SolidChief

Prva Octopath Traveler igra u mom srcu zauzima posebno mesto. Ne onako pozitivno kako biste mogli očekivati kada se ova fraza upotrebi, ali bez sumnje živopisno. U pitanju je igra čijom sam se prvobitnom najavom oduševio, ne bi li mi zatim jako dugo vremena izmicala dok sam je jurio na rasprodajama umesto ljudski da je kupim. Čak ni u vidu recenzenta, nisam uspeo da dođem do prilike da igru odigram. Prvobitna Switch verzija je nekako zaobišla našu redakciju, dok mi je Windows izdanje proletelo ispod radara. A kada sam konačno došao do svoje kopije ovog nesvakidašnjeg JRPG-a, dobar deo čarolije kojom me je privlačila, kao da je nestao čekanjem. No bez obzira na nesumnjivo lošu sreću kada je ovaj serijal u pitanju, moram da priznam da ga istinski obožavam. Okasnelo ali postepeno uključivanje u prvi deo kao i u nastavak koji je pred nama, iznova je rasplamsalo žar kojim sam igru nekada željno iščekivao a kojim ću je sada i vama srdačno preporučiti. Kada posmatram mane ovog nastavka, na pamet mi pada samo jedna stvar. Stoga, krenuo bih da nabrajam vrline, a tu jednu zamerku bih ostavio za sam kraj ovog teksta. Kao i njegov prethodnik, Octopath Traveler II je JRPG je u takozvanom „2.5D“ izvođenju. Ovo prvenstveno podrazumeva kombinovanje retro grafike sa modernim okruženjem. Konkretno ovde imamo situaciju gde su karakteri i objekti u okruženju predstavljeni u vidu jednostavnih „sprajtova“ krupnih piksela, gotovo na nivou osmobitne generacije konzola. Ali su zato osvetljenje i ostali specijalni efekti na nivou najmodernijih igara. Na ovaj način, Octopath Traveler je uspeo da zgrabi donekle već poznat vizuelni stil, ali ga izbrusi u toj meri da kada danas pogledam neku igru ovog tipa, na pamet mi prvo pada upravo ovaj serijal. A ukoliko se pitate koliko primamljivo može izgledati igra koju krasi ovakva grafika, dovoljno je da bacite pogled na nekoliko slika iz igre i siguran sam da ćete biti prijatno iznenađeni. Ali osim grafike, za mene najsnažniji emotivni adut ovog i prethodnog naslova jeste muzika. Dok je original krasilo oko devedeset numera, dvojka sada broji preko stotinu i trideset pesama koje će vas pratiti na vašoj avanturi. Lagao bih kada bih rekao da sam celokupan album originala preslušao manje od dvadesetinu puta i u svakom od njih podjednako uživao. Za mene, muzika prve igre je jedno nesvakidašnje remek-delo i vrlo moguće jedno od pet najboljih muzičkih ostvarenja u nekoj video igri kom sam imao zadovoljstvo da posvedočim. Basnoslovno kvalitetna, emotivna i snažna muzička kolekcija koju ću slušati i u godinama koje dolaze. Sa druge strane (iste kasete, heh), Octopath Traveler II donosi podjednako kvalitetnu muzičku podlogu. Ali ako bih morao da ukažem na jasne razlike u odnosu na original, rekao bih da nastavak krase više opuštajuće melodije. Možda je „lagano“ prava reč koja najbolje opisuje ovu sjajnu kolekciju vrhunskih kompozicija, tako da će vam se za uvo sigurno malo teže nakačiti neke prepoznatljive teme, što muzici originala nije bio nikakav problem. Maltene rame uz rame sa prva dva kvaliteta, stoji kompletan narativ. Možda nije u pitanju štivo koje bi se prelepo prenelo na filmsko platno, ali u službi jedne video igre, ovo je kolekcija sjajnih priča. Kako na raspolaganju imate osam karaktera koji se u svetu pronalaze i udružuju snage, svaki od njih ima svoju posebnu priču koju pratite kroz njima posvećena poglavlja. Najlepše od svega, svaka od ovih priča sa sobom nosi jedinstven duh i izuzetno se razlikuje od ostalih, kako po tempu i intenzitetu, tako i kompleksnosti. Ukratko, bez obzira koliko ste probirljivi kada su priče u japanskim RPG igrama u pitanju, gotovo da nema šanse da vam se bar jedna od predloženih osam neće izuzetno dopasti. Lično bih jedino zamerio što igra na ovom polju ne ide korak dalje kako bi dala više tačaka podudaranja između ovih priča. Hoću reći, igra ne gradi snažniju sponu između svojih karaktera koji suštinski i nemaju mnogo razloga da udruže snage na potpuno različitim pustolovinama. Ali ovo istovremeno može ostati i prostor za napredak u potencijalnom nastavku serijala. Ukoliko ste igrali Bravely Default, jednu od najboljih JRPG igara svih vremena (ko kaže da sam subjektivan?), Octopath Traveler će vas dočekati sa nekolicinom sličnih sistema. Nalik Bravely igrama, ovde u borbama koristite strategiju čekanja. Drugim rečima, za svaki potez u kom ne upotrebite „boost“ poen, jedan ćete dobiti za kasnije korišćenje. Ovi poeni služe kao ojačanje napada pri narednom potezu. Koristeći sakupljene poene, možete napadati više puta u jednom krugu ili pojačavati dejstvo specijalnih napada. I dok Bravely Default ovu mehaniku proteže duž celog borbenog sistema, gde skupljene poene možete iskoristiti za bilo koju akciju, Octopath Traveler usko fokusira sistem na svega nekoliko akcija a sve u cilju slamanja protivničkog garda. Naime, svaki protivnik ima nekolicinu slabosti kao i štit koji je aktivan sve dok uspešno ne eksploatišete neke od pomenutih slabih tačaka. Nakon što probijete štit, protivnik postaje daleko ranjiviji na vaše napade i gubi mogućnost da reaguje u narednom krugu. Kombinacija poteza u pravom trenutku, znače razliku između života i „game over“ ekrana. Svaki od karaktera poseduje set unikatnih veština kao i dve sposobnosti koje može da koristi u istraživanju. Ove sposobnosti se razlikuju u zavisnosti od toga da li je trenutno dan ili noć, a variraju od džeparenja NPC karaktera, ispitivanja, regrutovanja i ostalih korisnih veština koje se međusobno dopunjuju. Bez obzira što neki od likova imaju jako slične mogućnosti, one na kraju ne deluju suvišno ili beskorisno jer od igrača zavisi da odluči kako i kojim karakterom je u datoj situaciji najbolje upotrebiti neku od njih. Napomenuo bih takođe da smena dana i noći ne zavisi od postepenog prolaska vremena ili čekanja da vreme prođe oko logorske vatre. Ovde je prisutan najdirektniji pristup promeni vremena – ikada. Pritiskom dugmeta, vreme se instant menja (još brže nego u Srbiji ovih prolećnih dana), a osim što padne mrak – i muzika se promeni. I dalje je prisutna ista tema, samo sada u drugačijem, prikladnijem izvođenju, što mi je lično jedan od najlepših momenata ove igre. Promena vremena prisutna je i na glavnom ekranu, nakon što igru tek pokrenete. Ali dok sam uz najiskreniji kez dugme pritiskao i srdačno uživao u celoj uvertiri misleći da je u pitanju samo simpatična fora za promenu uvoda, bio sam i više nego prijatno iznenađen kada sam shvatio da i u samoj igri postoji ista mehanika. Kada se sve sagleda, igra buja od kvaliteta i gotovo da je nemoguće da budete zaljubljenik u žanr a da u ovom naslovu ne uživate maksimalno. Količina priče ispričana kroz sjajnu režiju i odličnu glasovnu glumu, ispraćena je kvalitetnim izazovima. Sistem borbe je samo naizgled jednostavan ali na kraju predstavlja sjajan alat za eksperimentisanje, koji vam neće dosaditi do samog kraja. Ovim bih završio zasluženi hvalospev i osvrnuo se na meni jedinu pravu manu, pomenutu na početku recenzije. Bez obzira koliko je originalna igra odlična a ovaj nastavak podjednako dobar ili još bolji na nekim poljima, naposletku ostaje samo nadogradnja na original. Priče su subjektivno kvalitetnije i mnogi elementi su poboljšani, ali element slatkog i nesvakidašnjeg iznenađenja kakvim je prednjačila prvobitna igra, ovde nažalost nije nešto na šta Octopath Traveler II može da se osloni. Kako bi doživeo visine originala, morao bi više da rizikuje i da na sto iznese nešto bar podjednako neočekivano a kvalitetno, kao što je to prva igra uradila pre pet godina. Kao korak u pravom smeru, nadam se da će Octopath Traveler II biti samo odskočna daska za treći deo. U ovom obliku, nedostaje mu inovacija i noviteta da bi pružio osećaj pravog nastavka. A opet, ništa od ovoga ga ne sprečava da bude apsolutno sjajna igra. Meriti mane i vrline i vagati kvalitet, jeste jedna sfera načina posmatranja na video igre. Ali uživanje u njima, u ovom konkretnom slučaju, nikakva lista zamerki neće moći da vam spreči, ukoliko ovoj barem pružite priliku. Octopath Traveler II je dostupan za Nintendo Switch, PlayStation 4/5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Osmoro veličanstvenih: Octopath Traveler II recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon odličnih Nioh igara koje su redefinisale soulslike borbu na neki veoma originalan, a čak i bolji način od From Software-a, Koei Tecmo je rešio da preseli inspiraciju ove formule u kineski period Tri Kraljevstva, isprepletan poznatim istorijskim ličnostima i ratnicima. Ipak, u Wo Long će pojedini ući sa rezervom, primarno zbog straha da je ovo samo još jedna maska za Nioh igre. Međutim, Wo Long je veoma daleko od tih igara, potpuno preuzimajući primat borilačkih veština sa jako zanimljivim pristupom borbi koja će vas ovde nagrađivati za agresivnost. Wo Long prati veoma konvoluiranu priču Tri Kraljevstva i upoznaje igrača sa brojnim istorijskim ličnostima iz ovog perioda, kao što su Cao Cao i Liu Bei. Problem ovde leži u apsurdnom toku priče koji ima ozbiljnih problema sa povezanošću i tempom kojim je ona ispričana. Naime, borite se protiv takozvanih Žutih turbana koji su rešili da pokore Kinu svojom demonskom korupcijom. Kroz mistične događaje koje ni sam ne bih znao da vam objasnim, vaš lik, član lokalne vojske, spašava slepog dečaka pri napadu Turbana, koji biva zarobljen od strane misterioznog monaha. Saznajete da je dečak otelotvorenje mističnog zmaja i krećete na put kako biste ga spasli. Ovi događaji jesu bazirani na istorijskim ličnostima, kao i periodu pada dinastije Han, sa primesom lokalne mitologije, baš kao i u Nioh igrama. Za razliku od Nioh, Wo Long će vam konstantno ubacivati nove likove kako bi ih zanemario već u sledećoj misiji, gde ćete se osećati kao da je svaki nivo jedna filer epizoda dok ne dođete do prekretnice glavne priče između činova. Ako me pitate ko mi je omiljeni lik, ne bih znao da se setim većine likova koji su se pojavili, s obzirom na to koliko su nerazvijeni i nebitni, i da sam istovremeno zasipan informacijama koje ni ne mogu da pohvatam koliko su zamršene i bez konteksta. Na svu sreću, priča svakako nikada nije ni bila fokus Koei Tecmo igara, već borbeni sistem koji je apsolutno maestralno realizovan. Ako ste fan žanra soulslike igara, zamislite da je ova igra nešto između Nioh i Sekiro borilačkih sistema, začinjenih kineskim borilačkim veštinama i mitologijom poznatijom kao ”wuxia”. Nemate stamina bar, već imate vrlo zanimljiv sistem ”stava”, to jest skalu koja počinje na sredini i koju možete puniti na levu ili desnu stranu. Kroz obične udarce, skala će se puniti nalevo, povećavajući vam štetu koju nanosite i otvarajući vam opcije da je konzumirate kako biste iskoristili jake završne udarce, specijalne udarce ili magije. Sve ovo će vas vraćati nadesno, gde ako dođete do krajnje tačke, vaš stav će biti probijen, pa ćete postati ošamućeni i otvoreni za veoma jake kaznene udarce, nešto slično letalnim udarcima iz Sekira i posture sistema. Međutim, obični napadi se mogu izvoditi beskonačno i graditi vašu skalu, dok će sve ostalo konzumirati skalu, gde vrlo lako i sami sebe možete dovesti do krajnjeg minusa ako niste pažljivi. Uz to, ovde postoji i deflektovanje udaraca, gde za razliku od Sekiro igara možete preusmeriti napad protivnika u smeru u kojem želite, otvarajući prostora za neke sulude borbene kombinacije pri borbi sa više protivnika. Uz to, specijalni napadi protivnika koji se mogu samo deflektovati će vam otvoriti prostora za ogromnu štetu protivničkom stavu, ali i velikom riziku u slučaju da omašite tajming. Ono što kod borbe dolazi do izražaja su odlične animacije i agresivni stil igranja koji će stvarno brojne duele učiniti da izgledaju filmski i koreografisano, i to je upravo ono što Wo Long čini prezabavnim. Na raspolaganju imate i brojne veštine i magije, pa čak i sistem kompanjona koje možete povesti u bitku i izdavati im komande. Međutim, našao sam sebe u situaciji gde ih koristim samo kao štit ili magnet za aggro protivnika. Ipak, Wo Long ima jedan problem koji nisam očekivao, a to je da u kasnijim segmentima stvarno ume postati prelak, s obzirom da imate mnogo više oproštaja za tajminge pri deflekciji udaraca, gde ćete uz malo fokusa vrlo lako izbegavati i najgore napade. Izuzetak je par boss protivnika, mada kada naučite njihove šablone nakon prvog pokušaja, neće vam dugo trebati da projurite i kroz njih. Magije umeju biti korisne samo u veoma specifičnim situacijama, dok novi sistem unapređivanja veština pati od jezivo nezgrapnog i ružnjikavog korisničkog interfejsa, ali sam pak našao sebe da i dalje koristim najviše obične udarce i specijalne poteze koji dolaze sa oružjem. U ovom smislu, loot je poboljšan, jer svako oružje može doći sa drugačijim nasumično (ili ne) generisanim potezima, te varijable za svako oružje i kako se ono može koristiti drastično rastu. Nažalost, ovo se ne može reći za ostatak loot-a, koji dosta podseća na ono što se može videti u ARPG-ovima, sa pregršt nebitnih generisanih procentualnih bonusa koje nećete ni previše osetiti, osim ako ne volite taj ”min-max” stil igre. Dizajn oklopa, likova i protivnika je za svaku pohvalu, međutim oružja nažalost pate od generičnosti, pa će vam ceo inventar biti prepun identičnih oružja sa samo drugačije generisanim statovima. Sama struktura igre je veoma slična onoj u Nioh – prolazite kroz misije, to jest instancirane nivoe koji definitivno imaju više vertikalnosti i mogu se preplitati sami u sebe veoma često, što je svakako korak napred u odnosu na prethodne igre. Glasovna gluma je takođe sjajna, pogotovu na kineskom jeziku ako volite da se unesete u atmosferu, što toplo preporučujem. Međutim, miks zvuka je veoma čudan i nekonzistentan, te će glasovi likova često biti pretihi ukoliko je haos na ekranu. Nažalost, iako se konzole mogu pohvaliti pristojnim performansom, gde i PS5 ume na momente posustati sa frejmrejtom, PC igrači su najgore prošli sa jezivo lošim portom prepunim bagova, mikrozamrzavanja i veoma neoptimizovanih kontrola za miš i tastaturu. Na kraju, ne mogu reći da je Wo Long otišao korak napred u odnosu na Nioh 2, iako se može pohvaliti originalnošću i nekim odlično zamišljenim sistemima koji stvarno doprinose borbi na dosad neviđen način. Sputavan raštrkanim i zbunjujućim scenarijom, nešto uprošćenim sistemom magija i atributa i lošijom optimizacijom, Wo Long može biti nešto više u budućnosti kroz zakrpe, ali za sada predstavlja samo jedno veoma zabavno borbeno iskustvo koje će zadovoljiti veliku većinu fanova žanra. Sve u svemu, Koei Tecmo sa ovom igrom ponovo pokazuje da je definitivni veteran gejming industrije. Wo Long: Fallen Dynasty je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Wo Long, so long: Wo Long: Fallen Dynasty recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedino što može da se meri sa osećajem ushićenosti, dok nestrpljivo čekate da se u prodaji pojavi omiljena igra, jeste osećaj potpune iznenađenosti naslovom za koji ste čuli tek juče a već ga igrate i uživate van svih granica očekivanja. Za ovu igru, saznao bukvalno i jesam par dana pre nego što sam je i zaigrao. Ono što me je dočekalo, bilo je jedno toplo i opušteno, atmosferično iskustvo sa kakvim se danas iskreno retko srećem. A kao kontrast sjajnoj ali krajnje napetoj Resident Evil četvorci koju sam uporedo igrao, ova igra je bila kao hladna obloga nakon dobrog treninga. Tchia je igra inspirisana Novom Kaledonijom, ostrvskim arhipelagom nadomak Australije, njegovom kulturom, običajima i lepotom. Prezentovana u „crtanolikom“ stilu, igra momentalno baca sve karte na sto kada je u pitanju njena vizuelna prezentacija, pa ćete je ili odmah nabaviti, ili ćete je preskočiti. Ne preskačite je. Priča prati (T)Čiu, devojčicu iz naslova igre u potpuno neočekivanoj pustolovini. Nakon što joj izvesna grupa ljudi kidnapuje oca, Čia uzima na sebe zadatak da ga spasi. Ovo će je odvesti na put preko celog arhipelaga gde će naučiti više o kulturi Nove Kaledonije ali i upoznati mnoštvo novih prijatelja. Zapravo nije Čia ona koja uči o ovom svetu koliko sam igrač, jer igra nije samo inspirisana arhipelagom, već daje sve od sebe da vam predstavi sve ono što je karakteristično za ovu egzotičnu lokaciju. Naravno, svemu doprinosi i činjenica da su tvorci igre poreklom odatle… Međutim, Tchia ne kopira do detalja sve motive Nove Kaledonije, već više interpretira ovo mesto na svoj način. Ovo ostavlja prostora i za dobrom količinom stvari kojima sigurno nećete posvedočiti čak i da lično posetite ovo mesto. Tako recimo Čia ima sposobnost da preuzme kontrolu životinja ili predmeta na koje naiđe. Ovo joj pruža ne samo mogućnost da stvari sagleda iz drugačije perspektive, već i da reši brojne zagonetke i premosti sve izazove koji joj se nađu na putu. A to sve odlično ide uz duh ovog naslova, jer bez obzira što ste na misiji da spasite oca, poenta igre jeste da se opustite, u nju uživite i svojim tempom uživate u istraživanju. Svet ne samo da je prelep, nudeći brojne kontraste u zavisnosti od lokacije, već je i njegova prezentacija za svaku pohvalu. Smena dana i noći, jedna je od najlepših koje sam ikada video. A hipnotišući pejzaži i vidici kojima se poigrava svetlost praskozorja, prizor je koji sam sigurno duže promatrao nego što je trebalo. Tchia sjajno uspeva i da dočara uzbuđenje istraživanja i novih saznanja. Recimo, pristup mapi ne znači da ćete u svakom trenutku biti svesni toga gde se nalazite, već mapa po starom principu, pre vremena GPS i preciznih lokatora, pruža samo uvid u svet oko vas. Na vama je da prepoznavanjem elemenata karakterističnih za okruženje, shvatite gde se nalazite i tako se orijentišete. Sjajan detalj. Dok mnoge aktivnosti sa sobom nose i prikladne nagrade, ostatak i ne donosi mnogo konkretnih razloga za igranjem. Tako neki zadaci nagrađuju ojačavanjem sposobnosti, dok drugi za cilj kao da imaju samo da se zabavite igrajući ih. Ukoliko niste neko ko sasvim ume da se upusti i opusti igranjem besciljnih izazova, ovo ćete sigurno doživeti kao veliku manu. Tchia pruža lep osećaj pod prstima. Kontrole su jednostavne, osećaj kretanja kroz svet iako često trom, veoma je zadovoljavajuć. Elementi pozajmljeni iz drugih igara kao recimo „nazovi padobran“, kojim možete preletati svet kao u nekim od Zelda naslova ili sviranje gitare kao u The Last of Us, odlično se uklapaju u ceo doživljaj. Ukoliko ste neko ko jednostavno voli dobru atmosferu, mnogo aktivnosti, lepu količinu sadržaja po pitanju zagonetki i mnogo, baš mnogo istraživanja, Tchia je bez sumnje naslov za vas. Osim ako baš nikako ne podnosite šarenoliku grafiku u stilu crtanog filma, ne volite kada vas igra istovremeno poziva na lagani tempo dok vas otac čeka da ga spasite ili akcija praćkom ne donosi uzbuđenje za kakvim tragate. Tchia svakako nije igra za svakoga i to joj je sigurno i najveća mana. Ali količina ljupkog šarma kojim vas poziva i evidentna gomila srdačnog truda koji je razvojni tim uložio u njeno stvaranje, čini ovo naslovom koji s lakoćom mogu da preporučim bilo kome. Ako tragate za interaktivnim opuštanjem nakon napornog dana (ili naporne igre), novac koji je potrebno da utrošite na kupovinu ovog naslova, mala je cena za ono što ćete dobiti zauzvrat. Tchia je dostupna za PlayStation 4/5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tchia li si tchia: Tchia recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da mi se ne bi dopala neka Resident Evil igra, Capcom bi morao svojski da se potrudi. Recimo da napravi da su zombiji Srbi koji urlaju nepovezane psovke, imaju najčudnija imena poput Ruka-Hvatanje, Ustanak ili Rasklapanje, igru zalije tonama bezumne akcije i prepoznatljivi šarm isisa silinom crne rupe… A da, to je bio Resident Evil 6, davno prežaljeni košmar. Drugim rečima, da bi mi se dopala neka Resident Evil igra, mora biti bilo šta samo ne šestica. Šalu na stranu, ne mogu da verujem da je prošlo skoro dvadeset godina od kada sam zaigrao Resident Evil 4, u svetu jedan od najcenjenijih, ako ne i najvoljeniji naslov serijala. Iako još tada nezadovoljan udaljavanjem od tradicionalne formule sporih zombija koji su ovde zamenjeni više ljudskim antagonistima, još uvek se dobro sećam tog osećaja golemog uživanja kada sam sa suštim zadovoljstvom prelazio igru. No kako mi tematika nije bila preterano draga, igru nisam igrao taman toliko dugo da je skoro u potpunosti zaboravim. Tačno na vreme za igranje rimejka koji je pred nama i željom da ponovo osetim to ushićenje kojim me je igra pre dvadesetak godina obgrlila. Ukratko – dobio sam i više nego što sam tražio. Resident Evil 4 rimejk je fantastična igra! No da krenem redom, ako je ikako moguće zauzdati emocije dok su utisci još uvek sveži. I pored toga što se suštinski ne sećam većine dešavanja iz originala, mogu vam sa sigurnošću reći da ovo nije prekopirana igra sa doteranom grafikom, već njen naslednik kom je usađen novi život. Sve do sada viđeno, u celosti je redefinisano. Odnosno igra ovaj put sebi daje mnogo više prostora i vremena da bi vas uvukla u sebe. Lokacije su redizajnirane tako da je sada mnogo lakše da vas savlada atmosfera dok koračate obimnijim i lepšim svetom od onog koji je original mogao da ponudi. Danas je jako teško biti oduševljen grafikom neke igre. Ali bez obzira na visoko postavljene standarde, Resident Evil 4 rimejk uspeva i te kako da zadovolji apetite ovog, odlične grafike vazda gladnog igrača. Svet je pun detalja, efekti svetlosti su spektakularni a modeli svih karaktera verovatno najbolji koje je Resident Evil serijal ikada iznedrio. Jedine zamerke koje imam na konto grafike, tiču se nekih animacija gde protagonista Leon deluje previše kruto. Da stvar bude gora, još više zameram na dizajnu njegovog lica. Nesrećnik baš ume da deluje beživotno… Ali s obzirom na njegov dosadni karakter i nedostatak ljudskih emocija (ljubitelji Leona, ne zamerite), ovakav model mu možda i odlično pristaje. No s obzirom da sam igrajući igru sebi u bradu dugo mrmljao kako je Leon baš loše napisan, nekako sam ceo taj aspekt protagoniste uspeo da odvojim od njega i da se još udobnije lično smestim u junačke cipele. Iako ni dan danas nisam preterano velik ljubitelj onoga što je četvorka uradila za serijal po pitanju tematike odnosno motiva antagonista koji više nisu zombiji u klasičnom smislu, u igri sam uživao podjednako kao u bilo kom drugom odličnom Resident Evil naslovu. Nisam siguran kakvom se mračnom čarolijom igra služila da me tako omađija, ali ako bih morao da pogađam, rekao bih da je krivac onaj prepoznatljivi žanr horor preživljavanja, koji je ovde besprekorno izveden. Osećaj da ste uvek na izmaku snaga (i municije) dok krčite put kroz nepredvidive horde jezivih protivnika, činio je samo da želim da napravim još neki korak dalje pre nego što isključim konzolu. Ovo je jedna vožnja koja od početka do kraja ne pušta, pa čini da još jače proklinjete sve obaveze koje vas drže podalje od ekrana. Kombinacija istraživanja, preživljavanja i želje da saznate šta se sledeće dešava, ovde čine jedan ubitačno efikasan koktel koji isijava suštinom gejminga. Resident Evil 4 rimejk je pakleno zabavan naslov. Dobro, priča nije nikakvo remek delo… Leon polazi u misiju da spasi predsednikovu ćerku, zarobljenu u centru krajnje ruralnog dela Španije. Usput shvata da njegov zadatak nije nimalo jednostavan i da seže mnogo dublje od običnog spasavanja. Iza kulisa vreba daleko zlokobnija priča o sekti koja svoja verovanja odlično potkrepljuje mračnom naukom. I dok ovako čitajući priča može da deluje zanimljivo, način na koji je izvedena, tipičan je za Resident Evil serijal, samo možda još blago naivnije… Likovi su napisani dosta otrcano pa nekada čak i smešno. Način na koji se ponašaju povremeno izlazi iz svih mogućih granica uverljivosti. A opet i pored svega navedenog, igra uspeva da „kompresuje“ sve svoje blesave aspekte u jednu neverovatno šarmantnu celinu. Nešto poput filma koji je toliko loš da je dobar, ali tako simpatično da nemate srca ni da izustite da je nešto loše. Sva sreća, postava sporednih likova svojom harizmom odlično pokriva rupe u celom narativu. Poprilično je lako zavoleti (ili zamrzeti) većinu njih, tako da budite sigurni da nećete imati nikakav problem da se uživite u postavu i uživate u predstavi. Kako je u pitanju horor naslov, očekujte i tonu kvalitetne, jezive atmosfere. Jeste da ćete najverovatnije morati da spuštate svetlinu ekrana, kako Resident Evil igre često umeju da pate od lošeg kontrasta uprkos sjajnom osvetljenju, ali nije u pitanju ništa što nije moguće sanirati uz malo dotezanja grafičkih podešavanja. Verovatno najslađa stvar u vezi sa atmosferom, jeste što se horor ne gradi čestim momentima gde vas protivnik prepadne, već naprotiv jako suptilnim građenjem osećaja ranjivosti. Nebrojeno puta možete očekivati da vas nešto prepadne a ništa se neće dogoditi. Ali naravno onda kada spustite gard, trenutak je kada vas igra brutalno podseća da ste tu ipak da preživite a ne da razgledate lepote Španije. Momenti koji mi se nisu dopali, najviše se tiču jednostavnosti koju nikada nisam tražio od Resident Evil serijala. Tako recimo inventar od vas ne iziskuje pametno slaganje predmeta u njega već se slaže sam od sebe, pritiskom dugmeta. Takođe, u skladište kod mesta gde čuvate igru moguće je odložiti samo oružje, tako da ćete municiju za ono koje ne koristite bez veze nosati sa sobom i gubiti na prostoru. Ima tu još sitnica koje kao da namenski otimaju onaj sirovi duh starih igara ne bi li se lakše dodvorili modernoj publici, ali kada pogledam sva unapređenja u odnosu na ono čega se sećam iz originala, celokupna igra definitivno deluje pristupačnije i znatno atraktivnije. Interakcija sa okolinom a naročito protivnicima, možda subjektivno ali znatno podiže osećaj uzbuđenja. Akcija i sve u njenoj sferi, bez sumnje su sjajni. Možda već znate, ali kada govorim o video igrama, ne volim mnogo da se upuštam u govoranciju o njenim konkretnim mehanikama i sitnicama za koje smatram da je najlepše otkriti ih dok sami igrate. Umesto toga, najradije govorim o osećaju koji igra pruža igraču. Budite uvereni da Resident Evil 4 rimejk u tom pogledu briljira. Ovo je jedno izuzetno zabavno, lepo ispolirano i izbalansirano igračko iskustvo. Da možda par sitnica pružaju veću slobodu, da je protagonista lepše napisan a ceo scenario malo uverljiviji, ovo bi bila igra koju bih smeo da ocenim i najvišom ocenom. Ovako, ostaje jedan od najboljih naslova voljenog mi serijala. Pa i bez obzira na mane, ovde je zabavni faktor za čistu desetku. Uz zdravu dozu istraživanja na srednjim podešavanjima težine, igra će vam se u potpunosti isplatiti za uloženi novac. Laganim tempom i uz skoro stoprocentno istraživanje i rešavanje sporednih aktivnosti, bilo mi je potrebno oko 20 časova kako bih igru prešao. Početkom aprila očekuje se izlazak i besplatnog DLC dodatka. U pitanju je Mercenaries mod iz originalne igre koji pruža mogućnost da se suočite sa hordama protivnika u nastojanju da što duže preživite. Na samo njegovo igranje, siguran sam da ćete utrošiti bar desetak sati nakon prelaska glavne priče. Resident Evil 4 rimejk nije savršena igra, ali je bez sumnje jedan od najboljih naslova serijala kao i jedna od najzabavnijih igara koje sam zaigrao poslednjih godina. Prava poslastica za sve ljubitelje originala ali istovremeno i neverovatno dragocen dar novim obožavaocima, ovo je jedna od najlakših preporuka koje ću dati ove godine. Zaigrajte je, otkrijte sve što sam vam prećutao i ne zaboravite da se zabavite! Resident Evil 4 je dostupan za PC, PlayStation 4/5 i Xbox Series X/S Igru ustupio: CD Media Autor: Milan Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zaboravih koliko je ovo dobro: Resident Evil 4 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vraćamo se u alhemičarske vode iliti kotao, i to sa trećim nastavkom u serijalu koji skoro nikada ne radi direktne nastavke sa istim likovima kao vodećim protagonistima. Dodatna zanimljiva stavka je, pored toga što sam izgleda ja ”lik za Atelier igre u Play!Zine redakciji”, Ryza 3 je zapravo prva u ovoj trilogiji koju imam prilike da igram. Mada svakako je prijatno znati da je ceo Atelier serijal ponovo oživeo, kako sa remasterima starih naslova, tako i sa novim izdanjima. Kada pokrenete igru imaćete priliku da pogledate preview video koji će vas lako i brzo obavestiti šta se prethodno dogodilo u trilogiji. Početkom ovog dela videćemo kako se, sada već iskusna i poodrasla, Ryza vratila na svoje rodno ostrvo gde je postala glavni alhemičar koji rešava probleme svih njegovih žitelja. Neki od njenih prijatelja dolaze u posetu ali baš u tom momentu kreću novi problemi. Ryza sakuplja deo stare družine i pokojeg novog člana i kreće u novu avanturu. Ako ste do sada igrali neku igru iz ovog serijala ili čitali opis iz prethodnih brojeva, znate da nas očekuje gotovo identična baza igre sa novinama koje mogu biti dobre ili loše, u zavisnosti od toga šta vam se svidelo ranije. Atelier serijal uvek ima istu osnovu – slatka alhemičarka koja radi na tome da bude što bolja u svom poslu, trčanje po mapama zarad sakupljanja materijala, borba sa nasumičnim čudovištima i pre svega kombinovanje i pravljenje predmeta, kako za svrhu rešavanja zadataka, tako i za borbu. Iako se ovaj serijal čvrsto drži svojih korena, skoro nikad se ne stidi da proba nešto novo. Ranije smo uvek menjali glavnog lika između igara, a Ryza je sada sa nama već treću igru. Sada imamo priliku da igramo sa do 11 likova, kako iz prethodnih delova, tako i sa nekim novim. Lokacije po kojima ćete tražiti materijale ili jednostavno istraživati su ogromne. Čak i na sistemima kao što su Nintendo Switch ćete zaboraviti da postoji učitavanje ekrana. Iako su lokacije najčešće linearni koridori, čak i kroz šume, nećete se osećati kao da ste u totalno linearnoj igri, ali je ipak jasno da definitivno niste u open world igri. Najbolja opcija ovde je fast travel sistem koji ima više nodova nego Elden Ring i vrlo je funkcionalan. Sistem borbe je poprilično intrigantan i možda čak najkomplikovaniji do sada. Na prvi pogled je kao i svaki drugi potezni JRPG, ali zapravo više liči na akcioni sa elementima poteznog. Znam da zvuči čudno, i biće vam čudno sve dok ne skapirate kako funkcioniše. Bitke su i dalje potezne, s tim što ćete morati da sačekate da se aktiviraju akcioni poeni na vremenskoj rotaciji da biste mogli da napadnete. Napadanjem sakupljate još akcionih poena koje potom trošite za specijalne poteze. Protivnici takođe imaju tajmer pre nego što napadnu, tako da u pravom trenutku možete da probate da blokirate njihov napad. Na ovo sve možemo dodati aktiviranje specijalnih napada, korišćenje predmeta i to da se protivnici redovno repozicioniraju, kako aktivno, tako i kada ih vi slučajno razbacate. Tu dolazimo do najvećeg problema u igri a to je da ćete često biti umlaćeni zato što se fokusirate na jednog protivnika, dok će vas ostali, koji su iza vas i van ekrana, konstantno napadati s leđa. Naravno možete promeniti aktivnog lika ili aktivnu metu, ali to i dalje ne pomaže da izbegnete bočne napade ili barem da primetite da će vas neki protivnik napasti s leđa. Sa što više karaktera na ekranu bitke postaju haotičnije, i osim ako se u potpunosti ne udubite u borbu, vrlo lako će vas savladati i najobičniji protivnik ili bar nepotrebno oštetiti. Pored opremanja likova i talent poena, moramo se fokusirati na najbitniji deo igre koji zapravo omogućava pomenuta dva, a to je alhemija iliti glavni crafting sistem igre. Za razliku od nekih prethodnih serijala koji su se fokusirali na sklapanje materijala u stilu puzli, ovde ćete postavljati materijale različitog kvaliteta i sa različitim bonusima koje možete dodati na predmet koji hoćete da napravite, ali to će sve biti lepo segmentirano u svoje posebne lokacije u receptu. Više vam se neće desiti da napravite neku grešku. I naravno imate i opciju da vam igra sama pokupi i razvrsta materijale, što dodatno ubrzava igru kada želite da napravite 5 ili 6 mačeva i brdo napitaka. Najnovija mehanika se vrti oko titularnih ključeva iz naziva igre. Jedan od najčešćih načina da dobavite ključeve je tačno pre nego što pobedite neko čudovište. Te ključeve možete koristiti ne samo za pojačanja svojih likova tokom borbe i poboljšanje vaših crafting sposobnosti, nego i za otključavanje specifičnih barijera i kutija koje se nalaze skrivene po svetu. Sve u svemu, ovo je možda najzabavniji sistem alhemije u svim Atelier igrama. Grafički, igra ima malo problema sa učitavanjem na Nintendo Switch konzoli, ali ako uzmemo u obzir veličinu sveta to nije toliki problem. Čitav svet i animacije su veoma lepo odrađeni (mnogo bolje nego u prethodnim igrama), a čim uđete u neku bitku igra postaje još lepša. Glasovna gluma je za sada dostupna samo na originalnom japanskom, i iako par likova zvuče malo odraslije nego što izgledaju, sve je fino odrađeno. Muzika je s druge strane prvoklasna. Kad kod krene neka numera imaćete osećaj kao da ste u nekoj pozitivnoj i srećnoj anime avanturi. Naravno to i jeste duh igre, ali da svaka nota to tako dobro prenese, stvarno je nesvakidašnje. Kada se Ryza 3 igra u docked modu na velikom TV-u ili ekranu, UI i tekst postaju previše mali, a bez pozadine tekst se često previše uklopi u pozadinu igre, zbog čega postaje praktično nečitljiv. Pored prekomplikovanog sistema borbe, ovo je jedna od najvećih mana igre. Ako ste igrali prethodne Ryze igre, verovatno ste već nabavili Alchemist of the End & the Secret Key. Ako nekim čudom prvi put čujete za ovaj serijal onda bi možda bilo bolje da krenete sa prvim delom kako biste ispratili priču, ali je sasvim okej i ako odlučite da krenete sa trećim. Iako vaš lik počinje od levela 20 i dalje ćete raditi sve što biste radili na početku svake druge Atelier igre, samo malo ubrzano. Zbog toga će čak i novajlije ova igra vrlo brzo uvući u kolotečinu craftovanja i alhemisanja. Atelier Ryza 3: Alchemist of the End & the Secret Key je dostupan za PC, PS4, PS5 i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Po treći put u kotao: Atelier Ryza 3: Alchemist of the End & the Secret Key recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Otherwar je (skoro) jedinstvena tower defense igra koja u svoju mehaniku unosi elemente bullet hell žanra, stvarajući zanimljivo i izazovno iskustvo koje će vas privlačiti na duže staze. Kao igrač, preuzimate ulogu anđela koji ima zadatak da odbrani Kapije Raja od sila tame koristeći razne kule i oružja. Grafika u Otherwar je vrhunska za svoju nišu, a igra odlično koristi svoj pikselizovani stil kako bi stvorila jezivu, ali zadivljujuću atmosferu koja vas uvlači u svet igre. Audio dizajn je takođe odličan, sa zloslutnim zvučnim zapisom koji savršeno postavlja raspoloženje za igru. Gejmplej je izazovan, ali isplativ. Svaki nivo se sastoji od 10 talasa neprijatelja koji progresivno postaju jači kako napredujete, tako da je strateški pristup igri obavezan. Otherwar nudi niz različitih tornjeva koje možete izabrati, uključujući jednostruke, dvostruke i trostruke kule, AOE kule, laserske kule, pa čak i toranj koji može povećati efikasnost susednih tornjeva. Tipovi neprijatelja u Otherwar su raznovrsni i predstavljaju jedinstvene izazove, sa tenkovima koji mogu da upijaju štetu, strelcima koji ispuštaju salvu projektila i neprijateljima koji vode boss karaktere koji zahtevaju kombinaciju postavljanja tornja i upotrebe oružja za poraz. Pored toga, igra nudi niz veština i sposobnosti koje možete otključati ispunjavanjem zadataka i zarađivanjem “zvezdica”. Ove veštine vam omogućavaju da unapredite brzinu kretanja vašeg anđela, brzinu napada, učinak štete i još mnogo toga, što vam olakšava da se odbranite od sve težih talasa neprijatelja. Jedan od najugodnijih aspekata je balans između odbrane tornja i bullet hell gejmpleja. Igra zahteva od vas da se aktivno uključite u borbu izbegavanjem neprijateljskih projektila i ispaljivanjem sopstvenih svetlosnih metaka, dodajući dodatni sloj uzbuđenja. Jako mi se dopalo što Otherwar pruža mnogo mogućnosti za ponovno igranje. Postoje različite strategije koje možete koristiti da biste pobedili, a svako igranje može biti drugačije. Igra takođe ima mnogo sadržaja, tako da vam neće lako dosaditi. Iako je igra izazovna, nikada se ne čini nepravednom. Podešavanja težine omogućava igračima da izaberu svoj nivo izazova, sa tri različita podešavanja za izbor. Sistem nivoa u igri takođe pruža osećaj napredovanja, omogućavajući vam da nadogradite svog anđela i otključate nove sposobnosti. Sve u svemu, Otherwar je fantastična igra koju vredi isprobati ako ste ljubitelj Tower Defense ili Bullet Hell naslova. Jedinstvena mešavina žanrova ga izdvaja od ostalih igara na tržištu i ima mnogo mogućnosti ponovnog igranja. Grafika je odlična, muzika je sjajna, igra je glatka, a najbolje od svega je što košta manje od 6 eura. Otherwar je dostupan za PC Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Odlični spoj tower defense i bullet hell žanrova: Otherwar recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Bili smo iznenađeni kada je nova Bayonetta igra najavljena tako brzo nakon trećeg dela, ali ovako nešto nikako nismo očekivali – definitivno ne igru ovakvog kvaliteta. Vidi se na čemu je zapravo radio umetnički tim iz Platinum Games studija. Kao što sam Origin deo naslova kaže, ovde ćemo imati priliku da saznamo sve o našoj lepotici Bajoneti, od njenog začetka pa do trenutka kada je postala veštica. Njena prva prava avantura počinje kad joj se u snovima javi misteriozni mladić koji joj kaže da će, ako želi da spasi svoju majku, morati da kroči u mračnu šumu Avalon, punu fej kreatura, i da prati belog vuka do izvora moći. Mlada Cereza će morati da savlada svoje strahove i pronađe snagu kako bi uspela u ovom zadatku. Međutim na ovom putovanju neće biti sama, pošto će joj društvo praviti novopronađeni demon Cheshire. Obožavam kada neki studio specifično radi na Nintendo Switch igri. Ovo kažem jer u tom slučaju imaju punu slobodu da eksperimentišu sa kontrolama koje ova zabavna portabilna konzola pruža. Platinum Games je iskusan kada je ovako nešto u pitanju, pogotovu ako ste ranije igrali Astral Chain, njihovu igru iz 2019. godine koja je takođe Switch ekskluziva. Kada igra dođe do momenta da vam da punu kontrolu nad likovima, videćete da možete da ih možete kontrolišete istovremeno. Drugim rečima, Cerezom i njenim demonom ćete upravljati sa levim i desnim joy-con-om odvojeno. Sistem malo podseća na gorepomenuti Astral Chain, ali vam ovde daje više slobode i potpuno različit set opcija. Naime, Cereza je mlada i neiskusna veštica pa samim tim neće imati mnogo ofanzivnih sposobnosti, a ujedno je i laka meta za protivnike. Umesto toga će se fokusirati na usporavanje protivnika ili pojačavanje njenog demona. Cheshire je zato tu da prebije neprijatelje, razvaljuje prepreke i generalno pomaže u svemu što Cereza ne može sama da uradi. Naravno, nećete morati stalno da ih kontrolišete odvojeno – Cereza će moći da prigrabi svog demona i vrati ga u oblik plišane lutke kako bi zajedno putovali i čak rešavali zagonetke. O da, i te kako će biti zagonetaka, ali ni one neće biti previše teške. Pretežno će se svoditi na otkrivanje skrivenih lokacija, prolaženje jednog od dva člana družine kroz neku zonu, korišćenje novootključanih elementalnih moći, ili generalne zagonetke koje se vrte oko same okoline. Lokacije kroz koje ćete prolaziti imaju nekoliko Metroidvania elemenata, što znači da ćete ih ponovo posećivati, putem fast travel sistema ili peške, kako biste otvorili putanje ili skrivene delove mape kojima niste mogli ranije da pristupite. I pored toga, većina lokacija će biti prilično linearna, što i nije neka mana pošto ovako lako možete da se orijentišete i pronađete put za dalje. Ipak pripazite, jer čak i kada se vraćate možete naleteti na nasumične okršaje. Sam sistem borbe nije spektakularan kao u prethodnim Bayonetta igrama, što može odbiti fanove glavnog serijala. Međutim, igra i pored toga pruža veoma dobru količinu izazova. Pokušavajući da zaštitite Cerezu dok koristite njenog demona nije nimalo lako, pogotovu kada krenu da se pojavljuju sve intrikantniji i komplikovaniji protivnici. Na sve ovo možemo dodati i posebne mini tamnice koje će biti posebno izazovne. Za razliku od spektakla glavne trilogije, ovde se borba više svodi na dobro pozicioniranje, bacanje magija i kontrolu terena. Sistem magija je zapravo relativno zabavan, gde ćete morati da odigrate kratku ritmičku igru kako biste bacili neku čaroliju. Doduše ovu i još nekolicinu opcija možete lako isključiti ili modifikovati kako biste olakšali sebi život. U vizuelnom smislu, ova igra je definicija bajkovitosti. Platinum Games je definitivno unajmio svoj najbolji umetnički i dizajnerski tim. Cela direkcija komplet odskače od ozbiljnog i realističnog, čega je svakako bilo u originalnoj trilogiji, i prelazi na bajkoviti stil koji izgleda kao da je izašao iz neke slikovnice. Dizajn likova, izgled lokacija, pa čak i sinematici, bilo da su animirani ili prezentovani u obliku slika, izgledaju kao lepa knjiga. Bilo da je momenat strašan, lep, ili mističan, gledaćete u njega sa puno pažnje i interesovanja. Ne mogu dovoljno da vam naglasim koliko igra izgleda kao bajka. Da ne pominjemo da ima i taj uznemirujući ton koji smo videli u American McGee’s Alice ili nekom Tim Barton filmu. Zvučna podloga nimalo ne kaska za vizuelnom. Svaka lokacija će imati prelepu mističnu i bajkovitu temu koja je prati, a studio se nije stideo da ubaci i ”pobedničke note” kao u Legend of Zelda igrama. Druga strana ovog fenomenalnog novčića je apsolutno spektakularna glasovna gluma koju možete ispratiti u originalnom japanskom ili na engleskom jeziku. Svaki lik i narator zvuče apsolutno savršeno, a čak ni glas mlade Cereze ne zaostaje i ne sapliće se sa time kako će kasnije zvučati kao Bayonetta. Možda najveći nedostatak igre je neki lock on sistem, barem za demona kako biste se lakše fokusirali na protivnike. Ovako ćete samo mlatiti u gomili i često mašiti metu na koju ste ciljali. I definitivno će vam trebati vremena da se naviknete i prešaltate mozak na nove kontrole. Ako ste fan glavnog Bayonetta serijala, ova igra apsolutno mora biti u vašoj kolekciji. Ako nikada niste probali neki Bayonetta naslov, a pritom volite lepe i kompetentno napravljene igre, onda vam toplo preporučujem Cereza and the Lost Demon. Čak i da se prvi put upuštate u ovaj serijal, ovo je više nego dobar početak. Na kraju krajeva, na Switch-u uvek možete isprobati demo igre kako biste videli da li vam odgovara. Bayonetta Origins: Cereza and the Lost Demon je dostupan za Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Veštica mala i pitoma ala: Bayonetta Origins: Cereza and the Lost Demon recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mato je igra koja se pretežno klasifikuje kao visual novel, ali su joj takođe pridruženi elementi drugih igara koji u osnovi drže JRPG žanr. Ovde ćete lako prepoznati elemente Persone i drugih sličnih naslova, pored toga što je još jedna anime igra. No sam seting i svet će biti izuzetno zanimljivi za istražiti. Priča počinje na veoma ”Noir način”. Mladi privatni detektiv Doe nevoljno završava pred veoma imućnom i opasnom lepoticom Nightshade koja od njega traži da istraži odakle dolazi misteriozna nova droga na tržištu po imenu Handout. Tokom istrage Doe završava u drugoj dimenziji, u kojoj upoznaje našeg drugog glavnog protagonistu, lovca na čudovišta Grama. Naravno, kao i kod svakog dobrog JRPG naslova, narativ će ovde odleteti u nebesa i pretvoriti se u priču sprečavanja apokalipse, putovanja kroz vreme i sličnih ludila. Kad smo na početku napomenuli da je Mato Anomalies mešavina visual novel i JRPG igre, nismo se nimalo šalili. U većini poznatih naslova priča se odvija kroz vokalne interakcije likova ili sinematike, međutim ovde će toga biti vrlo malo. Pretežna interakcija sa svim likovima će se odvijati u visual novel stilu. Kada završite razgovor imaćete priliku da prošetate po veoma ograničenim, ali brojnim manjim zonama kako biste došli do sledeće lokacije, gde su okruženja alternativne dimenzije nažalost previše linearna i veoma repetitivna. Tu dolazimo do sledećeg gejmplej elementa a to su klasični potezni okršaji sa neprijateljima. Okršaji se odvijaju u klasičnom JRPG maniru – naletite na čudovište, krene muzika za najavu bitke iz pokemona (ne baš ali skoro da jeste) i tada počinje standardna potezna borba. Na raspolaganju imate standardne napade, specijalne napade i dodatne likove sa kojima ih možete kombinovati, a naravno tu su i elementalni napadi i slabosti neprijatelja. Pored toga, svaki lik i svaki protivnik ima svoju inicijativu. Ako ste igrali bilo koji JRPG naslov sa ovim tipom borbe, odmah ćete znati šta da radite. Iz ugla poboljšanja likova, postoji oprema koju možete kupiti, kao i talent poeni koje im možete dodeliti. Misije se dele na glavne i sporedne, koje ćete najčešće nalaziti kod nasumičnih NPC-eva po mapi. Uz to možete ponovo prelaziti prethodna poglavlja igre ili nasumične tamnice zarad dodatnog izazova. No društvo ni tu nismo završili, o nikako. Sledeća velika stavka je deck building element. Drugim rečima, kako biste promenili mišljenje nekih NPC-eva ili došli do dodatnih informacija moraćete da uradite Mind/Hack, iliti pobedite ih u ”umnoj borbi” i savladate njihove unutrašnje demone koji ih štite. Istina je da ovo zvuči i izgleda prekomplikovano, ali se u suštini svodi na veoma dobro implementirani mod kartične igre, gde sa pomenutim kartama napadate protivnika, štitite sebe, ili delite buff i debuff efekte. Dobra stvar kod ovog moda jeste što ga možete preskočiti ako ga prezirete iz dna duše. Da se ne lažemo, sistemi koji su ovde prisutni izgledaju kao da treba da pripadaju u tri različite igre ili kao da su na igri radila tri različita razvojna studija. Međutim dobra strana toga je što ćete sigurno naći nešto što će vas dovoljno zadržati kako biste Mato Anomalies prešli barem jednom, bio to zanimljiv svet, otkačeni likovi, ili čak mehanike u samoj igri. Animacija i grafika su veoma bazični, i jasno je da je na igri radio indie studio. Ovo doduše može odbiti određenu publiku koja traži ekstreme u vizuelnoj prezentacij,i pa čak i kod anime naslova. No umetnički prikaz likova tokom visual novel segmenata i sama umetnička direkcija tokom prikaza lokacija i različitih delova ovog distopijskog grada je apsolutno na mestu. Ako studio dođe do malo jačeg budžeta, u sledećoj igri ćemo možda videti više detalja u vizuelnoj prezentaciji. Jedino što je ostalo jeste da se odluče da li će imati komplet animirane sinematike ili one u obliku strip panela. Muzika je možda jedan od najboljih elemenata ove igre. Naime, svaka scena ili lokacija će imati sopstvenu muzičku temu. Skoro svaka numera će vas vrlo lako opčiniti, posebno ako volite zanimljive muzičke kolekcije u igrama. S druge strane, glasovna gluma, kada je ima, pogotovu na engleskom, je poprilično loša, tako da bolje da sami dajete glasove likovima dok čitate visual novel segmente igre. Možda najveća mana igre je to što nažalost generalno izgleda i radi kao naslov iz doba PS2 konzole, sa svojim veoma generičnim JRPG sistemom i veoma prostom grafikom. Sa vedrije strane, može se videti da je razvojni tim dosta uznapredovao ako pogledamo kako je izgledala njihova prethodna igra, Hermitage: Strange Case Files. Malo je rizično uzeti Mato po punoj ceni ako vam se neki element igre (a ima ih na pretek) u startu ne sviđa. Ako vas interesuju igre sa anime tematikom ili bar JRPG naslovi, onda definitivno dajte šansu Mato Anomalies, sigurno ćete se dobro provesti. Ako vas pak interesuje samo par elemenata u ovoj igri onda možda bolje sačekajte neki popust čisto da budete sigurni. Svaka sledeća Arrowiz igra postaje sve bolja i bolja, tako da jedva čekamo da vidimo šta će sledeće izaći iz njihove kuhinje. Mato Anomalies je dostupan za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Noir Azija: Mato Anomalies recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada opisujem avanturističke igre, a pogotovu point and click, često kažem da je vrlo teško dodati nešto novo ovom žanru pošto je ”točak već izmišljen”. Čak i kada se pojave neke novine, jako su malo zastupljene ili slabo primetne. Posle ko zna koliko vremena, BROK zapravo uspeva da doda nešto potpuno unikatno, nešto ludo i nešto brzo, a to je beat ’em up mehanika u avanturističkoj igri. Nećete verovati koliko ovo dobro radi dok ne sednete da igrate. Titularni BROK the InvestiGator je, kao što naslov kaže, aligator u svetu antropomorfnih životinja koji radi kao privatni detektiv, a ponekad i kao vodoinstalater. Pošto mu je žena preminula pre 5 godina, na njemu je da se brine o sinu jedincu kao samohrani otac. U procesu je morao da se preseli iz dobro obezbeđenog, bogatijeg dela grada u propali kraj gde sa sinom živi na ivici siromaštva, zbog čega se prepustio svakakvim istraživačkim i detektivskim poslovima kako bi sakupio kintu za život. Priča naizgled deluje kao fin crtać, ali vrlo brzo postaje jasno da je zapravo veoma, veoma ozbiljna i mračna. Kao i u svakoj avanturističkoj igri, gejmplej se svodi na kliktanje svega što može da se klikne, sakupljanje svega što može da se sakupi i pričanje sa svim likovima pre nego što krenete da kombinujete predmete kako biste rešili zagonetke. Ali naravno, Brok donosi još jednu veliku novinu, no pre toga bih se osvrnuo na ”point and click” segment igre. Zarad rešavanja slučajeva i istraživanja sveta, osnovne mehanike point and click avantura su malo produbljene. Pošto je igra pretežno detektivska, imaćete opciju da sakupite pregršt informacija o likovima i lokacijama i onda ta saznanja kombinujete kako biste rešili misteriju. Pored kombinovanja predmeta možete da pričate sa likovima, da pregledate prethodne razgovore ili pozive, i ako se baš zaglavite, da se oslonite na hint sistem. Pored glavnog zadatka možete rešavati i gomilu sporednih. Sada možemo da pređemo na drugi i intrigantniji segment igre. Naime, genijalci iz razvojnog tima su od svega odlučili da ubace mehanike iz beat ’em up igara, iliti tabačina, kao što su Cadilacs and Dinosaurs ili TMNT. Funkcionišu tako da u bilo kom momentu možete preći iz istraživačkog moda u akcioni, čime dobijate opciju da udarate stvari i čak da skačete. Da, skok je u ovom žanru igara praktično neviđen, osim ako nije striktno vezan za lokaciju. E sad kad su vam pesnice podignute morate ih koristiti pravedno i časno. Nikako ne smete udarati nasumične NPC likove ili razbijati zagonetke kako biste ih zaobišli, ali vas niko neće sprečiti u tome. Razvojni tim ne samo što se setio da uvede ovakvu mehaniku, već je otišao i korak dalje i nije je zaključao u stilu neke mini igre ili je vezao samo za jednu ili dve lokacije u igri. A koliko god ovo bila stara i dobro poznata gejmplej mehanika, dobija potpuno novu čar kada se uvede u žanr point and click avantura, jer im daje novu vertikalnost i raznovrsnost, u ne samo rešavanju zagonetki, već i u postavljanju istih. Ne znate kako da rešite zagonetku sa tipkama i brojevima? Razbijte je pesnicama. Morate da se popnete do neke visoke lokacije, što bi u drugim avanturama bila zagonetka sama za sebe? Samo skočite i popnite se. Neki lik vas izuzetno nervira a poseduje predmet koji vam je potreban? Iznabadajte ga. Naravno ne morate (i nemojte) biti toliko nasilni, jer neki likovi potencijalno više neće želeti da pričaju sa vama. Da ne pominjemo da je ovo jedna od retkih igara ovog tipa gde možete jednostavno da poginete. A da, zaboravio sam da pomenem da igra ima više završetaka, što je za svaku pohvalu. Međutim, mana ovog beat ’em up sistema jeste da je definitivno veoma prost i jednostavan. Nećete imati previše kombo poteza ili kombinacija tastera, a dodge je verovatno jedina zanimljiva mehanika, što je sasvim okej za prvu igru koja je bila dovoljno smela da pomeša ova dva žanra. Ako dovoljno dobro prođe uvek možemo očekivati mnogo više od nastavka. Novac je takođe veoma važan element u igri, kao i razni drugi predmeti koje ne biste očekivali u ovakvom žanru. Razvojni tim nije stao tu. U najskorijoj verziji dodato je i pregršt accessibility opcija za ljude sa slabijim refleksima, lošijim vidom ili sluhom. Ovako nešto ne viđamo u AAA naslovima a kamoli indie avanturama. Čak i u samom startu igra vam daje opciju da igrate bez beat ’em up elemenata, već kao običnu point and click avanturu. Likovi iz igre izgledaju kao da su iskočili iz nekog crtaća iz 80-ih, dok su pozadine oslikane malo bleđim i tamnijim bojama, što zapravo dosta podseća na stare Scooby-Doo crtaće. Nekome se ovaj kontrast možda neće dopasti, ali su animacije svakako veoma solidne i dobro odrađene. Glasovna gluma je apsolutno odlična i treba pohvaliti sve glumce na verno prenesenim emocijama likova. Muzika je prisutna ali ne i preglasna, pa lepo prenosi atmosferu lokacija. Pored toga što je posle jedne patch verzije igra na kratko vreme bila neigriva, BROK the InvestiGator nema mnogo nedostataka. Malo je veće cimanje sa prebacivanjem iz menija u meni kada igrate na konzoli, ali čak i to je relativno fino odrađeno. Ako ste ljubitelj avantura ili samohranih očeva koji moraju da izađu na kraj sa svojim nestašnim tinejdžerom, onda obavezno morate zaigrati BROK the InvestiGator. Nemojte da dozvolite da vas njen vizuelni šarm zavara jer vas čeka veoma ozbiljna i emotivna detektivska priča. Pored toga što nije previše skupa, igru možete da pređete na više različitih načina, tako da ponovnim igranjem potencijalno možete dobiti potpuno drugačiji završetak. BROK the InvestiGator je dostupan za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: COWCAT Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tik-tok-tik-tok, ne osmehuj se aligatoru: BROK the InvestiGator recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sa jedne strane, prosto je neverovatno da je prošlo već 11 godina od izlaska poslednje velike Diablo igre. Čekanje u redu ispred prodavnice kako bi se igra kupila što pre, sada je samo odblesak vremena kada su fizičke kopije igara imale primat. Danas, jedino što sam čekao jeste da se tih osamdesetak gigabajta beta verzije skinu, ali s obzirom na brzinu interneta od 2 ili 3 gigabita (ne, stvarno više ne znam ni koju brzinu imam), i to je kratko trajalo. Stvarno živimo u budućnosti… Šalu na stranu, protekli vikend bio je izuzetno buran po pitanju zatvorene beta verzije najnovijeg Diablo naslova. S obzirom da smo odabrali PC kao najprikladniju platformu za igranje, jer tradicija je ipak tradicija, osim hordi demona morali smo da se suočimo i sa hordama tehničkih poteškoća. Dugo čekanje na red da se uđe u igru pored hiljada drugih igrača, nije nešto što sam očekivao. Naročito s obzirom da su ova čekanja umela da potraju i po sat vremena. Na svu sreću, situacija se ubrzo primirila pa smo mogli da pređemo i na… Druge poteškoće. Igra, bez obzira na vašu konfiguraciju, radila je jako nestabilno. S obzirom da se preporučuje da vaš sistem ima 16 gigabajta RAM-a a onda ga igra pojede za 60 sekundi, očito je prisutan bag sa curenjem radne memorije. Privremeno rešenje bilo je spuštanje kvaliteta grafike, što je prava grehota uzevši u obzir kako dobro igra izgleda. Od dizajna pa preko modela i atmosferičnog osvetljenja, igra izgleda mnogo bolje nego što sam očekivao, bojažljivo bacajući pogled na promo materijale prethodnih godina. Još ukoliko igra na datum izlaska bude ispeglana dovoljno dobro da zapravo mogu da je bez problema igram i na višim grafičkim podešavanjima, moći ću i stvarno da odahnem. Atmosfera je toliko dobra da ne mogu da verujem da sam sebi dopustio da se toliko uživim u igru čije je igranje bilo ograničeno na dva dana. Konstantna i fenomenalna muzika koja kao da briše sve smetnje spoljašnjeg sveta dok tonete u ovaj svet, činila je da se osećam kao da istovremeno štitim svet od armija Pakla i sedim u prvom redu nekog koncerta prvoklasnog simfonijskog orkestra. Jako mi se dopada i sistem mape koji izuzetno olakšava kretanje kroz svet a istovremeno i sugeriše njegovu grandioznu veličinu. Nisam siguran koliko je tradicionalno nasumično generisanje nivoa bilo u toku, ali nemojte sumnjati da vas očekuje neizrečivo zanimljiv svet za istraživanje. Sistem menija i inventara kao i dostupnih veština, kao da je negde na pola puta između drugog i trećeg nastavka serijala. Možda većina nas i najviše voli originalni i pomalo sirovi sistem prva dva dela, ali i ovo je dovoljno napretka unazad – ako razumete šta hoću da kažem. Kroz nivoe je sada moguće kretati se i penjanjem i provlačenjem kroz prepreke, što mnogo doprinosi kompletnom utisku mobilnosti, a tu su čak i konji koje je moguće jahati što je novitet kakvom se nisam nadao. Kao verovatno najupečatljiviji segment, ovog puta mi se izdvojila i priča i način pripovedanja. Osim što je premisa zanimljiva a kvalitetne kompjuterske animacije ovog renomiranog studija prisutne, tu su i „in game“ sekvence koje su ili „prerenderovane“ ili se izvode u realnom vremenu. Moram da priznam da neočekivano dobro produbljuju narativ i izgledaju zaista sjajno. Diablo nije serijal kom je potrebno previše reklame. Pa bez obzira što je studio koji stoji iza njega imao svoje uspone i padove, ja nemam apsolutno nikakvih sumnji da nas očekuje jedna sjajna igra. Možda čak i najbolja koju ćemo videti od davne i kultne dvojke. Slobodno planirajte kupovinu igre unapred. Siguran sam da nećete zažaliti, osim ak Blizzard ne izvuče još jednu poznatu i neslavnu kartu iz rukava i izda igru u koju ćete morati da uložite dodatni novac kako biste propisno uživali. Ali što bi mudri i učeni ljudi iz starina rekli – pu pu, daleko bilo. Otvorena Diablo IV beta će biti dostupna od 24. do 26. marta za PlayStation 4/5, Xbox One Series X/S i PC Planirani datum izlaska: 06.06.2023. Autor: Milan Živković Beta ključ ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post 11 godina je prošlo, a ja te i dalje volim: Diablo IV BETA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Verovatno ste nekada iskusili tu sreću da vaš omiljeni film ili video igra dobiju nastavak i da taj nastavak bude još bolji od samog originala i bolji nego što ste uopšte mogli očekivati. Iako nažalost sve češće ima dosta suprotnih slučajeva, čuda su moguća. Najnovija igra koja je bolja od svog i te kako odličnog prethodnika jeste Slime Rancher 2, koji se prošle godine pojavio kao deo early access programa na Steamu, tako da se radi o projektu koji još nije gotov (iako izgleda kao da jeste), a pritom donosi odličnu uživanciju koja će nastaviti da pruža benefite tokom igranja i daljeg razvoja. Neposredna stvar koju ćete odmah primetiti jeste da je Slime Rancher 2 mnogo nalik na original što, iskreno, takođe nije loša stvar. Original je majstorski dizajniran, izgrađen tokom dugog vremenskog perioda, uz doprinos zajednice koja je govorila šta je dobro funkcionisalo, a šta nije. Iskreno, pametno je koristiti to kao osnovu za nastavak i još više ga proširiti uz pomoć fanova. I dalje sakupljate ljigavce (Slimes) svojim usisivačem, uzgajate ih, hranite ih, dobijate novčiće za to i trošite ih u skladu s tim na nadogradnje i širenje parcela. U suštini, ako ste ikada želeli da izgradite farmu sluzavih, ali pritom slatkih stvorenja, ovo je igra za vas. Naredna stvar koja se da primetiti jesu vizuelni elementi. Slime Rancher 2 oduzima dah u 4K, pogotovo ako posmatrate na koji način se oblaci kreću po nebu i kako se vreme menja iz dana u noć. Svetla i tamna estetika je tako suptilna, tako lepo urađena i divno obogaćuje igru. Međutim, samo Rainbow Island je mnogo veći od mape prve igre, a zapravo je i mnogo gušće naseljen. Svaka lokacija ima više različitih puteva kojima možete odlutati, a pritom ste uvek nagrađeni novim prizorom ili slagalicom za rešavanje. Bilo je mnogo lakše izgubiti se u ovom svetu igre nego u onom iz njegovog prethodnika. Narativ u igri je takođe intrigantan, gde polako ali sigurno stižete da istražite ovo novo ostrvo i otkrijete misterije koje se kriju iza njega. Ko je poslao čamac? Ko je napisao pismo? Na sva ova pitanja biće odgovoreno u dogledno vreme, ali nikada na direktan način. Uvedene su nove vrste hrane, kao što je nektar, kako bi se začinila raznolikost onoga što je svakom pojedinačnom “ljigavcu” potrebno za opstanak. Pored ovoga, uvedene su neke nove mehanike za neku sluz, kao što je ‘’Ringtail Slime’’, koja se pretvara u statuu noću, što znači da resurs od nje možete sakupljati samo tokom dana. Ako ste uopšte zabrinuti za neke od vaših omiljenih vrsta Slajmova u originalu, ne plašite se, jer svaki od njih postoji i u nastavku. Najveći dodatak u Slime Rancher 2 bilo bi uvođenje konzervatorijuma, koji deluje kao glavna nova poljoprivredna oblast u kojoj ćete smestiti svoje sluzi i uzgajati izvore hrane za njih. Radi se o ogromnoj lokaciji koja se može proširiti i nadograditi dok igrate, a pritom je umetnički veličanstvena. Oko ove baze operacija nalazi se niz bioma koji su dom za svaki od jedinstvenih tipova Slajmova, koje ćete postepeno otključavati dok istražujete i nadograđujete svoju opremu. Odmah na početku se vidi da je Slime Rancher 2 mnogo lepša igra od svog prethodnika, pre svega u smislu umetničkog pravca i same grafike. Opseg boja, tekstura, lišća i vodenih efekata je značajno unapređen, a sami Slajmovi takođe izgledaju divnije nego ikad. Različite oblasti mape su sada mnogo otvorenije, sa više bočnih regiona i skrivenih ulaza. Takođe se primećuje da mnogo više stvorenja može da bude na ekranu u istom trenutku. Međutim, postoji skoro čest problem gde bih nakratko video samo opšti obris Slajmova, a njihovim prepoznatljivim tragovima kao što su uši, repovi ili krila, bio bi potreban trenutak da se učitaju. Slime Rancher 2 je trenutno dostupan u early access fazi, a za svakoga ko uživa u ugodnom gejmpleju više klase ili ko jednostavno voli prethodni Slime Rancher, nastavak nikako ne sme da propusti. Međutim, ako želite dublju priču i objašnjenje svrhe svega što radite, možda bi bilo najbolje da sačekate potpuno izdanje gde će svi ovi elementi igre biti u potpunosti prošireni. Developer Monomi Park je doveo odlična poboljšanja i mislimo da je ovo nastavak koji ni sami fanovi nisu mogli da zamisle. A razvoj je praktično tek počeo! Slime Rancher 2 je dostupan za PC, Xbox One i Xbox Series X/S Planirani datum izlaska: Q1 2024 Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Simulator ispuštanja serotonina: Slime Rancher 2 Early Access utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Devolver Tumble Time je simpatična puzzle igra zasnovana na fizici sa mehanikom koja funkcioniše po principu match three. Igrači “prevrću” različite likove u ‘’mašini za pranje veša’’ dok pokušavaju da spoje tri ili više istih kako bi ih uklonili i napredovali kroz nivoe. Ako ste ikada igrali igre kao što su Candy Crush Saga ili Bejeweled, ovaj stil gejmpleja vam je sigurno poznat. Devolver Tumble Time pruža pristojno sveukupno iskustvo, iako bi se definitivno moglo poboljšati. U igri postoje reklame, što obično nije toliko loše, ali ovde su tempirane na takav način da se pojavljuju na sredini nivoa, što nikada nije dobra ideja. Pored iritantnih reklama, igra postaje znatno teža u kasnijim fazama. Devolver Tumble Time je zabavan i jedinstven naslov u match three niši, ali kao i sa mnogim mobilnim igrama ovih dana, voleli bismo da vidimo više gejmpleja i manje reklama. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Devolver Tumble Time appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sons of the Forest je izgrađen na odličnom temelju prethodne The Forest igre, ali i pored toga se ne stidi da uvede neke nove mehanike ili da proba nešto novo. Ipak, srž igre je na kraju ostao isti – spremite se za novu sezonu lova na kanibale. Ovaj serijal definitivno neće ući u istoriju po svojim inteligentnim pričama o kojima će se godinama kasnije filozofirati. Međutim, razvojni tim se potrudio da bar delimično da neki cilj igraču, bar u ovom nastavku. Samim tim vi ste pripadnik, verovatno privatne, bezbedonosne grupacije firme Puff Corp (da, dobro ste pročitali), a vaš zadatak je da pronađete porodicu Puffton na ostrvu punom kanibala i mutanata. Naravno, vaši helikopteri bivaju oboreni, zbog čega ostajete nasukani na pomenutom ostrvu. Međutim za razliku od prve igre, pored vas će preživeti i jedan NPC lik po imenu Kelvin, koga je pad učinio gluvim. Jedini način komunikacije sa Kelvinom je putem poruka koje ćete mu ispisivati. Ovde dolazimo i do jedne od najvećih promena u žanru ovog tipa horor igara – NPC co-op. Do sada su nas igre ovog tipa ostavljale potpuno same, ako ne računamo co-op sa drugim igračima, a Kelvin čak i u multiplejer modu dolazi da se druži sa vama! Njegov pathfinding je za sada prilično užasan doduše, i često će mu biti potrebno neko vreme da vas dobro isprati gde idete, ali mu AI zato nije toliko loš. Ako mu zadate bilo koju drugu komandu, bilo da sakuplja drveće ili pravi vatru ili sklonište, on će na to prionuti apsolutno i potpuno kompetentno, dokle god ga kanibali ne pojedu naravno. Kalvin će vam biti veoma koristan dok ne provalite poprilično izmenjen crafting sistem koji se pojavljuje u ovom nastavku. Crafting za neke predmete je prilično jednostavan, dok ćete neke druge, kao recimo vatru za kampovanje, morati ručno i postepeno da sastavite. Pošto je manual pomalo neintuitivan, kontrole konfuzne, a tutorijal nepostojeći, biće vam potrebno neko vreme da skapirate kako sistem funkcioniše. Kada se izvežbate, baze i kuće možete da pravite kako god hoćete, a drva možete cepati na kraće instance ili ih obrađivati. Tada vam se otvara potpuno novi svet kraftovanja i modifikovanja, a frustracija prelazi u zadovoljstvo. Protivnici imaju poprilično nasumičan AI, i to čak gori od prethodne igre. U jednom momentu će stajati ili trčati oko vas bez ikakvog smisla, dok će u drugom biti veoma agresivni. Developeri definitivno moraju da porade na ovom polju, kao i na broju neprijatelja koji se mogu pojaviti u jednom trenutku. Ostrvo iliti otvoreni svet koji ćete istraživati je s jedne strane ogroman, možda čak i preogroman, ali je isto tako veoma prazan. Ipak, verujem da će developeri obogatiti svet, priču i lore u kasnijem delu Early Access faze. Grafički, Sons of the Forest je unapređena verzija prethodne igre. Najveći problem na ovom polju je ponovo loša kalibracija noći i mračnih pećina i zona. Kada mrak padne, onda se apsolutno ništa ne vidi. Jasno mi je da je tako i u stvarnom životu, ali voleo bih da su developeri dodali mesečevu svetlost ili nešto slično. No najveću hvalu možemo dati ogromnoj količini animacija za apsolutno sve što radite – od jedenja hrane i kraftovanja, pa do pisanja poruka Kelvinu i paljenja vatre. Iako se možda često možete zaglaviti u nekoj od animacija, one nisu preduge, tako da ne predstavljaju preveliki problem. Zvučna podloga nažalost nije preterano dobro optimizovana, muzika je konfuzna, a glasovne glume naravno nema, ali opet, verujem da će developeri definitivno poraditi na ovom polju. Pored gorepomenutih mana, moram da vam skrenem pažnju i na veoma pipav sistem kontrola. Redovno ćete se saplitati dok prolazite kroz menije, pokušavajući da skapirate šta otvara šta, sa čime interagujete sa kojim dugmetom, kako spajate stvari, i slično. Čak i neko ko je igrao prethodni deo će imati problema oko ovoga. Ako će igra stvarno izaći za nekih 6 do 8 meseci, onda bih vam preporučio da sačekate i kupite je kada bude bila kompletna, ali ako hoćete da podržite developere i da doprinesete razvoju, nije loša ideja pazariti je već sada. Cena je sasvim fina za ono što Sons of the Forest pruža, pogotovo ako igrate sa drugarima. Sons of the Forest je dostupan za PC Planirani datum izlaska: 2023. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Endnight Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Otvorena nova sezona lova na kanibale: Sons of the Forest Early Access utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Like a Dragon: Ishin je rimejk relativno malo poznatog spinoff-a Yakuza serijala iz 2014. godine, koji smešta postojeće likove u suton samurajske ere tokom druge polovine 19. veka. U igri se pojavljuje većina poznatih likova iz serijala u alternativnom izdanju sa drugačijim imenima, ali i ne toliko drugačijim statusom. Glavni lik, Rjoma (notabilno Kirju iz originalnog serijala), traži osvetu za ubistvo svog mentora i očinsku figuru, kao i bitnog člana vladajućeg režima, koji traži da konačno uništi veoma izraženi klasni sistem gradića Tosa. Ova priča možda ne parira nekim kvalitetnije ispričanim Yakuza narativima, ali je svakako nose iscrpni dijalozi i zanimljivi likovi koji ipak krase ovu intrigu ubistva i drže vas zainteresovanim do samog kraja. Ono u čemu Ishin posustaje jeste nešto veća količina ekspozicije koju baca pred vas i pregršt likova kojima nije dato dovoljno vremena da se pokažu, osim kroz objašnjavanje njihovih životnih priča. Srećom, Ishin nije samo narativna igra, iako ćete najveći broj sati provoditi u odlično odglumljenim dijalozima (doduše bez engleske sinhronizacije, ako bih uopšte to nekome preporučio), već je isprepletana i zanimljivim borbenim sistemom koji uzima skoro sve iz starijih Yakuza igara i novog Judgement serijala, gde je razvojni tim ipak odlučio da ne zađe u potezne vode koje su srž Like a Dragon serijala. Kao i u filmu Yojimbo Akire Kurosave, možete ‘’furati“ revolver i katanu, naravno sa opcijom da ih istovremeno koristite birajući jedan od četiri borilačka stila, od kojih jedan uključuje i borbu golim rukama. Kako budete prelazili igru otključavaćete i nove specijalne poteze, kao i bonuse za iste. Udarci imaju osećaj težine, mada pojedini neprijatelji to mogu upropastiti svojom velikom količinom HP-a, ali to nije ništa novo za Yakuza serijal. Preko toga imate i Trooper kartice koje su ovoga puta stavljene u primarni izbor, za razliku od originalne igre gde su bile prilično opcionalne, i koje donose dodatne sposobnosti, kao i bonuse na vaše atribute. Ove kartice predstavljaju vaš tim ratnika, s obzirom da ćete u nekom trenutku dobiti status koji će od vas očekivati da vodite svoju jedinicu, i ovo definitivno jeste dobrodošla promena u serijalu, primarno jer produbljuje borbu i dodaje nove poteze na sistem koji često ume da dosadi u poznim satima igre. Ali naravno, čar Yakuza igara nije borba, već njihov svet i veliki broj sporednih aktivnosti na koje možete često potrošiti više vremena nego na celokupnu glavnu kampanju. Ishin nije izuzetak, kako ni sa komične strane, tako ni sa kreativne. U igri postoje aktivnosti kao što su kuvanje, cepanje drva, tradicionalni ples, tonu kartaških igara (da izgubite sve svoje pare), par zanimljivih modova koji će testirati vaše borbene sposobnosti i moji omiljeni – trka pilića i karaoke. Iako ovo sve ume da odudara od vremenskog perioda, atmosfere i realizma koji Yakuza provlači kroz svoj glavni narativ, ovo je svakako glavni šmek Ishina, kao i ostalih naslova u serijalu. Drugim rečima, Ryu Ga Gotoku studio je dao sve od sebe kako bi nas odmamio od nekada prenatrpane glavne priče. Uz to, sporedni zadaci koje budete nalazili često umeju biti apsurdni, mada ostaje mi osećaj da je Ishin nešto malo povučeniji od ostatka franšize i ume često napraviti jako tesnu atmosferu, sa nešto manje komedije, dosta se oslanjajući na istorijske ličnosti i slično. Ovo će nekome biti pozitivno, nekome negativno, mada generalno se svodi na lični ukus. Što se tiče prezentacije, vidi se da je rimejk u pitanju, s obzirom da Ishin drastično bolje izgleda od originalnog izdanja, mada posustaje za ostatkom novih naslova koje je razvojni tim objavio poslednjih godina, najviše u vidu okruženja. Gradovi često umeju da deluju isprano i rezolucija tekstura ume da bude loša čak i za standarde iz 2014. godine, naspram karakternih modela koji izgledaju definitivno u skladu sa trenutnom generacijom konzola. Iako se serijal nikada nije dičio nekom vrhunskom grafikom okruženja, ovde je situacija nekako gora jer su pojedini segmenti grada poprilični mrtvi, čak i sa stacioniranim NPC-evima, što zbog nedostatka detalja koji krase moderni Japan, što zbog pomenutih loših tekstura. Glasovna gluma je ostala odlična, zajedno sa standardnim audio dizajnom Yakuza serijala, pa će svakako, kao i uvek, glavni nosilac atmosfere biti sami likovi i ekspresije njihovih emocija. Što se tiče optimizacije, ona je generalno dobra, jer je uprkos rimejku igra iz 2014. godine koja ne izgleda kao nešto što će vam otopiti računarske komponente. Sa druge strane, kontrole su poprilično neposlušne, pogotovo kamera koja u određenim situacijama može šetati sa zumom predaleko ili preblizu. Sve u svemu, Like a Dragon: Ishin! mi je pružio još jedno prezabavno iskustvo u ovom alternativnom Yakuza svetu. Ako ste strastveni fan ovog perioda ili serijala, Ishin ne smete propustiti. U suprotnom, kao uvodnu igru bih vam i dalje preporučio nešto iz glavnog serijala. Like a Dragon: Ishin! je dostupan za PC, Xbox Series X/S, Xbox One, PS5 i PS4 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jakuze u poznom Edo periodu: Like a Dragon: Ishin! recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Atomic Heart je najavljivan godinama i delovao je kao jedna od onih igara koje nikada neće ugledati svetlost dana. Međutim, ruski razvojni tim Mundfish je uspeo da izgura ovaj projekat do kraja i evo nas, februara 2023. gde konačno možemo da isprobamo ovaj, na prvi pogled, ruski Bioshock. Iako vuče dosta inspiracije iz igara kao što je pomenuti Bioshock ili Metro, pa čak i Stalker, Atomic Heart uspeva da uspostavi svoju originalnu atmosferu. U pitanju je pucačina iz prvog lica sa elementima akcionih RPG-ova, balansirajući na nekoj čudnoj liniji između takozvanog immersive sim žanra i tipične pucačine. Ono što je dosta privlačno kod Atomic Hearta jeste njegov svet i sama premisa igre, smeštena u alternativni univerzum gde su Sovjeti otkrili novu česticu koja im je omogućila da postanu predvodnici otkrića, nauke i generalno budućnosti čovečanstva. SSSR je postao tehnokratska utopija, a vi, Major Nečajev, kao stari prijatelj uticajnog naučnika iz drugog svetskog rata, prisustvujete izumu ‘’kolektivne veštačke inteligencije’’ koja bi trebalo da poveže čovečanstvo u potpunosti. Igra često pravi paralele sa već postojećim i nepostojećim izumima stvarnog sveta kao što su internet, AI i slično, ali na veoma specifičan i originalan način. U uvodu dobijate priliku da vidite glavni grad tehnološkog napretka SSSR-a, tačnije postrojenje 3826. Naravno, stvari ubrzo polaze po zlu. Ne samo po eksplozivnosti, već i po živosti ovog fascinantnog sveta, prvih sat vremena igre će dosta igrača nepovratno zaintrigirati postavljenom misterijom i velelepnošću ove fikcije, odmotavajući klupko priče nesvakidašnjim tempom koji će vam dozirati priču u specifičnom maniru koji ne bih želeo da upropastim. Iako generalni narativ mogu samo da pohvalim, dijalozi između vas i vašeg pričajućeg robotskog kompanjona su isprepletani bazičnim foricama zbog kojih ćete često prevrtati očima. Kroz te razgovore se može provući neka bitna, pa čak i kontroverzna tema, ali ovde je problem kvantitet ovih dijaloga gde ćete često umeti da preklinjete za minut tišine. Sve to je podržano solidnom glasovnom glumom, ali ipak više kod preostalih likova. Međutim čak i iritantne glasove glavnog lika i njegovog drugara možete ispraviti odabirom ruskih glasova koji ne samo da doprinose na kvalitetu njihovih razgovora, već i neizmerno utiču na već veliku imerzivnost kojom vas AH uvlači. Što se gejmpleja tiče, obuhvataće dosta tipičnih elemenata ovakvih igara kroz tipične šunjalice, neke veoma zanimljive zagonetke koje sada ne bih otkrivao, kao i borbene sekvence. Borba u početku deluje pomalo mlako, pogotovo kod nekih oružja, te će vam igra možda delovati monotono ili isprazno, međutim AH svoje adute dozira ‘’na kašičicu“, i obećavam da se ne samo borba, već i kompletna igra potpuno otvara u jednom prirodnom toku. Oružja se mogu unapređivati raznim materijalima koje će vaša rukavica verno usisavati bez neke potrebe za butanjem po ćoškovima, što je za svaku pohvalu. Ona često mogu sadržati nove poteze, tipove paljbe, metke i slično kako ih budete unapređivali, dok kasnije borba izbliza postaje veoma udarna i zanimljiva. Jedino što može kočiti ove segmente jeste opšta ‘’sunđerastost“ neprijatelja koji kasnije mogu upiti veliku količinu štete, pa određene boss borbe, iako generalno jako zanimljive u smislu dizajna, mogu delovati jako naporno. U levoj ruci imate i moći nalik tonicima iz Bioshocka, te možete bacati munje, vitlati neprijateljima gore dole, zapaliti ih i drugo, i generalno su jako satisfaktorne za korišćenje u sinergiji sa vašim oružjem. AH malo posustaje sa inicijativom da vas natera da koristite različite moći i mehanike pri borbama sa jačim boss protivnicima, pa nikada niste ohrabreni da preterano promenite stil igre radi pobede, već od vas ekskluzivno očekuje da predvidite poteze vašeg protivnika. Zato i postoji mehanika izbegavanja koju ćete u igri najviše koristiti, gde u bilo koju stranu oko sebe možete iscimati vašeg lika, sa prilično čistim pokazateljima kada je najbolje da izbegnete udarac protivnika crvenim krugom oko njegove glave. Sve ovo zvuči pozamašno, ali kao što rekoh, igra vas polako uvodi u svoj svet, zagonetke i protivnike, dok je različitost tih protivnika nažalost jako slaba u početnim časovima igre, gde i bazični roboti imaju poprilično klimave animacije i ne predstavljaju neko zanimljivo iskustvo. Srećom, ovaj element se proširuje kasnije u velikoj meri. Vizuelni dizajn je jako originalan, uzimajući elemente iz dieselpunka i steampunka sa retrofuturizmom koji se savršeno uklapaju sa sovjetskom estetikom. Mundfish je poklonio pažnju velikom broju detalja u skoro svim okruženjima, dok je svet veoma organski kreiran i zanimljiv na veoma atipičan način. Sveprisutna glomaznost velelepnih skulptura i zgrada inspirisanih sovjetskom arhitekturom će vam oduzimati dah, kao i zdanja bazirana na stvarnim lokacijama kao što je Lomonosov univerzitet. Što se tiče enterijera, njima je poklonjeno podjednako pažnje, pa će i naizgled obični bunkeri imati intrigantnu strukturu. Zvučna podloga je možda i najbriljantniji deo Atomic Hearta, gde Mik Gordon podiže atmosferu igre na nov nivo odličnom kolekcijom klasičnih numera i šlagera. Što se tiče optimizacije, bagovi postoje, mada Atomic Heart generalno izgleda maestralno, lako se postavljajući kao jedna od najlepših igara svih vremena. Ovo pritom radi jako dobro, prebacujući trocifren broj slika u sekundi na jačim mašinama, i generalno pružajući stabilan frejmrejt na konzolama bez nekog većeg gubitka u smislu detalja. Sve u svemu, Atomic Heart nije igra bez mana, ali je definitivni prikaz da je razvojni tim uložio dušu u realizaciju ove igre, dišući originalnošću i zanimljivom pričom. Kroz tridesetak sati gejmpleja sigurno će vam ostati u sećanju kao jedno vrlo upečatljivo iskustvo. Atomic Heart je dostupan za PC, Xbox Series X/S, Xbox One, PS5, PS4 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Atomska igra puna srca: Atomic Heart recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Returnal je jedna od prvih PS5 ekskluziva koja je ‘’služila’’ da pokaže koliko je moćna nova generacija konzola. Housmarque je uspeo da prenese brz gameplay uz prelepu grafiku bez ikakvog štucanja, otvorivši nam prozor u budućnost sjajnih igara na novoj generaciji konzola. Sony je u poslednje vreme rešio ‘’da se voli’’ sa PC igračima i malo po malo izbacuje svoje ekskluzive na Steam i Epic Games Store i time duplo zarađuju na istim naslovima. Ono što je meni zanimljivo jeste koliko zapravo sve te igre izgledaju mnogo bolje na PC-u (Returnal posebno), ali koliko i većina njih ima užasne portove (Returnal posebno). Returnal je rogue-lite akciona igra iz trećeg lica gde je smrt neizbežna i česta. Vi ste astronaut Selene, naučnica koja se nasukala na planetu Atropos sa ciljem da istraži čudnovati signal ‘’Bela Senka“ (White Shadow). Ono što ubrzo saznaje jeste da je planeta naseljena neprijateljski raspoloženim kreaturama i misterioznom drevnom rasom koja želi da joj naudi. Svaki put kada Selene umre, vraća se na mesto pada njenog broda, geografija se menja, ali je signal i dalje tu. Ona će kroz četiri zone probati da pronađe izvor ovog signala, gde će se usput susresti sa svojom prošlošću i saznati tajne ove planete. Iako je priča malo kilava, ono što je bitno u Returnal-u je sam gameplay. Returnal je najlakše opisati kao bullet hell akciju iz trećeg lica. Neprijatelji će vas zasipati projektilima koji putuju u geometrijski tačnim putanjama, ali ih ima toliko mnogo da je prilično teško izbeći svaki od njih. Na sreću, Selene je vrlo mobilna – poseduje skok i dodge sa frejmovima neuništivosti koji dosta pomažu u izbegavanju. Igru svaki put krećete sa jednostavnim pištoljem ali tokom misija ćete pronaći bolja oružja. Ono što se meni lično ne sviđa jeste to što u datom momentu uvek možete da nosite jedno oružje, što ubija ideju neke naprednije strategije. Međutim, svako oružje poseduje sekundarni napad koji ima svoj cooldown i aktivnu municiju, slično kao u Gears of War. Što manje primate štete i što više rokate neprijatelje, skače vam adrenalin koji dodaje štetu i ‘’stručnost“ (proficiency) vašem arsenalu, što unapređuje statistiku trenutnog i budućih oružja. Pored osnovnog pištolja, pronalazićete mitraljeze, sačmare, bacače granata i drugo poznato oružje sa vanzemaljskim dizajnom i dodatnim obrtima koji ih čine svežim. Tokom igranja sakupljaćete razne resurse koji će vam poboljšati stručnost oružja, povećavati HP, kao i oblete koji se koriste za kupovinu unapređenja, ali samo tokom misija. Na nasumičnim lokacijama pronalazićete kovačnice u kojima možete da trošite oblete na potrošne predmete kao što su medpack, adrenalin boost i slično. Takođe ćete pronalaziti pasivna unapređenja kao i parazite koji će vam dati neko poboljšanje ali oduzeti drugo, ili vam ubaciti neke posledice tokom igranja. Oprema može u specijalnim slučajevima i da vam se kvari, uglavnom kroz ‘’uklete“ predmete i uvek ćete imati neki zadatak da ‘’popravite“ kvar – na primer, HP vam je trenutno smanjen dok ne ubijete 10 neprijatelja. Jedini resurs koji vam ostaje posle smrti jeste retki Ether koji ćete trošiti na unapređenja ili na početku svakog ‘’ciklusa’’ na jedan nasumični apgrejd. Postoje i veliki apgrejdi koji se dobijaju tokom razvoja priče kao što je mač, koji dodaje melee napade i služi da otvarate posebne zone. Ovi alati se uglavnom dobijaju od bossova koji su više nego izazovni. Sve zone su instancirane segmentima koji su odvojeni raznim tipovima vrata koja vam unapred govore otprilike šta vas čeka iza. Plava vrata su uglavnom samo unapređenja, crvena su teški izazovi a siva su normalne zone gde vas čeka brdo protivnika. Kada pređete jedan instancirani deo, neprijatelji se tu više neće vraćati, pa ćete imati dosta mesta za istraživanje. Na kraju svake zone vas čeka boss koji čuva kapiju ka sledećem biomu i kada ih ubijete jednom, ne morate više da polazite od prvog bioma već možete odmah da nastavite igru od poslednjeg do kojeg ste stigli. Ali da ne ulazim u duboke detalje, jer ih igra ima, već smo pokrili Returnal sa PS5 recenzijom. Ono što nas ovde zanima jeste sam PC port – spoiler, nije baš najbolji. Iako igra izgleda eksponencijalno bolje, pod uslovom da imate dovoljno jaku mašinu, Returnal nije najbolje optimizovana igra. Ovo je prava šteta, jer je God of War imao skoro savršen port, a mnogo je komplikovanija i detaljnija igra u odnosu na Returnal. Na primer, tokom igre sam imao niz ‘’štucanja“, to jest preskakanja frejmova. Ti skokovi su bili kratki i verovatno se čudite što ih uopšte spominjem, ali poenta je da je Returnal brza igra koja zahteva izuzetnu preciznost i dobre reflekse, pa čak i malo štucanje vas može skupo koštati. Čak iako sam uspeo da se snađem sa štucanjima, ono što mi je kompletno ubilo imerziju jesu vrlo česta pucanja igre. Nikako nisam mogao da identifikujem razlog pucanja jer se uvek dešavalo u nasumičnim momentima. A pošto igra nema klasičan save game sistem, često mi se dešavalo da moram da krenem ispočetka kada igra pukne, bez obzira što mi je odlično išlo u poslednjoj sesiji. Možete da snimite, izađete iz igre i tako nastavite tačno tamo gde ste stali, ali je igra ovu opciju retko koristila posle pucanja. Dodatak na recenziju – u međuvremenu je izašlo par zakrpa koje su dosta smanjile učestalost pucanja, ali ih nažalost nisu u potpunosti eliminisale. Sve u svemu, Returnal nije igra koja je pravljena za široku publiku. Pored toga što je izuzetno teška, čisto sumnjam da je konstantno ponavljanje igre od nule svima primamljivo. Iako je Returnal mnogo lakše igrati sa tastaturom i mišem nego sa kontrolerom, ne verujem da će ovaj naslov biti veliki hit na PC-u, primarno jer je imerzija mnogo bolja na PS5 ispred velikog TV-a. Returnal je dostupan za PC i PS5 Autor: Igor Totić Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kiša metaka na repeat: Returnal PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako ste čuli da ova igra dolazi od developera koji su radili na klasicima kao što su Ninja Gaiden i Dead or Alive, onda verovatno očekujete popriličan kvalitet, određeni pedigre i naravno smisleni sistem borbe. Nažalost, ova igra više podseća na neki sporedni indie projekat koji je tim razvijao u svoje slobodno vreme, ili na neki užasni akcioni anime. Da se ne lažemo, tako nešto bih apsolutno gledao, ali nikako igrao. Priča nema apsolutno nikakvog smisla osim što sadrži neke prepoznatljive generičke trope. Najtužnije je što narativ ima nekoliko dobrih ideja, ali celokupna priča nažalost nije nimalo zanimljiva. Igrate kao Hannah, član specijalne jedinice u hongkongškoj policiji, sastavljene od sličnih čudaka koji uglavnom rade na najopasnijim mogućim slučajevima. I naravno, kao što ‘’kliše uputstvo’’ nalaže, vaš tim će upasti u vrtlog ogromne korporativne zavere iz koje će morati da se izvuče, i usput otkrije ko vuče konce. Solidan anime zaplet, ali sa jako lošom izvedbom. Pedigre ovog razvojnog tima se svodi na veoma spektakularan repertoar odličnih beat ’em up igara i tabačina, što zvuči sjajno za ovakav naslov koji je više fokusiran na akcioni gejmplej u stilu Devil May Cry. Međutim, ovaj koncept je do te mere promašen da su svi koji su probali igru ostali u potpunom šoku. Combat se uglavnom svodi na borbe prsa u prsa, uz sporadične sekvence pucnjave kao u Gears of War igrama. To nije sve, jer naravno da moramo da imamo sistem za unapređivanje likova i otključavanje sposobnosti. Dodatno, u igri postoji i sistem modifikovanja dva glavna oružja glavnog lika, za koja se delovi jednostavno pojavljuju kako napredujete kroz igru bez ikakvog smisla. Ovo bi bilo delimično podnošljivo da AI nije totalno slomljen. Većinu igre ćete provesti sa članovima vaše jedinice, ali nažalost imaju jednocifren IQ, kao i protivnici. Protivnici će jednostavno jurišati na vas, ili vas neće napadati uopšte. Biće momenata kada će vas pucati sa apsolutnom preciznošću sa drugog kraja mape, ili će vas jednostavno uglaviti u neprestani kombo napada. Vaši saborci su na svu sreću neuništivi, tako da su jedino korisni kao tenkovi ako uzmemo u obzir njihov AI, kao i činjenicu da su apsolutno bezvredni u borbi. Kako bi postali iole korisni, za svakog posebno morate da otključate određeni skill… Budimo realni, uvek će biti na vama i vašoj katani da očistite sobu, pošto verujte mi, municije za bilo koje oružje nema dovoljno – najobičniji protivnik apsorbuje ceo vaš šaržer metaka u glavu pre nego što padne, samim tim čineći bilo kakvu ‘’pucačku strategiju’’ neigrivom. Jedino što mogu da pohvalim jeste sam sistem borbe na blizinu. Zaista je odlično odrađen, i ako imate super reflekse uživaćete u gomili flashy komboa i counter poteza. Ako nemate, bar ćete uživati u čerečenju protivnika, rekama krvi i završnim potezima kojih ima više nego dovoljno. Dizajn nivoa je užasan. Lep, ali funkcionalno užasan. Postoji jako malo arena gde do maksimuma možete da iskoristite oba stila borbe, a još gori su oni skučeni delovi gde igra od vas očekuje, ne znam zašto, da se samo prepucavate sa protivnicima, pa borba na blizinu predstavlja vrlo bolno iskustvo. No i pored svega toga, Wanted: Dead pravi apsolutno neoprostivu grešku time što nema nikakav aktivan lock on sistem za protivnike. Ovaj nedostatak u početku ne predstavlja preveliki problem, pošto i dalje postoji automatski soft lock on sistem za blisku borbu. Ali kad vam se pojavi nindža koji skakuće svugde po mapi, taj automatski sistem postaje nefunkcionalan, tako da ćete umirati bez prestanka. Pored glavnog segmenta igre, moći ćete da se zanimate sa pet različitih mini igara, među kojima je muzička ritmička igra i jedenje ramena (ovo je jedna igra), kao i kandža iz luna parkova. Iako je Wanted: Dead namenjen za PS5 i novije računare, nimalo ne briljira na grafičkom planu. Provućiće se par lepih scena i sekvenci, ali animacija je toliko kruta i nesinhronizovana sa glasovnom glumom da likovi izgledaju više kao roboti ili voštane lutke. Ceo vizuelni stil nema nikakvu koheziju, toliko da Wanted: Dead izgleda skoro kao tri igre spojene u jednu. Da je neki anime rađen na budžetu koji podržava samo glavne likove i njihove scene pa da oprostim, ali ovo je full AAA naslov. Glasovna gluma je nešto najgore što sam u životu čuo. Nema emocija, nema intonacije, nema ništa. Gora je nego glasovna gluma u nekom indie naslovu gde su glumci glavni developer i njegovih 3-4 prijatelja koji pri tome pokušavaju da pričaju na engleskom koji nije njihov maternji jezik. Još na sve to nema ni pokušaja da se uradi lip sync sa animacijama. Muzika je dobra na prvo slušanje, ali sekvence su toliko kratke i repetativne da će posle nekog vremena krenuti da vam idu na živce, ili ćete ih prosto ignorisati. Problema ima na pretek. Igra je dva puta uspela totalno da pukne na PS5 konzoli. Protivnici će se naizgled teleportovati po mapi ili ignorisati vaše napade. AI je nepostojeći, ali najveći problem je ipak kamera. Kamera će vam ovde biti veći neprijatelj od svih drugih, pogotovo zbog nepostojećeg lock on sistema. Kamera ne prati vašeg lika kako treba, a često će uletati u zidove ili objekte baš kada nindža krene da skakuće unaokolo ili kada vas okruži gomila protivnika, pogotovo u uskim hodnicima. Konstantno će vam praviti probleme i više ćete umirati zbog nje nego zbog protivnika. Samo uzmite i igrajte Ninja Gaiden, bilo koji. Po ovoj ceni igra ne zaslužuje da je kupite. Možda kada je dodatno srede, isprave neke mehanike i kada je stave na neki jači popust, i to samo ako vas zanima zašto je ovako loše prošla. Ovo je tip igre koji je pokušao da bude toliko loš da je dobar, ali je nažalost uspeo da bude samo loš. Doduše da je Wanted: Dead anime ili neki akcioni film, sigurno bih ga gledao. Wanted: Dead je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Niko ovo ne traži, živo ili ne: Wanted: Dead recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Najgora stvar u vezi pristupa velikom broju odličnih igara, jeste nemogućnost da svakoj od njih posvetite vremena koliko želite. Dan prosto nije dovoljno dug, naročito ukoliko ste neko ko preko radne nedelje boksuje sa obavezama do poslednjeg zvona. Tako protekli mesec nisam znao šta bih pre zaigrao, a među svim draguljima koje sam imao priliku da odigram, lično najmanje omiljenom žanru pripadala je igra pred nama. Labyrinth of Galleria – The Moon Society, japanska je RPG „dungeon crawler“ igra i svojevrsni nastavak na pet godina stariju Labyrinth of Refrain, koju nažalost nisam imao prilike da iskusim. Ukoliko ste ljubitelj ovih „tamničkih puzalica“ a uz to volite anime tematiku, mogu vam odmah reći da je ovo jedan od najboljih, ako ne i najbolji naslov ovih karakteristika koji sam ikada zaigrao. Sa druge strane, ukoliko vam je žanr stran ili ga prosto nikada niste voleli, ostanite sa mnom do kraja ovog teksta. Možda vam promenim mišljenje. Za početak, Labyrinth of Galleria izgleda apsolutno fantastično. Kako stiže iz „kuhinje“ koja je iznedrila Disgaea serijal, odmah znajte da možete da očekujete izuzetno privlačan crtež i generalni umetnički pravac koji krasi sve karaktere igre. Iako je ovo RPG iz prvog lica, pa likove nećete posmatrati direktno u akciji, njihova pojava u razgovorima kao i na pratećim avatarima, ostavlja sjajan utisak. Dijalozi jesu ispraćeni scenama koje su većinom statične ali opet sadrže izvesnu količinu animacija kada su sami likovi u pitanju, time ulivajući značajne količine života u svakog od njih. A glasovna gluma koja je takođe dobrim delom prisutna, zaokružuje iskustvo po pitanju naracije. Vizuelni kvalitet prenosi se i na dizajn okruženja. Osim što su prostorije u kojima ćete provoditi vreme van akcionog segmenta igre prelepo oslikane rukom i obogaćene mnoštvom detalja, lavirint u kom se odvija najveći deo igranja takođe odiše šarmom. O kakvom lavirintu je reč? Pa, priča prati devojku po imenu Eureka, koja u potrazi za poslom završava u velelepnom zdanju po imenu „Galerija“. Misteriozni grof i vlasnik ovog dvorca, u potrazi je za izvesnim umetninama koje se nalaze u zaboravljenom lavirintu podno njegovog doma. Na vama je da se spustite u te zabačene hodnike i dobro ih istražite. Odmah je jasno da je zadovoljstvo istraživanja najveći pokretač na igranje, što se ove igre tiče. Ali izuzetno zabavni sistemi o kojima ne bih mnogo govorio kako vam ne bih pokvario iskustvo, čine snažnu podršku motivaciji igrača pri prelasku cele priče. Neki od njih uključuju nekonvencionalno kretanje kroz nivoe provaljivanjem zidova, vraćanje na lokacije koje bolje možete istražiti dobijanjem novih sposobnosti, kao i formiranje timova koji daleko nadmašuju brojke koje biste inače očekivali od jednog RPG naslova. Istina, potezni RPG naslov sa izvođenjem iz prvog lica, ne može mnogo da ponudi po pitanju atraktivnosti kada su borbe u pitanju, ali nakon što malo dublje zagrebete u kompletnu mehaniku, Labyrinth of Galleria će vas zasigurno iznenaditi svojom dubinom. Tako recimo priča koja isprva deluje bazično pa čak i repetitivno i predvidivo, zapravo krije mnogo više nego što se čini na prvi pogled. Ali avaj, za sve ovo potrebna je određena količina strpljenja i slobodnog vremena. Ovaj naslov bez sumnje favorizuje one igrače koji će umeti i moći da mu se propisno posvete, što je istovremeno i najvažniji uslov koji će razdvojiti one koji će ubrzo odustati od onih koji će igru naprosto obožavati. Ja lično, voleo bih da njen kompletni vizuelni šarm, prožet neprocenjivim osećajem dostignuća pri kompletiranju svakog od nivoa, mogu da uramim i okačim iznad kreveta u spavaćoj sobi. Nažalost, takav oblik apstraktne materijalizacije pozitivnih osećanja, još uvek nije moguć. Za sada, jedino što mogu da uradim jeste da se ovoj i njoj sličnim igrama posvetim dovoljno, kako bi njihov pun potencijal mogao biti ostvaren bez izuzetaka. Istina, nije u pitanju igra za svakoga, baš upravo zbog količine truda i vremena koje zahteva od vas. Ali ukoliko uspete da je propisno odigrate, mislim da će vam postati jedan od omiljenih naslova žanra, a možda i jedno od najlepših RPG iskustava po pitanju priče, svih vremena. Labyrinth of Galleria: The Moon Society je dostupan za Nintendo Switch, PC, PlayStation 4 i PlayStation 5. Autor: Milan Živković Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lepe stvari čekaju one koji se posvete: Labyrinth of Galleria: The Moon Society recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Gatekeeper: Eclipse je besplatna sci-fi mešavina hit naslova Vampire Survivor i Risk of Rain 2, koja sadrži sve elemente koje pomenute dve igre čine zabavnima, kao što su raznovrsni modovi, itemi, sposobnosti, apgrejdi, neprijatelji i boss karakteri. Sličnosti se tu ne završavaju, jer je Gatekeeper: Eclipse takođe izuzetno težak, tako da je savršen za igrače koji vole dobar izazov. Igrači imaju zadatak da pronađu Srce Univerzuma, izuzetno važan artefakt koji održava kosmičku ravnotežu. Gejmplej se zasniva na čišćenju beskrajne horde mehaničkih čudovišta, kombinujući vaše veštine sa stotinama pronađenih artefakata. U glavnom modu igre, igrači moraju da odbrane kapije koje su raštrkane po nivoima i spreče neprijatelje da dođu do istih, tako da je Gatekeeper: Eclipse takođe u suštini neka vrsta tower defense ili hero defense naslova. Postoji drugi režim igranja koji je sličniji Risk of Rain 2, koji ima neprekidne faze koje vremenom postaju sve teže i teže. Gatekeeper: Eclipse preporučujem svim ljubiteljima Vampire Survivor-a i sličnih igara. Jedva čekam potpuno izdanje igre, gde će developeri, nadam se, poraditi na balansu i poboljšati performanse. Gatekeeper: Eclipse možete preuzeti na ovom linku. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Gatekeeper: Eclipse appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Može se slobodno reći da su fanovi Metroidvania naslova u stalnoj potrazi za nekom narednom igrom iz žanra koja će zadovoljiti njihove istančane ukuse. Kao neko ko je prešao Hollow Knight, Blasphemous, Bloodstained i Ori igre (a neke kultnije naslove da ne spominjem), potpuno ih razumem. Srećom, može se reći da je žanr ovakvih igara, i to naravno u pikselizovanom stilu, gotovo neiscrpan, pošto se i dalje često pojavljuju vrlo kvalitetni naslovi koje lagano možemo da poredimo sa najpopularnijim Metroidvania ostvarenjima. Sada nam je na test došao Elderand. Razvijen od strane brazilskog nezavisnog studija Sinergia, Elderand je akciono-avanturistički naslov koji vas stavlja u ulogu bezimenog plaćenika koji ima zadatak da otputuje na udaljeno ostrvo kako bi pobedio zlo koje je tamo zavladalo. Priča se povremeno širi u obliku poruka razbacanih po svetu, u kojima se detaljno opisuju različita iskustva NPC-eva uz susret sa povremenim karakterima, kao što su prodavci. Pored toga, gejmplej se svodi na, pogodili ste, ubijanje monstruoznih stvorenja i boss karaktera, čiji dizajn je često inspirisan literaturom H.P. Lavkrafta. Kada umrete, vraćate se na poslednji bonfire koji ste aktivirali. Srećom, lepo su raspoređeni, a kada otključate mogućnost fast travela između njih, istraživanje postaje mnogo prijatnije. Međutim, iako dosta liči na Soulslike, Elderand ipak ne bih svrstao u ovaj žanr. Kao i kod drugih Metroidvania igara, napredak se periodično zaustavlja dok ne pronađete određene artefakte koji vašem karakteru daju nove moći. Ovde nema ničeg previše originalnog – tu je dupli skok, mogućnost prelaska na visoke zidove, hook (ubedljivo najbolji item), razne metode za otvaranje zaključanih vrata ili uklanjanje trnja sa puta, i slično. Ono što Elderand čini malo zanimljivijim jesu RPG elementi. Podizanje nivoa vam omogućava da dodelite poene svojim vitality, wisdom, dexterity i strength statistikama, i u zavisnosti od vašeg izbora, vašeg lika možete pretvoriti u snažnog ratnika, spretnog strelca ili moćnog čarobnjaka. Moja preporuka je da se držite sekire i štita, a sa lukom kao rezervom, biće malo pravih problema osim bosseva. Što se combata i kretanja tiče, na raspolaganju imate osnovni napad, parry potez, kao i dodge, sa dobrom potporom solidnih kontrola. Kako napredujete kroz igru i pobeđujete bosseve, pronalazićete sve jača i jača oružja. U igri čak postoje pod-oružja (subweapons) poput sekira i bombi, slična onima iz Castlevania igara. Pod-oružja su ograničenog kapaciteta i stalno ih morate sakupljati ili kupovati kod prodavca ako planirate često da ih koristite. Soundtrack je odličan i savršeno odgovara mračnom ambijentu sveta u Elderandu. Svaka od oblasti ima svoju temu koja održava zvučnu podlogu svežom, bez obzira na to koliko puta morate da se vratite u istu. Sa vizuelne strane, Elderand je prelepa, retro inspirisana igra puna krvi i nasilja, čega ćete se i te kako nagledati. Iako nije preterano inovativan, lepo sam se zabavio igrajući Elderand. Na kraju krajeva, igra poseduje gotovo sve elemente jednog solidnog Metroidvania naslova – ogroman, atmosferičan svet, sjajan soundtrack, raznovrsne neprijatelje i bosseve, gomilu sposobnosti, itema, i naravno, akcije. Ako ste dugogodišnji fan Metroidvania žanra, Elderand nikako ne smete da propustite, posebno ako ste ljubitelj pikselizovane krvi i misterioznih lavkraftovskih čudovišta. Elderand je dostupan za: PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prava poslastica za sve ljubitelje Metroidvania žanra: Elderand recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Bukvalno niotkuda, Ubisoft nas je lupio sa Settlers nastavkom. Ja nisam imao pojma da je igra izašla dok me urednik nije pitao da radim recenziju i mojoj sreći nikad kraja. Obožavao sam ovaj serijal jer je imao potpuno drugačiji pristup RTS žanru gde je fokus bio na razvoju civilizacije i prosperitetu vaših doseljenika. The Settlers: New Allies je to samo u naslovu, i trenutno je najlošija igra koju sam igrao od početka godine. Za razliku od prethodnika, New Allies je klasičan RTS u punom smislu te reči. Ne samo što je klasičan, nego je i izuzetno bazičan i lak RTS prepun bagova, pucanja i mrežnih nestabilnosti. Settlers stoji samo u naslovu i u ikonicama u igri – ostalo je sve prebačeno u strategiju u realnom vremenu i nimalo mi se ne sviđa. Igra izgleda kao da je pravljena iz dosade ili kao neka jeftina mobilna igra. Da počnemo od onoga što mi se zapravo dopada, a to je dizajn. Mape su izuzetno prelepe. Razvijaćete svoje gradove na raznim lokacijama kao što su stepe, oaze, ostrva, planine i svaki predeo izgleda detaljno i očaravajuće. Pravo je zadovoljstvo kreirati svoja naselja na ovim mapama. Arhitektura je takođe na višoj nozi. Sve građevine koje pravite su odmah prepoznatljive i imaju svoj šarm. Kuće koje zidate za radnike se međusobno spajaju mostovima i zajedničkim zidovima ako su u blizini i možete da dizajnirate jako pristojan gradić ako se potrudite. Tu se većinom završavaju dobre vesti, jer sam gameplay je ono što drži jedan RTS, a gameplay je ovde ili minimalan ili nepostojeći. Hajde da krenemo od same kampanje. Priča je zaboravna i nebitna. Siže je da jedna nacija beži od rata i pokušava da se naseli na drugoj lokaciji gde isto bukti rat. Postoje jako dosadni sinematici gde ključni ljudi pričaju o stvarima koje su nebitne za igru jer se misije svode na ‘’istraži do ovde“, ‘’odbrani ovo selo“ ili ‘’uništi ove neprijatelje“. Casual je mod koji je bitan jer tu igrate protiv botova i imate otključane sve funkcije vaših nacija. Igra ima tri nacije za izbor, Elari, Maru i Jorn. Konceptualno sve tri su iste, a razlike leže samo u malim pasivnim promenama oko inžinjera, par jedinica i funkcijama nekih zgrada, ali to je to. Multiplayer nisam ni mogao da isprobam kako treba jer mi je konekcija konstantno pucala i nisam mogao da završim meč. Mada, toliko sam dugo i čekao na mečeve da sam mislio da sam jedan od 10 koji zapravo igraju ovu igru. Sam gameplay se sastoji iz skupljanja resursa, širenja granica, podizanja vojske i odbrane grada. Na mapama retko postoje neki bonusi kao što su jezera koja leče jedinice, pećine koje su prečice koje vas vode iz jednog dela mape u drugi i par nezavisnih trgovaca, ali manje više je to to. Igru krećete sa skladištem i par inžinjera (ključne jedinice za razvoj) i cilj je da održavate resurse i širite granice. Sama izgradnja zgrada i održavanje resursa je meni bio zabavan deo jer volim ovakve menadžment igre, ali morate biti spremni na mnogo, mnogo čekanja. Prvo pravite drvoseče čija drva nosite na obradu kako biste napravili daske, sa kojima dalje zidate farmu na kojoj se uzgaja pšenica koja ide u mlin, u kom se potom melje u brašno koje ide u pekaru da bi se pravio hleb, koji zatim ide u kuće da bi se povećao broj stanovnika koji će se koristiti za radnu snagu u produkcionim strukturama i za vojsku. I eto, u jednoj proširenoj rečenici sam objasnio celu igru. The Settlers: New Allies nema nikakvu kompleksnost. Makro menadžment je minimalan i jednostavan, a mikro manje više ne postoji jer ste ograničeni sa vrlo malim brojem različitih jedinica koje nemaju veliki izbor specijalnih sposobnosti. Unapređenja se rade u Akademiji i predstavljaju samo pasivna poboljšanja koja se mere u procentima i retko koje vam daje vidljivu prednost u igri. Ne postoji neko unapređenje koje biste jurili za brzu pobedu kao na primer nuklearka u StarCraft 2. Igra ne pruža nikakvu kompleksniju statistiku niti detaljan pregled vašeg grada nego je sve pojednostavljeno kako ne biste morali da razmišljate o ekonomiji. To je za neke igrače super stvar, pogotovo za početnike. Ali za RTS veterane, ovo je smešno – pogotovo što trenutno vlada suša u RTS žanru. Sve u svemu, igra je mehanički previše jednostavna i ne dozvoljava izuzetno napredne taktike kao ni ‘’cheese“ poteze koji krase ovaj žanr. Bebina prva strategija, tako bih je nazvao. Igra je stabilna i fluidna, ali sam imao mnogo problema sa pucanjem i sa ponekim bagovima u vidu radnika koji su se glavili između zgrada. Srećom, ovo mi se nikada nije desilo usred partije nego uvek posle ili u glavnom meniju. Iako ovo predstavlja problem, ne bi bio prevelik da logoi mogu da se preskoče pri startovanju igre. Znam da je Ubisoft izbacio igru, da je developer Blue Byte i da je Sundrop engine, naučio sam posle 20-og puta (ovo važi i za sve druge igre gde ne može da se preskoči ova sekvenca, dozovite se pameti više). Naravno, ne bi bila Ubisoft igra da nema ingame shop na glavnom ekranu odmah pored tutorial kartice. Shop nudi bustere koji iskreno ne znam ni čemu služe jer nigde nije objašnjeno, a nisam hteo da trošim pare da proverim. Pored bustera ima i kozmetike koja vam menja skinove jedinica. Prilično sramotno, ali ipak je ovo Ubisoft igra. Kad se sve sabere, The Settlers: New Allies je ispodprosečan RTS koji nije za veterane žanra, a početnike je svakako teško vratiti u ovaj žanr. Nažalost, nikako ne preporučujem The Settlers: New Allies. The Settlers: New Allies je dostupan za PlayStation 5, Nintendo Switch, PlayStation 4, Xbox One, Xbox Series X/S i PC. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Doseljenici propali: The Settlers: New Allies recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prosto je neverovatno šta je Nintendo uspeo da postigne kada je sredinom devedesetih godina prošlog veka počela masovna implementacija 3D tehnologije u video igrama. Smišljati nove igre koje bi koristile 3D grafiku bio je jedan, ali prelazak čuvenih franšiza koje su ceo svoj uspeh zasnivale na preciznom 2D izvođenju, bila je sasvim drugačija vrsta izazova. Ne moram ni da pričam o tome kako je Super Mario 64 ovo maestralno postigao, ne samo postavivši novi standard praktično osnivajući žanr 3D platformi, već je i kontrolisanje igara putem analognih palica graciozno uveo i zauvek promenio istoriju interaktivne zabave. A ovakav uspeh slabije upamćen samo jer nije bio prvi od svoje vrste, postignut je i sa Metroid serijalom. Metroid Prime je objavljen na GameCube konzoli pre više od dvadeset godina. I sve ono što je bilo karakteristično za žanr a što je mogao zadržati, preneo je u 3D okruženje. Ostatak redizajniranog gejmpleja, bilo je sasvim drugačije a opet podjednako kvalitetno iskustvo koje se i dan danas slobodno može smatrati jednim od vrhunaca za igre ovog tipa. Dvadeset godina kasnije, kada smo na pragu dugoočekivanog četvrtog nastavka Prime serijala, Nintendo iznenada najavljuje i izdaje remasterovanu verziju prve igre trilogije. Metroid Prime Remastered je upravo sve ono čemu ste mogli da se nadate ukoliko ste ikada voleli original. Dobro, skoro sve, ali da krenemo redom. Skoro sva vrsta unapređenja u odnosu na original, leži u audio i grafičkom preporodu i modernizovanju kontrola. Ovo izdanje igre ne samo da je ubedljivo najlepši Metroid Prime naslov ikada, već je sigurno i jedna od tri najlepše igre koje su ikada krasile Nintendovu Switch konzolu. Kvalitetnije teksture, fantastični svetlosni efekti, detaljniji modeli, bogatije okruženje i božanstvena rekreacija stila i izgleda nivoa, neće vas ostaviti ravnodušnim sećali se vi kako je original izgledao ili ne. Zapravo, igra sada toliko lepo izgleda da mi je teško da poverujem da će četvorka izgledati išta lepše ukoliko ugleda svetlost dana na trenutno aktuelnoj Switch konzoli. A audio momenti sada imaju daleko veću dubinu, što je naročito važno s obzirom da se dobar deo iskustva zasniva upravo na zvučnom doživljaju. Zvuk neprijatelja, predmeta skrivenih u okruženju i pucanja koje odjekuje prostorijama, apsolutno je spektakularno. S obzirom da igra ne poseduje gotovo nikakve dijaloge, priča koju praktično svet u kom ste se obreli pripoveda, kroz ovu osveženu audio-vizuelnu simfoniju udara jače nego ikad. Siguran sam da će i novi igrači moći da dožive upravo isto ono što su stariji doživeli uz original. Potpuno uživljavanje u svet igre čije istraživanje je oduvek predstavljalo specifičnu vrstu zadovoljstva. Za razliku od 2D Metroid naslova, Prime je uvek bio više nešto nalik sporijem istraživačkom naslovu, gde se akcija ne zasniva na brzini kretanja kroz lokacije već na njihovom potpunom razumevanju i istraživanju. Ipak, grehota je što ovo izdanje nije poradilo više na nekim rešenjima po pitanju fluidnosti kretanja kroz ovaj svet, naročito kada je u pitanju „backtracking“, odnosno gotovo neophodni povratak na prethodno posećene lokacije. Oni koji pažljivo ne planiraju kretanje kroz nivoe, sigurno će se pošteno našetati. Kontrole takođe doživljavaju apsolutni preporod, nudeći čak nekolicinu režima u kojim možete igrati. Osim klasičnih i potpuno zastarelih kontrola, tu je i šema sa Wii konzole gde je kameru bilo moguće kontrolisati usmeravanjem kontrolera ka ekranu. Ovo i dalje predstavlja jako zanimljiv način za igranje, ali ga u potpunosti nadmašuje klasično kontrolisanje kretanja i kamere sa dve analogne palice. Vredi napomenuti da ako planirate da igru igrate u prenosivom režimu Switch konzole, kontrole usmeravanjem su praktično neupotrebljive, dok su analogne palice najbolje rešenje koje opet nije toliko sjajno zahvaljujući malenim „Joy-Con“ upravljačima. Korišćenje Pro ili nekog sličnog kontrolera, ipak preporučujem iznad svega ostalog. Kada Metroid Prime sagledam kao celinu, možda bih rekao da je celokupno izvođenje malo zastarelo, ali kada uzmemo u obzir činjenicu da je u pitanju 21 godinu stara igra, mislim da je retko koja ostarila ovako dobro. Da, možda jesu prisutni neki elementi prošlosti koji igru i dalje drže na uzici istorije, kao recimo momenti gde ne možete kontrolisati kameru ili je manevrisanje pipavo i neprecizno. Ali ovo je i dalje jedna fenomenalna igra za koju je potrebno samo da imate delić žara prema žanru kako bi vas sasvim oduševila. Sa druge strane, nije ništa čudno ukoliko igra ne uspe da vas uvuče u svoj svet. Tako je i sa mnom bilo prvi put kada sam je zaigrao. Ali pronaći put kroz njeno nesvakidašnje i atmosferično izvođenje, istovremeno znači i jedno nezaboravno iskustvo. U gotovo svakom pogledu bolje od originala koji je u svoje vreme bio neverovatan naslov, Metroid Prime Remastered je iskrena preporuka za stare i potencijalno nove zaljubljenike u ovaj sjajni serijal. Metroid Prime Remastered je dostupan za: Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post E ovako se rade remasteri: Metroid Prime Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da li vas je ikada interesovalo šta je Tolkin mislio o Srbiji ili možda vaš omiljeni glumac o nezavisnosti Kosova? Ako ste kao ja, takve stvari su zauvek izmeštene iz vaše sfere interesovanja, jer je uvek najzdravije razdvojiti tvorca od njegovog dela, ukoliko imate bilo kakvu nameru da u delu uživate. Da gledamo drugačije, verovatno bih lako mogao da zamrzim svoj omiljeni bend, prestanem da gledam filmove i osamim se na pustom ostrvu da jedem sirove školjke. E pa jedan deo populacije, tačnije govoreći LGBT aktiviste, jako su povredile izjave Džej-Kej Rouling, tvorca Hari Poter serijala. I to je išlo do te mere da su vatreno bojkotovali bilo koji vid podrške igri koja je pred nama, samo zato što to ujedno znači i podršku autoru originalne franšize. Nema sumnje da je Džej-Kej Rouling apsolutna legenda u književnom smislu, jer je izrodila jedan ovako kultni serijal. A igra zasnovana na svetu Harija Potera, proizvod je neverovatne količine truda i ulaganja. Iz tog razloga, ja prosto jedva čekam da sa vama podelim mišljenje o njoj. A i hvalospeve! Radnja naslova se odvija nekih 100 godina pre stupanja Potera na scenu i postavlja pozornicu, odnosno igralište, za scenario o kom je svaki ljubitelj serijala mogao da mašta. Ovde vi, odnosno lik kog sami kreirate, dobija pozivnicu da se upiše u Hogvorts školu za čarobnjaštvo i veštičarenje, što čini prvi korak na ulasku u potpuno ličnu „haripoterovsku“ pustolovinu. Protagonista iz neobjašnjenih razloga školu upisuje sa zakašnjenjem – sa 15 godina. Pretpostavljam da tvorci igre zapravo nisu hteli da otvorenim svetom trčkarate kao potpuni klinac. Sa svojih petnaest godina, vaš lik lako može da izgleda i nešto starije nakon što ga obradite u solidnom kreatoru karaktera, tako da uopšte nije teško uživeti se u ovu ulogu. Još kada čuveni šešir izabere kuću kojoj ćete pripasti (što možete a i ne morate prihvatiti), avantura može da počne! Ovo je jedna od onih igara koje prosto pršte od sadržaja pa je gotovo nemoguće odlučiti odakle krenuti kada se o njoj govori. Zato bih najradije ovu recenziju predstavio kroz pozitivne i negativne aspekte igre, a ostatak istraživanja, baš onako kako i dolikuje za naslov ovakvog kalibra, prepustio u potpunosti vama da lično iz prve ruke sve doživite. Najveća zvezda igre, jeste njen svet. U pitanju je ogromna, otvorena lokacija, po kojoj gotovo potpunom slobodom možete vršljati, leteti i po ćoškovima zavirivati. A na ovo ne samo da poziva činjenica da je svet ogroman već je u pitanju jedan od najdetaljnijih koje smo do sada imali priliku da vidimo. Za početak, Hogvorts zamak je verno rekreiran u toj meri da je jako teško progutati prvi susret sa njegovim hodnicima. Osim što je enterijer prebogat slikama, nameštajem, likovima i unikatnim lokacijama, kompletan zamak je prožet tajnim prolazima i skrivenim mestima. Samo istraživanje i pronalazak svakog kutka, zahtevaće od vas da na to utrošite više od deset sati pažljivog koračanja kroz njegove neverovatne odaje. Količina detalja proteže se i na ostatak sveta. Omanji gradić u blizini zamka pa i svaki zaselak na koji možete naići, odišu karakterom, ali i pružaju mogućnost da istražite apsolutno svaku građevinu koja poseduje vrata. Možda isprva neće biti moguće ući na svako zaključano mesto, ali uz prave čini, neće biti tih vrata koja će zaustaviti vaš radoznali um. Naravno, sve ovo je ispraćeno zaista impresivnim vizuelnim prikazom. PlayStation 5 verzija nudi nekoliko varijanti, od kojih preporučujem igranje sa „ray tracing“ opcijom koja nudi najimpresivniju grafiku i solidan frejmrejt. Iako PC verzija nudi nesumnjivo najviši nivo po pitanju vizuelnog, daleko jeftinija konzola od računara koji bi vam bio potreban za tako nešto, i više nego opravdava igranje na njoj. Ne sumnjajte, na PlayStation petici igra izgleda fenomenalno. Naročito uzmite u obzir da grafika nije uvek sirovi prikaz uhvaćen na fotografiji, već se proteže i duž svih prisutnih animacija i efekata koje samo u pokretu mogu da iskažu svoj pun potencijal. A ova igra sa sobom donosi sve to u neviđenim količinama. Dizajn, efekti čarolija, arhitektura i pejzaži – nema sumnje da je razvojni tim uložio svoje srce kako bi oživeo ovaj svet. I verujte mi kada kažem, prosto je čarobno koliko su dobro u tome uspeli. Ova igra u potpunosti pruža utisak da ste se obreli u svetu knjiga o Hariju Poteru. Ne moram ni da pominjem da kompletnu pustolovinu prati odlična muzika, neretko u vidu varijacija na prepoznatljive teme, ali u svojoj celovitosti, u pitanju je jako kvalitetna kolekcija muzičkih numera. Bilo da ste u borbi ili samo istražujete čarobne krajolike, biće prisutan i kvalitetan audio da vas u tome isprati. Meni lično možda i omiljeni aspekt igre, jeste onaj akcioni. Na raspolaganju imate sve ikada pomenute čarolije za koje ste čuli iz knjiga ili filmova, a svaku od njih postepeno stičete, taman toliko da možete dobro da je prostudirate, provežbate i propisno uživate u njenom korišćenju. Prava draž borbe nastupa tek kada osmislite kako da kombinujete ove čarolije, odnosno vezujete kroz napade. Tako na primer, protivnika možete prvo podići u vis, zatim približiti sebi nakon čega sledi udarac o zemlju i za kraj neka magija po vašem izboru kao šlag na tortu. Recimo vatrena eksplozija – jer vatra je uvek u modi. Kako je ovih čarolija puno a dugmića na kontroleru malo, kombinovanje više njih zahteva izvesnu dozu žongliranja. Nije nešto na šta je lako navići se, ali uz pravilno planiranje i razumevanje svake vradžbine, ovo neće predstavljati prepreku nijednom igraču. Da ne pominjem i „drevne čarolije“, sitnicu kojom je protagonista blagosloven. Ove čarolije niste nikada viđali i njihovo korišćenje baš ume da začini akcioni segment igre do epskih razmera. Nešto slabiji segment igre jeste glavna priča. Nije u pitanju nikakvo remek-delo i na momente može biti razvučena, nejasna ili pak dosadna. Ali ovo je ublaženo činjenicom da je igra prepuna sporednih misija i priča koje po kvalitetu uspevaju mnogo dublje da vas uvuku u ovaj svet i nateraju da poverujete da ste deo kompletnog narativa. Zapravo, priča je i više nego često u senci prave zvezde celog ovog performansa – sveta i atmosfere kojom vas u sebe upija. Zato je kroz sve sporedne zadatke i aktivnosti, jako lako potpuno se izgubiti. Mislim da je ovo možda i prvi put da sam u neobaveznim misijama više uživao nego u prelasku glavne priče. A njih je toliko da sam se davno zabrojao pokušavajući da odredim tačnu količinu. Ovako odokativno, rekao bih da na raspolaganju imate preko stotinu sporednih zadataka, što je zbilja za divljenje. Morao bih napomenuti da je količina opcionih aktivnosti i više nego impresivna i nekako kao da je pravljena sa lepšim polom na umu. Mada kada razmislim, većina obožavalaca Harija Potera koje znam, i jesu žene. Hm, ima tu nešto… Elem, ove aktivnosti uključuju posebnu oblast koju možete urediti po svom ukusu, što asocira na The Sims i slične igre. Osim vizuelno, ovo mesto služi kao i lična laboratorija gde možete spravljati napitke, unapređivati opremu, identifikovati predmete i još mnogo toga. Takođe, ukoliko znate gde pronaći magične zveri (trep-trep), na raspolaganju je i lokacija gde ih možete pustiti, hraniti ili brinuti o njima. Takoreći, igra sadrži jako velik broj stvari koje možete raditi, a koje se samo postepeno otkrivaju i otključavaju. Možda vam za prelazak glavne priče neće biti potrebno više od trideset sati, ali samo za sve sporedno, nema sumnje da će vam biti neophodno bar još toliko. Osim slabije priče, igra dolazi sa jako skromnim kompletom lošijih karakteristika. A one često nisu neka samostalna mana već su više deo kvalitetnog aspekta kom samo blago spuštaju prosek. Tako recimo bez obzira na plejadu izuzetno živopisnih likova, neki od njih umeju da podbace i budu dosadni ili povremeno loše napisani. Na čelu svih, verovatno mi je bio upravo protagonista, za kog sam kroz izbore u dijalozima morao posebno da se potrudim kako bi mi bio što manje iritantan. Pod ruku sa neverovatnim, ogromnim svetom, ide često nezgrapna kamera koja je postavljena iza protagoniste jako nezgodno, naročito u zatvorenim i uskim prostorima. To su neki od retkih momenata kada sam za igru iz trećeg lica poželeo da je bar na kratko iz prvog. Na svu sreću, ovo se donekle može zaobići dodatnim podešavanjem kontrola kako bi njihov odziv bio bolji. Možda lično najviše frustrirajuća, bila je navigacija kroz menije. Promena mape i odabir lokacije, uglavnom je usporen proces. Ulazak u meni za promenu opreme ili odabir misije, takođe traži izvesnu dozu navikavanja, prvenstveno što igra forsira odabir pomeranjem kursora analognom palicom ili površinom osetljivom na dodir na vrhu PlayStation 5 kontrolera. Ovde treba uzeti u obzir i malene pauze učitavanja koje igra pravi između svakog odabira opcije. Samostalno, ove pauze možda jesu zanemarljive, ali nakon što počnu da se gomilaju, naročito kada se malo izgubite u menijima, počinje da smeta. Da ne pominjem činjenicu da mi je svaki čas ponestajalo prostora u inventaru, pa sam usred misije morao da ga praznim, brzinom kornjače koja pakuje kofer. Kao poslednju zamerku koja opet zavisi od vaših ličnih preferencija, izneo bih primedbu na konto izbora načinjenih u igri kao i upotrebi takozvanih „neoprostivih“ kletvi. Mogućnost da prevagnete na dobru ili lošu stranu izborima pri igranju, samo je iluzija. Ne postoje trajne posledice u zavisnosti od dijaloga ili akcija koje izaberete. A uz to, korišćenje neoprostivih kletvi, nečega što je apsolutni tabu u ovom svetu, nema nikakav uticaj na bilo šta. Možete protrčati salom za ručavanje sevajući Avada Kedavrama kao da je Kineska Nova godina, i osim povremenog verbalnog prekora, neće se dogoditi aman baš ništa. Dobro, igra zapravo ni ne dozvoljava da učinite nešto tako suludo. Ali bez obzira što u ostatku igre, vizuelno i po pitanju siline ove kletve izgledaju zaista moćno, grehota je što na njihovo korišćenje nije stavljena dodatna težina. Tada bi mogle da dođu još više do izražaja. Jasno je da je o ovoj igri nemoguće reći dovoljno a kamoli sve, u jednoj skromnoj recenziji na nekoliko strana. Ali ako je nešto neophodno naglasiti, to je apsolutna preporuka. Ako ste ljubitelj Harija Potera, ova igra je ostvarenje svih snova. A ako pak niste, opet insistiram da je probate jer sam siguran da niste ni svesni koliko u njoj možete uživati. Količina posvećenosti i ljubavi kojom je evidentno da je ovaj svet obojen i probuđen kako bi vas u sebe progutao, zaista je vredna divljenja. A ukoliko još uvek imate potrebu da povremeno pobegnete iz ovog sveta u neki malo čarobniji, ova igra predstavlja savršenu priliku za tako nešto. I pored izuzetno jakog starta ove sezone, ovo je za mene jedan od kandidata za igru godine. A ako vam posle čitanja teksta još uvek nije jasno kako i zašto – znate šta vam je činiti. Uživaćete. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Pravi trenutak da budeš Hari Poter obožavalac: Hogwarts Legacy recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada sam prvi put video trejler za Scars Above, načinio sam dve potpuno pogrešne pretpostavke. Prva, bila je da je u pitanju svojevrsni nastavak na Returnal, igru na koju je ovaj naslov neobično jako podsećao. A druga je bila pomisao da je u pitanju proizvod iz kuhinje nekog velikog stranog studija. Ako niste čuli za Mad Head Games, u pitanju je domaći studio koji se proteklu deceniju bavio pretežno stvaranjem igara sa skrivenim objektima. Meni lično drag žanr, jer me je kliktanje miša nebrojeno puta budilo iz najslađeg sna, dok je majka za računarom u mojoj sobi uz jutarnju kafu igrala neke od njih kao da sudbina sveta zavisi od toga. Na stranu ovaj miroljubivi žanr, podatak da Mad Head Games pravi akcionu, naučno fantastičnu igru ovakvog kalibra, odmah me je naoštrio da je lično probam prvom prilikom. Domaća igra koja izgleda ovako dobro, nije svakodnevna pojava i ne sme da se propusti. Poređenje sa igrom Returnal, nije bilo neosnovano. Ženski protagonista u vanzemaljskom okruženju koji se zanimljivim arsenalom bori protiv najezdi protivnika a nakon što pogine, vraća iznova iz smrti, jesu neki motivi koji sugerišu inspiraciju ovim naslovom. Ali što sam duže igrao igru, sve mi je više bila drugačija od pomenute. Za razliku od Returnal mehanike, ovde ukoliko poginete, nećete u „rogue-lite“ maniru krenuti praktično ispočetka, već samo od poslednjeg čekpointa. Nešto nalik „soulslike“ mehanici, ali za razliku i od tog serijala, ovde smrću ne gubite praktično ništa. Da, odmaranjem kod čekpointa regenerišete energiju i arsenal oružja dok se protivnici vraćaju iz mrtvih, ali to je jedina sličnost sa „souls“ naslovima koju ova igra deli. Takođe, akcioni segment i kretanje, veoma su bazični i ograničeni. Nema te „vertikalnosti“ kojom Returnal daje mogućnost igraču da manevriše u svakom mogućem smeru dok kiša metaka traži način da ga razreši života. Ovde imamo jednostavno trčanje, izbegavanje napada bacanjem u stranu i sprint. Jednostavno i funkcionalno. Naročito mi se dopala upotreba „DualSense“ kontrolera, gde osim odlično implementiranih vibracija, dugmići zaduženi za pucanje različito reaguju u zavisnosti od toga da li možete da pucate ili vam je šaržer prazan. Ovo olakšava igranje time što ne morate konstantno da na oku imate indikator preostale municije, već to prosto osećate pod prstima. Vredi napomenuti da je princip po kom vas protivnici napadaju najviše zasnovan na elementu iznenađenja. Retke su instance gde ćete videti protivnika pre nego što se upustite u borbu, već će vas oni najčešće zaskakati sa leđa ili iskakati ispod zemlje. Ovo možda više dolikuje horor naslovima, ali kako ponovo budete prolazili kroz istu oblast, znaćete tačno šta i gde možete da očekujete, što ublažava celo iskustvo. Igra je takođe izuzetno linearna i izuzev par momenata, mala je verovatnoća da ćete zalutati. A svako skretanje sa puta, sa sobom nosi jedino nagradu za istraživanje u vidu novog unapređenja za oružje ili neku statistiku. Pa i svaki deo naoružanja ili borbene sposobnosti, lak je za razumevanje a i zabavan za koristiti. Takođe jednostavno a funkcionalno. Već postaje jasno da su jednostavnost i funkcionalnost jako dobre odrednice kada postoji potreba da se opiše ova igra. U današnjem svetu gde se produkcije igara mere stotinama miliona i tržište favorizuje količinu sadržaja koju možete dobiti za svoj novac, Scars Above je fantastično osveženje koje se tiče najvažnijeg elementa video igara – zabavnog faktora. U vremenu kada se zabava gubi iz pojma „interaktivna zabava“, neverovatno sam prijatno iznenađen domaćim proizvodom koji se niotkuda pojavljuje ne bi li nas sve na ovo podsetio. Zato dozvolite da posložim misli i krenem još jednom ispočetka. Vizuelno, već je nakon par minuta jasno da nije u pitanju igra sa budžetom svetskih studija. Animacije su skromne ali zadovoljavaju, teksture su često jednostavne ali vrše posao… Zapravo cela grafika izgleda kao da se proteže između tri generacije konzola, pa na momente nostalgično razočarava a zatim oduševljava. No, čak i najslabiji momenti u ovom smislu, dovoljno su dobri da ne razbiju kompletno iskustvo. Dizajn sveta i nivoa, povremeni umetnički momenti po pitanju fotografije i arsenal specijalnih efekata čijem izvođenju doprinosi „Unreal Engine“, sasvim su dovoljni da mogu da kažem – igra ne izgleda kao „AAA“ naslov po pitanju sirovog kvaliteta, a i ne mora. Da mogu da biram, jedino bih voleo da ljudski karakteri izgledaju malo živopisnije i realističnije u licu. Mislim da bi to umnogome podiglo ceo vizuelni utisak, ali i bez toga mislim da je on poprilično solidan. Ovo se može reći i za audio. Nisu tu prisutne nikakve muzičke teme koje ću pevušiti do kraja marta, ali bukvalno svaki muzički i audio momenat idu sjajno pod ruku sa vizuelnom prezentacijom. Naročito oduševljava način na koji je u igri sve usklađeno. Vizuelno sa zvučnim, zvučno sa pripovedanjem, pripovedanje sa pričom a priča sa atmosferom. I sve to prožeto odličnim zabavnim faktorom koji realno i ne možemo više tako često da sretnemo u svetu video igara. Protagonistkinja Kejt sa svojim timom kreće u svemirsku ekspediciju da istraži neidentifikovan objekat koji se preteći pojavio u Zemljinoj atmosferi. Ovo će je odvesti na put vanzemaljske planete i otkrića po pitanju smisla i istorije celokupnog života u univerzumu. Priča koja počinje pomalo generički i ima nekolicinu lošijih momenata, ali naposletku ostavlja izuzetno dobar utisak neočekivanim otkrovenjima i snažnim duhom svojih likova. Arsenal naoružanja svodi se na četiri glavna oružja koja se ovde duhovito provlače kao „oruđe“ ali naposletku služe istoj svrsi – da na što zabavniji način prokrčite sebi put kroz neprijateljske redove. A osim njih, na raspolaganju imamo i nekolicinu zabavnih spravica kojima možete da usporavate vreme, aktivirate lični štit ili odvučete pažnju protivniku. Zapravo sve ove mehanike je dosadno objašnjavati a poprilično zabavno otkrivati kroz igranje. A u skladu i sa novim lokacijama i protivnicima, sve se zaista odličnim tempom uvodi u igru čime je do samog kraja održava da ne postane ni na trenutak dosadna. Za prelaženje će vam biti potrebno između 8 i 12 sati, što možda ne zvuči kao mnogo, ali ja bih naprotiv rekao da je idealno. Igra traje tačno onoliko koliko je bilo neophodno, ne bi li vam do samog kraja držala pažnju. Jedino zameram što pri prelasku igre nemate mogućnost da nastavite od poslednje tačke i istražite sve što ste možda propustili, već vas igra vraća u glavni meni i nudi jedino opciju da igru krenete potpuno ispočetka. Nikakav „New Game+“ ili dodatni režim, što je stvarno šteta s obzirom osećaj dostignuća koji vas konstantno prati kroz igru. Na kraju taj ceo osećaj naglo splasne, kao da ništa i niste postigli. Avaj… Moram da priznam da sam se izuzetno zabavio uz Scars Above, što je za mene najvažniji faktor kada su video igre u pitanju. Ne sadržaj niti grandiozna produkcija, što svakako jesu stvari vredne divljenja kada kolektivni trud stvori nešto zaista impresivno. Ali jednostavan i intrigantan gejmplej, jeste razlog zašto sam isprva i zavoleo video igre. A ovaj naslov upravo i jeste takav. Možda daleko skromniji od visokobudžetnih igara, ali se odlično snalazi na svom terenu dokazujući da, bar kada su video igre u pitanju, „više“ ne znači obavezno i „bolje“. Umereno je izgleda uvek najbolje. Priznajem, toliko sam bio pod utiskom nakon igranja da sam morao da sačekam barem 24 sata pre pisanja ove recenzije, kako bih doneo što objektivniji sud u momentima kada igru preporučujem. A to je upravo sada, jer dragi čitaoci, ja vam oberučke poručujem da bi trebalo da je zaigrate. Ukoliko vam nije najbitnija stavka da igra koju pokrećete na PlayStation petici „rastura“ koliko dobro izgleda, već više cenite ljubav kojom je igra građena i precizno usmeren trud u skladu sa ograničenim sredstvima, ovo je bez sumnje igra za vas. Društvu iz Mad Head Games-a srdačno čestitam na ovom dostignuću i želim da naredni naslovi budu još impresivniji po pitanju produkcije, ali da ne skrenu sa puta na kom su sada, jer on je popločan upravo onim najsjajnijim elementima ove industrije – zabavom zbog koje svi i volimo video igre. Živeli! Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nesvakidašnje iznenađenje iz domaće kuhinje: Scars Above recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Repertoar FPS igara konstantno raste. Međutim, velika većina njih baca fokus isključivo na PvP, i to u njegovom najgeneričnijem, najfrustrirajućem i najdosadnijem izdanju. Na scenu zato stupa Shatterline – odlična igra sa fantastičnim balansom PvP i PvE sadržaja. PvE sadržaj je jedinstven u poređenju sa većinom modernih naslova, jer se radi o roguelike kooperativnom iskustvu gde nijedno igranje (run) nije isto, u smislu opreme koju dobijate. Pored toga, sistem napredovanja je solidan i svakog operativca možete da podignete na viši nivo i učinite ga jačim za PvE režim, što otvara vrata za gomilu zanimljivih kombinacija itema koje zaradite tokom svake sesije. Sve u svemu, borbe su dosta solidne. Jedina zamerka koju imam jeste da i dalje često nalećem na bagove, ali nažalost, to je nešto što se očekuje kada je reč o early access naslovima. Da stvar bude još gora, serveri mogu biti veoma nepouzdani (hvala Amazonu). Dizajn karaktera u Shatterline je super otrcan, ali srećom možete nabaviti skinove za svoje likove da biste ih učinili manje, ili više otrcanim ako to želite. U zaključku, ova igra bi mogla da procveta u nešto zaista posebno uz dovoljno ljubavi i truda. Imam samo jedan jednostavan zahtev – da developer ovu igru pretvori u savršeno PvE iskustvo. Samo dodajte opciju VS AI u PvP režime i imaćete hit. Definitivna preporuka. Shatterline možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Shatterline appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu