SolidChief

Iako je kao celina, Street Fighter jedan od najlegendarnijih i najboljih borilačkih serijala, ja sam se nekako uvek kačio za njegove parne brojeve. Prvi deo retko ko i da je igrao u vreme izlaska, ali zato sam uz dvojku proveo stotine sati oduševljen svim inovativnim stvarima koje je igra unela u svet borilačkih igara. Treći deo iako sjajan, nekako me je zaobišao u najvećoj meri ne bih li se za četvorku zalepio toliko da sam sve propušteno uz nju nadoknadio. Hiljade sati takmičenja do te mere da me je jedan od najvećih prijatelja dovodio u predinfarktno stanje, duelima nepredvidivim do poslednje sekunde. Petica me nije zaobišla koliko razočarala. Premalo sadržaja koji je presporo naknadno implementiran i mehanike koje nikako nisu uspele da „kliknu“ kako treba pod palčeve ovog starog zaljubljenika. I nakon svega toga, pre nekoliko dana imao sam priliku da kroz „beta“ izdanje zavirim u ono što će biti šesti (tehnički sedmi) nastavak „uličnog borca“. Ukratko? Oduševljen sam. Beta verzija nudi samo jedan režim igranja. Nakon što vas u igračku arenu dočeka (poprilično liberalni) voditelj, imate slobodu da se kroz lokaciju krećete sa likom kog ste sami kreirali. I dok ceo nivo izgleda kao nešto što će služiti kao trodimenzionalni meni, u ovom slučaju prvenstveno predstavlja mesto za onlajn duele sa drugim igračima. Nakon što sednete za automat gde vas očekuje neko od igrača, izazivate ga i borba može da počne. Na raspolaganju smo imali osam karaktera, što je bilo sasvim dovoljno za prvo iskustvo. A činjenica da će po izlasku igra odmah imati 18 igrivih karaktera, ne zvuči loše. Nekolicina novih mehanika pružaju u potpunosti osveženo i iznova zabavno iskustvo, a najviše se vrte oko nove „drive“ skale koju koristite za izvođenje specijalnih poteza. Tako mehanika „drive impact“ menja čuveni „fokus“, udarajući kroz protivnički napad, pa čak i razbijajući blok ukoliko je suparnik previše blizu ivici ekrana. Ujedno, ovaj udarac je i lako kontrirati sopstvenim „drive impact“ napadom uz dobar tajming. „Drive parry“ je takođe jedna od mehanika koja pruža mogućnost da podnesete udarac bez štete čime se puni „drive“ skala, ali i da iz ovog stanja brzo iskočite i otvorite mogućnost za protivnapad. Nekadašnji „EX Special“ potezi, sada se zovu „overdrive“, i kao i ranije, ojačavaju osnovne poteze snažnijom varijantom istih. Uz to, tu su i po tri specijalna napada po liku, od kojih svi izgledaju očekivano sjajno. Kad smo kod izgleda, igra izgleda odlično. Mnogo je evidentniji grafički pomak u ovom nastavku nego što je to bilo u prethodnom. Živopisni nivoi i besprekorno animirani ali i modelirani karakteri, meni već obećavaju povratak na stare staze. Mislim da ću i uz ovu igru provoditi mnogo vremena. Samo da to ne čuje i moj drug pa da konačno završim u bolnici od previše nadmetanja, kako dolikuje… Željno iščekujem 2023. godinu i izlazak igre za koju se već vidi da će biti odlična. Ako ste fanovi borilačkih igara, verujte mom instinktu. Ova igra neće razočarati! Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Čeka nas nešto veličanstveno: Street Fighter 6 beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pripremite se i držite se za vaše kontrolere, jer stiže novi talas svakojakih Souls-like naslova koje niko nije tražio (a taman smo preživeli najezdu gomile Roguelite klonova!). Zato je jako lepo videti i iskusiti igru koja jednostavno hoće da bude onaj dobri, stari, klasični, akcioni naslov. Valkyrie Elysium je jedna od onih igara koje znaju tačno šta hoće da budu, šta hoće da urade, i kako to da prikažu – bez nekih dodatnih sistema i elemenata koje pozajmljuju iz drugih žanrova. Bitka Odina sa džinovskim vukom Fenrirom započinje Ragnarok – sumrak bogova, iliti kraj sveta iz predanja nordijske mitologije. Kako bi spasio svet, Odin šalje vas, Valkiru, na nezahvalan i opasan zadatak da kroz Midgard sakupite duše mrtvih, i upokojite nemrtve. Ako ste ikada igrali neki klasičan akcioni hack-and-slash po primeru Devil May Cry ili God of War, znate šta možete očekivati. U ovom slučaju doduše, Valkyrie Elysium dodaje i solidnu količinu RPG elemenata. Standardni tok gejmpleja će se svoditi na kretanje kroz relativno linearne koridore ili otvorene zone, gde ćete se susresti sa velikom brojem neprijatelja koje morate poraziti. U ovim borbama na raspolaganju ćete imati kombinacije lakših i težih udaraca, dva oružja, posebnih sposobnosti i pomagača. Kombinacija udaraca i oružja je nešto već standardno, a na to se dodaju posebni elementi i magije koje rade dodatnu štetu protivnicima u zavisnosti od njihovog tipa. Ono što će igru činiti zapravo super zanimljivom jeste mogućnost da podesite do četiri posebna pomagača iliti saboraca, koje ćete moći da prizovete tokom borbe. Svaki od njih dodaje elementarnu štetu na vaš mač, pa čak i pojačava snagu odabranog elementarnog tipa. Naravno, protivnike ćete lakše uklanjati ako poklopite korišćenje pravih saputnika i pravih elemenata. Međutim, neće vas pratiti zauvek – mogu biti pobeđeni, ali ih u određenim okolnostima možete ponovo prizvati. Pored borbi, pomoći će vam u rešavanju veoma prostih zagonetki ili u otklanjanju prepreka na putu. Nažalost, njihove ličnosti će se svoditi na povremene uzrečice ili komentare u slučaju da se zaglavite kod neke zagonetke. Iako su lokacije podeljene na nivoe i na prvi pogled veoma linearne, i dalje ostavljaju dosta prostora za istraživanje i mogućnosti da pokupite još koji koristan predmet ili materijal. To će biti i te kako potrebno, pošto ćete svaki napredak vaše Valkire, unapređivanje opreme i otključavanje sposobnosti morati da platite sa određenim brojem kristala. Kristale ostavljaju poraženi neprijatelji, a možete ih pronaći i u burićima, kutijama i kovčezima. Dizajn likova, lokacija i pozadina je inspirisan nordijskom mitologijom, ali je vrlo očigledno da je provučen kroz tu ‘’azijsku prizmu’’. U momentu kada vidite dizajn Odina u igri biće vam jasno koliko se art tim zabavljao oživljavajući ovaj svet. Animacije su fluidne i veoma zabavne za gledati tokom borbe, bez neki preteranih šljaštećih efekata koji će preplaviti ceo ekran. Nije sve savršeno kada je dizajn u pitanju međutim – lokacije će vremenom postati prilično monotone, dok su animacije likova tokom dijaloga relativno krute. Pored vizuelnog dela, i numere u igri takođe nose taj ‘’nordijski pečat’’, tako da možete očekivati veoma zabavnu i bombastičnu muziku koja će vas pratiti dok se budete probijali kroz horde protivnika. Najveća mana Valkyrie Elysium-a je možda to što znatno odskače od originalnog serijala, ali to ne znači da se neće dopasti i nekim starim fanovima. Glavni krivac u igri je definitivno kamera, koja će vam u nekim momentima debelo zasmetati. Ako mislite da nešto propuštate jer niste igrali Valkyrie Profile, ne brinite, pošto je Valkyrie Elysium više spiritualni nastavak. Međutim, ako vam nedostaju igre gde ne morate da brinete da li imate stamine da još jednom zamahnete ili još jednom izbegnete napad, već tražite dobru, staru, klasičnu akciju, onda je ovo naslov za vas. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobri stari spektakularni okršaji: Valkyrie Elysium recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Scorn je proživeo razvojni pakao od 2014. godine, što je i logično sudeći po tome da je kroz osam godina igra doživela nekoliko velikih internih promena. Uprkos relativno haotičnoj priči o tome kako je Scorn uspeo da vidi svetlo dana u svojoj drugoj kickstarter kampanji i iznenadnim investicijama, očekivanja ljudi i dalje nekako nisu spadala kako je materijal igre sve više bio otkrivan. Očigledna inspiracija biomehaničkim horor stilom Hans Rudi Gigera i Žđislav Beksinjskog uz neprikosnoveni talenat da se prenese atmosfera i imerzivnost na igrača dovodi nas do konačnog izlaska ovog neprikosnovenog iskustva. Scorn ne drži igrača za ruku, već spada više u onu grupu igara koja svoje igrače želi da ubaci u svet bez ikakvog objašnjenja. Ovo je relativno rizičan pristup, s obzirom na izazov kreiranja prostornog narativa koji će vam pasivno pričati priču. Iako je jedan od idealnih primera ovde Soulsborne serijal igara, Scorn ima potpuno nemi pristup s obzirom da igra uopšte nema dijaloga. Konstantan osećaj straha, očajanja, pa i melanholije u trenucima primirja, jeste ono što Scorn najbolje radi. Igra na vrlo prirodan način uspeva da prenese apsolutnu anomaliju, nepoznanicu vanzemaljskog i užasavajućeg sveta u kojem se nalazite. Segmente nekog pozadinskog narativa možete razaznati isključivo na osnovu sopstvenih zaključaka, u čemu će vam pomagati izuzetno imerzivna okruženja. Igra ne odudara predaleko od pasioniranog tempa hodajućeg simulatora, rešavanja zagonetki i pucačkih segmenata. Ipak nivoi su relativno nelinearni, sa isprepletanim hodnicima koji vode u veoma raznolike sobe i okruženja. Same zagonetke nisu preterano teške – uglavnom zahtevaju od igrača da pažljivo osmotri određene putanje u prostoru i uključuje neke tipične puzle i izazove za ovakav žanr. Ipak, sve to je poboljšano grotesknim interakcijama sa biomašinerijom. Često ćete manuelnim potezima na kontroleru ili tastaturi morati da ubacite ruku u nešto ljigavo, bilo da napunite vaše oružje ili da upravljate nekim uređajem neophodnim za rešenje zagonetke. Ovako nikada ne znate šta da očekujete, pogotovu kada igra tako dobro prenosi taj osećaj na samog igrača. Bilo da nosite lika sklupčanog u jajoliku ljušturu ili čeprkate po genitalnim otvorima kako biste uzeli predmet koji vam je neophodan, osećaj horora je svakako na najvišem nivou. Što se tiče akcije, ona je relativno osnovna, kao i zagonetni aspekat igre koji se svodi na rudimentarno upravljanje mašina, te ćete imati nekoliko različitih oružja koja se ne ponašaju previše responzivno. Uz to, užasi sa kojima ćete voditi okršaje uglavnom imaju napade sa distance, gde se za većinu vašeg arsenala morate dosta približiti, izbegavajući napade već sporim strejfovanjem. Vreme punjenja oružja i kratak domet istih ove borbe čine dosta napornim, bilo da su sa običnim ili jačim protivnicima. Uz PC, Scorn je izašao i na Xbox Series konzolama, a performans u globalu generalno nit’ smrdi nit’ miriše. Igra izgleda maestralno vizuelno, međutim sa time dolazi i relativno osrednja optimizacija. Ako nemate neku jaču konfiguraciju, igra ume praviti par problema sa frejmrejtom, mada nedovoljno velikih da ikako ugrozi iskustvo. Ipak, čak iako Scorn uspeva da postigne solidan performans, broj izbacivanja iz igre je nažalost bio poveći, uz nekoliko problema sa učitavanjem sačuvane igre. Iako nije bilo ničega što će u potpunosti razbiti iskustvo i onemogućiti napredak, ostaje nada da će Ebb Software ispraviti probleme kroz zakrpe u narednom periodu. Scorn se dotiče nekoliko različitih sfera ali nekako nikada ne uspeva da ih realizuje potpunosti, osim jedne najbitnije za horor, i ipak uspeva da bude jedino jezivo i veoma upečatljivo iskustvo. Tipičan primer kako vanserijski dizajn i pristup nečemu nepoznatom, kao što je svet koji je Ebb Software iz Beograda napravio, mogu nadograditi svaki segment, nešto što je horor žanru video igara bilo preko potrebno u poslednje vreme. Baš tu, uz sve moguće jezive konstrukcije, tone beživotnih humanoidnih bića dovoljno prepoznatljivih ljudskom oku, kao i apsolutno odsustvo bilo kakvog sličnog vama, uz to da ni sami ne znate šta ste, indukuje određenu dozu psihološkog horora i znatan osećaj očaja, straha i terora. Ako to nije dobra horor igra, onda stvarno ne znam šta je. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Ebb Software Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Biomehanički horor na srpski način: Scorn recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ogromna moć koju Smash Bros ima na tržištu borilačkih igara je neosporna. Znate, kao što je to bilo za Dark Souls sa „soulslike“ ili The Binding of Isaac sa „roguelike“, rođenje novog žanra neizbežno nosi sa sobom novi fenomen: klonove. Mnoge borilačke igre su zapravo inspirisane radom velikog Nintenda, na manje ili više proždrljive načine. Zatim, tu su retkosti: klonovi koji su prokleto dobri, koji se više ne mogu definisati kao takvi i koji pokušavaju da odstupe od formule, testirajući neke nove i originalne. Mislim da tu možemo uklopiti MultiVersus, tabačinu iza koje stoji WB Games sa svojom celokupnom istorijom medijskih franšiza. U osnovi, MultiVersus je borilačka igra u stilu 2D platformera koja, pored podsećanja na gorepomenuti i nagrađivani Smash Bros, može da se pohvali klasičnom formulom free2play igre. Prvi sezonski Battle Pass dostupan je od 9. avgusta, od 1. sezone, sa prilično raznovrsnim i zanimljivim nagradama. Otključava se ispunjavanjem zadataka koji će biti dostupni nakon završetka početnih misija. Jednostavno rečeno, u MultiVersus za cilj imate da izbacite druge igrače iz arene. Ko prvi postigne unapred određen broj nokauta, pobeđuje. Koncept ne bi trebalo biti ništa novo za svakoga ko je ranije igrao slične igre. U MultiVersusu, međutim, postoji veći fokus na timskom radu na nekoliko različitih načina. Za početak, možete prilagoditi različite likove sa različitim sposobnostima koje, između ostalog, čine vaše napade jačim, omogućavaju vam da brže izbegavate udarce ili skačete više. Postoji nekoliko različitih opcija koje možete izabrati i ako vaš saigrač primeni iste sposobnosti, one se dodaju sposobnostima tima i čine ih još upečatljivijim. Postava likova je vrlo raznovrsna, i stavlja DC superheroje, protagoniste crtaća Adventure Time, Scooby Doo, Looney Tunes, Rick and Morty i… Ariju Stark na isto bojno polje. Ovo su samo neki primeri, ali jasno vam je da je izbor enorman. Svaki lik deluje kao deo iste igre dok i dalje zadržava svoj autentičan izgled. Boje iskaču, scena i pozadine izgledaju fantastično, a korisnički interfejs je jednostavan i elegantan, dajući MultiVersusu izgled visokog kvaliteta. Sve u svemu, MultiVersus je u svojoj srži izuzetno zabavna igra. Trenutno nas najviše brinu mikrotransakcije, ali na sreću, čini se da možete uživati u celoj igri bez trošenja i jedne pare, što je pozitivno. Prvi Battle Pass košta 3 dolara za 15 nivoa na premium odeljku. Pored toga, ako završite ovih 15 nivoa, osvojićete skinove, tauntove i dodatne nagrade. Kada ovo uporedimo sa drugim Battle Pass pretplatama, lično smatram da je ova preskupa. Još jedna zanimljivost na koju želim da vam skrenem pažnju jesu emote potezi koji zaista previše koštaju. Recimo, Shaggy’s Shirt Rip emote je u alfa verziji bio automatski otključan. WB sada vrednuje ovaj emote na 5 dolara. Mislim da je to malo mnogo za jednu emote, ali pretpostavljam da neki mogu da tvrde suprotno. Verovatno će se naši utisci menjati kako igra bude napredovala kroz betu, koja za sada nema planirani kraj. Imamo prezir prema ovakvoj monetizaciji, ali pošto skinovi i drugi kozmetički itemi nemaju uticaja na gejmplej, možda se naši utisci i ne promene. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Preozbiljna konkurencija za Super Smash Bros: Utisci o MultiVersus beti appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hatsune Miku i njeno VOCALOID društvo su godinama bili na PlayStation konzolama, dok su fanovi Nintendo igara bili u senci. Par godina nakon izlaska Nintendo Switch konzole, SEGA je najzad izbacila igru iz Project DIVA franšize na Nintendo Switch pod imenom Mega Mix. Project Diva igre su poznate po pesmama od Hatsune Miku i ostalih VOCALOID-a kao što su MEIKO, Luka, Kaito i Kagamine Lin i Ren, šarolikoj grafici i gejmpleju koji je istovremeno namenjen i za početnike i za iskusnije igrače. Sa preko 100 podrazumevanih pesama i još dodatih preko plaćenih dodataka, velike su šanse da možete naći barem jednu od omiljenih VOCALOID pesama. Kao i kod prethodnih Project Diva igara, cilj je da igrač pritisne dugme koje se pojavi na ekranu u tačnom trenutku kada se simbol podudara sa tajmerom koji ima isti oblik kao taj simbol. Pošto su Project Diva igre prvo izašle na PlayStation konzolama, moguće je menjati ABXY simbole koji se nalaze na Nintendovim kontrolerima na krug, krst, kvadrat i trougao, simbole koji su poznati svim PlayStation fanovima. Za ova četiri simbola može se takođe koristiti i D-pad, što je takođe veoma bitno da se nauči kako bi igrač mogao da pritisne simbole u brzoj sekvenci. Osim ova četiri dugmeta, igrač takođe mora da prati strelice koje idu levo ili desno, i one odgovaraju pokretima na oba džojstika ili pritiskanjem triger ili shoulder dugmića. Uz Mega Mix takođe dolazi novi mod, takozvani „Mix Mode“, gde igrač kontroliše Joy-Con kontrolere tako što ih naginje levo ili desno kako bi pomerao kursore koji se nalaze na ekranu. Ovo neće ubediti sve veterane da kupe igru samo da bi igrali Mix Mode, ali ovaj mod je definitivno zabavan i jedinstven način da se uživa u jednoj ritmičnoj igri. Tokom igre pritiskanje tačnog dugmeta u tačno vreme nagrađuje igrača poenima koji se dodaju u procenat koji se nalazi na dnu ekrana. Što je dugme preciznije pritisnuto, dobija se više poena, a ocene su COOL, GOOD, SAFE, BAD i MISS. Ovaj procenat predstavlja ukupan broj tačno pritisnutih dugmića tokom cele pesme i igra se smatra uspešnom ukoliko igrač dostigne procenat koji pređe granicu koja se nalazi na „progress bar-u“. Igra se smatra izgubljenom ukoliko igrač ne dostigne određeni procenat ili ukoliko izgubi sve životne poene, a oni se gube kada se dobije BAD ili MISS. Životni poeni se mogu vratiti ako se dobiju COOL ili GOOD ocene. Ukoliko igrač želi da odigra celu pesmu, čak i kada bi izgubio sve životne poene, može se odabrati „No Fail Mode“, mada se poeni ne čuvaju. Za veći izazov postoje modifikatori koji imaju uticaj na simbole, kao što su brže pomeranje simbola, nestajanje simbola odmah pre dobrog tajminga ili naglo pojavljivanje simbola pre dobrog tajminga. Ukoliko igrač želi da samo gleda scenu te pesme, može odabrati „Start Music Video“. Svaka pesma ima određene nivoe težine, počevši od EASY što je pogodno za početnike, a kada se uspešno pređe pesma na HARD težini, može se otključati EXTREME i ponekad EXTRA EXTREME težina za tu pesmu. One su pravi izazov čak i za najiskusnije igrače. Što se tiče podešavanja, ova igra ima iznenađujuće veliki broj opcija. Igrač može odabrati ko će biti na sceni za svaku pesmu i njihove kostime i dodatke. Neke pesme čak imaju opciju da se promeni glas u zavisnosti od toga ko stupa na scenu. Što se tiče kontrola, mogu se menjati razni zvučni efekti tokom pritiskanja dugmića, šema na kontroleru, pa čak i odabrati makroe gde se pritisak jednog dugmeta u igri smatra kao pritiskanje dva ili više dugmeta u isto vreme. Obzirom da Nintendo Switch ima ekran osetljiv na dodir, moguće je koristiti „Tap Play“ opciju gde se pritiskom i povlačenjem po ekranu vrše iste akcije koje se mogu vršiti na kontroleru. Što se tiče vizuelnog aspekta igre, veliki broj scena u pesmi radi na 60 frejmova u sekundi, dok samo mali broj radi na 30. Naravno, sam gejmplej je uvek na 60fps, tako da igrač ne mora brinuti o tajmingu. Dok se kod određenih pesama definitivno mogu videti ograničenja Nintendo Switch hardvera, kao što su niže rezolucije u odnosu na Project Diva igre na PS4, one su i dalje zabavne i šarolike za gledanje, tako da su ove mane tokom igranja gotovo neprimetne. Rekao bih da je ovo dobar kompromis za igrače, koji najzad dobijaju priliku da zaigraju pravu Project Diva igru na prenosivom Nintendo hardveru. Sve u svemu, ova igra je definitivno dobar uvod za fanove VOCALOID pesama i za one koji žele da utonu u svet ritmičnih igara. Iako PlayStation igrači nemaju dobar razlog da igraju ovu verziju na Switch-u, ova franšiza nikada nije bila ovoliko pristupačna. Hatsune Miku Project DIVA: Mega Mix sa preko 100 pesama i raznih opcija obećava sate i sate dobre zabave. Autor: Luka Trifunović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Reinstalacija: Hatsune Miku Project DIVA: Mega Mix appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Outridersi su u osnovnoj verziji igre generalno ostavili pomešana iskustva među igračima. Iako su same moći koje vaša gotovo omnipotentna ubilačka mašina poseduje bile prezabavne za upotrebu, igra je generalno patila od poprilično slabog endgame iskustva za jedan kooperativni looter shooter. Iako ovo na papiru zvuči kao da nije mnogo veliki problem, ako je to jedini, nažalost količina sadržaja koja je pružena igračima je bila premala, i za igru ovakvog tipa koja mora da ima održivi model za svoju igračku bazu i dugo nakon završetka osnovne priče, ovo je predstavljao ozbiljan problem za razvojni tim People Can Fly. Worldslayer „ekspanzija“ je donekle obećavala da će se ova situacija popraviti, te da će nedostatak nekog varijabilnijeg loota i različitijih iskustava od takozvanih ekspedicija koje igra nudi na kraju biti rešen. To je donekle istina, međutim glavni problem je koliko novca Worldslayer iziskuje od svojih igrača. Prvenstveno, priča se nadovezuje na priču osnovne igre, i zatvara pojedine narativne niti koje su ostale otvorene. Ovde ćete ponovo lutati Epoch planetom u potrazi za načinom da sprečite oluju zvanu Anomalija koja preti da proguta maltene sav život. Ovde imate i pojedine frakcije ljudi i njihove vođe kao što je Ereškigal, koja je umislila da je bog među smrtnicima, i koja želi da pusti da oluja proguta svet. Sve ovo zvuči zanimljivo, s obzirom da se nadovezuje na originalni zaplet. Međutim, pored toga što ne odiše originalnošću, ove teme gubitka čovečnosti pri sticanju velikih moći su jedva dotaknute i pisanje ponovo deluje površno, i postoji tehnički samo da stvori novi konflikt za igrače. Najveća travestija oko ovog segmenta jeste što se priča u Worldslayeru može efektivno završiti za nešto više od 2 sata, što je apsolutno neoprostivo za „ekspanziju“ koja ovoliko košta. Sa gejmplej strane, Worldslayer donosi nova iskustvena drva, kao i nove nivoe težine koji bi trebalo da ohrabre igrače da pređu ovaj sadržaj više puta u potrazi za boljim lootom. Isti se sastoji iz nove apokaliptične opreme koja ovoga puta donosi tri mesta za modove koji bitno utiču na vaš stil igre. Nova iskustvena drva će navesti igrače na nešto veći fokus između puškaranja ili korišćenja anomalijskih moći koje njihovi likovi poseduju. Tu je i novi Ascension sistem koji daje nešto dosadnija mala procentualna unapređenja na vaše sposobnosti i deluje kao nešto što se može isplatiti tek na duže staze, bez satisfaktornije progresije, s obzirom da Ascension ima čak 200 nivoa. Pored ekspedicija, igrači sada imaju i Tarya Gratar, takozvani novi dungeon nivo za igrače koji jure najjaču opremu. Ovaj tip tamnice je svakako dobrodošao, s obzirom da donosi par novih boss neprijatelja, sa opcionalnim arenama sa strane koje imaju veću šansu da donesu igračima legendarnu opremu, čak i selektivno u smislu delova opreme koji im fale. Nažalost, iako sve ovo zvuči super, gejmplej petlja u kojoj se igrači nalaze kada pređu sav sadržaj je jako repetitivna i veoma uskogruda sa raznovrsnošću koju bi neki kooperativni looter shooter trebalo da nudi. Konkretno, kada pređete ovu jedva tročasovnu priču, vaš gejmplej će se svoditi na igranje ovog jednog novog dungeona i već postojećih (ionako dosadnih) ekspedicija sa inkrementalno većim težinama i brojevima na ekranu, iznova i iznova dok vam se to ne smuči. Iako borba ume biti zabavna i Outriders ima da ponudi dosta zabavnog loota, konstantno igranje kroz iste zone sa nešto jačim protivnicima brzo postaje poprilično naporno. Nove zone su lepo dizajnirane i Outriders generalno može da se pohvali lepim vizuelnim efektima, ali ponovo, njihova „otvorena“ priroda je narušena činjenicom da su te zone generalno linearne i iščičkane veštačkim zaklonima iza kojih ćete često čučati i igrati se cover shootera u stilu Gears of War. Uz to, napomenuo bih i da je iskustvo na kontroleru nešto lošije u poređenju sa konkurentskim opcijama kao što je na primer Destiny 2, s obzirom da nišanjenje na pečurci i dalje deluje veoma čudno, iako je dosta toga bilo popravljano kroz zakrpe nakon izlaska igre. Kada se sve sabere, Worldslayer nije nužno loše iskustvo, ali količina sadržaja koju donosi već lošem stanju endgame-a je jako skromna. Iako se nakon ove ekspanzije za igru može reći da je u boljem stanju nego na početku, nemojte se prevariti i sačekajte znatno dublji popust, s obzirom da je Worldslayer u najboljem slučaju trebalo da košta 5-10 puta manje od onoga što traži. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ekspanzija ili krađa novca: OUTRIDERS: Worldslayer recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neke ptice nikad ne polete a neke igre nikad ne napuste Japan. A kada to učine nakon skoro 30 godina, u obliku rimejka originalnog naslova, shvatite zašto prvobitno nisu napuštale zemlju izlazećeg sunca. Ostatak sveta prosto nije bio spreman za Live A Live. Naravno, ovo je prenaglašena izjava, naročito kada se JRPG naslov, ma koliko neobičan, nađe u rukama tvrdokornog ljubitelja žanra. Ali igra iz vremena kada se ovaj tip igara još uvek oblikovao, pa time više podsećao na eksperiment nego finalni proizvod, i dan danas poseduje sposobnost da vas iznenadi u svakom mogućem smislu. Ukratko – veoma neobičan ali kvalitetan naslov. Razliku u odnosu na originalno izdanje, nenadmašivo krasi veliki tehnološki jaz odnosno napredak po pitanju audio i vizuelne prezentacije. Dok je original naravno bio predstavljen kroz 2D sprajtove i pozadine, Live A Live sada krasi „2.5D“ pikselizovana, retro grafika visokog kvaliteta, kakvu smo imali priliku da vidimo u naslovima kao što su Octopath Traveler i Triangle Strategy. Unreal endžin pruža fenomenalan vizuelni doživljaj. Iako u pikselima, sve je HD kvaliteta a naročito dobar utisak ostavlja količina detalja kao i svetlosnih i specijalnih efekata koji znatno obogaćuju svaku scenu. Raznovrsne lokacije, posebno uzevši u obzir tematiku igre koja se odvija u nekoliko različitih vremenskih razdoblja, pojedinačno plene pažnju. Jedinu zamerku na konto grafike, izneo bih po pitanju pozadina koje nekad mogu da izgledaju previše napadno. Da li zbog oštrine, detalja ili palete boja – teško je proceniti. Na raspolaganju imamo sedam likova, svaki sa svojom odvojenom pričom. Redosled igranja nije bitan a osim toga što svi dele identičan potezni borbeni sistem, svaki od likova poseduje i sebi svojstvenu veštinu koja jako utiče na način igranja. Tako recimo protagonista iz praistorije može da koristi visoko razvijeno čulo mirisa kako bi otkrio ono što se ne vidi, dok onaj iz bliske budućnosti može da čita misli karaktera na koje naiđe. I dok igra deluje gotovo izrežirano, rasporedom borbi i težinom koja ne zahteva gotovo nikakvo promišljeno spremanje i „grindanje“ radi ojačavanje likova, obrt koji vam neću pokvariti igru pretvara u njenu potpunu suprotnost gde ćete dosta vremena morati da provedete na plansko izgrađivanje karaktera kako biste mogli da nastavite sa daljim progresom. I dok sve ovo zvuči samo delimično eksperimentalno i ne naročito iznenađujuće, apsolutno najistaknutiji element ove igre, za mene je bila priča. I to ne samo priča u smislu scenarija ili sada u potpunosti sinhronizovane naracije, već kompletnog načina pripovedanja i njene režije. Dok jedna priča evocira motive pop kulture ili je iznenađujuće kratka, treća kao da od vas očekuje da suštom intuicijom proniknete u ono što se od vas traži. Vrlo je teško prstom uperiti u razlog, ali dobar deo igre bio sam začaran veoma neobičnom atmosferom od koje sam bar desetinu puta izustio „kako čudna igra“ sebi u bradu. Mislim da bi se sve najbolje moglo opisati kao osećaj sputane avanture, nalik momentu kada su patuljci bauljali šumom koja ih je omađijala a Bilbo pri vrhu krošnji drveća tražio svež vazduh. U nesvakidašnjoj neverici, tražila se nit kojom bi pustolovina mogla da se nastavi. To me naravno nije zaustavilo, a siguran sam da neće ni vas. No, dok neki od ovih elemenata zaista odišu eksperimentalnim duhom gde ne rezultuje baš svaki pokus uspehom, sijaset odličnih i iznenađujućih momenata igru bezrezervno podižu u samu visinu žanra. Obrti, zabavno eksperimentisanje veštinama i naizgled jednostavnim borbenim sistemom i likovi koje je lako zavoleti, sigurno su ono po čemu ćete Live A Live pamtiti još dugo nakon što ga pređete. A ja ću možda više od svega, pamtiti fenomenalnu muzičku podlogu. Teme originala sada su ponovno aranžirane i snimljene i apsolutno su fantastične. Možda nije u pitanju surovi kvalitet „bratskog“ Octopath Traveler naslova, ali u maniru eksperimentalne igre koja je „na sve strane“, verujte mi na reč da je ovde prisutna izuzetno kvalitetna muzika. Neke od pesama ćete sigurno preslušavati i u slobodno vreme. Ja znam da ja jesam. Live A Live je rimejk koji je zadržao suštinu. Dok to na papiru zvuči kao isključivo pozitivna stvar, rimejk bi trebalo da bude i prilika da se mane originala eliminišu. Nažalost, konfuzni momenti ili „grindanjem“ razvučenije deonice, nisu nešto što je baš moralo da ostane prisutno i u ovom izdanju. Ali ni činjenica da su tu, ne može da mnogo pokvari konačni utisak naslova koji je konačno napustio Japan i svima dao do znanja da je vredelo sačekati ga. Ukoliko ste JRPG entuzijasta, a ne plašite se nekolicine nekonvencionalnih mehanika i eksperimentalnog, tridesetak godina starog igračkog duha, pod obavezno nabavite ovaj naslov. Siguran sam da ćete biti i više nego zadovoljni. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Živi O Živi: Live A Live recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kako se probiti na scenu pored serijala i naslova kao što su Final Fantasy, Persona, Tales of, pa čak i kao Atelier i Ys? Tako što ćete pokušati da modernizujete setting i ugurate što više mehanika bez nekog realnog balansa i rada na sporednim karakterima. Dusk Diver nastavlja svoj serijal, ali da li ga dovoljno unapređuje može da poživi još koju iteraciju? Što se priče tiče, ako tek sada ulazite u ovaj svet mnogo stvari će vam biti nepojmljivo, čak i sa kratkim introm vezanim za prethodni deo i velikim lore dumpom dok budete raditi tutorijal. Najveću grešku koju igra ovde čini jeste to što konstantno spominje događaje ili likove iz prethodne igre. Igraćete kao Yang Yumo, studentkinja koja pored dnevnog posla u kafiću mora redovno da se bije sa Chaos zverima iz druge dimenzije koje pokušavaju da osvoje ceo Tajpej. Iako se još nije oporavila od incidenta koji se desio pre godinu dana u Youshanding zoni, ponovo će morati da rizikuje svoj život kako bi zaštitila ceo grad. Premisa ima veoma sličan duh kao jedna crtana serija, The Life and Times of Juniper Lee, samo naravno sa više anime tropa. Uvek je dobra ideja kada se uzme neka već dobro ustanovljena formula ili osnova, i onda se sa njom uradi nešto novo i interesantno. Ovde to nije slučaj. Ukratko, ako ste se ikad pitali kako bi izgledao miks između Yakuza i Persona serijala, ovo bi bio najbliži odgovor na to pitanje. Dusk Diver uzima toliko opcija, mehanika i karaktera da ih vrlo lako možete uporediti sa mnogim drugim, pretežno boljim naslovima. Tutorijal i prvih par sati će vam u lice baciti toliko mehanika koje mogu biti osnovne i već viđene, do onih od kojih ćete zuriti u ekran i pitati se zašto su toliko zakomplikovane i kojoj svrsi služe. Pošto ne želim da pišem roman, fokusiraću se samo na najbitnije stvari. Za sada od osnova možete očekivati menjanje između likova u grupi, nešto bazičnih elementarnih RPG preklapanja i veoma prost i svugde viđen inventarni sistem kao i korišćenje i limitirano nošenje pomoćnih predmeta za lečenje i sopstveno pojačavanje. Napredak kroz igru je ovde malo drugačiji od nekih drugih akcionih JRPG naslova. Posle svake bitke ćete dobiti XP poene, ali ti će biti vezani za sve likove zajedno. Ovo znači da ćete morati dobro da razmislite i da se odlučite u kog lika ćete uložiti ove poene. Ovakav sistem na prvi pogled daje osećaj veoma velike limitiranosti. No, to možda neće biti problem kad se opredelite za omiljenog lika, pošto je u većini slučajeva ostatak grupe apsolutno beskoristan i jedva prisutan u borbama. Kad smo već kod borbe, najveća mana i najveći smor koji će vas daviti od samog početka je da su čak i osnovni protivnici veoma, veoma tvrdi za razbiti. Ako ne koristite sve moguće opcije sa sposobnostima, burst aktivacijom, i generalnim combo stun lock žongliranjem protivnika, okršaj će se dosta odužiti. Kako igra bude napredovala, tako će biti sve više i više protivnika na sve strane. I naravno, svaki okršaj ćete vi najviše rešavati dok će AI saborci uglavnom samo ometati protivnike i biti relativno beskorisni, ukoliko ne preuzmete kontrolu nad njima. Za razliku od prethodne igre lokacije i mape po kojima ćete se kretati su drastično uvećane i imaćete mnogo veću slobodu i opciju za istraživanje. Ovde pretežno dolaze oni Yakuza elementi pošto ćete u mnogim zonama imati prilike da radite pregršt sporednih zadataka, istražujete lokacije za skrivene predmete, i pre svega sakupljate toliko sporednih stvari da nećete znati gde pre da odete. A da, i hrana je jako bitna – moraćete da pazite koliko je glavni lik gladan ako hoćete da bijete jako. Kao što je očekivano, anime stil je dominantan, doduše lokacije su sa dosta tamnijim bojama dok likovi prečesto iskaču koliko su šareni. Generalno, igra je dobila mnoga poboljšanja u odnosu na prethodni deo i to je bar vidljivo. Problem ovde dolazi kod animacije koja je veoma, veoma minimalna i ponekad previše spora, bar kad niste u borbi. Glasovna gluma je striktno limitirana na japanski ili kineski jezik, naravno sa prevodom na engleski. Ali to bar znači da nećemo videti engleski dub bar do sledeće iteracije ili nastavka. Muzika doduše lepo kopira šta je Persona uradila, pogotovu Persona 5. Skoro beskorisni AI saputnici, previše tvrdi protivnici koje treba preterano dugo za prebiti, i jako bolan i dug tajmer za prebacivanje između aktivnih likova će vam veoma brzo i veoma lako učiniti igru dosadnom. Za nastavak i igru po ovoj ceni jedino je mogu preporučiti ukoliko ste igrali prvi deo i ukoliko vam baš, baš treba neka akciona anime brawler igra. U suprotnom je ili zaobiđite, ili probajte prvi deo pa onda sačekajte da nastavak dobije neki veći popust. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Reef Entertainment Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Haos u multi…. u svim dimenzijama: Dusk Diver 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao neko ko je sa puno entuzijazma emulirao svaku moguću platformu na svakoj mogućoj platformi, naslovi poput ovog kod mene ne prolaze kvalifikacije već idu direktno u četvrtfinale. Drugim rečima, znajte da sam odmah s radošću pozdravio nastavak Capcom arkadne kolekcije objavljene prošle godine. Ukoliko ste iz vremena kada su nam arkadne mašine gutale novčiće brže nego moderne kockarnice, zamislite kako vam sa nostalgijom u očima klimam glavom dajući znak odobravanja pri nabavljanju ovog naslova. Sa druge strane, ukoliko niste ljubitelj starih arkadnih uređaja a želeli biste da se malo bolje upoznate sa delićem Capcom biblioteke, takođe stanite u isti red za kupovinu u digitalnoj prodavnici. Ostali, za arkade potpuno nezainteresovani deo igračke publike – ovde se ova recenzija za vas završava. Prelistajte naš časopis ili pretražite sajt, jer nema sumnje da ćete pronaći i nešto po sopstvenoj meri. Srećno! Da li su otišli? Šta, svi ste još uvek tu? Izgleda da je ipak istinita ona stara narodna – pred arkadom svi smo isti. Bez dalje polemike, od najnovije Capcom Arcade kolekcije možete da očekujete 32 naslova sa svim prednostima modernog doba. Najočiglednija od svih, mogućnost je da kolekciju zaigrate na praktično bilo kom modernom uređaju. Nešto što je nekada bilo moguće igrati samo na uređaju veličine ormana, sada se vrti na džepnom Switch-u. Da, dragi čitaoci. Živimo u budućnosti. Sinergiju dva, decenijama odvojena sveta, kompletira nekolicina očekivanih elemenata koje ipak vredi napomenuti. Ovde vam ništa neće gutati novčiće već ih imate u neograničenim količinama jednostavnim pritiskom na dugme, a progres u igri je moguće sačuvati u apsolutno bilo kom momentu. Vizuelni prikaz nudi dosta opcija. Od filtera, preko odnosa stranica ekrana pa sve do mogućnosti da se igre „vrte“ na virtuelnoj arkadnoj mašini – sve je tu. A naravno nije izostavljena ni mogućnost da u potpunosti izmenite kontrole i prilagodite ih nečemu na šta ste inače navikli. Igra poseduje i „achievements“ sistem pa možete skupljati trofeje, ukoliko je to nešto što volite. A prisutna je i onlajn komponenta tako da igrači takmičarskog duha mogu da dele svoje najbolje rezultate javno sa ostalima. Nekada ste za najbolji rezultat morali da zavirite u ekran arkadne mašine gde bi vas čekala lista od desetak igrača. Zaista je neverovatno kako se i taj element prošlosti integrisao u sadašnjicu, a da nije izgubio na svom šarmu. Nažalost, onlajn komponenta ne podrazumeva i direktno igranje sa drugim igračima što je svakako propuštena prilika koju je bez sumnje trebalo iskoristiti. Izbor igara je dosta dobar, ali kao da mu nedostaje bar malo više raznolikosti. Iako bez duboke analize, subjektivno prevladavaju borilačke igre, ovde je opet prisutno nešto za svakoga. A što je najbolje od svega, dobar broj ovih igara ne samo da je bio odličan u svoje vreme, već se sjajno drži i dan danas. Uz nekolicinu sam proveo mnogo više vremena nego što sam to prvobitno očekivao. Street Fighter, Mega Man i Knights of the Round, na prvi pogled su možda najprimamljiviji naslovi. Ali ukoliko malo bolje zagledate u ovu pristojnu biblioteku, siguran sam da ćete pronaći barem još nekoliko naslova koje nećete lako ostaviti pre nego što ih pređete. Sam korisnički interfejs, dopadljivog je izgleda i predstavljen je u vidu arkadnih mašina, poređanih u liniju kojom vršite selekciju igara koje želite da igrate. Međutim, iako deluje beskrajno primamljivo, nisam preterano velik ljubitelj načina na koji je kolekcija osmišljena. A evo i zašto. Sama igra kao baza – besplatna je. Ono što kupujete, jesu igre. A njih je moguće kupiti ili pojedinačno ili u paketu. Ukoliko se odlučite za paket ili pak nekoliko probranih igara, one neće biti implementirane u samu kolekciju sve dok ih jednu po jednu ne preuzmete sa interneta. Drugim rečima, ne postoji način da sve igre odjednom uvezete u kolekciju, već vas očekuje 32 pritiska na dugme za preuzimanje igre, ukoliko se odlučite da ih sve nabavite. Kao kolekcija, Capcom Arcade 2nd Stadium je poprilično solidan paket. Nekolicina neatraktivnih rešenja pri njegovom korišćenju, nisu toliko ozbiljan faktor kako bi poljuljali kompletan utisak. Ovde se sve svodi na to koliko volite arkadne igre i koliko se one dobro drže u modernom svetu. Na svu sreću, drže se jako dobro. A za ljubav prema njima, pa i to koliko ćete uživati igrajući ih, zaduženi ste upravo vi. No kako još uvek čitate ovaj tekst, nema sumnje da ćete biti i te kako zadovoljni. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Gutanje virtuelnih novčića: Capcom Arcade Stadium 2nd recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Poprilično je nezahvalno pisati na temu ekspanzije za igru kao što je Monster Hunter. Razlog ovome je činjenica da sav sadržaj koji ekspanzija donosi, jeste dostupan isključivo onima koji su igru detaljno isprelazili. Time nam preostaju samo dve potencijalne grupe čitalaca ove recenzije – oni koji nisu prešli original pa im o samoj ekspanziji ne možete reći mnogo i oni koji su prešli osnovnu igru a ekspanziju zasigurno žele sami da dožive a ne da im je neko prepričava. S tim na umu, govoriću uopšteno. Bez „spojlera“ i bez previše tehničkih detalja koji novajlijama neće značiti baš ništa. Kao što rekoh, da bi se pristupilo sadržaju koji ekspanzija donosi, morate preći osnovnu igru poprilično detaljno. Tek nakon toga, otvara se novi segment priče gde iz udaljene zemlje dobijate poziv da rešite problem vezan za čudovišta koja se otimaju kontroli. U pogledu priče, ovde dobijamo baš ono što se i može očekivati od jednog Monster Hunter naslova – lagani narativ koji daje nekog osnovnog povoda celom avanturisanju. Ništa spektakularno, ali tako nešto po pitanju priče nemojte nikada ni da očekujete od ovog serijala. Ono što jeste značajno i odmah evidentno po pitanju novog sadržaja, jesu dve nove lokacije smeštene u zemlji ka kojoj put vodi. Za razliku od orijentalno inspirisanog grada iz osnovne igre, ovde se susrećemo sa nečim više nalik evropskom srednjovekovnom okruženju i moram da priznam da je baš osvežavajuće. Ne samo to, već nove lokacije za lov pružaju toliku količinu varijacija da sam uživao istražujući ih kako skoro nisam u jednom Monster Hunter naslovu. Prašume i lokacije ruševina zamka, izgledale su poprilično živopisno i interesantno. A sve ovo bilo je izneto na ramenima grafike koja iz snage Switch konzole sigurno izvlači maksimum. Bar kada je ovakav vizuelni stil u pitanju… Ono što će biti još interesantnije tvrdokornim igračima, jeste nagli skok težine igre. Sav napredak koji ste do tačke ekspanzije ostvarili, ovde gotovo da postaje nebitan jer morate krenuti u potragu za opremom koja je za celu jednu klasu iznad svega što ste do tada iskusili. Ovo je svakako nešto zbog čega se niko neće žaliti, jer ulazak na novu teritoriju bio bi besmislen da sve ide kao po loju. Međutim, nekima od iskusnijih igrača bi i ovaj skok u težini mogao biti prelak. Ali ne i meni. Meni je ovaj nivo težine bio baš taman. Naravno, suočićete se sa gomilom novih čudovišta ali i sa mnogim već poznatim. Na svu sreću, te borbe neće biti reciklirani i dosadni okršaji sa predvidivim stvorenjima koja su samo doživela ojačanja u pogledu statistika. Praktično svako čudovište dobilo je i nov set napada koji će vas nesumnjivo iznenaditi ukoliko očekujete da se ponašaju onako kako ste do tada navikli. Osim mnoštva opreme sa par novih funkcija, naročito su interesantne nove misije u koje sa sobom vodite i jednog kompjuterski kontrolisanog saputnika. Dok se nekima kosa na glavi diže od pomisli da moraju da „bebisituju“ kompjuterskog kompanjona, verujte mi na reč da je u pitanju jedna od najlepše programiranih veštačkih inteligencija koje sam video, kada su u pitanju računarski saputnici. Ne samo da s lakoćom idu u korak s vama i pronalaze put i preko najnezgodnijih terena, već u odsudnim momentima borbi mogu i te kako da vam spasu glavu. Igra krije još nekolicinu neočekivanih obrta o kojima neću uopšte govoriti sem da naglasim da su prisutni i da će vas sigurno obradovati. A mene je naročito obradovala i osvežena muzička podloga u kojoj sam uživao koliko i pri igranju osnovne igre. Kada se sve karte stave na sto, zaključak je veoma jasan. Ovo nije nova igra niti kakav dodatak koji će u suštini promeniti dosadašnje iskustvo. Ukoliko volite Monster Hunter Rise, ovo je samo direktan i izuzetno dobrodošao način da se to celo iskustvo nesmetano nastavi. Ako niste igrali ni original, igru možete kupiti u kompletu. A ako jeste i samo želite da dodate ovu ekspanziju u paket, moram da priznam da me njena cena nije baš obradovala. Ja sam imao tu sreću da na testiranje dobijem besplatnu kopiju od izdavača, ali novac koji se traži za proširenje osnovne igre, po mom mišljenju je ipak nešto više nego što bi to trebalo da bude. Naravno, to neće zaustaviti ni jednog pravog Monster Hunter obožavaoca, tako da ni ova cena kada se sve stvari sagledaju, ne predstavlja naročito velik problem. Ukoliko ste uzduž i popreko isprelazili Monster Hunter Rise i polovili sve što mrda, nema sumnje da će vam ova ekspanzija doneti još više desetina sati sjajnog avanturisanja. Sa druge strane, ukoliko tek planirate da uplovite u taj svet, preporučujem vam da nabavite samo osnovnu igru. Dok je isprelazite i dok se svi utisci slegnu, ekspanzija će nesumnjivo doživeti i neki popust koji ruku na srce, ipak zaslužuje. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Praskozorje duge pustolovine: Monster Hunter Rise: Sunbreak recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon bolnica, Two Point Studios se seli u drugo okruženje sa svojim veoma simpatičnim menadžerskim simulacijama. Iako ovde posedujete novac kao jednu od dve valute koje vode igru, vaš cilj će zapravo biti stvaranje zadovoljnih studenata koji će izlaziti sa fakulteta sa visokim ocenama, što malo drugačije navodi priču nego u prethodniku, pogotovu kod izazova sa kojim će vas Two Point Campus sačekati. Razlike između samih studenata nisu preterano distinktne, iako mogu pripadati različitim grupacijama kao što su sportisti ili gotičari, ali generalno će njihovi prohtevi biti međusobno veoma slični. Ipak, različitost u kojoj se TPC oslikava jeste originalnost izazova koje vam pruža, bilo da je to izvlačenje najviše iz studenata ili fokus na različite smerove vašeg kampusa. Kada govorimo o smerovima, oni u velikoj meri funkcionišu slično što se tiče potreba, to jest biće vam neophodna mesta gde će studenti odmarati, vežbati zadatke, završavati iste, kao i ići na predavanja, međutim ono što će činiti školu, recimo špijunaže, drugačijom, jeste to da ćete imati krtice na vašem kampusu. Te iste krtice treba pronaći, što ćete videti po njihovom ponašanju (na primer staviće prst na uvo, ili fotografisati po kampusu), te tako sprečiti katastrofe. Svaka od tematskih škola (kojih stvarno ima dosta, čak i onih fantazijskih kao što su viteška ili škola magije) će imati različite izazove, čineći da nijedan od ovih diferencijala ne postane dosadan i repetitivan. Ono gde se vidi poboljšanje u odnosu na Two Point Hospital jeste veštačka inteligencija vaših zaposlenih, kao i studenata, gde će na primer prilikom bacanja smeća po fakultetu čistači raditi svoj posao, dok će čak i sami studenti koji su zadovoljni vašim menadžmentom činiti isto. U bolnicama u prethodniku ovo nije bio slučaj, te su čuvari, čistači i lekari generalno bili pasivni povodom svega osim svojih glavnih poslova, koje nisu uvek morali obavljati, te su većinu slobodnog vremena provodili ne radeći praktično ništa. Komičan faktor ovih igara je svakako tu, kako sa vizuelnim stilom koji je ostao u velikoj meri sličan onom iz TPH uz nešto veće šarenilo zbog same prirode igre, kako i sa muzikom koja se savršeno atmosferski uklapa uz odličan zvuk i smešne opaske sa fakultetskog razglasa ili komentara prilikom određenih takmičenja. Što se tiče samog gejmpleja, on će se najviše svoditi na to koliko dobro gradite neophodne zgrade i institucije za vaše studente i zaposlene, postavljanje njihovih spavaonica, dekoracija i sporednih aktivnosti, koje svakako utiču na njihovo zadovoljstvo. Ako na sve to dodate i modifikatore gejmpleja u zavisnosti od izazova, stičete veliku raznovrsnost između svake partije, dok i sami možete modifikovati parametre svake partije u vidu valuta koje posedujete i generalnog okruženja do najsitnijih detalja. Broj zgrada i dekoracija nije mali, dok su njihovo postavljanje i izgradnja veoma dobro implementirani, bez nekih preterano nezgrapnih selekcija i problema pri plasiranju. Uz to treba napomenuti da novac nije jedina valuta u igri, već su tu i takozvani „Kudos“ novčići koje ćete sticati završavanjem zadataka u igri, i koje ćete kasnije koristiti za otključavanje novih zgrada i dekoracija. Ono na šta se jedino mogu požaliti u vizuelnom smislu jeste korisnički interfejs, gde pojedine statistike mogu biti ponekad neprecizne, i često vas mogu navesti na pogrešne odluke. Iako je TPC znatno odmakao od onog mikromenadžmenta u TPH, izuzimajući taj „mikro“ aspekat, i dalje ćete morati da vodite računa o brojnim statistikama, pa ovo ume nekad biti frustrirajuće. Srećom, igra je poprilično dobro optimizovana, pa ćete i pri većem haosu na ekranu, kada malo više izgradite vaš kampus, imati relativno stabilan performans osim u onim najgorim scenarijima. Treba napomenuti i da TPC nekada ume biti veoma težak, ali u takvoj meri da ćete intuitivno kroz duže igranje znati kako da se nosite sa nepredviđenim situacijama, i veoma često igrati na ‘’tački pucanja“ tokom partija, što ume uvesti i ‘’adrenalinski faktor’’ u celo iskustvo. Iako je univerzitetska atmosfera potpuno drugačija od one bolničke prisutne u Two Point Hospital, to nije sprečilo razvojni tim da upotrebi sve svoje veštine i napravi više nego zabavno iskustvo petljanja oko kampusa i svađanja sa vašim studentima. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Two Point Campus recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Naughty Dog i Santa Monica Studios su defakto dva studija koji su zaslužni za uspeh Sony Playstation 3 i 4. Ekskluzive kao što su Uncharted, God of War pa i Last of Us su ostavile velik pečat kako na Sony tako i na celu gaming industriju. Ovo su uvek bile visoko budžetne, izuzetno kvalitetne i zabavne igre koje su retko imale ocene ispod 9. The Last of Us je fenomenalna igra na PS3, još bolji upgrade na PS4 i sad smo dobili remake za PS5 kako bi se izjednačila grafički sa svojim nastavkom – potpuni promašaj. Nemojte me shvatiti pogrešno, igra je i dalje u srži fenomenalna, ali ovaj remake je potpuno nepotreban. Posle mešovite ocene nastavka igre, Last of Us je trebalo da vrati svoj kamen temeljac nazad u Sony ali ovaj remake je samo vadipara i ništa više. Za one koji ne znaju, The Last of Us je akciona avantura iz trećeg lica smeštena u zombi apokalipsu. Pošto je igra inicijalno izašla za PS3, gaming nije bio tada prezasićen zombijima i Resident Evil je i dalje bio na vrhuncu žanra. The Last of Us je uspeo da provuče lagan horor, laganu survival igru i fenomenalni narativ, izguravši se na prvo mesto zombi igara u tom periodu. Priča prati Joel-a (koga kroz većinu igre igrate) koji mora da isprati Ellie od Bostona do Salt Lake City-a i to sve tokom zombi apokalipse. Ellie je imuna na virus koji pretvara ljude u zombije i postoji samo jedan naučnik u Salt Lake koji može da iskoristi Ellie i razvije vakcinu. Sticajem okolnosti njihov put će trajati godinu dana, i mi kao igrač ćemo pratiti razvoj odnosa između Joel-a i Ellie koji je stvarno fenomenalno napisan. Igra ima odlično balansiran tempo ekspozicije priče, traženja resursa, stelta i akcionih delova. Ni u jednom trenutku ne osetite da ste se zasitili nečega jer uvek postoji pretnja da će nešto da vas zaskoči. Igra ima rudimentarni krafting sistem koji, iako jednostavan, vrlo je neophodan. Ovim sistemom pravite zavoje, oružja i bombe, tako da je skupljanje resursa veoma bitno. Zbog ovih resursa, bićete primorani da istražite svaki ćošak igre, što i nije loše jer je igra svakako prelepa. Combat je loš. Bio je u originalu i ostao je takav i u rimejku. Oružja su neprecizna, oskudna, dosadna, nemate veliku mobilnost i često će se bitke svoditi na ili stealth ili pucanje iza zaklona. Combat u Part 2 je mnogo bolje izveden i velika je šteta što nisu uspeli da to primene i na ovom rimejku. Naughy Dog tvrdi da je AI sada bolji, ali ja to lično nisam primetio na normalnoj težini. Lako ćete zaobilaziti zombije, još lakše ljude. Ako vas kojim slučajem primete, pozvaće pojačanje i tu možete ili da probate da pobegnete ili da restartujete čekpoint jer će svi da se sjate na vašu lokaciju. Ne sećam se da li je bilo ovako u originalu. Grafika je znatno unapređena, ali ako dugo niste igrali prvi deo, neće vam na prvi pogled biti mnogo drugačije. Ne zato što nisu uradili dobar posao, nego zato što je original takođe bio vizuelno fantastičan, i ovo grafičko unapređenje, iako prelepo, je potpuno nepotrebno. Istina, Joel i Ellie su u originalu imali mnogo više ekspresija i detalja od drugih NPC-eva, a u rimejku su svi dobili više pažnje i animacije su mnogo bolje i realnije. Ovaj remake je kao devojka koja je dobra, pametna, lepo vaspitana i fina, ali je prepuna silikona, botoksa i šminke koja joj samo narušava prirodnu lepotu. Što se tehničkih stvari tiče, u remake su ubacili opciju da uništavate pojedine objekte, ali ne sve. Ovo znači da možete da uništavate zaklone i obližnje predmete, ali ovo je i dalje više kozmetičko nego gameplay unapređenje. Audio je poboljšan, što je moralo da bude, kako bi pokrili Sonijev 3D audio koji guraju u svoje igre (imam Pulse 3D slušalice, nisam impresioniran). I DualSense je podržan sa haptičkom vibracijom i adaptivnim trigger-ima koji se najbolje primećuju tokom korišćenja luka i strele. Igra podržava dva grafička moda: nativni 4K sa 30FPS i dinamični 4K sa 60FPS i mogu da kažem da je igra stvorena za 60FPS – sve klizi kao po puteru. Oba moda su veoma stabilna i lepa ali izrazito je bolje igrati u 60FPS. Naughty Dog se diči sa preko 60 opcija pristupačnosti i uopšte nisu preterali. Svaka kontrola može da se promeni, postoji opcija za uvećanje slike, označavanje neprijatelja, promena veličine HUD-a, i još mnogo toga. Postoji i opcija koja pomaže ljudima koji imaju probleme sa detekcijom boja. Ovaj spisak je ogroman i stvarno su se potrudili da igra bude i više nego pristupačna. Sve ovo do sada zvuči sjajno, i igra stvarno jeste sjajna od početka do kraja. Ali, cena koja se traži je potpuna pljačka. Sony insistira da sve njihove igre budu 70 evra i više, a ovaj remake definitivno ne vredi toliko. Ovo je igra koja je bila lepa na PS3, još lepša na PS4, i ovaj potpuno nepotrebni remake nema prava da traži od igrača 70 evra. Ne verujem da postoji igrač koji voli Sony konzole a da nije igrao ili makar probao The Last of Us, a i remaster za PS4 je u ponudi za PS Plus za džabe. Nikako, ali nikako ne preporučujem da se ovaj remake uzme po punoj ceni jer ne vredi toliko i ne dodaje toliko bitnih promena da može da je opravda. Sada, kako oceniti ovaj remake? Mnogo volim prvi deo The Last of Us i što se mene tiče igra je čista desetka, ali sva ova unapređenja, iako dobro primenjena, su kompletno nepotrebna za igru koja je već bila savršena i, ponavljam, ne opravdava traženu cenu. Šestica je fer, a biće opet desetka kada bude bila na besnom popustu, ne više od 30 evra. Autor: Igor Totić Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Botoks i silikoni – bespotrebno: The Last of Us: Part 1 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Spajdi je dugo čekao na PC port, preciznije još od 2018. godine kada je Insomniac oduševio PS publiku potencijalno jednom od najboljih superherojskih igara, još od Batman Arkham serijala. Ako niste živeli pod kamenom poslednje četiri godine, sigurno ste se već nagledali klipova ili iskusili ovo fantastično ostvarenje na konzolama. Sve u svemu, Piter Parker se vraća sa solidno napisanom pričom koja razvija njegovu fakultetsku personu i duboko prijateljstvo sa doktorom Otom Oktavijusom, koji je kasnije poznat kao Dr. Oktopus. Tragičnost ovog odnosa, kao i odnosa sa novim zlikovcem koji Piter ima, jesu okosnice ove video igre koja prosto izliva očiglednom pasijom i kvalitetom na svakom koraku. Naime, pošto ovde govorim konkretno o PC verziji, napomenuo bih i promene koje ona donosi sa sobom u odnosu na konzolne, i da li Sonijev marketing zapravo opravdava punu cenu ove više godina stare igre. Borbeni sistem je ostao isti, kao i činjenica da je u pitanju istovetna igra na polju gejmpleja, osim što ovde imate uračunate i relativno zabavne DLC-eve koji donose solidnih osam časova igre na već postojećih petnaestak. Progresija se svodi na relativno jednostavan sistem tri iskustvena drveta, koja ćete moći većinski da popunite kako se budete bližili kraju igre, gde njihova jednostavnost i prisustvo više služi da doprinese raznovrsnosti borbe, umesto određenom RP aspektu. Ipak, Spajdi vuče i boljke iz originalne verzije, prvenstveno ogledane u nekim relativno dosadnim šunjalačkim sekvencama i pojedinim sporednim aktivnostima koje se mogu učiniti repetitivnim, mada sistem kretanja je dovoljno kvalitetan da apsolutno oduva sve te probleme u stratosferu. Ipak, PC verzija se ogleda u poboljšanjima uglavnom na tehničkom planu, tako da ako ste očekivali neki dodatan sadržaj u odnosu na original ili nove osobenosti, nažalost to ovde nije slučaj. Međutim, sa audio-vizuelne perspektive, Spajdi je doživeo solidna poboljšanja i par začkoljica koje mogu krasiti generalno igre na PC-u koje inače kubure sa Nvidia i AMD drajverima. Senke su znatno poboljšane u odnosu na original, odajući veću oštrinu i na većim distancama održavajući detalje i preciznost. Takođe, ray-tracovane refleksije su ovde već ekskluzivne za PC, međutim kao i sa senkama ovde se javljaju problemi na više polja, konkretno u vidu performansa i blažih bagova sa ponekad nerealističnim plasiranjem senki i refleksija. Insomniac je srećom velikom brzinom reagovao na brojne prijave pre i nakon izlaska igre, te je već do izlaska izašlo par zakrpa koje su ove probleme u velikoj meri ispravile, kao i sam problem sa performansom koji i dalje postepeno zjapi. Iako Spajdi generalno nije previše zahtevan na PC-u, RT to drastično menja, čak i pri upotrebi DLSS-a ili FR-a. Kako je ova igra testirana na maltene krajnje jakoj konfiguraciji, ako želite da iskusite neke rezolucije kao što su 1440p ili 4K, morate biti spremni da otključani frejmrejt neće ovde igrati preveliku ulogu, s obzirom da će se igra povremeno mučiti da održi i konstantnih 60FPS-a, uz periodične skokove iznad toga. Ipak, iako ovo sve deluje deprimirajuće, razloga za brigu definitivno nema, jer Spajdermen na PC-u izgleda ubedljivo najbolje, čak i pri nešto nižim detaljima. Trodimenzionalni zvuk i njegov dizajn se ovde još više ističu, dok dodatne opcije na vizuelnom planu kao što je modifikacija polja preglednosti (to jest FOV-a), može dosta uticati na vaše iskustvo. Ne treba zaboraviti da je Spajdi prezabavan u svakom pogledu, ponajviše sa verovatno najboljim sistemom kretanja u nekoj superherojskoj video igri, gde čak i podrška za DualSense definitivno doprinosi iskustvu, iako se Insomniac u velikoj meri potrudio da više nego solidno adaptira kontrolnu šemu i za tastaturu i miš. Zabavne sporedne misije, dinamična borba, solidna priča i generalno zabavno iskustvo koje vas stvarno stavlja u ulogu Spajdija je apsolutno vredno svakog vašeg dinara, dok PC potencijalno predstavlja najbolji etar u kojem možete doživeti avanture paukolikog čoveka. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Spajdi jaše i na PC-u: Marvel’s Spider-Man Remastered PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

EA je pre nekih godinu i po dana kupio jedan od najvećih i najpopularnijih proizvođača trkačkih igara – Codemasters. Ovo je izazvalo veliki strah publike, s obzirom na prethodni portfolio koji EA nosi sa kupovinom razvojnih studija. Nažalost, strahovi se obistinjuju sa izdanjem F1 22, gde se vide očigledne promene u fokusu ove igre, koje jedno od najboljih iskustava ovog sporta u vidu F1 21 uspevaju samo da svedu na beskrupulozno izdanje ove franšize. Neophodno je napomenuti da su sve stvari koje F1 22 radi dobro uglavnom već postojale u F1 21. Imaćete sve modove koje ste već posedovali, bilo singlplejer, bilo multiplejer – tu su F1 eSports, My Team, My Driver, Grand Prix i slični. Karijerni režimi, pogotovu onaj gde vodite svoj F1 tim, su gotovo u potpunosti isti, sa par jedva primetnih promena i dodataka, kao što je mogućnost biranja početka karijere u vidu resursa, ako ne želite da startujete sa dna lestvice razvoja vašeg bolida i opreme. Ostatak je manje više isti u svakom pogledu, od biranja sponzora, kupovine igrača, pa sve do razvoja bolida i igranja trka. Ovo zapravo važi za sve modove u igri, dok je novitet u F1 22 prisustvo superautomobila, učesnika poznatih Pirelli Hot Lap-ova, koji se održavaju pred svaku trku. Ove superautomobile (kojih ima svega desetak i od kojih neke morate da platite pravim novcem), možete voziti samo u obliku par izazova koji od vas zahtevaju da se trkate 1 na 1, driftujete, ili održavate prosečnu brzinu dovoljno visokom na određenom delu staze. Međutim, glavni problem (pored toga što su ovi izazovi besmisleni, čak i u karijernom modu) jeste sama vožnja, koja je realizovana kao da Codemasters u životu nije napravio trkačku igru, prvenstveno zbog jako velikog osećaja klizavosti po stazi, užasnog sistema upravljanja i jednostavno lošeg osećaja brzine. Pored već postojećih modova i apsolutno suvišnih superautomobila, tu je i F1 Life, glorifikovani način da „iskusite luksuzni život F1 vozača van staze“, koji se svodi na veoma rudimentarno uređivanje vaše kuće i izgleda vašeg vozača, koji će se videti jedino u meniju ili eventualno multiplejer lobiju sa ostalim avatarima u vašoj sobi. Naravno, sve ovo ne služi nikakvoj svrsi, i iako je isključivo kozmetičkog karaktera, celokupno prisustvo vašeg doma i avatara se gotovo nigde ne oslikava, osim naravno u veoma intenzivnim mikrotransakcijama i battle pass sistemu koji su tu da vam donosu nove odevne predmete, emote-ove, glasovne linije, glupave dekoracije za stan i nove dizajne za vaš F1 bolid. VR podrška je možda najdobrodošlija prinova ove godine (tehnički i jedina zapravo bitna), koja gotovo i da je u potpuno disfunkcionalnom stanju. F1 22 tehnički zahteva bukvalno jedan od najskupljih PC-eva ako želite da imate šanse da poterate F1 u VR-u, a i kada vam to pođe za rukom i zapravo ne doživite izbacivanje iz igre, celokupno iskustvo je toliko puno gličeva i loših reakcija na vaše pokrete da ćete kroz pola sata videti koliko je neigrivo. Ova činjenica je prosto nedopustiva, i još više spušta rejting ovogodišnjeg izdanja, s obzirom da je za neke igrače ovo bilo dovoljno da opravda punu cenu igre. Naravno, kasnije se ispostavilo da ni ovaj jedan novi dodatak igri ne funkcioniše kako treba. Kada smo već kod novih pravila i bolida, nove regulacije F1 u vidu spuštanja donje šasije bolida i promene prednjih i zadnjih krila su ta koja donose novi dizajn bolida. Ostale promene se jedino ogledaju u biranju pneumatika pred trku, gde sada igrači mogu slobodno da odaberu koji god pneumatik žele, dok su preostale promene tehničkog aspekta i nisu konkretno prenosive i bitne za igru. Ono što se ovde ogleda kao još jedan od noviteta za gejmplej jeste takozvani prilagodljivi AI, koji je jedan korak napred i jedan nazad u odnosu na prethodnika. Na papiru, ovaj AI se prilagođava vašem stilu igranja i shodno tome se i ponaša, međutim rezultat ovoga je znatno drugačiji. Generalno, AI je dosta agresivniji, što u nekoj meri jeste dobro došlo u poređenju sa prošlogodišnjim prelakim i pasivnim protivnicima, međutim ova agresivnost ide u prevelike ekstreme gde protivnici ne žele ni da popuste kada se posvete određenoj akciji, makar ona bila samoubilačka. Često ćete biti žrtve ispadanja sa staze jer vas je protivnik podbočio sa strane, upao vam u putanju na najopasniji način ili jednostavno izazvao sudar sa unutrašnje strane, bez apsolutno ikakvog obzira na posledice, te su borbe u gužvi gotovo zagarantovan haos, najčešće za vas, a ne za protivnike. Grafička podloga je mahom ostala ista, sa nešto boljim efektima kiše i ray tracing-a koji je sada prisutan unutar same trke. Srećom, zvuk je doživeo unapređenje, pa se vidi veoma jasna razlika u zvuku motora i pneumatika po stazi, dok su i same razlike između različitih motora primetne i veoma verne onima iz stvarnosti. Što se tiče optimizacije, već sam pominjao jezivo stanje u kojem se VR komponenta nalazi, međutim bagovi i gličevi se mogu uočiti i na dosta drugih mesta u igri, iako je neke CM dosta brzo rešavao u prvih nekoliko nedelja nakon izlaska. Konzolne verzije se mogu pohvaliti nešto boljim performansama na ovom planu, kao i poprilično konstantnim frejmrejtima u performansnom modu, ali je svakako činjenica da smo, uprkos malom broju promena, dobili znatno lošije ispeglanu igru nego F1 21. I ovo predstavlja i finalnu devastirajuću stavku u ovogodišnjem izdanju F1, gde, iako nije u potpunosti jasno koliko je EA kriv za ovakav kiks Codemastersa, F1 22 odiše kao beskrupulozna krađa novca, s obzirom na jako mršav spektar promena i noviteta u novom izdanju, dok su promene koje donosi ili poprilično disfunkcionalne, ili se jednostavno svode na prljavu mikrotransakcionu taktiku koju EA koristi da bi opravdala onih 1,3 milijarde dolara koje je dala pri akviziciji Codemastersa. Ostaje samo nada da CM neće biti još jedan od žrtvenih studija ugašenih zbog loših performansa nakon što ih je EA kupio, gde je očigledno čija je krivica bila pri istim. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post EA preuzima najveći trkački cirkus: F1 22 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još 2020. godine, ArenaNet je najavio planove da konačno donese Guild Wars 2 i njegove ekspanzije na Steam. Ažuriranje je na kraju odloženo i stvari su utihnule. Sada, baš na vreme za desetogodišnjicu MMO-a, datum lansiranja Steam-a je konačno objavljen. Guild Wars 2, zajedno sa sadržajem osnovne igre i novijim proširenjima, dostupan je na Steam-u od 23. avgusta. Lansiranje kroz Steam će doneti kompletno izdanje koje uključuje igru i sve njene ekspanzije, kao i odvojene opcije kupovine za osnovnu igru i proširenja pojedinačno. Prvobitno, Guild Wars 2 je trebalo da stigne na Steam pre svoje najnovije ekspanzije – End of Dragons. Nejasno je šta je tačno izazvalo tako dugo odlaganje, ali igra će sada biti dostupna preko Valve-ove platforme na vreme za četvrtu ekspanziju igre, koja je trenutno u razvoju. Originalni Guild Wars je bio dostupan na Steam-u, a imao je i sopstveni launcher. Guild Wars 2 je sa druge strane bio dostupan samo preko svog samostalnog pokretača na PC-u od lansiranja. Sa prelaskom na Steam, igra će potencijalno pronaći milione novih igrača. Guild Wars 2 je MMORPG sa brzom akcionom borbom, bogatim univerzumom i pričom, PvP režimima, i to sve bez pretplate! Igra se nalazi na brojnim top listama najboljih multiplejer igara, a ako je do sada niste zaigrali, dolazak GW2 na Steam je odlična prilika za to. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Guild Wars 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svako od nas ima neku temu video igara na koju lako pada, pa ako je igra poseduje, novčanici se brzo prazne. Za mene je to retro, piksel-art vizuelni prikaz koji nostalgično provlači grafiku jučerašnjice u moderno vreme, čineći da izgleda bolje nego što je to ikada bilo moguće. Lost Ruins je baš idealan primer ovakvog naslova jer svoju 2D, pikselizovanu grafiku prezentuje kroz sijaset impresivnih modernih odlika. Fluidne animacije, svetlosni efekti i još sijaset neodoljivo kvalitetnih elemenata, čine ovu igru izuzetno lepom pa je i jako lako pružiti joj šansu. Na svu sreću, Lost Ruins ne završava priču o svom kvalitetu na grafici. U pitanju je igra koja i na ostalim poljima poseduje brojne kvalitete, pa hajde da krenemo redom. U pitanju je avantura sa „metroidvania“ elementima, ali slobodno se može reći nešto više sofisticirana. Igra kombinuje elemente koji od igrača zahtevaju mnogo više razmišljanja ali pružaju i veću slobodu pri igranju. Primera radi, posećivanje prethodnih lokacija što je mehanika po kojoj je „metroidvania“ žanr i najpoznatiji, ovde je sasvim opciono. Da, dubljim istraživanjem mesta koja su ranije bila nepristupačna, bićete bogato nagrađeni. Ali nije u pitanju nešto čemu morate da pristupite da biste napredovali kroz igru. Pa ni akcioni segment koji je odličan, nema akcenat na besomučnom krčenju puta kroz horde protivnika, već tempo igre maksimalno usporava u korist planiranja i pažljivog progresa. U igri je lako poginuti, kako okolina na razne načine može da utiče na vas. Tako struju i vodu nije dobro mešati, kao ni nekolicinu drugih elemenata koje možete pronaći u svom okruženju. Sa druge strane, sve ovo možete upotrebiti i u svoju korist. Pametno korišćenje odgovarajuće opreme učiniće da vas voda regeneriše, da ste imuni na opasnosti trenutnog okruženja ili pak pružiti neku drugu vrstu strateške prednosti. Tako da računajte na mnogo „žongliranja“ raznovrsnom opremom i predmetima, što u početku može delovati naporno ali vremenom kada se uvide sve prednosti načina igranja koji igra zahteva, postaje polovina celokupnog uživanja. Igra poseduje i priču ali narativ ne igra toliko važnu ulogu ovog naslova koji je moguće preći i za pet časova igranja. Sa druge strane, pripovedanje stvara izuzetno snažnu atmosferu koja je kompletirana zvučnom podlogom na koju nemam da iznesem baš nikakvu zamerku. Priča sa druge strane ima dovoljnu dubinu da poželite da je u potpunosti otkrijete, naročito ako uzmemo u obzir da igra ima nekoliko završetaka. A da ne pominjem da nakon što igru pređete, otključavate jedan veoma interesantan režim igranja koji ne bih želeo da vam otkrivam. Recimo samo da ćete zaigrati kao sasvim drugi, neočekivani likovi. Lost Ruins poseduje kontrolni sistem koji u početku može zbuniti igrača usled neobičnog rasporeda komandi na kontroleru. Ali nakon što se naviknete na njega nema sumnji da ćete iz igre s lakoćom moći da izvučete sve prednosti zahtevanog žongliranja opremom. Par komandi za oružja i par za čarolije, svakako nisu dovoljne da se na kraj izađe sa svim preprekama. Ali povremeni ulazak u meni i prebiranje po opremi, tačno usporavaju progres dovoljno kako biste pošteno razmislili o svom sledećem koraku. Kao paket, Lost Ruins je igra nesumnjivog šarma. Privlačni „metroidvania“ momenti samo su iskorišćeni kao sredstvo da se progura odličan strateški element koji je verovatno i najsjajnija tačka ovog naslova. A zbilja odlična grafika, atmosfera i dizajn nivoa koji poziva na istraživanje ali ga i ne zahteva, stavljaju konačni pečat kvaliteta na ovo odlično ostvarenje. Tražiti nedostatke u ovoj igri, znači osvrnuti se na nedostatak sadržaja. Koliko god odlična, igra bi definitivno bila još bolja da je dužeg trajanja. Povremeni bagovi koji umeju da iskoče u nezgodnom momentu, a naročito pipave kontrole koje pri skakanju iziskuju veliku preciznost, opet nisu dovoljno iritirajući da bi znatno srozali konačni, nadprosečni utisak. Ako volite žanr a voleli biste da vidite kako je to uliti mu nov život, ili ste pak ljubitelji prethodnih ostvarenja ovog studija, Lost Ruins je naslov koji ne smete dozvoliti sebi da propustite. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Dangen Entertainment Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Odlično začinjena „metroidvanija“: Lost Ruins recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst posvećen je malom broju ljudi koji Stray još uvek nisu zaigrali. A takvi su svakako retki, kako je ova igra verovatno najigraniji naslov leta. Jednostavna a nesvakidašnja, Stray je osvojila srca miliona igrača a na meni je pao težak zadatak ali i zadovoljstvo, da pokušam da objasnim zašto je to tako. Mačke kao protagonisti u video igrama, tom večito rastućem dijapazonu ideja, svakako nisu ništa novo. No ono što Stray stavlja ispred svih drugih naslova sa našim četvoronožnim prijateljima, jesu atmosfera i realizam. Nikada do sada nisam zaigrao igru u kojoj se zaista jesam osetio kao, pa – jedna od mačaka lutalica. Animacija kretanja kojom je oslikana većina prepoznatljivih mačjih pokreta, vrši dobar posao kako bi igrača što više ubedila da je pod njegovom kontrolom stvaran stvor. Jedina zamerka koju bih ovde stavio a koju možda ne biste očekivali, jeste na samom modelu mačke odnosno finim detaljima. Kada je malo bolje zagledate, shvatićete da je ne krasi baš sijaset realističnih sitnica i da umnogome deluje pomalo i crtanoliko. Ovo je velika šteta naročito kada uzmemo u obzir snagu PS5 konzole ali i grafički kvalitet ostatka igre. Nije u pitanju neka velika zamerka, ali što više budete zurili u macu lutalicu, to će vam više bosti oči. Dakle, kada je reč o ostatku grafičkog prikaza, sve je za čistu desetku. Nije baš svaki efekat nepogrešiv i savršen, ali dizajn sveta koji je u najvećoj meri prezentovan u vidu futurističkog, postapokaliptičnog, zbijenog grada inspirisanog nekadašnjim Koulunom u Kini – apsolutno je fenomenalan. No nije sve ni u sirovom dizajnu, koliko u ostatku „grafičke režije“ koja celom svetu uliva dušu. Efekti vode i svetlosti, animacije pokreta karaktera, doziran zvuk i audio podloga, pregršt detalja koji pozivaju na istraživanje – sve ovo je nešto što nažalost ne srećemo dovoljno često kada su video igre u pitanju. Jednom kada uronite u svet igre, teško da ćete je pustiti dok je sasvim ne završite. Osim ako niste alergični na mačke, naravno. Osim neposredne misterije gde grad vizuelno poziva na istraživanje, tu je i dosta jednostavan a suptilan narativ. Naša maca lutalica, zalutala je u ovaj grad malo dublje nego što je planirala. A u pokušajima da iz njega izađe, s njom ćete uviđati i dublje tajne koje on krije. Naravno, tu su i neki drugi likovi čije želje i planovi odlično idu pod ruku s vašim, tako da se kroz ovu pustolovinu prepliće i nekoliko priča. Što se samog gejmpleja tiče, izvođenje je iz trećeg lica i uglavnom se tiče istraživanja. I pored uglavnom laganog toka igre, neke deonice su akcione i zahtevaju brze reflekse i dobru koordinaciju pokreta. Uz to, očekuje vas i nekoliko različitih mehanika, tako da ne morate da brinete da li će gejmplej kroz celu igru ostati svež. Hoće. Još jednu malu zamerku izneo bih na račun brzine kretanja mace. Ako ste ikada imali mačku, dobro znate koliko su one brze i okretne. A ova maca, bez obzira na opasnost u kojoj se može pronaći, uglavnom izgleda ležerno i kao da koristi svega polovinu svojih fizičkih kapaciteta. Bilo je tu još dosta prostora za akrobacije kakvim mačka može da pristupi, ali avaj, nećemo mnogo da zanovetamo. Naravno i ograničenja pri mogućnostima kakva bi i savršeno simulirana mačka imala, čine ovu igru naslovom koji nije za svakoga. Ukoliko niste ljubitelj istraživanja i pomisao da kontrolišete ranjivog stvora u okrutnom svetu budućnosti nije nešto što vam deluje kao dobra zabava, ne mogu reći da vam preporučujem da zaigrate Stray. Ali baciti pogled dok je neko drugi igra – to bar mogu preporučiti bilo kome. Meni, ovo je bilo jedno opuštajuće i osvežavajuće iskustvo. Kao što sam rekao, sve ovo je nešto što nažalost ne srećemo ni približno dovoljno često. Za svoju dužinu od oko osam sati igranja, Stray pruža ono što bih mogao opisati kao prolongirani osećaj otvaranja poklona. Kao da cela igra staje u momenat cepanja šarenog celofana, dok nas znatiželja slatko razdire. Ne, to je to! Ako ste alergični na mačke i ne volite poklone, ne igrajte Stray. Svi ostali, ma koliko vas je malo a da je već niste zaigrali – dajte igri šansu. Sve su prilike da ćete biti prijatno iznenađeni. Autor: Milan Živković Igru ustupio: FortySevenPR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Odmotajmo klupko misterije: Stray recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako ste ljubitelj retro naslova, naročito iz generacija 8 i 16 bita igračkih konzola, onda ste sigurno čuli za Wonder Boy franšizu. Serijal koji je potekao sa arkadnih mašina ali brzo pronašao trajno „utočište“ na Seginim platformama, vremenom je evoluirao ali i oblikovao žanr 2D avantura sa RPG elementima. I dok je jedan od poslednjih naslova, Monster Boy and the Cursed Kingdom jedna od najboljih igara ovog tipa koje sam ikada odigrao, kolekcija koja je pred nama pruža priliku da se još jednom na osvrnemo na najstarije igre Wonder Boy sage. Već na prvi pogled, uvideo sam da kolekciji nedostaju dva veoma važna naslova, čime je prekinut niz odnosno što kolekciju čini nekompletnom. Monster Lair i Dragon’s Trap, treći i četvrti naslov serijala, bez jasnog razloga su sasvim izostavljeni. Da stvar bude još čudnija, u isto vreme kada i ova, objavljena je još jedna kolekcija pod nazivom „Wonder Boy anniversary collection“ koja zapravo sadrži i ova dva naslova. Tako da, u startu preporuka – ukoliko možete da nabavite ovo prošireno izdanje, ne razmišljajte mnogo i nabavite upravo njega. Prva igra ove kolekcije jeste i prva igra serijala – Wonder Boy. Interesantno je ponovo iskusiti igru jako starog dizajna koji je vremenom s lakoćom evoluirao. Gejmplej predstavlja skrolujuću 2D avanturu gde se karakter konstantno kreće s leve na desnu stranu odnosno ne može da pomera ekran u suprotnom smeru. Protagonista je praistorijski dečak koji neprijatelje savladava koristeći kamene sekire, verni skejtbord (?) i moć anđela čuvara koji ga na kratko vreme čini nepobedivim. A na kraju svakog nivoa, očekuje ga „boss“ karakter kog mora poraziti da bi napredovao, što je vrlo zanimljiv detalj za igru ovako vremešnog dizajna. Druga igra je Wonder Boy in Monster Land i predstavlja značajan skok u odnosu na prvi naslov. Ovo je bio momenat kada su u igru implementirani RPG elementi pa se lakoća igre ogledala u opremi koju ste nabavili odnosno koliko ste pažljivo skupljali sredstva za naoružanje i zaštitu. Iako podeljena na dvanaest različitih nivoa, igra je linearna ali istovremeno sadrži i značajan broj tajni koje će zadovoljiti ljubitelje ovog tipa istraživanja. Treća igra kolekcija jeste peti naslov Wonder Boy sage – Wonder Boy in Monster World, i po mom skromnom mišljenju predstavlja najbolji deo paketa. Suštinski, igra je najsličnija onoj o kojoj smo malopre govorili, ali umesto linearno povezanih nivoa, igraču pruža mogućnost da svet istražuje po sopstvenom nahođenju. Razgovor sa drugim likovima, pronalaženje ključnih predmeta i vraćanje na već posećene lokacije, znatno je moderniji način izvođenja. A samom modernom utisku doprinosi i činjenica da je igra prvobitno rađena za Seginu Mega Drive konzolu i izgleda mnogo lepše od svojih prethodnika. Poslednja igra u paketu, Monster World IV, naslov je koji smo prošle godine imali priliku da zaigramo u vidu rimejka. I dok je igranje novog naslova sa nepromenjenom mehanikom, a lepšom grafikom, bilo zaista neobično iskustvo, igrati ga u prvobitnom obliku pruža baš potaman osećaj. Vizuelno, igra je verovatno najlepši deo paketa, sa plejadom različitih nivoa i živopisnom paletom boja koja protagonistkinju Ašu ističe u svakom mogućem smislu. Ali dizajn nivoa i generalna gejmplej mehanika, čine ovu igru tek trećom mi omiljenom na listi od ove četiri. Kao paket nostalgičnih igara, Wonder Boy Collection dolazi i sa nekolicinom interesantnih dodataka. Osim očekivane opcije da igru sačuvate u bilo kom trenutku, na raspolaganju imamo i mogućnost da ubrzavamo izvođenje igre ali čak i da dešavanja premotamo unazad. Ukoliko se stvari ne odvijaju kako ste želeli a ne prezate od toga da koristite ovu „super moć“, dovoljno je da pritisnete jedan taster i vreme će se vratiti kao da igrate Prince of Persia, a ne trideset godina stare Wonder Boy igre. Mada kad razmislim, ni Princ više nije nešto mlad… Takođe, igre dolaze i sa lepom količinom filtera i opcija za podešavanje slike, tako da uz malo čačkanja po grafičkom meniju, možete da učinite da igra ponovo izgleda kao što je nekada „zračila“ sa najkvalitetnijeg, radioaktivnog CRT televizora. Samo pazite da se ne zanesete. Mene su iskreno u maniru najsnažnije nostalgije, oči pekle od retro miline. Ovaj paket preporučujem samo ukoliko ne možete da se domognete „anniversary“ kolekcije koja je daleko kompletniji naslov. Ali prave ljubitelje serijala, kao i one željne da ga iskuse po prvi put, ne bi trebalo da odbije odsustvo nekih naslova, već privuče prisustvo onih koji su tu. Wonder Boy Collection je lep paketić igara od kojih nisu sve najsjajnije ostarile, ali čak i u današnje vreme predstavljaju impresivan pokazatelj razvojnog toka jednog renomiranog serijala u kome se još uvek može i te kako pošteno uživati. Autor: Milan Živković Igru ustupio: PR Hound Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Paketić igračke istorije: Wonder Boy Collection recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da igre mogu da dobijaju dobre ocene na lepe oči, ova recenzija bi se završila desetkom nakon samo jednog pasusa. Neverovatno realistične oči čoveče… Šalu na stranu, ukoliko su igre Supermassive Games studija po nečemu prepoznatljive (na stranu lepe oči svih karaktera), to je odličan način građenja likova i priče, koja iako uglavnom otrcana, poseduje i dozu neobjašnjivog šarma. The Quarry nije izuzetak. I ovde se susrećemo sa intrigantnom horor postavkom, karakterima koje postepeno upoznajemo a koje igra zatim baca u sijaset nezavidnih situacija kroz koje ih sprovodimo našim izborima. Ne znam da li se neko od vas seća Mikijevih almanaha i priča sa više završetaka koje su tu često bile prisutne, ali Supermassive Games je ovu decenijama staru ideju gotovo usavršio. Postoji tako mnogo načina da se iskusi i završi priča ove igre, da je gotovo sigurno da je nećete preći samo jednom, već bar dva puta. Narativ se vrti oko studentskog utočišta usred šume, gde dobar deo leta provodi grupa tinejdžera. Silom prilika i serijom sjajnih odluka kakve samo pozni pubertetlija pod naletom hormona može da načini, ovo društvo biva prisiljeno da provede još jednu noć u kampu, ne znajući da su bezbrižni letnji dani prošli i da se to isto veče otvara „sezona lova“. Prvo bih morao da pohvalim grafiku. Dok likovi uglavnom deluju čudno (verovatno jer su na granici fotorealizma, ali ne sasvim tu), okruženje je apsolutno fenomenalno. I to ne zbog snage grafičkog endžina i broja poligona, već dobro pečenog zanata. Ako se ovaj studio u nečemu uvežbao, to je izgrađivanje izuzetno atmosferičnih lokacija i još boljom režijom kojom se te lokacije prezentuju igraču. Da stvar bude bolja, za razliku od ranijih Supermassive Games igara, ovde je prisutna velika količina motiva osamdesetih godina. Od glumaca koji tumače likove, preko popularnih referenci poznatih horor ostvarenja pa sve do humora i vrste horora kojim se igra bavi – sve odiše „retro hororistikom“ koja, čini se ovih dana baš nedostaje u industriji. Da ne pominjem retro „80s“ filter koji daje onaj dobro poznati VHS doživljaj. Bar nama starijim igračima… Možda baš u tom istom VHS maniru, igra deluje dosta tromo. Animirane sekvence je nemoguće preskočiti ili ubrzati pa ponovno igranje može da bude naporno, a likovi gotovo da nikada ne trče već bauljaju unaokolo. Rekao bih da je ovako razvučen tempo igru načinio nepotrebno dugom i da je desetak sati potrebnih da se pređe, moglo bez problema da stane u koji sat manje. Ili je sve to samo pametan podsetnik da danas prebrzo živimo i da bi trebalo malo da se opustimo? Možda ipak previše razmišljam na tu temu. No, sporiji tempo igre mi ne bi toliko ni smetao da je ona barem malo više to – igra. Umesto toga, za razliku od svih prethodnih ostvarenja ovog studija, The Quarry je gotovo u potpunosti interaktivni film. Nije da ne postoje gejmplej elementi, jer to bi bilo suludo. Ali koliko god da ih ima, steći ćete utisak da su nekako i suvišni u tom svom malom broju. Svako istraživanje lokacija, gotovo da je besmisleno jer ako nije deo priče, ništa nećete ni pronaći. Čak su i „quick time“ momenti maksimalno „razblaženi“ pa skoro da uopšte neće uticati na dalji tok priče. Kontrole su izuzetno jednostavne ali čak i ukoliko promašite neko dugme u presudnom trenutku, kazna neće biti velika ili čak bilo kakva. Jedinu pravu razliku u ishodu priče, praviće vaši namerni izbori za koje imate neograničeno vremena da razmislite i načinite ih. Ovo u neku ruku i pozdravljam. Jeste da je tenzija mnogo manja jer greške skoro da i ne postoje, ali da izgubite nekog karaktera ili promenite u celosti tok priče samo zato što ste zakasnili da pritisnete dugme, užasno je frustrirajuće. Pa ako vam je i to malo, možete uključiti pomagala koja olakšavaju ili čak u potpunosti eliminišu ove akcione momente. Iako to ne preporučujem, sigurno će nekome biti od koristi. Svi smo bar par puta u životu bili iznervirani zbog glupih odluka koje likovi u filmovima strave i užasa imaju snažnu tendenciju da donose. „Ne idi tamo!“ je verovatno nešto što smo svi bar jednom povikali, gledajući neki loš horor. E pa da budem iskren, to mi se nikada nije desilo za vreme igranja neke igre – dok nisam zaigrao The Quarry. Video igra u kojoj držim gejmped u nastojanjima da kontrolišem ponašanje karaktera i dešavanja na ekranu, a koja opet u meni izaziva potrebu da urliknem u ekran nešto na račun inteligencije majke mog trenutnog lika. Koliko god uverljivo, duboko i živopisno bili napisani, likovi koji se suočavaju sa smrću u ovoj igri su bez sumnje najbezbrižnija grupa lobotomiziranih mapetovaca koje sam ikada imao privilegiju da pokušam i spasim sigurne smrti. Da li je to deo šarma igre? Ne znam, to ćete morati sami da prosudite. Jedna interesantna izmena u odnosu na ranije naslove, pronašla se u vidu predskazanja koja su sada mnogo jače kontrolisana. Do sada smo uglavnom mogli da naletimo na predmete koji nam daju nekakav nagoveštaj u momentu pronalaženja, a koji se tiče naredne, za priču značajne situacije. Ovde je to zamenjeno tarot kartama koje vam može očitati misteriozna i pomalo jeziva starica, i koja se pojavljuje samo povremeno. Nešto nalik pripovedačima iz ranijih igara, ali ovde objedinjeno u lika koji služi naraciji ali i kao pomoć. Kao otrcani, „old shool“ interaktivni film koji za zadatak ima da vas zaintrigira i nasmeje koliko i uplaši, The Quarry vrši dobar posao duhovnog naslednika igre koju nikada nisam naročito voleo – Until Dawn. Ma koliko spora, brže uvlači u suštinu, a koliko god likovi bili antipatični, napisani su verovatno bolje nego ikada. Ukoliko želite da se dobro zabavite a nije vam primarno da imate kontrolu nad akcijom, kako smo to navikli u širem smislu kada su video igre u pitanju, The Quarry je odličan izbor. Naročito ukoliko želite da igru doživite zajedno sa društvom. Daleko od toga da će svima prijati manjak interakcije, istraživanja i inteligencije. Ali za onu probranu publiku koja zna šta traži, nema sumnje da vas čeka odličan provod ukoliko se odlučite da zaigrate ovaj naslov. Samo, sačekajte ipak na neki popust. Novac koji se trenutno traži za ovu igru, ono je gde se krije pravi horor. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Hajde da gledamo horor igru: The Quarry recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao neko ko je odrastao igrajući strategije u realnom vremenu, uvek sam srećan kada vidim da se ovaj umirući žanr koliko-toliko drži čak evo i u 2022. godini. Štaviše, vidimo i mali povratak žanra poslednjih godina, sa igrama kao što su Age of Empires IV i Stronghold: Warlords, ali i najavama brojnih strategija baziranih na poznatim franšizama, poput Terminator: Dark Fate Defiance i igre o kojoj danas pričamo – Starship Troopers: Terran Command. Za oba gorepomenuta naslova zadužen je britanski Slitherine, studio i izdavač dobro poznat ljubiteljima RTS igara kao perjanice žanra poslednjih godina. Doduše, za Starship Troopers: Terran Command se bave izdavačkim delom posla, dok je igru razvio studio The Artistocrats, kojima je ovo druga igra, nakon potezne strategije Order of Battle: World War II iz 2015. Starship Troopers: Terran Command je, nažalost, isključivo igra za jednog igrača. Tako da, ukoliko ste se nadali epskim bitkama sa drugim igračima, ili makar prelasku kampanje u co-op, to ovde nećete dobiti. Iako nesrećno, moramo reći i da je potpuno razumljivo, jer je u pitanju budžetski naslov i developeri su jednostavno rešili da sve resurse posvete što boljoj izradi singlplejer komponente. Prosto, balansiranje jedinica za multiplejer, izrada mapa, infrastrukture za onlajn igranje, i sve ostalo što ide uz multiplejer zahteva znatno više resursa. Shodno tome, i cena za ovu igru je sasvim korektna. No, da vidimo šta to ova igra zapravo nudi za tu cenu. Od trenutka kada upalite igru oseća se taj „budžet naslov“ momenat koji smo ranije pomenuli, ali koji nije ništa nužno loše, naprotiv. Igra je, prema našem iskustvu, jako dobro ispolirana i ispeglana, bez ikakvih ozbiljnih bagova ili loše optimizacije. Korisnički interfejs i generalni dizajn HUD-a i menija izgleda donekle zastarelo, kao da je izašao negde iz 90-ih ili prvih godina 21. veka, ali zapravo na taj način daje izvesni autentični retro šmek igri, što je, čini nam se, ono što su autori i želeli da postignu ovde. Srž Starship Troopers: Terran Command je u singlplejer kampanji, mada postoji i „scenariji“ mod, gde su zasada dostupne samo misije iz kampanje. Celokupna priča igre je smeštena na pustinjskoj planeti Kwalasha, koloniji čovečanstva koja je primarno industrijsko-rudarska planeta. Resursi planete su vitalni za neometani razvoj u tom sektoru, i zato kada je došlo do iznenadne invazije „buba“ (Arachnid) vaš elitni odred mobilne pešadije je poslat da očisti planetu od nepozvanih gostiju. Priča je suštinski zanemarljiv aspekat ove igre, jer je veoma bazična, ali kao takva savršeno odgovara duhu Starship Troopers univerzuma. Svaka misija se manje-više svodi na to da je određena oblast planete Kwalasha napadnuta i na nama je da očistimo taj region od buba i ispunimo glavne zadatke. Iako su misije donekle povezane tom temom odbrane planete od invazije Arachnida, u narativnom smislu to im je jedina veza i nema osećaja progresije priče kroz misije. Činjenica da je cela kampanja smeštena na istoj pustinjskoj planeti takođe je uticala na umanjenu vizuelnu raznolikost mapa kroz kampanju. Manje-više sve misije se odigravaju na mapama koje su estetski veoma slične – pustinje sa kanjonima i različitim postrojenjima ljudi, kao što su naselja, elektrane, rudarska postrojenja, zatvor, vojne baze, i slično. Nije da nema određene raznolikosti, ali to je jako daleko od onoga što možemo videti u drugim RTS igrama. Same misije u gejmplej smislu nude klasičan spektar ciljeva koji će igračima RTS igara biti dobro poznat. To su tipovi misija gde su nam glavni zadaci da osvojimo i držimo određene tačke, sakupimo neke stvari na mapi, branimo poziciju od najezde buba, čistimo podzemne oblasti, pobrinemo se da nam važne jedince ostanu žive, i tako dalje. Misije nisu baš najoriginalnije, ali su dobro dizajnirane i zanimljive. Na višim nivoima težine će svakako predstavljati izazov i osećate se ispunjeno kada ih pređete, posebno ako uspete da ispunite i sve opcione zadatke koji daju ekstra izazov i bonuse u toku same misije. Starship Troopers: Terran Command je RTS zasnovan na odredima (squad), a ne na individualnim jedinicama. Odnosno, jedinice su ovde odredi, poput Dawn of War igara, a ne individue kao u recimo StarCraftu. Postoji veliki broj raznolikih jedinica i kod mobilne pešadije (ljudi) i kod Arachnida. Nažalost, Arachnid nisu igriva frakcija, već će samo predstavljati neprijatelje u kampanji. Igra će nas postepeno upoznati sa naprednijim jedinicama i ljudi i buba kako se kampanja bude razvijala. Terran Command poseduje odličan in-game indeks gde možemo saznati sve detalje o jedinicama mobilne pešadije i bubama. Ono što mi je ovde bilo malo problematično jeste što postoje određene statistike koje su prosto date bez nekih dubljih objašnjenja kako funkcionišu, ali nije preterano strašno i vremenom se kroz igru nauči. Igra ne poseduje klasičan sistem izgrade baze već na mapama zauzimamo unapred postavljene radio stanice i na unapred određenim mestima biramo koje objekte želimo da postavimo radi pravljenja jedinica koje taj objekat omogućava. U suštini, base-building aspekt igre je veoma rudimentaran i zaista nije nešto na šta ćete potrošiti više vremena da razumete niti da mozgate oko toga u samoj igri. Najbitniji element je da dobro razumete koja kombinacija jedinica vam je potrebna za svaku misiju i da napravite balansiran miks kojim ćete uspeti da kontrirate bubama. Kao što rekosmo, postoji zaista veliki broj raznolikih jedinica koje ispunjavaju određene niše, tako da strategija ne manjka u tom pogledu. Svaka jedinica ima početne pasivne i aktivne osobine, plus nakon što postane level 3, jedina dobija mogućnost da izabere još jednu osobinu od tri ponuđene. Zato je veoma važno održavati odrede u životu i gledati da ne izgubite iskusne jedince, jer vam daju preko potrebne dodatne opcije za istrebljivanje buba. Dobra stvar je da postoji i sistem regrupisanja, koji vam omogućava da dopunite postojeći odred novim jedinicama i tako sačuvate levelovan odred od smrti. I sa strane Arachnida postoji veliki broj zanimljivih jedinica koji će vam praviti probleme na različite načine, te ćete morati dobro da naučite sve mane i prednosti svake jedinice buba da biste znali šta je najbolji lek za njih i kako da ga primenite. Ukoliko nemate adekvatne jedinice da odgovorite pretnji, gledaćete potpuni pokolj vaše naizgled brojnije armije, ili što bi naš narod rekao – Gde ćeš kašikom na bager! U pogledu mikromenadžmenta (upravljanja vojskom) igra nije preterano zahtevna, ali daleko od toga da je laka. Neretko ćete morati da multitaskujete na više lokacija, individualno raspoređujete jedinice kako se ne bi gomilale i smetale jedne drugima, određivali koje jedince da pucaju na koje protivnike radi maksimalne efikasnosti, i slično. Veoma važan aspekat mikromenadžmenta je to što igra veliki akcenat stavlja na linije vidika jedinica. Naime, mnoge jedinice neće moći da pucaju na neprijatelje ukoliko se ispred njih nalaze vojnici vaših drugih odreda. Ovo je naznačeno crvenim, žutim i zelenim krugovima iznad vaših jedinica u borbi, gde crveno znači da ne mogu da pucaju, žuto da im je delimično ometena linija vidika i zeleno da pucaju u punom kapacitetu bez smetnji. Ovo je na papiru veoma zanimljiva mehanika koja otvara prostora i za dizajn mapa i jedinica, ali je u praksi meni lično bila veoma problematična, ponajviše zbog ponašanja samih jedinica koje se ponekad veoma čudno ponašaju prilikom kretanja. Neretko mogu da se zbune i čak pogube i počnu da se vrte u krug, ili stanu u mesto kada im se izda komanda da idu do negde za gde nisu sigurnu kako da dođu. Sve ovo, što se jednom rečju naziva pathfinding, mi je verovatno i najveća mana igre, jer mi je donekle otežalo kontrolisanje jedinica, iako je generalno i taj aspekat igre bio zabavan i više sam uživao nego što sam se nervirao. Samo je potrebno malo više strpljenja prilikom kontrole jedinica, pogotovo u toku borbi, inače ćete lako ući u situaciju da jedinice blokiraju jedna drugu i ulete u pokolj od strane buba. Vizuelno igra izgleda sasvim pristojno za jedan RTS, i osim već pomenutog manjka raznolikosti u pogledu lokacija mapa, sam kvalitet grafike je zadovoljavajući. Posebno treba pohvaliti animacije jedinica unutar odreda kojih uvek ima nekoliko i za kretanje, i za borbu, i za smrt, što ostavlja utisak stvarnih individua unutar tih odreda. Sa audio aspekta igra je apsolutno pogodila pravo u centar. Glumci koji su davali glasove likova iz igre su savršeno pogodili način glume iz Starship Troopers filmova i u tom pogledu se osećate kao da gledate prvi film iz serijala iz davne 1997 godine. Isto važi i za glasove jedinica, koji su odrađeni fenomenalno, i pogotovo u toku borbi kada vam individue umiru unutar odreda, osetićete taj momenat da ste preplavljeni naletom buba dok vaši vojnici vrište u užasu i bolovima. I svi ostali zvučni efekti su odrađeni sjajno i na tome treba skinuti kapu developerima. Naravno, ne treba zaboraviti ni muziku, koja ima taj „upbeat“ patriotski prizvuk akciono-komičnih vojnih filmova 90-ih, savršeno se uklapajući u atmosferu Starship Troopers sveta. Starship Troopers: Terran Command je relativno kratka, ali jako zabavna igra koja ne donosi ništa previše novo, ali ono što radi, radi sasvim sjajno. Ako ste fan filmova, ovu igru nikako ne biste smeli da propustite, a isto važi i za ljubitelje strategija u realnom vremenu. Dobre RTS igre su, nažalost, danas veoma retke, a Starship Troopers: Terran Command donosi sasvim zadovoljavajući kvalitet i verujemo da ćete uživati u kampanji. Autor: Nikola Savić Igru ustupio: Slitherine Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bugs, bugs everywhere: Starship Troopers: Terran Command recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kakve su šanse da igrate igre duže od dve decenije, a da nikada niste zaigrali neku od originalnih Sonic igara? Pa recimo bar dva puta bolje nego da dobijete sedmicu na Lotou. Dakle – nikakve. Ukoliko nekako ipak uspevate da budete izuzetak, znajte da se bezrezervno divim činjenici da postojite. U ovom slučaju, ne morate mnogo ni da čitate ono što je napisano u narednim redovima ove recenzije, već se sa plejadom mlađih igrača uputite do najbliže virtuelne prodavnice i pazarite ovaj paket. Pred nama je komadić legendarne igračke istorije, ukusno našminkane tek toliko da što lepše uplovi u more modernih platformi. Sonic Origins je kolekcija sačinjena od četiri igre sa Seginih šesnaestobitnih platformi – Sonic 1, 2 i 3, kao i Sonic CD. Ali osim što pruža mogućnost da igre odigrate u njihovom izvornom i u potpunosti neizmenjenom obliku, nudi i sijaset izmena koje su, rekao bih, generalno pozitivne i dobrodošle. Kao prvo, sve igre su prezentovane u 16:9 formatu, što je i te kako lepa promena. U skladu sa ovim, prilagođeni su neki elementi gejmpleja, naročito kada su u pitanju „boss“ borbe koje su zavisile od 4:3 veličine ekrana. Ali proširenje slike i fluidno izvođenje, apsolutno pozdravljam. Na polju grafike se nije mnogo radilo. Igra izgleda identično originalu, za razliku od naslova Sonic Mania, gde su neki elementi modernizovani. I dok ovo nije nikakav problem, činjenica da igra ima nekakav filter za omekšanje ivica, bez mogućnosti da ga isključite, nažalost pomalo kvari celokupno iskustvo. Ovakvim izdanjima, set grafičkih opcija kojima možete da primenite neki retro ili moderni filter, uobičajena je stvar. Ovde to nažalost nedostaje, pa ovakav mutniji grafički prikaz nije nešto što je moralo biti prisutno. Igra je osvežena animiranim sekvencama pre i nakon svakog od pojedinačnih naslova, što daleko obogaćuje narativ koji je ranije dobrim delom bio prepušten mašti igrača. Međutim, ove sekvence često nije moguće preskočiti, što usporava ceo tempo naslova koji je oduvek bio sinonim za brzinu u video igrama. Na svu sreću, intro za Sonic CD ima toliko zaraznu pesmu, da nikada nisam ni dobio želju da ga preskočim. Kolekcija takođe poseduje i muzej u kom možete otključavati bonus audio i video materijal, koristeći izvesne novčiće koji su ključni za novi „anniversary“ režim igranja. Naime, kada zaginete, više nećete gubiti živote već imate neograničen broj pokušaja, a umesto života sakupljate pomenute novčiće. Ovu valutu možete recimo koristiti ukoliko ne uspete da pređete bonus nivo, kako biste pokušali još jednom. Iako je na ovaj način kompletna težina igre u potpunosti zaljuljana ka modernom tržištu, promenu pozdravljam jer sam bonus nivoe oduvek voleo koliko i vruć jastuk u letnjoj noći. Dakle, ni najmanje. Činjenica da igra automatski čuva status svaki put kada je ugasite, takođe je moderni detalj koji stavlja tačku na preokret u težini nekada izazovnih naslova, ali još jednom nešto što oberučke pozdravljam jer kako se tržište i život igrača promenio, tako bi i igre trebalo prilagoditi novim uslovima. U krajnjoj liniji, tu je još uvek opcija za igranje igara na klasičan način. Vredi pomenuti i opciju da sve četiri igre odigrate u cugu kao celinu kao i lančani okršaj sa svim „boss“ karakterima. Ukoliko želite malo dodatnog izazova ili drugačiji način da iskusite klasike, ovo nije tako loša novina. Jedna od najlepših novotarija, jeste mogućnost da svaki od naslova zaigrate i sa likovima sa kojima to ranije nije bilo moguće. Tako recimo Tejls može da učestvuje u prvom a Nakls u drugom delu, što ujedno otvara pristup i nekim do sada nepristupačnim lokacijama koje su tom prilikom implementirane u klasične igre. Konačno mogu da pristupim jednoj od lokacija u prvoj igri, koja me je kao malog dovodila do ludila. Soniku je falilo svega par milimetara da doskoči do ivice, ali Tejls sada bez problema može da preleti sve prepreke, i zamislite – nešto se ipak krije na tom, nekada nepristupačnom mestu. Okoreli nostalgik u meni je u više navrata implodirao. Ukoliko ste stariji igrač kao ja, verovatno ćete primetiti i da nekolicina melodija iz treće Sonik igre u ovoj kolekciji nedostaje. Razlog je gotovo sigurno „urbana činjenica“ da je Majkl Džekson radio na muzici za ovaj naslov, da bi kasnije, nezadovoljan sposobnostima Segine konzole da reprodukuje audio, povukao svoje učešće iz projekta. Sada Sega očito nije mogla da dođe do prava da ove melodije ostavi u najnovijem izdanju, pa su one zamenjene starim prototip audio podlogama, koje nisu nimalo loše – ali to ipak nije to. Kada sagledam ovu kolekciju iz svakog mogućeg ugla – kao ljubitelj originala ali i kao neko ko duboko roni u modernom tržištu video igara, mogu da kažem da je Sonic Origins odlična kolekcija koje je trebalo da bude još bolja. Nekolicina sitnica na polju grafike mogle su daleko da poguraju celu prezentaciju. A cena koja se traži za stare igre spakovane u šareni paketić, sa još dodatnim DLC opcijama koje morate platiti da biste dobili stvari koje su bez problema mogle biti u osnovnom paketu („mirror mode“ je recimo jedna od tih stvari), čine skup apsolutno legendarnih igara, grupicom odličnih naslova koji su zaslužili mnogo bolji tretman. I dok mi je još uvek omiljen način da ponovo iskusim stare Sonic igre, igranje 3DS verzija u 3D-u, ovaj paket bez obzira na nedostatke, ipak je velika preporuka za sve one koji su željni da stare igre zaigraju na modernim platformama. Ipak je to Sonik… Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Plavi koreni: Sonic Origins recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Video igre žanra trkačina se mahom dele na tri različite vrste. Prvo imamo igre arkadnog tipa gde pripada Need for Speed, pa simulacije poput Gran Turismo, dok je treći tip igre mešavina ova dva tipa, gde je za primer zgodno uzeti Forza Horizon serijal. Svaka vrsta ima svoju publiku. Arkadne trkačine su za igrače koji ne vole mnogo realizma, već prostu zabavu. A kada kreirate igru arkadnog tipa za fanove trkačkih simulacija, dobijate Redout 2. Redout 2 je futuristička trkačina koja zahteva perfekcionizam. Ako ste nekada igrali Wipeout jasno vam je o čemu se radi, samo sa višom skalom težine i malo čudnovatim dizajnom kontrola. Ovo predstavlja hardkor nivo ‘’antigravitacionih trkačina’’ i izazov dobro dođe, jer je igra kao stvorena da vas dovede do same ivice. Sam početak igre vas sprovodi kroz tutorijal koji nije dovoljan da biste se skontali sa kontrolama, ali daje osnove. Samim tim, očekujte da prva trka prođe katastrofalno, ali ne dajte da vas to omete. Iako igrači mogu da podešavaju pogone, stabilizatore i slično, morate da shvatite da je ovo naslov koji se ponosi veštinom nad statistikom. Redout 2 je pravi test umeća, bilo da ste novajlija ili veteran žanra. Čeka vas 36 jedinstvenih trkačkih staza koje vas vode na planinu Fudži, do Starog Kaira, Marijanskog rova, rudnika Tartarus i drugih živahnih mesta. Svaka varira u zavisnosti od gravitacije, atmosfere i temperature, a postoje i opasnosti kao što su led, vrela magma i slaba vidljivost sa kojima se takođe treba izboriti. Redout 2 ima nekoliko opcija za igranje, uključujući arkadni režim, career i sveprisutni multiplejer. Tamo gde će vam arkadni režim omogućiti da uskočite pravo u igru i da brzo napredujete za nekoliko trenutaka, režim karijere će vam olakšati niz izazova pre nego što krenete da prolazite kroz ‘B’, ‘A’ i ‘ S’ lige, kulminirajući u SRRL Invitational. „Olakšati“ nije baš pravi termin, jer ima više problema da se prođe test brzine. U početku su Speed eventi bili zabavan izazov, ali čim uđete u A ligu, počinju da postaju zaista strašni. Vizuelni stil je vrlo impresivan, a kroz trke će vas pratiti i uzbudljive numere i vrlo napeta i živahna atmosfera. Nažalost, taj početni utisak nije potrajao – posle nekoliko sati neke pesme zaista dosade! Većina igrača će imati problema sa kontrolama. Igrajući na PC sa kontrolerom moram priznati da se developer 34BigThings baš potrudio, ali opet zameram na kompleksnosti. Kontrole su vrlo pipave, i samo jedna greška će vas koštati HP-a i pozicije na stazi. Neću da vas lažem, Redout 2 zahteva dosta veštine i istrajnosti, i prilično je težak. Međutim, kada jednom skontate kontrole na valjan način, igra postaje višestruko zabavnija. Na kraju mogu samo da kažem da bih svima preporučio Redout 2. Ako ste ranije igrali druge ‘’antigravitacione trkačke igre’’, znate o čemu se radi. Ako ste ljubitelj brze i haotične vožnje, Redout 2 je definitivno igra za vas. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Sandbox Strategies Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vožnja boli glava: Redout 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada tragam za igrama iz ove rubrike, Steam sekcija uvek uspe da me iznenadi. Ovoga puta sam naišao na naizgled prostu igru zvanu The Looker. Na početku sebe pronalazite na pustom ostrvu, prožetim gomilom zagonetki spremnih za rešavanje. Radnja igre se proteže na nekoliko lokacija sa ukupno 55 zagonetki koje donose oko 2 sata igranja. Očekujte razne izazove, a i nekoliko zanimljivih šala. Sa svojim sadržajem igra poštuje vaše vreme, odnosno koliko je to izvodljivo pošto se radi o puzzle igri. The Looker uzima sve ono što volite kod The Witness (rešavanje zagonetki, razmišljanje, vizuelna dopadljivost) i uklanja sve stvari koje ne volite. Odličan humor, ništa previše grubo ili zamerljivo, samo zaista lepa parodija na The Witness u kratkom paketu. Da li ste ikada čuli za igru koja je čista parodija neke druge? E pa sada garantovano jeste. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: The Looker appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Postoje razni tipovi igara, od onih koje ćete preći u jednom dahu, preko onih koje ćete zaboraviti posle 2 sata i do onih koje će vas misteriozno privući a da tek kasnije shvatite koji razlog stoji iza toga. Ukratko, to bi bilo moje početno iskustvo sa Recursive Ruin. Studio Bit Rot donosi ovu narativnu, tripoznu, kaleidoskopsku mozgalicu koja vam može stvoriti i utisak egzistencijalne krize, ali malko samo. Uskačete u ulogu umetnika koji je sebe “izgubio” i spiralnim putešestvijima kroz depresiju ne nazire svetlo na kraju tunela. Sve počinje u futurističkom apartmanu sa spomenutim umetnikom koji dobija igru u čiji svet on ulazi. Takoreći igra unutar igre, koja vas vodi u određeno okruženje, a izvodi iz njega po kompletiranom nivou i zagonetkama. Igra nas vodi na putovanje po naizgled beskrajnom svetu u kojem ste okruženi refleksivnim kristalima. Sve što se može videti se ponavlja bezbroj puta, tako da imate osećaj da hodate negde, a zapravo ste na istom mestu. Ovakvo okruženje samo po sebi predstavlja svojevrsnu metaforu i komentar na mentalno stanje karaktera. To je jedan umirući svet, a opet prelep, kao nostalgija. Najprivlačniji momenat u igri, koji sam već iskusio kod prvog nivoa, jeste samo uklapanje grafičkog stila i mehanika zagonetki koje je potrebno rešiti – svet koji se konstantno ponavlja je ovde jako bitan aspekt. Zagonetke su same po sebi dosta vezane za priču, tako da neću ulaziti u suštinu kako vam ne bih pokvario iskustvo. Ono što je stvarno genijalno oko zagonetki jeste da morate razmišljati izvan tradicionalnih okvira zahvaljujući ponavljajućem svetu. Potrebno je uvek biti svestan okruženja i manipulisati njime kada je to neophodno za rešavanje zagonetki. Nije uvek pametno samo ići napred u igri, a ni u životu, što može biti jedna od poruka ovog naslova. U suštini, zagonetke u Recursive Ruin su savršene za ljubitelje žanra, ali nisu nimalo lake. Ima onih koje ćete rešiti brzo, a i onih za koje je potrebno više razmišljanja. Težina zagonetki je jednaka satisfakciji koju dobijate kada pređete nivo, pogotovu ako ste pre toga osetili da izlaska nema. Kao narativno vođena zagonetalica, priču nije preterano teško ispratiti i teme su dosta zanimljive, pogotovu kada se povežete sa samim gejmplejom. Može se podeliti na 2 dela, jedan koji se odigrava u stvarnom svetu (između nivoa) i drugi koja se odigrava u misterioznom okruženju zvanom Infinite Realms, odnosno unutar igre tog sveta. Za prelazak kompletne igre potrebno je oko 7-8 sati, što je sasvim zadovoljavajuće za igru puzzle žanra. Iz aspekta samog vizuelnog stila, Recursive Ruin izgleda fantastično – futuristički, nostalgični ponavljajući stil je odlično odrađen. Stilizovani izgled sam po sebi pojačava utisak i daje specijalnu notu tokom rešavanja zagonetki. Intrigantni univerzum Recursive Ruin-a će vas uvući u jako lepu priču i niz opijajućih zagonetki koje treba rešiti. Utisak opstaje tokom celog igranja, tako da je ovo igra sa mojim jakim preporukama za sve koji vole mozgalice i čudnovate svetove. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Iceberg Interactive Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Beskrajni svet zagonetki: Recursive Ruin recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mislim da konačno razumem šta su čelnici Nintenda mislili da kažu izjavom da Mario više nije vodoinstalater. Kad pogledamo samo na bogatu istoriju ovog brke, reklo bi se da je Super Mario bio apsolutno sve – samo ne čika koji popravlja vodoinstalacije. Osim golfa, tenisa, jahanja i 777 drugih aktivnosti u kojima se maestralno snalazi, naravno da se oprobao i u najpopularnijem sportu na svetu – fudbalu, kroz dve Strikers igre i nekolicinu drugih sportsko orijentisanih simulacija. I dok su prve dve igre serijala, izuzetno slične jedna drugoj, ova treća nam konačno donosi – apsolutno ništa novo. Dobro, malo grubo i brzopleto skačem u zaključke već pri početku teksta, ali Mario Strikers serijal kao i najnoviji Mario Strikers: Battle League, kao da se sastoje iz dve bolno evidentne sfere osobina. Prva je neverovatno kvalitetna a druga iznenađujuće slaba. Svakako dozvolite da kažem na šta tačno ciljam. Čini se kao da je jako teško učiniti neku Super Mario igru dosadnom. Gotovo da nemam sumnje da ukoliko bi Nintendo imao zadatak da Marija uposli u biznis ljuštenja jabuka, opet bi nekako „tomsojerovski“ uspeli da nam prodaju ideju kako je sve to izuzetno zabavno. A kada je reč o i ovako zabavnom sportu, ovde imamo slučaj kada je igra ipak sama po sebi izuzetno zabavna. Prva sfera naslova, jeste izuzetno zarazna suština – odličan gejmplej u koji je lako uploviti, teško ga je savršeno naučiti i može vam pružiti stotine sati zabave sa društvom. Fudbal u kom nema faulova, ispunjen oružjem i specijalnim udarcima, a koji mnogo ne komplikuje već se najviše zasniva na sirovim reakcijama i kontranapadima – to je svaka Mario Strikers igra. Pa iako su sve jako slične, najnovije izdanje ipak uspeva da bude još malo zabavnije nego ikada. Razvojni tim koji je radio na igri, isti je koji je zaslužan i za možda najlepšu Switch igru – Luigi’s Mansion 3, tako da budite sigurni da vas očekuje fenomenalna grafika u skladu sa mogućnostima 5 godina stare konzole. Modeli likova, okruženje i animacije specijalnih poteza, teško da će vam u skorije vreme „zaškripati“ pred očima. Jednom rečju, vizuelna ali i audio prezentacija igre je sjajna. Ovo nas dovodi do druge sfere igre, a to je činjenica da bez obzira na sjajnu suštinu – ova igra pati od manjka sadržaja i nekih veoma čudnih rešenja. Osim obične utakmice, turnira protiv kompjutera i onlajn igranja, Mario Strikers: Battle League ne nudi baš nikakav dodatni režim igranja. Igra na raspolaganje pruža deset igrivih karaktera što je izuzetno malo, čak i pod pretpostavkom da ćemo kroz DLC dobiti još likova u budućnosti. Iako je na jednoj konzoli u lokalnom režimu moguće „ukrstiti“ čak impresivnih 8 kontrolera za multiplejer sa društvom, onlajn situacija je znatno čudnija. Moguće je upariti samo dva ljudska igrača po konzoli tako da je za osam igrača potrebno da na raspolaganju imate čak četiri Switch sistema. Ne znam kakve je kalkulacije Nintendo izvodio kada je izvukao ovako čudnu formulu za onlajn multiplejer, ali prosta zabava sigurno nije bila rezultat jednačine. Kada se svi utisci pomešaju i konačno slegnu, dolazi se do zaključka da je Mario Strikers: Battle League jako zabavna igra koju možete igrati iznova i iznova satima, bez da vam dosadi. Ali ovo i dalje deluje kao samo delić potencijala koji ostaje neiskorišćen dodavanjem više mogućnosti pri igranju. Nakon što odaberete omiljene karaktere, ukoliko vam se ne dopadaju njihove statistike od kojih zavisi koliko se dobro snalaze sa loptom, na scenu stupa blagi oblik štelovanja koji se vrši dodatnom opremom. Igranjem skupljate valutu koju možete koristiti da kupite odevne predmete koji, osim što će značajno promeniti izgled lika koji ih nosi, utiču na njihove generalne sposobnosti. Tako je recimo moguće napraviti brzog Bauzera ili neočekivano snažnog Touda. Na ovaj način ćete moći da koristite svog miljenika čak iako njegova fizička sprema ne odgovara stilu igranja koji preferirate. Nema mnogo toga što se može reći o ovoj igri a da nije nešto pozitivno što ste i ovako mogli da očekujete. Šteta jeste što nedostatak sadržaja i okrnjene onlajn mogućnosti kvare celokupno iskustvo, ali ukoliko imate društvo željno „Mario fudbalice“, i to bar trojicu a idealno sedam drugara – verujte da sa ovom igrom ne možete da omašite. Sjajan parti naslov koji vremenom može postati samo još bolji. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fudbal na Nintendo način: Mario Strikers: Battle League recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu