SolidChief

Ja apsolutno obožavam ovu igru! I dok vi posmatrate ocenu kojoj sam joj dao i češkate glavu u čudu dok se ja ponosim svojom profesionalnom objektivnošću, hajde malo da porazgovaramo o izvornom materijalu ovog naslova. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU The Hinokami Chronicles zasnovan je na uspešnoj mangi i još uspešnijoj anime seriji – Demon Slayer. Još veća zanimljivost na konto popularnosti ove franšize, jeste činjenica da je dugometražni film koji se nadovezuje na seriju, najgledaniji film svih vremena u Japanu, otevši ovu titulu kultnom Spirited Away filmu Hajao Mijazakija, koji se njome dičio punih 19 godina. Među hordom okorelih fanova ove sjajne serije, nalazi se i moja malenkost. A najava igre na kojoj je radio fantastični studio CyberConnect2, momentalno je obećavala kvalitet. Ako neko može da prenese epske momente serijala u video igru, to je ovaj studio. I odmah da vam kažem, u tome su apsolutno uspeli. Dok je studio eksperimentisao sa mehanikom u igri Kakarot, sa Demon Slayer-om se vraća svojim najčuvenijim korenima i gejmplej intenzivno kopira iz Ultimate Ninja Storm serijala. Franšiza Naruto igara bila je jedna od najbolje urađenih tuča zasnovanih na nekoj anime seriji, a ovaj naslov možemo direktno porediti sa tim – gotovo savršenim igrama, kada govorimo o sirovom kvalitetu. Ova igra je obavila sjajan posao po pitanju podele svojih kvaliteta i mana, jer sve je jasno kao dan. Zato mislim da bi najbolji način da se napiše ova recenzija, bio upravo navođenje svih najistaknutijih vrlina i onih, ne tako sjajnih elemenata koji čine The Hinokami Chronicles. Pa, krenimo od svetle strane… ka tamnoj. Ukoliko ste gledali seriju ili igrali neku od CyberConnect2 anime igara, možete očekivati basnoslovno kvalitetne vizuale i uopšte nećete pogrešiti. Igra izgleda fantastično. Od besprekornog dizajna likova, preko identično iskopiranih scena iz serije, do prelepih animacija, svetlosnih efekata i specijalnih napada koji ne mogu da dojade ni nakon što ih vidite po stoti put zaredom – sve prosto „pršti“. U igru je lako uleteti i kao novajlija, kako komande i sama mehanika borbi uopšte nisu komplikovani. A osim same tuče, igra poseduje priču čijim prelaskom pokrivate kompletnu seriju i film. Ovde ćete skupljati i mnogobrojne (polu)animirane sekvence kojima možete osvežiti pamćenje po pitanju serijala ili možda naučiti nešto novo. Fenomenalna muzika je takođe preneta iz anime-a i uklapa se u sve tako dobro, da sam morao da je pojačam ne bi li bar za trunku nadjačala sve ostale zvučne efekte i u potpunosti obuzela odličnu atmosferu. Što je praktično i moj finalni pozitivni utisak – atmosfera koja je kroz svaku borbu i deonicu, izuzetno dobro preneta iz originalnog materijala. A s obzirom da ova igra barata jednom sjajnom pričom, atmosfera je neprocenjiva alatka za apsolutnu imerziju i potpuno prepuštanje. Za razliku od Ultimate Ninja Storm igara, The Hinokami Chronicles poseduje značajno siromašniji borbeni sistem. Nekolicina osnovnih komboa i načina da ih povezujete, prisutna je tek toliko da igra neće postati repetitivna kroz savršeno izvežbane komboe već posle nedelju dana igranja. Ali nedostatak poteza za izbegavanje, pomoćnih alatki, finti i ostalih elemenata koji unose strateški duh u borbeni sistem, ova igra ostavlja mnogo bleđi utisak. I dok Naruto igra broji preko stotinu igrivih karaktera što nadmašuje čak i ogromni izbor poslednjeg Smash Bros naslova, The Hinokami Chronicles ide u totalno suprotnu stranu. Šta da kažem kada među likovima nema ni jednog jedinog negativca, a neki od prisutnih se pojavljuju u čak dve varijante. Zapravo, protagonista Tanđiro ima čak tri igrive verzije od kojih je bar jedna mogla biti žrtvovana kako bi u igri završio neki iz postave zloća. Tu je već jasno da je najveća mana igre to što joj nedostaje sadržaja. Priču ćete preći za pet sati i animirane deonice zaista zaustavljaju dah, ali segmenti gde istražujete nivo u potrazi za ciljem, krajnje su bazični. Skupljanje poena, otključavanje sličica i muzike, trening i izazovi… Sve je tu samo sa jednom svrhom – da što više produži celo iskustvo, prodajući vam praznu slamu. Da je borbeni sistem iole sadržajniji, sve ostalo i ne bi bilo toliko važno. Ali u stanju u kakvom igra trenutno jeste, ne mogu a da ne osetim prazninu. Istina, ovde je obrađena samo prva sezona anime serije plus film, pa mnogo materijala nije ni bilo. Ali s obzirom da druga sezona uveliko teče (za vreme pisanja ove recenzije), a manga je odavno završena, zaista nije bilo mnogo razloga da priča i ostali elementi po pitanju sveukupnog sadržaja ne budu znatno bogatiji. Sa druge strane, gotovo da očigledno stoji mogućnost ubacivanja dodatnog sadržaja kroz DLC. Novi likovi pa čak i priča, mogli bi sasvim prirodno da pronađu svoj put u igru i time je obogate. Zapravo, izgled menija i ekrana za odabir likova, gotovo da sugerišu da će se to dogoditi u nekoj budućnosti. I to bi bilo odlično, jer igra zaista i deluje kao nekakav temelj na kom tek treba da se izgradi kompletan naslov. Novi likovi, komboi pa čak i mehanike, značajno bi podigli kvalitet i ocenu ove igre. A šta da kažem ja, koji u igri toliko uživa da mu malo fali da osvoji platinasti trofej? Kada su stvari tako lepo odrađene, pa makar i kratke i nepotpune, a tiču se izvornog materijala koji obožavate, kako da odolite. Ukoliko ste ljubitelj serije, igru prosto morate nabaviti jer ćete biti oduševljeni. A ukoliko samo želite dobru anime tuču… Možda bi bilo najpametnije da malo pričekate. Gotovo da mogu da namirišem najavu nekog DLC-ja, kojih bi već par moglo da od ove igre načine apsolutni klasik. Demon Slayer to bez sumnje zaslužuje. Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Demon Slayer: Kimetsu no Yaiba – The Hinokami Chronicles review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre dve generacije konzola, dok sam na PlayStation trojci imao pristup svim igrama koje su me tada zanimale, postojala je jedna Xbox 360 ekskluziva koja je ujedno bila i jedina igra zbog koje sam želeo da posedujem dotičnu konzolu. Kao nekakav duhovni nastavak i produžena ruka kritički osporavanog, ali meni izuzetno voljenog petog nastavka Alone in the Dark serijala, pojavio se Alan Wake. Pojavio i svojom rezervisanošću za Majkrosoftovu konzolu učinio da sanjam kako je posedujem. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Oko dve godine kasnije, moja želja za Xbox-om je nestala u potpunosti jer – Alan Wake je konačno objavljen i za računare. A sav onaj potiskivani hajp i divljenje izdaleka u stilu Desanke Maksimović, učinili su da ova igra uleti u sve moje top liste omiljenih video igara. Atmosferični horor dobre akcije, intrigantne priče, odlične grafike, zvuka i muzike, 11 godina nakon originala, i te kako zaslužuje remasterizovanje koje je konačno dobio. Originalna igra imala je vrlo interesantan razvojni put. Prvobitno zamišljena kao „open world“ naslov, gde smena dana i noći igra glavnu ulogu u elementu preživljavanja, konačni proizvod je završio kao linearna, filmska vožnja kroz sablasni zabavni park. Ali kada govorimo o remasteru, mislim da je najbolje ukazati na razlike u odnosu na original kao i na to koliko su stvari koje nisu promenjene, dobro „ostarile“. Unapređenja se naravno prvenstveno tiču tehničke prirode, a evo i šta je tu dotegnuto. Ukoliko se igrate na PS5 konzoli, što je jedna od najboljih opcija, možete da očekujete 4K rezoluciju i frejmrejt od 60 sličica u sekundi. Meniji i indikatori na ekranu su takođe doživeli mali redizajn kako bi bolje „pasovali“ na novoj rezoluciji, a kompletan svet je obogaćen velikim brojem detalja. Osim što su teksture mnogo više rezolucije nego ranije, dosta objekata je doživelo da budu napravljeni od nule, a neki su i dodatno ubačeni, pa sada svet deluje osetno bogatije. No najprimetnija promena su bez sumnje redizajnirani likovi, gde je lik protagoniste Alana u potpunosti promenjen kako bi više izgledao kao glumac koji ga tumači. Ovo može smetati samo ljubiteljima originala koji su voleli njegov prvobitni izgled, ali sa sobom donosi i još jednu neobičnu situaciju. Alanov lik je jedini koji je doživeo promenu ovog tipa, dok svi ostali karakteri kao da ne teže izgledu glumaca na kojima su zasnovani, već su restaurirani „iz glave“. Iz tog razloga, većina likova deluje plastično i više veštački u odnosu na original, naročito kada stanu rame uz rame sa protagonistom i prozbore koju. Igranje na DualSense kontroleru donosi i set sopstvenih benefita i mogu slobodno da kažem da su sve vibracije i povratne informacije veoma lepo dizajnirane i izrežirane, pa celoj igri otvaraju jednu dodatnu dimenziju koju do sada nismo imali prilike da iskusimo. Lep novitet za ljubitelje originala, dolazi i u vidu režima sa komentarima tvorca koji će opisivati razvojni proces dok prelazite igru. Naravno, pod uslovom da ste je prešli bar jednom pre toga, jer drugačije i nema smisla. Osim ukoliko ne nameravate da pratećim komentarima smanjite horor efekat? U tom slučaju, nisam siguran ni zašto biste igrali ovu igru, hm… Mada i pored unapređene grafike, kristalnijeg prikaza slike, realističnijih senki i veće daljine iscrtavanja objekata, ne mogu a da se ne otrgnem utisku da je igra u procesu poliranja izgubila nešto od svoje sjajne atmosfere. Zapravo, morao sam da pokrenem original i uverim se u ovo iz prve ruke. Zaključak je potvrdio moje sumnje. Svi ti silni pikseli, zamućenja, intenzivnije senke i mrak i gomile magle u kojima su se krile imperfekcije igre u ono vreme, pružili su nam znatno atmosferičnije iskustvo, dok u scenama preko dana, remaster „otvara oči“ igraču i nesumnjivo je dobrodošao. Sve mračnije scene koje čine većinu igre, sada definitivno imaju znatno slabiji horor šmek. Ono što je u potpunosti zadržano jeste… Pa, sve ostalo što se tiče same mehanike igre i izvođenja. A upravo to izvođenje odnosno gejmplej, ostarili su neverovatno dobro. Pravilo da protivnika pre pucanja morate dobro osvetliti i rasterati tamu koja ga štiti, čine da je igranje iako i dalje simplističko, još uvek izuzetno zabavno. Bez mnogo komplikovanja sa arsenalom oružja, žongliranjem u inventaru ili ne daj Bože statistikama, osnovni gejmplej igre je još uvek jednostavan i funkcionalan. Jedino što sada mogu da primetim, a na šta u ono vreme nisam obraćao mnogo pažnje, jeste činjenica da glasovna gluma i nije baš tako sjajna. Da, vrši posao i stoji na istoj visini kao i priča koju sprovodi, ali sveukupno ne stvara plejadu dopadljivih likova niti vas može nešto naročito emotivno uključiti u dešavanja. No priča, ma kakva bila, ima odličan tok i činiće da preispitujete realnost od početka pa do samog kraja. Što kompletnu pripovedačku stranu ovog naslova zadržava negde na sredini vage kvaliteta. Ne naročito sjajno da biste bili oduševljeni, ali ne ni naročito otrcano i loše da biste uživali na potpuno drugačiji način. I dok je original imao i neku vrstu polu-nastavka pod imenom American Nightmare, on nažalost nije uključen u ovo izdanje. No remaster na svu sreću poseduje oba DLC dodatka originala, kojim ćete priču nastaviti na još nekoliko sati i celu fabulu zaokružiti na još bolji način. Po mom skromnom mišljenju, original je za vreme kada se pojavio bio mnogo upečatljiviji naslov, nego što je to za današnjicu ovaj remaster. Ali to ni u kom smislu ne znači da je bilo koji od dva loš izbor za igrati i u moderno vreme. Rekao bih da sam u prelasku novog izdanja uživao gotovo koliko i pre tih desetak godina, igrajući meni još uvek jednu od omiljenih video igara. Bez obzira na razlike u atmosferi, remaster je igra koja zaslužuje da je odigrate. Naročito ukoliko uzmemo u obzir skromnu cenu koja se traži za jedan ovako kultni naslov. Ukoliko ste ljubitelj horora, naročito onih gde prosto ne možete da ne osetite količinu strasti, truda i pažnje ulivenu u njihov nastanak, ne dopustite sebi da propustite ovu igru. To bi tek bio pravi horor, verujte mi… Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Alan Wake Remastered – review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Forza Horizon 5, Gran Turismo 7 i ostale nadolazeće AAA blokbaster igre jesu kul, sa stotinama vozila, preciznom simulacijom i super realističnom grafikom. I pored svega toga, “mini” trkačke igre su za mene pravi užitak. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Top-down trkačkine igram još mnogo pre nego što sam mogao dohvatiti papučicu za gas, i dobro se sećam kultnih igara kao što su Super Off Road, Micro Machines i njima slični. Možda i zato u vremenu kada se gura realizam i prisustvo što većeg broja detalja, preferiram igranje manjih zabavnih igara. Tu mislim na Circuit Superstars. Circuit Superstars je ostvarenje studija Original Fire Games i izdavača Square Enix. Radi se o trkačini koja na moderne ekrane donosi šmek starijih klasika, što odmah nagoveštava da se radi o ptičijoj perspektivi, poznatoj kao i top-down. Odmah ću napomenuti da igra zahteva dosta preciznosti u vožnji, sa kratkim stazama, a samim tim i brzim trkama u kojima nema mnogo vremena za greške. Dosta vremena sam provodio u naporu da na istim stazama budem što precizniji i nađem što bolji ugao, kako bi što više skratio vreme (mislim na milisekunde), a potom i oborio svoj lični rekord. U ponudi su nelicencirane verzije stvarnih vozila, podeljene u kategorije od kamiona, običnih automobila do reli vozila, što starijih što modernijih. U zavisnosti od kategorije, svako vozilo se razlikuje po kretanju i upravljanju, sa varijacijama u driftovanju koja se osećaju čim se promeni klasa, što je odličan plus i garantuje da igra ne dosadi lako, pogotovu uz mehaniku vožnje koja je zadovoljavajuća uz prethodno vežbanje. Što se tiče samih trka, one su u većini slučajeva jednoklasne, bez mešanja tipova vozila, što je okej stvar i drži akciju jednakom, ali mislim da bi bilo uzbudljivije postojanje moda koji meša klase. To je dostupno u Free Play modu, ali ne i u takmičarskim. Kada smo već kod modova igranja, Grand Prix je prvi takmičarski režim sa kojim sam se susreo u Circuit Superstars i nudi pet staleža – Amateur, Pro-Am, Pro, Master i Superstar. Svaka lestvica sa sobom nosi određeni izazov i otežava sakupljanje poena u trkama, potrebnih za što bolji plasman. Igra je odlično dizajnirana u pogledu ponude koja je odmah otključana. Slobodno odmah možete da vozite najbolja vozila, ali AI će vas samleti na asfaltu. Takođe, samo trkanje je dosta kompleksnije nego što sam gore napisao. Na stazi morate paziti na gorivo, popravljati štetu i menjati gume kako biste ostali kompetentni. To je mali detalj i super je što postoji, ali nema neke preterane raznovrsnosti u njemu, recimo nema više vrsti guma koje se mogu odabrati. Nakon modova singlplejer formata u kojima ćete se okušati na početku, tu je i puno onlajn iskustvo. Circuit Superstars ima i krosplej podršku, što je iznenađujuće za igru ovog formata. Trkanje sa drugim živim igračima je još uzbudljivije nego sa botovima i lepo je odrađeno, a možete i sami kreirati svoj lobi za trku sa prijateljima. Ono što će vas vraćati jesu i nedeljni izazovi koji omogućavaju otključavanje novih skinova i dodataka za kastomizaciju. Audio-vizuelno, igra je odrađena odlično, sa simpatičnim grafičkim stilom koji pomalo podseća na crtaće, a opet ima dosta detalja za dobru prezentaciju tokom trkanja. Vozila imaju dobar zvuk i grafički su raznovrsna, a tu je i kastomizacija kako biste se šepurili pred botovima ili drugim igračima. U pogledu nedostataka, nije da neću, već nemam razloga za kukanje. Bagovi postoje kao u svakoj drugoj igri, a kod multiplejera onlajn konekcija može povremeno praviti probleme. Na kraju, Circuit Superstar treba biti krunisan kao trkačka igra retro šmeka, koja je naizgled zastarelo top-down trkanje dovela u svet modernog gejminga. Zabava je zagarantovana na svakom polju, gde god se okrenete, samo trebate sesti za volan. Autor: Milan Janković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Circuit Superstars review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vreme je da Agata Kristi i njen Herkul Poaro konačno dobiju svojih pet minuta. Dosta je bilo sa Šerlokom Holmsom! No sa ozbiljne strane, fino je videti još detektivskih igara koje pokušavaju da promovišu ovaj tip avanturističkog žanra. To što je izdavač Microids treba samo malo da vas zabrine. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Priča prati mladog Herkula koji tek što je kročio u čizme običnog policajca i čuvara reda u malom zabačenom gradu u Engleskoj. Naravno, on već sada mašta o svom unapređenju i rešavanju neke velike misterije. Na vama je da mu pomognete u rešavanju jedne baš takve, koja mu praktično pada u šake. Osnova gejmpleja bazirana je na uprošćenim funkcijama point and click avantura – umesto sakupljanja i sklapanja predmeta, u fokusu je njihovo povezivanje. No naime, na vama je da pažljivo istražite svaku lokaciju i pronađete predmete i tragove koji će vam pomoći da razrešite misteriju. Isti ti predmeti neće biti očigledno vidljivi dok im se ne približite, što samo istraživanja uzdiže na potpuno novi nivo. Posle slede dijalozi i ispitivanje svedoka ili osumnjičenih, a na kraju se povlačite u takozvanu palatu uma, u kojoj ćete povezivati sve pronađene tragove i dobijati nove opcije ili pitanja kako biste saznali još više. Svi ovi sistemi su toliko dobro podržani sa prikrivenim setom pomoći i quality of life funkcijama da vam uopšte neće oduzeti draž kada provalite i skapirate neki trag ili razotkrijete deo misterije – tretirajte ih kao neku vrstu suptilne smernice. Na primer, za razliku od Murder Mystery Machine igre, ovde ćete imati tačno definisane elemente koje možete spojiti, a ne nasumičnu zavrzlamu predmeta koje povezujete po principu ‘’svaki sa svakim’’ i nadate se da ste uboli logiku kojom igra razmišlja. Svakako, pored povezivanja tragova moraćete da povežete lokacije i ljude u njima. Kako se budete bavili glavnom misterijom i ubistvom, može se desiti da čak budete i preplavljeni informacijama. Grafika je urađena u stilu animiranog crtanog filma. Ako ste nekada zamišljali avanture Poaroa kao animirani film, ova igra će vam biti najbliža tome. Iako su detektivske igre mahom realistične i ozbiljne, ovakav stil definitivno ne oduzima glavnu draž žanra. Sve boje su veoma jarke, šarene, a čak i fino kombinovane sa tamnijim nijansama, tako da i dalje daje malo realističniju, ali prijatniju paletu boja. Glasovna gluma je tu i tamo, pogotovu što čak polovina nekih Poaroovih komentara nije snimljena. Ali ono što jeste snimljeno je predivno odrađeno, i zato tažimo još. Glasovna gluma je uvezena i u sam gejmplej, tako da ćete često pronaći nove tragove prateći način govora i manirizme sagovornika. Muzika je doduše toliko tiha da je skoro neprimetna. Glavna mana, kao i u većini point and click igara, je to da lako možete da se zaglavite u momentu kada vam zatreba baš taj jedan predmet. Pravi hint sistem je previše očigledan kad je uključen, tako da ga ne preporučujemo. Ako ste ljubitelj detektivskih romana i želite da zagrejete i razigrate svoje sive ćelije, ovo je divna igra za vas. Lako će vas uvući u žanr avanturističkih igara i odatle možete otići ili na klasike ili dublje u polje detektiva. Iako je na kraju krajeva malo prekratka, i dalje je vredi isprobati, bar kada bude bila na nekoj rasprodaji. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Agatha Christie – Hercule Poirot The First Cases review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Imali ste naporan dan na poslu, želite malo da se opustite, gleda vam se neki film, a mrzi vas da odete do bioskopa. Na Netfliksu ste odgledali skoro sve filmove, ali onda upalite Steam i naletite na igru po imenu A Juggler’s Tale. ”Igra kažeš? Pa meni se gleda film”. U ovom slučaju, to vam dođe isto. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU A Juggler’s Tale je 2D puzzle avantura koja će vam dati jedno unikatno iskustvo, jer ćete se osećati kao da gledate film, samo što imate zadatak da pomažete glavnom junaku koji pokušava da se domogne slobode. Priča prati malenu devojčicu, tačnije marionetu, Abby, koja želi da pobegne iz kaveza u kojem je zatočena od strane zlog direktora cirkusa. Abby na svom putu upoznaje nekoliko prijatelja, ali i znatno veći broj neprijatelja. Suočiće se sa mnogim životnim problemima i preprekama, ali ono što je najvažnije, nikada ne gubi nadu, čak i kada joj najbliži okrenu leđa. Igra je podeljena na 5 različitih aktova, a na svakom ćete se susretati sa sve težim zadacima. Ipak, za razliku od mnogih drugih puzzle igara koje u nekom trenutku postanu vrlo komplikovane, A Juggler’s Tale je relativno jednostavan, pa se nikada nećete zadržati na istom problemu duže od par minuta. Takođe ćete se susreti sa nekoliko boss okršaja, ali čak ni oni vam neće oduzeti mnogo vremena. Jedini glas koji ćete čuti je glas naratora, koji je odlično uklopljen u celu igru. Lutkar po imenu Džek zapravo priča ovu priču svojoj pijanoj publici i biće sa vama do samog kraja. U određenim izazovima će pomoći malenoj lutkici da pobegne od neprijatelja, ali ponekad će možda i malo da vam odmogne, jer ste na kraju krajeva ipak vezani za konce, te on vodi glavnu reč. Grafički nije remek delo, ali smatram da je igra odlično uradila ono što je želela da prikaže, zbog čega ćete s vremena na vreme uživati u prelepim pejzažima. Jedan od velikih pluseva je muzika, koja se odlično uklapa u pomenutu naraciju, koja vam stvara osećaj kao da ste deo jedne prave bajke. Kao što sam već rekao, igra mnogo podseća na film, naročito zbog toga što je možete preći za manje od dva sata. Uz sve to nećete imati previše izazova igrajući je, zbog čega mogu reći da je idealna opcija ako želite da se opustite i uživate u jednoj lepoj priči. Ako ste neko ko voli da aktivira svoje možda vijuge, onda ovo možda i nije najbolja igra za vas. Daleko od toga da je A Juggler’s Tale savršen, ali je definitivno vredan pomena i pažnje. Moj najveći problem sa njom je njena cena. Mislim da igra koju možete preći za manje od dva sata ne opravdava cenu od 15 dolara, naročito što nema mnogo razloga da je odigrate više puta. Ako zanemarimo njenu dužinu, priča je inspirativna i lepa, a Abby je jedan od onih junaka za kojeg stvarno želite što lepši moguć kraj! Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio Mixtvision Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post A Juggler’s Tale review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hajde da budemo malo lični, jer igra pred nama u meni je evocirala doživljaje toliko bliske, da kao da sam sebe posmatrao iz polu ptičje perspektive, prelazeći je. Za mog radnog veka, radio sam na oko 15 različitih lokacija, kroz grad tako neobično raštrkanih da su pružale osećaj nekakve zagonetke. Kao da bi se spajanje lokacija linijama na mapi, ukrštalo u jednoj tački gde se krije odgovor na sva naša pitanja. Naravno, život nije avanturistički film i razlog lokacijama posla tako dalekim od mesta stanovanja, možemo pripisati samo lošoj karmi. Radnja igre The Plane Effect prati radnika slične sudbine. Bezimeni i tihi gospodin, po završetku smene kasnog noćnog časa, grabi svoj kofer i kaput te kreće na put kući. Put bizarniji od bilo čega što sam mogao da očekujem u takvoj situaciji. Osim možda onog kratkog perioda kada sam radio u Surčinu… No dosta o meni. Vizuelno, igra postiže neverovatno dobar efekat, barem kada su u pitanju raznolikost lokacija i „fotogeničnost“ pri slikanju ekrana iz igre. Ukoliko ste ljubitelj igara kao što su Inside ili Limbo, ova igra vas može privući. Ali ne dajte se prevariti jer u pokretu, u pitanju je znatno skromnije vizuelno iskustvo. Protagonista će na putu kući nailaziti na razne prepreke u obliku zagonetki i deonica sa platformisanjem. I dok su zagonetke često jednostavne, pa čak i u momentima izgubljenosti lako premostive uključivanjem sistema nagoveštaja i navođenja, platformisanje je kriminalno loše. Povremeno frustrirajuće i tragično izvođenje skakanja gde pogrešan korak znači polazak ispočetka, veoma kvari celo iskustvo. Atmosfera igre postignuta utiskom da vas neko posmatra kao da ste deo surovog eksperimenta, često je narušena bizarnim spletom okolnosti koji deluje kao da je tu samo da bi vas naveo da pomislite da se iza svega krije neka dublja poenta. A pre nego što doznate ima li poente, obgrliće vas utisak praznine. Kao da igra nema dušu na kojoj bi želela da zasnuje svoju kompletnu fabulu. Za prelazak vam neće biti potrebno više od tri sata igranja, što je donekle opravdano ne tako visokom cenom. Ali bez obzira na dužinu, ne upuštajte se na ovo putovanje ukoliko niste spremni na haos od kog ćete zaboraviti i kuda ste pošli. Kombinacijom zvučnih efekata, simplističke muzike i strukture nivoa, ova igra predstavlja pravi anestetik za sve ono što ste osećali pre nego što ste je pokrenuli. Igra, čini se radi na konstantnih 60 frejmova u sekundi. Međutim pati od povremenih „trzavica“ gde praktično ukoči na nekoliko trenutaka. A kada naletite na mesta gde kameru nespretno zaklanjaju objekti koji su vam bliži nego karakter, biće evidentno da je igri moglo da posluži dodatno poliranje. Poliranje kojim bi se izbacilo i ono užasno platformisanje, jelte. Za jednu igru ovakve vizuelne prezentacije i stila, velika je šteta što je ostali elementi ne mogu ispratiti u pogledu dizajna. Iako neretko izgleda odlično, The Plane Effect ispraznošću svojih ostalih sastavnih delova na kraju ostavlja poprilično bled utisak. Motivaciju za prelaženje pruža jedino vizuelni narativ. Za ostalo, inspiraciju ćete verovatno morati sami da pronađete… Kao igra građena na smeloj umetničkoj podlozi, The Plane Effect može osvojiti vaše simpatije ukoliko znate tačno šta možete da očekujete od nje. U svakom drugom pogledu, u pitanju je iskustvo koje bi možda bilo lepše „preći“ na Jutjubu, pri dvostrukoj brzini reprodukcije i šoljom kvalitetne kafe. Autor: Milan Živković Igru ustupio PQube Limited Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Plane Effect review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pored tradicionalnih i očekivanih kriterijuma pri ocenjivanju video igara, samo jedan je izuzetno važan a da nema direktan uticaj na sirovi kvalitet naslova. Zvuči nemoguće? Slažem se, ali saslušajte prvo o čemu je reč. Kriterijum o kom je reč i koji se provlači kroz sve moje tekstove jeste – ciljna grupa. Igra može biti savršena u svakom pogledu a tematike koja je namenjena malom procentu igračke populacije. Odličan proizvod koji skoro niko ne želi da koristi, nije odličan proizvod. Iz tog razloga, bez obzira na grafiku, zvuk i igrivost, ciljna grupa jeste „usko grlo“ svakog naslova. A Road 96 kao da za ciljnu grupu ima užasno precizno definisan profil ljudi, tako da nisam mogao da odolim i ne započnem ovu recenziju upravo pričom o toj tematici. Ukoliko ste prosečan igrač, željan lepog pripovedanja, avanture i donošenja izbora pri igranju, Road 96 će sigurno imati dosta toga da vam ponudi. Ali ukoliko želite da od ovog naslova izvučete najveće količine satisfakcije, biće neophodno da budete tinejdžer sa jasnom definisanom političkom opredeljenošću. Da, biće neophodno da budete drugar Bane iz srednje škole, što je uvek sedeo u prvoj klupi reda do prozora i zalagao se da bude predsednik odeljenske zajednice, pa ga ovih dana najčešće viđate kako poslanički izlazi iz Narodne skupštine ili pak urla na opozicionim protestima. Da pogađam, ne želite baš da izvlačite maksimum iz ove igre? Bez brige, jer Road 96 nije sasvim neinteresantan ni nama, apolitički nastrojenim igračima. Priča igre prati nekolicinu tinejdžera koji revoltirani političkim smerom u kom se država kreće, pokušavaju da pobegnu iz zemlje. Malo je vremena ostalo uoči predsedničkih izbora, a do tada se valja izbaviti iz čeljusti sistema čiji kvalitet propada brže nego kvalitet YouTube platforme ovih dana. Sa sve reklamama predsedničkih kandidata koje na dnevnom nivou vidite češće nego reklamu za neku dostavnu službu… Igra vrši dobar posao da dočara kako bi se mlad čovek osetio na otvorenom putu, dok grabi ka nepoznatom i neizvesnom. Glad, potreba za snom i snalaženje pri pronalasku načina za putovanje, samo su neke od briga koje ćete imati. Živopisna plejada sporednih karaktera koji vam mogu pomoći ili vam stati na put, ipak čini suštinu ove avanture. Izvođenje igre je iz prvog lica a podrazumeva istraživanje okoline i interakciju sa likovima. Opcija i ishoda je mnogo, kako je u pitanju avantura koja se generiše u zavisnosti od vaših izbora. Ali činjenica da su mogućnosti predstavljene u obliku teksta na ekranu koji je potrebno „nanišaniti“ pre izbora, stvari nepotrebno otežava. Izabrati pogrešnu opciju u igri koja prvenstveno zavisi od odabira, samo zato što se tekst previše mrda, nikako nije dobra stvar. Osim istraživanja i interakcija, jedini aktivniji segment gejmpleja jesu mini igre na koje ćete nailaziti na svakom koraku. Za cilj verovatno imaju da podignu dinamiku i pruže osećaj dostignuća, ali se na kraju svode na pomalo usiljenu i jednostavnu prepreku, u kojoj ni pored inovativnosti nije moguće uvek uživati. Igra ima zaista zavidan broj mogućih puteva pri prelasku, gde svaki korak zavisi od prethodnog. Pa iako se sve putanje na kraju ulivaju u jedan sličan ishod, ne mogu a da ne pohvalim raznolikost scena koje često uspevaju da ostanu izuzetno sveže pri svakom narednom pokušaju. Pokušaju? Da, zaboravio sam da pomenem da igra poseduje i „roguelite“ element, tako da očekujte da ćete povremeno izgubiti karaktera i početi priču sa nekim novim. Ako ništa drugo, originalan pristup avanturističkom žanru, koji kao da kupi mnogobrojne kvalitetne sastojke Telltale igara i uspeva da pronađe kompatibilne začine kako bi osvežio recept. Grafički, igra je dosta jednostavna, ali upotrebom odlične palete boja i korišćenjem pametnog dizajna, na momente uspeva da izgleda zaista spektakularno. Povremene scene neočekivano oduzimaju dah svojom umetničkom prezentacijom, dok neke druge izgledaju presmešno loše. A ta nestalna osobina igre prenosi se i na frejmrejt i uopšteno izvođenje. Na Switch-u, doživećete neke od najstrašnijih padova brzine izvođenja koje sam video u poslednje vreme. A tu su i povremeni bagovi koji kvare celu kompoziciju… Na svu sreću, otezanjem pisanja ovog teksta uspeo sam da dočekam i ozbiljnije pečovanje na Nintendovoj konzoli pa je situacija sada mnogo bolja. Bar što se bagova i vizuelnih gličeva tiče… A situacija će se verovatno popraviti i u budućnosti, sa bar još nekom zakrpom. Igra je naravno natopljena velikom količinom glasovne glume, koja odiše karakterom ali u isto vreme ne deluje ni približno kvalitetno koliko bi se moglo očekivati od jednog ovakvog naslova. Na svu sreću, muzička podloga je tu da spasi stvar. Igra obiluje izuzetno kvalitetnim numerama koje su obojene alternativnim spektrom zvuka. Elektro, rok pa čak i folk, često preneti vibracijama usamljene gitare, s lakoćom dočaravaju atmosferu puta kroz nepoznato u još manje poznato spasenje. Kada se sve sabere, Road 96 poseduje velik broj kvaliteta i originalnih ideja pri izvođenju. No tematika kojom se bavi, ciljano uprta ka igračima koji se još uvek pronalaze u životu, svakako od ovog naslova ne čine preporuku u širem smislu. Ukoliko volite avanture i priče nošene izborom, a politička nota i tematika odrastanja nisu nešto što bi vas odbilo od jedne video igre, pružite ovoj šansu. U suprotnom – nikad, ali nikad kao Bane. Autor: Milan Živković Igru ustupio Digixart Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Road 96 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dugoočekivani i odlagani Far Cry 6 je napokon stigao. Posle agresivne marketinške kampanje i milion i jednog klipa sa očigledno dobro plaćenim Đankarlom Espositom, evidentno je da Ubisoft izuzetno veruje u ovaj nastavak kao sveži pristup Far Cry serijalu i nada se da će igra doživeti uspeh Assassin’s Creed Valhalle i biti live service igra koja će se godinama igrati. Ja, lično, u to ne verujem. Far Cry 6 je, kao i prethodnici, FPS avantura gde ste ‘’jadni po priči’’ ali ‘’OP po gejmpleju’’, gde vaš lik pokušava da oslobodi određenu zabačenu lokaciju od određenog ludog antagoniste. Ako ste igrali bilo koji Just Cause, što se priče tiče, Far Cry 6 je isto samo sa dodatnim koracima. Nalazite se u ulozi muškog ili ženskog Deni Rohasa, koji, ili koja pokušava da pobegne sa sputavanog i potlačenog ostrva Yara, koje definitivno nije Kuba, niti igra pokušava da iskaže bilo kakve političke stavove, c, c, c. Sticajem vrlo zgodnih ali tragičnih okolnosti, naš protagonista upada u malu jedinicu gerila pod imenom Libertad i pomaže joj da se izbori protiv diktatora Antona Kastilje. Kastiljo, koga tumači Đankarlo Esposito, pokušava da napravi idealnu državu, ili kako on kaže – raj, tako što će da iskoreni slabe stanovnike Yare i da ostavi samo najjače (Jarevči? Jarevčani?). Glavni adut mu je Viviro – lek koji se pravi od lišća tabaka i služi za lečenje od raka. Problem je to što se ove biljke moraju posipati toksinima koji su izuzetno opasni za ljude, pa Kastiljo koristi buntovnike i „lažne stanovnike Yare“ da budu ti koji rade na poljima. Uz to, Kastiljo ima sina, Dijega, kojeg uči kako da bude dobar mali diktator kako se raj ne bi raspao kada Kastilja ne bude više bilo. Dijego je kroz priču jedina kompleksna ličnost i jedini lik koji nije kompletno jednodimenzionalan kao ostali. On pokušava da bude svoja osoba, ali isto tako voli oca i pokušava da ga učini ponosnim, samo nije monstrum. Količina priče koja se dešava na početku igre me je naterala da se ponadam da će Far Cry 6 biti svedeniji i da će zapravo imati neki smer koji su apsolutno izgubili u prethodnom delu. Moja očekivanja su bila opravdana, ali samo pri početku igre. Već posle nekih dva sata igranja, Far Cry 6 se pretvara u čuveni Ubisoft otvoreni svet sa markerima i segmentiranim misijama koje meni nikada nisu imale smisla. U jednom momentu posle velikog intro segmenta dobijate brod, kada vam vođa Libertada, Klara, kaže da možete da se pokupite i odete za Majami ako ne želite da se borite za gerilce. U Majamiju vas čeka alternativni kraj igre, ali ja nisam daleko dogurao. Za sve koji su ostali na Yari, igra se u potpunosti otvara i postajete prava gerila. Reč gerila će se pojaviti toliko puta da, ako budete pili čašicu rakije svaki put kada je budete čuli, već ćete biti mrtvi u prvih pola sata igranja. Ako vam nije bilo jasno do sada, vi ste u ulozi gerile. Gerila na svom raspolaganju ima malo, ali to malo što ima mora da ume da iskoristi – ovo je glavna parola koju smo viđali u Far Cry 6 trejlerima i najavama. U igri nije baš tako, jer to ‘’malo’’ zapravo nije malo i nalazićete ga svuda. Ono što sam ja mislio da će ova igra imati je neki tip crafting sistema, koji će nam dozvoliti da pravimo svoja luda, štapom i kanapom sklapana oružja. Ne, već ćemo samo da skupljamo retke materijale i onda biramo oružje koje je sivo na spisku na crafting stolu i otključati ga. Pored ovog oružja pravljenog od đubreta, imate i standardna naoružanja koja nalazite tokom igre. Sva mogu da se promene na neki način, bilo različitim tipovima municije ili dodacima kao što su drugačiji nišani, veći šaržeri, i slično. Na vrhu vaše opreme se nalazi Supremo – ranac koji je opremljen raketama i u njemu takođe nosite granate i ostale stvari koje možete da bacate. U odnosu na stil koji želite da igrate, postoji više različitih tipova Suprema, kao na primer verzija koja umesto raketa baca gas koji guši sve neprijatelje u okolini. Pored ove novine, perkovi i talenti više ne postoje, nego sve to dobijate preko opreme koju skupljate tokom igranja. Igra baš pokušava da vas navede na istraživanje Yare, koja je izuzetno prazna ali i izuzetno prelepa. Druga novina su tipovi municija koji su mi baš ubili uživanje u igri. Naime, svaki neprijatelj ima tip municije na koji je slab u zavisnosti od svoje opreme, što znači da morate da birate oružje (ili da ga modifikujete) koje probija taj oklop. Ovo je bilo glupo rešenje u Youngblood, glupo je rešenje i u Far Cry 6. Ovo znači da skoro svaki sukob koji imate ne može da bude spontan, nego morate da nađete neku uzvišicu (a ima ih jer je očigledno dizajnirano da bude jedini tip pristupanja neprijateljima) i sa mobilnim telefonom pronađete sve neprijatelje, skenirate ih i vidite na koji tip municije su alergični. Nije mi bilo jasno, daju vam prokleti raketo-bacač koji nosite na leđima koji ne možete da iskoristite ako su neprijatelji imuni na blast štetu. Pored ovoga imaćete i izbor vozila koja ćete otključavati i sami naoružavati, kao i pregršt raznih konja koje možete da jašete. Konji su baš agilni i brzi i trebalo mi je vremena da se naviknem jer sam skoro igrao Red Dead Redemption 2 gde se konji mnogo drugačije (da ne kažem realnije) ponašaju. I ovoga puta imate NPC kompanjone koji vas prate, ali su uglavnom životinje. Na početku se srećete sa predivnim krokodilom koga dugo nisam menjao – jer je krokodil pobogu. Sa tehničke strane, igra izgleda prelepo, ali nema taj „next gen“ osećaj, šta god to značilo. Na PS5 igra je radila na fluidnih 60 FPS-a čak i kada je bilo pregršt dešavanja i eksplozija na ekranu. Od fensi i modernih tehnologija nema ništa, ali sa osnovnom grafikom uspeva da dočara lepotu Yare kao što je to radio stari dobri Far Cry 3. Ono što šesti nastavak izdvaja su urbani delovi koji su po meni bili najbolji, iako ih je bilo malo. Cela mapa Yare je naravno ogromna i podeljena na više segmenta sa pretnjom da će se kroz DLC širiti na još okolnih ostrva, a svaki segment je jedan deo priče i predeo koji morate da oslobodite od opresije. Igra traje ali ne mogu da vam kažem koliko, jer ćete morati da istražujete svaki ćošak i da uništavate svaku neprijateljsku bazu kako biste pronašli dovoljno materijala za upgrade i nova oružja, što nisam hteo da radim jer se pretvaralo u dosadan posao. Čudan problem koji sam primetio, a pretpostavljam da će biti popravljen sa nekom zakrpom, jeste desinhronizacija kontrolera, to jest vibracije adaptivnih okidača (R2 i L2) sa zvukom i slikom pucanja. Ako povučem R2, prvo kreće animacija pucanja, pa onda vibracija, pa onda zvuk, što mi je bilo jako čudno i važilo je samo za neka oružja, ne sva. Ali mimo toga i standardnih bagova sa NPC-evima i čudnim neprijateljskim AI-em, problema nisam imao. Far Cry 6 je pokušao da se proda kao nova generacija Far Cry serijala (ili sam ga ja barem tako shvatio), ali je i dalje isti Far Cry koji smo igrali ranije, samo za nijansu bolji od prethodnika, a mnogo bolji od Far Cry 5. Imamo ludog antagonistu koga pokušavamo da ubijemo na nekoj zabačenoj lokaciji sveta, ali Kastiljo nije Vass, niti je bogami Pagan Min, nego je jednostavno klasičan diktator i negativac bez preterane dubine. Ako volite da idete od markera do markera, skupljate opremu i delove za oružja kako biste kasnije isto to radili na drugom delu ogromne mape, to jest ako volite Far Cry serijal, šesti nastavak vas neće razočarati, ali ne očekujte nešto novo ili drugačije. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Far Cry 6 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Policijske proceduralne serije su pretežno zabavne zato što ih režiseri čine zabavnim, bilo to koristeći dramu, specijalne efekte ili totalno čudne likove. Svim gledaocima je zanimljivo da uporedo pokušaju da povežu tačke i pogode ko je krivac, osima ako ne gledate Kolumba i povezujete rešenje sa ostatkom tragova zajedno sa njim. E to je referenca koju će mali broj ljudi povezati. U svakom slučaju, Blazin Griffin razvojni tim je pokušao baš taj osecaj da prebaci u formu video igre. Sve od istraživanja mesta zločina, preko ispitivanja svedoka i mogućih počinioca zločina sa pravim pitanjima, pa sve do ogromne virtuelne table gde ćete povezivati tačke i tragove sa crvenom linijom. Ako ste ko ja, to će vam izgledati kao onaj meme o poludelom teoretičaru zavera. Pomalo je smešno koliko je početak priče kliše. Cassandra Clarke, kao tek novopečeni regrut sa najvećim ocenama u generaciji (naravno), dolazi u DCA odred za rešavanje zločina i postaje partner veteranu Nate Hustonu. Nate je onaj tip veterana koji mrzi novajlije i voli da radi sam, onaj koga je vreme izgrizlo i stavilo izmorenog, iako izgleda kao da ima siti broj godina kao i Cassandra. Sam ostatak priče pokušava da bude veoma tipičan buddy cop sa novim naivnim i starim iskusnim pajkanom, ali njihova obostrana interakcija je veoma loše odrađena. Na to možemo dodati da je prvi slučaj ubistvo veoma važnog i moćnog političara, a da je rešenje možda i previše očigledno. Malo sam odužio sa uvodom, znam. Sam gejmplej nije preterano spektakularan niti nudi mnogo akcionih segmenata. Kako budete napredovali kroz scene i slučajeve videćete da će se većinom svoditi na svega nekoliko akcija i puno pogađanja. Naime, kada vas igra ubaci u scenu iliti prostoriju, na vama je da je prođete i kliknete na sve moguće lokacije koje vam igra obeleži i popričate sa svedocima ili osumnjičenim. Onda prelazite na drugi najveći deo igre – povezivanje raznih tragova i informacija ne bi li izvukli neki zaključak ili još mogućih pitanja za NPC likove. Ako jurite da otključate dalja pitanja, trik je da možete povezati sve tragove bez nekih negativnih posledica. Jedino što ćete morati da povežete nekoliko očiglednih informacija kako bi sve na kraju imalo iole smisla pri iznošenju zaključka. Pošto budete sigurni kako se i šta desilo na mestu zločina, preostaje vam samo da odgovorite na pitanja: Ko? Šta? Zašto? Najveća čudnovatost igre je da je jedan slučaj podeljen na više manjih nivoa i da ćete na svakom od njih imati posebne manje zadatke i lokacije. Tako ćete otkrivati nove tragove i onda ih ponovo povezivati. Nijedan predmet nećete moći ručno da ispitate, ali ćete dobiti informacije u organizatoru vezane sa njih. Tako da ćete zapravo veći deo igre provesti gledajući vaš organizator iliti zid sa svim tragovima i povezivati ih. No nećete morati previše da se brinete ako samo jurite da kompletirate nivo. Sa svim otkrivenim pitanjima i tragovima možete koristiti hint opciju koja će vam povezati određene tačke. Ovo će naravno uticati na vaš konačni rezultat i ocenu na kraju nivoa, ali bar ćete imati bolji pogled na širu sliku. Ocena ipak jedva da ima ikakvog uticaja. Ceo svet i sama igra je prikazana u izometrijskom pogledu, kao igre tipa Diablo, što donosi veoma zanimljivu perspektivu svakom od mesta zločina, kao da gledate u dioramu. Iako je ugao kamere zanimljiv, samo grafički prikaz je bolno prost. Intro muzika je zapravo zabavna i pomalo podseća na serije iz ovog žanra, ali to je praktično sve što ćete čuti od igre osim sasvim prosečne pozadinske muzike. Mislim da bi likovima, koji su jedva tolerantni, glasovna gluma mnogo pomogla da propisno prenesu i prikažu njihova mišljenja i komentare, tako bi možda i bili zabavni dok ih slušate. Tehničkih mana i nema i igra sasvim fino operiše i na starijim mašinama. Najveće mane se vrte oko veoma lošeg sistema ocenjivanja koliko ste dobro odradili koji nivo, kao i dizajna nekih veoma prostih opcija kod ovakvog tipa igara. Recimo nijedan trag ili objekat u igri nećete moći da lepo vizuelno ispitate, nego ćete dobiti informacije koje vaš lik misli da su bitne i zabeležiti ih u vašem organizatoru tragova. Da ne pričamo kako ćete morati da se borite sa logikom koja samo razvojnom timu ima smisla. Svaki slučaj ili epizoda će vam davati utisak kao da ste u jednoj od onih kriminalističkih serija, ali ćete ipak imati osećaj da nešto fali ili da je nešto bar moglo biti bolje odrađeno. Ako tražite igru u kojoj samo želite da testirate svoje sposobnosti dedukcije i rešavanja slučajeva, onda će vam Murder Mystery Machine možda i biti zanimljiv. Ali ako tražite bilo kakvu akciju ili zabavu, to ovde nećete pronaći, osim možda par duhovitih igra reči ili koji interesantan komentar jednog od likova. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Murder Mystery Machine review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Mali kurs za početnike… Ryo Ga Gotoku (RGG) studio slavu je stekao sa serijalom Yakuza. Igre u kojima je glavni junak Kazuma Kiryu svetlost dana ugledale su 2005. za japansko, odnosno 2006. za svetsko tržište, i od tada smo videli sedam nastavaka plus igru iz istog serijala, samo sa novim protagonistom jer je voljeni Kiryu otišao u više nego zasluženu penziju. Yakuza je beat ‘em up/brawler miks igara praćen heavy story driven komponentama sa dosta sinematika koji mogu da traju i po nekoliko desetina minuta. Nemojte da se začudite ako tokom pojedinih deonica 45 minuta provedete praktično gledajući mini seriju dok tu i tamo odigrate nešto po koji minut dok ne dođete do sledećeg dela priče. Obično su tu dva, na prvi pogled nepovezana narativa koji kako igra odmiče postaju sve više i više isprepleteni do samog finala koje je obično spektakularno i predstavlja “šlag na torti” vrhunskog kvaliteta. Ponukani uspehom Yakuza Zeroa iz 2015. godine (opet za japansko tržište), to jest 2017. za nas smrtnike (čitaj resto sveta), RGG se odlučuje za projekat remasterovanja svih originalnih 5 igara koje su izašle od 2005. do 2012. godine. Nakon toga, 2016. godine izlazi Yakuza 6, koja zaokružuje priču Kazume Kiryua, a poslednja igra (sa novim protagonistom) izlazi 2020. pandemijske godine. Radnja se odvija u fiktivnim oblastima (inspirisanim pravim delovima nekoliko gradova u Japanu) – Kamoručo, Sotenbori, Šinseičo, Rijukio, Tsukimino, Kineičo, Nagasugai i najnovijom zonom iz Like a Dragon igre, Isezaki Ijinčo. Hm, možda se pitate zašto sam sve ovo napisao, ali eto, malo “nepotrebnog znanja” pred odlazak u kafanu nije na odmet. Elem, negde tamo 2018. godine, došlo je do malog eksperimenta i RGG izdaje jedan spin off Yakuze, Judgment. Ovog puta, umesto dobroćudnog jakuze kamenog lica, pesnice od čelika i srca od meda, glavni junak je bivši advokat, sada privatni detektiv Takayuki Yagami. Podjednako šarmantan i perfektno odglumljen, ovaj mladi junoša uspešno rešava slučaj misterioznih ubistava i pronalazi ubicu kodnog imena Krtica i postaje jedan od najpoznatijih privatnih istražitelja u Kamoruču. Tri godine kasnije, sa mnogo više iskustva, krećemo u nove avanture sa Yagami-sanom. Tokom jedne vatrogasne akcije, u zgradi gde je izbio požar, vatrogasci pronalaze leš neidentifikovane žrtve. Za to vreme, Yagami i njegov saradnik Masaharu Kaito proživljavaju teške dane, jer posla skoro da nema. Da stvar bude gora, bez pomoći Genda kancelarije, gde je Yagami nekada “advokatisao”, klijenti ne bi ni koristili usluge najpoznatije detektivske agencije u Kamoruču. Međutim, Fumiya Sugiura i Makoto Tsukumo, prijatelji koji su otvorili svoju kancelariju u Isezaki Ijinčo okrugu, pozivaju svoje mentore da dođu i istraže slučaj vršnjačkog nasilja u lokalnoj srednjoj školi Seiryo. S obzirom da je u pitanju prestižna škola za one sa dubljim džepom, negativni publicitet nije poželjan, pa će naši junaci najpre krišom montirati kamere (khm, khm perverzija u najavi) po školi i pokušati da otkriju šta se zapravo zbiva iza zidina ove ustanove. Okej, ako spadate u grupu onih koji se groze izjava kako 40-godišnji čikica vršlja po školi i mlati učenike, možda ova igra nije za vas, ali znajte da kao i svi drugi komentari po internetu i ovde ima preterivanja (baš neočekivano). Da, provešćete jedan dobar deo priče u školi, da, tu i tamo “objašnjavaćete” pesnicama nekim delikventima šta je ispravno, a šta ne, ali zaista, ova igra ne protežira nasilje nad omladinom niti veliča “batina je iz raja izašla” floskulu (mada Keito jeste za metod gvozdene discipline i to ne krije). Radićete kao mentor klubu istraživača, držaćete časove plesa srednjoškolkama (da, da hoćete, ako želite), bićete član boks kluba (gde otključavate dodatni stil borbe, koji je dostupan samo tokom boks mečeva), istraživaćete slučaj profesora koji podvodi devojke iz škole kontroverznim biznismenima, ali sve to ima smisla. Neko će sad naglas pitati – KAKO? A mi kažemo – LAKO, jer igrate RGG igru. Svaki njihov naslov predstavlja neverovatan spoj mučne, mračne i na momente jezive priče praćene nebuloznim i neuravnoteženim sporednim pričama koje ove naslove prate. Tako da, dok vam se jednog trenutka mlada nastavnica jada kako je ostala nema, kada je trebala da pusti glas i kaže šta se događa sa jednim od učenika, a vi gutate knedle dok to gledate, već sledećeg trenutka spašavate lika koji umalo nije pao sa terase jer je pokušao da ukrade izazovan komad ženskog donjeg veša jer želi da nadmaši svog idola Professor Panty-ja (koga ste inače uspešno priveli u prvoj igri), i slično. Da ne nabrajam i ne spojlujem nešto. Open world je poslovično dobar. Gomila mini igara, Segini hitovi iz 90-ih su vam dostupni i doslovce sati i sati neobavezne zabave su pred vama. E sad, ako ste poput mene i igrali ste sve ove igre u poslednjih par godina, sve ovo će vam izaći na nos i verovatno nećete provesti duže od par minuta po igraonicama, u suprotnom ludujte koliko vam drago. To je ujedno i problem RGG igara, previše svega što vam može odvući pažnju i staviti glavni narativ u drugi plan. Takve stvari ponekad izazivaju i kontraefekat i više smetaju nego što doprinose. Bar u mom slučaju. Što se gejmpleja tiče, sve je tip top, bar kada je borba u pitanju. S obzirom da je Yakuza serijal prešao u turn based vode, Judgment je ostao real time brawler igra, i to jako dobra. Uz Tigra i Ždrala, stiže nam i Zmija stil, koji je verovatno i najbolji u igri. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog badass efekta koji ostavlja, ali i odlične muzike koja ga prati. Koliko je borba odlična, toliko su deonice gde pratite (sva sreća pa ih nema mnogo) i jurite (ovo bi mogli da smanje ili izbace jer su naporne) lokalne đilkoše poslovično naporne i odvratne. U igru je ubačen i rudimentarni stealth sistem koji je takođe odrađen osrednje i iako ga nema mnogo, valjalo bi odustati od istog jer ničemu ne služi i samo je dosadan. Isto važi i za parkur deonice, jer eto to je valjda IN pa što da ih nemamo i mi… Sve u svemu, Lost Judgment je, kako mu i ime kaže, na momente izgubljen u onome što želi biti. Dobra priča sa mračnijim tonovima, smehotresne sporedne misije i solidan, ali pretrpan open world. Gejmplej mehanike koje su nedovršene, a opet borba koja je tako zabavna. Lost Judgment je mixed bag svega ovoga. Kao neko ko voli RGG igre, otuda i ova ocena, ali serijalu je potrebno osveženja, jedna nova zona nije dovoljna, osećaj već viđenog je sve prisutniji i pogotovu što nastavci izlaze u kraćim intervalima sve izraženiji, ali opet kako ne preporučiti ovu igru, jer zaista jeste dobra. Ipak, za one koji se po prvi put susreću sa RGG igrama, lično bih savetovao da krenu od Yakuza Zero, jer je to možda i njihova najbolja igra. Do sledećeg susreta u Kamoruču… Autor: Dejan Stojilović Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lost Judgment review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Pisanje recenzije prvobitnog izdanja ove igre, bila je jedna od najslađih muka sa kojima sam se susreo od kada pišem za naš portal i časopis. Ne samo jer je u pitanju jedna od najiščekivanijih igara PlayStation 4 generacije, pa i delo neviđeno specifičnog kreatora Hidea Kodžime, već je presudu trebalo dati u roku od nekoliko dana jednoj igri za čiji je prelazak potrebno bar 40 časova igranja. Stihija utisaka pretočenih u reči, tekst je za kojim sam se verovatno najviše osvrtao, preispitujući ocenu okrnjene devetke kojom sam igru naposletku “krstio”. I dok od srca preporučujem da pročitate prvobitnu recenziju kako biste razumeli suštinu ovog naslova, dve godine je bilo sasvim dovoljno da se slegnu moji uzburkani utisci. Ovde ćete moći da pročitate o jednoj devetci, koja je sada sve samo ne okrnjena. Death Stranding (Director’s Cut) je jedna odlična igra, a još više od toga – neverovatno iskustvo. Odigrati je još jednom od početka do kraja, laganijim tempom u vremenu gde smo svi već navikli da bez zaštitne maske ne izlazimo iz kuće, neopisiv je igrački podvig. Igra za koju se činilo da nema nikakav “replay value”, oduševila me je sada više nego prvog puta. Sve što je do sada rečeno, još uvek stoji – uz par malih ispravki. I dalje je u pitanju simulacija hodanja (kurira) i još uvek nije u pitanju naslov koji će svima prijati. Ali dok gejmplej jeste bio i ostao specifičan, repetitivan i neuzbudljiv onima koji od igara traže bombastične, eksplozivne tobogane, na površinu je konačno izašlo i iskristalizovalo se ono što ova igra poseduje kao svoj najveći adut. Ko je igru mrzeo, najčešće bi spominjao ponavljanje dosadnih akcija. A ko ju je voleo, najčešće bi spominjao ponavljanje akcija koje na kraju donose satisfakciju. Director’s Cut sada iz oba ova iskustva izvlači prosek, gde olakšava repetitivne radnje, što bi igru trebalo da unapredi za one koji je nisu voleli, a u neku ruku unazadi onima koji su uživali u njenoj težini. Međutim, element od najveće važnosti nije ni najmanje trpeo i sada stoji snažnije nego ikad – atmosfera sa kojom se malo šta danas može meriti. Zahvaljujući snazi PlayStation 5 konzole, Death Stranding je sada toliko tečno i jasno iskustvo, da se ne može ni porediti sa originalom. 4K rezolucija i 60 frejmova u sekundi, očekivane su stvari. Ali u pokretu, dok pooštravaju prikaz igre koja je i onako bila prelepa, neverovatno dobijaju na značaju. Igra izgleda kao naslov najnovije generacije konzola i učinila je da dugme za hvatanje skrinšotova pritiskam češće nego ikad. Još kad dodamo mogućnost igranja u “ultra-widescreen” režimu, filmski utisak postaje kompletan. Dodajte ovome i učitavanja koja sada traju svega nekoliko sekundi i ukoliko niste na to primorani, neće vam nikada više pasti na pamet da igru pokrenete na PlayStation četvorci. Osim ovih tehničkih dotezanja, igra sada poseduje sijaset novog sadržaja koji bi iskustvo trebalo da olakša igračima koje je tempo originala gušio. Kako Hideo Kodžima kaže, Director’s Cut nije najispravniji termin koji je ovde trebalo koristiti. Takva fraza se vezuje za izdanja u koja je implementiran sadržaj koji je pre izlaska originala iz nekog razloga morao biti izbačen. A ovde zapravo imamo novitete koji su osmišljeni i u igru ubačeni daljim razvojem, nakon što se prvobitna igra pojavila. Kodžima nije imao nikakvu kontrolu nad odabirom naslova, ali što se nas tiče – igre su bitnije od naziva. No eto, nešto smo novo možda i naučili. Elem, najbitnije novotarije osim unapređene grafike jesu nova oprema koja uključuje električnu pušku, nekolicina novih poteza u tuči, nova vozila i strukture kojima možete katapultirati pošiljke preko velike razdaljine ili preleteti prepreke kao i roboti koji mogu nositi pošiljke umesto vas, pa čak i vas lično. Na raspolaganju vam stoji i simulator borbi, nešto nalik VR misijama iz Metal Gear Solid serijala, gde možete vežbati okršaje sa raznim protivnicima i u tome se takmičiti sa drugim igračima. Tu je i (možda suvišna) trkačka staza, gde možete bez ometanja da vežbate vožnju i još jednom budete razočarani u fiziku vozila koja nažalost uopšte nije unapređena. U pitanju je verovatno najveća žal originala, čije bi unapređenje vredelo bar kao tri noviteta koje smo dobili. Zaglavljivanje u prepreke, kamenčići koji vas zaustavljaju u mestu, poskakivanje motora nebu pod oblake i slični apsurdi, još uvek su prisutni. Na svu sreću i dalje ne uspevaju da značajno srozaju kompletno iskustvo, ali preterano korišćenje trkačke staze u svakom slučaju ne mogu da preporučim. Meni lično najzanimljiviji dodatak, jeste bonus misija koja produbljuje priču. I dok je fantastično i emotivno izvedena, bolno je kratka. Ukoliko ste iole vešt igrač, neće vam biti potrebno ni 20 minuta da je završite. Duže će trajati dalja potraga u neverici, dok istražujete gde bi nov sadržaj po pitanju priče mogao da se krije. Ali nažalost, samo jedna lokacija neprimetno podeljena u dve-tri misije, jedino je novo što smo dobili na ovom polju. Tu je i nekolicina mogućnosti za bojenje opreme, što nije Bog zna kakva inovacija, ali za sam kraj bih želeo da nahvalim neverovatno iskustvo igranja na DualSense kontroleru. Svaki pokret i napor protagoniste Sema, mogao sam u potpunosti da osetim pod prstima. Padanje, pucanje, trčanje i skakanje, delikatnim vibracijama me je u igru uvuklo jače nego ikada. A novo ažuriranje softvera konzole kojim se omogućava simulacija 3D zvuka i na ugrađenim zvučnicima televizora, još više je produbilo neverovatnu imerziju. Kada se sve novo u vezi sa igrom pogleda, sve inovacije po pitanju gejmpleja nekako i nemaju tako mnogo značaja. Oni koji izvođenje igre nisu ni u startu voleli, teško da će sada zbog nekoliko olakšica mnogo promeniti mišljenje. Ko smatra da je repetitivan i naporan gejmplej bio najveća mana ili vrlina igre, opet će doživeti slično iskustvo. Ali ko je igru igrao pre nego što sedne za PS5 izdanje, moguće da će doživeti jedan od najlepših preporoda video igre, koji smo do sada mogli da vidimo. Prelepa grafika, tečno izvođenje, fenomenalan zvuk i živopisan doživljaj koji pruža kontroler, Death Stranding: Director’s Cut pretvaraju u igru čiju ocenu više nikada neću preispitivati. Pa i repetitivnost koja je i meni umela da zasmeta, sada kao da je u celosti iščezla pod uticajem moćne atmosfere. Retki su svetovi interaktivne zabave, koji ovako snažno mogu da obgrle igrača. I dok “strand game” kao žanr nije nikada zaista zaživeo, Death Stranding je u startu ponudio nešto novo i drugačije, a sada u potpunosti raspamećuje po pitanju atmosferičnog iskustva koje vas prosto uvlači u sebe. Objektivnosti radi, ni ocena nije savršena. Ovo nije nepogrešiva igra koja ima potencijal da se svidi gotovo svakom igraču. Ali ako možete da uvidite gde se krije draž simulacije vožnje gradskog autobusa, pa i da proniknete dublje od ružne strane fraze “simulacija hodanja”, svratite nekad na kafu da proćaskamo! Uvek rado upoznajem ljude dobrog ukusa. Autor: Milan Živković Igru ustupio Sony Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Death Stranding: Director’s Cut review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Arkane Studios ima dugu istoriju igara i hordu fanova naslova kao što su Dishonored i Dark Messiah, pa je logično da je opšti hajp za Deathloop (koji neodoljivo podseća na Dishonored i slične immersive sim igre) bio neizmeran već neko vreme. Međutim, vremenom, taj hajp je postepeno zamirao, što zbog neprimetne marketinške kampanje, što zbog višestrukih odlaganja. Ovo zvuči kao poprilično loša situacija isprva, međutim Deathloop je i te kako igra vredna vaše pažnje uprkos ovom inicijalnom razvoju događaja, ali ga ipak treba uzeti sa solidnom rezervom, a evo i zašto. Vi ste Kolt Van, nalazite se na ostrvu Blekrif i nemate blage veze ni kako ste tu dospeli, ni zašto. Ubrzo kapirate da ste žrtva vremenske petlje koja se obnavlja u trenutku vaše smrti ili na kraju dana, vraćajući vas na početnu tačku na zabačenoj plaži. Kako biste se izbavili iz ovog haosa, oslanjate se na vaše ‘’prošle verzije’’, koje su ostavile dosta informacija o metodama razbijanja petlje, to jest kroz ubijanje svih osam bitnih meta (takozvanih vizionara) u jednom vremenskom ciklusu. Ova mešavina krimi misterije i vremenskih petlji i lomova prati Deathloop stopu uz stopu od početka do kraja, stvarajući određeni osećaj Bond filmova pomešanih sa nekim relativno tipičnim tropama koje krase žanr putovanja kroz vreme. Ovo doduše nikako ne znači da je narativ Deathloopa loš, baš naprotiv. Pisanje je u većini momenata više nego dobro, uz povremene padove u kvalitetu, dok su likovi Deathloopa prilično čisto izdefinisani i dopadljivi na ovaj ili onaj način. Pored čvrstog razvoja kako glavnog lika, tako i ostalih karaktera dok budete otkrivali ponešto o njima, tu je i dosta dodatnog pripovedanja okoline kroz odličan i veoma specifičan vizuelni dizajn koji dosta diferencira četiri različita regiona Blekrif ostrva. Sve se to dopunjuje kroz stvarno sjajnu količinu detalja i šmek koji deluje kao solidan iskorak u odnosu na Dishonored igre. Suština igre jeste potraga za informacijama, u kojoj totalno možete zaboraviti na save dugme, jer će se igra automatski čuvati kada završite jedan od četiri perioda dana na raspolaganju. Pri svakoj dobi, imaćete priliku da odaberete na koju lokaciju ćete se uputiti, sve u cilju tražnje kako boljeg arsenala oružja i moći, tako i informacija o vizionarima kako biste ostvarili svoj cilj skidanja cele ekipe sa mape za jedan dan i time razbili vremensku petlju. Ovde Arkane sija, s obzirom da je akcenat na igračkoj slobodi dosta veliki, te će broj načina pristupa lokacijama i atentatima biti širok i pretežno zavistan od igrača i njegove upotrebe oruđa na raspolaganju. Deathloop ne odmiče previše od Dishonored formule koju je Arkane tako dobro razvio, već dodaje i oduzima elemente shodno tematici igre. Naime, ovde će se vaša oprema u potpunosti resetovati na nulu pri svakom novom ciklusu, dok možete iskoristiti određenu valutu apsorpcijom vizionara i anomaličnih predmeta po mapi kako biste sačuvali moći i oružja koja ste pronašli u daljim ciklusima. Deathloop vas limitira na selekciju dve moći i svega tri oružja, bacajući fokus na korišćenje različitih stilova igre i limitirajući glavnog lika radi balansa. Ipak, ovde izranjaju problemi. Iako igra nije nimalo laka u određenim momentima, AI je neoprostivo loš i par lestvica niži od prethodnih Arkane-ovih ostvarenja. Detekcija kod NPC protivnika je jako problematična, toliko da ćete moći da prelećete nivoe čak i ispred njihovog vidokruga bez nekih većih posledica. Naravno to nije uvek slučaj, ali čak i prilikom borbe AI veoma retko zauzima zaklon, već veoma često samo stoji i bezumno puca u vašem pravcu, dok je beg od neprijatelja maltene najlakša stvar u celokupnoj igri, jer vam je vrlo malo potrebno da ih se otarasite korišćenjem moći. Nažalost, to dosta utiče na celokupni doživljaj i tok igre, s obzirom da ćete se boriti sa bezumnim protivnicima od početka do kraja, čak i u slučaju vizionara koji mogu pružiti nešto veći izazov sa svojim moćima i boljim oružjima. Ono što jeste doduše vrlo zanimljiv i dobar koncept jeste multiplejer komponenta, gde neko može „upasti“ u vašu partiju kao Džulijana (jedan od osam vizionara), kako bi vas gonio. Iako su ovi dueli veoma zanimljivi, pogotovu ako igrač protiv vas zna da koristi Džulijaninu sposobnost da se preruši u klasičnog NPC-a, ova igra mačke i miša ume da dosadi i da bude veoma nezgrapna zbog solidne količine lagovanja ako igrate kao Džulijana, dok će ubrzo postati iritantna. Iako su nagrade od onlajn Džulijane znatno bolje od onih koje dobijate od AI protivnika, brzo ćete doći do jače opreme gde će vam taj aspekat biti samo iritantna smetnja. Ipak, to sa strane, sama ideja ovakvog, dobro potkovanog pričom PvP-a je osvežavajuća i sigurno će začiniti već prezabavno i fluidno iskustvo. Deathloop sistemi nisu preduboki, gde pored već pomenutih imate i takozvane trinkete koje možete kačiti na oružja i sebe, time dobijajući efekat modova i specijalnih unapređenja za Kolta u vidu duplog skoka, većeg HP-a ili raznoraznih buff efekata ili imuniteta. Iako postoji samo nekoliko slotova za ove trinkete, Deathloop ne pokušava da nepotrebno pojača kompleksnost, što nadoknađuje svojim zagonetkama i slobodom u gejmpleju. Što se tiče audio-vizuelne komponente, teško je ne pohvaliti Deathloop na skoro svim poljima koja se nje tiču. Glasovni glumci apsolutno nose celokupni tok priče odličnim performansima na sve strane, počevši od Kolta, preko Džulijane, pa sve do ostalih vizionara. Čudna estetika osamdesetih isprepletana raznoraznim inspiracijama i easter egg-ovima je prisutna u svakom segmentu svakog nivoa, povlačeći sa sobom impresivnu količinu detalja i živosti koje mali kondenzovani svet ostrva Blekrif donosi. Svaki vizionar ima određenu estetiku oko sebe, kao i interesovanja i dnevnu rutinu, pa će delovi ostrva često biti „okićeni“ njihovim specifičnim obeležjima, često povezanim direktno sa glavnim zadatkom, sadržeći nagoveštaje i bitne vizuelne informacije. Istovremeno, implementacija 3D audio tehnologije, zajedno sa svim mogućim podrškama za PS5 u vidu haptičkog fidbeka i adaptivnih trigera su tu, gde je njihova realizacija na apsurdno zadovoljavajućem nivou, prenoseći prostorni zvuk i osećaj podloge kroz kontroler i slušalice na najbolji način. Ipak, iako ovo sve donosi iskustvu, PC port nije doživeo najbolji tretman, s obzirom da je preplavljen ozbiljnim tehničkim problemima, zamrzavanjima i bagovima, do te mere da je igra potpuno drugačije iskustvo od konzolne verzije. Iako mogućnost ispravke PC porta nije malo verovatna, činjenica da veliki broj ovih problema potiče od vrlo rigorozne Denuvo anti-piraterijske zaštite nije nimalo ohrabrujuća, te je jednostavno teško preporučiti Deathloop na PC-u, osim ako ne posedujete jaču konfiguraciju i imate sreće sa bagovima. Nasuprot tome, iako je Deathloop očigledno preplavljen problemima koji su nemalih razmera, gde je kao i Dishonored 2 doživeo poprilično nezgrapan izlazak na PC-u, ovo je bez premca jedna od najboljih igara ove godine, gde Arkane ponovo pokazuje originalnost i dašak svežeg vazduha u igračkoj industriji koja trenutno stagnira sa žanrovskim tropama. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Deathloop review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Armirani zidovi… Čudna su stvar. Ekser ne mogu u njega da zakucam, ali zato da čujem komšinice dok kafenišu mogu kao da smo u istoj sobi. Zamislite, sledila je isti recept kao sagovornica joj, a torta uopšte nije isto ispala. Nešto manje neobičan fenomen od armiranih zidova, ali takođe intrigantan. Ukoliko za jednu video igru pokupite sve sastojke koji karakterišu odličan naslov, ponovo vam nije zagarantovano da će i vaš naslov biti odličan. A Kena: Bridge of Spirits, dok se po prvi put pred mojim očima trejlerom odvijala pre više od dve godine, na prezentaciji još nedostupnog PlayStation-a 5 (situacija doduše ni sad nije mnogo bolja), bila je apsolutna simfonija kvalitetnih sastojaka. Dizajn likova koji su dopadljivi na prvi pogled, mistični svet koji poziva na pustolovinu i vizuelni stil i kvalitet grafike na nivou CGI animacija, bili su sasvim dovoljni da bez mnogo straha dopustim sebi da očekujem odličan naslov. I sada, dve godine kasnije, došao je momenat kada nešto tamo daleko a prelepo konačno postaje – opipljivo. Tako da, hajde da zajedno opipamo puls ove igre i vidimo šta je tu sve istina a šta ne. Grafika je nesumnjivo i dalje prelepa. Svaki uhvaćeni kadar gotovo da odiše kvalitetom i čarolijom. U pokretu, stvar je već nešto malo drugačija. Da nisam imao priliku da igru lično odigram i osetim kroz džojstik u rukama, verovatno nikada ne bih mogao da pretpostavim da je u pitanju naslov nezavisnog studija. Koliko god igra divno izgledala, kroz animacije pokreta i interakciju sa okolinom, utisak je daleko skromniji. Ne shvatite pogrešno, igra još uvek sjajno izgleda. Ali završni radovi koji se tiču animacije vodene površine ili pak tragova prašine i nasumičnih čestica vođenih fizikom koji od svake scene mogu načiniti unikat, bolno nedostaju. Igra stilski izgleda neverovatno i kroz lako dostupni “photo mode” možete ovekovečiti neverovatne momente. No sijaset detalja i pažnja usmerena ka kretanju likova i uticaj okoliša na njih i obratno, mogli su ceo vizuelni utisak podići na nivo savršenstva. Ovako, za ovu igru mogu reći jedino da lepo izgleda, ma koliko to suludo zvučalo dok posmatrate slike iz nje. Dizajn nivoa je sa druge strane majstorski odrađen. Brojne tajne i načini za kretanje kroz nivoe, apsolutan su plus. Sve dok te tajne ne pronađete i uglavnom se razočarate jer igra slabo nagrađuje zabavnim stvarima. Uglavnom su to samo neki dekorativni predmeti i možda poneki dodatni izazov. Likovi su, kao što rekoh, instant dopadljivi. Nemoguće je da vam se ne svide bar malo već na prvi pogled, ali opet ostavljaju i utisak da svoj šarm crpe iz proste namere da budu takvi. Nedostaje taj neki iskreni osećaj da su likovi po prirodi ono što jesu, a ne da su samo tako dizajnirani – da vam se dopadnu. Zapravo, kada sagledam sve ono što sam primetio u vezi igre, zvuči kao da je u pitanju savršen recept i kuvanje bez mnogo duše. Za jednu igru koju sam sa ushićenjem čekao i koja deluje ovoliko dobro, to je pomalo razočaravajuće. Deluje potpuno suludo i šanse su da se mnogi igrači neće složiti sa mnom, ali igra kao da sve daje od sebe da bi bila čarobna, umesto da samo bude ono što jeste. Pre nego što pomislite da ovaj tekst stremi da igru ocrni, reći ću odmah – nije tako. Kena: Bridge of Spirits je jedan neverovatan poduhvat nezavisnog studija, koji je bez obzira na sve navedeno uspeo da dočara jedan odličan svet kroz odličnu grafiku. Ovo je verovatno najlepši od svih opuštajućih naslova koje smo do sada mogli da zaigramo na PlayStation petici. Dobro, opuštajuć bar dok ne krene akcija, jer ova igra iako uglavnom lagana, ima povremeno vrtoglave poraste u težini. Naročito kada su u pitanju “boss” borbe, koje su bez obzira na frustrirajuću surovost, verovatno najinteresantni okršaji u igri. Tu na scenu stupa i jednostavna ali zanimljiva mehanika koja podrazumeva svega nekoliko udaraca i blokiranje a koja se može obogatiti dodatnim potezima, koji opet odaju osećaj da je trebalo da budu prisutni od samog početka, a ne da ih naknadno otključavate. Pobogu, ceo ovaj tekst kao da se nalazi u središtu komešanja dve struje i nikako da prevagne na jednu stranu. Ovo nesumnjivo iziskuje jedno brzopotezno sumiranje kompletne igre u nekoliko reči. Autor: Milan Živković Igru ustupio Sony Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kena: Bridge of Spirits review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Aliens franšiza je prethodnih godina dosta propatila. Možda nije toliko popularna kao Star Wars pa nije bilo buke oko nje, ali da, i te kako je bilo loših izdanja. Samim time nije preteško preskočiti granicu kvaliteta sa kojom bi igrači bili zadovoljni sa igrama. Naravno tu je sada već legendarni Alien Isolation, ali možemo reći da je i Aliens Fireteam Elite bar dobar korak ka tome da bude zabavan Aliens fanovima. Sama priča se dešava 23 godine posle originalne Aliens trilogije i xenomorphi su postali relativna pošast po galaksiji, to jest svako malo malo pokušava da eksperimentiše sa njima i kasno skapira koliko je to loša ideja. Pošto napravite svog jedinstvenog kolonijalnog marinca na vama je da sa UAS Endeavor krenete u proces otkrivanja zašto je još jedna svemirska stanica preplavljena ovim čudovištima i ko je ovoga puta ‘’čačkao mečku’’ i napravio glupost. No nećete biti sami pošto je vaš glavni brod pun interesantnih likova i vaših saboraca koji će biti ili androidi ili vaši prijatelji. Ova igra najviše sličnosti ima sa prethodnim naslovom pod nazivom World War Z. Naravno, ova igra je prva za Cold Iron Studios razvojni tim, ali vrlo moguće je da je deo tima radio na obe. Samim time ako ste igrali World War Z ovaj naslov će vam biti više nego lak za savladati. Ukoliko niste, sedite i čitajte. Za razliku od Left4Dead ovde će se tim sastojati od 3 lika i svaki od njih će imati mogućnost da odabere jednu od nekoliko predefinisanih klasa – Gunner, Demolisher, Technician, Doc i Recon. Pošto na samom početku pravite vašeg specijalnog lika, nije bitno koju ćete klasu kasnije odabrati i uvek je možete pre misije promeniti. Mada bitno je odabrati jednu ili par koje vam odgovaraju, pošto ćete je unapređivati sa poenima koje zarađujete po završetku misije. U bitku ulazite sa nekoliko oružja koje ćete odabrati na početku zadatka, a iste možete unaprediti sa raznim dodacima koje ćete dobijati tako što nalazite skrivene kutije tokom misije ili po završetku iste. Samo kretanje i pucanje je iz trećeg lica, što dodaje i opcije za izbegavanje protivnika kao i dodatni strah kada vas zaskoči alien. Igra nudi pregršt opcija za podešavanje likova i njihove opreme, plus na to dodajte da svaka klasa ima svoje specijalne sposobnosti i korisne karakteristike. Čak je i AI sasvim solidno urađen kako na protivničkoj, tako i na vašoj strani u slučaju da igrate sami. Misije su podeljene na 4 glavne kampanje koje u sebi imaju po 3 nivoa, no verovatno će ih biti još sa budućim DLC dodacima. Što se protivnika tiče pretežno ćete se boriti sa standardnim xenomorph alien hunter-ima koji će trčati na vas kao horda zombija, samo brže naravno. S vremena na vreme će se pojaviti neki alien sa propisnim health bar-om i nekom sposobnošću, bilo to pljuvanje kiseline, oklop, eksplozivnost ili već nešto drugo, uglavnom pokrivajući već standardne trope ovakvih pucačina. Nažalost jedina jedinstvenost kod protivnika je što ćete se samo u par navrata prepucavati sa Working Joe androidima. Sama težina igre veoma brzo skoči kako budete menjali kroz opcije težine, tako da čak i na normal možete vrlo brzo biti preplavljeni protivnicima, a o većim težinama bolje ni da ne pričamo. Boss borbe ‘’kao postoje’’, ali čak ni na kraju igre nećete imati onaj pravi legendarni okršaj kakav bi očekivali. Većina stvari koje ćete raditi na kraju svakog nivoa jeste čuvanje ili čekanje nečega na nekoj lokaciji, ali pre toga ćete imati opciju da obezbedite istu sa raznim dodacima ili topovima i tako potisnete talase protivnika. Grafički igra izgleda sasvim zadovoljavajuće. Kada biste se udubili u detalje videli biste da ima puno ponovljenih sekvenci i delova opreme, ali za vreme brzih i veoma paničnih okršaja to nećete puno primetiti. Možda najveća mana jeste veoma mala količina animacija i samih pokreta likova i čudovišta, do te mere da će ponekad izgledati prekruto. Ovo se dodatno vidi kod bilo kog razgovora sa NPC karakterima gde se razvojni tim nije potrudio da im da nikakav lipsink. Kad smo kod zvuka tim se bar potrudio da iskoristi i implementira pregršt legendarnih zvukova oružja i čudovišta iz originalnih filmova. Glasovna gluma likova i svih NPC karaktera je na prihvatljivom nivou. Ponekad će zvučati malo čudno ili čak pogrešno, pogotovu kada lik samo stoji u svojoj ponavljajućoj animaciji, ali većinski je dobro odrađena. Aliens: Fireteam Elite je nažalost bio prepun grešaka kako sa strane AI-a, tako i sa strane zaglavljivanja i izbacivanja iz same igre. Ovo je bio baš loš start i zahtevao je patch od čak 14GB, sto je skoro pola same instalacije igre. No developer je vrlo brzo krenuo da radi na ispravkama, tako da je naše iskustvo bilo sasvim prihvatljivo i bez nekih katastrofalnih problema, osim povremenog zaglavljivanja aliena na delovima mapa. Iako se Aliens: Fireteam Elite može klasifikovati kao jedna od ‘’finijih’’ Aliens igara, i dalje ne pravi apsolutni WOW momenat kakav su filmovi imali. Ovde ćete pretežno imati ‘’horde shooter’’ delove gde uvek ima aliena za upucati, dok tih nekoliko trenutaka koji će vas inicijalno iznenaditi vrlo brzo postaju repetativni i dosadni kao i sami ciljevi u misijama. Možda kroz DLC dodaju nešto zanimljivije, pošto sama priča deluje kao da se završava na pola. No ako ste fanovi ovog serijala i imate bar još dvoje ortaka koji bi rado igrali sa vama, onda i nije loša za nekoliko poslepodnevnih sesija. Cena je prihvatljiva i nudi vam dovoljno misija da je izigrate bar jednom, ili prosto sačekajte da izađu svi DLC-ovi i onda je nabavite na nekom popustu. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Aliens: Fireteam Elite review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Disco Elysium je jedna od najboljih igara prethodne decenije i cRPG žanra uopšte, pa je bilo nekako logično da ćemo videti mali izlazak na površinu ovakvog ekskluzivno-narativnog cRPG-a u narednom periodu u vidu Gamedeca. Gamedec je izometrični cRPG smešten u 22. veku gde virtuelni svetovi igraju veliku ulogu u svakodnevnom životu. Zbog ove činjenice, gamedec postoji, tj. karijera vašeg glavnog lika postoji, s obzirom da ona obuhvata detektivsko zanimanje vezano isključivo za virtuelne svetove, odatle jelte „game detective – gamedec“. Premisa je poprilično direktna, jednostavna i brzo vas baca u čizme vašeg glavnog lika kojeg možete kreirati sa nekoliko relativno ograničenih opcija na raspolaganju, uključujući jednu od dve pozadinske priče i par različitih vrednosti kojima se vaš lik vodi, što određuje njegove početne atribute. Veći deo Gamedeca baca akcenat na veoma razgranati narativ koji stvarno daje osećaj kao da vaše odluke znače, s obzirom da ovde ne postoji konvencionalni „game over“, već će sve vaše odluke biti tu za vama i direktno uticati na trenutni slučaj, pa i kasnije delove priče kojima se budete bavili. Sama priča i likovi su sasvim solidno napisani, s obzirom da je poprilično zanimljiv pristup dijalozima sa NPC-evima. Naime, kroz raspoloženje lika sa kojim razgovarate, brojilo na ekranu će se pomerati u zavisnosti od sentimenta koji budete uspostavili tokom razgovora. Obe strane će sadržati pojedine informacije koje neko krije od vas, te će vas igra često bacati na inicijativu da provalite kakav je neko tip ličnosti i kroz kakav odnos o njemu možete više saznati. Glavna priča će vam držati pažnju, iako postoji određena doza predvidljivosti, dok se količina različitih ponašanja i uloga koje će vaš lik menjati kao papuče ume malo da naruši čvrstinu narativa, pa će isti delovati čudno sve do same konkluzije. Pored dijaloga koji će vas zasipati informacijama, na vama će biti i da provalite da li neko govori istinu ili laž, dok se sve te informacije pakuju u dedukcioni prozor koji oslikava vaš trenuti slučaj kao razgranatu mrežu vaših odluka. Svaka od tačaka u toj mreži je odvojena dedukcija koju morate doneti uz pomoć sakupljenih dokaza prikazanih na ekranu. Kako budete dolazili do dokaza, mogu vam se otključati nova moguća rešenja od par ponuđenih za svaki zaključak koji budete donosili. Ovde se i oslikava težina vaših izbora, s obzirom da opcija čak i potpunog odustajanja od slučaja je svakako prisutna u određenim momentima, dok vas pojedini izbori mogu odvesti na potpuno drugu stranu, bez vašeg znanja da li ste doneli ispravnu ili pogrešnu odluku, već ćete svedočiti svetu koji se prilagođava i menja skladno sa vašim izborom. Ovaj osećaj je maestralan i ta simulacija uzroka i posledice je definitivno odlično realizovana, nažalost samo do kasnijeg dela igre, gde pojedini segmenti postaju bolno linearni, uprkos blagim uticajima vaših prethodnih izbora. Što se tiče izgradnje vašeg lika, postoje četiri različita tipa iskustvenih poena, asociranih sa četiri različite karakterne karakteristike. Svaka od ovih karakteristika obuhvata određene osobine čije će iskazivanje u samim dijalozima i situacijama doneti iskustvene poene u toj kategoriji. Treba napomenuti da vam ni u jednom trenutku igra ne kaže koji izbor pri dijalogu će vam doneti iskustvene poene i za šta, te ćete sami morati intuitivno da protumačite šta govorite i radite ukoliko želite da vaš karakter ode u određenom smeru, definitivno povećavajući nivo rolpleja i bacajući još jedan fokus na igračeve odluke i razmišljanje. Ovi iskustveni poeni se troše na raznorazne sposobnosti vezane za četiri pomenute kategorije, a one će vam donositi dodatne nivoe pristupa tokom razgovora i raznoraznih verbalnih i praktičnih situacija na koje ćete nailaziti. Međutim, kako većina sposobnosti zahteva da posedujete bar po 1 iskustveni poen iz tri ili sve četiri kategorije, Gamedec kao da vas navodi da često menjate vaš pristup i ne držite se specifičnog stila igranja i ponašanja. Iako je ova diverzifikacija istovremeno pozitivna stvar, donekle oduzima na faktoru davanja potpune kontrole igraču s obzirom da ga primorava na drugačije stilove igre i ponašanja. Pored toga, ove različite uloge koje će biti neizbežno prisutne u vašem igranju jesu jedan od pomenutih razloga zašto delovi narativa deluju čudno, kao i njihovo svođenje na puke dodatne opcije prilikom ubeđivanja različitih likova da vam kažu ili urade ono što vi želite. Gamedec vizuelno izgleda veoma impresivno, ponajviše sa strane dizajna, s obzirom da realni svet, kao i virtuelni svetovi izgledaju veoma uverljivo i šarenoliko, prepuni brojnih detalja i živosti sajber Varšave i suludih VR igara. Dizajn likova, pogotovu crtanih verzija koje se pojavljuju prilikom dijaloga su odlični, dok je korisnički interfejs pravo uživanje za gledati i savršeno se uklapa u estetiku cele igre. Što se tiče zvuka, on ovde igra drugu ulogu i pristup je poprilično minimalistički i ambijentalan, a glasovna gluma je nepostojeća. Gamedec ima par bagova i gličeva koji neće praviti veće probleme prilikom igranja, osim par izbacivanja iz igre. Međutim ovde je, verovali ili ne, najveći tehnički problem loš engleski prevod, s obzirom da je zapravo nezavršen. Pojedini segmenti i rečenice su ostali na poljskom jeziku, što je na ovom nivou relativno apsurdno i neoprostivo. Srećom, ovih slučajeva nema previše, ali svakako bodu oči čak i pojedini prevedeni delovi, s obzirom kao da su određeni segmenti prevođeni preko Google prevodioca. Uprkos tome i pojedinim sitnim problemima koji nekako dovode do osećaja kao da neke mehanike ne koriste svoj pun potencijal, Gamedec je veoma specifično, originalno i intrigantno iskustvo koje shvata igrača i njegove odluke veoma ozbiljno. Kako je prava retkost poslednjih godina videti RPG koji stvarno zaslužuje i ostvaruje RP akronim u sebi, Gamedec je svakako prava poslastica za sve ljubitelje ovog žanra, gde stvarno ostaje nada da će igra doživeti neku verziju Director’s Cut-a koja bi je podigla na potpuno novi nivo i donela jedno iskustvo koje ima potencijala da se svrsta u sam vrh klasičnih RPG-eva. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio PR Outreach Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Gamedec review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Retkost je da jedna igra ostvari ubedljivu i živopisnu atmosferu kao što Eastward to radi. Ova retro akciona avantura kombinuje više elemenata i raznoraznih inspiracija, od klasičnih JRPG igara do pulena avanturističkog žanra, ostavljajući sopstveni pečat originalnosti i maestralnog post-apokaliptičnog sveta. Narativ kojim se Eastward služi nije pretenciozan, niti preterano inovativan, međutim likovi koji ga grade su i vizuelno i mentalno odlično okarakterisani. Prvo se upoznajemo sa Džonom i njegovom usvojenom ćerkom. Naime, Džon je tipičan „drvoseča“ stereotip lika sa dugom kosom i bradom koji zapravo možda jeste najveća rupa u narativnoj niti Eastwarda, s obzirom na to da je generalno nem i ne iskazuje stavove ili neke signale koji bi mogli uputiti igrača na to kakav je Džon lik. Sa druge strane, Sem predstavlja potpunu suprotnost, živahnost i radoznalost, povrh njenih psihičkih moći koje su jedna od misterija i tema glavne priče. Igru počinjete iz podzemnog gradića Potrok, gde je generalno uspostavljena tiranijska vladavina, dok se spoljašnji svet smatra za veoma opasno mesto gde se ne može preživeti. Logično, radnja se ubrzo preusmerava na istraživanje istog tog sveta, koji ima veoma specifičan pristup post-apokalipsi i odiše svežim vazduhom u žanru koji kombinuje brojne elemente fantazije, sajberpanka i pojedinih istorijskih arhitektonskih uticaja. Ono što ume povremeno napraviti rupu u pristojnoj priči i sjajnim likovima, jesu dijalozi koji variraju od prilično dobrih pa sve do detinjasto priglupih. Kao da postoji sindrom da Eastward tamo kaže jednu stvar kroz dve rečenice umesto jednu, ili često ne treba ništa da pokaže rečima već delima, ali se ipak odlučuje za neku banalnu liniju dijaloga. Međutim, tih momenata se nećete sećati jer stvari koje Eastward čine dobrim ima znatno više. Dok budete lutali i istraživali svet Eastwarda naletaćete na brojne neprijatelje i zagonetke. U bilo kom trenutku, možete promeniti lika kojeg kontrolišete između Džona i Sem. Džon ima relativno konvencionalan pristup borbi, čiji je glavni adut fizička snaga i njegov verni tiganj kojim ćete se boriti u relativno generičnom hack ’n’ slash pristupu. Kasnije je moguće otključati i par oružja i pušaka u vidu pumparice i bacača plamena, mada tiganj nikako neće izgubiti na vrednosti ni u jednom trenutku. Sem sa druge strane više igra ulogu podrške sa svojim moćima, te može da ošamuti i zarobi neprijatelje i da leči Džona, što je zapravo malo propuštena šansa jer potreba da uopšte koristite Sem tokom borbe iskazaće se uglavnom samo pri povremenim boss protivnicima, koji zapravo koriste ove sisteme i zahtevaju od vas da ih primenite kako biste ih pobedili. Tu su i zagonetke koje će ovu mehaniku menjanja između likova koristiti u znatno većoj meri, mada ne treba očekivati preteran izazov ni u jednom ni u drugom segmentu. Eastward se ne odlikuje težinom, pogotovu zbog veoma učestalih auto-save-ova i relativno lakih borbi. Možete i unapređivati vaša oružja, mada i to deluje kao potpuno opcionalna stvar, dok ćete prilikom istraživanja naletati na brojne mini igre kao što su bejzbol i slotovi. Kuvanje je tu kao još jedno opcionalno oruđe koje vam može pomoći pri borbi, međutim i ono ne predstavlja veliku razliku i više će vam omogućiti da nešto brže prođete kroz inače ogromne dungeon nivoe. Segmenti sveta će se sve više otkrivati kako poglavlja budu odmicala, a najveći adut Eastwarda je upravo to što predstavlja jedno od najlepših vizuelnih iskustava u video igrama uopšte. Apsurdna količina detalja, čak i kada govorimo o pikselizovanoj grafici, doprinosi atmosferi, dok je apsolutno svaki region i svaki grad prepun života i šarenolikosti. Distinktna razlika između ovih poglavlja će konstantno biti tu da vas osveži osećajem novog vizuelnog stila, palete i likova. Kada govorimo o likovima, njihov vizuelni dizajn ima specifičan pristup koji na momente veoma podseća na Studio Ghibli animirane filmove, gde se ponovo i kroz njihov izgled izražava njihova ličnost. Isto tako, zvučna podloga je jedno od remek-dela sveta video igara, s obzirom da su apsolutno sve Eastward numere raj za uši i neverovatno se uklapaju u svoj pandan u vidu okruženja i borbe. Eastward veoma lako uspeva da kroz kombinaciju odličnog vizuelnog dizajna i vanserijskog zvuka ostvari jednu specifičnu i originalnu atmosferu i iskustvo. Međutim, iako je optimizovan i generalno tehnički upeglan doživljaj, preterano jednostavan borbeni sistem i generalno veća količina linearnog prolaza kroz regione, a manja borbe i zagonetki, malo narušavaju balans. Iako sam dizajn igre i njenog sveta uspevaju da je nose kroz čitavih 30+ sati koliko će vam trebati za prelaz, ovaj disbalans preteranih dijaloga i premalo igračke interakcije može dovesti do pojedinih momenata dosade. Ipak, Eastward je dovoljno dobar da i uz takve mane predstavlja jednu od najboljih indie igara ove godine, a svakako je vredan igranja jer je idealan primer vrhunske kreativnosti i predstavlja jedno pravo audio-vizuelno iskustvo začinjeno divnom i emotivnom pričom. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Honest PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eastward review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Nova godina, novi NBA 2K. Ovoga puta na tapetu je pak verzija sa prethodne generacije konzola, dok ću se blago dotaći i next-gen verzije koja je dobila nešto više poboljšanja. 2K Sports u poslednjih par godina ne važi za paragona sportskih igara, primarno zbog dosta predatorski nastrojenih mikrotransakcija koje prožimaju skoro sve modove igre. Počevši od najbitnijeg i najvećeg moda u vidu MyCareer, 2K je, uprkos tome što je u pitanju verzija sa prošle generacije konzola, ipak uložio koliko-toliko truda u izmenu takozvanog Park moda, premestivši ga na višespratni kruzer brod, preplavljen različitim terenima i prodavnicama, slično onome što su i prethodnici posedovali. Što se tiče narativa, on je ovde sličan onom sa next-gen konzola, dok sama priča svakako nije ni bila u fokusu MyCareer moda. Fokus je sada još slabiji, uz odsustvo jačih glumačkih imena i nekog „dubokog“ zapleta. Što se tiče izgradnje vašeg lika, tu je nekoliko novih znački i perkova koje možete koristiti, međutim karijera se i dalje svodi na veliki grind, što je dosta razočaravajuće. Elem, ovo je nažalost rekurentna stvar i za preostale modove u vidu MyGM i MyTeam. Što se tiče MyGM-a, za razliku od next-gen verzije gde su promene ubačene u vidu znatno detaljnijeg osoblja vašeg tima i pojedinih sitnih dodataka u vidu simulacije lige, ovde su opcije maltene potpuno iste već nekoliko godina, što će verovatno i ostati sve dok NBA 2K bude izlazio za konzole prethodne generacije. Što se tiče MyTeam moda, doživeo je neke blaže promene, slične onima u next-gen verziji, pa ovde konačno dolazi i Draft mod koji je prisutan u većini kartičnih igara, bilo sportskih ili ne. Osim te dobrodošle promene, ubačen je i sistem ocenjivanja kartica, pa će kartice sa većom ocenom vredeti više na marketu, te ćete moći da ih i prodate za veći novac, dok ćete istovremeno morati tako i više da platite za karticu sa većom ocenom. Ovo je nešto slično sistemu pravih kolekcionarskih kartaških igara, a svakako doprinosi malo na raznovrsnosti ovog moda, koji sada poseduje više opcija za kastomizaciju tima i igrača nego ikad. Ipak, ne treba zaboraviti da je ovo leglo mikrotransakcija svakog NBA 2K, sa sve svojim pačinko mašinama i kockarnicama, tako da je bitno znati u šta se upuštate. Što se tiče najbitnijeg segmenta jedne sportske igre u vidu gejmpleja, 2K je ovde napravio jedan od najvećih iskoraka u poslednjih par godina, čak i u ovoj verziji za prethodnu generaciju konzola. Prvenstveno, odbrana je doživela solidne promene, gde je eksploatacija brzih prodora i kontaktnih zakucavanja u prethodniku stvar prošlosti. Driblinzi su znatno fluidniji, dok IQ i umor igrača ume uticati kako na realizaciju istih, tako i na brojne odluke kada ga AI kontroliše. AI je znatno bolji, do određene tačke da ćete konstantno morati da tražite neke kreativnije načine za igranje, s obzirom da je ovde ipak narušen balans blago u korist protivnika koji će igrati najtvrđu odbranu do sada. Igra u reketu je takođe znatno poboljšana, pored toga što ćete znatno ređe uspevati da koristite kontaktna zakucavanja, kao i činjenica da ćete naleteti na znatno bolje reakcije protivničkih igrača. Takođe, šut je doživeo blago unapređenje, s obzirom da igra sada mnogo više ceni bolju selekciju šuteva i više nagrađuje igrače prilikom pametnih pokušaja za poentiranje. Efekat klizanja po parketu je i dalje tu nažalost, gde je u verziji za novu generaciju konzola znatno smanjen, pa tamo sve izgleda realističnije, dok će ovde i dalje čudno blendovanje animacija biti trn u oku. Generalno, audio-vizuelna podloga nije doživela veće promene, osim što su skenovi lica nešto bolji nego u prethodnoj igri, ali se svakako vide limitacije prošle generacije konzola. Ipak to svakako nije razlog da se igra koja se prodaje po punoj ceni ostavlja gotovo nepromenjena na većini polja, ako ne računate već pomenute gejmplej modifikacije. Na kraju dana, uprkos solidnim poboljšanjima u pojedinim aspektima, teško je preporučiti NBA 2K22 ako ste vlasnik PC-a ili neke od ranijih konzola, s obzirom da se već ovde vidi kako 2K potpuno prebacuje fokus na next-gen verziju koja je ove godine ipak napravila korak u pozitivnom smeru. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post NBA 2K22 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Grand Theft Auto je jedan od najuspešnijih serijala video igara svih vremena, a Rustler je igra koja je to želela da iskoristi na najbolji mogući način, a da pritom ne popiju tužbu od strane Rockstara. Grand Theft Horse, inače titula koju su sami sebi dodelili je igra koja neverovatno podseća na stare GTA igre, posebno dvojku, osim što je smeštena u srednjovekovni univerzum. Tekst nije ni počeo, a ja sam GTA spomenuo već četiri puta, što na neki način deluje kao da preterujem, ali verujte mi da nije tako, jer ne postoji igra sa kojom bi mogao da napravim bolje poređenje, naročito što su i sami developeri rekli da su na ovaj način odali počast čuvenoj igri. Vi igrate kao Gaj, sitni kriminalac koji uživa u haosu, tuči i alkoholu. Ako ste ikada gledali filmove ili serije koje su smeštene u srednji vek, uvek se pojavi bar jedan smešni, ćelavi kriminalac, koji uglavnom za samo par sekundi nastrada od strane protagoniste. Ovoga puta, vi ste baš taj, mali, žgoljavi, ćelavi lik, koji se ničega ne plaši, osim rođene materi. Kamera prati klasičnu izometrijsku formulu i glavni fokus je uvek na vašem junaku, koji je smešten u jedan simpatični, ali ne preveliki svet. Već u početku vas čeka nekoliko standardnih zadataka koji će vas naučiti o osnovnim mehanikama igre, kao što su jahanje, tuča i bežanje od milicije. Da, postoji policija, jašu konju i imaju sirene, ne vidim šta je problem? Kao i svaka GTA igra, slobodni ste da radite šta god poželite, samo što Rustler apsolutno ništa ne shvata ozbiljno, jer se radi o parodiji. Postoje misije, glavne i sporedne, ali isto tako ste potpuno slobodni da ih ignorišite i da uživate u haosu. Ipak, i u tome postoji limit, jer postoji sistem zvezdica, koji nam je svima vrlo dobro poznat. Što više štete napravite i što više ubijate, znači da će vas više policajaca juriti. Nažalost, igra jednostavno nema dovoljno sadržaja kako bi mogli na duže staze da se zabavite nasumičnim istraživanjem, zbog čega smo na neki način primorani da radimo misije. Nadao sam se da će bar one doneti nešto novo i uzbudljivo, ali i taj deo je nešto što smo već imali prilike da iskusimo. Sitni kriminalac, koji uz nekoliko poznanika i drugara želi da postane neko i nešto u ovom okrutnom svetu. Igra je imala veliki potencijal i nadam se da developeri neće prestati da radi na njoj, ali je ovo jedan od onih naslova koji je želeo mnoga toga, a na kraju ništa nije uspeo da dovede na dovoljno dobar nivo. Combat na trenutke može da bude zabavan, pa čak i izazovan, ali neki mali bagovi često budu problem, jer se zaglavite u ćošku, ili pored bilo čega što nekako može da vas zablokira. Jahanje ume da postane umarajuće. Priča ima nekoliko dobrih momenata, ali je donekle vrlo prepoznatljiva i kratka, te igru možete završiti za manje od 6 sati, a nakon toga nisam siguran da ćete imati ogromnu želju da joj ponovo ukažete novu šansu. Do sada sve ovo zvuči dosta negativno, ali verujte mi, daleko od toga da igri ne treba dati šansu. Za razliku od već prečesto pomenutog GTA, Rustler je bukvalno parodija, zbog čega su sva dešavanja u svetu vrlo komična. Igra je puna referenci na pop kulturu, posebno Monti Pajtona, koji se na različite načine pojavljuje kroz priču. Takođe, možete prdeti na ljude, što ću ostaviti na vama da sudite da li je mana ili vrlina. Konverzacije između likova umeju da budu dosta dobre, ali su po meni upropašćene dosadnim mumlanjem koje se sve vreme koristi umesto pravih glasovnih linija. Iako mi je jasno da je cela poenta da igra sebe ne shvata ozbiljno, postoji mnogo malih stvari koje bi mogle da je učine mnogo boljom. Muzika u igri je vrlo diskutabilna, jer se često svodi na srednjovekovni bitboks. Ipak, način na koji Rustler koristi radio je vrlo inovativan. Pošto očigledno u to vreme nismo mogli da povežemo radio za konja i uživamo u muzici, Gaj sa sobom može da pokupi lokalnog barda, kako bi svoje pustolovine mogao da ispuni muzikom. Samim tim, na tog barda gledate kao na nekog drugara, nalik Dandelionu, koji neće puno uticati na vašu priču. Koliko god su se potrudili da glavnog lika naprave što smešnijim, Gaj vam posle nekog vremena priraste srcu, i kada ignorišete sve mane koje ova igra ima, želite da završite njegovu pustolovinu. Daleko od toga da je igra savršena, ali ako vam nedostaje staro GTA iskustvo sa potpuno novim okruženjem, Rustler zaslužuje šansu. Stojim iza toga da nije vredna svoje cene, ali ako ste neko koga sitni bagovi ne dotiču previše, a tražite nešto što može da vas zabavi na nekoliko sati, onda Rustler definitivno može biti igra za vas. Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Rustler review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Prelazak sa 2D na 3D grafiku, bio je verovatno jedan od najuzbudljivijih perioda u istoriji video igara. I dok su nove igre koje su tada nastajale imale čist početak u izgradnji svoje karijere, neke već čuvene koje su svoju kompletnu logiku zasnivale na svega dve dimenzije, morale su da iznova osmisle gejmplej koji bi zadržao dopadljivost originala i preneo je u 3D. Jedna od najlepših tranzicija ovog tipa, bio je Super Mario serijal sa svojim Super Mario 64, koji ne samo da je uspešno preneo duh originalnih igara u treću dimenziju, već je definisao žanr 3D platformi i avantura u globalu. Sa druge strane, nekada ljuti Mariov suparnik Sonik, nije imao toliko sreće. Kako se Sonikov gejmplej zasnivao na brzom kretanju kroz nivoe, ovo je bilo mnogo lakše izvodivo u 2D okruženju. Prelazak u 3D prostor nije nikako godio čuvenom plavom ježu. Većina 3D igara ovog serijala, iako su donekle nosile duh originala, uglavnom su bile teško kontrolisani košmar za bilo kog ljubitelja franšize koji bi uzeo džojstik u ruke. Da ponovim, uglavnom. Jer svi znamo šta sve pravi zaljubljenici mogu da istrpe radi predmeta svog obožavanja. Elem, iz igre u igru, tražena su rešenja kako bi se brzo Sonikovo kretanje u 3D nivoima što bolje kontrolisalo, a ovo je često postizano što pametnijim dizajnom nivoa, kontrolama koje vas usmeravaju ka protivnicima kao i predefinisanim putanjama gde bi Sonik u potpunosti mogao da razvije svoju čuvenu brzinu. I dok su neke igre bile bolje a neke zbilja katastrofalne, verovatno vrhunac Sonikovog 3D kvaliteta, serijal je doživeo u Wii igri iz 2010 godine – Sonic Colors. Živopisni nivoi, izuzetno lepa grafika za ono vreme, utegnut gejmplej i dizajn nivoa koji kao da je povremeno crpio inspiraciju iz sjajnog Super Mario Galaxy, zajedno su pokupili simpatije ljubitelja širom sveta. A sada, u znak tridesetogodišnjice postojanja serijala, ova igra doživljava remasterizovano izdanje na modernijim konzolama i računaru. Lokacija gde se radnja igre odigrava, jeste intergalaktički zabavni park koji nudi sijaset raznovrsnih lokacija. Pa iako se iza njegovog postojanja krije zla ambicija doktora Egmena, koji želi da ukroti moći mističnih vanzemaljaca poznatih kao “Wisp”, nije sve tako crno. Na svu sreću, simpatični vanzemaljci staju na Sonikovu stranu i kroz nivoe će mu podariti sposobnosti koje uključuju kretanje brzinom svetlosti ili kopanje kroz zemlju. Sve ove sposobnosti, u zavisnosti od toga koje imate u datom momentu, pružaju mogućnost da na različite načine pređete isti nivo. Ovo poziva na ponavljanje ranijih deonica i obaranje sopstvenih rekorda pronalaženjem skrivenih prolaza koji vode ka bržem prelasku ili dodatnim stvarima za skupljanje. U svojoj suštini, Sonic Colors je bio jako zabavna igra. Iako ne savršena, ovo se činilo kao idealna prilika da se favorit ljubitelja serijala ponovo oživi na modernijim konzolama. I sada, osim nekolicine dodataka koji neznatno menjaju poznati gejmplej, Sonic Colors u svom Ultimate izdanju donosi dve bitne razlike u odnosu na original. Na prvom mestu se nalazi grafika i izvođenje, odnosno igra sada radi u 4K rezoluciji i 60 frejmova u sekundi na konzolama koje to podržavaju. I dok ovo u prvi mah izgleda kao odlično unapređenje jer igra zaista izgleda kao neki moderniji naslov, morao bih da priznam da je šmek originala donekle izgubljen. Oštrina grafičkog prikaza otkriva neke nedostatke koje nismo mogli da vidimo do sada, a neki od efekata su prenaglašeni. No kada se celokupno pogleda, igra izgleda zaista pristojno. Druga razlika u odnosu na original je krajnje neočekivana i nimalo dobrodošla, a tiče se armije neverovatnih bagova. Igra obiluje mnogim momentima gde grafika prosto ume da poludi ili se karakter transformiše i zaglavi u mestu, ili još gore – završi na nekoj totalno pogrešnoj lokaciji. Ni audio nije lepo odmeren, pa su mnogi zvučni efekti ili prenaglašeni ili ugušeni, ali najgori problem od svih tiče se greške koja vam na pola igre može u potpunosti obrisati sačuvani status, pa igru morate krenuti ispočetka. Ove stvari su nekako najviše zadesile Switch izdanje igre, dok na PlayStation 4 konzoli nisam imao ni upola ovoliko problema pri prelasku igre. Međutim važno je napomenuti da svaki od ovih užasnih scenarija može da vas pogodi, bez obzira na kojoj platformi se igrate. I dok je nekolicina zakrpa već objavljeno, nažalost ne ispravljaju ni približno dovoljno ovih problema. Bar ne za sada… Kada se sve sagleda, ispada da je original ove igre i dalje superioran u odnosu na deceniju mlađe reizdanje koje je trebalo da proslavi rođendan nastanka serijala. Iako jako zabavna i maštovita igra, u njoj nažalost još uvek nije moguće sasvim bezbrižno uživati. Jedino što nam preostaje je da verujemo u razvojni tim koji neće tek tako ostaviti Seginu čuvenu maskotu na cedilu, i da ćemo uskoro moći bez ikakvog straha da uživamo u punom potencijalu ovog čuvenog i zbilja odličnog naslova Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sonic Colors: Ultimate review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Ukoliko se po prvi put susrećete sa “Tales of” serijalom, možda je ovo i najbolji trenutak za to u poslednje vreme. Razlog je jednostavan i “krije” se u dizajnu najnovije igre koji kao da pokušava da privoli nove obožavaoce svojom grafikom, pristupačnošću i generalnom prezentacijom. Ali da krenemo redom. Tales of Arise Demo Version_20210929222110 “Tales of” je izuzetno dug serijal akcionih JRPG naslova koji je tokom godina stekao mnogo poklonika zbog svojih velikih svetova, zabavnih borbi a pre svega brojnih i odlično napisanih likova, njihovih odnosa i sposobnosti da vam se dopadnu. Najnoviji naslov ovo podiže za jedan stepen više, uvodeći moderniji način pripovedanja ali i grafiku koja ubedljivo briljira naspram svih svojih prethodnika. Iako izgleda mnogo bolje od ranijih igara, u poređenju sa današnjim globalnim standardom izgleda tek nešto iznad proseka. Iz tog razloga, krajnje je neobično videti da na PlayStation 5 konzoli ne radi u tečnih 60 frejmova u sekundi već kao da varira između 40 i 50. Ovo se može popraviti promenom režima grafike koji preferira performanse, ali igra tada postaje vidno mutnija zbog niže rezolucije. Uz to, mnogi likovi i objekti često umeju da nestanu na ne tako velikoj udaljenosti, a okolina gubi na detaljima poput senki, osvetljenja i generalne geometrije. Bez obzira na sve kompromise, igra ne radi perfektno, ali ovo je izgleda slučaj samo sa PS5 verzijom, tako da se nadamo nekoj zakrpi za bolje performanse u skorijoj budućnosti. Iako situacija ni sada nije naročito loša, kada uporedimo grafiku i snagu same konzole, ne možemo a da se ne zapitamo zašto optimizacija nije bila bolja. Priča je očekivano dobra za jednu “Tales of” igru, ali ovaj put se dotiče i nekih interesantnih i ozbiljnijih tema kao što su ropstvo i ljudska sloboda. Ove teme pak nisu istražene u toj meri da igru obaviju u previše mračnu atmosferu ali njihovo prisustvo je dosta intrigantno. Igra prosto vrvi od interesantnih razgovora, pa osim brojnih animiranih sekvenci, pripremite se i za mnogo čitanja. Na svu sreću, dobar deo tog sadržaja, prezentovan je kroz stripolike panele koji stilski odlično izgledaju. Tales of Arise Demo Version_20210929214600 Borba koja je oduvek bila jedan od glavnih faktora dopadljivosti serijala, sada je reklo bi se bolja nego ikad. Sistem u koji je lako uključiti se čak i ukoliko niste naročito vešt igrač, opet savršeno funkcioniše kako bi akcija izgledala što atraktivnije. Brojni udarci koji se vezuju u komboe koji se nadovezuju na specijalne udarce koji se kombinuju sa drugim likovima, nekada će toliko “opteretiti” ekran da nećete znati šta se dešava. Izgleda da nekada ne treba ni preterivati sa dobrim stvarima… Svet koji nudi Tales of Arise, apsolutno je fantastičan i sjajno prati priču koju definiše sukob dve nacije, na dva potpuno različita stepena tehnološkog razvitka. Svaka lokacija isijava duhom aktuelnih dešavanja i likova koji njome vladaju. A prostranstva, koliko god nekad mala bila, opet odaju grandiozan osećaj otvorenog sveta. Jednom rečju opisati osećaj istraživanja ovog sveta, bilo bi – uživanje. I naravno sve propraćeno odličnom muzikom, kao šlag na torti. Ono čemu igrači mogu zameriti, jeste spor osećaj napretka, naročito pri uvodnim satima igre. Mada u pitanju je krajnje subjektivna stvar koja nakon što se priča razradi a tempo pojača, nikome više neće ni biti važna. Ostatak pripovedanja i njegova dinamika, apsolutno su odlični. Dobro, ne računamo nekolicinu dosadnih i nebitnih sporednih misija… Verovatno najveća zamerka, tiče se DLC sadržaja koji iako se većinom tiče samo kozmetičkih dodataka, delimično nudi i opcije koje olakšavaju igranje i ubrzavaju napredak. Povremeno naletanje na snažnijeg protivnika za kog niste spremni, samo povlači pitanje da je ovaj DLC sadržaj tu sasvim slučajno ili pak mnogo pametnije plasiran proizvod. Možda nisam igrao apsolutno svaki nastavak iz serijala, ali ukoliko bih morao da odaberem najbolji među onih nekoliko koje jesam, bio bi to Tales of Arise. Odlična priča puna intrigantnih motiva, ogroman i zanimljiv svet, interesantni i dopadljivi likovi i užasno atraktivna borba koja je pristupačna bilo kom tipu igrača, najveće su snage ovog naslova. Ali istovremeno, šta više i tražiti od jedne igre? Velika preporuka ukoliko ste ljubitelj franšize ili ukoliko želite da to postanete. A brojni zanimljivi likovi, prostran svet i atraktivne borbe neće ravnodušnim ostaviti čak ni one igrače koji do sada nisu ni pomišljali da uplove u ovaj, sa pravom renomirani serijal. Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tales of Arise review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada sam pre mnogo godina nabavio Nintendovu DS konzolu, imao sam običaj da je ponosno prezentujem među prijateljima. Za tako nešto, naravno bila je potrebna i reprezentativna igra a kao takva, nije se našla baš ni jedna iz Super Mario ili Zelda serijala. Na dva malena ekrana moje “Dual Screen” konzole, u nedogled se vrtela igra “WarioWare: Touched!”. Ko do sada nije igrao neku od igara ove franšize, mislim da bi se kompletna premisa mogla opisati kao serija mini igara koje od igrača zahtevaju brzo razmišljanje. A ove brze zadatke često krase uvrnuta vizuelna prezentacija i nekonvencionalna logika koja testira domišljatost igrača. Kada tajmer krene da otkucava pet sekundi, igrači često poviču “ne znam šta da radim!”. Sekund kasnije i zadatak je rešen, a vi u neverici zbog novootkrivenih talenata, jedva čekate naredni. WarioWare igre iznenađuju, podižu uzbuđenje i generalno služe kao dobra zabava za igranje u društvu. I dok je svaka od ovih igara postavljena tako da se zadaci rešavaju iz perspektive igrača, Get It Together! ima zanimljiv obrt. Gotovo svaki od prethodnih naslova imao je priču koju biste prelazili kroz mini igre. A priča ne bi bila priča bez svojih likova, te je WarioWare kroz dosadašnje igre kreirao živopisnu plejadu brojnih karaktera. Svaki od njih bi svojim prisustvom donosio nekakvu novu temu, pa bi se zadaci vizuelno a i po pitanju gejmpleja zasnivali na svojim likovima. U najnovijoj WarioWare igri, priča prati sve ove junake nakon što bivaju uvučeni u Variovu novu video igru. Igrač sada više neće zadatke rešavati direktno već korišćenjem likova, gde svaki ima određene karakteristike odnosno sposobnosti. Jedan samo skače, drugi leti i puca na levo, treći miruje samo kada puca na gore i slično. A da stvar bude još više u duhu serijala, nemate ideju koji lik će vam zapasti za sledeću mini igru, što neprocenjivi haos podiže na još viši nivo. Verovatno najlepši aspekt najnovijeg WarioWare naslova, jeste lokalni multiplejer. Jer zašto da samo vama skače puls od uzbuđenja? Zato zgrabite bližnjeg vam svoga i na jednom ekranu, sve brže i brže, rešavajte haotične i neretko urnebesne zadatke. Za prelazak glavne priče, biće vam potrebno oko dva sata, čime ćete otključati sve mini igre ali i neke dodatne režime za igranje. Praktično, ovo je tačka gde se pravi potencijal igre otvara i možete da počnete da zovete i druge ljude u goste i uživate u mnogobrojnim mini aktivnostima koje igra nudi. Interesantan segment jeste otključavanje bonus sadržaja davanjem poklona karakterima. Pokloni se osvajaju kroz izvlačenje na sreću gde se pokušaji zarađuju rešavanjem misija i ostalim aktivnostima. Sledeći korak je prokljuviti kom karakteru bi se koji poklon najviše svideo radi što boljeg efekta i sve što vam je preostalo je – zatrpajte ih darovima. Sa svim poenima koje sam osvojio pri prelasku igre, nisam uspeo do kraja da otključam bonuse ni jednog jedinog karaktera. Što me dovodi do matematičke formule za otključavanje celokupnog sadržaja igre – sav bonus jednak je vašem igranju pomnoženo sa pet godina. I nemojte posle da se žalite da niste dobili dovoljno gejmpleja za vaših pedeset evra! Šalu na stranu, WarioWare: Get It Together možda i nije najbolji naslov serijala, ali je svakako poseban. No, to je u neku ruku i odlika ove franšize. Da svaki naredni deo donese nešto novo i karakteristično za platformu na kojoj se nalazi… A ne biti najbolji u odličnom serijalu, svakako nije nikakav greh. Za haotičnu, nepredvidivu, smehom ispresecanu zabavu u društvu, nismo skoro imali bolji naslov na Switch konzoli. A količina sadržaja u vidu igara i pratećih bonusa za otključati, definitivno će vam dugo držati pažnju, ukoliko ste ljubitelj otključavanja svega što igre imaju da ponude. WarioWare: Get It Together je odlična zabava za društvo. Možda nema idealnu priču, savršeno balansirane likove pa i nije najbolja igra u serijalu, ali sve ono dobro što ima da ponudi, sigurno će vas zabaviti ali i razmrdati reflekse i moždane vijuge. Ako svoju igračku potrebu prepoznajete u bilo čemu o čemu ste ovde pročitali, ovo bi mogla biti prava igra za vas. Zgrabite najboljeg prijatelja, naterajte ga da plati polovinu cene igre i – get it together! Autor: Milan Živković Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post WarioWare: Get It Together review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

KT Racing već poslednjih par godina podiže WRC na novi nivo, koristeći veoma solidnu osnovu koju su postavili u WRC 8. WRC 10 je jedno iskustvo koje ne predstavlja revolucionaran skok u odnosu na prethodnika, već se drži stvari koje igra dobro radi i poboljšava ih, mada su boljke koje su prethodnici vucarali sa sobom i dalje delimično tu. Naime, licenca za WRC povlači i sadržaj svih 52 timova koji se takmiče, pa i 19 zemalja koje sadrže sve skupa preko 100 novih staza za vožnju. Od ovih staza, pojedine koje su isključene iz WRC šampionata, iz nekog razloga nažalost više nisu prisutne, iako ne postoji konkretan razlog za izbacivanje viška starijih etapa iz prethodnih takmičenja. Međutim, novi WRC ne oskudeva sadržajem, jer ipak donosi par novih država (od kojih će neke biti izbačene nakon lansiranja igre) u vidu Španije, Estonije, Hrvatske i Grčke. Novi kursevi su velelepni, pogotovu Grčka koja pruža neke stvarno impresivne pejzaže, i Estonija sa zanimljivim prašnjavim putevima i interesantnim i drugačijim etapama. Što se tiče vozila, WRC 10 ne povlači udarce, već su tu skoro svi velikani sporta, počevši od prvog WRC šampiona u vidu Reno Alpine, pa sve do modernijih automobila u vidu Ford Fieste. Iako se može reći da par automobila fali, svi najbitniji su tu, dok sama selekcija nije mala sa preko 60 reli automobila iz svih era i kategorija. WRC ove godine nezvanično proslavlja 50 godina postojanja, pa je KT Racing to iskoristio uključenjem novog moda pedesetogodišnjice, gde ćete prolaziti kroz čuvene relije i momente u istoriji šampionata. Nažalost, iako je ovaj mod naširoko reklamiran, on se i dalje svodi na prolazak kroz par različitih kategorija i vremenskih perioda u WRC šampionatu, gde će vam uz tipičnu trku samo biti dat kontekst u vidu teksta pre početka. Ovde je težina iz nekog razloga fiksna, za razliku od ostalih modova, pa ako ste novajlija, imaćete par problematičnih trka. Ovde je takođe doneta apsurdna odluka da opcija da kreirate svoj WRC tim u karijernom režimu bude zaključana iza prelaska ovog moda (koji ponovo nije nimalo kratak, zanimljiv, niti preterano lak na momente). Iako je to relativno razočaravajući faktor, možete svakako izabrati jedan od postojećih timova i započeti karijeru u WRC3 ili Junior WRC šampionatima, sa potpunom kontrolom nad timom. Karijera je doživela neke blaže promene, u vidu boljeg interfejsa, dodatnih opcija za izbor guma pri svakom reliju u skladu sa novim regulacijama, kao i proširenim novim R&D stablom preko kog ćete otključavati unapređenja za vaš tim i automobil. Preostali segmenti karijere su uglavnom ostali isti, sa pojedinim poboljšanjima kao što je mogućnost menjanja izgleda vašeg automobila, koja je poprilično detaljna i bogata. Tuniranje automobila je takođe odlično, pa sada možete dijagonalno postavljati različite tipove guma na isti automobil i mešati ih u slučaju da se tokom etape menjaju podloge po kojima vozite. U ovom izdanju postoji i pre-order verzija sa dodatnim sadržajem gde je glavni akter čuveni Kolin Mekre, međutim uz dodatni sadržaj dolazi i takozvani starter pack za karijerni režim, koji malo daje osećaj mikrotransakcija, iako potpuno sporednih i nebitnih. Ostaje nada da KT Racing neće preterivati sa implementacijom ovih aspekata. Što se tiče same vožnje, automobili kao da i dalje malo više “plutaju” prilikom okretanja i klizanja, međutim manje nego u prethodniku, dok je fizika točkova sa podlogom znatno poboljšana i realističnija. Responzivnost automobila i generalni osećaj su ostali isti u ostalim aspektima. Na pojedinim istorijskim stazama, gledaoci će ovoga puta stajati znatno bliže stazi (jer iz nekog razloga vole da ih udari reli automobil u punoj brzini), pa je iritantno što se često može desiti da ivicom automobila zakačite gledaoca koji stoji bukvalno pored samog puta. Ovo jeste u skladu sa ranijim istorijskim relijima gde nije bilo regulacija, međutim istovremeno vas sprečava da budete optimalni ako želite da skratite određene krivine. WRC 10 izgleda odlično, iako se ne vidi veće unapređenje u odnosu na prethodnika. Sve staze, pogotovu nove, izgledaju veoma detaljno i pružaju stvarno prelepe krajolike. Tu je i novi mod za vežbu gde po još jednom regionu možete da se vozite kako hoćete i kuda hoćete, dok je sam region pun staza različite podloge za vežbu. WRC ima i pojedina unapređenja u vidu znatno pričljivijeg suvozača, koji pored jako dobrog davanja instrukcija ume ponekad i da baci komentar i opasku na vašu vožnju. Ovo doduše ume ponekad biti iritantno, s obzirom da se nakon nekog vremena rečenice ponavljaju, ali ovu opciju možete ugasiti ako to poželite. Jedno od najboljih iznenađenja koje WRC 10 pruža jeste kvalitet zvuka motora kod svih vozila. Očekuje vas autentičnost i satisfakcija, pa i veoma distinktna razlika između različitih modela i generacija kada budete čuli brundanje prilikom stiskanja papučice. Nažalost WRC 10 i dalje ima povremene probleme sa optimizacijom, gde se javlja čudan bag prilikom korišćenja volana gde na svakih par minuta ume da se javi gubitak frejmova i igra ume da uspori na tih par sekunda. Nakon toga, ako vaš volan podržava Force Feedback, možete se pozdraviti sa istim, s obzirom da će naprasno prestati da funkcioniše do sledeće trke. Ovo ume dosta uticati na lični performans, tako da preporučujemo da koristite kontroler dok ovaj problem ne bude ispravljen. Standardni multiplejer modovi su i dalje tu, u vidu eSports lige, klasičnih relija i brojnih izazova. Sve u svemu, WRC 10 je najbolje izdanje ove, sada već veoma dobre trkačke igre. Ipak, sama unapređenja su minorna, iako primetna, tako da će od vas zavisiti koliko ste veliki fan ovog takmičenja i da li su ova mala unapređenja dovoljno opravdala kupovinu. Svakako nećete biti razočarani, uprkos svim sitnim boljkama koje se provlače kroz poslednjih par igara. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post WRC 10 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Najpopularniji sport na svetu je do dan danas dobio milion različitih verzija, ali gotovo da se niko do sada nije setio da napravi video igru u kojoj bi jednog fudbalera gledali iz prvog lica, kao da smo na samom terenu. Za takav podvig odlučio se ljubitelj fudbala i samostalni developer Stefan Stojković, koji nam je predstavio naslov pod imenom Soccer Simulation. Radi se o igri koja se prvi put na Steam-u pojavila 2017. godine, ali izgleda da sve do pre neki dan niko na njoj nije mnogo radio. Samim tim, neću je gledati kao neko ko isprobava četiri godine star naslov, već kao neko ko isprobava ranu verziju jednog novog projekta. Već kada uđete u igru, jasno vam je da se Soccer Simulation nalazi u ranoj fazi razvoja. Ipak, definitivno se oseća šta je cilj ovog projekta. Iako mi je fudbal omiljeni sport, nikada ga nisam trenirao, već sam se uglavnom bavio sportovima koji su se igrali u zatvorenim salama. Odigrao sam mnoštvo utakmica na uskim terenima u malim salama, gde mesta za publiku gotovo da nema, osim one jedne tanke i neudobne ‘’klupe’’. Svestan sam da to klupa nije, ali to je bilo jedino mesto na kojem su izmene mogle da sede, dok bi se pri kraju nagurao koji roditelj, koji je tog dana imao obavezu da poveze što veći broj igrača. Ako ste ikada imali priliku da iskusite takav ambijent, a pritom ste isprobali Soccer Simulation, bilo bi vam jasno zašto sam napravio ovakvo poređenje. Jedina sala, tačnije teren koji se nalazi u igri je gotovo identičan tome, što bar meni budi neki nostalgičan osećaj. No, vreme je da pređemo na teren, na kojem se nalazite vi i vaš protivnik, tačnije golman. Igra je vrlo jednostavna, igrate 1 na 1, a pobednik je onaj ko postigne više golova. Ipak, glavna ‘’čar’’ ove igre je to što se igra iz prvog lica. Samim tim, komande nisu najprijatnije za korišćenje, ali se vrlo brzo naviknete, jer osim trčanja i šutiranja, ne postoji ništa drugo, baš kao u stvarnom životu. Dok vi možete da se krećete po celom terenu, vaš protivnik ne napušta svoj sedmerac, osim što će ispucati loptu kada vam priđe, zbog čega je gotovo nemoguće da primite gol. To možete iskoristiti u vašem pohodu na pobedu, ali onda opet i ne baš najsjajnije, pošto kontrole pri šutu nisu baš uvek najbolje, te nemate tačnu kontrolu u kom pravcu lopta ide. Sam meč nema vreme, već će se jednostavno završiti onda kada izađete iz igre. Igrajući igru dobio sam uvid u ono što Stefan želi da postigne, ali je on trenutno dosta daleko od finalnog proizvoda i pred sobom će imati pune ruke posla. Već znamo da želi da doda režim igre za više igrača, vizuelna unapređenja, odabir klubova, sistem transfera i ekonomije, veće i raznovrsnije terene, pa čak i VR podršku. Zato mu želim puno sreće u budućnosti i da jednog dana odigramo Soccer Simulation jedan protiv drugog! Autor: Predrag Ciganović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Soccer Simulation – Early Access appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U SEPTEMBARSKOM 151. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Iznenađujuće je koliko postoji igara iz indie rerne na kojima su radili ili mladi studenti, ili su projekti jednog do dvoje developera. Većina takvih su ili kratki ili se dugo peku da bi na kraju postali veoma popularni naslovi. Fire Tonight je jedan od tih manjih i slatkih projekata koji ipak uspevaju da učine svet avantura interesantnim i dodaju ne samo pričom nego i po kojom interesantnom mehanikom. Vraćamo se u rane devedesete, dvoje mladih priča preko telefona i priseća se svojih avantura i prijatnih izlazaka. Iznenada razgovor biva prekinut i preko javnih servisa biva objavljeno da je grad u plamenu. Zabrinuti jedno za drugo, odlučuju da se nađu kako bi zajedno prebrodili ovu nevolju. Usput se prisećajući još dragih uspomena i momenata koje su proveli zajedno. Ideja za samu igru je zapravo proistekla iz Fire Tonight pesme od Information Society benda, i odrađena je u point-and-click avanturističkom maniru. Ono što je prijatno za znati jeste da pored standardne interakcije sa objektima i njihovog kombinovanja, razvojni tim je odlučio da ubaci još par začkoljica kako bi rešavanje zagonetki učinili još zanimljivijim. Cela igra je predstavljena u izometrijskom pogledu koji još pored toga može kompletno da se rotira u krug. Ovim igra ne samo da ima kompletno 3D bazu i mogućnost kretanja po celoj mapi, nego podržava i veoma interesantne načine za sakrivanje i pozicioniranje zagonetki. Tokom ne toliko kompleksnih zagonetki ovaj sistem se odlično koristi, i ukoliko ovaj naslov iole uspe bilo bi odlično videti da se primeni u mnogo dužoj i opširnijoj igri. Drugi mnogo manji, ali takođe prijatan sistem jeste korišćenje muzike pri gašenju zapaljenih delova grada, čime se dalje napreduje kroz sekvence. Vizuelno, igra izgleda kao da se nalazite u nekom crtanom filmu. Dizajn likova krasi ovaj stil, dok svet oko vas više podseća na neki psihodelični, neonskim bojama ispunjen san. Sve ovo zajedno je veoma fino uklopljeno i samo više čini igru da izgleda kao neki muzički spot. Nažalost glasovne glume nema uopšte, što je velika šteta pošto bi glasovi mladih još vise učinili ovo delo slatkim i prijatnim za igru. Doduše to menja veoma dobro implementirana muzika. Najveća mana reklo bi se da je igra prekratka i da su neke od zagonetki malo prelake, ali ko zna, možda dobijemo nastavak ili neku drugu igru iz ovog razvojnog studija koja će biti znatno duža i kompleksnija. Uz vrlo šarmantan gejmplej i cenu sa kojom dolazi, Fire Tonight je savršena prilika da podržite studio koji stoji iza njega. Izometrijski pogled je više nego dobro implementiran i možda samo zbog toga vredi isprobati ovakav tip avanture. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Stride PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fire Tonight review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U SEPTEMBARSKOM 151. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Codemasters je ove godine po prvi put pod EA Sportsovim okriljem izbacio novo izdanje najpopularnijeg trkačkog cirkusa na svetu. Ovo je naravno pobudilo čak i solidnu dozu skepticizma kod publike, međutim F1 2021 je jedna od najboljih F1 igara u istoriji, ako ne i najbolja. Ove godine, Codemasters je rešio da proširi opcije koje će vas uvesti u igru, pa je verovatno najveća novina dodatak sasvim solidne, iako površne i predvidljive, priče koja će vas provesti iz F2 kroz dve sezone F1, tj. sezonu 2020 i 2021, menjajući uloge sa mlade nade Ejdena Džeksona na veterana Kaspera Akermana. Sa ovih dveju protagonista iskusićete potencijalne međusobne varnice i drame, lične priče na i van staze, kao i pojavljivanje glavnog rivala iz F1 2019 – Devona Batlera. Ovih par glavnih aktera imaju solidno napisane i izražene ličnosti, kao i određeni razvoj istih koji će biti dosta distinktan kako budete prolazili kroz glavnu priču. Međutim, Breaking Point je u potpunosti linearan, ne iziskujući iz vas previše dilema i izbora, čak i prilikom trenutaka gde će se iluzija odluke pokazati u vidu intervjua sa novinarima i slično. Generalno, kroz 16 poglavlja, igra će vas u određenim momentima u trci ili na početku iste ubaciti u ulogu jednog od glavnih likova sa ciljem da završite trku ili sustignete određenog rivala. Ovih 6 sati fino izrežirane priče i vrhunskih animiranih sekvenci je odličan uvod i tutorijal za sve novajlije i povratnike serijalu. Što se tiče ostatka modova, My Team i tipična karijera se vraćaju i ove godine, i to sa blagim unapređenjima, dok je My Team još od prošle godine vrhunski dodatak i u potpunosti igra za sebe gde ćete moći da napravite svoj F1 tim sa svojim vozačima. Kada govorimo o tipičnoj vozačkoj karijeri, ovde ćete imati i opciju da krenete iz F2 šampionata, kao i da igrate karijeru sa jednim prijateljem, bilo kao članovi istog tima, bilo kao rivali, što je apsolutno prezabavno, i donosi sa sobom split screen opciju koja je ovih dana stvarno retka pojava. Tu su i tipični Grand Prix modovi, kao i F1 eSports zajedno sa multiplejerom koji pruža podjednako dosta zabave, osim u trenucima kada server pukne i budete diskonektovani u sred trke, ali ostaje nada da će ovo biti korigovano u nekom od narednih pečeva. Što se tiče gejmpleja, ne treba očekivati veće promene u odnosu na prošlu godinu, osim kod nekih segmenata sa FIA regulacijama, blagim promenama u sistemu fizike guma i prijanjanja na podlogu, kao i solidnu količinu podupravljanja, pa ćete često imati problem pri oštrijim krivinama ako niste pažljivi. F1 2021 nije simulacija, ali u svom simcade ruhu može pružiti solidno iskustvo sa svim pogašenim asistencijama, gde će bolidi često gubiti kontrolu i zahtevati od vas da vrlo vešto baratate papučicom za gas ili triggerom na kontroleru. Kontrolna šema nije doživela neke promene doduše, dok je korisnički interfejs mahom ostao sličan prethodniku, radi što boljeg repliciranja osećaja TV prenosa. Tu dolazimo i do audio-vizuelne podloge, koja primarno briljira uprkos limitacijama Codemastersovog endžina. Dodatak ray-tracinga nije drastično poboljšao izgled igre, s obzirom da senke i refleksije imaju čudno mutnilo i nedostatak detalja, ali svakako dodaju na iskustvo i vizuelni realizam. Što se tiče zvukova motora, teško je imati ikakvih primedbi s obzirom da je autentičnost na najvišem nivou, dok su komentari, kao i komunikacija sa timom ostali relativno isti kao u prethodniku, zajedno sa sve uvodnim i završnim sekvencama pre i posle trke, sa jedva par izmena. Tu dolazimo i do jedne veće mane koju sa sobom nosi F1 2021, a to je znatno oskudnija količina sadržaja nego u prethodniku u vidu manjeg broja staza (sa Imolom, Portimaom i Džedom dodatim u nekoj bližoj budućnosti), nepromenjenu stazu u Australiji i gotovo duplo manji broj dostupnih vozila, pošto su ove godine izuzeti istorijski bolidi iz starijih sezona F1. Ovo jeste razočaravajuće, s obzirom da se ponovo u lice nabijaju i mikrotransakcije, koje su ipak ostale čisto kozmetičke, pa se ovde i ne može previše zameriti, s obzirom da će vam to biti bitno isključivo ako želite da obučete vašeg vozača u neke atipičnije boje. F1 2021 radi odlično na svim platformama sa tipično dobrom optimizacijom kao i u prethodnicima, dok će ray-tracing zahtevati nešto više od vas na PC-u, ali u normalnim granicama, dok je performans na PS5 vrhunski i lako izvlači konstantnih 60 FPS-a u nativnoj 4K rezoluciji. Bagova i problema nećete puno nalaziti, osim pomenutih problema sa konekcijom sa serverom u multiplejeru i uopšte, pošto će igra često pokušavati da se rekonektuje čak i dok ste u glavnom meniju. F1 2021 pravi par manjih koraka na polju gejmpleja i grafike, dok znatno podiže ulog sa solidnom pričom i vrhunskim karijernim modovima koji su stvarno primer za svaku trkačku igru. Uprkos znatno manjoj količini sadržaja, ako ste fan vozačkih igara ili F1, nećete biti razočarani. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post F1 2021 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu