SolidChief

Nakon okruglo godinu dana od izlaska MH Rise, dolaze nam portovi za konzole prethodne i trenutne generacije. Rise je još jedno izdanje kultne franšize, koja je verovatno kroz čuveni World iz 2018. godine doživela najveće unapređenje. Naime, ovde ću govoriti o portu na PS5, sa blagim oslanjanjem na to kakav je Rise kao igra za PS5, jer ovde postoji jedan problem. Naime, World je bio u potpunosti multiplatform igra za najbolji dostupan hardver u vreme kada je izašao, dok je Rise, iako nastavak, primarno pravljen za Nintendo Switch, gde je tek kasnije portovan na PC, a sada i na ostale platforme. Ovo nažalost znači da je Capcom neminovno bio limitiran, ne samo grafički zbog hardvera koji je dosta slab za današnje standarde, nego i dizajnerski, pa ako biste uporedili Rise i World, verovatno bi vam laik rekao da je World znatno novija igra. Ipak, ovi problemi se rešavaju kroz pametne Capcomove odluke, primarno na polju gejmpleja i kooperativnog iskustva. Ovde se osnovni igrački tok svodi na pripremu za lov, odlazak u isti i korišćenje prikupljenog loota za poboljšanje opreme, i tako iznova. Igra vas instancira u relativno otvorene zone, dosta manje nego u Worldu, u kojima ćete loviti razne zverke, od kojih svaka ima svoje slabosti i poteze. MH je uvek zahtevao od igrača da dosta vode računa o svojoj opremi i njenoj neophodnoj kompatibilnosti sa čudovištem koje se lovi. Nažalost, deluje da je zbog prelaza na Nintendo Switch uvedena određena limitacija i na ovom polju, primarno na nivou težine igre, gde sam ovoga puta veoma jednostavno prolazio ne samo kroz glavnu kampanju, već i kroz sadržaj nakon nje, dok nisam postao sposoban da soliram najteže grupne izazove. Svakako, iako je Rise znatno lakši od Worlda, ovde je fokus ipak na kooperativnoj igri, za koju bez problema mogu da kažem da funkcioniše sjajno, kako preko mreže, tako i u lokalu. Sa svim dodatnim opcijama za interakciju i zabavu, ovo je iskustvo koje definitivno treba doživeti sa prijateljem. Sada na raspolaganju imate i kuku za hvatanje, koja može biti ozbiljno jako oruđe u kombinaciji sa vašim oružjem, ukoliko naučite pravilno da je koristite. Gubljenje snage je izbačeno za dupli skok i trčanje, tako da sada možete jahati vašeg lovačkog psa drugara. MH: Rise ima dosta takvih sitnih promena, ali igra je većinski veoma slična Worldu. Osim što sada sa još par dodatnih sistema i čak tri životinjska pratioca koja posedujete, igra postaje pomalo naduveni haos sa previše kompleksnosti i mehanika koje nisu uvek međusobno komplementarne. Stoji pitanje da li će Capcom nastaviti franšizu povećanjem kvantiteta igračkih sistema, ili će se fokusirati na prerađivanje starih mehanika, što smatram da veći procenat igrača preferira. Svog lika možete menjati kako god poželite sa više nego dovoljno kozmetičkih i konkretnih promena, dok je broj oružja impresivan i na najboljem nivou do sada u franšizi. Ono što prvo moram da pohvalim, UPRKOS svim limitacijama koje Switch nudi, jeste dizajn nivoa. Nažalost, moram ih nazivati nivoima, i svakako sam svestan ograničenja koje Rise donosi sa svojim manjim zonama, instanciranim kvestovima i slično, ali ono što je ovde na raspolaganju je iskorišćeno do maksimuma. Iako nema te živosti i glomaznosti koju je World umeo da oda svojim zonama lova, ovde Rise pravi osećaj vertikalnosti, pogotovu sa dodatkom kuke za hvatanje, proširuje taj aspekat i kombinuje ga sa vašim znatno agresivnijim gejmplejom, gde kondicija znatno manje opada za određene akcije kretanja i specijalne poteze oružja u vazduhu. Za svaku pohvalu su i sama čudovišta i dizajn njihovih poteza, čime se značajno menja pristup borbi. MH: Rise odlično radi na PS5, što se i očekuje, ali svakako se ne može pohvaliti njegova grafika, ponajviše jer je port sa prenosne Nintendo konzole. Ipak, to svakako ne znači da ne može dobiti prolaznu ocenu na ovom planu, jer veoma često briljira sa vizuelnom prezentacijom okruženja, dok je zvučna podloga standardno odlična sa veoma interesantnim i ambijentalnim numerama, ukrašenim odličnim simfonijskim i bubnjarskim deonicama. Što se tiče bagova, nešto starija grafika ne eliminiše ove probleme, ali srećom Capcom je imao solidnih godinu dana da ispegla Rise, te su bagovi uglavnom vizuelne prirode i generalno su retki, ali mogu nekad zasmetati pri prolazu vašeg lika kroz zemljište, kamenje i određene zidove. Sve u svemu, MH: Rise je sjajna igra koja unosi neke odlične novotarije u franšizu, i koristi punu moć onoga što Switch ima da ponudi, ali je ipak nepobitno da ako se igrate novim konzolama ili PC-ju, World i dalje znatno više ispunjava zahteve igrača za te platforme. Treba napomenuti i da Rise nije igra koja se prodaje po punoj ceni, kao i to da daje nadu da će sve odlične inovacije koje je Capcom ovde uveo iskoristiti za sledeći next-gen Monster Hunter koji neće biti inicijalno pravljen za prenosnu konzolu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lov na čudovišta sada i u dnevnoj sobi: Monster Hunter Rise PS5 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Milan Babuškov iz Bigosaur studija se već uveliko odomaćio kod nas u Play! redakciji. U prethodnim brojevima ste imali priliku da pročitate opise njegovih igara Son of a Witch i Crypto Miner Tycoon Simulator, koje su nam se jako dopale. Interesantno je da oba ova naslova poseduju element ”mozgalice”, u smislu da morate malo da ”razmrdate vijuge” kako biste postigli najbolje rezultate. E pa, Milan je sa svojim sledećim projektom izgurao ovaj koncept do kraja, i napravio jednu od najizazovnijih puzzle igara koju možete igrati na Steamu – Block Buster Billy. Pre svega bismo hteli da se zahvalimo izvesnim vanzemaljskim roditeljima, koji su u žurbi zaboravili igračke, tačnije kocke svog sina, jer bez njih ova igra ne bi postojala. Billy pronalazi ove kocke i radi ono što bi uradio bilo koji dečak njegovih godina – počinje da ih slaže. Sjajna postavka za jednu logičku puzlu ako mene pitate. Kada je reč o gejmpleju, cilj svakog nivoa je da naslažete kocke na adekvatan način, ispomerate ih i na kraju dođete do kovčega. Kako bismo vam što bolje dočarali gejmplej, BBB ćemo uporediti sa Baba is You, igrom koja je notorna po svojoj težini. Ono što BBB čini jedinstvenim međutim, jeste to što se, umesto reči, slažu blokovi sa brojevima i matematičkim operacijama. Iako ovo možda zvuči pomalo zastrašujuće, pogotovo za ”matematikomrzce”, u pitanju su samo osnovne operacije sa malim brojevima. Ovaj koncept nam se jako dopao (ne zato što preterano volimo matematiku), već zato što ga je Milan sjajno uklopio u dizajn svakog nivoa. Iako su pojedini difficulty spikovi pomalo preoštri, mehanike, to jest operacije, se uvode jako lepim tempom, tako da morate da iskoristite sve što ste naučili u prethodnim nivoima kako biste prešli sledeći. Drugim rečima, Milan je sa BBB pokazao da sa vrlo jednostavnim konceptima možete da napravite zanimljivu i izazovnu igru koja će vam držati pažnju i interesovanje sve do poslednjeg nivoa, bez dodavanja gomile komplikovanih mehanika, čime se često postiže kontraefekat. Da li vam je poznat onaj osećaj kada u nekoj igri pređete tešku deonicu, rešite izazovni puzzle, ili smislite kreativan način da pobedite neprijatelje? E pa ovaj osećaj je upravo srž Block Buster Bilija. Prosto i jednostavno, BBB je puzla koja zahteva strpljenje i dosta razmišljanja, a ne neka mobile-tier igra koju ćete iskoristiti da ubijete vreme dok čekate red u banci. Kao što je Milan rekao: ”Neki nivoi će vam na prvi pogled delovati lako, ali vam je očigledan put do rešenja često blokiran na neki suptilan način”. Grafika i audio podloga su vrlo jednostavne, ali prikladne za ovaj tip igre, tako da mislim da je developer napravio odličan izbor – tu su samo da upotpune doživljaj jedne izazovne puzzle igre. BBB bih preporučio svakome, ali činjenica je da će se verovatno više dopasti igračima koji imaju afinitet ka logičkim puzlama. Ima sasvim solidan broj nivoa za jednu beta verziju, a u gotovoj igri će ih naravno biti još više. BBB bi trebalo da izađe u januaru sledeće godine, sa verzijama za Steam i Nintendo Switch. Autor: Božidar Radovanović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mozgalica na kvadrat: Block Buster Billy beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedan problem sa video igrama koji se meni lično nazire na horizontu jeste onaj kreativne prirode. U svet video igara sam ušao kao klinac, i sada sa stažom od 5+ godina rada na časopisu, primetno mi je da je sve više i više igara koje liče jedna na drugu i teško je naći neku koja se može nazvati pravim osveženjem. To je baš osetno u svetu AAA igara i u određenim žanrovima, dok je kod indie igara situacija nešto blaža. Out of Bounds je upravo igra koja se ne vodi zacrtanim normama već nastoji da se sama izdvoji svojim kreativnim idejama i karakteristikama koje je odlikuju. Originalno nastala kao ideja na jednom game jam događaju, developer Tobias Rusjan je rešio da proces pravljenja video igre predstavi u jednom zanimljivom formatu i to u vidu pucačine iz prvog lica. Out of Bounds je FPS igra sa prostom premisom – developer, inače protagonista igre, prenatrpan poslom biva uvučen u digitalni svet u kojem mora nastaviti svoju misiju, da kreira igru radeći na zvuku, grafici i rešetanju bagova (bukvalnih), ali ne kroz linije koda već trčanjem po nivoima i sa puškom u rukama. Imate određeno vreme tokom kojeg je potrebno da sakupljate predmete u vidu blueprintova, šejdera i zvučnih efekata, a usput se pojavljuju i čudovišta u svojstvu bagova koje je potrebno uništiti. Tu se javlja element rešavanja zagonetki, jer do tih stvari nije baš lako doći i njihova pozicija se uvek smenjuje. Naravno, to nije baš tako jednostavno jer dalje kroz igru težina postaje sve ozbiljnija a gejmplej daleko brži. Dobar element gejmpleja je to što se vašim napretkom kroz igru nivoi šire, dobijaju na konkretnom izgledu i počinju da liče na ”završen proizvod”. Počinjete sa oštrim ivicama i “golim” teksturama, a tokom igranja nivoi dobijaju na detaljima sa više poligona i sve bogatijim efektima. Time se vidi direktna progresija i kako sve postaje produkt vašeg igranja. Smrt nije permanentna već se nakon stradanja vraćate na početak istog zadatka. Takođe, postoje voćkice i sendviči koji se mogu sakupiti kako bi se protagonista regenerisao, a tu su i bonusi, u vidu kafe koja dodaje na brzini, inverzije nivoa i sličnih stvarčica. Sa tehničke strane, prisutni su bagovi zbog kojih se dešava da igra “pukne” i da se time malo poremeti progresija, ali sem toga, drugih problema nema. Grafička i audio komponenta su skromne, što se i očekuje od igre koja košta svega 5 evra, ali to nimalo ne kvari ugođaj igranja. Igra je dosta kratka i može se preći vrlo brzo, ali s druge strane ima veliki replay value. Neko ko zaista želi dobru poziciju na leaderboardu mora da uloži mnogo vremena u Out of Bounds. Iskreno, od igre bih voleo da vidim još više, nešto kao level editor ili samo više nivoa uopšte. Out of Bounds je i dalje dobra osnova za neku veću igru, tako da jedva čekam da vidim šta će developer sledeće uraditi. Out of Bounds je stvarno jedinstvena igra sa odličnom idejom koja osvežava FPS žanr, koji je pomalo učmao ovih dana. Ako tražite pucačinu koja donosi nešto drugačije i pritom želite dobru zabavu, onda Out of Bounds ne smete propustiti. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Razvoj igre i ispravke bagova nikada nisu bili zanimljiviji: Out of Bounds recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre nego što počnem sa samom recenzijom, moram napomenuti da se radi o igri koja se pojavila na Steamu 2021. godine. Sada je objavljen i DLC, čime imamo GRIME: Colors of Rot, pa tako sleduje opis kompletne igre sa pratećim DLC dodatkom. GRIME: Colors of Rot dolazi od developera Clover Bite i izdavača Akupara Games, i radi se o mešavini žanrova. Nije to ništa neobično, verovatno mislite u sebi, međutim, kada su igre koje su inspiracija za nastanak ovog naslova čuveni Hollow Knight i Dark Souls, ulozi se malo povećavaju. GRIME-ova borba je zamršena i uzbudljiva koliko bi fanovi žanra očekivali. Dato vam je više od desetak oružja za početak, od kojih su neka živa, i značajno se razlikuju u pogledu dometa i brzine napada. GRIME zaokružuje ovo nasilno naoružanje sa brojnim predmetima i poboljšanjima, iako vaš najkorisniji napad uopšte nije napad, već pariranje udaraca neprijatelja koji vam daje dah (Breath) – resurs koji se koristi za lečenje — kao i masu (mass) — valutu igre. Dakle, što više parirate neprijateljima dobijaćete više mase, ali koga mi zavaravamo? Ova igra nikada ne prestaje da vas gazi svojom težinom. Možda me ovo čini mazohistom, ali sam potpuno uživao u GRIME-ovoj intenzivnoj borbi, čak iako su me neki okršaji iscrpeli do iznemoglosti. U međuvremenu, platformerski delovi bez borbe predstavljaju lepu promenu tempa, mada to ne znači da su jednostavni – daleko od toga, jer će ove sekvence zahtevati sve više od vas kako stalno dobijate nove ”movement sposobnosti” – klasični metroidvania fazon. Kako? Ubijanjem boss karaktera, naravno! GRIME ima neke od najboljih i najtežih boss borbi koje sam ikada video u jednoj 2D igri—njihov dizajn je intrigantan, njihovi potezi su zastrašujući, a savladavanje svakog od njih je izuzetno satisfaktorno iskustvo. Prava je šteta što GRIME-ov nezgrapni korisnički interfejs i gejmplej protkan bagovima često pokvare zabavu. Činjenica da igra i dalje ponekad ne očita vaš potez, apsurdno kažnjavajući elementi koji obeshrabruju eksperimentisanje i povremeni bagovi koji crashuju igru su sve stvari koje sam očekivao da će biti ispravljene u izdanju Colors of Rot. Uz to, zloslutna nova oblast DLC-a, Childbed, je neprimetno integrisana u priču i svet glavne igre. Ipak, dodaje nekoliko sati gejmpleja naslovu koji se već prodaje po razumnoj ceni, a da ne spominjemo da daje igračima mogućnost da se bore sa starim boss karakterima kada pređu igru. Drugim rečima, i kada se svi ovi propusti uzmu u obzir, nikada nije bilo bolje vreme za GRIME. Na početku nisam bio sasvim siguran šta se dođavola dešava u GRIME-ovom narativu. Priča igre i njeno nadrealno okruženje bi se najbolje mogli opisati kao jedan uznemirujući san. Dopada mi se što neprijatelji nisu generični fantasy monstrumi, poput džinovskih pauka i kostura, a NPC-ovi su takođe čudni i vizuelno privlačni. Sve u svemu, vizuelni elementi koje GRIME ima da ponudi su jedan od njegovih najjačih aduta. Upareni sa sjajnim umetničkim stilom su dizajn zvuka i muzika koji su neverovatno efikasni. Za DLC, kompozitor Aleks Ro je obogatio soundtrack koji je već važio za jedan od najboljih u akcionim RPG igrama 2021. godine. Brutalne bitke, prelep dizajn sveta, egzistencijalni i povremeno smešni dijalozi… GRIME je prosto fascinantan, i predstavlja svetionik u moru igara koje često bezuspešno kombinuju souls i metroidvania žanrove. GRIME nas je oduševio kada je bio lansiran u avgustu prošle godine, a sada je još potpuniji sa besplatnim DLC dodatkom. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post DLC koji upotpunjuje izazovni Souls RPG: GRIME: Colors of Rot recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Božićna i novogodišnja atmosfera je uveliko prisutna, tako da je red da se zaigraju i neke igre u tom maniru dok se u pozadini čuje prigodna praznična muzika ili zvuci pucketanja kamina, bilo uživo ili desetočasovna verzija sa Jutjuba. Umesto vraćanja starijim igrama, u skladu sa dočekom Nove godine, bilo je red zaigrati i nešto potpuno novo. Generalno nema nešto preterano visokobudžetnih božićnih igara, te je uvek prisutna nostalgija za onim starijim naslovima koje je većina nas i igrala. Tako je i sada sa sveže objavljenom igrom zvanom Santa’s Gifts. Santa’s Gifts je jako skromna igra u vidu zagonetalice gde je potrebno koristiti samo jedan klik kako biste razbili ledene blokove i omogućili da poklon u vidu lopte dopre u ruke Deda Mraza. Naravno, nije sve tako prosto, već je potrebno omogućiti da se lopta otkotrlja do dekice. Potrebno je taktički razbiti ledenu prepreku kako bi neka lopta pogurala glavnu, napraviti padinu ili oboriti drvenu podlogu kako bi se stekli uslovi da poklon završi gde treba. Usput, potrebno je sakupiti sve tri zvezdice, što je glavni pokazatelj uspešnosti u prelaženju nivoa, obzirom da je vreme za razmišljanje neograničeno. Takođe, zvezdice nisu statične, već se konstantno kreću u smerovima gore-dole ili levo-desno, pa je potrebno imati i dobar tajming kako bi se sakupile dok se poklon kreće ka cilju. Težina raste sa svakim nivoom, kojih ima svega 15, ali će vas izazovna fizika naterati da dobro mućnete glavom da biste svaki nivo uspešno prešli i sakupili sve zvezdice. I to je u suštini to – Santa’s Gifts je jako kratko i minijaturno iskustvo koje ne donosi preterano puno sadržaja, ali ipak taman dovoljno da osetite tu toplu atmosferu novogodišnjeg perioda. Za to su zaslužne i skladne muzičke numere koje se smenjuju u pozadini, što je lepa stvar i daje igri na finom šmeku. Grafički stil je prijatan, ali ništa preterano, tako da ćete igru verovatno brzo zaboraviti kao i doček Nove godine, pogotovu ako prebrzo punite čašicu. Igra nije ništa specijalno, već je običan naslov da se upotpuni slobodno vreme i zadovolji želja za nostalgijom. Igra to dobro radi ali sa jako malo nivoa i sadržaja. A i grafika je prilično zastarela s obzirom da ulazimo u 2023. godinu, sa i te kako lako dostupnim modernim besplatnim alatima za izradu video igara. Ako želite da ubijete vreme ili da date klincima da se mlate sa zagonetkama baziranim na fizici, isprobajte Santa’s Gifts – igra košta samo 3 evra na Steamu. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Božićna atmosfera u prostom formatu: Santa’s Gifts recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

NFS je serijal koji poslednjih nekoliko godina ne uspeva da izvuče neku dobitnu formulu arkadnih trkačina po kojima je postao poznat tokom 2000-tih godina. Međutim, konačno je došlo vreme da franšiza makar krene u pravom smeru, dok je Unbound začetnik možda nečega novog i boljeg ka čemu će se Criterion nadam se osvrtati sve više u kasnijim iteracijama. Naime, ovo je najbolji NFS, verovatno u poslednjih desetak godina, osim ako niste fan relativno neslavnog drift sistema koji je debitovao u odličnom Hot Pursuitu 2010. godine. Potom je usledila (de)evolucija kroz naredne delove, gde konkretno mislim na blagi ribut franšize 2015. godine, koji se vratio uličnim trkama u potpunosti, što serijalu na kraju ipak nije mnogo pomoglo. NFS Unbound preuzima pojedine elemente iz svog prethodnika Heat-a, poput sistema dana i noći, gde je uveo nove rizike i težinu. Naime, ako vas policija uhvati preko dana i noći, gubite sav novac koji ste zaradili. Međutim, ovoga puta se nivo Heat-a, to jest koliko ste traženi od strane sila reda i zakona, prenosi u noćni segment i resetuje tek kada krene novi dan. Priča je iznenađujuće zanimljiva – predstavlja jednostavnu premisu sa pristojnim zapletom, gde vaš lik i njegov izuzetno dopadljivi mentor Tajrel ostaju bez gotovo svega. Dve godine kasnije stiglo je vreme za osvetu i iskupljenje, pa ćete se kroz četiri nedelje trkati za ultimativnu nagradu u trci zvanoj The Grand. Jednostavno i predvidljivo ali zabavno, gde su i likovi i priča sasvim solidno odrađeni, uprkos brojnim forama i dijalozima koji će vam često izazvati transfer blama. Ovaj smisao ograničenog vremena, gde za poslednju trku morate da skupite četiri automobila iz četiri različite kategorije unosi određeni nivo tenzije, mogućnost neuspeha i potpuno menja atmosferu igre i dodatno donosi značaj novcu koji zarađujete i koji možete izgubiti u bilo kom trenutku. Ipak, ono što Unbound menja u odnosu na prethodnike, jeste sistem vožnje koji, iako i dalje sadrži ono nesatisfaktorno driftovanje i pri najoštrijim uglovima i najvećim brzinama, vraća čitanje trkačkih linija i vožnju sa prijanjanjem uz podlogu bez proklizavanja. Automobile je sada konačno moguće voziti na ovaj, da kažemo „standardan“ način, a da ne izgubite od drifterskih monstruma kao u poslednjih par igara. Problemi nažalost i dalje postoje, s obzirom da drift još uvek ne briljira svojom realizacijom. Broj staza je takođe relativno slab, pa ćete već kroz prve dve nedelje videti većinu staza koje igra ima da ponudi, ali ono što ide u prilog jeste to da su mapa i same staze znatno zabavnije i intuitivnije nego ranije. Često ćete imati brojne skokove, zanimljive kanjon deonice, ulice sa prečicama, petljama i slično, čime se održava neka dinamika arkadnih trka, čak i uz ponavljanje pomenutih staza. Glavni problem jeste AI i takozvani „rubberbanding“, koji je nekako postao i obeležje NFS igara, pa ćete često videti kako vas igra favorizuje ili potpuno ukopava u zemlju u zavisnosti od toga gde će instancirati AI-a, teleportovati ih ili vas pustiti uz neke srećne sudare i slično. Dodatni događaji su takođe prisutni, bilo da su jednostavni vremenski izazovi ili beg od policije u određenom automobilu. Za pohvalu su i povremene vožnje nekog od vaših rivala, što dodatno dočarava njihov karakter. Ovi rivali sada svi imaju lične biografije, što je lep detalj i ume da da dodatni kontekst i težinu nekim trkama, pogotovu uz dodatne rečenice dijaloga i prozivke koje ćete dobijati tokom istih. Naravno, i u Unbound možete standardno budžiti vaš automobil, i taj aspekat je i dalje jako dobar, dopuštajući vam da menjate brojne tačke na vašem vozilu, bilo da su spojleri, branici, blatobrani, svetla, auspuh i slično, ali i dalje postoje blage limitacije za određene modele u vidu selekcije ovih komponenti ili pomeranja visine automobila i slično. Selekcija automobila je sasvim solidna sa 140 različitih modela i 20 custom varijanti, što skupa generalno pokriva sve klasične arhetipove uličnih trkača i vozila, tako da ćete sigurno pronaći nešto što vam odgovara. Unboundov najveći adut nije samo nešto bolji vozački sistem i zanimljiva kampanja, nego i odličan vizuelni dizajn, koji ne obuhvata samo grad Lakeshore i njegovu okolinu, već i veoma originalan i fascinantno uklopljiv stripski šmek koji krasi igru. Ovaj cell-shaded pristup koji Unbound zauzima se odlično integriše sa inače realističnim okruženjima i vozilima, dodajući brojne efekte kada koristite vaš nitro pogon ili driftujete, tako da je bilo koji aspekat dima i sudara ukrašen divnim neonskim linijama i oblacima. Ovo daje jedan veoma originalan pečat igri, uspešno se diferencirajući od svih trkačina i to u najpozitivnijem smislu. U slučaju da ipak volite relativno sterilnu vožnju, možete ugasiti ove efekte, ostavljajući samo likove kao jedini aspekat ovog stripskog dizajna. Na to treba dodati da je ovde i poznati reper ASAP Rocky, koji iz nekog razloga voli da koristi gaserski Mercedes 190e iz devedesetih godina prošlog veka, što će nekim fanovima modernog trepa biti sigurno od značaja, ali svakako se i ovaj vajb i kultura nekako čudno i zanimljivo uklapaju u moderne ulične trke. Audio dizajn je solidan, ali muzičkoj podlozi ipak fali nešto više žanrovske raznovrsnosti, jer čisto sumnjam da će se svakome svideti uskogruda selekcija trep i DnB numera. Glasovni glumci nemaju čega da se stide, čak i kada izgovaraju neke rečenice od kojih bi vam se prevrnuo stomak, jer su likovi generalno i dalje uverljivi i odaju utisak pravih ljudi, što je često bio problem za NFS igre. Optimizacija i performans su više nego zadovoljavajući. Igra zapravo jako dobro radi u singlplejeru i ispunjava neke moderne vizuelne kriterijume, radeći u 60 FPS-a na PS5. Sve u svemu, iako prepun mana, Unbound je konačno nešto što daje veru da se NFS može vratiti na one slavne staze iz Most Wanted ere, a do tada, ovo je najbolji moderni NFS koji sebi možete priuštiti. Mene je definitivno prijatno iznenadio! Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post NFS se vraća u igru: Need for Speed Unbound recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mobilne igre imaju lošu reputaciju zbog mnogih naslova na Android i iOS sistemima koji koriste mikrotransakcije i druge predatorske strategije sa ciljem da iz igrača izvuku najviše vremena i novca. Uprkos tome, na mobilnim platformama se još uvek pojavljuje mnogo sjajnih igara – onih koje se uopšte ne služe gorepomenutim metodama. U stvari, 2022. je bila fantastična godina za mobilne igre, jer su se kompanije poput Netflix-a i Apple-a vratile korenima tradicionalnijih naslova. Nedvosmisleno najzanimljivija mobilna igra godine je Marvel Snap. Kolekcionarska kartaška igra zasnovana na popularnoj franšizi nije novi koncept, ali bivši developer čuvenog Hearthstone-a i studio Second Dinner su definitivno otišli korak dalje sa Marvel Snap. Cilj igre je osvojiti dva od tri polja na tabli do kraja meča od šest krugova, gde igrači moraju da koriste širok izbor karata sa posebnim sposobnostima. Jedan od glavnih aduta Marvel Snapa jeste što su partije izuzetno brze, a nasumične karte i lokacije održavaju igru svežom i nakon desetine sati igranja. Igra sadrži mikrotransakcije, ali su prilično nenametljive jer se odnose samo na kozmetiku, a igrači su često nagrađeni in-game valutom kroz gejmplej. To nije sve, jer protivnike potencijalno čak možete da ”Snapujete” za bolje nagrade u slučaju da pobedite. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Najbolja mobilna igra 2022. godine – Marvel Snap appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prvobitni Crisis Core, objavljen je pre neverovatnih 15 godina za prenosivu Sonijevu konzolu PSP. U pitanju je igra koja je služila kao prednastavak tada deset godina starom i do dana današnjeg kultnom Final Fantasy VII, pa opet nije posrnula pod teretom očekivanja naspram svoje slavne, sestrinske igre. Crisis Core je jedna od najboljih igara za PSP i naslov u kom sam svojevremeno toliko uživao da bih ga bez greške ocenio najvišom ocenom koju mogu da dam nekoj igri. Kako je i prvobitni Final Fantasy VII počeo da doživljava reizdanja u obliku rimejka, prvog za sada objavljenog pre dve godine i ujedno igrom koja me je takođe oduševila, i Crisis Core je zasluženo dobio reizdanje u obliku remastera na granici punokrvnog rimejka. I dok sva ova reizdanja mogu da zvuče konfuzno kada neko pokušava da ih hronološki i po pitanju izmena stavi na papir, hajde da se pozabavimo samo temom ove recenzije. Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion je remaster originala u toj meri, da prosto ne pada na pamet ništa više što bi moglo biti modernizovano a da se igra suštinski ne izmeni u smeru potpuno novog naslova. Igra koristi Unreal endžin 4 i po pitanju grafike donosi u potpunosti novo iskustvo. Efekti osvetljenja i specijalnih efekata izgledaju izuzetno lepo, na prvi pogled u rangu sa rimejkom glavne igre od pre dve godine. Ali nakon nekoliko minuta, postaje jasno da nije u pitanju naslov tog kalibra po pitanju budžeta odnosno grafičkog potencijala. Ako bih morao na sto da iznesem lične preferencije, rekao bih da uprkos evidentno superiornijoj grafici remastera, mnogo više volim izgled originalne igre, naročito kada je u pitanju dizajn ljudskih karaktera. Nekako, kao da je više duha bilo uliveno u svakog od njih, pa su i emocije koje su pokazivali izrazima lica bile daleko upečatljivije. Zapravo, ceo prvobitni stil podseća na Kingdom Hearts serijal po pitanju izgleda likova. Pa bez obzira na daleko skromniju grafiku, karakteri originala kao da „bolje glume“. No ovo morate shvatiti kao lični utisak i proizvod sopstvenih preferencija koje neretko volim da potenciram kroz recenzije. Objektivno stoji da igra vizuelno izgleda neuporedivo bolje u odnosu na original, što se najviše i oseća upravo u onom delu igre koji će se najčešće i prikazivati na ekranu – akciji i istraživanju nivoa. Najlepši redizajn, doživeo je upravo akcioni aspekt igre. Kako se Crisis Core više ne igra na prenosivoj konzoli sa ograničenim brojem dugmića, tako sada na raspolaganju imate daleko veću slobodu pri kontrolisanju protagoniste. Možda podrazumevana kontrolna šema i nije tako idealna i teško je navići se na nju, ali na sreću kontrole je moguće i izmeniti što znatno popravlja celo iskustvo. Naravno, ovo se prenosi i na samo izvođenje pa je borba sada daleko fluidnija i brža. Napadi su mnogo dinamičniji i cela akcija više podseća na onu iz Final Fantasy VII Remake, što daleko više pristaje modernim naslovima i nešto je što će većini igrača nesumnjivo odgovarati. Brojne CGI sekvence, remasterovane su samo po pitanju poboljšanja kontrasta i podizanja rezolucije, ali neke od njih su i u potpunosti remasterovane. Ovim prvenstveno mislim na „summon“ animacije koje sada izgledaju apsolutno besprekorno, pa čine da vam bude krivo što i ostale nisu doživele istu količinu pažnje pri reizdavanju. Kako je Final Fantasy VII Remake na sto izneo neke neočekivane promene i iznenađenja po pitanju priče u odnosu na original, očekivao sam da će i Crisis Core imati par sličnih kečeva u rukavu. Međutim, po pitanju priče, Reunion je u potpunosti ista igra kao što je to original bio pre 15 godina. Iznenađen nedostatkom iznenađenja shvatio sam da je iznenađenje ipak postojalo – tako što nije postojalo. U redu, čas filozofije je završen… Glavni meni, mogućnost isključivanja titlova, automatsko skrolovanje teksta – sijaset sitnica doživelo je modernizaciju i sada je igra po tom pitanju daleko igrivija. Međutim, Reunion je igra izgrađena u celosti na 15 godina starom naslovu za portabilnu konzolu. Vremešni dizajn njene suštine kao i dizajn prilagođen konzoli koju igrate u pokretu, još uvek su nešto što lako može da ispliva na površinu. Brojne sporedne misije koje su prisutne sa portabilnim igranjem na umu, gde igri možete posvetiti par desetina minuta pažnje kad za to nađete vremena, ne pronalaze se baš najbolje u jednom naslovu za modernu platformu. A takve naznake su prisutne i u pogledu brojnih elemenata koji nisu mogli nestati običnim remasterizovanjem. Ali s obzirom da nije u pitanju pravi rimejk, ovo je gotovo idealan remaster i knjiški primer kako treba postupati sa igrama kada je remasterizovanje u pitanju. Iako remasterizovanje i sa ovom količinom truda nije dovoljno da od 15 godina stare igre načine impresivan naslov kakav je u svoje vreme bio, opet je u pitanju najbolji način da iskusite Crisis Core. Naravno, pod uslovom da niste osoba vrlo istančanog ukusa, pa iz nostalgičnih ili vrlo specifičnih razloga preferirate originalni PSP naslov koji igrate na uvek voljenoj i jedino od strane Sonija zaboravljenoj Vita konzoli. Ne, zaista. Ukoliko ste propustili originalni Crisis Core, ovo je i više nego idealna prilika da zaigrate ovu odličnu igru. Zastareli elementi jesu tu, ali ukoliko niste neko ko mrko gleda na starije igre a ume da ceni unapređenja i kvalitetnu modernizaciju, siguran sam da ćete u igri pošteno uživati. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post 15 godina mature: Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre skoro 15 godina, na malenom i amaterskom sajtu, ugledao sam nekoliko animiranih „gif“ sličica iz igre u nastanku i u potpunosti se oduševio. Nepoznati studio spremao se da izrodi igru veoma originalnog dizajna ali još više neverovatnog gejmpleja koji je od jednostavnog 2D izvođenja pravio nešto što više liči na animaciju nego na igru u realnom vremenu. U pitanju je bila igra „Limbo“, čijem sam nastanku posvedočio davno pre nego što je zasluženo stekla kultni status a zatim utabala put još neverovatnijem naslovu „Inside“. No, jedan od dvojice osnivača studija „Playdead“, nezadovoljan činjenicom da je pomenuti izdao tek dve igre za više od decenije postojanja, napustio je „gnezdo“ i osnovao „Jumpship“ studio sa namerom da se stvari ubrzaju i kvalitetni naslovi češće izbacuju. Uveren da bi njegovo vođstvo ovo s lakoćom omogućilo, „Jumpship“ izdaje Somerville – igru koja je pred nama. Da li su uspeli da ostanu na stazi slave prethodnika ili su obećanja bila samo prazne priče? Hajde da zajedno saznamo. Ne skačite pravo da proverite ocenu! Pa gde je tu zabava? Ostanite malo uz mene, obećavam da neću dugo gnjaviti ovaj put. Recenzijom ću nezaobilazno morati da pravim povremena poređenja sa prve dve igre „Playdead“ studija i već u samom startu, uočava se razlika na koji način ulazimo u priču. Dok Limbo i Inside nemaju gotovo nikakve uvodne sekvence, Somerville čak nekoliko minuta gradi atmosferu muzikom i scenom vožnje automobila ka kući iz ptičje perspektive. Drugačije ali ne i loše, naročito ukoliko ne žurite da odmah skočite u akciju. Vizuelni stil je srce igre i dok pomalo podseća na prošlogodišnji i nesvakidašnji naslov „12 minutes“, moram reći da ga u celosti obožavam. Povremene animacije prosto zadivljuju a nema tog kadra koji na slici ne izgleda odlično. Već pri samom početku igranja, bio sam izuzetno zadovoljan vizuelnim kvalitetom igre i ovo se zadržalo sve do samog epiloga. Priča je intrigantna kao što se moglo i očekivati ali za razliku od prethodnih igara, ne ide joj sasvim u korist manjak pojašnjenja po pitanju narativa. Postavka i sam zaplet odaju utisak jasno definisane priče, ali nemojte se začuditi ukoliko sve napravi nagli zaokret u apstraktno i neobjašnjivo. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija… Sve pomenuto, razlikovalo se ili bilo slično igrama sa kojima poredimo Somerville, nešto je što bih nazvao pozitivnim karakteristikama ove igre, odnosno jeste sve ono što je dobro u vezi nje. Ostatak, a to nesumnjivo nije tako malo stvari, manje je kvalitetno a povremeno i još manje od toga. Intuitivni gejmplej na kakav smo navikli, ovde je samo odjek u odnosu na očekivano. Previše je stvari koje deluju kao da su moguće za izvesti a nisu bile ni u fazi ideje razvojnom timu. Prevelika učestalost ovakvih momenata ume da rezultuje suptilnim razočarenjem, što je onaj mali, tihi i turobni osećaj koji svaki gejmer oseti u stomaku kada stvari ne idu po planu, već vas igra konstantno podseća na to da ste samo igrač i da igrate po njenim pravilima. Kretanje karaktera kao i sveukupne animacije bez obzira na kvalitet, često umeju da deluju neprirodno. Naročito ukoliko proletite kroz neki objekat ili interakcija sa okolinom ne izgleda precizno koliko bi to trebalo da bude. Upravo su ovo neke od ključnih tačaka gde su Limbo i Inside briljirali nesvakidašnjom ispoliranošću svojih mehanika i igrivosti. Nekako tužno deluje kada igra od koje očekujete da se ponaša na isti način, počne da se ponaša kao da ste je propustili kroz nedovršen emulator sistema za koji je namenjena. Muzika iako retko prisutna, na momente izuzetno prijatno iznenađuje građenjem atmosfere, ali za to plaća cenu svim momentima gde nedostaje, čineći da ostatak igre deluje daleko više isprazno nego što je to moralo biti. Ovo samo dodatno čini da još više cenim audio dizajn prethodnih igara koje su idealnim doziranjem ceo posao besprekorno završavale. Kao najveći greh koji je ova igra morala da počini, moram da istaknem nešto u vidu spojlera za sva očekivanja. Somerville obiluje praznim hodom. Momentima koji nikuda ne vode. Sve jeste povezano, zaista, i sve sekvence, od početka do kraja, čine jednu veliku celinu. Ali barem polovina igre odaje utisak gledanja reklama. Previše je deonica gde igru igrate samo zarad igranja, što za naslov koji ne traje duže od 6 sati predstavlja bukvalno smrtnu presudu. Kao penu za brijanje u vidu šlaga na torti, tu su zaista fascinantni gličevi koji dolaze u više varijanti i ukusa a lično omiljeni mi je jedan kojim slučajno možete da preskočite celo prvo poglavlje i zaplet igre. Da stvar bude lepša, više od mesec dana nakon zvaničnog izlaska igre, situacija nije ništa bolja i ovo je još uvek prisutno. Tako da, nemojte da se začudite ukoliko apsolutno neočekivane stvari počnu da se dešavaju i igra ispreskače samu sebe. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija… Somerville je iskustvo koje bi uz dobro brušenje, šmirglanje i poliranje moglo da bude daleko bolje, a kvalitetnijom režijom i smanjivanjem bespotrebnih momenata, čak jedno od najboljih igračkih iskustava godine. Nasuprot svemu, ja sam pošteno uspeo da uživam u onome što je igra imala da ponudi. Ali kao preporuku, Somerville mogu da pomenem samo kao naslov kom možete pružiti priliku. Bez obzira na sve njegove sulude nedostatke, još uvek je u pitanju nesvakidašnja igra. A takvih bih lično voleo da imamo mnogo više u našim igračkim bibliotekama. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Plan of Attack Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na tragu svojih prethodnika: Somerville recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Developer Firaxis se i te kako proslavio sa serijalom XCOM igara, ali ako mislite da Marvel’s Midnight Suns ide u identičnom pravcu, onda se varate. Iako obe igre dele neke sisteme, ovo će ipak pružiti potpuno novo iskustvo. Da se odmah bacimo na priču – određeni ogranak Hidre ponovo planira da osvoji svet (zamislite), a ovoga puta na dnevnom redu je oživljavanje mrtve majke demona Lilith. Heroji ubrzo primećuju da se nešto mućka, doduše poprilično kasno. Tu vi stupate na scenu. Igrate ulogu Huntera, heroja koji je prethodno porazio Lilith ali pao zajedno sa njom. Sada je na vama da povratite svoju snagu, sakupite što je moguće više heroja, sastavite tim i porazite Hidru i Lilith. Većina ljudi će gejmplej verovatno odmah uporediti sa onim iz novih XCOM igara, ali moram odmah da naglasim da je daleko sličniji nekom JRPG naslovu kao što je Like A Dragon ili Edge of Eternity, samo sa dodatnim kartičnim elementima. Borbe će se odvijati na malim mapama ili arenama, a ne na velikim otvorenim predelima kao u XCOM-u. Combat je dosta fokusiran na taktiku, i vođen je ograničenim opcijama kretanja samo jednog lika po potezu i kartama koje ćete izvlačiti kao u nekoj tipičnoj kartičnoj igri. Set karata koji možete da povučete se pravi od karata sposobnosti svakog lika kojeg povedete u trenutnu misiju. Za razliku od relativno proste taktike pomeranja likova i pucanja sa kojom se srećemo u XCOM-u, ovde je ona drastično komplikovanija. Možete odigrati samo tri karte po potezu, osim ako nisu quick efekti, a pored toga možete ponovo da povučete i zamenite dve karte po potezu. Koje karte izvlačite, a koje možete iskoristiti u datom trenutku, biće u rukama random Isusa. Na sve ovo dodajte Heroic poene koji se skupljaju igranjem karata, kako biste aktivirali još jače karte ili kako biste povećali broj dodatnih akcija. Levelovanje likova zavisi od toga koliko karata aktiviraju po potezu, a same karte možete unaprediti kombinovanjem njihovih kopija. Znam, znam, sistem deluje previše komplikovano i nekompatibilno sa standardnim taktičkim squad igrama. Naravno, sve je to daleko zabavnije kada igra zapravo radi kako treba i kada vam se potrefe karte. Ako iole volite TCG igre kao što su Yu-Gi-Oh! ili Pokemoni, Midnight Suns će vam se verovatno dopasti. Kada se radi o pozicioniranju sposobnosti ili interakcijama sa mapom, distanca od protivnika nije toliko bitna jer uvek mogu da vas dohvate. Heroji će se dosta kretati tokom borbe, a svemu ovome doprinosi to što ćete se često makljati sa gomilom protivnika, tako da će u borbi konstantno vladati haos. Sve ovo combat čini neizmerno zabavnim i veoma superherojskim – kao da gledate neku epizodu crtanog filma. Bez sumnje mogu da kažem da je Firaxis odlično dizajnirao sistem borbe u Midnight Suns. Drugi deo gejmpleja se svodi na neku vrstu Dragon Age ili Mass Effect bleje sa herojima u hub zoni, iliti crkvici zvanoj Abbey. Ne samo da ćete pričati sa herojima koje ste odabrali za vaš tim, nego i pronalaziti gomilu skrivenih predmeta, otključavati dodatne zone, rešavati zagonetke, otvarati kovčege i još mnogo toga. Ovaj deo igre deluje zanimljivo, ali je nekako ipak pretrpan i nabacan, kao da je developerima bio u potpuno drugom planu pri razvoju. I opet, slično nekom kvalitetnom JRPG-u, sistemi i opcije koje imate u Abbey će vam se polako, veoma polako otključavati kroz igru. Međutim dosta stvari je lako propustiti ako samo hoćete da se tabate sa zlikovcima, ali ako volite da istražujete naći ćete dosta zanimljivosti. Vizuelni prikaz opet pati od onog pomalo čudnog superherojskog stila koji ”krasi” Marvel’s Avengers igru. Nije sve tako crno, pošto se u Midnight Suns ne pojavljuje toliko likova sa kojima se stalno srećemo u Marvel igrama. Najzabavniji deo ovoga je da svaki heroj i svaka njihova sposobnost ima posebnu animaciju tokom aktiviranja određene karte. Grafika je vrlo stripska, ali sa realističnom paletom boja, što joj daje interesantan šmek. Za razliku od novog Pokemon naslova koji ne može da plati glasovne glumce, ovde su ih izgleda preplatili više nego što bi iko očekivao. Svaki heroj uključujući i vašeg posebno napravljenog heroja konstantno nešto priča i komentariše, što delimično važi i za protivnike. Vaš tim heroja ćete više čuti nego kad bi blejali na Normandy i slušali šta posada govori. I pisci su odlično dočarali ličnosti svakog heroja, od mračnog Blejda do mladih tinejdžera i njihovih modernih fora. Jedini koji ovde definitivno pada na ispitu je Tony Stark, koji više zvuči kao zec na 10 šoljica kafe nego na ozbiljnog i podjednako zabavnog Tonya koga poznajemo. Muzika će vas udariti svojom bombastičnošću od prvog momenta kad upalite igru, a taj kvalitet uspeva da održi do kraja. Mana nažalost ima mnogo. Najveći problem je što je igra užasno, bolno, očajno optimizovana. Ukoliko nemate zver od računara, ne računajte da ćete moći da igrate Midnight Suns ni na super low podešavanjima – i tada će igra seckati u sinematicima, tokom razgovora i tokom šetnje po slobodnoj zoni. Tu su raznorazne greške i čak izbacivanje na desktop i kompletno pucanje igre, ili njeno zamrzavanje dok se nešto ne učita. Ali najveća uvreda igračima je odvajanje heroja i njihovih misija za sezonsku propusnicu i ubacivanje mikrotransakcija i kupovine posebne valute sa pravim novcem. Ovo je tako odvratno, masno i potpuno nepotrebno za ovakav tip igre da se svuda vide otisci prljavih prstiju koje je 2K ostavio. Superherojske igara u poslednje vreme ne blistaju po kvalitetu. Ne radi se samo o Marvel igrama, ali hajde da nam to bude fokus za sada. Iako Midnight Suns ima veoma dubok i zanimljiv sistem borbe, taj isti će iz takta definitivno izbaciti one kojima se ne sviđaju kartične igre. Drugi deo gejmpleja, koji je više kao Persona ili Fire Emblem, će verovatno odbiti tip igrača koji je ovde radi strategijskih okršaja. Igra je zaista sjajna, ali predložio bih da sačekate da je razvojni tim još malo ispolira i recimo izda neku kompletnu verziju sa svim upakovanim DLC dodacima – sa trenutnom cenom, sama DLC sezona je skupa skoro kao i sama igra. Ako pak ne možete da sačekate i sve što smo pomenuli vam budi želju za igrom, samo izvolite. Svakako će vam pružati dosta zabave ukoliko imate dovoljno jaku mašinu da je pokrenete. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post O moje sunašce, herojsko sunašce: Marvel’s Midnight Suns recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Tržište besplatnih, tačnije free-to-play igara je prepuno i konstantno raste. Zajedno sa tim, sve primetniji je kvalitet produkcije ovih igara zbog isplativosti na duže staze i raznovrsne monetizacije. Pa čak je i Overwatch 2 izašao kao takva igra, što mnogo govori o tome. Elem, sada ćemo vam predstaviti još jednu obećavajuća igra koja je u razvoju za Steam platformu i koja je planirana kao F2P naslov. Radi se o The First Descendant, igri čiju smo betu nedavno isprobali. Sa tim u vidu, The First Descendant izlazi u prepuno more kooperativnih pucačina, ali svakako se trudi da se istakne čak i u svojim najranijim danima. Ova besplatna RPG pucačina iz trećeg lica od studija Nexon Games će imati probnu beta verziju kasnije ovog meseca, ali smo mi već imali priliku da iskusimo mali delić onoga što nudi. Iako nismo videli ništa spektakularno po pitanju sadržaja, sa sigurnošću možemo da kažemo da obećava. U The First Descendant, igrači mogu da biraju između supermoćnih heroja poznatih kao Descendants kako bi zaštitili čovečanstvo od neprijateljske invazije, služeći se raznovrsnim arsenalom jedinstvenih sposobnost i oružja. Ovo je postavka koja će biti dobro poznata svakome ko je igrao igre u poslednjih 10 godina i zaista su potrebni pravi noviteti u žanru kako bi se privukli novi igrači. Gejming industrija je porasla zastrašujućom brzinom poslednjih godina, a određeni delovi tržišta su, pa… već su u problemu. Opšti napredak kroz igru podrazumeva putovanje u jedan od sedam različitih regiona (samo tri su bila dostupna u beta verziji) kako biste završili sve story misije u toj oblasti, što zauzvrat otključava uzastopne misije i bitke za Void Intercept. Otključavanje te dve stvari otvara endgame kakav je sada, iako je vredno napomenuti da ćete morati da pređete sve regione da biste otključali sve misije. Gore pomenuti endgame ide napred-nazad između dva tipa misija kako bi se dobili delovi potrebni za otključavanje dodatnih likova ili određenih predmeta koji povećavaju koliko Runa možete opremiti na svom liku/oružju. Misije se dele na survival (klasičan hero defense) ili odbranu (base defense). Void Intercept su boss borbe u stilu napada u kojima ćete se boriti protiv ogromnih Kolosa koji imaju određene slabe tačke i jedinstvene mehanike. Ove bitke su najzabavnije između dve opcije za endgame, jer ne samo da je dizajn boss karaktera sjajan, već je potrebna i koordinacija između saigrača, a pobeda rezultira eksplozijom loota u stilu Borderlands igara. Nažalost, većinu svog vremena ćete provoditi radeći sporedne misije i to zaista naglašava najveću manu koju The First Descendant nosi: ulaganje vremena igrača. Pretpostavljam da će glavna privlačna strana za The First Descendant biti kooperativna igra sa drugarima. Tokom godine, sve vrste prosečnih do užasnih igara su ipak spasile sebe time što su u ponudi imali co-op mod, a The First Descendant je bar malo iznad proseka kao igra prema trenutnim utiscima. Datum izlaska za The First Descendant trenutno nije poznat. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Obećavajući plod među trulim jabukama: The First Descendant BETA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prošle godine uoči lansiranja Battlefield 2042, EA je objavio planove za razvoj nove Battlefield mobilne igre koja će se nadmetati sa Call of Duty: Mobile, PUBG, Fortnite i drugim poznatim pucačinama. Nažalost, Battlefield 2042 je, skromno rečeno, završio katastrofalno, tako da već neko vreme nismo čuli ništa o Battlefield Mobile. Ove nedelje se to konačno promenilo. EA je uveo otvorenu beta verziju za Battlefield Mobile u nekoliko zemalja. Beta verzija je dostupna samo na Android uređajima na Tajlandu, Maleziji, Singapuru, Indoneziji i Filipinima, pošto razvojni tim i dalje testira igru i mrežnu infrastrukturu. Igra će biti besplatna za preuzimanje i imaće monetizaciju u vidu premium Battle Pass-a za sezonsku kozmetiku. Ako ste igrali moderne šutere, onda ovo ne bi trebalo da vas čudi, jer je Battle Pass sistem sada izgleda obavezan za bilo koju multiplejer igru. Battlefield Mobile razvija Industrial Toys, koji se pridružio EA još 2018. godine. Kako je izvestio VGC, ova otvorena beta verzija uključuje klasične mape iz Battlefield 3 ere, kao i omiljene režime igre kao što su Conquest i Rush. EA planira da lansira Battlefield Mobile početkom 2023. godine, tako da očekujte još vesti na ovu temu u narednim mesecima. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Battlefield Mobile appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hotta Studio donosi akcioni RPG Tower of Fantasy koji igrače šalje na misiju da istraže živopisnu postapokaliptičnu planetu Aidu. Igrači će u hack ‘n’ slash stilu sretati razna čudovišta i mutante tokom istraživanja zajedničkog otvorenog sveta. Stilski, Tower of Fantasy odaje utisak „anime Borderlandsa“, sa vrlo živopisnom postapokaliptičnom atmosferom. Za razliku od Genshina koji se igra zbog priče, muzike, dizajna i grafike, Tower of Fantasy nudi znatno više izazova. Jednom kada se upoznate sa svetom ToF-a i naučite pravilno da koristite grappling hook i jetpack zajedno sa opcijama za brzo kretanje, istraživanje u Genshinu počinje da deluje prilično dosadno. Količina bagova sa svakom zakrpom je toliko velika da zaista sprečava ovu igru da dostigne svoj pun potencijal. Uprkos tome, moramo reći da je ToF fenomenalan. Nemojte da vas zavara početna lakoća, jer igra vrlo brzo počinje da liči na pravi, punokrvni PC MMORPG, gde boss karakteri mogu da vas srede iz 1-2 udarca ako niste adekvatno pripremljeni Igru možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Tower of Fantasy appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nisam bio dete retro generacije. Odrastao sam uz 486, Pentium, Cyrix mII procesore ali nikada nisam imao Segu, SNES, pa cak ni onu fake Terminator 2 Segu sa milion Super Maria u različitim bojama. Moje konzolno gaming iskustvo kreće sa sedmom generacijom (PS3, XBOX 360). Da igrao sam se po igraonicama i na PS1 i PS2, kao i kod ponekog retkog drugara koji je posedovao ove konzole, ali svoju nisam imao do Nintendo Wii i Xbox 360. Iako je u Srbiji PS3 bio znatno popularniji, Xbox je u tom periodu imao serijal Gears of War koji je mene opredelio za ovu konzolu (a i dostupnost „čipovanja“ konzole je bila veća za Xbox u tom periodu). Pored Gears imali smo i Uncharted serijal na Sonijevoj strani, Dead Space, Red Faction, Max Payne 3 pa i čuveni Warhammer 40k Space Marine. Blesava akcija je bila u prvom planu sa vrlo sivim i braon Unreal Engine 3. Ali to je bilo vreme kada su DLC tek krenuli da guraju svoje zle namere (on disc DLC i slično), ali nismo imali predatorne momente kao što su današnje battle pass sezone, milion skinova, live service i kripto/NFT gluposti koje će biti samo gore. Tada je bila premisa da se uzme kontroler u ruke i pobije sve što može na ekranu. Iako je retko koja od ovih igara bila revolucija gaminga ili igra koja će ući u neki top 10 izbor, poenta ovih igara je bila da vas zabavi – Evil West radi isto. Evil West je u srži akciona igra iz trećeg lica i ne stidi se toga. Igrate ulogu Džesija Rentiera, agenta tajne organizacije koja se bori protiv natprirodnih bića kao što su Sanguin… sanguinsugu… sanguinsudž…vampiri. Vampiri su zapravo jako interesantni jer imaju svoj kabal (sličan kao u Vampire the Masquarade) gde jedan deo želi da živi u status quo dok drugi znaju da ljudi tehnološki napreduju i žele da reaguju pre nego što ih ljudi kompletno istrebe. Ljudi doduše žele da se vampiri kompletno istrebe, a Džesi je jedan od najboljih za taj posao. Priča je sama po sebi dosta šuplja i vrlo predvidiva, ali se non stop trudi da bude baš onakva kao što smo ih ranije imali sa prethodno navedem igrama. Malo prepotentno, malo ozbiljno, ali ipak malo više vuče na humor i zabavu. Dizajn same igre je vrlo nostalgičan. Evil West je dosta linearan, toliko da čete propuštati delove sa skrivenim kovčezima i tajnim dokumentima pa nećete moći da se vratite po njih sem ako ne igrate igru ispočetka. Klasičan dizajn ovakvih igara iz sedme generacije kada nije bilo toliko otvorenog sveta. Braon i crvena boja dominiraju u svim nivoima, dok plava i bela od munja koje glavni lik proizvodi jako lepo lupaju kontrast svemu i samim tim se akcioni delovi dosta ističu. Jedino mi je žao što su zadržali i arena dizajn, što znači da ćete se provlačiti kroz rupe ili koristiti kuku sa kanapom da pređete neku rupu i onda direktno u arenu sa neprijateljima. Puzli ima, ali su vrlo jednostavne i samo su tu da ispune igru a ne da vam izazovu moždane vijuge na duel. Pa hajde da pričamo o gejmplej elementima. Igra vam vrlo polako otvara mogućnosti i izuzetno se trudi da vam dopusti da se naviknete na inicijalne kontrole i osećaj za igru. Većinu početnih nivoa ćete provesti tabajući golim rukama zombi vampire i druge slabe neprijatelje. Onda će se pojaviti brute koji je mnogo veći i izdržljiviji gde ćete naučiti mehaniku šutiranja gde možete da zaustavite veće neprijatelje. Onda ćete učiti o zamkama koje su postavljene po arenama i kako da lansirate neprijatelje u njih. Kada se taman naviknete na inicijalne kontrole i način ponašanja igre, Evil West kreće da otključava arsenal počevši od revolvera i puške, pa sve do rukavice koja proizvodi munje. To naravno nije sve, jer će vas igra redovno častiti novim naoružanjem koje ćete koristiti da smanjite populaciju pijavica ili vampira kako ih popularno zovu. Naravno, imate i perk sistem u kom možete da pravite svoj build, to jest mogućnost da se fokusirate ili na borbu „prsa u prsa“ ili borba na daljinu. Ono što je meni najbolje leglo je kombinacija oba. Naravno da možete da se fokusirate na jedno ili drugo jer neprijatelji imaju stagger momenat, gde se na kratko pojavi meta na njima koja, ako uspete da je upucate, staggeruje neprijatelje, što vam dozvoljava da ih ili dokrajčite ili nastavite da bijete golim rukama. Kombinacijom ove mehanike i mehanike šuta možete vrlo inovativno da kontrolišete ogromne količine neprijatelja koje će vas napadati. Ako bih morao combat da poredim sa nekom drugom igrom, onda bi to bili Doom Eternal i God of War. Teško je objasniti tekstualno zašto baš te dve igre, ali svako ko je igrao Evil West mi je rekao da ih poredi sa te dve igre i skroz se slažem. Naravno, ovo nije ispolirana igra kao što su prethodno dve navedene, ali je jako lepo videti taj uticaj. Bagovi su doduše veliki problem ove igre. Često mi se desilo da tokom finišer animacija propadnem kroz teksture, sinhronizacija zvuka nije konzistentna i nevidljivi zidovi ne reaguju baš lepo kada pokušam da prođem kroz njih (zovu me, šta ću). Evil West će podeliti igrače jer je objektivno zastarela igra sa prevaziđenim mehanikama i tehnologijom koja je ostala zaboravljena u sedmoj genraciji. Ali se meni čini da je Flying Wild Hog studio baš išao u tom smeru i nostalgičarima, kao što sam ja, ovo je više plus nego minus. Ni u jednom momentu mi nije bilo dosadno dok sam igrao Evil West i to je ono što je najbitnije – igra je ekstremno zabavna. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zlatno doba gaminga – remake: Evil West recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stiglo je i novo izdanje Dark Pictures antologije – The Devil in Me. Priča prati filmsku ekipu koja dobija misteriozni poziv – ponudu da poseti repliku hotela poznatog H. H. Holmsa, prvog američkog serijskog ubice i tamo snimi svoj novi dokumentarac. Međutim u duhu imena ovog naslova, a što bi naš narod rekao “Ne lezi Vraže”, stvari će se, kako to obično biva, prilično zakomplikovati. Ekipa će primetiti da ih neko posmatra i da je ulog mnogo veći nego puko snimanje dokumentarnog filma. Tumarajući hodnicima jezivog zamka, koji ujedno predstavlja kuću straha kao i repliku hotela poznatog serijskog ubice, vi ćete upravljajući nekim od 5 likova pokušavati da otkrijete u kakve ste se to mračne klopke upleli i kakve se to opskurne tajne kriju u beskrajnim hodnicima i prostorijama koje krije ovo fascinantno zdanje. U celom ovom procesu nailazićete na informacija koje će vam pomoći da sklopite mozaik i saznate ko se krije iza cele priče, a ujedno i da izađete sa što manje “štete” (čitaj – žive glave). Vrhunska grafika na krilima najnovije iteracije Unreal endžina dodatno naglašava horor atmosferu, u čemu joj pomaže i kristalno isproduciran dizajn zvuka, na šta smo se već navikli igrajući prethodne igre iz ovog serijala. Međutim nije loše napomenuti da se taj kvalitet audio produkcije u pojedinim scenama diže na visine koje do sada nismo imali prilike da vidimo, dok se pak u drugim situacijama usled bagovitosti spušta na nivo ispod zadovoljavajućeg. Naime, u određenim delovima igre glasovi karaktera zvuče kao da se oglašavaju iz neke poluotvorene bačve. Uz fantastične grafičke i audio momente treba spomenuti da različiti izvori svetla u igri izgledaju sjajno, a posebno želimo da naglasimo da svetiljke koje će vaši likovi koristiti na mračnim mestima, poput upaljača, blica i lampice iz fokusnog mikrofona izgledaju veoma zanimljivo i inovativno. Načini na koji osvetljavaju mračne prostorije i predele, doneće određenu umetničku notu u celokupan vizuelni doživljaj. Još jedan novitet u ovom izdanju predstavlja i mogućnost korišćenja određenih predmeta u različite svrhe. Na primer korišćenje vizit kartice za otključavanja fioka, kasa ili kovčega, skidanje određenih predmeta sa visoke police uz pomoć monopoda, i tome slično. Sve su to nesumnjivo poželjni noviteti i doprineće celokupnom utisku, iako ruku na srce neke od tih stvari verovatno nećete ni iskoristiti, ali dobar je osećaj da znate da postoji i ta dimenzija mogućnosti. Ono što svakako moramo spomenuti jeste negativan trend koji se u poslednje vreme ustalio u industriji video igara, pri kome naslovi izlaze sa pregršt bagova i nedostataka. Taj “trend” nije zaobišao ni ovaj, četvrti nastavak Dark Pictures serijala. Najgora situacija, čini nam se, dešava se u Shared story režimu igranja u kome preko internet konekcije možete podeliti iskustvo bežanja od pomahnitalog ubice sa prijateljem, odnosno istovremeno zajedno učestvovati u prelaženju ovog naslova. Specijalne animacije pravljene za likove kao što su balansiranje preko položenog debla ili penjanje uz stepenice će biti vidljive samo vama, dok ce vaš saigrač gledajući istu scenu na svom ekranu imati utisak da “levitirate” ili klizite dok obavljate gore pomenute akcije. Naročito loša situacija je ako odlučite da igru prelazite na računaru uz pomoć tastature i miša. Već pomenuto održavanje ravnoteže prilikom prelaska preko debla, kao i rešavanje pojedinih zagonetki (tipa, prespojiti ovu stvar sa onom), pravi je pakao kontrolisati mišem. Tako da, za konkretno ove dve situacije savetujemo korišćenje strelica na tastaturi ili još bolje, generalno korišćenje kontrolera. Čisto da ne biste stalno morali da vagate ili gledate u pasulj da li će određeni taster raditi ono što bi trebalo da radi. The Devil in Me odlikuje odlična atmosfera i sjajna grafika, ali ono što ovoj igri fali su kvalitetni zapleti i realniji izbori pri odlukama koje direktno utiču na ishod preživljavanja vaših karaktera. Iskreni da budemo, u prvoj polovini igre to je još i bilo na određenom nivou ali kako smo se bližili kraju, nekako su te odluke gubile smisao i cela priča je degradirala. Utisak je kao da je razvojnom timu ponestalo i vremena i uputstava od nadređenih, pa je igra nekako i završena u takvom maniru. Kako bismo vam bolje približili ovu situaciju pokušaćemo da je uporedimo sa serijom “Igre prestola”. Ko je gledao zna kako se sve to završilo. A ko nije, reći ćemo samo da završetak nije bio baš bajan… Generalno, celokupan utisak je da kreatori ni ovoga puta nisu podbacili, ali nam ipak ostaje gorak ukus što neki momenti u igri nisu bili uverljiviji i što priča nije završena u maniru nekih prethodnih nastavaka. Da li vredi igrati? Definitivno. Ali najbolje je ući u celu priču sa minimumom očekivanja, jer u tom slučaju igra bi mogla da ima i pozitivno iznenađenje ili dva za vas. Mi kao fanovi Dark Pictures serijala naravno nismo preskočili ni ovaj naslov i svakako podržavamo kreatore da nastave u istom ritmu. Možda jedini savet koji bismo imali za iste jeste da se ne opuštaju, jer ko zna kakve zamke modernog gejming sveta bi mogle da vrebaju u mraku i pokvare sve planove koje su imali u pokušaju da kreiraju nešto o čemu bi buduće generacije sa ushićenjem pričale. Zato samo hrabro Supermassive Games, i napravite pravi izbor baš onako kao što smo i mi, vaši verni fanovi to uradili onda kada je to bilo najpotrebnije. Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Šejtan u meni: The Dark Pictures Anthology: The Devil in Me recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Triangle Strategy je izašao za Nintendo Switch početkom ove godine, a u oktobru se pojavio i za PC. Taktičke JRPG igre obično ostanu Nintendove ekskluzive, te je osvežavajuća mogućnost zaigrati igru iza koje je bila velika uzbuđenost pre njenog izlaska. Jedan od glavnih razloga za to je bilo očekivanje da će igra obnoviti slavu koju je Final Fantasy Tactics doživeo pre više od 25 godina. Nažalost mnogih to se nije desilo, jer igra nije bila ono što su mnogi očekivali. Na moju veliku sreću ta činjenica je apsolutno ono što meni predstavlja veliki plus u odnosu na precenjenost FFT-a. Triangle Strategy počinje u zemlji po imenu Norzelija u kojoj koegzistiraju tri nacije, Aesfrost okružen ledenim planinama i prekriven večitim snegom, Glenbrook sa svojim zelenim poljanama i ravnicama i Hyzante čije se kraljevstvo nalazi u velikoj i neprohodnoj pustinji. Kao što to obično biva, sve tri nacije su dugo bile u borbi oko resursa svojih protivnika, ali poslednjih trideset godina među njima vlada mir uspostavljen pomoću kralja Glenbrooka. U Glenbrooku je pronađen veliki rudnik za koji je određeno da bude simbol ujedinjenja koji će uz pomoć sve tri nacije svima doneti prosperitet i ojačati savezničke veze između sva tri kraljevstva. Naravno ne vide svi to isto, a stare rane i ubeđenja još uvek nisu zaceljena u potpunosti, zbog kojih će Norzelija ponovo biti obuhvaćena u plamenu rata. U centru svega nalazi se Serenoa, sin jedne od tri uticajne kuće Glenbrooka, koji će na svojim leđima zajedno sa svojim vernim saveznicima morati da se upusti u rat i pokuša da ga okonča. Sa strane gejmpleja, Triangle Strategy nije izmislio toplu vodu, tako da će se od samog početka lako snaći svako ko je nekada igrao taktičke RPG igre, posebno na konzoli. Doduše igra ima par inovacija sa kojima se razlikuje od većine. Prvobitno, svaki lik ima svoju ulogu i svoje posebne sposobnosti. Sa te strane, iako se jedinice mogu svrstati u klasu ratnika, maga, tenka i slične uobičajene uloge, svako od njih ima svoje sposobnosti koje dobija tokom levelovanja i unapređivanjem svog oružja. Dva strelca na primer mogu imati potpuno dve različite uloge – dok se jedan fokusira na nanošenje velike štete sa velike udaljenosti, drugi se recimo fokusira na debuffovanje i privremeno zaustavljanje neprijatelja. S obzirom da svi likovi imaju pregršt sposobnosti, umesto mane igra koristi takozvani TP resurs. Svaki lik počinje sa 3 TP-a koji se mogu iskoristiti za bacanje magija i specijalnih sposobnosti. Nakon što na istog lika ponovo dođe red, njegov TP se obnovi za jedan. Na ovakvu vrstu sistema sam dugo čekao, i na moju sreću sve veći broj taktičkih igara u poslednjih pet godina totalno zamenjuje manu sa mnogo boljim sistemima poput ovoga. Više se neće desiti da vaš mag postane potpuno beskoristan u borbi nakon što potroši svu manu. Naravno menadžment TP-a je krucijalan, jer sposobnosti uglavnom koštaju vise od jednog, što onemogućava spamovanje najjačih poteza do besvesti. Što se težine tiče, igra ima četiri opcije – Very Easy, Easy, Normal i Hard, koje možete menjati kada god poželite. Lično sam igrao na Hard težini a uz to sam isprobao i Normal, i mogu reći da je razlika prilično velika. Dok je na Normalu moguće biti prilično agresivan, na Hardu se gejmplej potpuno menja. Neki od likova koji su prilično “slabi” postaju krucijalni zbog svojih sposobnosti koje često ne nanose štetu već pružaju preko potreban CC. Korišćenje mape, dobre taktike i planiranja poteza unapred postaju izuzetno bitni jer većina likova može da umre posle otprilike tri udarca. Iako ne mogu reći da je igra sama po sebi preteška, bilo je slučajeva kada sam morao da ponavljam borbu nekoliko puta dok nisam pronašao pravu strategiju. Iako postoje načini za grind, levelovanje likova posle nekog vremena stane, tako da vam igra ne dozvoljava da kasnije pobeđujete borbe za tri sekunde jer ste potrošili pet sati na grind sa strane. Jedan aspekat koji se nekima neće svideti jeste skoro potpuno odsustvo opreme – ne postoje oklopi i slično. Postoje dva slota za prstenje a sve ostale statistike se pojačavaju unapređivanjem, to jest kraftovanjem oružja i unapređivanjem klase lika. Svaki lik ima tri nivoa oružja koja otključavaju različita unapređenja za taj nivo. Za to su vam potrebni resursi koji se mogu osvojiti od neprijatelja ili kupiti od prodavca, i to za priličnu količinu para. Tokom prvog prelaženja pare i resursi će uvek predstavljati problem, tako da je veoma bitno dobro razmisliti koje sposobnosti i statistike želite da poboljšate i u kog lika želite da uložite resurse. Isto tako unapređivanje klase zavisi od medalja koje se dobijaju na fiksnim mestima, a unapređivanje klase pored malog povećanja statistika, otključava nove poteze i magije. Mali spoiler alert za ovaj pasus! Igra ima četiri različita kraja u zavisnosti od konvikcije glavnog lika. U suštini, postoje specifični delovi igre gde se kroz biranje određenih odgovora generišu prvobitno nevidljivi poeni koji se dele na Morality, Utility i Freedom. Konvikcije određuju koji od likova se slaže sa donetom odlukom, s obzirom da glavni članovi družine takođe učestvuju u donošenju odluka. Pre svake bitne odluke moguće je diskutovati sa likovima, gde možete da pokušate da ih ubedite ka željenom putu, ali to je izuzetno teško tokom prvog prelaženja, s obzirom da su statistike konvikcija prvi put nevidljive. Nakon što se igra pređe otključava se New Game +, i pored likova i svega što je prvobitno otključano, konvikcije postaju vidljive i njima je moguće upravljati slobodnije. S obzirom da postoji račvanje u igri, gde pritom otključavaju nove likove, borbe i tok priče, Triangle Strategy ima veliki “replay value”. Iako je ovaj sistem zanimljiv, pitanje je koliko će igrača želeti da ponovo igra igru i otključa najbolji kraj, koji je skoro pa gotovo nemoguće otključati prilikom prvog prelaženja. Jedna od prvih stvari koje se mogu uočiti je količina dijaloga i scena koje vode celokupnu priču ove igre. Čak i pre nego što vas ona baci u prvu borbu, proći će najmanje trideset minuta ako ne i više. Ovo je bila jedna od velikih zamerki mnogih igrača nakon što je igra prvobitno izašla za Switch. Da budem iskren, s obzirom da JRPG-ovi, pogotovo taktički, uglavnom imaju užasavajuće loše i u potpunosti kliše narative, koje ova igra donekle zaobilazi, ova kritika mi nije bila jasna. Pre nego što sam započeo igru, po onome što sam čuo, očekivao sam još jedan naslov sa jednobojnim zlikovcima koji uvrću svoje iz satelita vidljive brkove dok šutiraju male mačiće, dok pritom raznorazni monstrumi haraju svetom zbog toga što je nekakva magična čarapa svetog Vasilija ili nekog takvog heroja prošlosti počela da gubi moć jer zli bog, koji se naravno pojavljuje tek na kraju, vuče konce iz senke. U potpunosti suprotno tome, cela priča je prilično “ljudska”, sa negativcima koji su često više sivi nego crni sa par izuzetaka. Oni koji su na vrhu služe sebi, ali pored toga njihova ubeđenja i reforme koje žele da donesu su diskutabilno bolje od trenutnog stanja svojih protivnika. Doduše ne mogu reći da je priča bez svojih mana, jer još uvek pati od nekih karakteristika JRPG narativa gde se neka logična pitanja ni ne postave u ključnim trenucima, ali svakako je ogroman korak napred za ovakvu vrstu igara. Jedan od ranih primera je kada određenog lika protivnička nacija likvidira jer je pronašao nešto neočekivano u rudniku. I dok je iz dijaloga očigledno da je nešto sakrio od drugih, nikome iz družine ne pada na pamet da proveri o čemu je reč. Ovakvih primera ima nekoliko, ali kao što sam spomenuo toga je mnogo manje nego u drugim igrama ovog tipa. Što se samog zvuka i muzike tiče, nema ničega što će ikoga previše oduševiti. Mogu na prste jedne ruke navesti broj numeri koje po kvalitetu odskaču od generičnog i zapravo dodaju uzbuđenju tokom borbi. Posebnu pažnju moram posvetiti glasovnoj glumi u igri, koja je po kvalitetu najnekonzistentnija koju sam ikada video. Na primer glavni lik Serenoa zvuči apsolutno užasno i drveno, dok recimo Benedikt, njegova desna ruka, zvuči izuzetno dobro. S obzirom da postoji velika količina glasovnog dijalekta taj “krivudavi” kvalitet se može primetiti na više mesta. Doduše moguće je prebaciti glasove na japanski gde je kvalitet glume po običaju na mnogo višem nivou, ali to ipak nije opravdanje. Kao sam port igra nije preterano zahtevna, ali naravno nešto od čega veliki broj ovakvih igara oboljeva jeste odsustvo grafičkih opcija. Pored rezolucije i još par efekata nije moguće promeniti neke detalje koji bi danas trebalo da budu standard. Jeste da je igra 2.5D i da su sprajtovi likova kvalitetni, ali to ni u ovom aspektu nije opravdanje. Ako ništa drugo, kontrole su veoma dobre, a ako ne posedujete gamepad sve dugmiće je moguće remapovati i prilagoditi. Iako bih lično voleo da je miš malo bolje prilagođen, njegovo odsustvo najčešće nije preterano uticajno. Izuzetno sam uživao u igri i uložio više od osamdeset sati u nju, i još uvek nisam otključao sve. Odsustvo grinda, farmovanja opreme, levelovanja nepotrebnih likova i dobar balans su u mojoj knjizi mnogo više nego nešto outdated poput FFT-a ili novog remastera Tactics Ogrea. Iako ima donekle zanemarljive mane, postoji jedna preko koje je vrlo teško preći, a to je njena cena – 60 eura za ovakvu igru je iskreno previše, posebno kada se na to doda da je igra port koji je izašao više od šest meseci nakon originala. Koliko god ja želeo da preporučim igru za naš standard (a definitivno je preporučujem), savetujem vam da sačekate popust. Autor: Lazar Drašković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ko je tražio FFT i Tactics Ogre klona, ovde ga neće pronaći: Triangle Strategy recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Miles Morales je jedno kratko i veoma lepo zaokruženo iskustvo, pa je konačno, nakon originalnog Spajdija, bilo i vreme da PC igrači dožive Majlsa u odelu poznatog čovekolikog pauka. Piter je otišao na kratak odmor, pa nakon rekapitulacije događaja iz prethodne igre, ova samostalna ekspanzija će vam pružiti gotovo isto ono što je i prvi Spajdi pružio. Međutim, to je ovde upakovano u još ispoliranije ruho, s obzirom da je već fascinantno kretanje i letenje mrežom još više poboljšano dodatnim animacijama i responzivnijim pentranjem po zidovima. Majls se nalazi u središtu sukoba dveju novih frakcija unutar Njujorka, notabilno Rokson Korporacije i Podzemlja, od kojih svako ima svoju agendu. Prvi deo je patio od malo napornih sporednih aktivnosti u kasnijim predelima koje su produžile igru, dok ovde to već nije slučaj. Tempo priče je znatno bolji, s obzirom da je ona kraća i da svaka glavna misija doprinosi glavnom narativu, ponajviše Majlsovom liku. Kroz svega 8 sati možete preći priču, dok će vam nešto sporedni kvestovi dodati još par sati na to. Borbeni sistem je takođe u velikoj meri ostao isti, sa dodatnim Venom udarcima koje Majls poseduje. Oni vam omogućavaju da ošamutite neprijatelje i unosi element elektriciteta u celu jednačinu. Ostatak poteza je gotovo identičan, uključujući i njihove animacije, ali sa par dobrodošlih promena. Sve u svemu, combat svakako deluje kao jedna lepa evolucija Arkham borbenog sistema. Kretanje po gradu nikada nije bolje bilo, dok je sam Njujork dobio preporod u vidu snežnog pokrivača, te će ovo zimsko vreme svakako baciti nešto drugačiji ambijent od onog u prvom delu. Sporedni kvestovi su takođe relativno nepromenjeni, uz neke kreativnije nove izazove. Ono što je doduše prešlo iz prve igre u još većoj meri jesu iritantne, repetitivne i dosadne šunjalačke deonice gde ćete iznova i iznova morati da skenirate svakog neprijatelja kako biste ga potom tiho uklonili. Ovde nema previše mozganja i interaktivnosti, pa je ovo samo naporna petlja između skeniranja i skidanja protivnika. Što se tiče samog porta na PC, možete očekivati sličan slučaj kao kod originalnog Spajdija. Performansni problemi postoje, pogotovu sa ray-tracingom uključenim. Međutim to nije glavni problem, već izbacivanja iz igre. Ovo je učestali slučaj, dok frejmrejt takođe ima povremene padove i nekonzistentne visine, ali ovo je sve podložno popravci i zakrpama. Automatsko čuvanje igre je srećom dovoljno dobro da vas igra nikada neće vratiti predaleko unazad, mada svakako ne eliminiše iritaciju višestrukog lansiranja igre. Srećom ovo se ne javlja konstantno, samo povremeno, dok je performans same igre relativno dobar i ne zahteva neke od najjačih konfiguracija na tržištu. Iako je ovo znatno manja igra, pa se u tom aspektu može argumentovati njena solidno visoka cena od 50 evra, Majls je savršen paket i svakako predstavlja jedno još bolje iskustvo od već odličnog Spajdermena iz 2018. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Miles and miles away, ponovo: Marvel’s Spider-Man: Miles Morales PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Opasna seksi veštica se vraća na gejming scenu, ponovo ekskluzivno za Nintendo Switch. No, kao i sve što je danas popularno a ima iole magije ili napredne tehnologije u sebi, i ovaj serijal će istraživati priču multiverzuma! Za sve ove multiverzum priče, koje sve moguće igre, serije, filmovi, anime i crtaći eksploatišu, definitivno možemo kriviti Spajderverzum. Priča se vrlo brzo otvara sa postavkom da jedna veoma opasna frakcija odlučuje da baš svi univerzumi u multiverzumu moraju biti uništeni, a preduslov tome jeste da u svakom od njih naša draga Bajoneta mora biti uklonjena. Igra se ne ustručava da vas odmah baci u borbu, gde igrače vrlo brzo tera da se upoznaju sa kontrolama. Kao spektakularna akciona igra, kao što je to recimo Devil May Cry, Bayonetta takođe ima pregršt poteza, komboa, i raznovrsnih napada i kombinacija koji će svaku bitku učiniti, pa, spektakularnom. Ali ukoliko ne odlučite da možda bar malo pogledate kontrole i kombo liste, dosta toga ćete propustiti. Doduše, igra vam zapravo pruža opciju za lakše i automatske komboe ako aktivirate mali trinket koji dobijete na samom početku, tako da u igri mogu da uživaju i novajlije. Novina uz standardni udarac, pucanj i random magičan kombo jeste prizivanje demona, koji se u potpunosti nalaze pod Bajonetinom kontrolom. Ti demoni će imati svoje poteze koji su znatno prostiji pošto ne ostaju dugo na bojištu, ali zato ćete moći da birate između tri unikatna demona. Sami protivnici variraju od malih koji će vas generalno smarati, kao i velikih koje ćete sređivati u tandemu sa prizvanim demonima. Drugi sistemi vezani za gejmplej su minimalni. Naravno, pored promena demona imaćete i promenu oružja, uz mogućnost unapređivanja, što dodatno utiče i na način kretanja kroz mape. Imaćete i opciju da ne samo kupujete napitke nego i da ih sami pravite od materijala koje ćete sakupljati tokom avanture. No sve je to veoma sporedno pored okršaja i borbi sa protivnicima i bossovima. Mape su i dalje veoma linearne sa pokojom otvorenijom zonom, gde imate šansu da se malo više bavite istraživanjem i da uradite pokoji dodatni izazov, ali ništa spektakularno van toga. Najveća promena u odnosu na prethodne igre jeste to što se nećemo igrati samo sa Bajonetom. Tu je Jeanne čije će misije uglavnom biti samo bazirane na skrivanju i šunjanju, dok je Viola tu već kao aktivniji karakter koji će imati cela poglavlja za sebe. Za razliku od Bajonete, ona će imati mnogo agresivniji i ograničeniji pristup borbi sa protivnicima i najviše će se oslanjati na njenu katanu – čak i kada prizovete sopstvenog demona on neće biti pod vašom kontrolom. Ono što vas možda može izbaciti iz nekog generalnog konteksta i gejmplej kolotečine jeste pozamašan broj mini deonica, od surfovanja na ogromnom demonu do trčanja sa zapaljenim dupetom. Ako ignorišemo celu dramu oko glasovnih glumaca i promene glumice koja daje glas Bajoneti, i dalje možemo reći da je Dženifer Hale odradila više nego dobar posao. Spektakularna muzika je i dalje tu i uživaćete u njoj tokom svakog okršaja. Igra sa grafičke strane izgleda veoma mešovito. Likovi i akcione sekvence su prelepe za gledati, bez obzira da li se dešavaju tokom igre ili tokom sinematika. Ali ako stanete na trenutak i odlučite da polako prošetate kroz neke zone, videćete da su detalji veoma prosti i traljavo odrađeni. Vidi se da su developeri morali malo da ”utišaju” neke stvari kako bi sve dobro radilo na Switch konzoli. Pored problema oko količine ogromnih protivnika koji su više ogromni health barovi nego što su opasni protivnici, drugi najveći problem će vam definitivno biti kamera, pogotovu tokom deonica sa prizivanjem demona, gde u nekim trenucima nećete imati pojma gde se nalazite. Iako je ovo treća igra u serijalu, lagano u nju možete uleteti čak iako niste igrali nijednu od prethodnih. Pored svih benefita koji se odnose na sam tok i težinu igre, možete je podesiti da bude super laka ili ekstremno izazovna, čak i za ljude koji godinama igraju igre iz ovog ćoška gejming sveta. Velika preporuka za ljubitelje žanra, ali imajte na umu da Bayonetta 3 možda ipak nije za svakoga. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ples sa vešticom: Bayonetta 3 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još jedna godina, još jedan CoD. Prilično sam siguran da ću svaku CoD recenziju počinjati ovom rečenicom, iako je potpuno nepotrebna, s obzirom da je ovo postalo prirodno stanje gejming sveta, pa zašto onda svaki put isto? Jer je ovo još jedno igranje na sigurno, uprkos tome što MW2 ima da ponudi ponešto originalno i inovativno za franšizu. Kampanja, koja kod većine ljudi verovatno pada u drugi plan pri kupovini, ove godine predstavlja zapravo najbolji segment igre, sa konačno nekim svežim daškom vazduha i evolucijom onih ideja iz prvog MW-a iz 2019. godine. Naime, priča se ovde nadovezuje na pomenutog prethodnika, sa očiglednim isključenjem dodatnog narativa koji je pružio Warzone kroz sinematične sekvence tokom svog životnog veka. Kapetan Prajs i Gaz se vraćaju kao jedni od glavnih aktera, međutim fokus je prebačen na neka stara-nova lica kao što su Ghost i Soap, članovi Prajsovog TF 141, kao i General Šepard, koji ima drugačiji izgled znatno približniji tipičnom američkom generalu. Priča prati klasičan konflikt na Bliskom Istoku gde američkim trupama bivaju ukradene interkontinentalne balističke rakete od strane terorističke organizacije i njenog vođe, iranskog majora Hasan Zjanija. Iako je ovaj haotični konflikt pokretač radnje, MW2 neguje svoje karaktere i znatno ih bolje oslikava nego gotovo bilo koji prethodnik CoD franšize. Kako je ovo blagi ribut starog serijala, sa lakoćom mogu izraziti da su Ghost, Soap i njihov novi pajtos Alehandro potpuno dopadljivi, uz određenu hemiju i dosta (nekad i previše) komičnih momenata i opaski. Interakcija između likova je znatno bolje odrađena, ponajviše zbog nešto kvalitetnijeg pisanja, koje na momente i dalje ima svoje padove sa nekim glupavim rečenicama i generičnim motivacionim govorima. Ovo ipak nije najveće unapređenje, već sam dizajn misija koji je Infinity Ward podigao na jedan viši i interaktivniji nivo. Često ćete imati poluotvorene zone sa blago nelinearnim načinom prelaska, gde vas igra neće voditi za ručicu kroz pregršt nevidljivih zidova i predviđenih puteljaka. Često se javljaju i omaži starim delovima kroz ove misije, pa ponovo imate snajpersku šunjalicu sa kapetanom Prajsom kroz visoku travu, ovaj put po znatno otvorenijim pejzažima i poljanama gde je čak i način pristupa kako ćete očistiti protivnike ostavljen u potpunosti na vama. Dosta misija prati ovaj trend, među kojima je upleten čak i rudimentaran sistem kraftovanja predmeta, pošto ćete biti u par nezavidnih situacija i bez oružja. Iako sama priča ne predstavlja ništa novo za igrače, njeni likovi će vam sigurno prirasti srcu, čak možda i više nego oni iz originalne trilogije. Što se tiče multiplejer komponente, ono što ovde možete očekivati jeste još jedno klasično, brzo i veoma dinamično Call of Duty iskustvo. Kada govorimo o gejmpleju, pucačka mehanika je u velikoj meri ostala ista kao u prethodnih par CoD-ova, sa možda za nijansu manjim vremenom potrebnim za ubijanje protivnika nego u MW 2019. Sva oružja su tu, od kojih nažalost dosta nema prava imena, već predstavljaju samo reprezentacije i replike određenih iz stvarnog sveta. Iako sa pucačke strane nema većih promena, mape i dinamika modova već poslednjih par godina predstavljaju razliku u CoD igrama. Na početku teksta sam rekao da je ovo još jedno igranje na sigurno, primarno zbog dizajna mapa u ovoj igri, koje predstavljaju jednu mešavinu veoma sigurnih poteza sa daškom neke kreativnosti, kako u pozitivnom, tako i negativnom smislu. Dosta mapa ima čvrstu strukturu u vidu svoje prostornosti, često pružajući prilike za dosta dinamičnih sukoba, i ostavljajući mesta da pozicioniranje igra solidnu ulogu u meču. Međutim, ovde je problem nekonzistentnog dizajna koji šeta između dva ekstrema – preterano otvorenih i preterano restriktivnih mapa. Kod pretežno otvorenih mapa, ne samo da imate opcija na pretek, nego se pojačava efekat „kampovanja“ kod igrača, kao i činjenice da vas konstantno mogu uočiti iz minimum 3-4 različita pravca, pa ćete često zaginuti zato što vas je neko napao sa strane u koju niste gledali u tom trenutku. Što se tiče novih modova, pored tipičnih tu je i Invasion, koji je sličan Ground War modu sa vozilima, osim što dodaje i po 20 kompjuterskih igrača na svaki tim. Nažalost, Invasion mi nije uzeo previše pažnje, kao i Ground War, s obzirom da su mape jako loše balansirane i vidi se da momci iz IW nisu dostigli nivo dizajna Battlefield franšize na otvorenim prostorima sa vozilima. Tu su i kooperativni modovi, takozvani Spec Ops, koji je relativno rudimentarni PvE hordaški mod gde ćete napucavati tonu neprijatelja sa društvom, pa za multiplejer generalno ostaju standardni modovi koji pružaju ono CoD iskustvo na koje je publika navikla. Sada postoji i nesvakidašnji mod iz trećeg lica u multiplejeru koji ostavlja prilično neutralan utisak, s obzirom da je veoma čudan i nov za Infinity Ward, mada generalno ne pruža podjednako zabave kao standardna perspektiva iz prvog. Igra je imala dosta problema na samom izlasku sa ovim modom, ali srećom ti bagovi su do trenutka kad budete čitali ovaj tekst popravljeni. CoD tokom kampanje izgleda maestralno, iako je IW doneo neobičnu odluku da isključi bilo kakav ray-tracing iz svih komponenti igre. To nije preterano uticalo na vizuelni spektakl koji kampanja nudi, pogotovu u nekim dramatičnijim momentima i filmski odrađenim scenama i facijalnim animacijama koje sa veoma solidnom glasovnom glumom doprinose likovima i celokupnom doživljaju. Međutim, u multiplejeru se vidi solidan korak unazad kada govorimo o vizuelnoj prezentaciji, pa iako svakako izgleda solidno na momente, često će mape i teksture delovati isprano i oduzimati on nekog zanimljivijeg iskustva na nivou efekata. Što se tiče zvuka i muzike, za ovaj deo je teško ne nahvaliti svakog mogućeg audio inženjera kojeg Infinity Ward poseduje. CoD MW 2 obiluje verovatno najboljim dizajnom zvuka koji je franšiza posedovala, od zvuka oružja, punjenja istog, bacanja bombi, eksplozija, vozila, pa sve do ambijentalnih zvukova. MW2 zvuči kao veoma realistično iskustvo, uz sijaset žanrovski klasičnih, ali monumentalnih numera u pozadini. Nažalost, najveći problem CoD-a nije njegov kopirani multiplejer ili nedostatak kreativnosti na tom planu, već apsolutno užasna bagovitost cele igre. Izbacivanja su konstantna, kako u singlplejeru, tako i u multiplejeru. Često nećete moći da sačuvate igru, server će vas izbacivati, zamrznuća pri učitavanju su konstantna, dok je tu i užasna činjenica da ako želite da uđete u kampanju, morate da restartujete igru pošto je pokrenete. To čak neće biti ni jedini slučaj, jer i nakon svake zakrpe koju IW izbaci moraćete takođe da restartujete igru kada je pokrenete. Frustracije će se gomilati kako budete sve duže i duže igrali i stvarno je teško izboriti se sa nezgrapnim iskustvom koje nimalo ne dolikuje jednoj završenoj igri. Sve u svemu, MW 2 stvarno nije loše iskustvo, a kampanja se lako može svrstati u neke od najboljih koje je CoD imao. Ovo je pre svega bila jedna velika sigurica za Infinity Ward, međutim s obzirom na ogromne performansne probleme koje igra ima, i ako baš niste fan bezumne kežual pucačine, onda ćete je verovatno zaobići. Ako IW uspe da sredi tehničke probleme, možda i uspete da doživite još jedan CoD, ne tako drugačiji od prethodnih, ali svakako i dalje zabavan. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ghost is back: Call of Duty: Modern Warfare 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Komedija je mnogo teža profesija nego što mislite. Nije samo bitno reći smešnu foru, već je i osećaj za tajming od izuzetne važnosti. Nažalost, u New Tales from the Borderlands ćemo ovo saznati na teži način. Po nekom kolektivnom tajmlajnu Borderlands univerzuma, priča počinje negde godinu dana posle kraja treće igre. Ovom prilikom ćemo takođe pratiti tri karaktera: Anuradha Dhar, naučnicu sa čudnim moralnim kodeksom, njenog brata pustolova Octavio Wallace-Dhar, kao i gospođu Francine Miscowicz koja samo hoće da vodi svoj kafe sa smrznutim jogurtom. Njihove sudbine će se ujediniti kada korporacija Tediore odluči da izvrši invaziju na njihovu planetu u potrazi za još jednim od Vault ključeva. E pa upravo je na ovoj otkačenoj grupi da spase svet i sačuva svoju budućnost. Generalni gejmplej koji je u ovim igrama uspostavio Telltale se pretežno svodi na gledanje interaktivnog filma sa minimalnim igranjem u konvencionalnom smislu i velikim fokusom na vaše izbore. Mnoge ove stvari ova igra radi okej, dok mnoge druge radi relativno loše. Ceo sistem istraživanja lokacija je odlično odrađen i neće vam biti teško da bilo šta pronađete ili sakupite. Ali tokom svih sinematika i interakcija sa drugim likovima, što je bukvalno veći deo igre, bićete zatrpani gomilom quick time eventova ili lošim forama. Igra doduše izlazi u susret igračima i daje im dovoljno opcija za podešavanja, pa možete čak i isključiti tajmer za biranje odgovora tokom razgovora sa likovima. Suštinski, ceo užitak igre će se oslanjati na to kakav je vaš smisao za humor i koliko volite quick time eventove i većinski neinteraktivno slušanje priče. Kao što sam pomenuo ranije, ovaj tip igara je izuzetno baziran na odlukama, i iako ćete naravno menjati situaciju tokom neke scene, generalno ćete veoma malo uticati na tok glavne priče. Često će se sve to svoditi na trenutnu scenu, dok će se ostatak priče nekako uvek odvijati baš onako kako je glavni pisac zamislio. Za razliku od drugih Telltale igara gde je to teže primetiti, ovde je to malo očiglednije. Ako išta, bar na kraju igre možete da otključate opciju da se vratite na bilo koje poglavlje u epizodi i probate neki drugi izbor. Druga velika (čitaj sporedna) novina jeste Vaultlanders mini igra u kojoj skupljate minijature, a potom se i borite sa njima u mini quick time događajima. Iako je Vaultlanders prelak, pruža prilično solidno iskustvo. Grafički, igra i dalje prati taj dobar stari Borderlands stil, samo sa mnogo preciznijom motion capture prezentacijom. Animacije su veoma dobre i fluidne, možda čak i previše dobre, pošto u nekim situacijama likovi postaji previše spaztični i samo se razmahuju unaokolo, nepotrebno kreću ili prave čudne grimase. Glasovna gluma je takođe apsolutno na mestu i svi glumci su sjajni, pa čak i oni koji tumače sporedne i nebitne likove. Ovo je naravno za veliku pohvalu pošto ćete provesti sate i sate slušajući ih kako blebleću i komentarišu. Sa tehničke strane igra je solidna i radi kako treba bez grešaka i mana. Problem je više u samoj realizaciji priče i humora koji stoji iza nje. Nekako se odaje utisak kao da je developerima ovo bila jedina prilika da naprave igru, pa su odlučili da u nju ubace sve, uključujući i kuhinjsku sudoperu. Nemojte pogrešno da me shvatite, nije cela igra prepuna lošeg humora – zapravo ima dobrih fora i zabavnih likova. Problem je što su to uglavnom sporedni likovi, za razliku od glavnih koji bi trebalo da budu u centru pažnje. Ukoliko ste veliki fan Borderlands igara, ovaj naslov biste mogli da opikate čisto zato što će se dobar deo likova iz franšize pojaviti ili barem biti spomenut. Ukoliko pak niste, ali biste želeli malo tog izgubljenog Telltale šarma, New Tales from the Borderlands će vam se verovatno dopasti, ali imajte na umu da igra ni u kojoj meri nije savršena. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Novo ali ne i sveže: New Tales from the Borderlands recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Za ljubitelje horor žanra, The Chant dolazi poprilično ispod radara. U pitanju je akcioni horor iz trećeg lica, koji vas stavlja u ulogu Džes, koju muči nesrećna smrt svoje sestre, te je njeni prijatelji zovu na duhovno putovanje na izolovano ostrvo, gde bi lokalni „duhovni prosvetitelj“ Tajler trebao da im pomogne sa njihovim unutrašnjim nemirima. Ostrvo samo izgleda dovoljno sumnjivo na samom početku, sa par natakarenih šatora, gde Tajler se prethodno nije potrudio da očisti razrušene zgrade pune kostura i sličnih jeza. I naravno, Tajler, bradati hipik vama i društvu sipa neke pečurkice u piće i kači vam kristal oko vrata. Uz pojanje, otvarate portal za tzv. The Gloom, dok svaki kristal poprima boju simboličnu onim emocijama koje muče svakog od likova. Tako Kim npr. ima izlive besa, pa je njen kristal crven, i onda ulaskom u Gloom, Džes mora sve da ih pronađe, prolazeći očigledno kroz jezive konstrukcije sopstvenog uma i njenih internih horora. Priča je poprilično mršava, s obzirom da je predvidljiva, a ne odiše nekim jezivim osećajem, niti će uneti iole dovoljno straha u vas. Pisanje ima problem sa detaljisanjem likova i preteranom ekspozicijom neposredno pre nego što postanu relevantni, i to je rekurentno za svakog lika, dok ceo tok narativa ima neki predvidljivi karakter u smislu da možete pretpostaviti kuda celokupna priča vodi. The Chant je veoma atmosferičan, i vizuelno ume izgledati jako dobro za indie naslov, mada je dizajn protivnika (iako donekle dobar u pojedinim slučajevima) nedovoljno „slobodan“ u smislu da previše podsećaju na nešto već viđeno, što je šteta s obzirom da bi trebali da budu konstrukti ljudskog uma i negativnih emocija kao uzroka. Borba je čist prosek, jednostavno vam ostavlja taj „meh“ osećaj, gde su određeni protivnici previše sunđerasti, upijaju previše štete koju im nanosite, dok je igra sama po sebi prelaka i ne zahteva nikakvu strategiju od vas. Pored tri repetitivna oružja koja možete koristiti, imate i zamke i stvari koje možete bacati na neprijatelje. Sve se svodi na povremeno izbegavanje jakih napada, i onda besomučno udaranje dok monstrum ne rikne. Takođe, kamera ume veoma da iritira s obzirom da se uvek orijentiše na najbližeg protivnika, pa pri borbama sa više čudovišta ćete imati problem da se orijentišete kako vama odgovara. Igra nema previše boss protivnika, mada njihov dizajn ovde moram pohvaliti jer se dosta razlikuju i imaju zanimljive poteze koji koriste vaše okruženje tokom borbi, makar svih osim poslednjeg koji je još jedan sunđer za vaša oružja. Muzika i generalno dizajn zvuka nije mogao da se pohvali nekim numerama i originalnim i udarnim efektima. Kod zvučne podloge je njen problem što previše pokušava da bude nešto slično muzici iz Silent Hill igara, samo na jako loš način, uz čudne vibracione zvučne efekte koji zvuče kao kada vam vibrira telefon. Svakako, sve numere su veoma zaboravne, što i komplementira generalno zaboravnu prirodu igre u njenoj celokupnoj audio-vizuelnoj prezentaciji. Jedini izuzetak jesu neobično dobre animacije, opšti visoki kvalitet tekstura i poluotvorena struktura omanjeg ostrva na kojem ste. S obzirom da je ovo indie igra, facijalne animacije i glasovna gluma su jedina svetla tačka narativnog aspekta i zaboravnih likova koje The Chant stavlja pred vas, gde je kvalitet ovih aspekata na nivou nekih veoma visokobudžetnih igara. The Chant je generalno pružio sasvim solidan performans, mada na PS5 su se dešavali solidni padovi u slikama po sekundi kasnije u igri, prilikom ulaska u Gloom svet. Što se tiče bagova, oni postoje kao i svuda, međutim ništa što će vam preterano narušiti iskustvo, pa generalno većih tehničkih problema, dok performans deluje potpuno popravljiv sa par zakrpa. Na kraju, The Chant ostavlja dosta bled utisak, čak i sa dobrom glasovnom glumom, zabavnim boss protivnicima i solidnom grafikom, jer mu se pridružuju površni likovi i priča i veoma veoma mediokritetan gejmplej u kombinaciji sa jako slabom muzikom. S obzirom da ova igra traje oko 5 sati, njena cena je apsurdna, ali mogu zamisliti da će se dopasti ljubiteljima horora, s obzirom da radi neke stvari malo drugačije, pa ne bi bilo loše ugrabiti je na nekom popustu u budućnosti ako spadate u ovu ciljnu publiku. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Chant review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prošlo je više od 6 godina otkako je objavljena Persona 5, jedan od najcenjenijih JRPG naslova svih vremena. Igra koju mnogi smatraju besprekornom i u svakom smislu savršenom, pojavila se na samom zalasku PlayStation 3 generacije na dotičnoj konzoli, a do sada je prema tvrdnjama brojnih obožavalaca, ostarila kao dobro vino. Pa dok ja lično, na iznenađenje svih mi poznanika, nisam veliki fan Persona serijala, moram da priznam da se ovde krije neviđen kvalitet. A reizdanja koja ovu igru „razvlače“ na čak tri generacije konzola, od Persone 5 čine nešto što bih najradije uporedio sa tortom na tri sprata. Zašto je tako voljena, zašto ne sa moje strane i zašto, pobogu zašto tortom na tri sprata – pročitajte u nastavku recenzije. Ako bi se ukratko morala opisati, Persona 5 bi bila izuzetno pažljivo izbrušena igra, neverovatno preciznih borbenih mehanika i sistema interakcije sa likovima, a ujedno i remek-delo po pitanju sirovog vizuelnog stila i audio podloge. Gotovo da svaki element ove igre, savršeno prianja uz onaj do njega, čineći nesvakidašnji paket interaktivne zabave. Kako je u pitanju igra koja se igra oko stotinu sati, što je na neki način idealno trajanje za jedan JRPG, to je već odličan osnov za svakog ljubitelja žanra. Ovo naravno podrazumeva i ogromne količine sadržaja, izvrstan narativ i sjajno napisane karaktere kao i pregršt aktivnosti i širok dijapazon lokacija. Osnova priče se vrti oko protagoniste koji zbog krivičnog dela koje (ni)je počinio, biva prebačen u totalno drugo okruženje gde mu je data prilika za iskupljenjem odnosno novim životom. U novom mestu i novoj školi, on upoznaje i novo društvo, a spletom paranormalnih okolnosti, sa njima osniva udruženje koje rešava probleme ljudi iz okoline ali i celog grada, i to opet na istom paranormalnom nivou. A sve ovo je zapravo ispričano iz ugla uhapšenog i osumnjičenog karaktera, koji svojim iskazima uz pomoć igrača kroji priču i otkriva kako se sve zapravo odigralo. Ovo možda jeste grub opis postavki Persone 5, ali o igri staroj pet godina, malo toga može da se kaže a da već nije poznato. Sve ono na čemu je zasnovana pre 6 godina, još uvek je prisutno i retko bi neko ko je igru prelazio, u celom iskustvu mogao prstom da uperi na neke njene negativne aspekte. Persona 5 je opšte voljena igra, ali kao što sam rekao – ja ne spadam baš u tu kategoriju zaljubljenika ovog naslova, pa ni serijala. Kao neko ko je do sada odigrao više hiljada igara, sebe i dalje smatram za ležernog igrača. Zvuči neobično, ali pojam ležernog odnosno „kežual“ igranja, za mene predstavlja uživanje u igri prema sopstvenim pravilima i nahođenju. Igrač je onaj koji diktira tempo i način kako u igri uživa i to je nešto što se može reći da je primenjivo u većini video igara danas. Sa druge strane, Persona serijal spada u naslove koji pružaju tonu kvaliteta, ali zauzvrat traže da igrate po njihovim pravilima. Ovo u startu demolira onaj ležerni aspekt igre, a evo i kako je to ovde implementirano. Igra ima pravolinijski tok i nije moguće vratiti nešto što ste jednom propustili. Dani se smenjuju jedan za drugim, a u svakom možete uraditi samo određen broj akcija. Na igraču je da odabere čemu će posvetiti dan, a kada on prođe, prošla je i prilika da se uradi nešto što ste samo tada mogli. Baš kao i u stvarnom životu. Neke radnje su dostupne gotovo svakodnevno, ali najzanimljivije i one koje kroje priču, traže vašu nepodeljenu pažnju. Igra vas tera da odaberete šta ćete raditi neki određeni dan, kome ćete se posvetiti i na koji način ćete utrošiti vreme, a kada ga utrošite – nema natrag. Baš kao u šahu, što je upravo i razlog zašto uopšte ne igram tu igru iako mislim da je jedna od najboljih društvenih igara svih vremena! Ukoliko niste neko kome je važno da igru kompletira u prvom prelasku i pritisak izbora vama ne predstavlja problem, onda mislim da je Persona 5 idealan naslov za vas. Pa čak i ako ste neko ko igre igra ispočetka, nakon što ih pređe jednom, Persona 5 opet može biti odličan izbor jer višestrukim prelascima možete nadoknaditi sve što ste propustili prvi put. Kod mene ovo nažalost nije slučaj, pa ovu igru igram isključivo zbog njenih basnoslovnih kvaliteta na svim ostalim poljima. Ali eto, sada znate i zašto bez straha ljudima izjavljujem da Persona nije baš tako voljena s moje strane. Ostaje mi samo još da objasnim zašto je posmatram kao tortu na tri sprata… Persona 5 jeste šest godina stara igra, ali 2020. godine je objavljena i njena „Royal“ verzija za PlayStation 4. Ono što je ona donela, osim vizuelno boljeg iskustva u odnosu na prvobitno PS3 izdanje, jeste velika količina dodatnog sadržaja koji uključuje bolje izbalansirane borbe, nove poteze i mehanike, karaktere, kompletan DLC sadržaj ali i celu novu priču koja se nastavlja na original. U pitanju je svakako veliko osveženje renomiranog naslova i nešto što su ljubitelji originala do sada sigurno iskusili. Kao konačni sloj ove trospratne torte, Persona 5 Royal je konačno objavljena i za ostale konzole, uključujući i PlayStation 5 na kom sam ovaj put imao priliku da igru testiram. PS5 verzija donosi 4K rezoluciju i tečan frejmrejt od 60 sličica u sekundi, što je jedino poboljšanje u odnosu na PS4 verziju. Uzevši to u obzir, ukoliko imate verziju za prošlu generaciju konzola, kupovina novog izdanja nije preporučljiva niti isplativa, s obzirom da dolazi u punoj ceni umesto samo uz doplatak za nadogradnju. Ali ako je neko novije izdanje Royal verzije preporučljivo, to je Switch verzija koja sa sobom naravno donosi mogućnost portabilnog igranja. A kako je Persona serijal praktično i popularizovan na zapadu u svom prenosivom obliku, Switch verzija ima nekako i najviše smisla. Sa druge strane, ukoliko niste nikada igrali Personu 5, Royal verzija za bilo koju platformu biće odličan izbor. Kada se sagleda, Persona 5 i dalje ostavlja utisak PlayStation 3 igre. Ali neverovatan stil koji je krasi, vešto sakriva sve njene tehničke nedostatke. Zapravo, svako pa i najmanje unapređenje u odnosu na original, dovoljno je da igru osveži u toj meri da slobodno mogu da kažem da i dalje izgleda fenomenalno. A njen potezni gejmplej ispraćen dijapazonom inovacija i unapređenja, uopšte ne odaje utisak 30+ godina starih mehanika. Muzika, priča, likovi, stilska perfekcija, interakcije sa likovima, atmosfera i pregršt sadržaja, jeste set nekih od najvećih preporuka koje igra sama sebi može da ispiše. Jedino što preostaje jeste da procenite da li je sve to za vas, ili ste malo više ležerni, poput vašeg skromnog autora. A s obzirom da kroz ovu recenziju nismo govorili o detaljima po pitanju samog gejmpleja, ako do sada niste zaigrali Personu 5, eto i jedne od poslednjih prilika da sve otkrivate i u svemu uživate iz prve ruke. Šta god da je slučaj, Persona 5 Royal ostaje sjajna igra. Ne za svakoga, ali bez pogovora sjajna igra i uvek dobra preporuka. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dostupna svima – nije za svakoga: Persona 5 Royal recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Po peti put zaredom u novembru, kao poručeni, tačno na vreme, srećemo se ja i novi Football Manager. Izašli smo na kafu da popričamo o svemu što se promenilo u poslednjih 12 meseci. Gleda on mene, gledam ja njega, sve isto, kao da ni dan nije prošao, osim što sam ja uspeo da nabacim par kilograma. Kao i svaka sportska igra, tako i Football Manager svake godine izbaci novi ‘’unapređeni’’ deo. Kao veliki ljubitelj ovog serijala, ne bunim se, niti imam nameru da kritikujem taj sistem. Generalno, ovaj trend neće previše uticati na moj finalni sud, ali ipak je vreme da se neke stvari malo brže unaprede, jer par nedelja od njenog izlaska, nemam utisak da sam instalirao novu igru, niti isprobao nešto drugačije od onoga što se pikalo poslednjih godinu dana. Sports Interactive se obično potrudi da promeni nekoliko stvari, donese nešto sveže, što će bar malo unaprediti naše iskustvo, ali mislim da ovoga puta stvarno gotovo ništa novo nisu uradili. Znate ono kada dobijete projekat na poslu koji traje na primer dve nedelje, a vi odlučite da prvih nedelju i po dana nećete ništa raditi, pa poslednjih par dana skarabudžite nešto, čisto da kažete da ste završili posao. Ako ste igrali prethodnika, apsolutno ne postoji ništa što će vas iznenaditi u nastavku, ništa novo što će vam privući pažnju. Ubačen je takozvani Squad Planner, koji vam omogućava da napravite listu igrača koje smatrate da će biti budućnost vašeg kluba i oko kojih možete da gradite tim. Daje vam neku ideju budućnosti, ali gotovo da ništa zapravo ne dodaje samom iskustvu. Skauting igrača je dobio par unapređenja, ali ponovo nešto što je krajnje neprimetno, niti dovoljno da bi se opravdala nova igra. Jedina stvar vredna pomena ovde jeste nova opcija razgovara sa agentima. Preko ovoga možete i pre početka razgovora saznati šta su vam očekivanja i kakve su vam šanse da prođete kod određenih igrača. Doduše, čak iako vam agent kaže da igrač nije zainteresovan, predlažem vam da svakako probate, jer nemate šta da izgubite. Ono što jeste lepa promena, jeste dodatak licenci za evropska takmičenja poput Lige Šampiona, Evrope i Konferencija. Ovo donosi neki novi šarm evropskim utakmicama, posebno kada čujete zvaničnu muziku. Ne želim da ispadne kao da nemam šta lepo reći o FM23. Iskreno smatram da napreduje iz godine u godinu i nisam jedan od onih koji je preterano vezan za FM08 i FM12, čak iako sam i sam lično najviše vremena proveo igrajući dva pomenuta dela. Verujem da je Manager najbolja igra ovakvog formata na tržištu i siguran sam da se to neće skoro promeniti, ali ako su već taj deo samog menadžerisanja doveli do nekog maksimuma, zašto se ne okrenu onome što je i dalje slaba karika, a to je grafika i sam meč endžin. Nadao sam se da će nova iteracija u serijalu biti mnogo bolja od prethodne, ali dobismo isto đavo kao i prošle godine. Nije meni problem da pređem preko loše grafike jer ona nikada nije bila najjači adut ove igre, ali dokle ćemo više da trpimo užasne bagove koji konstantno kvare iskustvo? Igrači i dalje ponekada odbijaju da potrče za loptom, golmani neretko primaju golove jer odbijaju da se pokrenu, a postoji tu još mnogo primera. Nije problem izgubiti, ali kada mečeve gubite zbog greške u igri, nikako nije zabavno. Nadam se da za godinu dana neću voditi istu priči, te da ćemo uživati u gomili novog sadržaja koji će nam spremiti Majl Džejkobson, ali ove godine ne mogu da kažem da sam oduševljen. Uvek sam bio pristrasan kada pišem ovu recenziju, ali ću se sada potruditi da to ne bude baš tako. Daleko od toga da se meni ova igra ne dopada. Bio sam i te kako uzbuđen kada je stigao kod u redakciju i uživam u svom sejvu sa Čukaričkim, ali isto tako joj ne mogu dati najbolju ocenu jer je igra, ponavljam, gotovo identična kao i prethodna. Da li je ovo po meni najbolji FM, nema sumnje, kao što verujem da će biti i naredni, ali jednostavno smatram da je vreme da se podigne na viši nivo, bar kada je reč o osnovnim stvarima koje iz godine u godine ostaju netaknute. To je neki standard koji moramo da očekujemo i nadamo se da će nas Sports Interactive konačno poslušati. Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ako nije pokvareno, nemoj ga popravljati: Football Manager 2023 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dugo nisam igrao Sonic igru koja bi na pravi način mogla da rasplamsa tu staru ljubav prema Seginom plavom ježu. Kako je u pitanju jako star serijal, proteklih decenija smo mogli da se susretnemo sa velikim brojem naslova, gde je Sonik iznova pokušavao da nas ponovo pridobije. Ovo naravno nije primenljivo na stare obožavaoce, jer ko je jednom zavoleo Sonika, sigurno nikad nije ni prestajao. Ali ono što svi kolektivno uvek jesu priželjkivali, jeste kvalitet. Jer tako nešto sa punim pravom i možemo očekivati od ove kultne franšize. Iako su neki naslovi bili odlični, neki manje dobri a neki ni toliko, istorijat Sonic igara se može najgrublje podeliti na 2D i 3D igre. I dok su sve Sonikove 2D avanture manje ili više držale standard, one koje su se odvijale u tri dimenzije povremeno bi bile zaista zabrinjavajućeg kvaliteta. S tim na umu, bez obzira na priželjkivanje nečeg sjajnog, poučen iskustvom, ovu najnoviju 3D igru sam skeptično dočekao držeći palčeve – em zbog uroka, em odlažući igranje pod strepnjom. Da stvar bude još grđa, Sonic Frontiers je prva „open world“ Sonic igra, i kao takav, eksperimentalni proizvod, dodatno mi je sugerisala zabrinutost. A moj prvi utisak, bio je upravo ono što sam i očekivao. Igra vas sa postavkom svog univerzuma upoznaje kroz animaciju takve produkcije, da ostavlja utisak ravan glumi i režiji koju biste očekivali od filma „B“ kategorije. Misteriozni zaplet i uvertira koja Sonika i njegove prijatelje uvlači u celu zavrzlamu, ukočila mi je desnu obrvu u podignutom položaju skeptičnog čuđenja. A kada je automatski krenuo prvi nivo, za čije prelaženje je potrebno oko 40 sekundi, samom sam sebi u bradu razočarano čestitao na sumnjičavosti. Odmah potom vas očekuje i „glavno jelo“ i „zvezda“ Sonic Frontiers-a – otvoreni svet. A kretanje kroz njega koje je isprva predstavljeno kroz jako linearne deonice i generalno dizajn koji deluje jako klimavo, dodatno me je ubedilo da je Sonic Frontiers nažalost upravo naslov kakav nisam želeo da bude. Otrcani, neinspirisani, nezgrapni haos od eksperimenta koji će samo još dublje srozati ime legendarnog ježa. Dragi čitaoci, da sam samo znao šta me čeka, još bih više bio u neverici. Znate kako Sonik obično počinje sa sporijim kretanjem a onda polako postiže brzinu kojom probija zvučni zid? Ova igra je otelotvorenje Sonika kao lika. Ne sećam se kada sam poslednji put doživeo jednako loš početak igre, koja bi me zatim sve više i više u sebe uvlačila. Ukratko govoreći, celo moje iskustvo je počelo razočarenjem a završilo se oduševljenjem. Nakon trideset sati igranja i osvojenog platinastog trofeja, mogu slobodno da kažem – ja obožavam Sonic Frontiers! Kako je cela ova uvertira za cilj imala da opiše moj lični utisak po pitanju igre kao celine, mislim da bi u nastavku teksta bilo najbolje govoriti o konkretnim pozitivnim i negativnim aspektima igre. Za početak, inspiracija koju ova igra vuče iz drugih medija je toliko evidentna, da je nemoguće ne primetiti je. Za mene su to konkretno najviše dve stvari, s akcentom na očigledniju – Breath of the Wild. Ne samo da je otvoren svet dizajniran sa vizuelnim akcentom na drevnu a naprednu tehnologiju, već je i koncept nivoa koje otključavate i u koje se teleportujete, totalno poput hramova iz Zelda naslova. Tu su i malena stvorenja Kokoi (eng. Koco) kao pandan Korocima (eng. Korok) koji su toliko iskopirani da ih praktično i u imenu deli samo jedno slovo. Da ne pominjem da ih je na stotine razbacano po svetu i na vama da ih pronađete. Ovo su samo par od mnogih sličnosti sa Zelda naslovom. Zapravo, teško je pobrojati sve sličnosti sa igrom Breath of the Wild, a kamoli sa ostalim ostvarenjima, ali druga jasna inspiracija za mene jeste dizajn dobrog dela protivnika, koji podsećaju na antagoniste anime serijala „Neon Genesis Evangelion“, odnosno koncipirani su po principu „biblijskih anđela“. Od vizuelnih i zvučnih detalja pa sve do mehanika pri igranju, mnogo je toga „pozajmljenog“ sa svih strana, što nekako ujedno i celo iskustvo čini jako teško održivim ali istovremeno i nesvakidašnje zabavnim. Tako recimo implementacija Sonikovog brzog kretanja kroz otvoren svet, jako je teško izvodljiva bez „orkestriranih“ putanja. Ovo dovodi do jako velikog broja nepredviđenih i iritantnih okolnosti gde je lako zaglaviti se u neki objekat, pasti u provaliju ili odleteti na totalno pogrešnu stranu. Ali kada se kockice poklope i sve proradi, veličanstveno je i ushićujuće, poput pravilno postavljenih domina koje precizno padaju jedna za drugom. Mogu slobodno da kažem da je igra, ma koliko se ona trudila da stvari drži pod kontrolom, u najvećem delu na potpuno haotičan način prepuštena samom igraču. Ovo jeste otvoren svet ali je u pravom smislu reči i „sand box“ igra, gde se sa mehanikama i načinom igranja prosto poigravate po sopstvenom nahođenju. Postoji krajnji cilj, postoje određeni koraci koje morate preduzeti da mu se približite, ali većina svega toga je gotovo potpuno opciona. A evo ukratko i kako to funkcioniše. Da biste napredovali, potrebno je da skupljate određene predmete koji vam otvaraju mogućnost da aktivirate delić priče. Ove instance su rasute svuda po svetu i svaka zahteva da imate određen broj skupljenih predmeta. Ujedno, morate pronaći i poraziti takozvane „guardian“ likove, od kojih dobijate zupčanike kojima otključavate nivoe. Ovi nivoi su prezentovani u tradicionalnom Sonic okruženju i njihov prelazak u zavisnosti od performansi, nagrađuje igrača ključevima. A ovi ključevi, nakon što skupite određen broj, otključavaju „Chaos Emerald“ negde na mapi. Kada skupite skoro sve ove smaragde i aktivirate priču do izvesnog dela, možete se suprotstaviti glavnom protivniku tog sveta. Kažem tog sveta, jer Sonic Frontiers ne poseduje samo jedan ili dva, već 5 (tehnički 4) svetova za istraživanje. Ovo je nešto što me je više obradovalo nego oduševilo, jer igra je svakim narednim korakom bivala sve bolja. I po pitanju otvorenih svetova i po pitanju pojedinačnih nivoa i po pitanju priče i likova, apsolutno svaki aspekt igre je sve bolji, što je više igrate. Zapravo, za igru koja vas isprva totalno bombarduje najbanalnijim „tutorijalima“, gotovo da vas ničemu neće ni naučiti na taj način. Skoro sve se zasniva na „provali sam“ principu i baš iz tog razloga, igrač počinje u stanju izgubljenosti a završava potpunom dominacijom nad svim sistemima. Sistemima koje je sam otkrio kako funkcionišu. Sa druge strane, za igru koja bi po prirodi trebalo da bude brza, kretanje kroz menije i preskakanje animiranih sekvenci koje se ponavljaju, neverovatno je tromo i usporeno. Promeniti samo par opcija, zahteva veliku dozu strpljenja a preskakanje filmova koje se izvršava držanjem dugmeta, greškom može preskočiti i narednu animaciju ukoliko se zanesete, što dodatno frustrira. Kao šlag na torti, tu je povećanje Sonikove brzine i kapaciteta prstenova, gde svaku od statistika možete povećati do 99. nivoa, ali nivo po nivo, prolaskom kroz tekst koji se ponavlja. Za svaki nivo, potrebno je oko 10 sekundi vašeg vremena, pa sami izračunajte koliko je to ukupno minuta na najbanalniju, dosadnu stvar. Dok se ja trudim da smisleno i organizovano govorim o haotičnoj igri, jasno je da tako nešto i nije sasvim izvodljivo. Ali mislim da bismo sve negativne strane ovog naslova mogli da pobrojimo na sledeći način. Igra je prepuna „gličeva“ gde Sonik u haosu i brzini može da završi tamo gde niste planirali. Ili gde vas neki dosadni protivnici stalno pokušavaju da uvuku u borbu, fokusirajući vašu kameru na sebe. Isto važi i za predefinisana okruženja sa kontrolisanim uglom posmatranja. Sve stvari koje možete da sakupljate, totalno su haotično raspoređene po svetu, što znači da je gotovo nemoguća misija ići nekim redosledom. To je rešeno tako što su ovi resursi dati u izobilju, i možete ih skupiti mnogo više nego što vam je potrebno. Ukoliko ste perfekcionista, ovakve stvari vas mogu nervirati. Naročito kada otkrijete da skoro svaki predmet, Sonik može da nasumično stvori tako što u trku nacrta zatvoren krug tragom koji ostavlja iza sebe. Bez obzira na veličinu kruga koji može biti i prečnika pola metra, iz njega će poleteti nasumičan broj nasumičnih predmeta. A činjenica da ove krugove možete praviti i po jedan u sekundi kada se malo izvežbate, skoro da u potpunosti ubijaju celu poentu igranja bilo čega. Na svu sreću, igrati Sonic Frontiers je toliko zabavno, da ćete svaki sistem zloupotrebljavati više iz čiste zabave, nego namere da igru zbrzate. Praktično svaki naredni svet, nivo i protivnik, sve su zabavniji. A mehanike koje se nekim čudom kroz uvek sveže zagonetke nižu jedna za drugom, ne dopuštaju da se dosađujete. Zapravo od svih poređenja sa drugim naslovima, zaboravio sam da pomenem za mene lično možda i najveći. Sonic Frontiers izgleda kao Super Mario Odyssey, kada bi mu se kroz prezentaciju igre Bowsers’s Fury, sakupljanje predmeta i rešavanje zagonetki učinilo zabavnijim. Ovde, bez obzira koliko je jednostavna zagonetka ili način da dođete do nagrade, osećaj satisfakcije je zagarantovan. Što se performansi tiče, a one su za jednu ovako brzu igru zaista važne, PlayStation 5 nudi dve opcije i to 4K igranje u 30 sličica po sekundi, ili nižu rezoluciju a mnogo bolji frejmrejt. Druga opcija je nešto što oberučke preporučujem, naročito iz razloga što grafika sa tehničke strane nije ništa spektakularno. Nešto mutniji prikaz slike za bolje izvođenje, dobitna je kombinacija u svakom smislu. Jedino što me čudi jeste nemogućnost razvojnog tima da igru sa ovakvom grafikom dovede na izvođenje u 60 frejmova po sekundi i 4K rezoluciji. Predmeti koji se učitavaju na jako velikoj blizini, detalji koji se gube već na nekoliko koraka kao i slični, iznenađujući momenti, stvarno teraju da se zapitate kako sve nije moglo mnogo bolje. Na svu sreću, umetnički dizajn sveta toliko lako priraste k srcu, da već posle nekoliko smena dana i noći (što je takođe prisutno u igri), već počinjete da uživate u svakom izlasku sunca, kao da igra izgleda daleko bolje nego što to zaista jeste slučaj. Morao bih da pomenem i muziku koja zbilja ide pod ruku sa tradicionalnim temama iz 3D Sonik naslova, ali meni lično nije skoro uopšte prijala. Da, tu je povremena pesma koja je podizala atmosferu, ali generalno bih morao da zaključim da je muzička podloga dosta otrcana, neprikladna i povremeno blamirajuće neprijatna. Naročito kada se setim kvalitetnih numera iz nekih od prvih Sonic naslova, na kojima je privremeno radio čak i Majkl Džekson. Ali ovaj aspekt opet ostavljam na sud vama, jer o ukusima, naročito muzičkim – ne vredi raspravljati. O ovoj igri bih mogao da govorim satima, iako kroz ovu malo dužu recenziju već imam utisak da nisam skoro ništa od značaja rekao. Ali pretpostavljam da tako mora biti, kada su u pitanju izuzetno haotični ali apsolutno zabavni naslovi! Sonic Frontiers je za mene savršen primer sukoba kvaliteta i zabavnog faktora. A kako lično smatram da zabavni faktor igre jeste njen najznačajniji aspekt, on sa lakoćom anulira većinu nedostataka koje je haos u igru tako bezrezervno ulio. Na polici mojih ličnih favorita, ova igra se nalazi mnogo više od osmice, kojom je upravo vama krajnje kritički i objektivno „brendiram“. Igra koja pati od tako otrcanog narativa i takvih tehničkih poteškoća, ne može dobiti najviši rejting. Ali koja ima tako neporeciv zabavni faktor, ne može imati nisku ocenu pa da je i dva puta lošije sklepana. Zato u duhu ovog haotičnog teksta o haotičnoj igri, naglo stajemo sa preporukom – pružite igri priliku i zaigrajte je bar sat vremena. Dalje će vas voziti sama. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eksperiment godine: Sonic Frontiers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

THQ Nordic već neko vreme drži titulu odličnog izdavača, ne samo zato što je pokupio gomilu dobrih naslova već i zato što dobrom broju njih daje novi život, nove studije da rade na njima i čak šansu da se ponovo probiju na tržište i osvoje nove fanove. Kada je izašao remake za prvi Destroy All Humans! deo nadao sam se da će izaći i za drugi, i evo, i to se i desilo. Taman kako je naš divni Crypto osvojio svet, iliti bar Ameriku, i konačno našao način da mirno uživa među populacijom ljudi, pojavio se KGB koji želi da upropasti njegovu zabavu. Sa brzim i taktičkim raketnim napadom KGB uništava njegov glavni brod i sa njim i Poxa, što je bio okidač za novi rat sa čovečanstvom. Igra će vam biti daleko zabavnija ako ste igrali prethodni naslov, ali će većina mehanika i sistema i dalje biti tu, sa dodatnim načinima da mučite ljude, kao na primer da ih naterate da igraju uz umobolnu muziku 60-ih. Glavni gejmlej loop je ipak malo promenjen. Za razliku od prethodnog dela gde bi samo odabrali misiju i uleteli u malu oblast sa fokusom na jedan cilj, ovde ćete biti bačeni u limitiranu open world zonu u kojoj će se progresivno slagati zadatak za zadatkom. Samim tim ovde će biti mnogo veći fokus na prikrivanju sopstvenih aktivnosti, pošto ako pravite previše haosa nećete moći da dođete to određenih lokacija, likova ili čak propisno obaviti dat zadatak. Igra vam zarad ovoga daje više nego dovoljno načina da se sakrijete, bilo putem starog dobrog otimanja tela ljudi, bilo slanjem lažnih informacija preko telefona. Vaše telekinetičke i umne sposobnosti su i dalje tu, ali su pojačane i mnogo korisnije. Pištolj će takođe imati pregršt novih modova i mogućnost da se unapredi onako kako vama odgovara. Međutim, meni za podešavanje i unapređenja ćete naći tek kada dođete do vašeg letećeg tanjira. Kada se dograbite letećeg tanjira možete ga unaprediti, kao i vaše sposobnosti i oružja, u zavisnosti od toga koliko ste itema sakupili po mapi, uključujući ljudsku DNK ili pak same ljude. Poene za unapređivanje ćete moći da nađete nasumično skrivene po mapi ili rešavanjem sporednih zadataka tokom svake misije koju ćete dobiti. Cela draž igre se najviše vrti, pored širenja haosa, oko humora i veoma karikaturnog prikaza ljudskog sveta. Sam Crypto će imati više nego dovoljno komentara na sve. Interesantno je da se developer nije ustručavao od ponovnog pokazivanja svih ovih šala i komentara, čak iako neki od njih mogu zvučati veoma zastarelo, ili što bi klinci rekli krindž. Tokom razgovora sa drugim likovima možete biti veoma zli prema njima i apsolutno ih prozivati, što je prilično urnebesno. A sada najbolja opcija, kooperativno igranje. Ovaj sistem je doduše ograničen na lokani kooperativni mod, ali je odlično odrađen i naravno izuzetno zabavan ako imate drugara sa kojim možete igrati i komentarisati igru. Igra grafički izgleda ekstremno kvalitetno, i vidi se da je pravljena za konzole moderne generacije. Naravno, ceo svet je dočaran ne samo šarenim bojama 60-ih, već i karikaturnim dizajnom svakog karaktera u igri. Legendarni glasovi Crypta i Poxa se vraćaju kao i njihove komične rasprave. Naravno, pored njih tu je i gomila drugih glasovnih glumaca koji će veoma precizno preneti sve žive moguće i nemoguće klišee i akcente, od Rusa, preko Britanca pa sve do Japanca. Očekujte brdo audio humora ovde. Pošto je igra ponovo napravljena od nule, možemo očekivati ne samo male grafičke nego i sistemske greške, no ovo su problemi koji se mogu brzo i lako rešiti kroz par zakrpa. Destroy All Humans serijal je kolekcija haotičnih i smešnih sekvenci koje ili vi sami stvarate, ili koje vam igra nabija direktno facu. Ako vam premisa deluje interesantno, vreme je da isprobate kako vam se čini da za promenu osvajate planetu umesto da je spašavate od vanzemaljaca. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ljudi nisu dovoljno uništeni: Destroy All Humans! 2: Reprobed recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu