zanimate za isti, verovatno ste upoznati sa time. To ne menja činjenicu da priča ove igre traje pozamašnih 50 sati, čak i sa „žurenjem“ i fokusiranjem samo na glavne misije. Zaplet igre je prilično jednostavan – vi ste graditelj, JEDINI graditelj, u svetu gde su ljudi očigledno malo smotani za osnovne životne funkcije. Priča se dešava negde nakon događaja u Dragon Quest II i fokusira se na priču grupe zvane Deca Hargona koja se svete za poraz Hargona, tako što žele da ubiju sve graditelje i da jednostavno nikome ne bude dozvoljeno da išta stvara. Za razliku od prvog dela imaćete i saputnika sa vama, Malrota, koji se ne seća svoje prošlosti i tu je da vam pomogne da unapredite svoje graditeljske veštine. Priča se dovoljno dobro uklapa, dijalozi su lepo napisani i na momente vrlo komični, pa je veoma dobar katalizator za celu igru, vodeći vas kroz razne mehanike koje DBQ 2 ima da pruži. Kad pomenuh „vođenje kroz mehanike“, jedan od najvećih problema DBQ 2 jeste to što svoje igrače tretira kao da su glupi apsurdno dugačkim „držanjem za ruku“ koje traje čak preko 15 sati u priči. Vaš zadatak će biti da idete na različita ostrva, restaurirate ih i vratite se nakon toga u vaš glavni grad i ostrvo koje služi kao sandbox zona. Ono što jeste iritantno je to da ćete na prvih nekoliko ostrva raditi stvari slične onima koje ste radili na prethodnim, a igra će se ponašati kao da nemate pojma o čemu se radi i ponovo vas bacati u besmislene tutorial questove koji predugo traju. U jednom moraćete da napravite isti bar TRI PUTA od različitih materijala, kako biste shvatili da iste stvari možete praviti od zlata i srebra. Nažalost, ovo može biti veoma mukotrpno i predugo za bilo koga, ali igra uprkos tome uspeva da bude jedno od najzabavnijih i sadržajem napunjenih iskustava uopšte. Broj opcija bačen pred vas je ogroman. Igra je „voxel“ tipa, u velikoj meri podseća na Majnkraft i slične igre, ali to čini na svoj veoma originalan i prezabavan način. Putovaćete od ostrva do ostrva, graditi ogromne strukture, skupljajući resurse, ubijajući monstrume, gajiti farme i sve to uz propratnu priču i veoma pristojan osećaj progresije i veštine vašeg graditelja. Vaš grad će napadati brojni monstrumi i boss neprijatelji, pa ćete morati da ga branite od istih, a neretko se te borbe završavaju skoro potpunim razaranjem onoga što ste tako dugo i postepeno pravili. Na svu sreću, ubrzo ćete shvatiti da će stanovnici vašeg gradića sve to popraviti i sagraditi ponovo, ali i dalje ostavlja potpuno razarajuć utisak na igrača. Neki od neprijatelja su gigantske veličine, ali nažalost borbeni sistem vas i neće oduševiti ako ste očekivali nešto kompleksnije sa više opcija. Borba će se svoditi na jednostavno mlataranje vašim mačem dok izbegavate napade neprijatelja krećući se oko njega. Tih nekoliko animacija zamahivanja mačem ubrzo postane repetitivno, a čak i nakon unapređenja vaše opreme i borbe, ceo sistem ne dostiže veće dubine od tih i ostaje u plitkim vodama do samog kraja. Skupljanje resursa i izgradnja su u velikoj meri slični igrama kao što su Minecraft i Trove, pa ako ste iole upoznati sa time, osećaćete se baš kao kod kuće. Broj questova, recepata, neprijatelja je ogroman, najblaže rečeno, i ceo otvoreni svet vam može delovati čak i napadno u početku, pošto ćete konstantno biti zasipani stvarima. Sva oruđa koja nađete u igri koristićete do kraja igre u ravnomeroj količini i jednostavno je teško šta zameriti ovoj igri, osim predugačkog tutoriala, kada govorimo o gejmpleju. Kako ste na PCu, kontrola kamere je znatno jednostavnija, a ono što je ovde takođe dosta lakše koristiti jeste i mod iz prvog lica koji uz podešavanja o polju preglednosti može biti čak i zabavnija opcija od standardnog. Vizuelna prezentacija je očigledno veoma influensirana učešćem Akire Torijame na ovom projektu. Dizajn likova i protivnika u ogromnoj meri liči na Dragon Ball. Vaš glavni saputnik preterano liči na Vegetu, dok i vaš glavni lik može da poseduje klasičnu Super Saiyan frizuru, ali tu sličnosti ne staju, jer i svi ostali karakteri i sam dizajn crtanja su veoma slični onima iz Torijamine mange. Ovo nikako nije loše, s obzirom na to da cela igra ima vrhunski dizajn likova i protivnika, od kojih neke vuče iz originalnih Dragon Quest igara, a ceo svet je prelep, raznovrsan i ogroman. Ostatak igre ima tu kockastu estetiku koja se očekuje od ovakvog tipa igre, ali ne ograničava sebe samo na to, jer postoje elementi koji krase karaktere(odeća npr.) koji su izuzetak. Muzička podloga je vrhunska, pošto je dobar deo kompozicija iz nekih starijih Dragon Quest igara, a one novije koje je stvorio čuveni kompozitor Koići Sugijama su lep dodatak celom DQ opusu. Nažalost, jedna od većih zamerki bi bila ta što celokupna igra ne poseduje ni trunku glasovne glume, a to može malo oduzeti od celokupnog iskustva. Sa druge strane, količina dijaloga i izgovorenih reči u DBQ 2 je pozamašna i to bi bio poveći projekat, te se kroz ovakve propuste može i progledati kroz prste. Solidan protivnik DBQ 2 jeste, nažalost, optimizacija – čak i na PCu nakon tri meseca. Iako igra ne izgleda kao najzahtevnija stvar ikada svojom simplifikovanijom grafikom, ume da pomuči i zahtevnije konfiguracije sa povremenim padovima u broju slika po sekundi. Neretka zamrzavanja su takođe česta, doduše, mora se napomenuti da je već izašla zakrpa koja popravlja dobar deo ovih problema, pa su šanse velike da će i ova mana biti otklonjena u najvećem roku, jer su padovi u performansama znatno ređi. Ono što jeste stvarno razočaravajuće, je online kooperativni režim. Priču nećete moći da igrate kooperativno, već možete samo hostovati i zvati do 3 druga igrača na vaše ostrvo, gde baš i nema previše mesta za izgradnju kada stavite četiri čoveka na istu površinu. Multiplejer nije jača strana ove igre i predstavlja veliku propuštenu priliku, s obzirom na to da je ovo moglo biti jedna od najboljih kooperativnih igara uopšte, da je realizovana kako treba. Sve u svemu, DBQ 2 je jedna igra koja ispunjava očekivanja svih ljudi koji su igrali DBQ, i uspešno ih nadmašuje za stepen više. Iako poseduje neke probleme koji umeju da bodu oči u vidu predugog tutoriala i jednostavno propuštene prilike za bolji multiplejer režim, ova igra se izdvaja kao jedna od sadržajem najbogatijih i najsatisfaktornijih igara u žanru, od sada i na PC platformi. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio: Square Enix The post REVIEW – Dragon Quest Builders 2 (PC) appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Kada Amerikanci žele da opišu nešto što je prosto, frazom “šetnja kroz park”, sigurno ne misle na nervozni hod psihozama izmučene majke, kroz sablasni luna park u sred noći, u potrazi za njenim sinom za koga niko nije siguran da li je živ i da li se uopšte ikada i rodio. Da li u nastojanju da promeni značenje poznate fraze, igra pred nama se upravo zove “Park” i kroz nju šetate više no što radite bilo šta drugo. Dobar pokušaj, developeri dragi. No iako nije u pitanju relaksirajuća simulacija luna parkova, The Park se služi nekolicinom poznatih horor elemenata, čime možda ne izmišlja ništa novo ali se svakako svojski trudi da oproban kvalitet ponovo plasira među igrače. Jer igra kao da čini spoj elemenata Silent Hill trojke i legendarnog P.T. demoa, smeštenih u svet mmorpg-a “The Secret World”. Za prelazak igre, biće vam potrebno nešto manje od dva sata linearnog istraživanja iz prvog lica. Majka u čijoj ste ulozi, istraživaće sablasni park u potrazi za svojim sinom. Usput neće prezati od toga da se oproba u nekim od najprimamljivijih vožnji i atrakcija, koje su iz nekog razloga ključne u rešavanju mališanovog nestanka. Glavni delovi slagalice priče, predstavljaju pisane poruke i tragovi koje pronalazite usput, kao i majčini monolozi koji povremeno umeju da budu izuzetno interesantni i kvalitetno napisani. Zapravo, štivo o razmišljanjima psihotične majke je toliko dobro, da iskreno pomalo brinem za onoga koji ga je napisao… Bravo, dragi scenaristo. A sad pod hitno na jedan duži odmor. Igra se osim šetnje i blagog istraživanja, sastoji i od plejade jeftinih pokušaja da vas isprepada na blic. Na svu sreću (ili beše žalost), većinu ovih momenata ćete ili predvideti ili propustiti usled napada zevanja (ima to nešto uspavljujuće u vezi luna parkova noću). A nekolicina mehanika, pozajmljene su baš iz P.T. demoa toliko očigledno, da su praktično usiljene. Ono što ovde prevazilazi prosek, jeste odlična audio režija. Zvuk sablasnog ambijenta, odlično je dočaran, naročito ukoliko budete koristili slušalice pri igranju. Pa ni glasovna gluma ne zaostaje, naročito u emocionalno izražajnijim momentima. Neke od replika, naročito s majčine strane, toliko su snažno napisane i odglumljene, da su probile granicu jezivog i pošteno me nasmejale u neverici. Grafički, vidi se da je igra port starijeg naslova. Na Switch-u, igra svakako izgleda lošije nego original, ali to se uglavnom tiče jedino rezolucije. Ostatak izgleda gotovo podjednako dobro (loše?) kao i prvobitna igra. Možda najlepše izgleda u prenosivom modu, ali horor atmosfera nekako upravo tada najviše trpi. Horori na portabilnim konzolama, uvek su imali neku drugu vrstu težine no oni koje bismo igrali na velikom ekranu… Kad razmislim, u tih nekih sat i po vremena koliko je bilo potrebno za prelazak igre, više sam igru gledao no je igrao. Pa za cenu koja se za nju traži, teško je proceniti da li se isplati ili je bolje čekati neki popust. Naročito ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da igra nije za više igranja, nakon što je jednom odgled-… Odigrate. Kao simpatična i pomalo sablasna šetnja kroz park (morao sam), The Park i nije da nema baš nikakvog materijala za preporuku. Ali uplovite u ovu kratkotrajnu psihološku avanturu sa obuzdanim očekivanjima. U suprotnom, bio bi to pravi horor – ali nikako u pozitivnom smislu. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: FUNCOM The post REVIEW – The Park appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Koliko vas preskoči odjavnu špicu na kraju igre? Ja sigurno da. Ne znam šta me je ovog puta navelo da izaberem tu „credits“ opciju ali sam video da je ovu igru radilo oko desetak ljudi. Znamo svi za primere gde su igre pravljene od strane malih studija ili čak i jedne osobe (Fez npr.) ali ne znam šta je u ovoj igri što mi govori da je ovo stvarno jedan projekat iz strasti. Rudimentaran i plitak, ali projekat iz strasti. Priča kaže da naša glavna junakinja uživa u društvu svog mačka Debeljanka (Chubz) koji od jednom biva kidnapovan od strane misteriozne devojke jer onda želi…da ga mazi? Elem, naša Karen kreće u spašavanje svog mačka ali usput pokušavaju da je zaustave ogromne količine robota. Igra je podeljena na par nivoa i pod segmente i na kraju svakog nivoa čeka vas veliki robot, kraljica. Kako biste spasili svog mačora, morate da prebijete sve pred sobom. Uništi njen … hmmm Super Crash K.O. je izuzetno brza akciona 2D platforma sa šarenolikim dizajnom. Kad kažem izuzetno brza, zaista mislim tako. Brzina i refleksi su najbitniji elementi ove igre. Za efikasno dekonstruisanje robota, Karen ima na raspolaganju niz napada koji su izuzetno brzi. Prvi, osnovni napad se sastoji od običnih udaraca koje vezujete u četvorodelni kombo, imate brzi „dash“ napad koji prolazi kroz sve robote u nizu, leteći udarci, ogromni kamehameha ulti i mitraljez. Mitraljez? Mitraljez. Svi ovi napadi koje sam naveo su jedine mehanike u igri i dobijete ih sve rano na početku. Iako su svi potezi vrlo brzi i žustri, kombinacije koje ćete praviti će postati dosadne već posle drugog nivoa. Osećaj udarca je dobro dizajniran i roboti vrlo osećaju da ste ih prebili, ali kad uđete u štos, ponestaće vam ideja za kreativne komboe jer ih neće ni biti. Samo osnovni napad ne troši energiju, dok svi ostali zavise od iste. Energiju obnavljate kristalima koji ispadaju iz pobeđenih neprijatelja ali će vam često nedostatak energije zaustaviti fluidnost napada dok nešto ne pogine. Mislim da je ovo bilo i developerima jasno, pa su to pokušali da reše natrpavanjem gomile neprijatelja u kasnijim nivoima, ali to mi se čini da je bila velika greška – zbog dizajna nivoa. BUM, headshot!! Svaki podnivo se sastoji od niza zaključanih scena gde ne možete ni levo ni desno dok ne pobijete sve talase neprijatelja. Ograničeni ste prostorom i platformama na koje možete da skačete a neprijatelji samo dolaze sa svih strana. U početnim nivoima ova mehanika je zapravo bila zabavna. Pobijete mačkorobote na levoj strani, pucate na desnu dok skačete ka sredini i sve nekako ima lep flow. Kasnije kroz nivoe dobijate i zamke u vidu šiljaka, lasera, nestajućih platformi itd, koji vas dodatno usporavaju jer morate onda da taktizirate svaki napad, ali neprijatelja je sve više i više. Na primer, u jednoj sceni, laser se nalazi na sredini i jedni način da prođete kroz njega je pritiskom na levi triger što je izbegavanje (dodge dash). Ako vam se desi da napadate sa dash udarcem, koji je najjači i najbolji napad jer je maltene AOE, udarićete se u taj laser jer ne možete da prekinete napad. Ako, pak, uspete da nekako izbegnete, uradiće(udariti ili uraditi, više nisam siguran; prim. ur.) vas robot ili će vas upucati neko sa druge polovine ekrana. Što dalje ide igra, to ima više zamki i više neprijatelja na malom prostoru dok vi možete da primite samo četiri udarca pred smrt. Tabanjem robota punite svoj ulti koji čisti sve u liniji, ali efektivno ćete ga iskoristiti samo jednom do dva puta tokom celog nivoa. Dizajn cele igre je vrlo geometrijski, ako mogu tako da se izrazim. Trouglovi imaju veliku prednost u kombinaciji sa kvadratima. Izgleda prosto a lepo ali su pozadine dosta neupečatljive. Sve bitke se odigravaju po krovovima zgrada i uličicama u nekom neonskom gradu ali sa vrlo malo detalja koji bi ukrasili ovu jednostavnu igru. Pošto je igra relativno kratka, jedini motiv za ponovni prelazak su online leaderboards. Svaki nivo se ocenjuje i dobijate poene za svake konektovane komboe. Rangiranje je tipično za ovakvu vrstu igre, tako da ćete uvek juriti taj skoro nedostižni S rank. Posle prelaska svako nivoa, možete da okačite svoje rezultate na online listu i vidite da li ste blizu nekih ludih koreanca koji drže prvih deset mesta verovatno. Kao što sam spomenuo, ovo je igra napravljena iz strasti. Developer iza sebe nema veliki portfolio, ali sam igrao njihovu WE ARE DOOMED igru na PS Viti i ludo sam se zabavljao. Super Crush K.O. nedostaje još malo boljeg planiranja, malo više napada i mehanika kao i još ritmičnosti, a da nismo ograničeni prostorom. Igra nije skupa a pruža dosta zadovoljstva i ako volite brze akcije a imate i takmičarski duh Super Crush K.O. će vas zabaviti neko vreme. AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio: Plan of Attack The post REVIEW – Super Crush K.O. appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Čuveni Portal 2 se pojavio pre 9 godina(da, već toliko je prošlo). Fantastična igra, prepuna raznih doskočica sa odličnim zagonetkama je sve zbog čega je ona stekla posebno mesto kod fanova. Ipak, Valve se još uvek nije udostojio da donese treći nastavak pred fanove, isto kao i kod drugih serijala koje ima u svom vlasništvu. Ipak, tvrdoglavost kompanije Valve nadjačava strast i kreativnost fanova koji su proteklih godina kreirali razne duhovne nastavke i igre koje nose sve ono što krasi Portal. Jedan takav studio je Tunnel Vision Games koji nam donosi Lightmatter, igru u kojoj je svetlost život, a tama znači momentalnu smrt. Lightmatter nas smešta u ulogu nepoznate osobe koja je odlutala sa prezentacije najnovijeg izvora energije, istog naziva kao i samo ime igre, kada se desi ogromna havarija zbog koje morate pronaći izlaz iz planine/rudnika koji će se uskoro urušiti. U početnim nivoima imate pomoć u vidu naratora kojem glas pojamljuje isti čuveni Dejvid Bateson, čije ste trzaje glasovnih žica slušali igrajući Hitman igre. Narator će vam se rugati raznim doskočicama, crnim humorom, ali i otkrivati neki novi detalj o svetu u kojem ste se tek našli, slično kao u pomenutom Portalu. Priča je svakako tu, i postoje preokreti i intrige, a sve to ćete otkrivati kroz slušanje traka i praćenje monologa karaktera u pozadini dok rešavate zagonetke. Od ovih spravica zavisi čitav vaš napredak Gejmplej bi se najprostije mogao opisati kao putovanje od tačke A do tačke B, i pritom imate pravila slična kao u “Pod je lava” samo sa senkama koje proždiru ljude. Cela igra je podeljena na prostorije u kojima je potrebno stići do vrata sa zelenim znakom EXIT i tako u krug sve do kraja, ali nije sve baš tako jednostavno. Svaki nivo se sastoji od oblasti koje su osvetljene i velikih površina pokrivenih tamom koje vam onemogućavaju napredak, a vi na raspolaganju imate reflektor, ili više njih u zavisnosti od težine, kojeg možete premeštati kako bi obasjali mračne predele. Trenutak kada vas tama proždire Ono što otežava čitav proces je postojanje hodnika, pokretnih platformi, vrata, urušenih mostova i sličnog što stvara senku i zahteva od igrača da dobro razmisle gde će postaviti svetiljku i u kom smeru će je okrenuti. Kod oblasti u kojima postoji više reflektora je potrebno nekoliko puta premeštati te izvore kako bi stigli do kraja. Težina raste eksponencijalno sa napretkom, što znači da je svaki naredni nivo izazovniji u odnosu na prethodni, ali se ne nailazi na veliko ponavljanje elemenata, tako da je svaki priča za sebe. To znači da se od igrača traži dosta kreativnosti, razmišljanja izvan standardnih okvira i eksperimentisanja kako bi se rešila zagonetka i pronašao najbolji mogući put. Dugi koridori puni raznih prepreka Grafički stil u kojem je Lightmatter izrađen je izuzetno prost, i to kako bi se izrazila krucijalna važnost svetlosti i odsustva senki, gde imate visoki kontrast i jako ograničenu paletu boja, što je stil izuzetno blizak onom u stripovima. Muzika je dosta lagana i fino se uklapa u ambijent, a ujedno vam neće oduzimati pažnju dok razmišljate gde postaviti koju lampu ili koju platformu kada aktivirati. Ono što bi vaš autor lično voleo je da postoji barem malo easter eggova(čekaćeš do Uskrsa vidim ja- prim.ur) i nekih skrivenih tajni koje bi igrače dodatno motivisale za povratak u igru. Ono što je valjano je da svaki nivo možete iznova pokušati da pređete kroz selekciju nivoa, a sve glasovne linije možete iznova poslušati, ako iz nekog razloga želite. Nedostataka u igri nema mnogo i ona će lako raditi na većini računara. Jedini problem je povremeno “seckanje” pri prelasku sa jednog mesta na drugo sa manjim bagovima. Svestan sam da ovi redovi ne mogu valjano preneti genijalnost zagonetki koje nudi Lightmatter, jer su ljudi iza ovog naslova odradili solidan posao u kreiranju istih i dobro su se držali izvornog materijala, ali su ujedno vodili računa da to bude nešto jedinstveno. Ako ste fanovi igara poput Portala, AntiChamber, Talos Principle i sličnih, ostaje vam samo da zaigrate i ovaj dragulj. AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio: ZebraPartners The post REVIEW – Lightmatter appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. XCOM 2 je jedna od najvoljenijih turn-based franšiza u gejmingu, pa možete misliti koliki je hajp fanova bio kada je Snapshot Games sa originalnim kreatorom serijala na čelu najavio Phoenix Point. Kao što to obično i biva, često takvi slučajevi ne prođu najslavnije, a Phoenix Point nije izuzetak tog šablona nikako. Sa druge strane, to nipošto ne znači da je u pitanju loša igra, pogotovu ako ste fan franšize, pa se i dalje preporučuje da nastavite da čitate tekst. Hajd’ da počnemo od priče – ukratko, zaplet sa mutiranim morskim životinjama ima smisla, pogotovu ljudima na koje utiče virus koji je sve započeo pa i sami postaju deo horde mutanata. Jedan ne toliko originalan, ali funkcionalan narativ koji će vam pružiti dovoljan povod da pređete nimalo kratku kampanju dugu 50tak sati. U igri postoje tri različite frakcije, pored vaše baze Phoenix Point, koje imaju snažan uticaj na to kako ćete razvijati svoj tim i okruženje, što se direktno ogleda u diplomatskim aspektima koje ćete imati sa pomenutim frakcijama. Svaka od ovih frakcija će vam donositi različite bonuse, oružja, istraživalačke pravce i slično. Videćete da ih je vrlo teško zadovoljiti sve, pa će rat između neke od njih i ostalih frakcija, uključujući i vas, neminovno izbiti. Pored priče koja nije apsolutno nebitna i ima neku suštinu, čak i prilično zadovoljavajuću konkluziju, ono što je srž ove igre jeste gejmplej. Ako ste ikad igrali neki XCOM, u velikoj meri ćete biti spremni na ono što vas čeka, ali sa nekoliko veoma svežih i dobrodošlih prinova i promena. Igra se sastoji iz dva segmenta – mape koja obuhvata celokupni svet po kojem ćete se kretati, slati vaše timove na tačke interesovanja, misije, napade na druge baze i slično, i poteznog borbenog sistema. Van borbe, pored već pomenutih akcija, imaćete i nekoliko drugih obaveza o kojima ćete morati da vodite računa. Primarno – istraživanje novih oružja i unapređenja za vaše jedinice, unapređivanje baza i već pomenutu diplomatiju sa drugim frakcijama, kao i regrutaciju novih ljudi koji mogu biti zamena za vaše polu-mrtve ratnike. Kad smo već kod boraca, možete im menjati izgled i davati im imena kako poželite, baš kao i u XCOMu, a postoji nekoliko tipičnih klasa boraca gde svaki ima svoje sposobnosti. Iskustvo će sticati kroz borbu, doduše dobro je napomenuti da je smrt vaših ratnika permanentna i veoma česta pojava, pa ćete osetiti pravu patnju kada vam umre visoko izlevelovalni lik nazvan XxXNoobSlayerXxX (Thor approves that prim. ur). Kad smo već kod umiranja – igra je teška do apsurdnih razmera. Ne govorimo o XCOM težini gde se ipak na kraju osećate kao da ste vi krivi i da ste mogli da budete bolji, već je reč o abominalno lošem balansiranju igre u kasnijim delovima. Neprijatelji koje ste pretežno lako ubijali ili uz neki poluizazovni trud, odjednom su sposobni da vam skinu dobar deo likova u jednom potezu, a da ne govorimo o jednoj vrsti kasnijih neprijatelja koja je sposobna da preuzme kontrolu nad čak 3 vaša lika u jednom potezu. Igra vas bukvalno tera da je čuvate nakon svakog poteza, reloadujući iznova i iznova kako biste uopšte imali šanse da ne upropastite sav progres do sada. Iako kriva učenja nije strma, ovo je jednostavno primer lošeg dizajna igre, nedovoljnog testiranja kasnijih delova, kao i ubacivanje „težine radi težine“, a ove reči vam dolaze od ogromnog fana Souls i Ninja Gaiden igara. Ono što je ipak veoma pozitivna promena jeste dodavanje slobodnog nišana koji dosta podseća na VATS sistem iz Fallout igara. Možete nišaniti iz prvog lica bilo koji deo mutantskih tela oko vas, a u ovo je inkorporirana jedna vrhunska mehanika gde možete zahvaljujući tome pogađati gde se nevidljivi neprijatelji nalaze oko vas. Neprijatelji se takođe adaptiraju kroz igru, menjaju oružja, čak i izgled, uvek pružajući raznovrsnost od početka do kraja. Svemu tome doprinose i nasumično generisane mape sastavljene od setova određenih okruženja koja uglavnom deluju dovoljno različito, osim par izuzetaka. Grafički, igra izgleda pristojno, iako ne odiše nekim vizuelno spektakularnim momentima. Dizajn oklopa, kao i čudovišta je veoma dobar, raznovrstan i jako se dobro uklapa u atmosferu koju igra pokušava da uspostavi. Mutnjikave teksture ipak nisu retkost, pogotovu u nekim okruženjima koja liče na favele, pa će to možda onima koji baš vole da zumiraju kameru da vide sve u izbliza primetiti. Efekti su ovde doduše najslabija karika, makar kada govorimo o onima elementarnog tipa, kao što su vatra ili otrov. Iako sve izgleda preglednije zbog takvih nekih odluka, nekad te stvari umeju da bodu oči, pošto su neki aspekti veoma dobro odrađeni, kao npr. efekti oružja i slično. Muzička podloga je u početku veoma…neprimetna, pa čak i dosadna na momente kako je budete slušali iznova i iznova, ali vremenom uspeva da oda neki osećaj apsolutno depresivnog okruženja i da se kroz veoma blage synth zvukove savršeno uklopi u nekim momentima. Glasovne glume nema previše, ali kada budete razgovarali sa statičnim slikama, glumci rade svoj posao dovoljno dobro, iako su neki delovi dijaloga mogli da budu bolji. Kada sve ovo čujete, Phoenix Point zapravo može i biti primamljiv, pogotovu jer se ne prodaje po punoj ceni od 60 evra, ali nažalost, to što se bijete protiv raznih buba u igri ne znači da bi i sama igra trebala da poseduje bube, tj. bagove. Nakon kickstarter najave, nekoliko većih alfa i beta faza, pomislili bi da je PP ispeglan produkt, sve dok zapravo ne upalite samu igru. Iskusićete sve od prostih malih grafičkih bagova, pa sve do nekih većih zamrzavanja, teških izbacivanja iz igre, pa čak i korupcije save fajla, ali srećom igra ima autosave sistem, pa nećete izgubiti baš sve. Sve ovo se ne dešava u nekim ređim intervalima, već ume da bude veoma česta pojava, zajedno sa povremenim padovima u broju slika po sekundi, čak i na jačim konfiguracijama. Neki od ovih problema su relativno brzo rešeni, dok su neki i dalje vrlo prisutni, što je i dalje veoma razočaravajuće, pošto nijedna igra ne bi trebala da dolazi sa ovakvim problemima na datumu izlaska. Kada se sve sabere, ako ste očekivali neki napredak u odnosu na prethodne XCOM instalacije, pa čak i dašak svežeg vazduha, ovde toga ima. Nažalost, za svaki korak napred koji Phoenix Point načini, kao da se vrati dva koraka unazad, kako zbog tehničkih problema, tako zbog nekih veoma loših dizajn odluka i nedovoljnog testiranja. Ostaje nam samo onaj loš osećaj u stomaku koji se pita koliko je zapravo sve ovo moglo biti odlično da je igri dato još vremena da se ispegla i isproba, do te mere da ju je teško preporučiti gde samo ostaje nada da će zakrpe razvojnog tima makar donekle učiniti celo iskustvo boljim. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio: Snapshot Games The post REVIEW – Phoenix Point appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Stigla nam je nova Vampire the Masquerade igra! Ali ne, nije ona koju svi očekujemo, na žalost to ćemo još morati da čekamo. Pred nama je nešto sto bi moglo da se okarakteriše kao uvodna igra za sve koji žele da uđu u World of Darkness svet i budu bar delimično spremni kad Bloodlines 2 izađe i kad krene da se spominju raznorazne teme i čudne reči. Na početku igre imaćete izbor između tri karaktera i klana za vašeg predefinisanog lika. U ponudi su vam Brujah, Venture i Toreador. Veliki minus odmah ovde zbog nedostatka igrivog Tremera ili Melkaviana, doduše srešćete likove iz tih klanova i moći ćete da sarađujete. Sama priča počinje poprilično slično kao što je Bloodlines davno počeo. U zavisnosti od odabranog lika imaćete susret sa misterijoznom osobom koja se ispostavlja da je vampir koji vas ubija i pretvara u novo dete noci. Kao što je po starim zakonima, ovakvo delo je kažnjivo smrću ukoliko nije predhodno odobreno od Princa grada. No u spas vam dolazi Sofija koja vas uzima pod svoje krilo i obučava kako da preživite New York noću. Ostatak priče i interakcije sa obiljem veoma raznobojnih karaktera ostaje isključivo na vama. Bez ikakvog detaljnog opisivanja Coteries of New York predstavlja veoma bazičan i brutalno prost Visual Novel naslov. Do te mere da mu čak fali par opcija i sistema koji su već standard u mnogim drugim VN igrama. Prolazićete kroz mnoge scene, lokacije i slike. Čitaćete ogromne količine teksta. I naravno davati svoje odgovore i izbore na situacije u kojima se nalazite. Jedina mehanika koja će biti specifična ovde je merač gladi, iliti ako se ne budete hranili krvlju, pošto ste naravno vampir, počećete da gubite neke opcije prilikom rešavanja situacija ili razgovaranja sa ljudima. Naravno gladovati ovde i nije najstrašnije pošto ćete onda dobiti neke druge opcije vezane za tu situaciju. Svako veče ćete morati da pazite da li ćete nastaviti da rešavate glavnu priču, sporedne priče ili da se hranite i obnovite svoju moć, pošto korišćenje moći u određenim situacijama će izuzetno zavisiti od toga da li ste se fino nahranili krvlju. Moraćete dobro da pazite na vizualni prikaz za ovaj sistem pošto se lako utapa u generalni UI i možete ga lako prevideti. Zabavan element tokom igre je definitivno ogromna količina referenci ne samo na popularnu kulturu vezanu za vampire nego na ogroman broj drugih elemenata od muzike, preko knjiga pa do filmova koji nemaju direktnu vezu sa tematikom ovde. Kao i većina VN naslova i ovde ćete pretežno imati utisak da čitate blago animirani roman u kome ste vi glavni lik i imate ograničeni uticaj na razvoj priče ili bar vašeg karaktera. Direktno što se animacije tiče možemo reći da ćete većim delom iskusiti veoma lepo nacrtane i atmosferične statične slike sa vrlo malo animacijama ili efektima na njima. Dodatno svaki lik izgleda veoma fino prikazan i nacrtan pogotovu su efekti oko očiju fino dodati. Zvuk ne posustaje što se tiče prenošenja atmosfere i vema dobro prati svaku lokaciju. Može se desiti da posle dužeg kontinualno igranja malo pretera ali za kraće avanturisanje je sasvim ok. Najveća mana ovde je apsolutno nepostojeća glasovna gluma. Računajući o kakvom naslovu se radi, to da mnogo banalniji i gori VN naslovi imaju glasovnu glumu, i to da bi ovde i te kako bilo veoma dobra prilika da se još više prenese svet veoma je bolna tačka upravo njen nedostatak. Problemi u igri su isključivo sa tehničke strane. Iako nema nekih grešaka koji će uništiti vaš napredak ili vas zaglaviti, proste stvari kao kliktanje bilo gde da se nastavi tekst ovde nisu prisutne, već se klikće na posebno “Continue” dugme što je jednostavno banalno u ovo doba. Opcije su minimalne i još koje tehničke greške su tu, čineći ceo projekat da izgleda kao nečiji prvi rad na VN naslovu. Za nove igrače ovo može biti fin uvod, a za starije može biti fin roman ako ne gledate preterano duboko. Definitivno za fanove dobra opcija kad bude na nekom popustu. Ukoliko pak samo volite da igrate Visual Novel igre možete pokupiti ovaj naslov i oprobati se u World of Darkness svetu. AUTOR: Stefan Mitov Radojčić Igru za potrebe opisa ustupio: Draw Distance The post REVIEW: Vampire the Masquerade: Coteries of New York appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Frog Detective 2: The Case of the Invisible Wizard je drugi naslov serijala Frog Detective, kratkih ali slatkih point and click avanturica u kojima igrač pomaže Detektivu Žabcu u borbi protiv zla i kršenja javnog reda. Detektiv Žabac je drugi najpoznatiji detektiv (prvi je, naravno, Policajac Jastog) koji, naoružan lupom, rešava svakojake slučajeve bez pô muke. Dobro, s malo muke. Ni ovaj slučaj nije izuzetak. Stanovnici malog gradića Varlok Vuds su hteli da u čast useljavanja Nevidljivog Čarobnjaka održe paradu. Avaj! Kuku i lele, ode mast u propast – parada je preko noći uništena! Žrtve su nekoliko pitica i kesa čipsa, kao i par postera. O Suzana, osumnjičena si ti…. Za razliku od prve igre, u ovom delu dobijate i svesku u kojoj će Žabac pisati o osumnjičenima i koju možete ukrasiti nalepnicama po svojoj želji (igra godine, 10/10). Nažalost, sveska nema neku veliku ulogu što se samog gejmpleja tiče, ali će biti puna komentara, fora i fazona. Isto tako, lupa nema nekog značaja sem da vam pomogne da vidite forice koje je razvojni tim raštrkao unaokolo. Gejmplej je jednostavan da jednostavniji ne može biti – WASD pokreće Žapca, desni klik je za lupu, a levi za interakciju, TAB otvara svesku koju možete listati sa A/D. Vaš glavni zadatak će biti da svakom liku postavite dva-tri pitanja i da pronađete džidžabidže koje im fale. Pomenute džidžabidže ćete menjati za još džidžabidža (ova reč izgleda sve čudnije i čudnije) kao i za informacije koje će vas dovesti do glavnog krivca. Ispitivanje nosoroga u roze kompletiću… Dobra ideja Igra ima par skrivenih achievmenta i čak dva različita završetka (koji se razlikuju samo u dijalogu), a kako igra nije duga (traje malo više od sat vremena ukoliko čitate sve dijaloge i beleške, a nekih 20-ak ako spamujete space k’o manijak) možete ih sve sakupiti očas posla. Grafika je minimalistička ali šarmanta i odgovara svetu i tonu priče sa jednostavno obojenim, 3D likovima i okruženjem koji su možda oskudni ali veoma specifični i unikatni. Ceo “svet” se sastoji od Žapčeve kancelarije (koju napuštate u roku od minuta) i par kućica u koje možete gvirnuti kroz prozor (u dve čak možete i da uđete). Mada, za ovako kratku igru, to je sasvim dovoljno. Glasovne glume nema, što se i dalo očekivati, ali muzika odlično prati “vajb” igre. Prijatna je za uho, te nećete morati da upalite ništa da bruji u pozadini dok igrate. Dijalozi i forice su glavni adut igre. Humor je jednostavan i šašav i nateraće vas da par puta glasno dunete vazduh kroz nos (a ako niste mrtvi iznutra kao ja, možda se čak i nasmejete). Igra će se takođe besramno hvaliti i šaliti na račun prethodne igre.Sve u svemu, Frog Detective 2 je preslatka i šarmanta kratka avantura pogodna za ubijanje sat i kusur vremena koja će vas zabaviti i razvedriti dan u ovim tmurnim zimskim mesecima. AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve. The post Frog Detective 2: The Case of the Invisible Wizard appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Ajde da se ne lažemo, sigruno ste i vi jednom lupili svoj računar. Da vidimo ruke. A vi što niste? Dobro, onda ste bar jednom opalili po tastaturi. Aha, sužavamo krug. Ovi ostali, ako ništa, onda se bar odalamili štampač, pogotovo ranijih godina. Sve, sve, ali vlasniku štampača koji ga bar jednom nije zavalio, ne verujem. Pa ta čudovišta te neće da reaguju, te nema mastila, pa sad sam sip’o čoveče, pa ne treba mi u boji, ma dobro nemoj sad 16 kopija! Alo stani! Čekaj… E sad se postavlja pitanje pa dobro ljudi, jel’ u redu da ih udarate? Pa samo zato što je mašina, jel’ je treba gurati i šutirati. Ako je po klipovima Boston Dynamicsa na youtubeu, oni se kompjutera još ne boje, ali pogledajte malo više dokle su stigli sa pravljenjem veštačke inteligencije, pa vam neće biti svejedno (ozbiljno bacite pogled, baš je zanimljivo). Malo po malo, pa non-stop neke teme oko razvijanja AI-a i dokle će to da ide, pa sve više igara koje se bave tom tematikom, pa zar nije dovoljna bila Sara Konor da prođe kroz sve ono još osamdesetih godina prošlog veka, pa je juri Terminator, pa evo 2019, pa je i dalje juri Terminator. Dobro, dobro, malo se šalimo, ali znate kako kažu: „u svakoj šali ima malo šale“. prilično jasna poruka Ova igra se bavi sličnim pitanjima, doduše kroz jedan suptilniji način, i daje nam uvid u to, kako sve jednog dana može i da se desi.Detroit Become Human je radio Quantum Dream, poznat po story avanturama, od kojih ste možda igrali Fahrenheit, Heavy Rain ili Beyond Two Souls. Ako jeste, onda znate šta možete da očekujete i ovde, i šta nam je David Cage, tvorac ovih naslova spremio za ovaj put. Pogodili ste, u pitanju je miks istraživanja, QTE akcionih sekvenci i priče koja će se granati na stvarno puno mesta. Pre nego što zaboravim, naš kolega Milan Živković je već pisao o ovoj igri prošle godine, tako da kliknite i bacite pogled i na njegove utiske. Pa što opet pišemo o igri? Eee, pa izašla je sada i za glorious PC master rasu, toliko glorious da redovno dobijamo igre sa godinu ili par godina kašnjenja. I to nije sve, ovaj naslov je na tako otvorenoj platformi kao što je PC, dostupan samo za korisnike Epic Storea, a ostali imaju još godinu dana da čekaju. Ali ‘ajde da ne uplićemo politiku u celu priču sada, dovoljno je to što sam se zapitao, kad sam video novi most u Detroitu 2039. godine, ko je ovde uz’o pare u svoj džep. Aman! kupite svog danas Dakle, Detroit Become Human vas stavlja u cipele ni manje ni više nego troje protagnoista. Svo troje pripadaju androidima i celo ovo putešestvije ćete ispratiti iz njihove perspektive. Oni imaju svoje neke zacrtane puteve kojima će se kretati, ali ćete im vi pomagati da donose one najteže odluke i posebno dati na značaju da li će razmišljati logički kao i svaki drugi računar ili ćete dozvoliti da se nekom od njih, ili svima, emocije upletu u kola. Svet koji je predstavljen i kako su ga videli tvorci ovog naslova je moderan i polako postaje budućnost kakvom je zamišljamo (doduše bez letećih kola i dalje). Dvadeset godina od današnjeg dana sve je podređeno tehnologiji, pa samim tim je ljudski život postao sa jedne strane lakši jer bogatuni ne moraju puno da rade i da se bave sitnicama, a sa druge strane teži, jer su stigli androidi i preuzeli poslove od niže klase. Polaritet se oseća u vazduhu od samog starta i još ako malo oslušnete vesti u igri, shvatićete da je čak i sama Zemlja na rubu trećeg svetskog rata između Amerike i Rusije. Da stvar bude lepša, prošli „point of no return“ što se tiče ozonskog omotača. Opšti haos. android pregovara sa androidom Ali čekajte, to nije sve! Ako naručite u sledećih pola sata… Malo sam se zaneo, oprostite… Na sve to, malo po malo, androidi, naše verne sluge, polako postaju samosvesni toga ko su i šta su i isto tako malo po malo to počinje da ih nervira. Po gradu počinju da se dešavaju izolovani incidenti, a upravo će jedan od najmodernijh androida biti zadužen za istragu tih slučajeva. Dakle, android detektiv ste vi. Druga dva androida čije ćete priče pratiti su iz one druge grupe, grupe odmetnika, koji su iz jednog ili drugog razloga rešili da se otrgnu od svojih gazdi i počeli da razvijaju slobodnu volju. E sad, ako ovaj review ima malo nekog ciničnog podkonteksta, to je pod 1, istina, a pod 2, postoji razlog za to. Razlog za to je da je objašnjenje kako oni razvijaju emocije i odluke (u koje neću dublje da zalazim zarad spoilera) urađeno prilično naivno, čak i za mene, laika u celoj toj priči. Ali ipak, to svakako ne kvari toliko celokupni utisak u nekoj velikoj meri i igra stvarno diže svoj kvalitet, pogotovo kada je narativ u pitanju, kako vreme odmiče. Svakako se može desiti da je odigrate u par sedenja, baš zato što ume da vas kupi dešavanjima i prosto će vas vući da vidite šta će biti dalje. To je svakako plus za skoro svaku Cage-ovu igru i tome je ostao veran i ovde. domaćica kuće Vizuleno izgleda prelepo, pogotovo sada kada je dorađena za PC, sa mnogim bonusima koji se nude na polju sitnih grafičkih podešavanja. Još kad sve to ide u 60 frejmova ovo izgleda kao jedna od najlepših igara ikada napravljenih. Sa druge strane, nije da nema problema sa optimizacijom, jer na konfiuguraciji čak i iznad preporučene, i dalje se oseća štucanje ili iznenadni pad frameratea, koji se dešava i na nekim nižim grafičkim podešavanjima, pa igra odaje utisak blage neispoliranosti s vremena na vreme. Muzika odlično prati dešavanja na ekranu, glasovna gluma takođe, a ništa manje nismo ni očekivali. Zajedno uz grafički prikaz odaju pravu atmosferu grada koji je na ivici pucanja. Tako da za taj deo, stvarno sve pohvale. Gameplay je taj koji ume da malo zamori, pogotovo kod akcionih sekvenci gde QTE akcije preuzimaju dominaciju nad svim ostalim i onda samo gledate koje dugme će sledeće da iskoči na ekranu. Ako bih nešto predložio gospodinu Kejdžu je da za svoju sledeću igru zadrži i istraživanje i grananja i odlične opcije u dijalozima, ali da promeni način izvršavanja akcionih sekvenci. ko kaže da su androidi loša stvar Ali sve u svemu, Become Human je za mene bio pozitivno i zanimljivo iskustvo. Ja volim igre Quantum Dreama, (pogotovo Fahrenheit i Heavy Rain) pa sam rado prihvatio da vidim kakav je Detroit u ovo doba godine. Ali sa druge strane, vodite računa, ako ste više akciono orijentisani gejmer može se vrlo lako desiti da vam igra ne legne uopšte. Za kraj, da se nadovežem na ovaj poslednji pasus, igra ima i story mode, pa ako niste raspoloženi da reagujete super brzo, ili ako želite da pokažete igru nekom ko ne zna baš gde je X a gde je O bez gledanja na gamepad, onda ni to nije loša ideja. Igra ima dobar ritam i možete je praktično i odgledati kao neku mini seriju u kojoj ćete vi donositi odluke. Eto prilike da uvedete babu, devojku ili neku baba devojku (a dedu? prim. urednika) u gaming. Dobar je Detroit. Ozbiljno. AUTOR: Vladimir Pantelić Igru za potrebe opisa ustupio: Quantic Dream The post REVIEW: Detroit: Become Human – PC appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

JANUARSKI BROJ ČASOPISA PLAY!ZINE MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Oukej. Završila se još jedna godina. Ovoga puta završila se i cela dekada. Dvehiljadedesete su za nama. Šta je obeležilo ovih deset godina u gaming industriji kao i izbor najboljih igara po mišljenju uredničkog kolegijuma svakako možete čitati u ovom broju. Sony slavi 25 godina od izlaska “keca”. Xbox predstavlja novu konzolu. Gamescon je proslavio četvrti rođendan. O svemu ovome smo naravno pisali. Nisu izostali ni standardni opisi igara iz ovog mršavog Decembra. Toliko od nas u ovoj godini. Redakcija Play!Zinea želi vam srećnu i uspešnu 2020. godinu u nadi da ćemo se ovako lepo družiti i u budućnosti. JANUARSKI BROJ ČASOPISA PLAY!ZINE MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU SADRŽAJ: Flash vesti Dobitnici nagradnog giveawaya Top igre 2020 Deset godina svega i svačega Yearly recap Editorijal: 25 godina Sony konzole Editorijal: Gamescon 2019 Igre godine po izboru redakcije Igre dekade po izboru redakcije Detroit Become Human PC Shovel Knight-King of Cards Dragon Quest Builders 2 Fight’n Rage Frog Detective 2 Killer Queen Black Phoenix Point Rocket Wars The Park Touring Karts Vampire the Masquerade Coteries of New York U pokretu: Android igre Besplatni kutak Hardware: Logitech G604 Hardware: Gigabyte Aorus 2060 Super Hardware: Logitech MX keys Hardware: The C64 Hardware: MSI X570 Ace Hardware: Steel Series Rival 650 Heartstone Specijal: Descent of Dragons The post PLAY! ZINE 133 – JANUAR 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

„Ženooooo!!!! Aloooo!!! Đe su mi gaće, sad će gosti još malo?“ „Joj crk’o dabogda, kad moram da psujem na slavu. Eno ti gaće na štriku!“ „Dobro je bre, nemoj mi se dereš, čuće nas ovi pogani susedi, kao da ne znaš šta misle o nama.“ „Ma fućka mi se za susede, jel znaš…“ Rrrrrrrrriiing „Uh evo ga neko. Ček da provirim. Uh pop. Pali sveću, sad ću ja da otvorim.“ „Evo evo“ „Pomaže Bog oče.“ „Nisam ti ja otac, Bog ti pomog’o. Ja sam pop. Svjati mučenici iže stradalščie… ♪♪♪♪♪” Riiiiiiinnnnnnng Đe kafa, đe rakija. Daj farmu. Zatvaraj prozor, ubi promaja! I tako. „Prokuv’o“ je hardcore Slava simulator od Nothkea. U pitanju su domaći drugari, pa su svakako do koske upoznati sa tematikom. Inspirisana Overcooked naslovom, ovo čudo vas smešta u domaćinsku kuću koja slavi slavu i mora da ugosti sve koji dođu i učini da se osećaju udobno. Kako je reč o slavi, pogađate da ništa nije jednostavno. Što više gostiju, to veća potražnja i teže je ispuniti sve prohteve. Treba skuvati kafu, poslužiti žestinu, očistiti ako neko napravi nered, ugasiti ili upaliti TV, održavati vatru i masu drugih stvari. Svaki od gostiju ima skalu ispunjenja ili neispunjenja prohteva. Ako se skala prepuni, gost je nezadovoljan i na odlasku će vam jasno to staviti do znanja. Igra je u osnovi prosta. Imate pogled na gajbu iz izometrijske perspektive i u kući su vam muž i žena. Možete igrati u lokalu i tada je mnogo lakše, jer ste oboje na služenju. Ludilo startuje paljenjem sveće. I tada kreće haos. Zvono na vratima zvoni non-stop. Gosti samo pristižu, a ako ostavite otvorena vrata ulaziće u talasima. Naravno, morate prvo da ih poslužite žitom da bi se smestili u kući oko stola. Kada ste to učinili, kreću zahtevi tipa „daj kafe, daj rakiju, daj farmu (WTF zaista)“. I tako, dok vi trčkarate od kuhinje do gostiju, neizbežno će neko ostati bez posluženja na vreme. I tada će dići sidro i krenuti prema vratima gunđajući usput. Ako su vam vrata zatvorena, prekidate dotok gostiju, ali onda kada ih otvorite, suočićete se sa talasom novih. “Upali sveću i pokreni zabavu” Imajući to u vidu, moraćete da balansirate između otvorenih i zatvorenih vrata, što dodaje još jednu dimenziju na ceo gameplay. Inače, samo vaša upornost odlučuje dokle ćete igrati ovo čudo. Možda će vam dosaditi posle 5 minuta, a možda će vas izazov vezati pa ćete ostati prikovani za ekran satima. Boje su onako, nema ih baš previše, ali u grafici koja je prilično minimalistička, veća paleta boja i nema neke logike. Muzička podloga je super i uklapa se u atmosferu. Kada upalite televizor, u zavisnosti od odabranog programa, imate autentičan sadržaj sa srpskih televizija. Imate čak i promaju kao faktor gameplaya. Alo promaja!!!! Svaka čast devovima za ovo. Zaista, ako želite da iskusite haos u slavskim danima, bez da zovete goste, probajte ovo čudo. Svi bitni elementi slave su tu, sve je gotovo do perfekcije preneto i prikazano. Vaše je samo da uskočite i igrate. Igra je u osnovi besplatna, ali svakako možete da donirate koji dinar. Link za download se nalazi ovde, a tu možete da vidite i druge igre ovih kreativnih ljudi. Uživajte! AUTOR: Borislav Lalović The post REVIEW: Prokuv’o appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Minecraft je genijalna igra. Svakako, ovo nije mišljenje svakog igrača na planeti. Meni lično čak i nije privlačna toliko da bih uz nju provodio stotine sati, ali ne mogu da sporim njen genij. Sa druge strane, pre više godina, možda i u vrhuncu majnkraftomanije, pojavila se jedna igra koja mi je obećala sve to isto, samo više u mom ličnom fazonu. Bio je to Cube World. Igra sličnog izgleda, nepreglednog sveta voksela, sugerisala je gomile odlične akcije i pravih avantura, gotovo u stilu Gospodara prstenova. Nažalost, nikada nije ostvarila svoje potencijale, čak ni kada je kompletna igra konačno objavljena pre svega dva meseca, nakon godina i godina od izlaska alfa verzije. Čemu ova uvertira? Prosto, Riverbond, igra pred nama, zaiskrila mi je pred očima u Cube World bojama. Na osnovu prvih snimaka iz igre, pomislio sam – možda će ovo biti karika koja je nedostajala, ne bi li Cube World ispunio sve snove i iščekivanja. I, šta je bilo na kraju? Na kraju se ispostavilo da sam naivan, tupav i pomalo lud. Riverbond nije Cube World u malom. Riverbond je akciona, repetativna, jednostavna, opciono kooperativna avanturica, koja nudi dosta zabave manje zahtevnim igračima, željnih bogatih voksel uništenja. U pitanju je arkadna akcija, posmatrana iz izometrijske (polu ptičje) perspektive, koja nudi mogućnost igranja za do u četiri igrača, simultano. Najveći plus igri, osim fine multiplejer mogućnosti, definitivno predstavlja grafika. Paleta boja je bogata i čini kompoziciju dovoljno šarenom, da vam privuče i drži pažnju kao da ponovo imate šest godina. Efekti su takođe odlični, naročito po pitanju uništavanja okruženja i protivnika, koji se raspadaju u gomile sitnih voksel čestica. U toj kategoriji, najimpresivnije su eksplozije poraženih boss protivnika, koji se u usporenom snimku, rasprsnu po čitavom nivou u kišu trijumfa. Akcije koje vaš lik može da koristi jesu udaranje, “nategnuto” udaranje, pucanje, kotrljanje i udarac u zemlju koji odbacuje protivnike. Zvuči kao pristojan broj opcija, ali na kraju ćete se sigurno zateći kako koristite isključivo obične udarce i povremeno kotrljanje. “Nategnuti” udarac čiju jačinu punite držanjem dugmeta, poprilično je beskoristan, jer je jači svega dva puta od običnog, a puni se sto godina. Pucanje može biti interesantno, ali vremenom dojadi, kako je slabije od udaranja. Omiljen i bez konkurencije, svakako mi je udarac u zemlju. Kapiram da bi razmaženo dete, koje se iz besa baci na patos i počne pesnicama da udara o njega, nanelo više fizičke štete slučajnim prolaznicima, no ovaj suvišni i poprilično beskorisni potez. Dakle, iz ovoga proizilazi da je akcija krajnje jednostavna i ne zahteva neku posebnu strategiju od strane igrača. Ovo naročito dolazi do izražaja kod glavnih protivnika, koji su samo vreće koje treba dobro izudarati ne bi li se prešlo na idući nivo. Barem je oružja u svetu u izobilju, ali nedovoljno razlikovanje istih, barem prikazom nekih od statistika, čini da sve deluje poprilično slično. Zaključak? Verovatno ćete u jednom trenutku početi i da preskačete predmete koje pronađete. Pa koliko propuštenih prilika za kul stvarima ova igra ima?! Ukoliko ste željni kooperativne akcije u svetu od voksela, u kojoj sve od eksplozija pršti, a fleke ne ostavlja, Riverbond zaista može biti pravi izbor za vas. Pa čak i ukoliko biste da uskočite sami u bezumnu, ali bezazlenu zabavu rušenja kockica, sigurno vas čeka barem kratkotrajna zabava. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – Riverbond appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. PopCap je u svojoj dugoj i veoma uspešnoj PvZ franšizi imao uspona i padova, a ove godine Battle for Neighbourville bi trebao da bude duhovni naslednik prva dva Garden Warfarea. Ovoga puta, razvojni tim hrabro korača u vode hero šutera, pa je već u inicijalnim utiscima ova igra delovala kao neki Team Fortress miks u svetu svima poznatih biljaka i zombija. I prvi utisci koje vam ova bitka za komšiluk ostavlja su veoma dobri, kao i drugi, pa i treći utisci. Da se prvo osvrnemo na neki narativni kontekst ove igre – nema ga. Imaćete zabavne kvestove i zavrzlame u PvE oblasti igre, ali ako ste očekivali neku kampanju, ma koliko banalnu u ovakvoj igri, ona ne postoji, nažalost. Vaša interakcija i borba sa kompjuterom je zasnovana isključivo na tome da biste levelovali vašeg lika. Da, postoje zadaci kao što su neke omanje eskort misije (gde čuvate kosilicu) ili neki idi-donesi-vrati momenti, ali dublje od toga nećete dobiti ništa, osim veoma zabavno dizajniranih likova koji vam daju iste te zadatke. Ono što inače predstavlja glavnu masu ove igre jesu njene PvE (vi protiv okoline) i PvP (vi protiv ljudi) komponente. Mapa je podeljena na nekoliko regiona, od kojih su neki potpuno otvorenog tipa za istraživanje. U njima ćete nalaziti isključivo kompjuterske protivnike, a služe za već pomenuto levelovanje vaših likova, kao i ispunjavanje malog miliona sitnih izazova. Ove zone odišu zabavom i originalnošću, pošto se sve veoma razlikuju, a dizajn nivoa i sveta je vrhunski i ova igra ima fascinantnu količinu sadržaja. Razne nagrade, kao i brojni predmeti koje ćete skupljati po mapi kako biste ispunili neke izazove, davaće vam nekoliko različitih valuta koje ćete koristiti na razne načine. Ovo može biti zbunjujuće isprva, ali sistemi nisu previše komplikovani i uhodavanje je veoma lako zahvaljujući solidnim tutorijalima unutar igre. Sve ovo ćete raditi kako biste skupljali razne kozmetičke i nekozmetičke dodatke za svog lika. Igra poseduje po 10 karaktera na strani biljaka i zombija i svi su apsolutno međusobno različiti i poseduju različit način pristupa borbi. Uloge ovih boraca su inače podeljene u tri grupe – napadačku, odbrambenu i podršku, u velikoj meri nalik Overwatchu i Team Fortressu. Svaki od ovih likova ima svojih sedam različitih sposobnosti koje ćete menjati, unapređivati i time prilagođavati sve to vašem stilu igre. Sav taj PvE je inače uvod u PvP komponentu igre, koja ima nekoliko veoma zabavnih modova. Pored nekih klasičnih, kao što je Battle Arena, koja je standardan 4 na 4 mod gde pri svakoj smrti morate uzimati drugog lika, ima i nekih zabavnijih, gde ćete igrati igru u co-op modu ili boriti se oko nekih tačaka u PvP zonama. Borba je haotična, na najbolji mogući način, i uz sve to uspeva da bude pregledna zahvaljujući vrhunskom dizajnu PopCapa. Pucačka mehanika je znatno responzivnija i zadovoljavajuća nego u Garden Warfare igrama, a na sve to kada se doda veliki broj različitih unapređenja za vaše likove, multiplejer komponenta predstavlja pravo zadovoljstvo, kako u kooperativnom režimu, tako i protiv drugih igrača. Ono što je takođe retkost ovih dana, jeste prisustvo split screen režima, pa možete vaše iskustvo rešetanja zombija ili biljaka podeliti sa nekim pored vas. Već nekoliko puta sam pomenuo fantastičan dizajn ove igre, ali ono što stvarno briljira jeste grafička prezentacija na svakom nivou. Od odlično animiranih biljaka i zombija, preko veoma zabavnih neprijatelja, NPC-eva, pa sve do sjajnih vizuelnih efekata – uživanje je neizbežno. Sami karakteri koje možete birati imaju poznati PvZ humor, pa ćete imati zombije kao što je akcioni heroj iz 80-tih, i sama igra je prepuna referenci na različite aspekte pop kulture. Na sve to dodaje i više nego pristojna zvučna podloga sa klasičnim džingl numerama u pozadini u skladu sa zonom u kojoj se nalazite. Grafički bagovi postoje, ali je igra poprilično dobro ispeglana na tom polju, pa se nećete susretati prečesto sa istima. Glavni problem i strah kod ove igre jeste njen izdavač – Electronic Arts, poznat po svojim mikrotransakcionim šemama, pa je ovde inicijalni utisak kao da je igra stvorena za tako nešto. Mikrotransakcije postoje, ali su definitivno sporedna stvar, pošto su vezane za neke kozmetičke stvari. Svi ti predmeti se mogu otključati i nešto dužim grajndovanjem unutar igre, ali su svakako dostižni i nisu stavljeni iza nekog zida novca koji morate da platite. Sada, da li će ovo ovako ostati ili će igra ipak dobiti naknadno znatno gore elemente ovoga, ostaje da se vidi, ali u ovom trenutnom stanju Battle for Neighbourville je potpuno fer prema svojim igračima. Uz sve ovo rečeno, treba i napomenuti da je igra veoma dobro izbalansirana za PvP, a PopCap je napravio jedan stvarno skriveni dragulj, koji će najviše odbiti ljude svojim „dečjim“ vizuelnim stilom. Bitka za komšiluk je možda i najbolja PvZ igra do sada, nakon onog tower defense debija pre deset godina, i pruža, uz začuđujuću dubinu i kompleksnost, veliki broj sati uživanja i zabavnog napucavanja sa drugima. AUTOR: Nikola Aksentijević The post REVIEW – Plants vs. Zombies: Battle for Neighbourville appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. The Legend of Zelda, Death Stranding i Harvest Moon ulaze u bar… Osim što nije u pitanju bar, nego video igra. I nije u pitanju vic, nego moj doživljaj igre pred nama. Zvuči zabavno? Zavalite se u fotelju. Kako naš urednik Savić predaje režisersku palicu i odlazi iz našeg i vašeg časopisa, rešio sam da ovaj poslednji tekst pod njegovim okriljem, bude o jednoj zaista posebnoj i nesvakidašnjoj igri. A onda mi je on podvalio Stranded Sails, jer očito ne voli tužne rastanke i želi da ga uz bolne jauke i besne urlike ispratim… Dobro onda! Stranded Sails prati putešestvije junaka ili junakinje (zavisno od pola koji odaberete), koji je sa svojim ocem i njegovom posadom krenuo brodom u novi svet. Naravno, sticajem nesrećnih okolnosti, brod biva nasukan na pusto ostrvo, posada raštrkana, a sve šanse za preživljavanje sada zavise od ovog snalažljivog tinejdžera. Na vama je da istražite ostrvo i okolna ostrvca, sakupite posadu, oformite selo, uzgajate povrće i spremate hranu, te otkrijete sve misterije ostrva i kako ga napustiti. Zvuči kao život prosečnog Srbina, dok čeka da mu odobre vizu za Austriju? Nismo li nešto duhoviti od jutros… Igra poseduje onaj paradoks od izgleda, koji barata sa minimumom poligona i tekstura, a opet uspeva da izgleda jako primamljivo. Zahvaljujući svetlim bojama, lepim detaljima efekata i oštrom prikazu, igra je grafički – pa, baš lepa. Dok se momenat koji vezujem za Zelda serijal, tiče istraživanja i kuvanja, Harvest Moon se svakako odnosi na poljoprivredu i podizanja sela. Gde se onda ovde uklapa Death Stranding? U flešbekovima praznog hoda koji sam morao tamo da prevalim, ne bih li došao do kvalitetnih delova igre. Tako i ovde! Od tačke A do tačke B, samo da bi se opet vratili na tačku A. Nagrada? Ništa! Kako ništa? Ne bih znao, ali nedostatak nagrađivanja pa čak i onog osećaja dostignuća, nakon što se pošteno napešačite, nisu nešto što volimo da doživimo u nekoj igri. Dobro, malo je priznajem problem bio i do mog pristupa. Mislio sam da je u pitanju igra otvorenog sveta, menadžmenta i izgradnje. A u stvari je opuštena, linearna i jednostavna avantura. Ničeg lošeg u vezi toga ne bi ni bilo, da se igra malo lepše predstavila od samog starta. Ali, nakon što očekujete jedno, a nakon tročasovne, usporene uvertire uplovite u nešto sasvim drugo, ne možete, a da se ne osetite prevareno. Ako bismo ignorisali tu činjenicu, mogli bismo bez problema reći da je Stranded Sails jedna izuzetno zabavna igra. Naročito ukoliko želite u njoj da uživate pored nekog daleko mlađeg od sebe. Osim što izgleda primamljivo, jako je i pristupačna za igranje. E sad, ima tu jedna mehanika koja me je naročito jako žuljala… Sve akcije, uključujući i kretanje, troše energiju glavnom liku. Nju može da nadoknadi tako što jede, ali nakon što potroši zalihe i totalno pregladni, onesvestiće se i biće teleportovan u grad. Kakva je ovo kazna? Slaba. Čemu služi? To je još jedna od misterija koje nikada nećemo odgonetnuti… Igra poseduje sijaset takvih čudnih pravila, ili pak nedostatak nekih normalnih, koji u tandemu otežavaju igranje odnosno neke deonice čine krajnje repetativnim, da i detetu mogu dojaditi toliko da će se radije vratiti Teletabisima. U tom smislu, igranje u kraćim intervalima je preporučljivo. Omiljeni element igre, osim grafike, za mene bez sumnje predstavlja muzika. Poseduje zavidan broj odličnih i atmosferičnih melodija, koje i te kako doprinose doživljaju pustog ostrva i iznenadne avanture. Zapravo, ukoliko uspem da pronađem ceo album, rado ću ga preslušati ne bih li odgonetnuo u čemu se krije njegova čarobna dopadljivost. To bi bilo to što se tiče mojih utisaka o ovoj igri, bez da sam vam previše pokvario potencijalno iskustvo, koje bez obzira na sve njegove mane, ipak rado preporučujem. Na čist veseli šarm, moram podići malo i konačnu ocenu. Eto Nikola uredniče, preživeo sam brodolom koji si mi izrežirao! Sada i ja tebi želim neka duga jedra, da te sprovedu kroz mirna mora. A da kvalitetnih igara ni tebi, a ni nama, čitaocima i meni – nikada ne ponestane. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – Stranded Sails – Explorers of the Cursed Islands appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Citirao bih našeg urednika Savića: “Igra je tu da se opustiš i zabaviš, a ne da se tu izmišljaju neke nauke oko video igara”. E pa The Stretchers igra kao da se izrodila iz tih reči! U pitanju je jednostavan i komičan haos, izrođen svakim narednim frejmom vođenim vašim palčevima. Da pojasnim… U pitanju je igra u kojoj se nalazite u ulozi dva bolničara. Na ostrvu o kom brinu, desilo se nešto neobično. Žitelji ovog mirnog mesta, nasumično su počeli da pate od intenzivne vrtoglavice. Delo nekog pokvarenog zlikovca, bez sumnje! E pa, na ovom dvojcu je da pronađu onesvešćene nesrećnike i odvezu ih u bolnicu, kako znaju i umeju. Na početku igre, moguće je birati izgled i pol svakog od bolničara, a igra se u režimu za jednog igrača kontroliše tako što svakog od bolničara pokrećete jednom od dve analogne palice. Poprilično nezgodan način za upravljanje, sa kakvim sam se do sada sreo jedino u (uprkos tome) sjajnom Brothers: A Tale of Two Sons. Ali, na svu sreću, ovde je prisutan i multiplejer, gde svaki od igrača može da zgrabi po jedan joy-con kontroler i stvari učini lakšim, ali i zabavnijim. Na putu do mesta dešavanja, glavni igrač će voziti ambulantna kola. A nakon što stignete na odredište, potrebno je da što pre doprete do onesvešćenih likova i dovučete ih (čitaj: natovarite) do kola. Najefikasniji način za ovo jeste na nosilima, na koja možete postaviti i više od jednog karaktera. Ovde na scenu stupa “ragdoll” fizika, gde je svaki momenat pokušaja da popnete mrtvosanog lika na nosilo, sve više i više urnebesan. Likove je moguće i samostalno vući po zemlji, ali za što bolji vremenski rezultat, vredi pokušati i što više ih natovariti na jedno (ultra izdržljivo) nosilo. Koordinacija između dva igrača, ovde je od imperativa. Odnosno, što su lošije koordinirani, više zabave za njih, ali i publiku koja posmatra sve te neartikulisane i suvišne pokrete i radnje. Grafički, igra dosta podseća na Team Fortress, Fortnite ili čak Overcooked, sa šarenom grafikom i crtanolikim likovima. Zapravo, vizuelno igra izgleda odlično, što nije ni čudo s obzirom da dolazi iz studija Tarsier Studios, ljudi koji su napravili Little Nightmares. Sa druge strane, frejmrejt ume da povremeno opadne u silnoj jurnjavi, pa je moguće naleteti i na neki otežavajući bag, što u igri koja je i ovako smešna, verovatno može postići samo suprotan efekat. Nažalost, ništa od svega toga i neće dugo trajati, jer igru možete preći i za manje od pet sati, nakon čega teško da ćete je ponovo upaliti. Osim ukoliko ne “nabavite” novog saigrača, ili predložite prijateljima da se u njoj oprobaju, dok vi iza njih posmatrate i pokušavate da se ne zagrcnete na kokice. The Stretchers, iako ne za preporuku u jednog, za dva igrača predstavlja zaista odličan i zabavan izbor. Iako dosta kratak i sa povremenim otežavajućim okolnostima tehničke prirode, u pitanju je igra koja vas na brzaka može odlično zabaviti i više nego što ste to isprva mogli očekivati. A ne tu da se izmišlja neka nauka oko video igara… AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – The Stretchers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. The Wondrous Woolen World of Woven za mene predstavlja jednu od najlepših prevara među video igrama ove godine. Podvlači se pod igračkim radarima, a onda niotkuda iskače mašući svojim šarenim bojama. Hipnotisane igrače privlači na osam šarenolikih slika iz igre, a onda udarac podno levog rebra. Poput ćerkinog prvog dečka, tog bubuljičavog i čupavog, ofucanog “trodlakoida” tinejdžerskog tipa, kog iz petnih žila pokušavate da zavolite, ali nekim stvarima prosto suđeno nije. Možda zvuči kao da preterujem, jer pred sobom vidim igru koja većini može da se dopadne. Zapravo, vidim igru koja vijori zastavama koje decu pozivaju na druženje, te naivnu, pitku i bezazlenu igru u očima javnosti. Zašto da ne? Osim što ja ovo pleteno čudo isprepletenih utisaka, uopšte nisam tako doživeo. Znam, sve je sigurno rezultat prvog i drugog utiska, koji su se jedan o drugog odbili kao kijanje o pećinsku tavanicu. A kako se i ne bi, kad igra na slikama deluje krajnje privlačno, a u pokretu… Pa, otprilike ovako. Drugar je, kao završni rad na Elektrotehničkom fakultetu, radio na malenoj video-igri gotovo sasvim sam. I u procesima koji zahtevaju brigu o koliziji, mehanici kontrola i generalnom dizajnu, svakako da nije imao mnogo vremena da se brine o animacijama. Dok je kompletan utisak bio pristojan, sve je naravno bilo daleko od nekog “motion capture” snimanja. Ovde? Prosto, suludo izgleda! Na stranu animacije pokreta kroz celu igru, kad su prvi koraci koje protagonista pravi – nakon male povrede. Pa “Stuffy”, lutka u glavnoj ulozi, hramlje. I to na takav način da sam bio iskreno zatečen i u kompletnoj neverici. Sve verovatno nije toliko strašno, koliko činjenica da tako nešto uopšte nisam očekivao od igre koja na slikama izgleda poprilično lepo. Igra je zamišljena kao platformski dizajnirana mozgalica, sa dosta skupljanja i nešto malo istraživanja. Protagonista pronalazi nacrte za svoj dizajn, čime mu možete menjati izgled pa istovremeno i mogućnosti. A tim novostečenim akcijama, rešavaćete zagonetke i napredovati dalje. Svet je, moram ponovo jasnije istaći, jako lepo dizajniran. Iako ne preterano originalan stil ( jer čini mi se da smo do sada videli bar desetak igara sa tematikom pletenog sveta), dosta je dopadljiv na oko. Kretanje kroz njega (ako to možemo tako nazvati) skoro je sasvim linearno, ali nudi nekolicinu simpatičnih postavki za zagonetke i povremeno češanje glave. U globalu, vidi se da je igra prvenstveno pravljena za decu, mada će neke od zagonetki sigurno biti previše za mališane koji ni ne znaju u šta su se upustili. To svakako malo gubi ciljnu publiku sa nišana, što nikada nije dobro za jednu video igru, ali na sreću, ne završava kao sačmara kojom sa 50 metara pokušavate da pogodite komarca. Celu priču prati narator, koji pomalo asocira na pokojnog Alana Rikmena, ako bi kroz trapavu rimu pokušao da ispripoveda neki dečiji dokumentarac. U stvari, to je upravo to! Iako su dizajn, gejmplej i tok priče bezazleni, cela igra mi je konstantno odavala neki jeziv utisak. Kao da nešto nije sasvim na mestu… Zapravo, kao da će neka od animatroničkih lutaka iz “Five nights at Freddy’s” da iskoči iza ćoška. Iako sam siguran da je u pitanju krajnje subjektivan utisak… Nisu tu čista posla. Woven nije loša igra. Muzika, naracija, bezazlen gejmplej, uglavnom pitke zagonetke i simpatična, ali trapava vizuelna prezentacija, možda i nisu nešto što će odbiti prosečnog igrača, naročito među mlađom publikom. Ali plitka količina izazova, igračkih elemenata i ukupan utisak da je u pitanju diplomski rad ili eksperiment, pre nego gotov proizvod, čine od mene jednog blago zbunjenog i razočaranog igrača. Ne mogu sasvim preporučiti ovu igru, ali ukoliko imate mlađeg saborca pored sebe, zašto da ne – oprobajte se zajedno u njoj. Samo otvorite četvoro očiju… Da ne bude na kraju “Five nights at Stuffy’s”. Jezivo. AUTOR: Milan Živković The post REVIEW – The Wondrous Woolen World of Woven appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Switch je praktično od prvog dana imao simpatične indi igre, koje su bile vrlo dobar dodatak hitovima. Uvek ste mogli nešto dobro da nađete dok čekate sledeću veliku igru, i ponuda je bukvalno iz dana u dan sve veća i veća. Ali, među svim tim originalnim malim igrama, naći će se neka koja samo pokušava da se proda i ne nudi ništa novo. Story of a Gladiator je hack-and-slash arena, smeštena u zlatno vreme gladijatora u rimskoj imperiji. Vi ste napaćeni gubitnik koji rešava svoje probleme i tuguje za svojom mrtvom porodicom u pivu, prostitutkama i polakom hodanju ka ivici smrti. Jednog dana, srećete šampiona arene i pitate ga kako je to postao da bi vam ovaj rekao samo “Prosto, nemoj nikada da izgubiš”. Ta rečenica vam postaje motiv da se prijavite za prvi gladijatorski turnir. Priča je jednostavna i bez puno detalja, ali eto, uvodi vas u početke vaše gladijatorske karijere. Cela igra se dešava u areni, gde se borite, ili van nje, odnosno u gradu, gde se unapređujete. Borba je previše jednostavna i dosadna. Jedno dugme imate za udarac i mlatite odabranim oružjem dok neko ne padne mrtav. Talasi neprijatelja vam staje na put i cilj je da preživite. Ovo možda i ne bi bilo toliko loše da sam gameplay nije katastrofa. Kako prelazite arene, dobijate novac, slavu, XP i zvezdice. Novac trošite na opremu, XP vam povećava nivoe i na svakom nivou možete da dobijete skill poen, koji trošite dok zvezdice otključavaju ogrlice koje vam daju određene pasivne sposobnosti. Od skilova, najbitnije je kotrljanje, jer je klasičan “cheese” potez koji sam koristio skoro do kraja igre. Vidite grupu neprijatelja, skotrljate se iza njih i uništite A dugme na kontroleru. Vrlo dosadno. Mada, ni igra nije baš fer. Neprijatelji su nepredvidivi, jer nemaju animaciju napada, nego se samo „dese“. Morate da nagađate kad će da krenu ka vama kako bi znali da li da se skotrljate ili iskoristite štit dok svi vaši potezi troše ograničenu staminu, sem napada što je takođe suludno. Kasnije kroz igru, imate mogućnost da otključate specijalne moći koje dobijate molitvom. Ako izaberete nekog boga, on će vam dozvoliti da ga prizovete i da vam pripomogne tokom borbe, ali samo ako vam je publika naklonjena. Publika je jedini zanimljiv aspekat ove igre. Tokom arene, ako brzo ubijate protivnike ili otključate specijalne napade, publika će navijati za vas i gađati protivnike kamenjem ili vam bacati voće i zlato koje možete da pokupite. Artistički dizajn je čudan, ali originalan. Likovi su prenaglašeni, pogotovo sa facijalnim ekspresijama i ne izgledaju ozbiljno, neko karikature sa ozbiljnom agendom. Dizajn opreme i oružja je dobar i detaljan za ovakav tip igre. Unapređivanje oklopa je takođe zanimljivo, jer ima gomila raznih tipova iste, ali se uglavnom ne zasnivaju na povećanju HP-a, nego neke dublje progresije. Cela igra izgleda kao da je pravljena za mobilne telefone, ali da nisu znali kako da je monetizuju. Ova igra je imala neku ideju u prošlosti koja je spala na bazični hack-and-slash, bez previše dubine, i to je baš šteta. Živo me zanima, ako sam u pravu, kako je izgledala originalna ideja, jer ova igra nije nešto što mogu da preporučim, niti ću je ikada više igrati. AUTOR: Igor Totić The post Story of a Gladiator appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Kao pažljivi kolekcionar konzola i igara, oduvek sam smatrao da su video igre sa tematikom Olimpijskih igara namenjene prvenstveno uništavanju kontrolera. Ne, zaista, kada igra od vas zahteva da drndate neko dugme kao da vam život zavisi od toga, ili vrtite palicom kao da izvršavate smrtnu presudu masažom, a šta drugo mogu pomisliti? Na stranu sad to što sam rođen sa dve leve noge, koje su se nekako uspešno prenele i u svet igara, pa sam sve vrste sportskih simulacija izbegavao kao Neo metke u najboljim danima. Ali te simulacije Olimpijskih igara su nekako uvek uspevale da okupe društvo u mojoj sobi, pa po cenu života jednog kontrolera, pruže više večeri kvalitetnog druženja. Kada je Nintendo na Wii konzoli plasirao prvu olimpijsku igru, gde su Mario i Sonik vodili glavnu reč, obradovao sam se “motion” kontrolama! Možda nisu bile najfunkcionalnije, ali sada su konačno kontroleri bili malo više pošteđeni. Na uštrb stvari oko nas koje su povremeno letele unaokolo, ali ne mari. E pa Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (koji naslov, čoveče) su čak šesta igra u ovom serijalu. Kako će nakon objavljivanja ovog teksta, nesumnjivo svaki od mojih prijatelja saznati da posedujem ovu igru ma koliko ja to pokušavao da sakrijem, moraću već da počnem da skupljam za par novih joy-con kontrolera. Ali prijateljstvo na prvom mestu, zar ne? Zar ne?! Predaleko sam otišao, izgleda. Pa čini se i sama igra, koja je iskoristila to što su u Tokiju prve olimpijske igre održane 1964. godine, što je ujedno i prva Olimpijada u Aziji (sve sam naučio iz igre, kako ima dosta informativnih delova), pa jedan segment igre ima gomilu retro elemenata. Olimpijadu naravno čine mini-igre, i to čak četrdesetak komada. Od ovog ukupnog broja, deset igara je predstavljeno u fazonu 8-bitnih i 16-bitnih igara iz prošlog veka. Sa sve pikselizovanim sprajtovima i retro muzikom, pa koliko god da pružaju jednostavan gejmplej, zaista pogađaju sve te nostalgične mete u srcu svakog iole starijeg igrača. Doduše, osmobitni Mario i šesnaestobitni Sonic likovi, nekako čine čudnu kombinaciju koja razbija retro iluziju, ali se da preživeti. Ostatak igre čine raznovrsne mini-igre koje, ruku na srce izgledaju odlično. Modeli likova su uglavnom prvoklasni, iako je igru radila Sega, a ne direktno Nintendo. Od statičnog izgleda, pa do animacija pokreta, sve jako lepo deluje. Zapravo, grafika je odlična u gotovo svakom segmentu igre, od lokacija u mini-igrama, pa do onih u međusvetu mape, odnosno “story” segmenta igre. Neke od igara su i te kako jednostavne, pa ne pružaju zabavu na duže staze, dok su neke jednostavne taman toliko da ćete sa uživanjem iznova pokušavati da oborite svoj stari rekord. Sa druge strane, nekolicina igara izgleda velelepno i prostrano, ali nakon što ih jednom izgustirate, nećete im se verovatno više nikada vratiti. Iznenađenje mi je priredilo nekoliko igara, koje su na prvi pogled izgledale bazično, ali zapravo imaju mnogo više dubine u svojoj mehanici. Prvenstveno mislim na karate, koji mi je verovatno jedna od omiljenih disciplina u ovoj igri. Istovremeno, stoni tenis i par sličnih mu naslova, propustili su priliku da iskoriste potencijal sporta koji predstavljaju, tako da imamo polu-automatizovane igre koje nisu loše, ali stoje daleko od onoga što su mogle biti. Naravno, nekoliko mini-igara u stilu prethodnih naslova, izlazi iz okvira pravih sportova. Ovo su igre koje su više ono na šta smo navikli u Mario i Sonic igrama, sa sve super moćima i blesavijim postavkama. Nažalost, postoje samo tri ovakve igre, što je dosta manje nego u nekim ranijim naslovima. Ali, bolje i to nego ništa. Svaka od igara nudi mogućnost igranja sa tradicionalnim kontrolama (one gde stradaju kontroleri) ili kontrolama pokreta (one gde stradaju stvari, ljudi i životinje oko vas). Dok ćete kod mene sigurno igrati sa drugom opcijom, dok nosim kacigu i štitnike za kolena, većini igrača će verovatno više odgovarati tradicionalni način kontrolisanja. Likova je dosta, ali svega osam karaktera možete koristiti u retro modu Tokyo 1964. Takođe, postoje i skriveni likovi, i to samo po jedan za svaku od disciplina, bez mogućnosti da ih koristite u drugim mini-igrama. Pa i neke od mini-igara, moguće je igrati samo u “story” modu. Stalno pominjem taj “story”, a ni reči o njemu. Da, u igri je prisutna i mogućnost prelaska priče. Ukoliko ste ljubitelj jednostavnih zapleta koji ne traju duže od pet sati, a podrazumevaju dosta dijaloga u stilu vizuelnih novela, ovo je prava stvar za vas. Priča prati Marija i Sonika u nastojanju da pobegnu iz retro konzole u koju su ih zarobili doktor Egmen i Bauzer. Ovo naravno podrazumeva takmičenje u olimpijskim disciplinama, jer… logično je? Muzička podloga prati glavnu temu, odnosno melodiju igre, koja vam posle nekog vremena može kompletno dozlogrditi. Ali se, uopšteno posmatrano, odlično uklapa u motive igre, tako da joj se ne može nešto mnogo zameriti. Kao celina, Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (mrzim da kucam ovaj naslov) je jedna zaista zabavna igra. Nikako za igranje bez društva, jer je na taj način nesumnjivo dosadnija bar tri puta. Ali u dobrom i takmičarskom raspoloženju, sa bar još jednim drugarom, vaš Switch postaje bojno polje jako zabavnih sportskih okršaja. I bez obzira da li će trpeti kontroleri ili okolina, preporučujem vam ovaj naslov za neko od narednih druženja. Daleko od savršenog, ali vrlo dobar paket takmičarskih igara koje će vam sigurno, barem neko vreme, pomno držati pažnju. Sledeće druženje koje organizujem, pak ide pod sloganom “ponesite svoje kontrolere”. Nakon još jednog čitanja ovog teksta, ipak za svaki slučaj… AUTOR: Milan Živković The post Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst je originalno izašao u decembarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku. Izgled na prvi pogled često ume da vara, a čini mi se da se meni desilo upravo to sa igrom Neo Cab. Negde u oktobru sam čitao o njoj po nekim forumima, delovala mi je kao veoma privlačan naslov koji se em odvija u odličnom okruženju, em ima akcenat na narativu, stvari koje ja jako cenim kod igara. Iako nisam neki ljubitelj žanra vizuelnih novela, ka kome ova igra definitivno naginje, to me nije sprečilo da rešim da se ja pozabavim recenzijom ove igre. I želeo sam da mi se svidi. Stvarno sam želeo. Ali, avaj, to mi nije uspelo. Vi ste u ulozi devojke Line, koja radi kao taksista u modernom futurističkom sajber svetu, tačnije, nešto što je bliže Uber sistemu od klasične taksi službe. Ona se nalazi na prekretnici u životu, i rešila je da je vreme za potpuno novi list, novu fazu i odlazak, nešto što često svima nama treba (opis pišem u trenutku kada napuštam posao urednika časopisa). I tako je spakovala ono malo ličnih stvari koje poseduje, sela u svoj verni auto, i krenula na put ka gradu Los Ojos, gde je čeka njena drugarica Savy, koja joj je ponudila da žive zajedno. Los Ojos je ogroman futuristički mega grad, koji se nalazi negde u pustinji (Nevada?) i koji je prepun megakorporacija koje njime vladaju, i siromašnim slojevima na dnu. Jedna od glavnih korporacija u toj priči je Capra, koja teži ka tome da sve automatizuje, i samim tim će veliki broj ljudi izgubiti posao, a znate već kako to ide, treba posla ako želite da imate na stolu nešto da pojedete i ne spavate na ulici. Lina je jedan od retkih preostalih pravih ljudi koje voze taksije, i mnogi klijenti to umeju da cene, jer žele ljudski kontakt i konverzaciju, te upravo na tome je i glavni akcenat gejmpleja i priče. Vaši klijenti će uglavnom biti one osobe koje prosto žele malo i da popričaju dok se voze ka svojoj destinaciji, a ne samo da nemo sede i čekaju cilj. Iako smo pomenuli na početku da igra teži vizualnoj noveli, ipak postoje i određene gejmplej mehanike, ali se svode isključivo na priču. Iako je ovo igra o vožnji auta, ovde vožnje autom nema, sve se dešava unutar auta, dok vi pričate sa vašim klijentima. Generalno, teme koje se provlače kroz igru se tiču raznih stvari koje bi potencijalno mogle da „uzdrmaju“ i svet u kome mi živimo, ali su, nažalost, nekako napisane i urađene veoma površno. Kao da autori nisu želeli da previše natrpaju igrače tekstom i temama, pa su sve razgovore tek zagrebali i „pipnuli“, tek toliko da nam stave do znanja o čemu se tu radi. Opcija u dijalogu uvek ima, uglavnom između dve do tri opcije, ali su one, opet, nekako previše ograničene i ne daju vam prostora za nijanse u stavovima i razmišljanju, što sam cilj tema o kojima govorimo čine površnim i nekako tinejdžerskim. Postoji solidan broj opcija za klijente koje ćete pokupiti prilikom igre, i u tom smislu ima prostora za ponovno igranje (igra je kratka, trebaće vam oko 4-5 sati da je pređete), jer nećete moći uvek sve i svakog da pokupite, već ćete morati da birate. Svi ti silni likovi, naše mušterije, su u suštini zanimljivi i raznovrsno dizajnirani, ali opet su previše jednodimenzionalni u svojim stavovima. Vaš posao će biti da u razgovoru sa njima procenite šta žele i kako da se postavite, kako ih ne bi previše iznervirali i dali vam nisku/lošu ocenu, pošto od vaše ocene zavisi i vaša reputacija, a reputacija je ono što vam donosi vožnje, pa samim tim i novac. Pored tih usputnih priča sa klijentima, tu je i jedna, da je nazovemo „glavna“ priča, koja se uglavnom tiče vaše pomenute drugarice, ali nećemo otkrivati previše da je ne bi spojlovali. Jedan od glavnih elemenata priče je i uređaj koji se zove FeelGrid, narukvica koja pokazuje vaše emocije kroz četiri osnovne boje, ali, umesto da bude interesantni dodatak gejmpleju, ona zapravo kao da služi samo da vas dodatno ograniči, u već ionako malom izboru. Umesto da odlučujete o stvarima u razgovoru na osnovu vaših stavova i osećanja prema datim temama, često ćete biti prinuđeni da birate sam ono što je u skladu sa emocijama koje Lina trenutno oseća. Vizuelni dizajn u meni budi pomešana osećanja. Sa jedne strane mi se veoma sviđa paleta boja u klasičnom noćnom neonskom sajberpank stilu, ali sa druge strane, stil kojim su likovi prikazani mi je neverovatno odbojan i apsolutno mi se ne sviđa. Sve izgleda kartonski i amaterski, sa sve plastičnim (anti)animacijama. Na sve to, ne znam da li je to mene, ali za igru koja čak ni nema sistemske zahteve (!), imao sam katastrofalnih problema sa nasumičnim padom frejmova iz čista mira, što je jednostavno nedopustivo i par puta sam morao da prekidam igranje zbog toga, jer je bilo neigrivo. Muzika u igri je odlična, i dobro prenosi tu sajberpank atmosferu mračnih noći ulica mega-gradova, dok ostalih zvukova apsolutno nema, pa ni glasovne glume, koja bi ovde jednostavno morala da postoji, jer je igra veoma personalizovana i veliki je akcenat na odnosu vozač-putnici i emocijama koje iz toga izlaze. Nema ni nikakvih zvučnih efekta, sem tu i tamo po koje pištanje i slični drugi zvuci obaveštenja. Neo Cab nije previše loša igra, kratka je i može vam biti zabavna u tom smislu da upoznajete šarenolike karaktere jednog praktično distopijskog grada, ali je, nažalost, previše površna i previše neozbiljno pristupa temama koje želi da istraži. Pored toga, njena glavna mehanika sa osećanjima više deluje kao smetanja umesto obogaćivanje gejmpleja. Zbog svega toga, ovo je, nažalost, maksimalna ocena koju sam mogao da dam igri. Autor: Nikola Savić The post REVIEW: Neo Cab appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu