SolidChief

Gatekeeper: Eclipse je besplatna sci-fi mešavina hit naslova Vampire Survivor i Risk of Rain 2, koja sadrži sve elemente koje pomenute dve igre čine zabavnima, kao što su raznovrsni modovi, itemi, sposobnosti, apgrejdi, neprijatelji i boss karakteri. Sličnosti se tu ne završavaju, jer je Gatekeeper: Eclipse takođe izuzetno težak, tako da je savršen za igrače koji vole dobar izazov. Igrači imaju zadatak da pronađu Srce Univerzuma, izuzetno važan artefakt koji održava kosmičku ravnotežu. Gejmplej se zasniva na čišćenju beskrajne horde mehaničkih čudovišta, kombinujući vaše veštine sa stotinama pronađenih artefakata. U glavnom modu igre, igrači moraju da odbrane kapije koje su raštrkane po nivoima i spreče neprijatelje da dođu do istih, tako da je Gatekeeper: Eclipse takođe u suštini neka vrsta tower defense ili hero defense naslova. Postoji drugi režim igranja koji je sličniji Risk of Rain 2, koji ima neprekidne faze koje vremenom postaju sve teže i teže. Gatekeeper: Eclipse preporučujem svim ljubiteljima Vampire Survivor-a i sličnih igara. Jedva čekam potpuno izdanje igre, gde će developeri, nadam se, poraditi na balansu i poboljšati performanse. Gatekeeper: Eclipse možete preuzeti na ovom linku. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Gatekeeper: Eclipse appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Može se slobodno reći da su fanovi Metroidvania naslova u stalnoj potrazi za nekom narednom igrom iz žanra koja će zadovoljiti njihove istančane ukuse. Kao neko ko je prešao Hollow Knight, Blasphemous, Bloodstained i Ori igre (a neke kultnije naslove da ne spominjem), potpuno ih razumem. Srećom, može se reći da je žanr ovakvih igara, i to naravno u pikselizovanom stilu, gotovo neiscrpan, pošto se i dalje često pojavljuju vrlo kvalitetni naslovi koje lagano možemo da poredimo sa najpopularnijim Metroidvania ostvarenjima. Sada nam je na test došao Elderand. Razvijen od strane brazilskog nezavisnog studija Sinergia, Elderand je akciono-avanturistički naslov koji vas stavlja u ulogu bezimenog plaćenika koji ima zadatak da otputuje na udaljeno ostrvo kako bi pobedio zlo koje je tamo zavladalo. Priča se povremeno širi u obliku poruka razbacanih po svetu, u kojima se detaljno opisuju različita iskustva NPC-eva uz susret sa povremenim karakterima, kao što su prodavci. Pored toga, gejmplej se svodi na, pogodili ste, ubijanje monstruoznih stvorenja i boss karaktera, čiji dizajn je često inspirisan literaturom H.P. Lavkrafta. Kada umrete, vraćate se na poslednji bonfire koji ste aktivirali. Srećom, lepo su raspoređeni, a kada otključate mogućnost fast travela između njih, istraživanje postaje mnogo prijatnije. Međutim, iako dosta liči na Soulslike, Elderand ipak ne bih svrstao u ovaj žanr. Kao i kod drugih Metroidvania igara, napredak se periodično zaustavlja dok ne pronađete određene artefakte koji vašem karakteru daju nove moći. Ovde nema ničeg previše originalnog – tu je dupli skok, mogućnost prelaska na visoke zidove, hook (ubedljivo najbolji item), razne metode za otvaranje zaključanih vrata ili uklanjanje trnja sa puta, i slično. Ono što Elderand čini malo zanimljivijim jesu RPG elementi. Podizanje nivoa vam omogućava da dodelite poene svojim vitality, wisdom, dexterity i strength statistikama, i u zavisnosti od vašeg izbora, vašeg lika možete pretvoriti u snažnog ratnika, spretnog strelca ili moćnog čarobnjaka. Moja preporuka je da se držite sekire i štita, a sa lukom kao rezervom, biće malo pravih problema osim bosseva. Što se combata i kretanja tiče, na raspolaganju imate osnovni napad, parry potez, kao i dodge, sa dobrom potporom solidnih kontrola. Kako napredujete kroz igru i pobeđujete bosseve, pronalazićete sve jača i jača oružja. U igri čak postoje pod-oružja (subweapons) poput sekira i bombi, slična onima iz Castlevania igara. Pod-oružja su ograničenog kapaciteta i stalno ih morate sakupljati ili kupovati kod prodavca ako planirate često da ih koristite. Soundtrack je odličan i savršeno odgovara mračnom ambijentu sveta u Elderandu. Svaka od oblasti ima svoju temu koja održava zvučnu podlogu svežom, bez obzira na to koliko puta morate da se vratite u istu. Sa vizuelne strane, Elderand je prelepa, retro inspirisana igra puna krvi i nasilja, čega ćete se i te kako nagledati. Iako nije preterano inovativan, lepo sam se zabavio igrajući Elderand. Na kraju krajeva, igra poseduje gotovo sve elemente jednog solidnog Metroidvania naslova – ogroman, atmosferičan svet, sjajan soundtrack, raznovrsne neprijatelje i bosseve, gomilu sposobnosti, itema, i naravno, akcije. Ako ste dugogodišnji fan Metroidvania žanra, Elderand nikako ne smete da propustite, posebno ako ste ljubitelj pikselizovane krvi i misterioznih lavkraftovskih čudovišta. Elderand je dostupan za: PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prava poslastica za sve ljubitelje Metroidvania žanra: Elderand recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Bukvalno niotkuda, Ubisoft nas je lupio sa Settlers nastavkom. Ja nisam imao pojma da je igra izašla dok me urednik nije pitao da radim recenziju i mojoj sreći nikad kraja. Obožavao sam ovaj serijal jer je imao potpuno drugačiji pristup RTS žanru gde je fokus bio na razvoju civilizacije i prosperitetu vaših doseljenika. The Settlers: New Allies je to samo u naslovu, i trenutno je najlošija igra koju sam igrao od početka godine. Za razliku od prethodnika, New Allies je klasičan RTS u punom smislu te reči. Ne samo što je klasičan, nego je i izuzetno bazičan i lak RTS prepun bagova, pucanja i mrežnih nestabilnosti. Settlers stoji samo u naslovu i u ikonicama u igri – ostalo je sve prebačeno u strategiju u realnom vremenu i nimalo mi se ne sviđa. Igra izgleda kao da je pravljena iz dosade ili kao neka jeftina mobilna igra. Da počnemo od onoga što mi se zapravo dopada, a to je dizajn. Mape su izuzetno prelepe. Razvijaćete svoje gradove na raznim lokacijama kao što su stepe, oaze, ostrva, planine i svaki predeo izgleda detaljno i očaravajuće. Pravo je zadovoljstvo kreirati svoja naselja na ovim mapama. Arhitektura je takođe na višoj nozi. Sve građevine koje pravite su odmah prepoznatljive i imaju svoj šarm. Kuće koje zidate za radnike se međusobno spajaju mostovima i zajedničkim zidovima ako su u blizini i možete da dizajnirate jako pristojan gradić ako se potrudite. Tu se većinom završavaju dobre vesti, jer sam gameplay je ono što drži jedan RTS, a gameplay je ovde ili minimalan ili nepostojeći. Hajde da krenemo od same kampanje. Priča je zaboravna i nebitna. Siže je da jedna nacija beži od rata i pokušava da se naseli na drugoj lokaciji gde isto bukti rat. Postoje jako dosadni sinematici gde ključni ljudi pričaju o stvarima koje su nebitne za igru jer se misije svode na ‘’istraži do ovde“, ‘’odbrani ovo selo“ ili ‘’uništi ove neprijatelje“. Casual je mod koji je bitan jer tu igrate protiv botova i imate otključane sve funkcije vaših nacija. Igra ima tri nacije za izbor, Elari, Maru i Jorn. Konceptualno sve tri su iste, a razlike leže samo u malim pasivnim promenama oko inžinjera, par jedinica i funkcijama nekih zgrada, ali to je to. Multiplayer nisam ni mogao da isprobam kako treba jer mi je konekcija konstantno pucala i nisam mogao da završim meč. Mada, toliko sam dugo i čekao na mečeve da sam mislio da sam jedan od 10 koji zapravo igraju ovu igru. Sam gameplay se sastoji iz skupljanja resursa, širenja granica, podizanja vojske i odbrane grada. Na mapama retko postoje neki bonusi kao što su jezera koja leče jedinice, pećine koje su prečice koje vas vode iz jednog dela mape u drugi i par nezavisnih trgovaca, ali manje više je to to. Igru krećete sa skladištem i par inžinjera (ključne jedinice za razvoj) i cilj je da održavate resurse i širite granice. Sama izgradnja zgrada i održavanje resursa je meni bio zabavan deo jer volim ovakve menadžment igre, ali morate biti spremni na mnogo, mnogo čekanja. Prvo pravite drvoseče čija drva nosite na obradu kako biste napravili daske, sa kojima dalje zidate farmu na kojoj se uzgaja pšenica koja ide u mlin, u kom se potom melje u brašno koje ide u pekaru da bi se pravio hleb, koji zatim ide u kuće da bi se povećao broj stanovnika koji će se koristiti za radnu snagu u produkcionim strukturama i za vojsku. I eto, u jednoj proširenoj rečenici sam objasnio celu igru. The Settlers: New Allies nema nikakvu kompleksnost. Makro menadžment je minimalan i jednostavan, a mikro manje više ne postoji jer ste ograničeni sa vrlo malim brojem različitih jedinica koje nemaju veliki izbor specijalnih sposobnosti. Unapređenja se rade u Akademiji i predstavljaju samo pasivna poboljšanja koja se mere u procentima i retko koje vam daje vidljivu prednost u igri. Ne postoji neko unapređenje koje biste jurili za brzu pobedu kao na primer nuklearka u StarCraft 2. Igra ne pruža nikakvu kompleksniju statistiku niti detaljan pregled vašeg grada nego je sve pojednostavljeno kako ne biste morali da razmišljate o ekonomiji. To je za neke igrače super stvar, pogotovo za početnike. Ali za RTS veterane, ovo je smešno – pogotovo što trenutno vlada suša u RTS žanru. Sve u svemu, igra je mehanički previše jednostavna i ne dozvoljava izuzetno napredne taktike kao ni ‘’cheese“ poteze koji krase ovaj žanr. Bebina prva strategija, tako bih je nazvao. Igra je stabilna i fluidna, ali sam imao mnogo problema sa pucanjem i sa ponekim bagovima u vidu radnika koji su se glavili između zgrada. Srećom, ovo mi se nikada nije desilo usred partije nego uvek posle ili u glavnom meniju. Iako ovo predstavlja problem, ne bi bio prevelik da logoi mogu da se preskoče pri startovanju igre. Znam da je Ubisoft izbacio igru, da je developer Blue Byte i da je Sundrop engine, naučio sam posle 20-og puta (ovo važi i za sve druge igre gde ne može da se preskoči ova sekvenca, dozovite se pameti više). Naravno, ne bi bila Ubisoft igra da nema ingame shop na glavnom ekranu odmah pored tutorial kartice. Shop nudi bustere koji iskreno ne znam ni čemu služe jer nigde nije objašnjeno, a nisam hteo da trošim pare da proverim. Pored bustera ima i kozmetike koja vam menja skinove jedinica. Prilično sramotno, ali ipak je ovo Ubisoft igra. Kad se sve sabere, The Settlers: New Allies je ispodprosečan RTS koji nije za veterane žanra, a početnike je svakako teško vratiti u ovaj žanr. Nažalost, nikako ne preporučujem The Settlers: New Allies. The Settlers: New Allies je dostupan za PlayStation 5, Nintendo Switch, PlayStation 4, Xbox One, Xbox Series X/S i PC. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Doseljenici propali: The Settlers: New Allies recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prosto je neverovatno šta je Nintendo uspeo da postigne kada je sredinom devedesetih godina prošlog veka počela masovna implementacija 3D tehnologije u video igrama. Smišljati nove igre koje bi koristile 3D grafiku bio je jedan, ali prelazak čuvenih franšiza koje su ceo svoj uspeh zasnivale na preciznom 2D izvođenju, bila je sasvim drugačija vrsta izazova. Ne moram ni da pričam o tome kako je Super Mario 64 ovo maestralno postigao, ne samo postavivši novi standard praktično osnivajući žanr 3D platformi, već je i kontrolisanje igara putem analognih palica graciozno uveo i zauvek promenio istoriju interaktivne zabave. A ovakav uspeh slabije upamćen samo jer nije bio prvi od svoje vrste, postignut je i sa Metroid serijalom. Metroid Prime je objavljen na GameCube konzoli pre više od dvadeset godina. I sve ono što je bilo karakteristično za žanr a što je mogao zadržati, preneo je u 3D okruženje. Ostatak redizajniranog gejmpleja, bilo je sasvim drugačije a opet podjednako kvalitetno iskustvo koje se i dan danas slobodno može smatrati jednim od vrhunaca za igre ovog tipa. Dvadeset godina kasnije, kada smo na pragu dugoočekivanog četvrtog nastavka Prime serijala, Nintendo iznenada najavljuje i izdaje remasterovanu verziju prve igre trilogije. Metroid Prime Remastered je upravo sve ono čemu ste mogli da se nadate ukoliko ste ikada voleli original. Dobro, skoro sve, ali da krenemo redom. Skoro sva vrsta unapređenja u odnosu na original, leži u audio i grafičkom preporodu i modernizovanju kontrola. Ovo izdanje igre ne samo da je ubedljivo najlepši Metroid Prime naslov ikada, već je sigurno i jedna od tri najlepše igre koje su ikada krasile Nintendovu Switch konzolu. Kvalitetnije teksture, fantastični svetlosni efekti, detaljniji modeli, bogatije okruženje i božanstvena rekreacija stila i izgleda nivoa, neće vas ostaviti ravnodušnim sećali se vi kako je original izgledao ili ne. Zapravo, igra sada toliko lepo izgleda da mi je teško da poverujem da će četvorka izgledati išta lepše ukoliko ugleda svetlost dana na trenutno aktuelnoj Switch konzoli. A audio momenti sada imaju daleko veću dubinu, što je naročito važno s obzirom da se dobar deo iskustva zasniva upravo na zvučnom doživljaju. Zvuk neprijatelja, predmeta skrivenih u okruženju i pucanja koje odjekuje prostorijama, apsolutno je spektakularno. S obzirom da igra ne poseduje gotovo nikakve dijaloge, priča koju praktično svet u kom ste se obreli pripoveda, kroz ovu osveženu audio-vizuelnu simfoniju udara jače nego ikad. Siguran sam da će i novi igrači moći da dožive upravo isto ono što su stariji doživeli uz original. Potpuno uživljavanje u svet igre čije istraživanje je oduvek predstavljalo specifičnu vrstu zadovoljstva. Za razliku od 2D Metroid naslova, Prime je uvek bio više nešto nalik sporijem istraživačkom naslovu, gde se akcija ne zasniva na brzini kretanja kroz lokacije već na njihovom potpunom razumevanju i istraživanju. Ipak, grehota je što ovo izdanje nije poradilo više na nekim rešenjima po pitanju fluidnosti kretanja kroz ovaj svet, naročito kada je u pitanju „backtracking“, odnosno gotovo neophodni povratak na prethodno posećene lokacije. Oni koji pažljivo ne planiraju kretanje kroz nivoe, sigurno će se pošteno našetati. Kontrole takođe doživljavaju apsolutni preporod, nudeći čak nekolicinu režima u kojim možete igrati. Osim klasičnih i potpuno zastarelih kontrola, tu je i šema sa Wii konzole gde je kameru bilo moguće kontrolisati usmeravanjem kontrolera ka ekranu. Ovo i dalje predstavlja jako zanimljiv način za igranje, ali ga u potpunosti nadmašuje klasično kontrolisanje kretanja i kamere sa dve analogne palice. Vredi napomenuti da ako planirate da igru igrate u prenosivom režimu Switch konzole, kontrole usmeravanjem su praktično neupotrebljive, dok su analogne palice najbolje rešenje koje opet nije toliko sjajno zahvaljujući malenim „Joy-Con“ upravljačima. Korišćenje Pro ili nekog sličnog kontrolera, ipak preporučujem iznad svega ostalog. Kada Metroid Prime sagledam kao celinu, možda bih rekao da je celokupno izvođenje malo zastarelo, ali kada uzmemo u obzir činjenicu da je u pitanju 21 godinu stara igra, mislim da je retko koja ostarila ovako dobro. Da, možda jesu prisutni neki elementi prošlosti koji igru i dalje drže na uzici istorije, kao recimo momenti gde ne možete kontrolisati kameru ili je manevrisanje pipavo i neprecizno. Ali ovo je i dalje jedna fenomenalna igra za koju je potrebno samo da imate delić žara prema žanru kako bi vas sasvim oduševila. Sa druge strane, nije ništa čudno ukoliko igra ne uspe da vas uvuče u svoj svet. Tako je i sa mnom bilo prvi put kada sam je zaigrao. Ali pronaći put kroz njeno nesvakidašnje i atmosferično izvođenje, istovremeno znači i jedno nezaboravno iskustvo. U gotovo svakom pogledu bolje od originala koji je u svoje vreme bio neverovatan naslov, Metroid Prime Remastered je iskrena preporuka za stare i potencijalno nove zaljubljenike u ovaj sjajni serijal. Metroid Prime Remastered je dostupan za: Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post E ovako se rade remasteri: Metroid Prime Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da li vas je ikada interesovalo šta je Tolkin mislio o Srbiji ili možda vaš omiljeni glumac o nezavisnosti Kosova? Ako ste kao ja, takve stvari su zauvek izmeštene iz vaše sfere interesovanja, jer je uvek najzdravije razdvojiti tvorca od njegovog dela, ukoliko imate bilo kakvu nameru da u delu uživate. Da gledamo drugačije, verovatno bih lako mogao da zamrzim svoj omiljeni bend, prestanem da gledam filmove i osamim se na pustom ostrvu da jedem sirove školjke. E pa jedan deo populacije, tačnije govoreći LGBT aktiviste, jako su povredile izjave Džej-Kej Rouling, tvorca Hari Poter serijala. I to je išlo do te mere da su vatreno bojkotovali bilo koji vid podrške igri koja je pred nama, samo zato što to ujedno znači i podršku autoru originalne franšize. Nema sumnje da je Džej-Kej Rouling apsolutna legenda u književnom smislu, jer je izrodila jedan ovako kultni serijal. A igra zasnovana na svetu Harija Potera, proizvod je neverovatne količine truda i ulaganja. Iz tog razloga, ja prosto jedva čekam da sa vama podelim mišljenje o njoj. A i hvalospeve! Radnja naslova se odvija nekih 100 godina pre stupanja Potera na scenu i postavlja pozornicu, odnosno igralište, za scenario o kom je svaki ljubitelj serijala mogao da mašta. Ovde vi, odnosno lik kog sami kreirate, dobija pozivnicu da se upiše u Hogvorts školu za čarobnjaštvo i veštičarenje, što čini prvi korak na ulasku u potpuno ličnu „haripoterovsku“ pustolovinu. Protagonista iz neobjašnjenih razloga školu upisuje sa zakašnjenjem – sa 15 godina. Pretpostavljam da tvorci igre zapravo nisu hteli da otvorenim svetom trčkarate kao potpuni klinac. Sa svojih petnaest godina, vaš lik lako može da izgleda i nešto starije nakon što ga obradite u solidnom kreatoru karaktera, tako da uopšte nije teško uživeti se u ovu ulogu. Još kada čuveni šešir izabere kuću kojoj ćete pripasti (što možete a i ne morate prihvatiti), avantura može da počne! Ovo je jedna od onih igara koje prosto pršte od sadržaja pa je gotovo nemoguće odlučiti odakle krenuti kada se o njoj govori. Zato bih najradije ovu recenziju predstavio kroz pozitivne i negativne aspekte igre, a ostatak istraživanja, baš onako kako i dolikuje za naslov ovakvog kalibra, prepustio u potpunosti vama da lično iz prve ruke sve doživite. Najveća zvezda igre, jeste njen svet. U pitanju je ogromna, otvorena lokacija, po kojoj gotovo potpunom slobodom možete vršljati, leteti i po ćoškovima zavirivati. A na ovo ne samo da poziva činjenica da je svet ogroman već je u pitanju jedan od najdetaljnijih koje smo do sada imali priliku da vidimo. Za početak, Hogvorts zamak je verno rekreiran u toj meri da je jako teško progutati prvi susret sa njegovim hodnicima. Osim što je enterijer prebogat slikama, nameštajem, likovima i unikatnim lokacijama, kompletan zamak je prožet tajnim prolazima i skrivenim mestima. Samo istraživanje i pronalazak svakog kutka, zahtevaće od vas da na to utrošite više od deset sati pažljivog koračanja kroz njegove neverovatne odaje. Količina detalja proteže se i na ostatak sveta. Omanji gradić u blizini zamka pa i svaki zaselak na koji možete naići, odišu karakterom, ali i pružaju mogućnost da istražite apsolutno svaku građevinu koja poseduje vrata. Možda isprva neće biti moguće ući na svako zaključano mesto, ali uz prave čini, neće biti tih vrata koja će zaustaviti vaš radoznali um. Naravno, sve ovo je ispraćeno zaista impresivnim vizuelnim prikazom. PlayStation 5 verzija nudi nekoliko varijanti, od kojih preporučujem igranje sa „ray tracing“ opcijom koja nudi najimpresivniju grafiku i solidan frejmrejt. Iako PC verzija nudi nesumnjivo najviši nivo po pitanju vizuelnog, daleko jeftinija konzola od računara koji bi vam bio potreban za tako nešto, i više nego opravdava igranje na njoj. Ne sumnjajte, na PlayStation petici igra izgleda fenomenalno. Naročito uzmite u obzir da grafika nije uvek sirovi prikaz uhvaćen na fotografiji, već se proteže i duž svih prisutnih animacija i efekata koje samo u pokretu mogu da iskažu svoj pun potencijal. A ova igra sa sobom donosi sve to u neviđenim količinama. Dizajn, efekti čarolija, arhitektura i pejzaži – nema sumnje da je razvojni tim uložio svoje srce kako bi oživeo ovaj svet. I verujte mi kada kažem, prosto je čarobno koliko su dobro u tome uspeli. Ova igra u potpunosti pruža utisak da ste se obreli u svetu knjiga o Hariju Poteru. Ne moram ni da pominjem da kompletnu pustolovinu prati odlična muzika, neretko u vidu varijacija na prepoznatljive teme, ali u svojoj celovitosti, u pitanju je jako kvalitetna kolekcija muzičkih numera. Bilo da ste u borbi ili samo istražujete čarobne krajolike, biće prisutan i kvalitetan audio da vas u tome isprati. Meni lično možda i omiljeni aspekt igre, jeste onaj akcioni. Na raspolaganju imate sve ikada pomenute čarolije za koje ste čuli iz knjiga ili filmova, a svaku od njih postepeno stičete, taman toliko da možete dobro da je prostudirate, provežbate i propisno uživate u njenom korišćenju. Prava draž borbe nastupa tek kada osmislite kako da kombinujete ove čarolije, odnosno vezujete kroz napade. Tako na primer, protivnika možete prvo podići u vis, zatim približiti sebi nakon čega sledi udarac o zemlju i za kraj neka magija po vašem izboru kao šlag na tortu. Recimo vatrena eksplozija – jer vatra je uvek u modi. Kako je ovih čarolija puno a dugmića na kontroleru malo, kombinovanje više njih zahteva izvesnu dozu žongliranja. Nije nešto na šta je lako navići se, ali uz pravilno planiranje i razumevanje svake vradžbine, ovo neće predstavljati prepreku nijednom igraču. Da ne pominjem i „drevne čarolije“, sitnicu kojom je protagonista blagosloven. Ove čarolije niste nikada viđali i njihovo korišćenje baš ume da začini akcioni segment igre do epskih razmera. Nešto slabiji segment igre jeste glavna priča. Nije u pitanju nikakvo remek-delo i na momente može biti razvučena, nejasna ili pak dosadna. Ali ovo je ublaženo činjenicom da je igra prepuna sporednih misija i priča koje po kvalitetu uspevaju mnogo dublje da vas uvuku u ovaj svet i nateraju da poverujete da ste deo kompletnog narativa. Zapravo, priča je i više nego često u senci prave zvezde celog ovog performansa – sveta i atmosfere kojom vas u sebe upija. Zato je kroz sve sporedne zadatke i aktivnosti, jako lako potpuno se izgubiti. Mislim da je ovo možda i prvi put da sam u neobaveznim misijama više uživao nego u prelasku glavne priče. A njih je toliko da sam se davno zabrojao pokušavajući da odredim tačnu količinu. Ovako odokativno, rekao bih da na raspolaganju imate preko stotinu sporednih zadataka, što je zbilja za divljenje. Morao bih napomenuti da je količina opcionih aktivnosti i više nego impresivna i nekako kao da je pravljena sa lepšim polom na umu. Mada kada razmislim, većina obožavalaca Harija Potera koje znam, i jesu žene. Hm, ima tu nešto… Elem, ove aktivnosti uključuju posebnu oblast koju možete urediti po svom ukusu, što asocira na The Sims i slične igre. Osim vizuelno, ovo mesto služi kao i lična laboratorija gde možete spravljati napitke, unapređivati opremu, identifikovati predmete i još mnogo toga. Takođe, ukoliko znate gde pronaći magične zveri (trep-trep), na raspolaganju je i lokacija gde ih možete pustiti, hraniti ili brinuti o njima. Takoreći, igra sadrži jako velik broj stvari koje možete raditi, a koje se samo postepeno otkrivaju i otključavaju. Možda vam za prelazak glavne priče neće biti potrebno više od trideset sati, ali samo za sve sporedno, nema sumnje da će vam biti neophodno bar još toliko. Osim slabije priče, igra dolazi sa jako skromnim kompletom lošijih karakteristika. A one često nisu neka samostalna mana već su više deo kvalitetnog aspekta kom samo blago spuštaju prosek. Tako recimo bez obzira na plejadu izuzetno živopisnih likova, neki od njih umeju da podbace i budu dosadni ili povremeno loše napisani. Na čelu svih, verovatno mi je bio upravo protagonista, za kog sam kroz izbore u dijalozima morao posebno da se potrudim kako bi mi bio što manje iritantan. Pod ruku sa neverovatnim, ogromnim svetom, ide često nezgrapna kamera koja je postavljena iza protagoniste jako nezgodno, naročito u zatvorenim i uskim prostorima. To su neki od retkih momenata kada sam za igru iz trećeg lica poželeo da je bar na kratko iz prvog. Na svu sreću, ovo se donekle može zaobići dodatnim podešavanjem kontrola kako bi njihov odziv bio bolji. Možda lično najviše frustrirajuća, bila je navigacija kroz menije. Promena mape i odabir lokacije, uglavnom je usporen proces. Ulazak u meni za promenu opreme ili odabir misije, takođe traži izvesnu dozu navikavanja, prvenstveno što igra forsira odabir pomeranjem kursora analognom palicom ili površinom osetljivom na dodir na vrhu PlayStation 5 kontrolera. Ovde treba uzeti u obzir i malene pauze učitavanja koje igra pravi između svakog odabira opcije. Samostalno, ove pauze možda jesu zanemarljive, ali nakon što počnu da se gomilaju, naročito kada se malo izgubite u menijima, počinje da smeta. Da ne pominjem činjenicu da mi je svaki čas ponestajalo prostora u inventaru, pa sam usred misije morao da ga praznim, brzinom kornjače koja pakuje kofer. Kao poslednju zamerku koja opet zavisi od vaših ličnih preferencija, izneo bih primedbu na konto izbora načinjenih u igri kao i upotrebi takozvanih „neoprostivih“ kletvi. Mogućnost da prevagnete na dobru ili lošu stranu izborima pri igranju, samo je iluzija. Ne postoje trajne posledice u zavisnosti od dijaloga ili akcija koje izaberete. A uz to, korišćenje neoprostivih kletvi, nečega što je apsolutni tabu u ovom svetu, nema nikakav uticaj na bilo šta. Možete protrčati salom za ručavanje sevajući Avada Kedavrama kao da je Kineska Nova godina, i osim povremenog verbalnog prekora, neće se dogoditi aman baš ništa. Dobro, igra zapravo ni ne dozvoljava da učinite nešto tako suludo. Ali bez obzira što u ostatku igre, vizuelno i po pitanju siline ove kletve izgledaju zaista moćno, grehota je što na njihovo korišćenje nije stavljena dodatna težina. Tada bi mogle da dođu još više do izražaja. Jasno je da je o ovoj igri nemoguće reći dovoljno a kamoli sve, u jednoj skromnoj recenziji na nekoliko strana. Ali ako je nešto neophodno naglasiti, to je apsolutna preporuka. Ako ste ljubitelj Harija Potera, ova igra je ostvarenje svih snova. A ako pak niste, opet insistiram da je probate jer sam siguran da niste ni svesni koliko u njoj možete uživati. Količina posvećenosti i ljubavi kojom je evidentno da je ovaj svet obojen i probuđen kako bi vas u sebe progutao, zaista je vredna divljenja. A ukoliko još uvek imate potrebu da povremeno pobegnete iz ovog sveta u neki malo čarobniji, ova igra predstavlja savršenu priliku za tako nešto. I pored izuzetno jakog starta ove sezone, ovo je za mene jedan od kandidata za igru godine. A ako vam posle čitanja teksta još uvek nije jasno kako i zašto – znate šta vam je činiti. Uživaćete. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Pravi trenutak da budeš Hari Poter obožavalac: Hogwarts Legacy recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada sam prvi put video trejler za Scars Above, načinio sam dve potpuno pogrešne pretpostavke. Prva, bila je da je u pitanju svojevrsni nastavak na Returnal, igru na koju je ovaj naslov neobično jako podsećao. A druga je bila pomisao da je u pitanju proizvod iz kuhinje nekog velikog stranog studija. Ako niste čuli za Mad Head Games, u pitanju je domaći studio koji se proteklu deceniju bavio pretežno stvaranjem igara sa skrivenim objektima. Meni lično drag žanr, jer me je kliktanje miša nebrojeno puta budilo iz najslađeg sna, dok je majka za računarom u mojoj sobi uz jutarnju kafu igrala neke od njih kao da sudbina sveta zavisi od toga. Na stranu ovaj miroljubivi žanr, podatak da Mad Head Games pravi akcionu, naučno fantastičnu igru ovakvog kalibra, odmah me je naoštrio da je lično probam prvom prilikom. Domaća igra koja izgleda ovako dobro, nije svakodnevna pojava i ne sme da se propusti. Poređenje sa igrom Returnal, nije bilo neosnovano. Ženski protagonista u vanzemaljskom okruženju koji se zanimljivim arsenalom bori protiv najezdi protivnika a nakon što pogine, vraća iznova iz smrti, jesu neki motivi koji sugerišu inspiraciju ovim naslovom. Ali što sam duže igrao igru, sve mi je više bila drugačija od pomenute. Za razliku od Returnal mehanike, ovde ukoliko poginete, nećete u „rogue-lite“ maniru krenuti praktično ispočetka, već samo od poslednjeg čekpointa. Nešto nalik „soulslike“ mehanici, ali za razliku i od tog serijala, ovde smrću ne gubite praktično ništa. Da, odmaranjem kod čekpointa regenerišete energiju i arsenal oružja dok se protivnici vraćaju iz mrtvih, ali to je jedina sličnost sa „souls“ naslovima koju ova igra deli. Takođe, akcioni segment i kretanje, veoma su bazični i ograničeni. Nema te „vertikalnosti“ kojom Returnal daje mogućnost igraču da manevriše u svakom mogućem smeru dok kiša metaka traži način da ga razreši života. Ovde imamo jednostavno trčanje, izbegavanje napada bacanjem u stranu i sprint. Jednostavno i funkcionalno. Naročito mi se dopala upotreba „DualSense“ kontrolera, gde osim odlično implementiranih vibracija, dugmići zaduženi za pucanje različito reaguju u zavisnosti od toga da li možete da pucate ili vam je šaržer prazan. Ovo olakšava igranje time što ne morate konstantno da na oku imate indikator preostale municije, već to prosto osećate pod prstima. Vredi napomenuti da je princip po kom vas protivnici napadaju najviše zasnovan na elementu iznenađenja. Retke su instance gde ćete videti protivnika pre nego što se upustite u borbu, već će vas oni najčešće zaskakati sa leđa ili iskakati ispod zemlje. Ovo možda više dolikuje horor naslovima, ali kako ponovo budete prolazili kroz istu oblast, znaćete tačno šta i gde možete da očekujete, što ublažava celo iskustvo. Igra je takođe izuzetno linearna i izuzev par momenata, mala je verovatnoća da ćete zalutati. A svako skretanje sa puta, sa sobom nosi jedino nagradu za istraživanje u vidu novog unapređenja za oružje ili neku statistiku. Pa i svaki deo naoružanja ili borbene sposobnosti, lak je za razumevanje a i zabavan za koristiti. Takođe jednostavno a funkcionalno. Već postaje jasno da su jednostavnost i funkcionalnost jako dobre odrednice kada postoji potreba da se opiše ova igra. U današnjem svetu gde se produkcije igara mere stotinama miliona i tržište favorizuje količinu sadržaja koju možete dobiti za svoj novac, Scars Above je fantastično osveženje koje se tiče najvažnijeg elementa video igara – zabavnog faktora. U vremenu kada se zabava gubi iz pojma „interaktivna zabava“, neverovatno sam prijatno iznenađen domaćim proizvodom koji se niotkuda pojavljuje ne bi li nas sve na ovo podsetio. Zato dozvolite da posložim misli i krenem još jednom ispočetka. Vizuelno, već je nakon par minuta jasno da nije u pitanju igra sa budžetom svetskih studija. Animacije su skromne ali zadovoljavaju, teksture su često jednostavne ali vrše posao… Zapravo cela grafika izgleda kao da se proteže između tri generacije konzola, pa na momente nostalgično razočarava a zatim oduševljava. No, čak i najslabiji momenti u ovom smislu, dovoljno su dobri da ne razbiju kompletno iskustvo. Dizajn sveta i nivoa, povremeni umetnički momenti po pitanju fotografije i arsenal specijalnih efekata čijem izvođenju doprinosi „Unreal Engine“, sasvim su dovoljni da mogu da kažem – igra ne izgleda kao „AAA“ naslov po pitanju sirovog kvaliteta, a i ne mora. Da mogu da biram, jedino bih voleo da ljudski karakteri izgledaju malo živopisnije i realističnije u licu. Mislim da bi to umnogome podiglo ceo vizuelni utisak, ali i bez toga mislim da je on poprilično solidan. Ovo se može reći i za audio. Nisu tu prisutne nikakve muzičke teme koje ću pevušiti do kraja marta, ali bukvalno svaki muzički i audio momenat idu sjajno pod ruku sa vizuelnom prezentacijom. Naročito oduševljava način na koji je u igri sve usklađeno. Vizuelno sa zvučnim, zvučno sa pripovedanjem, pripovedanje sa pričom a priča sa atmosferom. I sve to prožeto odličnim zabavnim faktorom koji realno i ne možemo više tako često da sretnemo u svetu video igara. Protagonistkinja Kejt sa svojim timom kreće u svemirsku ekspediciju da istraži neidentifikovan objekat koji se preteći pojavio u Zemljinoj atmosferi. Ovo će je odvesti na put vanzemaljske planete i otkrića po pitanju smisla i istorije celokupnog života u univerzumu. Priča koja počinje pomalo generički i ima nekolicinu lošijih momenata, ali naposletku ostavlja izuzetno dobar utisak neočekivanim otkrovenjima i snažnim duhom svojih likova. Arsenal naoružanja svodi se na četiri glavna oružja koja se ovde duhovito provlače kao „oruđe“ ali naposletku služe istoj svrsi – da na što zabavniji način prokrčite sebi put kroz neprijateljske redove. A osim njih, na raspolaganju imamo i nekolicinu zabavnih spravica kojima možete da usporavate vreme, aktivirate lični štit ili odvučete pažnju protivniku. Zapravo sve ove mehanike je dosadno objašnjavati a poprilično zabavno otkrivati kroz igranje. A u skladu i sa novim lokacijama i protivnicima, sve se zaista odličnim tempom uvodi u igru čime je do samog kraja održava da ne postane ni na trenutak dosadna. Za prelaženje će vam biti potrebno između 8 i 12 sati, što možda ne zvuči kao mnogo, ali ja bih naprotiv rekao da je idealno. Igra traje tačno onoliko koliko je bilo neophodno, ne bi li vam do samog kraja držala pažnju. Jedino zameram što pri prelasku igre nemate mogućnost da nastavite od poslednje tačke i istražite sve što ste možda propustili, već vas igra vraća u glavni meni i nudi jedino opciju da igru krenete potpuno ispočetka. Nikakav „New Game+“ ili dodatni režim, što je stvarno šteta s obzirom osećaj dostignuća koji vas konstantno prati kroz igru. Na kraju taj ceo osećaj naglo splasne, kao da ništa i niste postigli. Avaj… Moram da priznam da sam se izuzetno zabavio uz Scars Above, što je za mene najvažniji faktor kada su video igre u pitanju. Ne sadržaj niti grandiozna produkcija, što svakako jesu stvari vredne divljenja kada kolektivni trud stvori nešto zaista impresivno. Ali jednostavan i intrigantan gejmplej, jeste razlog zašto sam isprva i zavoleo video igre. A ovaj naslov upravo i jeste takav. Možda daleko skromniji od visokobudžetnih igara, ali se odlično snalazi na svom terenu dokazujući da, bar kada su video igre u pitanju, „više“ ne znači obavezno i „bolje“. Umereno je izgleda uvek najbolje. Priznajem, toliko sam bio pod utiskom nakon igranja da sam morao da sačekam barem 24 sata pre pisanja ove recenzije, kako bih doneo što objektivniji sud u momentima kada igru preporučujem. A to je upravo sada, jer dragi čitaoci, ja vam oberučke poručujem da bi trebalo da je zaigrate. Ukoliko vam nije najbitnija stavka da igra koju pokrećete na PlayStation petici „rastura“ koliko dobro izgleda, već više cenite ljubav kojom je igra građena i precizno usmeren trud u skladu sa ograničenim sredstvima, ovo je bez sumnje igra za vas. Društvu iz Mad Head Games-a srdačno čestitam na ovom dostignuću i želim da naredni naslovi budu još impresivniji po pitanju produkcije, ali da ne skrenu sa puta na kom su sada, jer on je popločan upravo onim najsjajnijim elementima ove industrije – zabavom zbog koje svi i volimo video igre. Živeli! Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nesvakidašnje iznenađenje iz domaće kuhinje: Scars Above recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Repertoar FPS igara konstantno raste. Međutim, velika većina njih baca fokus isključivo na PvP, i to u njegovom najgeneričnijem, najfrustrirajućem i najdosadnijem izdanju. Na scenu zato stupa Shatterline – odlična igra sa fantastičnim balansom PvP i PvE sadržaja. PvE sadržaj je jedinstven u poređenju sa većinom modernih naslova, jer se radi o roguelike kooperativnom iskustvu gde nijedno igranje (run) nije isto, u smislu opreme koju dobijate. Pored toga, sistem napredovanja je solidan i svakog operativca možete da podignete na viši nivo i učinite ga jačim za PvE režim, što otvara vrata za gomilu zanimljivih kombinacija itema koje zaradite tokom svake sesije. Sve u svemu, borbe su dosta solidne. Jedina zamerka koju imam jeste da i dalje često nalećem na bagove, ali nažalost, to je nešto što se očekuje kada je reč o early access naslovima. Da stvar bude još gora, serveri mogu biti veoma nepouzdani (hvala Amazonu). Dizajn karaktera u Shatterline je super otrcan, ali srećom možete nabaviti skinove za svoje likove da biste ih učinili manje, ili više otrcanim ako to želite. U zaključku, ova igra bi mogla da procveta u nešto zaista posebno uz dovoljno ljubavi i truda. Imam samo jedan jednostavan zahtev – da developer ovu igru pretvori u savršeno PvE iskustvo. Samo dodajte opciju VS AI u PvP režime i imaćete hit. Definitivna preporuka. Shatterline možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Shatterline appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

„Kada bi Bog mogao da zaustavi Mesec, da ova noć i tvoja lepota traju zauvek.“, reče jednom prilikom Hit Ledžer u filmu „Priča o vitezu“, pokušavajući da osvoji svoju dragu. Iskoristiću njegovu rečenicu… „O Bože, zaustavi februar, da vremena imam u miru preći sve Fire Emblem igre.“ Pedeset i više sati po igri u preko petnaest naslova?! Ja bih dragi čitaoci rekao da slobodno vreme u vidu ptice dodo – polako izumire. Na stranu duge igre, ali dobrih naslova je tako mnogo da kad „naleti“ jedan kvalitetnog kalibra Fire Emblem serijala, bukvalno čoveku dođe da spava otkriven, ne bi li otvorio dovoljno dugo bolovanje da se ljudski i kako dolikuje posveti igri. Dobro, dosta kuknjave. Sa Fire Emblem igrama se nismo sretali gotovo četiri godine, od poslednjeg „Three Houses“ izdanja. Bila je to izuzetno kvalitetna igra, što nije ni bilo iznenađenje s obzirom da lično nikad nisam zaigrao lošu Fire Emblem igru. Pa tako i ova koja je pred nama, odmah znajte da je očekivano odlična. Ako uporedim ovu igru sa prethodnom, rekao bih i da je bolja i da je lošija, pa sve zajedno – podjednako dobra. Ukoliko ste voleli prethodnu, sve su šanse da ćete jednako uživati. Ali kako je igra u odnosu na prethodnika, na nekim poljima napredovala a na nekim pojednostavljena, postoji šansa i da ćete imati znatno drugačije iskustvo. Fire Emblem Engage se na neki način vraća korenima franšize, pa više baca fokus na kvalitetne strateške okršaje pune mogućnosti. Tako se ovde ponovo srećemo sa mehanikom gde svaka vrsta oružja ima prednost nad nekim drugim, što produbljuje način na koji ćete igru igrati. Korišćenjem pažljivog planiranja, ne samo da je moguće steći bonus već i potpuno ošamutiti protivnika, kako ovaj ne bi ni imao priliku za kontranapad. Čini se da su i nivoi doživeli nekolicinu unapređenja po pitanju korišćenja pejzaža u korist strateške prednosti, ali kako je prošlo mnogo vremena od mog poslednjeg Fire Emblem iskustva, ovo je možda i moja čista uobrazilja. No, kao i da je važno kako je bilo, ako je sada zaista odlično. Zaštitni znak igre, predstavlja „Engage“ mehanika iz podnaslova igre i tiče se udruživanja snaga sa nekim od najpoznatijih heroja iz prethodnih igara. Ovo i jeste trenutak kada mi se rodila silna želja da imam više vremena i pređem sve prethodne naslove, ali uzevši u obzir da je prezentacija svih ovih karaktera odrađena na izuzetnom nivou, mogu slobodno reći da igrači koji nisu preterano dobro upoznati sa istorijom serijala, neće mnogo propuštati. Protagonista igre Alear, božanski je zmaj koji koristeći magično prstenja može u pomoć da pozove heroje ranijih naslova. Ovo ne znači samo da će statistike doživeti ojačanje, već ćete dobiti i pristup snažnim veštinama koje lako mogu da promene tok borbe. A kroz duboki sistem personalizovanja i štelovanja karakteristika, ove bonuse ćete moći da menjate i unapređujete. Istraživanje centralne oblasti iz trećeg lica, zadržano je iz prethodne igre ali na nešto manjem nivou. Ovo podrazumeva i nešto manje aktivnosti sa drugim karakterima, ali budite sigurni da vam ničega neće manjkati. Čak mi deluje i da se stvari odvijaju mnogo brže nego inače, kada su u pitanju dešavanja između misija i razvijanja odnosa između likova. A kada uzmemo u obzir činjenicu da je naspram mnogih prethodnih naslova, priča ovde spuštena na onaj jednostavan a zabavan nivo, meni lično ova igra godi više nego većina ranijih. Drevni junak koji se budi iz hiljadugodišnjeg sna kako bi ujedinio narod u borbi protiv iskonskog zla – pa da li ovako bazični epski recept ikako može da omane? Vizuelno, igra u tehničkom smislu predstavlja dobar pomak u odnosu na Three Houses. Boje su živopisnije, detalji brojniji, modeli jasniji a animacije bombastičnije. Sve nekako i više deluje kao da pripada jednom anime univerzumu, što je nešto što ja uvek pozdravljam. Jedino što mi se nikako ne dopada, jeste generalni stil po pitanju dizajna. Kao najsnažniji primer, na čelu stoji izgled protagoniste. I pored toga što bih rekao da bi mu poslužilo da promeni stilistu, odabir boja koje ga karakterišu je za mene potpuni promašaj. Crveno-plava kosa u pramenovima, kao hrpa Nintendo Switch Joy-konova na gomili? Razumeo bih da je ovaj lik krenuo u lov na detliće, pa dao sve od sebe da se tako kamuflira, ali… Ne, nikako nisam mogao da se naviknem na ovaj smeli odabir u dizajnu. Na svu sreću i protagonista kao i svi ostali likovi, imaju mnogo karaktera i duha i lako se pamte. A svemu doprinosi činjenica da igra obiluje glasovnom glumom što bi, ako mene pitate, trebalo uvek ceniti. Za prelazak igre je potrebno oko pedeset dragocenih, teškom mukom izdvojenih sati i to ukoliko se striktno držite priče i igrate na nešto nižoj težini. A mogućnost da se isključi trajni gubitak u borbi palih likova, bez obzira na odabranu težinu, nešto je na čemu sam uvek zahvalan kada su novije Fire Emblem igre u pitanju. Restartovanje borbi samo jer vam je poginuo neki od omiljenih likova, više je postalo demode. Naravno, šalim se. To je već apsolutno stvar ukusa. Možda me sećanje ne služi uvek najbolje, ali ne sećam se baš da je neka Fire Emblem igra imala multiplejer komponentu. I za divno čudo, Engage poseduje veoma interesantan režim za onlajn igranje. Ovde ćete mačeve ukrstiti sa drugim igračima kroz nekoliko multiplejer varijanti od kojih jedna uključuje kreiranje nivoa na svojoj polovini mape kako biste stekli stratešku prednost protiv tima protivničkog igrača, nad kojim kontrolu ima kompjuter. Prisutna je i svojevrsna kooperativna varijanta, gde igrači na smenu po dva poteza kontrolišu armiju. S obzirom da nije u pitanju „aktivna“ vrsta gejmpleja koja zahteva istovremeno učešće dva igrača, mislim da se Fire Emblem receptura odlično pronalazi na polju multiplejera. Gotovo kao onlajn šah. Važno je napomenuti i da igra obiluje kvalitetnom muzikom i mnogim prepoznatljivim temama iz prethodnih igara koje sa sobom donose junaci iz svake od njih. A zahvaljujući celoj audio podlozi, neki momenti zaista dolaze do izražaja pa se čak i razvijaju do epskih razmera. Fire Emblem Engage jeste očekivano odlična igra. Pa iako donosi dosta izmena u odnosu na prethodne naslove, za svaki korak koji možda ne ide u smeru koji vam se dopada, sigurno pravi jedan baš u onom koji priželjkujete. Kao i svaki naslov serijala do sada, igra je koju moram srdačno da preporučim, naročito ukoliko ste ljubitelj strateških RPG igara, želite to da postanete, ili ste prosto blagosloveni tom najplemenitijom valutom ljudskog života – vremenom za sebe. Na ovakve igre i vredi ga malo odvojiti. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Plamen gori jače nego ikad: Fire Emblem Engage recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Zbog toga što pripadaju veoma uskoj niši igara, fanovi su uvek u potrazi za nekom dobrom puzzle igrom koja je pritom kooperativnog tipa. Ta potraga može biti duga, zbog čega je na mobilnom bilo pravo otkrovenje pronaći The Past Within. Otkrili smo ovaj prilično jeftin i veoma dobro ocenjen naslov, pa smo odlučili da ga isprobamo. Priča je izvanredna. Bez jumpscares, atmosfera je definitivno bila jeziva i u nekim trenucima je dovela do toga da se naježimo, što nam se dopalo. Zagonetke su bile apsolutno 10/10 neverovatne za co-op, nikada nisu bile frustrirajuće, a funkcionisale su zaista dobro, baš onako kako je sve postavljeno i dizajnirano. Ako želite neku vrstu poređenja, Past Within MALO podseća na pojednostavljenu verziju Keep Talking and Nobody Explodes, ali bez vremenskog ograničenja i inherentne opasnosti. Postoji jedna “slagalica” sa vremenskim ograničenjima, ali nije toliko teška i ako ne uspete da je rešite, samo možete da počnite iznova. Koliko smo mogli da zaključimo, ništa ne može trajno zaustaviti vaš napredak. Bilo je super zabavno i zanimljivo komunicirati i imati dvostruke ”eureka! trenutke”. The Past Within je relativno kratak (traje oko dva sata), ali to ga čini savršenim za jedno veče. Oba igrača će morati da kupe po kopiju igre, ali ima cross-play opciju, tako da možete da je igrate na iOS-u i Androidu, ali i na računarima. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: The Past Within appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao jedna od prvih igara koje će u potpunosti iskoristiti moć Unreal Engine-a 5, Forspoken je pri prvim najavama bio jako ishajpovan, pogotovu prilikom prikaza prvih borbenih sekvenci. Iza ove igre stoji Luminous Productions, najpoznatiji po jako prosečnom FFXV i njegovom dosta zanimljivom, ali repetativnom borbenom sistemu. Ono što ćete ovde iskusiti svakako ima elemenata tog borbenog sistema, ali iako same mehanike nisu nimalo repetativne, problem ove igre ne leži u samom combatu, već u njenim protivnicima, mada nešto kasnije o tome. Forspoken je još jedan akcioni RPG iz trećeg lica sa otvorenim svetom, pa u već preplavljenom žanru svakako nije lako izdvojiti se od proseka. Vi ste Frej Holand, Njujorško siroče koje jedva krpi kraj sa krajem, koja biva gonjena od strane jedne ulične bande i slučajno nalazi narukvicu (da, narukvicu stvarno) koja govori i koja je prebacuje u potpuno drugi fantastični svet. Frej, njen drug narukvica i skoro svi ostali likovi napisani su kao da ih je osmislilo neko dete od 10 godina ili potpuni početnik. Ono malo karakterizacije što ima, nikada ne kapitalizuje na nekom višem nivou. Frej je iritantna, apsolutno antipatična i odnosi se kao potpuni kreten prema svima koje sretne. Ovo bi bilo okej da Frej ne ostaje potpuno ista do kraja igre, bez ikakvog karakternog razvoja u bilo kakvom pravcu, ostavljajući vas da se zapitate koja je uopšte bila poenta ovog iskustva. Sama priča je jako predvidljiva – imate velikog zloću koji korumpira svet, koji baš vi morate da spasete svojim magijskim moćima, istovremeno se noseći sa odbojnošću samog sveta i njegovih likova prema vama. Pozadinska priča i sam misticizam koji igra prezentuje u dašcima kako priča bude odmicala jesu intrigantni, ali ti segmenti se dostavljaju igraču iz ugla Frej koju apsolutno ne zanima da li će svi oko nje da prežive ili umru, sve dok ne uspe da pobegne nazad na Zemlju. Ovo čak sama Frej izražava više puta kroz igru, notabilno bez nekih većih posledica, s obzirom na to da je ona jedina imuna na mračne moći koje korumpiraju svet. Sve ovo vodi ka nekoj relativno predvidljivoj konkluziji sa pregršt jako loše napisanih dijaloga, modernog slenga i ”komičnih” trenutaka koji će vas veoma često terati da prevrćete očima. Svet u kojem se nalazite generalno je isprazan i veoma mrtav, iako se može pohvaliti dizajnom u određenim regionima i generalnim misticizmom koji se provlači kroz segmente, ali nažalost Luminous je iskoristio mehaniku korupcije sveta da ga isprazni i preplavi generičnim protivnicima koji su uglavnom bezumni zombiji i povremene zveri. Jedinu živost možete iskusiti u naseljima i glavnom gradu, gde ćete ponovo sresti jako isprazne likove koji samo šetaju levo-desno i ne ostavljaju neki atmosferični utisak glavnog grada kraljevstva. Sporedni kvestovi se svode na dosadne šablone pronalaženja određenih predmeta, ubijanje boss protivnika i slično, bez nekog većeg konteksta ili karakterisanja sporednih likova. Borbeni sistem obuhvata pomoćne i glavne magije koje možete kombinovati i bacati gotovo istovremeno, gde svaka magija ima određeni tajmer dok ne postane ponovo dostupna za korišćenje. Same magije su jako zabavne, daju dosta prostora za eksperimentisanje i generalno izgledaju maestralno. Međutim sve to pada u vodu zbog apsolutno užasnog AI-a protivnika koji je pasivan, repetativan i ne zahteva mnogo kreativnosti od igrača ni na najvišoj težini, gde će vas jednostavno izbegavanje u stranu i upotreba magičnog parkura spašavati svih opasnijih napada. Boss protivnici imaju uglavnom samo 2 ili 3 napada koji se rotiraju i jako su predvidljivi, uprkos dobrom dizajnu njihovih poteza i generalnih mehanika. Kada na to sve dodate izuzetno malo raznovrsnosti među protivnicima, borba jako brzo postaje repetativni smor, čak i kada proširite arsenal magija i nabudžite Frej pri kasnijim sekvencama igre. Ono što takođe donosi još iritacije jeste samo kretanje po mapi. Frej na raspolaganju ima magični parkur gde ćete solidnom brzinom pretrčavati mapu. Možete se odbacivati od vertikalnih površina, a kasnije ćete otključati i surfovanje na ledu i glajdovanje. Sve ovo jeste interesantno prvih par sati, međutim problem ovde jeste sama veličina sveta. Svet ima ogromne predele koji su veoma isprazni između ključnih tačaka interesa, pa ćete solidno vreme provesti u putu trčkarajući i skačući po tim praznim sekvencama, bez ičega za raditi, osim ako niste raspoloženi da po stoti put prođete istu borbu sa mobovima usput. Postoji i krafting sistem koji je jako uskogrud, sa svega par slotova za opremu koja se svodi na bezazlena inkrementalna povećanja vaših moći, bez nekog uticaja na stil igre. Svaki od ovih segmenata, ako ne računamo sistem magija, kreiran je da ispuni sav sadržaj jedne tipične avanture sa otvorenim svetom na minimalnom nivou, eto čisto da bude tu i da se može reći da Forspoken poseduje i krafting sistem. Audio-vizuelna prezentacija je solidna, u zavisnosti od toga na šta se fokusirate. Svet i likovi izgledaju veoma dobro, iako imaju malo mrtve, a la Skyrim, facijalne animacije prilikom razgovora koji nisu deo prerenderovanih sekvenci, ali generalno, vizuelni utisak je pozitivan. Jedina zamerka ovde jeste prejak kontrast boja koji će vas često dezorijentisati ako želite da zapravo vidite šta se dešava na ekranu pri većim borbama, što je nekako česta pojava u istočnim hack ’n’ slash igrama, pa je taj fazon ovde verno prenet, ali ne baš najslavnije. Što se tiče glasovne glume, rekao bih da glumci ne rade toliko loš posao, ako ne računate neke sporedne likove koji umeju zvučati veoma isprazno. Međutim glavni problem ovde jeste što, ma koliko da su glumci dobri, njihov performans ne zvuči dobro, prvenstveno zbog jako slabo napisanih dijaloga od kojih ćete redovno imati transfer blama. Kao poslednji ekser na ovaj kovčeg mediokriteta koji polako prerasta u nešto ipak ispod nekog nižeg proseka jeste jezivo loša optimizacija, pogotovu na PC-ju gde je Forspoken skoro pa neigriv ako nemate apsolutno najbolji hardver koji je trenutno dostupan. Pad frejmrejta, vizuelni artefakti i gličevi su česta pojava i na konzolama, pa čak i na performans modu (koji navodno ima 120 FPS-a), gde igra u borbama ume da padne na 30 FPS-a, pa čak i niže. Ovo je poprilično neoprostivo, pogotovu što se Forspoken, iako ume da izgleda impresivno, i dalje ne može svrstati u sam vrh vizualne realizacije. Kada se sve sabere, Forspoken je igra sa više rupa nego švajcarski sir, posedujući par jakih kvaliteta koji uprkos svemu toliko bivaju sputavani nedostatkom pažnje na gotovo svim ostalim nivoima da je ovo teško preporučiti bilo kome, u bilo kom trenutku. Celokupna igra deluje kao da štiklira stavke na listi obaveznih mehanika za igru otvorenog tipa, što je na kraju pretvara u iskustvo bez duše i suštine. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Više kao Forgotten istog trenutka kada je izašao: Forspoken recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Priznajem, u mom srcu ima mesta za mnogo igara, a posebno mesto rezervisano je za retro naslove. Nevezano za žanr i činjenicu da li je stvarno u pitanju stara igra ili samo napravljena da tako izgleda, čim ugledam nešto slično – poželim da je zaigram. Tu kao posebnu kategoriju svrstavam FPS žanr. Sve ono što podseća na klasični Doom ili nešto moderniji Hexen, kod mene odmah dobija šansu. A ako vas podrobnije zanima kako to izgleda, pogledajte samo godinu dana unazad, na moju recenziju reizdanja legendarne igre Exhumed i sve će vam biti jasno. Naravno, Prodeus je jedna takva igra ali spada u kategoriju novijih naslova koji su napravljeni da izgledaju kao mešavina moderne tehnologije i stare grafike. Šta to znači? Pa recimo da biste na osnovu slike igre rekli da je u pitanju starija igra, ali kada sve vidite u pokretu dok efekti pršte i simulacija fizike divlja, bude vam jasno da tako nešto ipak nije bilo moguće izvesti na starijim platformama. Ova igra vas u Doom fazonu stavlja u ulogu vojnika koji se bori protiv demonskih sila, ali da budem iskren priču nisam najbolje ukačio jer mi je u paketu brze i zabavne akcije, bila apsolutno najmanje bitan faktor. Dovoljno je znati da ste u čizmama jako brzog i veštog komandosa koji neće stati dok sve sablasne, paklene kreature ne budu nepomično ukrašavale put kojim je prošao. Na raspolaganju imate širok dijapazon naoružanja koje dobrim delom ima i dva režima pucanja, a prolaziti kroz horde monstruma koji pod olujom vašeg olova obavezno eksplodiraju u crveni vatromet, zadovoljiće i najzahtevnije ljubitelje interaktivnog krvoprolića. Naravno ovo podrazumeva isključivo sve one prepoznatljive brze elemente starijih FPS naslova – igrač ili trči ili trči još brže, često skakanje je poželjno a čučanje nepostojeće. Nivoi su ispunjeni ne samo protivnicima već i tajnama za čije pronalaženje često morate u nivou provesti bar duplo više vremena nego kada biste ga jednostavno, bez razmišljanja prelazili. A kako sam veliki ljubitelj skrivenih lokacija u video igrama, ovo smatram odličnim bonusom. Vizuelno, igra predstavlja najveći rebus. Na Switch platformi nudi nekolicinu opcija koje se tiču izražajnosti piksela ali i efekata senki. Mada kako god da naštelujete podešavanja, igra će biti izuzetno kockasta, kao da se igrate na monitoru iz 1994. godine. Ovo je najviše čudno kada se igra uporedi sa izdanjima za snažnije platforme gde sve izgleda neuporedivo oštrije, kao da je sasvim drugi naslov u pitanju. Tako recimo Switch varijanta protivnike prezentuje na takav način da izgledaju kao sprajtovi načinjeni od 3D modela kojima je spuštena rezolucija, a zatim su uslikani iz nekolicine uglova koji se menjaju u zavisnosti od perspektive igrača. Vrlo konfuzan detalj koji nikako ne bi postojao u prošlosti, što ponovo celo iskustvo evidentno izdvaja kao mešavinu moderne tehnologije i stare grafike. Ukratko, gejmplej je poprilično zabavan. Brza akcija i pregršt protivnika za tamaniti kontrolama koje su mogle biti za nijansu bolje ali opet sasvim zadovoljavaju. A osim singlplejer kampanje, igra poseduje i nekoliko multiplejer režima. Osim okršaja protiv drugih igrača, prisutna je i kooperativna komponenta koju u trenutku pisanja ovog teksta nisam mogao da isprobam, ali na papiru deluje zabavno. No, multiplejer nije moguće iskusiti na jednoj konzoli, tako da računajte da će vam za društvo trebati više sistema i onlajn pretplata. Sigurno najzanimljiviji element multiplejera, bila mi je mogućnost dizajniranja mapa. Budite spremni da naletite i na mnogobrojne replike nivoa iz drugih igara, koje talentovana igračka zajednica vazda nesebično deli sa drugim igračima. Kada se sve uzme u obzir, Prodeus na Switch platformi predstavlja solidno iskustvo za ljubitelje retro-modernih igara. Mutniji prikaz u odnosu na snažnije platforme kao i pad frejmrejta u zavisnosti od situacije i podešavanja, nisu retro iskustvo za kakvim se obično traga. Ali ukoliko želite da zaigrate nešto u prepoznatljivom fazonu koji su decenijama ranije izgradile kultne franšize, Prodeus je bez sumnje vrlo dobar izbor. Autor: Milan Živković Igru ustupio: FortySeven PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Retro-modernizam + Doom: Prodeus recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nikada neću zaboraviti kada sam kao klinac svratio kod komšije na selu i na ekranu ugledao prelepu kartu Evrope u igri koja je izgledala neverovatno zanimljivo. Iako sam ga pitao kako se zove, kada sam stigao kući, imena se nisam najbolje sećao, ali sam ipak nekako uspeo da nabavim Knights of Honor. Delovalo je kao da sam konačno pronašao ono što sam tražio, ali nikako nisam uspevao da dođem do karte Evrope koju sam prvi put video kod komšije. Ne zamerite, bilo je to sada već davne 2005. godine, kada su mi bili potrebni meseci da provalim da sam zapravo sve vreme igrao pogrešan game mod. Konačno sam pronašao ono što sam tražio i to je bio trenutak kada se rodila moja ljubav prema igri zvanoj Knights of Honor. Brat i ja smo je igrali danima i godinama, ali kao neko ko je uvek više bio zalepljen za računar, mogu da kažem da sam je odigrao znatno više. KoH mi je oduvek pružao ono što sam tražio od jedne igre, jer je napravio savršen spoj više žanrova. Možete da upravljate državom, selima, carstvima, kraljevskom porodicom, a da pritom odigrate i strategiju nalik AoE-u. Igra je takođe bila istorijski tačna, bar na početku igre, te ste na čelu zemalja mogli da vidite mnoga poznata lica, kao što su Nemanjići. Iako možda za nove igrače nije bila najjednostavnija igra, kada shvatite suštinu, postaje mnogo lakša. Zbog toga mogu da se pohvalim da sam sa mnogim zemljama postajao svetska sila, pa čak i sa malenom i siromašnom Srbijom. Igra je imala mogućnost ubacivanja modova, koji su doneli dosta toga novog, ali za nekoga ko je stvarno naučio igru uzduž i popreko, modovi nisu predstavljali dovoljan izazov. Zbog toga sam oduvek želeo taj Knights of Honor 2. Dugo je to delovao kao nemoguća misija, ali se sve promenilo kada sam jednog dana naleteo na trejler za drugi deo. Načekao sam se, ali je početkom decembra KoH 2 konačno stigao. Nadao sam se da će igra zadržati svoj prepoznatljiv stil, ali da će biti unapređena novim sadržajem i idejama koje bi mogle dodatno da poboljšaju iskustvo. Očekivao sam nova doba, pa čak i možda malo savremenije vreme, ali ispada da smo 20 godina čekali da Black Sea Games objavi rimejk originala. Odmah ću se ograditi. Daleko od toga da je igra loša i da nije zabavna, ali kada je čekate toliko dugo, nadate se da će biti više promena. Prva stvar koja me je razočarala jesu doba koja možete izabrati na početku partije. Ona su gotovo identična kao u prvom delu, što znači da su same zemlje koje birate gotovo iste kao u prvom delu. Sa druge strane, karta jeste malo veća nego što je bila, tako da ima veći malo veći izbor, posebno u Africi. Razmišljao sam da li da krenem sa Srbijom, ali sam se predomislio jer sam je igrao previše puta. Izabrao sam Navaru, današnju Baskiju. Nažalost, ubrzo nakon početka igre pojavila se poruka da je Srbija nestala. Pokorili su nas Bugari. Sve u svemu, želim da napomenem da KoH 2 funkcioniše na isti način kao i prvi deo. Sa jedne strane, to je pozitivna stvar, jer zašto bi iko menjao sistem koji funkcioniše, ali sa druge strane, nadao sam se većem broju noviteta. Igrajući neko vreme, primetio sam jednu važnu promenu, koja mi se iskreno baš dopala. Čini mi se da je igra sporija, ali i teža nego što je bila. Nije više dovoljno da napravite samo Marshale i Merchante kako biste osvojili ceo svet, već svaku svoju klasu morate iskoristiti do maksimuma. Odnosi sa drugim carstvima, pa i njihove reakcije su mnogo kvalitetnije i realnije nego što su bile, zbog čega KoH 2 ipak donosi neke nove stvari. Kao što sam već pomenuo, originalni Knights of Honor je imao problem što je posle nekog vremena postao previše jednostavan. Što se tiče novog dela, Normal je poprilično izazovan, znatno više nego ranije, što je po meni veliko osveženje. Još uvek nisam dovoljno vremena uložio u igru, ali siguran sam da će moj utisak ubuduće biti još pozitivniji. Još jedan veliki plus, jeste modovanje. Naravno, u ovom trenutku nećete pronaći dobre modove, ali siguran sam da će za koji mesec proraditi mašta igrača. Smatram da je igra dobra, ali sam se nadao da će razlike biti mnogo veće u odnosu na prvi deo. Zbog toga, ovaj tekst želim da završim jednom mojom željom, a to je Knights of Honor 3, gde će developeri skupiti malo više hrabrosti i rizikovati, kako bi igračima doneli daleko inovativniji sadržaj. Dosta je bilo 13. i 14. veka, hoću nešto savremenije, ali ne previše. Karađorđe bio bi idealan! Autor: Predrag Ciganović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dve decenije kasnije, stigao je peč: Knights of Honor II: Sovereign recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U poslednjih nekoliko godina, broj igara koje koriste slovensku mitologiju kao inspiraciju je značajno porastao, ali se i dalje može reći da u moru raznoraznih nordijsko-grčkih izdataka, ona i dalje predstavlja pravo osveženje. Blacktail je upravo takva igra – prezanimljiva akciona avantura. Može se reći i da je skriveni dragulj, s obzirom da je prošla ispod radara poprilično neprimećena. Vi ste Jaga, devojčica koja notabilno treba da postane poznata veštica Baba Jaga, koja biva odbačena od svih koje poznaje zbog veštičarenja. Poslednje čega se devojčica seća jeste da je bila sa svojim prijateljima i sestrom i kreće na pohod da iste pronađe i spase. Premisa je jako jednostavna, međutim uvodi se doza tog slovenskog misticizma koja će provući Jagu kroz brojne mitove i priče, ali sa originalnim pečatom razvojnog tima. Igra vas često otvoreno pita da li želite ići putem tame ili svetla, iako ovaj izbor ne utiče preterano na grananje priče. Na ovo utiču vaše akcije, na primer koga ćete poštedeti ili koji ćete izbor napraviti kako biste dobili jedan od dva kraja. Devojčica i takozvani Glas koji čuje nakon svoje epizode amnezije će vam praviti društvo kroz veći deo igre, uz povremene simpatične i ne tako simpatične karaktere koji doprinose celokupnom „Alisa u zemlji čuda“ stilu igre i samom narativu. Iako priča ne predstavlja ništa revolucionarno, ipak nosi jednu jaku poruku. Dijalozi su dosta dobro napisani, mada umeju biti nekonzistentni od lika do lika sa blagim padovima u kvalitetu, ali ništa što će vas odvratiti da vidite ovo putešestvije Jage do kraja. Jaga poseduje luk i strele kao glavno oružje u igri, koji inicijalno dolazi sa jednim tipom strela, dok se ostale mogu otkriti do kraja igre. Takođe postoji tri načina na koje Jaga može ispaliti strelu – brzo, na razdaljinu i jako. Ovo doduše nije jedino oružje koje Jaga ima na raspolaganju, već je tu i rukavica koja može ispaljivati vradžbine koje mogu odgurnuti ili zalediti protivnike. Ovi napadi će vam trošiti manu, ali su jako korisni kada imate veliki broj neprijatelja na ekranu, pa morate implementirati neku vrstu crowd control efekata. Igra nudi više različitih nivoa težine, međutim što se tiče same borbe, ona je uvek u najgorem slučaju funkcionalna i ne predstavlja veći problem, mada ćete se pomučiti u određenim okršajima ako igrate na kontroleru. Boss neprijatelji su dinamični i jedinstveni, i svakako mogu predstavljati izazov na višim nivoima težine. Kako budete prelazili igru, pred Jagu će biti postavljane uglavnom jednostavne opcije koje će je odvesti putem dobra ili zla, mada ćete tokom borbe često nailaziti i na nevina stvorenja iz prirode koja možete slučajno zakačiti jednom od svojih magija, menjajući vaš afinitet ka svetlu ili tami. Ovde postoji i rudimentarni sistem pravljenja unapređenja za vaš luk, novih mana sposobnosti, ali ništa preterano što će vam promeniti stil igranja. Borbi se pak može zameriti što ne unosi previše raznovrsnosti za vaš arsenal kako igra odmiče, pa ume postati repetativna, ali dizajn neprijatelja i sveta tu kompenzuje kako biste ostali uvučeni do samog kraja. Svet je velelepan, mada možda preveliki za ovakav tip igre, iako drži do svoje raznovrsnosti u najboljem mogućem smislu. Ovo kažem najviše zbog nedostatka konvencionalnog fast travel sistema, te ćete veoma često morati da tabate kroz regione u kojima ste već bili, dok se neprijatelji oživljavaju zajedno sa skrivenim kovčezima i ostalim lootom, pa igra ume biti malo dezorijentišuća kada krenete da se pitate da li ste već očistili taj deo mape. Ostatak audio-vizuelnog iskustva je generalno predivan, i savršeno postavlja atmosferu već pomenute „Alise u zemlji čuda“ na slovenski način. Glasovna gluma je bukvalno u svakom smislu odlična, za gotovo sve likove. Glavni problem sa Blacktailom jesu čudni bagovi koji mogu uticati na vašu percepciju igre, pa će brojni predmeti često ispadati van vašeg domašaja, iako su neophodni za unapređenje opreme, dok pojedine narativne sekvence mogu iskusiti dobar pad u frejmrejtu. I uz te povremene probleme, kao što su i nestašna kamera i generalno nezgodna kontrolna šema na kontroleru, Blacktail vredi iskusiti. Iako je kraj priče pomalo predvidljiv, svaki od likova je jako duboko razrađen, a svet veoma imerzivan. Generalno je lepo videti originalnu zavrzlamu koju je Parasight smislio za klasične slovenske mitove. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Baba Jaga srcu draga: Blacktail recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dobro, da vidimo sa kakvim čovekom ovde imate posla. Prva Dead Space igra, bila mi je dobra. Pomalo dosadna na momente, tek toliko da sam morao da je igram u više navrata kako mi ne bi sasvim dojadila. Na kraju sam je „prešao“ na Jutjubu. Dobra igra ali za mene u pogrešnom momentu. Dvojka me je zato oduvala. Mislim da sam je prešao dva puta zaredom. Znatno osveženija u odnosu na prvu, sa atraktivnijim lokacijama, oružjem i scenama od kojih zastaje dah. Da sam u to vreme pisao za neki časopis, ocenio bih je najvišom ocenom koju mogu da dam. Treći deo, taj ozloglašeni krivac za propast franšize, svakako mi je bio najslabiji od svih. Previše razgradnje u širinu razvodnilo je celo iskustvo. Pa umesto četvrtog nastavka, drago mi je što je pred nama ipak samo rimejk prve igre u tom kratkom nizu. Dead Space je u ovom novom ruhu pretrpeo nekolicinu izmena. Neke su naravno evidentne – poput grafike, a neke znatno suptilnije da ih samo oni koji imaju dobro oko, a i pamćenje, mogu primetiti. Ostale promene, samo su placebo, jer je igra u suštini, onoj glavnoj i najsvetijoj – ostala ista. No, da krenemo redom. Nova generacija konzola, izrodila je do sada već lepu biblioteku naslova koji su se jasno otisnuli od prethodnog pokolenja. Sa druge strane, iako izgleda zaista sjajno, Dead Space rimejk nekako kao da ne ispunjava baš sva očekivanja na vizuelnom planu. Ovo ne bi trebalo da obeshrabri one koji su mnogo očekivali u grafičkom smislu, jer je u pitanju kritika nekoga ko baš oštro gleda na te stvari. Igri kao da nedostaje vrlo malo da zađe u vode koje raspamećuju atraktivnom grafikom. Ali bez obzira na oštru kritiku, Dead Space rimejk neće imati nikakvih problema da vas vizuelno uvuče u svoj univerzum. Mračni hodnici, efekti baterijske lampe, iskre i bljesak oružja dok meci seku udove nemrtvim spodobama, ne mogu ostaviti ravnodušnim ni ovog teškog kritičara. A od svega, možda najimpresivniji jesu modeli kako ljudskih tako i neljudskih likova, koji su zaista na vrhunskom nivou. Dok je svemirski brod Išimura odlično oživljen u vizuelnom smislu, audio ne zaostaje naročito ukoliko koristite slušalice. Možda je igra preplavljena jeftinim trikovima gde prigušeni krici i muzika sugerišu da samo što vas nešto nije zaskočilo sa leđa, ali sve to u kompletu odlično funkcioniše. Ljubiteljima strave i užasa, biće ovo i te kako zadovoljavajuće iskustvo kada se sve kockice poklope. Po pitanju gejmpleja, iako se ne sećam prve igre baš kao da je juče bila, rekao bih da su izmene takoreći nepostojeće. Oružja i način na koji se ponašaju, isti su kao i ranije. A ovo uključuje i mogućnost korišćenja „stasis“ mehanike gde usporavate vreme onome što pogodite kao i podizanje i bacanje predmeta korišćenjem „džedajske sile“. U tom pogledu, iskustvo je isto kao pre 15 godina. A s obzirom da je u pitanju vrlo bazična akciona mehanika, ne može se reći da je preterano dobro ostarila. No, ovaj rimejk nije samo vizuelna restauracija originala već sadrži i neke nove elemente od kojih neke pozdravljam a neke ne razumem zašto su ubačeni. Tako recimo, svakako je dobrodošao dodatak sporednih misija koje nešto malo više produbljuju priču, ali pružaju i mogućnost da se pozabavite opcionim zadacima koji mogu i masno da vas nagrade. U tom smislu, igra sadrži i skriveni kraj koji nije lako otključati i koji sam i ovaj put „prešao“ na Jutjubu jer nisam imao živaca da uradim ono što je igra od mene tražila. Ali svaki pravi obožavalac će sigurno sa uživanjem prihvatiti izazov, tako da je i ovo bonus za koji mi je drago da je pronašao svoj put u rimejk izdanju. Promena koja me jeste začudila, jeste izmena nekih likova i dijaloga. Tako recimo, deo posade je zamenjen potpuno novim likovima koji imaju svoje pozadinske priče i karakteristike koje naposletku ničemu ne doprinose. Uz to, ne znam da li se sećate ali, protagonista igre Ajzak Klark je kroz celu originalnu igru ćutao i krio se pod kacigom da bi tek na kraju otkrio svoje lice. Uzevši u obzir činjenicu da se u nastavcima raspričao kao da se trudio da nadoknadi propušteno, u rimejku sada od starta učestvuje u dijalozima i ne krije svoj lik. Interesantna izmena ali valjda nekako i logična. Ostatak igre, sastoji se naravno iz velike količine bauljanja kroz koridore svemirskog broda lišenog života i još veće količina kasapljenja živčanih karakondžula koje bi da vas zagrle na svaki samo ne na prijatan način. Matematika je ovde veoma jasna – odmah znate da li je igra za vas ili ne. Za svakog ljubitelja originala ili nekoga ko bi želeo da se upusti u serijal, ova igra je paket idealnih karakteristika i trebalo bi je obavezno nabaviti. Za mene ostaje rezultat osvežene nostalgije i šake propuštenih prilika. Bilo je tu dosta prostora za modernizovanje gde bi igra bila atraktivnija ne samo na vizuelnom planu. Ovako, ostaje naslov podjednako dobar kao original u svoje vreme, sa jednom izmenom – ovaj put sam igru i lično prešao. Čekam rimejk dvojke. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mrtvi svemir ponovo živi: Dead Space Remake recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Znate one YouTube snimke o restauraciji, gde dečko u blatu pronađe 20 godina staru konzolu a onda je iskopa i kod kuće restaurira da bude kao nova? Iako je 90% tih videa nažalost prevara, totalno mogu da zamislim video o restauraciji tri godina stare video igre zaboravljene u blatu. Znam, nema smisla… Ali Dragon Ball Z: Kakarot koji je objavljen pre tri godine, upravo je doživeo visoko ispolirano, kompletno izdanje za trenutno aktuelnu generaciju konzola i PC. A ako ste ljubitelj Zmajeve kugle kao ja, imate i te kako čemu da se radujete. Ukratko govoreći, u pitanju je paket koji sadrži osnovnu igru i sav do sada objavljen DLC sadržaj, dodatno grafički ispoliran. Što se svega ostalog tiče, u pitanju je identična igra kakvu sam pre tri godine opisao u našem i vašem časopisu, tako da preporučujem da se osvrnete na taj tekst ukoliko želite da saznate više o suštini naslova. Ja ću ovde govoriti samo o razlikama i u kratkim crtama o osnovnoj igri. Prvi i najprimetniji pomak jeste na grafičkom planu i osim evidentno podignute rezolucije, donosi i bolje teksture, specijalne efekte pa čak i više detalja u okruženju. Igra nudi dva režima rada, gde u 4K rezoluciji možete da očekujete izvođenje u 30 sličica u sekundi ili sniženu rezoluciju sa duplo bržim izvođenjem. Pomalo mi je misteriozno postojanje ovih režima i zašto igra ne izgleda i ne radi u svom maksimumu na PS5 konzoli, no dobro, da ne kvarimo trendove. Ukoliko vam je glatko izvođenje jako važno, preporučujem da igrate igru u „performance“ režimu. Naročito što u grafičkom, frejmrejt ume da se spusti i na jednocifren broj. Ovo su jako retke instance i traju svega po nekoliko sekundi, ali ukoliko ne podnosite sporo izvođenje kada su igre u pitanju, pa čak ni na trenutak, slobodno žrtvujte oštriji prikaz 4K rezolucije za mnogo stabilniji i veći frejmrejt. Ali koji god režim da odaberete, jasno je prisustvo kompleksnijih senki, pa ceo svet sada poseduje znatno živopisnije okruženje, a neki od efekata su u potpunosti promenjeni. Tako na primer sada vodene površine izgledaju daleko bolje, kako je sama voda prozirna i poseduje efekte refleksije, naspram znatno skromnijoj varijanti iz originala. U svet je uneta i veća količina zelenila i kamenja a možda i najsimpatičniji primer jesu povremene cvetne poljane koje možete pronaći širom sveta. Zvuči smešno kada kažemo da je remasterizacija igre u nju unela više cveća, ali upalilo je jer svet svakako deluje znatno živopisnije. Prisustvo svih DLC dodataka igru čine mnogo bogatijom u odnosu na prvobitno izdanje, a još dva komada koji su najavljeni za „skoriju budućnost“ svakako predstavljaju lepe vesti za sve obožavaoce. Ovakav naslov i zaslužuje da što bolje kompletira Dragon Ball sagu, i kako je krenulo čini se da će u najvećoj meri to i uspeti da postigne. Gejmplej je suštinski ostao isti i istraživanje sveta letenjem od događaja i borbe do drugog događaja i borbe, još uvek je tu. Ali tek sada, tri godine kasnije, uviđam koliko je igra ležerna po pitanju izvođenja odnosno narativa. Posetiti sve lokacije, pokrenuti svaku sporednu misiju i pokupiti sve što se krije u divljini, jedno je od najsporijih iskustava koje sam u životu video. Čak i da se nameračite samo na glavnu priču, dijalozi i aktivnosti kroz koje morate da prođete, razvučeni su u toj meri da je samo jedna stvar jasna – ovo je igra za prave zaljubljenike u serijal i to najviše one koji imaju mnogo slobodnog vremena. Borbe su još uvek uzbudljive iako im je mehanika poprilično repetitivna, pa liče jedna na drugu. Ali kada se postigne dobra kombinacija udaraca i specijalnih napada pa nadoveže na animaciju perfektno prenetu iz same serije, ne možete a da ne budete zahvalni što je baš CyberConnect2 radio na igri. U pitanju su pravi majstori svog zanata i kada je u pitanju vizuelno prenošenje anime ostvarenja u video igru, nijedan studio koji može bolje da odradi posao mi ne pada na pamet. Dragon Ball Z: Kakarot je lepše i kompletnije izdanje tri godine starog originala. Mnogo više sadržaja je prisutno, ali je i dalje u pitanju igra sa gomilom sličnih borbi i sporim razvijanjem priče. Stoga, ovaj naslov i dalje najiskrenije mogu da preporučim jedino pravim obožavaocima Gokuovih avantura. A činjenica da još uvek ne postoji režim za dva igrača koji bi u ovoj izuzetno lepoj igri mogli da odmere snage jedan protiv drugog, ostaje nešto za čime ću nastaviti da žalim. Znatno lepše ali za današnje standarde malo manje impresivno nego originalno izdanje 2020. godine, Dragon Ball Z: Kakarot ostaje po pitanju sadržaja i prezentacije, najkompletnije Dragon Ball iskustvo u obliku video igre koju svaki ljubitelj mora imati u svojoj kolekciji. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sajonci se uvek vraćaju jači: Dragon Ball Z: Kakarot PS5 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada su moje recenzije u pitanju, nikako ne volim da se bavim subjektivnim mišljenjem. Na svu sreću, reći da je One Piece jedan od najboljih anime/manga serijala svih vremena, iako zvuči subjektivno, podržano je jakim činjenicama. Retko koji zaljubljenik u japanske animirane serije i filmove, može da počne da gleda One Piece i da se u potpunosti ne izgubi u fenomenalnom svetu, priči i likovima ovog kultnog serijala. No, kako to obično biva, proizvod jednog medija teško se prenosi na drugi. A sjajni One Piece bez obzira na svoju veličinu u anime svetu, skoro da nikada nije doživeo neko kvalitetno izdanje u svetu video igara. Lično sam probao većinu igara zasnovanih na pustolovinama Lufija i njegove posade i ne bih mogao da nabrojim ni pet naslova koji su bili iznad proseka i očekivanja. A najnovija u nizu, One Piece Odyssey, jedna je od najboljih koje sam ikada zaigrao. Da, u smislu tako slabe konkurencije, titula najbolje One Piece igre možda i nije neko dostignuće. Ali prema mom skromnom mišljenju i te kako je velik korak u pravom smeru kojim će nadam se svaki naredni One Piece igrački naslov nastaviti da korača. Ali da kažemo i nešto konkretno. One Piece Odyssey je neočekivano – potezni RPG naslov, što oberučke pozdravljam. Jeste, mogli biste da pomislite da bi se „super power“ borilačko-avanturistički anime serijal, najbolje preneo u potpuno akcionu igru. Ali iskustvo je pokazalo da i nije baš tako, naročito ako kao primer uzmemo naslov World Seeker od pre neku godinu – lepo ispoliran po pitanju grafike i mehanika ali užasno repetitivan, siromašan i dosadan neuspeh koji bih još lakše zaboravio da je bio samo malo bolji. Zato se ova igra u potpunosti odlučuje za potezni RPG gejmplej koji bih mogao da opišem koristeći svega dva epiteta – jednostavno i lako. Pa dok ovo zvuči kao ništa osim komplimenta, to nije sasvim slučaj. Mehanike nisu ni blizu nekim modernijim JRPG ostvarenjima, pa dok sadrže poneki osvežavajući obrt na žanr, svode se na veoma bazično iskustvo sa premalo izazova. Ne postoji pravilo kojim redosledom likovi učestvuju u borbi, tako da ih možete koristiti kako vam odgovara, a zameniti lika nekim drugim iz rezerve, ne čini da izgubite pravo na potez niti dodeljuje bilo kakve penale. Ovo u startu omogućava nadmoć nad protivnicima, koji čak i da su jači od vas, uz malo bolju strategiju nemaju nikakvih šansi. Igra vas takođe obasipa iskustvenim poenima ukoliko ispunite krajnje jednostavan izazov u borbi, tako da u pogledu kompletne težine igre, ovo je jedna od najlakših igara žanra koje sam zaigrao poslednjih godina. Sve nekako podseća na renomirani Dragon Quest, ukoliko biste ga iskuvali, obrnuli centrifugom od 2000 obrtaja u minuti a zatim dobro izlopatali motikama. Funkcionalno, ali dosta bledo. Na svu sreću, igru je milina gledati i za vreme borbi kao i van njih. Grafički, ovde je postignut dosta visok nivo, naročito kada su u pitanju dizajn sveta, duh specijalnih napada kao i količina detalja po pitanju lokacija. Ukoliko ste zaljubljenik u anime serijal i želite da istražite svaki ćošak i pređete svaku sporednu misiju, očekujte bar pedesetak sati igranja. A kako je narativ ubedljivo najveća zvezda kada je One Piece u pitanju, evo par reči i o tome koliko se dobro pronašao u ovoj igri. Priča je smeštena u periodu neposredno nakon „Dressrosa“ poglavlja i prati prepoznatljive likove nakon što sticajem neobičnih okolnosti završe na legendarnom i velom tajni obavijenom ostrvu Vafordu. Ovde ih podjednako misteriozna devojka Lim stavlja u neugodnu situaciju oduzevši im sve sposobnosti koje su do tada sticali a kako bi ih povratili, moraju ponovo da prožive neke od najlegendarnijih priča One Piece serije, odnosno svojih avantura. Ali ni to nisu jednostavni podsetnici na pređašnje događaje, kako ove priče sada dobijaju alternativni oblik, verovatno u nameri da budu malo i osvežene. A Lim koja nije upoznata se njihovim prethodnim pustolovinama, stoji kao ispomoć igračima koji nisu gledali seriju kako bi kroz njeno iskustvo što lakše povezali šta se sve ranije dešavalo. No, kada se sve sabere, priča dostiže sličan nivo kvaliteta kao i akcioni segment igre. Sve odaje utisak nešto kvalitetnijeg anime filera i osim što je dosta predvidivo, ne nudi neki osećaj satisfakcije pri prelaženju. Ovo su ujedno i dve najveće mane igre. Prelake borbe i predvidiva priča koja nije u rangu sa legendarnim pustolovinama posade „slamnatog šešira“, zajedno predstavljaju propuštenu priliku. Moglo je to dosta bolje.,, Uz to, igra od igrača prečesto zahteva da se vrati na već posećene lokacije, dodatno usporavajući tempo priče koja se i ovako jedva odvija. No, na svu sreću, na gotovo svakom preostalom polju, igra je zaista odlična. Izgleda i zvuči sjajno, većina dijaloga je oživljena glasovnom glumom originalne postave anime serije, a detaljnih lokacija je stvarno pregršt. One Piece duh je takođe odlično prenesen u vidu prepoznatljivih karaktera glavnih likova kao i njihovim međusobnim interakcijama. I tu je prisutan zavidan broj detalja koji odlično drže harizmatičnu celinu, kojoj ni jedan One Piece zaljubljenik (sa viškom vremena) neće moći da odoli. U celosti, tek nešto iznad proseka ali u dugoj istoriji lošijih naslova – veliki uspeh za One Piece u svetu interaktivne zabave. Ovo je jedna odiseja koju nikako ne bi trebalo da propustite ukoliko volite One Piece. A ukoliko ste samo JRPG igrač, ne bi ni tada bila loša ideja da zaigrate ovu igru. Poseduje sasvim dovoljno šarma za kvalitetnu tačku ulaska u neverovatni One Piece svet. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra koja vraća veru u ‘’odiseje’’ – One Piece Odyssey recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon okruglo godinu dana od izlaska MH Rise, dolaze nam portovi za konzole prethodne i trenutne generacije. Rise je još jedno izdanje kultne franšize, koja je verovatno kroz čuveni World iz 2018. godine doživela najveće unapređenje. Naime, ovde ću govoriti o portu na PS5, sa blagim oslanjanjem na to kakav je Rise kao igra za PS5, jer ovde postoji jedan problem. Naime, World je bio u potpunosti multiplatform igra za najbolji dostupan hardver u vreme kada je izašao, dok je Rise, iako nastavak, primarno pravljen za Nintendo Switch, gde je tek kasnije portovan na PC, a sada i na ostale platforme. Ovo nažalost znači da je Capcom neminovno bio limitiran, ne samo grafički zbog hardvera koji je dosta slab za današnje standarde, nego i dizajnerski, pa ako biste uporedili Rise i World, verovatno bi vam laik rekao da je World znatno novija igra. Ipak, ovi problemi se rešavaju kroz pametne Capcomove odluke, primarno na polju gejmpleja i kooperativnog iskustva. Ovde se osnovni igrački tok svodi na pripremu za lov, odlazak u isti i korišćenje prikupljenog loota za poboljšanje opreme, i tako iznova. Igra vas instancira u relativno otvorene zone, dosta manje nego u Worldu, u kojima ćete loviti razne zverke, od kojih svaka ima svoje slabosti i poteze. MH je uvek zahtevao od igrača da dosta vode računa o svojoj opremi i njenoj neophodnoj kompatibilnosti sa čudovištem koje se lovi. Nažalost, deluje da je zbog prelaza na Nintendo Switch uvedena određena limitacija i na ovom polju, primarno na nivou težine igre, gde sam ovoga puta veoma jednostavno prolazio ne samo kroz glavnu kampanju, već i kroz sadržaj nakon nje, dok nisam postao sposoban da soliram najteže grupne izazove. Svakako, iako je Rise znatno lakši od Worlda, ovde je fokus ipak na kooperativnoj igri, za koju bez problema mogu da kažem da funkcioniše sjajno, kako preko mreže, tako i u lokalu. Sa svim dodatnim opcijama za interakciju i zabavu, ovo je iskustvo koje definitivno treba doživeti sa prijateljem. Sada na raspolaganju imate i kuku za hvatanje, koja može biti ozbiljno jako oruđe u kombinaciji sa vašim oružjem, ukoliko naučite pravilno da je koristite. Gubljenje snage je izbačeno za dupli skok i trčanje, tako da sada možete jahati vašeg lovačkog psa drugara. MH: Rise ima dosta takvih sitnih promena, ali igra je većinski veoma slična Worldu. Osim što sada sa još par dodatnih sistema i čak tri životinjska pratioca koja posedujete, igra postaje pomalo naduveni haos sa previše kompleksnosti i mehanika koje nisu uvek međusobno komplementarne. Stoji pitanje da li će Capcom nastaviti franšizu povećanjem kvantiteta igračkih sistema, ili će se fokusirati na prerađivanje starih mehanika, što smatram da veći procenat igrača preferira. Svog lika možete menjati kako god poželite sa više nego dovoljno kozmetičkih i konkretnih promena, dok je broj oružja impresivan i na najboljem nivou do sada u franšizi. Ono što prvo moram da pohvalim, UPRKOS svim limitacijama koje Switch nudi, jeste dizajn nivoa. Nažalost, moram ih nazivati nivoima, i svakako sam svestan ograničenja koje Rise donosi sa svojim manjim zonama, instanciranim kvestovima i slično, ali ono što je ovde na raspolaganju je iskorišćeno do maksimuma. Iako nema te živosti i glomaznosti koju je World umeo da oda svojim zonama lova, ovde Rise pravi osećaj vertikalnosti, pogotovu sa dodatkom kuke za hvatanje, proširuje taj aspekat i kombinuje ga sa vašim znatno agresivnijim gejmplejom, gde kondicija znatno manje opada za određene akcije kretanja i specijalne poteze oružja u vazduhu. Za svaku pohvalu su i sama čudovišta i dizajn njihovih poteza, čime se značajno menja pristup borbi. MH: Rise odlično radi na PS5, što se i očekuje, ali svakako se ne može pohvaliti njegova grafika, ponajviše jer je port sa prenosne Nintendo konzole. Ipak, to svakako ne znači da ne može dobiti prolaznu ocenu na ovom planu, jer veoma često briljira sa vizuelnom prezentacijom okruženja, dok je zvučna podloga standardno odlična sa veoma interesantnim i ambijentalnim numerama, ukrašenim odličnim simfonijskim i bubnjarskim deonicama. Što se tiče bagova, nešto starija grafika ne eliminiše ove probleme, ali srećom Capcom je imao solidnih godinu dana da ispegla Rise, te su bagovi uglavnom vizuelne prirode i generalno su retki, ali mogu nekad zasmetati pri prolazu vašeg lika kroz zemljište, kamenje i određene zidove. Sve u svemu, MH: Rise je sjajna igra koja unosi neke odlične novotarije u franšizu, i koristi punu moć onoga što Switch ima da ponudi, ali je ipak nepobitno da ako se igrate novim konzolama ili PC-ju, World i dalje znatno više ispunjava zahteve igrača za te platforme. Treba napomenuti i da Rise nije igra koja se prodaje po punoj ceni, kao i to da daje nadu da će sve odlične inovacije koje je Capcom ovde uveo iskoristiti za sledeći next-gen Monster Hunter koji neće biti inicijalno pravljen za prenosnu konzolu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lov na čudovišta sada i u dnevnoj sobi: Monster Hunter Rise PS5 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Milan Babuškov iz Bigosaur studija se već uveliko odomaćio kod nas u Play! redakciji. U prethodnim brojevima ste imali priliku da pročitate opise njegovih igara Son of a Witch i Crypto Miner Tycoon Simulator, koje su nam se jako dopale. Interesantno je da oba ova naslova poseduju element ”mozgalice”, u smislu da morate malo da ”razmrdate vijuge” kako biste postigli najbolje rezultate. E pa, Milan je sa svojim sledećim projektom izgurao ovaj koncept do kraja, i napravio jednu od najizazovnijih puzzle igara koju možete igrati na Steamu – Block Buster Billy. Pre svega bismo hteli da se zahvalimo izvesnim vanzemaljskim roditeljima, koji su u žurbi zaboravili igračke, tačnije kocke svog sina, jer bez njih ova igra ne bi postojala. Billy pronalazi ove kocke i radi ono što bi uradio bilo koji dečak njegovih godina – počinje da ih slaže. Sjajna postavka za jednu logičku puzlu ako mene pitate. Kada je reč o gejmpleju, cilj svakog nivoa je da naslažete kocke na adekvatan način, ispomerate ih i na kraju dođete do kovčega. Kako bismo vam što bolje dočarali gejmplej, BBB ćemo uporediti sa Baba is You, igrom koja je notorna po svojoj težini. Ono što BBB čini jedinstvenim međutim, jeste to što se, umesto reči, slažu blokovi sa brojevima i matematičkim operacijama. Iako ovo možda zvuči pomalo zastrašujuće, pogotovo za ”matematikomrzce”, u pitanju su samo osnovne operacije sa malim brojevima. Ovaj koncept nam se jako dopao (ne zato što preterano volimo matematiku), već zato što ga je Milan sjajno uklopio u dizajn svakog nivoa. Iako su pojedini difficulty spikovi pomalo preoštri, mehanike, to jest operacije, se uvode jako lepim tempom, tako da morate da iskoristite sve što ste naučili u prethodnim nivoima kako biste prešli sledeći. Drugim rečima, Milan je sa BBB pokazao da sa vrlo jednostavnim konceptima možete da napravite zanimljivu i izazovnu igru koja će vam držati pažnju i interesovanje sve do poslednjeg nivoa, bez dodavanja gomile komplikovanih mehanika, čime se često postiže kontraefekat. Da li vam je poznat onaj osećaj kada u nekoj igri pređete tešku deonicu, rešite izazovni puzzle, ili smislite kreativan način da pobedite neprijatelje? E pa ovaj osećaj je upravo srž Block Buster Bilija. Prosto i jednostavno, BBB je puzla koja zahteva strpljenje i dosta razmišljanja, a ne neka mobile-tier igra koju ćete iskoristiti da ubijete vreme dok čekate red u banci. Kao što je Milan rekao: ”Neki nivoi će vam na prvi pogled delovati lako, ali vam je očigledan put do rešenja često blokiran na neki suptilan način”. Grafika i audio podloga su vrlo jednostavne, ali prikladne za ovaj tip igre, tako da mislim da je developer napravio odličan izbor – tu su samo da upotpune doživljaj jedne izazovne puzzle igre. BBB bih preporučio svakome, ali činjenica je da će se verovatno više dopasti igračima koji imaju afinitet ka logičkim puzlama. Ima sasvim solidan broj nivoa za jednu beta verziju, a u gotovoj igri će ih naravno biti još više. BBB bi trebalo da izađe u januaru sledeće godine, sa verzijama za Steam i Nintendo Switch. Autor: Božidar Radovanović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mozgalica na kvadrat: Block Buster Billy beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedan problem sa video igrama koji se meni lično nazire na horizontu jeste onaj kreativne prirode. U svet video igara sam ušao kao klinac, i sada sa stažom od 5+ godina rada na časopisu, primetno mi je da je sve više i više igara koje liče jedna na drugu i teško je naći neku koja se može nazvati pravim osveženjem. To je baš osetno u svetu AAA igara i u određenim žanrovima, dok je kod indie igara situacija nešto blaža. Out of Bounds je upravo igra koja se ne vodi zacrtanim normama već nastoji da se sama izdvoji svojim kreativnim idejama i karakteristikama koje je odlikuju. Originalno nastala kao ideja na jednom game jam događaju, developer Tobias Rusjan je rešio da proces pravljenja video igre predstavi u jednom zanimljivom formatu i to u vidu pucačine iz prvog lica. Out of Bounds je FPS igra sa prostom premisom – developer, inače protagonista igre, prenatrpan poslom biva uvučen u digitalni svet u kojem mora nastaviti svoju misiju, da kreira igru radeći na zvuku, grafici i rešetanju bagova (bukvalnih), ali ne kroz linije koda već trčanjem po nivoima i sa puškom u rukama. Imate određeno vreme tokom kojeg je potrebno da sakupljate predmete u vidu blueprintova, šejdera i zvučnih efekata, a usput se pojavljuju i čudovišta u svojstvu bagova koje je potrebno uništiti. Tu se javlja element rešavanja zagonetki, jer do tih stvari nije baš lako doći i njihova pozicija se uvek smenjuje. Naravno, to nije baš tako jednostavno jer dalje kroz igru težina postaje sve ozbiljnija a gejmplej daleko brži. Dobar element gejmpleja je to što se vašim napretkom kroz igru nivoi šire, dobijaju na konkretnom izgledu i počinju da liče na ”završen proizvod”. Počinjete sa oštrim ivicama i “golim” teksturama, a tokom igranja nivoi dobijaju na detaljima sa više poligona i sve bogatijim efektima. Time se vidi direktna progresija i kako sve postaje produkt vašeg igranja. Smrt nije permanentna već se nakon stradanja vraćate na početak istog zadatka. Takođe, postoje voćkice i sendviči koji se mogu sakupiti kako bi se protagonista regenerisao, a tu su i bonusi, u vidu kafe koja dodaje na brzini, inverzije nivoa i sličnih stvarčica. Sa tehničke strane, prisutni su bagovi zbog kojih se dešava da igra “pukne” i da se time malo poremeti progresija, ali sem toga, drugih problema nema. Grafička i audio komponenta su skromne, što se i očekuje od igre koja košta svega 5 evra, ali to nimalo ne kvari ugođaj igranja. Igra je dosta kratka i može se preći vrlo brzo, ali s druge strane ima veliki replay value. Neko ko zaista želi dobru poziciju na leaderboardu mora da uloži mnogo vremena u Out of Bounds. Iskreno, od igre bih voleo da vidim još više, nešto kao level editor ili samo više nivoa uopšte. Out of Bounds je i dalje dobra osnova za neku veću igru, tako da jedva čekam da vidim šta će developer sledeće uraditi. Out of Bounds je stvarno jedinstvena igra sa odličnom idejom koja osvežava FPS žanr, koji je pomalo učmao ovih dana. Ako tražite pucačinu koja donosi nešto drugačije i pritom želite dobru zabavu, onda Out of Bounds ne smete propustiti. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Razvoj igre i ispravke bagova nikada nisu bili zanimljiviji: Out of Bounds recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre nego što počnem sa samom recenzijom, moram napomenuti da se radi o igri koja se pojavila na Steamu 2021. godine. Sada je objavljen i DLC, čime imamo GRIME: Colors of Rot, pa tako sleduje opis kompletne igre sa pratećim DLC dodatkom. GRIME: Colors of Rot dolazi od developera Clover Bite i izdavača Akupara Games, i radi se o mešavini žanrova. Nije to ništa neobično, verovatno mislite u sebi, međutim, kada su igre koje su inspiracija za nastanak ovog naslova čuveni Hollow Knight i Dark Souls, ulozi se malo povećavaju. GRIME-ova borba je zamršena i uzbudljiva koliko bi fanovi žanra očekivali. Dato vam je više od desetak oružja za početak, od kojih su neka živa, i značajno se razlikuju u pogledu dometa i brzine napada. GRIME zaokružuje ovo nasilno naoružanje sa brojnim predmetima i poboljšanjima, iako vaš najkorisniji napad uopšte nije napad, već pariranje udaraca neprijatelja koji vam daje dah (Breath) – resurs koji se koristi za lečenje — kao i masu (mass) — valutu igre. Dakle, što više parirate neprijateljima dobijaćete više mase, ali koga mi zavaravamo? Ova igra nikada ne prestaje da vas gazi svojom težinom. Možda me ovo čini mazohistom, ali sam potpuno uživao u GRIME-ovoj intenzivnoj borbi, čak iako su me neki okršaji iscrpeli do iznemoglosti. U međuvremenu, platformerski delovi bez borbe predstavljaju lepu promenu tempa, mada to ne znači da su jednostavni – daleko od toga, jer će ove sekvence zahtevati sve više od vas kako stalno dobijate nove ”movement sposobnosti” – klasični metroidvania fazon. Kako? Ubijanjem boss karaktera, naravno! GRIME ima neke od najboljih i najtežih boss borbi koje sam ikada video u jednoj 2D igri—njihov dizajn je intrigantan, njihovi potezi su zastrašujući, a savladavanje svakog od njih je izuzetno satisfaktorno iskustvo. Prava je šteta što GRIME-ov nezgrapni korisnički interfejs i gejmplej protkan bagovima često pokvare zabavu. Činjenica da igra i dalje ponekad ne očita vaš potez, apsurdno kažnjavajući elementi koji obeshrabruju eksperimentisanje i povremeni bagovi koji crashuju igru su sve stvari koje sam očekivao da će biti ispravljene u izdanju Colors of Rot. Uz to, zloslutna nova oblast DLC-a, Childbed, je neprimetno integrisana u priču i svet glavne igre. Ipak, dodaje nekoliko sati gejmpleja naslovu koji se već prodaje po razumnoj ceni, a da ne spominjemo da daje igračima mogućnost da se bore sa starim boss karakterima kada pređu igru. Drugim rečima, i kada se svi ovi propusti uzmu u obzir, nikada nije bilo bolje vreme za GRIME. Na početku nisam bio sasvim siguran šta se dođavola dešava u GRIME-ovom narativu. Priča igre i njeno nadrealno okruženje bi se najbolje mogli opisati kao jedan uznemirujući san. Dopada mi se što neprijatelji nisu generični fantasy monstrumi, poput džinovskih pauka i kostura, a NPC-ovi su takođe čudni i vizuelno privlačni. Sve u svemu, vizuelni elementi koje GRIME ima da ponudi su jedan od njegovih najjačih aduta. Upareni sa sjajnim umetničkim stilom su dizajn zvuka i muzika koji su neverovatno efikasni. Za DLC, kompozitor Aleks Ro je obogatio soundtrack koji je već važio za jedan od najboljih u akcionim RPG igrama 2021. godine. Brutalne bitke, prelep dizajn sveta, egzistencijalni i povremeno smešni dijalozi… GRIME je prosto fascinantan, i predstavlja svetionik u moru igara koje često bezuspešno kombinuju souls i metroidvania žanrove. GRIME nas je oduševio kada je bio lansiran u avgustu prošle godine, a sada je još potpuniji sa besplatnim DLC dodatkom. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post DLC koji upotpunjuje izazovni Souls RPG: GRIME: Colors of Rot recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Božićna i novogodišnja atmosfera je uveliko prisutna, tako da je red da se zaigraju i neke igre u tom maniru dok se u pozadini čuje prigodna praznična muzika ili zvuci pucketanja kamina, bilo uživo ili desetočasovna verzija sa Jutjuba. Umesto vraćanja starijim igrama, u skladu sa dočekom Nove godine, bilo je red zaigrati i nešto potpuno novo. Generalno nema nešto preterano visokobudžetnih božićnih igara, te je uvek prisutna nostalgija za onim starijim naslovima koje je većina nas i igrala. Tako je i sada sa sveže objavljenom igrom zvanom Santa’s Gifts. Santa’s Gifts je jako skromna igra u vidu zagonetalice gde je potrebno koristiti samo jedan klik kako biste razbili ledene blokove i omogućili da poklon u vidu lopte dopre u ruke Deda Mraza. Naravno, nije sve tako prosto, već je potrebno omogućiti da se lopta otkotrlja do dekice. Potrebno je taktički razbiti ledenu prepreku kako bi neka lopta pogurala glavnu, napraviti padinu ili oboriti drvenu podlogu kako bi se stekli uslovi da poklon završi gde treba. Usput, potrebno je sakupiti sve tri zvezdice, što je glavni pokazatelj uspešnosti u prelaženju nivoa, obzirom da je vreme za razmišljanje neograničeno. Takođe, zvezdice nisu statične, već se konstantno kreću u smerovima gore-dole ili levo-desno, pa je potrebno imati i dobar tajming kako bi se sakupile dok se poklon kreće ka cilju. Težina raste sa svakim nivoom, kojih ima svega 15, ali će vas izazovna fizika naterati da dobro mućnete glavom da biste svaki nivo uspešno prešli i sakupili sve zvezdice. I to je u suštini to – Santa’s Gifts je jako kratko i minijaturno iskustvo koje ne donosi preterano puno sadržaja, ali ipak taman dovoljno da osetite tu toplu atmosferu novogodišnjeg perioda. Za to su zaslužne i skladne muzičke numere koje se smenjuju u pozadini, što je lepa stvar i daje igri na finom šmeku. Grafički stil je prijatan, ali ništa preterano, tako da ćete igru verovatno brzo zaboraviti kao i doček Nove godine, pogotovu ako prebrzo punite čašicu. Igra nije ništa specijalno, već je običan naslov da se upotpuni slobodno vreme i zadovolji želja za nostalgijom. Igra to dobro radi ali sa jako malo nivoa i sadržaja. A i grafika je prilično zastarela s obzirom da ulazimo u 2023. godinu, sa i te kako lako dostupnim modernim besplatnim alatima za izradu video igara. Ako želite da ubijete vreme ili da date klincima da se mlate sa zagonetkama baziranim na fizici, isprobajte Santa’s Gifts – igra košta samo 3 evra na Steamu. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Božićna atmosfera u prostom formatu: Santa’s Gifts recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

NFS je serijal koji poslednjih nekoliko godina ne uspeva da izvuče neku dobitnu formulu arkadnih trkačina po kojima je postao poznat tokom 2000-tih godina. Međutim, konačno je došlo vreme da franšiza makar krene u pravom smeru, dok je Unbound začetnik možda nečega novog i boljeg ka čemu će se Criterion nadam se osvrtati sve više u kasnijim iteracijama. Naime, ovo je najbolji NFS, verovatno u poslednjih desetak godina, osim ako niste fan relativno neslavnog drift sistema koji je debitovao u odličnom Hot Pursuitu 2010. godine. Potom je usledila (de)evolucija kroz naredne delove, gde konkretno mislim na blagi ribut franšize 2015. godine, koji se vratio uličnim trkama u potpunosti, što serijalu na kraju ipak nije mnogo pomoglo. NFS Unbound preuzima pojedine elemente iz svog prethodnika Heat-a, poput sistema dana i noći, gde je uveo nove rizike i težinu. Naime, ako vas policija uhvati preko dana i noći, gubite sav novac koji ste zaradili. Međutim, ovoga puta se nivo Heat-a, to jest koliko ste traženi od strane sila reda i zakona, prenosi u noćni segment i resetuje tek kada krene novi dan. Priča je iznenađujuće zanimljiva – predstavlja jednostavnu premisu sa pristojnim zapletom, gde vaš lik i njegov izuzetno dopadljivi mentor Tajrel ostaju bez gotovo svega. Dve godine kasnije stiglo je vreme za osvetu i iskupljenje, pa ćete se kroz četiri nedelje trkati za ultimativnu nagradu u trci zvanoj The Grand. Jednostavno i predvidljivo ali zabavno, gde su i likovi i priča sasvim solidno odrađeni, uprkos brojnim forama i dijalozima koji će vam često izazvati transfer blama. Ovaj smisao ograničenog vremena, gde za poslednju trku morate da skupite četiri automobila iz četiri različite kategorije unosi određeni nivo tenzije, mogućnost neuspeha i potpuno menja atmosferu igre i dodatno donosi značaj novcu koji zarađujete i koji možete izgubiti u bilo kom trenutku. Ipak, ono što Unbound menja u odnosu na prethodnike, jeste sistem vožnje koji, iako i dalje sadrži ono nesatisfaktorno driftovanje i pri najoštrijim uglovima i najvećim brzinama, vraća čitanje trkačkih linija i vožnju sa prijanjanjem uz podlogu bez proklizavanja. Automobile je sada konačno moguće voziti na ovaj, da kažemo „standardan“ način, a da ne izgubite od drifterskih monstruma kao u poslednjih par igara. Problemi nažalost i dalje postoje, s obzirom da drift još uvek ne briljira svojom realizacijom. Broj staza je takođe relativno slab, pa ćete već kroz prve dve nedelje videti većinu staza koje igra ima da ponudi, ali ono što ide u prilog jeste to da su mapa i same staze znatno zabavnije i intuitivnije nego ranije. Često ćete imati brojne skokove, zanimljive kanjon deonice, ulice sa prečicama, petljama i slično, čime se održava neka dinamika arkadnih trka, čak i uz ponavljanje pomenutih staza. Glavni problem jeste AI i takozvani „rubberbanding“, koji je nekako postao i obeležje NFS igara, pa ćete često videti kako vas igra favorizuje ili potpuno ukopava u zemlju u zavisnosti od toga gde će instancirati AI-a, teleportovati ih ili vas pustiti uz neke srećne sudare i slično. Dodatni događaji su takođe prisutni, bilo da su jednostavni vremenski izazovi ili beg od policije u određenom automobilu. Za pohvalu su i povremene vožnje nekog od vaših rivala, što dodatno dočarava njihov karakter. Ovi rivali sada svi imaju lične biografije, što je lep detalj i ume da da dodatni kontekst i težinu nekim trkama, pogotovu uz dodatne rečenice dijaloga i prozivke koje ćete dobijati tokom istih. Naravno, i u Unbound možete standardno budžiti vaš automobil, i taj aspekat je i dalje jako dobar, dopuštajući vam da menjate brojne tačke na vašem vozilu, bilo da su spojleri, branici, blatobrani, svetla, auspuh i slično, ali i dalje postoje blage limitacije za određene modele u vidu selekcije ovih komponenti ili pomeranja visine automobila i slično. Selekcija automobila je sasvim solidna sa 140 različitih modela i 20 custom varijanti, što skupa generalno pokriva sve klasične arhetipove uličnih trkača i vozila, tako da ćete sigurno pronaći nešto što vam odgovara. Unboundov najveći adut nije samo nešto bolji vozački sistem i zanimljiva kampanja, nego i odličan vizuelni dizajn, koji ne obuhvata samo grad Lakeshore i njegovu okolinu, već i veoma originalan i fascinantno uklopljiv stripski šmek koji krasi igru. Ovaj cell-shaded pristup koji Unbound zauzima se odlično integriše sa inače realističnim okruženjima i vozilima, dodajući brojne efekte kada koristite vaš nitro pogon ili driftujete, tako da je bilo koji aspekat dima i sudara ukrašen divnim neonskim linijama i oblacima. Ovo daje jedan veoma originalan pečat igri, uspešno se diferencirajući od svih trkačina i to u najpozitivnijem smislu. U slučaju da ipak volite relativno sterilnu vožnju, možete ugasiti ove efekte, ostavljajući samo likove kao jedini aspekat ovog stripskog dizajna. Na to treba dodati da je ovde i poznati reper ASAP Rocky, koji iz nekog razloga voli da koristi gaserski Mercedes 190e iz devedesetih godina prošlog veka, što će nekim fanovima modernog trepa biti sigurno od značaja, ali svakako se i ovaj vajb i kultura nekako čudno i zanimljivo uklapaju u moderne ulične trke. Audio dizajn je solidan, ali muzičkoj podlozi ipak fali nešto više žanrovske raznovrsnosti, jer čisto sumnjam da će se svakome svideti uskogruda selekcija trep i DnB numera. Glasovni glumci nemaju čega da se stide, čak i kada izgovaraju neke rečenice od kojih bi vam se prevrnuo stomak, jer su likovi generalno i dalje uverljivi i odaju utisak pravih ljudi, što je često bio problem za NFS igre. Optimizacija i performans su više nego zadovoljavajući. Igra zapravo jako dobro radi u singlplejeru i ispunjava neke moderne vizuelne kriterijume, radeći u 60 FPS-a na PS5. Sve u svemu, iako prepun mana, Unbound je konačno nešto što daje veru da se NFS može vratiti na one slavne staze iz Most Wanted ere, a do tada, ovo je najbolji moderni NFS koji sebi možete priuštiti. Mene je definitivno prijatno iznenadio! Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post NFS se vraća u igru: Need for Speed Unbound recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mobilne igre imaju lošu reputaciju zbog mnogih naslova na Android i iOS sistemima koji koriste mikrotransakcije i druge predatorske strategije sa ciljem da iz igrača izvuku najviše vremena i novca. Uprkos tome, na mobilnim platformama se još uvek pojavljuje mnogo sjajnih igara – onih koje se uopšte ne služe gorepomenutim metodama. U stvari, 2022. je bila fantastična godina za mobilne igre, jer su se kompanije poput Netflix-a i Apple-a vratile korenima tradicionalnijih naslova. Nedvosmisleno najzanimljivija mobilna igra godine je Marvel Snap. Kolekcionarska kartaška igra zasnovana na popularnoj franšizi nije novi koncept, ali bivši developer čuvenog Hearthstone-a i studio Second Dinner su definitivno otišli korak dalje sa Marvel Snap. Cilj igre je osvojiti dva od tri polja na tabli do kraja meča od šest krugova, gde igrači moraju da koriste širok izbor karata sa posebnim sposobnostima. Jedan od glavnih aduta Marvel Snapa jeste što su partije izuzetno brze, a nasumične karte i lokacije održavaju igru svežom i nakon desetine sati igranja. Igra sadrži mikrotransakcije, ali su prilično nenametljive jer se odnose samo na kozmetiku, a igrači su često nagrađeni in-game valutom kroz gejmplej. To nije sve, jer protivnike potencijalno čak možete da ”Snapujete” za bolje nagrade u slučaju da pobedite. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Najbolja mobilna igra 2022. godine – Marvel Snap appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prvobitni Crisis Core, objavljen je pre neverovatnih 15 godina za prenosivu Sonijevu konzolu PSP. U pitanju je igra koja je služila kao prednastavak tada deset godina starom i do dana današnjeg kultnom Final Fantasy VII, pa opet nije posrnula pod teretom očekivanja naspram svoje slavne, sestrinske igre. Crisis Core je jedna od najboljih igara za PSP i naslov u kom sam svojevremeno toliko uživao da bih ga bez greške ocenio najvišom ocenom koju mogu da dam nekoj igri. Kako je i prvobitni Final Fantasy VII počeo da doživljava reizdanja u obliku rimejka, prvog za sada objavljenog pre dve godine i ujedno igrom koja me je takođe oduševila, i Crisis Core je zasluženo dobio reizdanje u obliku remastera na granici punokrvnog rimejka. I dok sva ova reizdanja mogu da zvuče konfuzno kada neko pokušava da ih hronološki i po pitanju izmena stavi na papir, hajde da se pozabavimo samo temom ove recenzije. Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion je remaster originala u toj meri, da prosto ne pada na pamet ništa više što bi moglo biti modernizovano a da se igra suštinski ne izmeni u smeru potpuno novog naslova. Igra koristi Unreal endžin 4 i po pitanju grafike donosi u potpunosti novo iskustvo. Efekti osvetljenja i specijalnih efekata izgledaju izuzetno lepo, na prvi pogled u rangu sa rimejkom glavne igre od pre dve godine. Ali nakon nekoliko minuta, postaje jasno da nije u pitanju naslov tog kalibra po pitanju budžeta odnosno grafičkog potencijala. Ako bih morao na sto da iznesem lične preferencije, rekao bih da uprkos evidentno superiornijoj grafici remastera, mnogo više volim izgled originalne igre, naročito kada je u pitanju dizajn ljudskih karaktera. Nekako, kao da je više duha bilo uliveno u svakog od njih, pa su i emocije koje su pokazivali izrazima lica bile daleko upečatljivije. Zapravo, ceo prvobitni stil podseća na Kingdom Hearts serijal po pitanju izgleda likova. Pa bez obzira na daleko skromniju grafiku, karakteri originala kao da „bolje glume“. No ovo morate shvatiti kao lični utisak i proizvod sopstvenih preferencija koje neretko volim da potenciram kroz recenzije. Objektivno stoji da igra vizuelno izgleda neuporedivo bolje u odnosu na original, što se najviše i oseća upravo u onom delu igre koji će se najčešće i prikazivati na ekranu – akciji i istraživanju nivoa. Najlepši redizajn, doživeo je upravo akcioni aspekt igre. Kako se Crisis Core više ne igra na prenosivoj konzoli sa ograničenim brojem dugmića, tako sada na raspolaganju imate daleko veću slobodu pri kontrolisanju protagoniste. Možda podrazumevana kontrolna šema i nije tako idealna i teško je navići se na nju, ali na sreću kontrole je moguće i izmeniti što znatno popravlja celo iskustvo. Naravno, ovo se prenosi i na samo izvođenje pa je borba sada daleko fluidnija i brža. Napadi su mnogo dinamičniji i cela akcija više podseća na onu iz Final Fantasy VII Remake, što daleko više pristaje modernim naslovima i nešto je što će većini igrača nesumnjivo odgovarati. Brojne CGI sekvence, remasterovane su samo po pitanju poboljšanja kontrasta i podizanja rezolucije, ali neke od njih su i u potpunosti remasterovane. Ovim prvenstveno mislim na „summon“ animacije koje sada izgledaju apsolutno besprekorno, pa čine da vam bude krivo što i ostale nisu doživele istu količinu pažnje pri reizdavanju. Kako je Final Fantasy VII Remake na sto izneo neke neočekivane promene i iznenađenja po pitanju priče u odnosu na original, očekivao sam da će i Crisis Core imati par sličnih kečeva u rukavu. Međutim, po pitanju priče, Reunion je u potpunosti ista igra kao što je to original bio pre 15 godina. Iznenađen nedostatkom iznenađenja shvatio sam da je iznenađenje ipak postojalo – tako što nije postojalo. U redu, čas filozofije je završen… Glavni meni, mogućnost isključivanja titlova, automatsko skrolovanje teksta – sijaset sitnica doživelo je modernizaciju i sada je igra po tom pitanju daleko igrivija. Međutim, Reunion je igra izgrađena u celosti na 15 godina starom naslovu za portabilnu konzolu. Vremešni dizajn njene suštine kao i dizajn prilagođen konzoli koju igrate u pokretu, još uvek su nešto što lako može da ispliva na površinu. Brojne sporedne misije koje su prisutne sa portabilnim igranjem na umu, gde igri možete posvetiti par desetina minuta pažnje kad za to nađete vremena, ne pronalaze se baš najbolje u jednom naslovu za modernu platformu. A takve naznake su prisutne i u pogledu brojnih elemenata koji nisu mogli nestati običnim remasterizovanjem. Ali s obzirom da nije u pitanju pravi rimejk, ovo je gotovo idealan remaster i knjiški primer kako treba postupati sa igrama kada je remasterizovanje u pitanju. Iako remasterizovanje i sa ovom količinom truda nije dovoljno da od 15 godina stare igre načine impresivan naslov kakav je u svoje vreme bio, opet je u pitanju najbolji način da iskusite Crisis Core. Naravno, pod uslovom da niste osoba vrlo istančanog ukusa, pa iz nostalgičnih ili vrlo specifičnih razloga preferirate originalni PSP naslov koji igrate na uvek voljenoj i jedino od strane Sonija zaboravljenoj Vita konzoli. Ne, zaista. Ukoliko ste propustili originalni Crisis Core, ovo je i više nego idealna prilika da zaigrate ovu odličnu igru. Zastareli elementi jesu tu, ali ukoliko niste neko ko mrko gleda na starije igre a ume da ceni unapređenja i kvalitetnu modernizaciju, siguran sam da ćete u igri pošteno uživati. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post 15 godina mature: Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre skoro 15 godina, na malenom i amaterskom sajtu, ugledao sam nekoliko animiranih „gif“ sličica iz igre u nastanku i u potpunosti se oduševio. Nepoznati studio spremao se da izrodi igru veoma originalnog dizajna ali još više neverovatnog gejmpleja koji je od jednostavnog 2D izvođenja pravio nešto što više liči na animaciju nego na igru u realnom vremenu. U pitanju je bila igra „Limbo“, čijem sam nastanku posvedočio davno pre nego što je zasluženo stekla kultni status a zatim utabala put još neverovatnijem naslovu „Inside“. No, jedan od dvojice osnivača studija „Playdead“, nezadovoljan činjenicom da je pomenuti izdao tek dve igre za više od decenije postojanja, napustio je „gnezdo“ i osnovao „Jumpship“ studio sa namerom da se stvari ubrzaju i kvalitetni naslovi češće izbacuju. Uveren da bi njegovo vođstvo ovo s lakoćom omogućilo, „Jumpship“ izdaje Somerville – igru koja je pred nama. Da li su uspeli da ostanu na stazi slave prethodnika ili su obećanja bila samo prazne priče? Hajde da zajedno saznamo. Ne skačite pravo da proverite ocenu! Pa gde je tu zabava? Ostanite malo uz mene, obećavam da neću dugo gnjaviti ovaj put. Recenzijom ću nezaobilazno morati da pravim povremena poređenja sa prve dve igre „Playdead“ studija i već u samom startu, uočava se razlika na koji način ulazimo u priču. Dok Limbo i Inside nemaju gotovo nikakve uvodne sekvence, Somerville čak nekoliko minuta gradi atmosferu muzikom i scenom vožnje automobila ka kući iz ptičje perspektive. Drugačije ali ne i loše, naročito ukoliko ne žurite da odmah skočite u akciju. Vizuelni stil je srce igre i dok pomalo podseća na prošlogodišnji i nesvakidašnji naslov „12 minutes“, moram reći da ga u celosti obožavam. Povremene animacije prosto zadivljuju a nema tog kadra koji na slici ne izgleda odlično. Već pri samom početku igranja, bio sam izuzetno zadovoljan vizuelnim kvalitetom igre i ovo se zadržalo sve do samog epiloga. Priča je intrigantna kao što se moglo i očekivati ali za razliku od prethodnih igara, ne ide joj sasvim u korist manjak pojašnjenja po pitanju narativa. Postavka i sam zaplet odaju utisak jasno definisane priče, ali nemojte se začuditi ukoliko sve napravi nagli zaokret u apstraktno i neobjašnjivo. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija… Sve pomenuto, razlikovalo se ili bilo slično igrama sa kojima poredimo Somerville, nešto je što bih nazvao pozitivnim karakteristikama ove igre, odnosno jeste sve ono što je dobro u vezi nje. Ostatak, a to nesumnjivo nije tako malo stvari, manje je kvalitetno a povremeno i još manje od toga. Intuitivni gejmplej na kakav smo navikli, ovde je samo odjek u odnosu na očekivano. Previše je stvari koje deluju kao da su moguće za izvesti a nisu bile ni u fazi ideje razvojnom timu. Prevelika učestalost ovakvih momenata ume da rezultuje suptilnim razočarenjem, što je onaj mali, tihi i turobni osećaj koji svaki gejmer oseti u stomaku kada stvari ne idu po planu, već vas igra konstantno podseća na to da ste samo igrač i da igrate po njenim pravilima. Kretanje karaktera kao i sveukupne animacije bez obzira na kvalitet, često umeju da deluju neprirodno. Naročito ukoliko proletite kroz neki objekat ili interakcija sa okolinom ne izgleda precizno koliko bi to trebalo da bude. Upravo su ovo neke od ključnih tačaka gde su Limbo i Inside briljirali nesvakidašnjom ispoliranošću svojih mehanika i igrivosti. Nekako tužno deluje kada igra od koje očekujete da se ponaša na isti način, počne da se ponaša kao da ste je propustili kroz nedovršen emulator sistema za koji je namenjena. Muzika iako retko prisutna, na momente izuzetno prijatno iznenađuje građenjem atmosfere, ali za to plaća cenu svim momentima gde nedostaje, čineći da ostatak igre deluje daleko više isprazno nego što je to moralo biti. Ovo samo dodatno čini da još više cenim audio dizajn prethodnih igara koje su idealnim doziranjem ceo posao besprekorno završavale. Kao najveći greh koji je ova igra morala da počini, moram da istaknem nešto u vidu spojlera za sva očekivanja. Somerville obiluje praznim hodom. Momentima koji nikuda ne vode. Sve jeste povezano, zaista, i sve sekvence, od početka do kraja, čine jednu veliku celinu. Ali barem polovina igre odaje utisak gledanja reklama. Previše je deonica gde igru igrate samo zarad igranja, što za naslov koji ne traje duže od 6 sati predstavlja bukvalno smrtnu presudu. Kao penu za brijanje u vidu šlaga na torti, tu su zaista fascinantni gličevi koji dolaze u više varijanti i ukusa a lično omiljeni mi je jedan kojim slučajno možete da preskočite celo prvo poglavlje i zaplet igre. Da stvar bude lepša, više od mesec dana nakon zvaničnog izlaska igre, situacija nije ništa bolja i ovo je još uvek prisutno. Tako da, nemojte da se začudite ukoliko apsolutno neočekivane stvari počnu da se dešavaju i igra ispreskače samu sebe. Zapravo, slobodno se začudite. To je sasvim prirodna i ljudska reakcija… Somerville je iskustvo koje bi uz dobro brušenje, šmirglanje i poliranje moglo da bude daleko bolje, a kvalitetnijom režijom i smanjivanjem bespotrebnih momenata, čak jedno od najboljih igračkih iskustava godine. Nasuprot svemu, ja sam pošteno uspeo da uživam u onome što je igra imala da ponudi. Ali kao preporuku, Somerville mogu da pomenem samo kao naslov kom možete pružiti priliku. Bez obzira na sve njegove sulude nedostatke, još uvek je u pitanju nesvakidašnja igra. A takvih bih lično voleo da imamo mnogo više u našim igračkim bibliotekama. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Plan of Attack Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na tragu svojih prethodnika: Somerville recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu