SolidChief

Lego igre otvorenog tipa mi odmah evociraju uspomene na slavske proslave kod kumova, gde se redovno igrao Lego Island – igra koja je te davne 1997. godine izgledala apsolutno spektakularno. Prvi pogled na 2K Drive, i nisam mogao da odolim a da se dobro ne udubim u ovaj naslov – igru koja verovatno predstavlja najimpresivniji komadić Lego interaktivne zabave do sada. LEGO 2K Drive je trkačka igra koja sa sobom donosi iskustvo nalik Mario Kart serijalu, ali u potpunosti “naoružano” prepoznatljivim Lego šarmom. Ovde ćete se trkati, kreirati i prolaziti kroz šarmantnu priču. Ali da krenemo redom. Već pri prvom pokretanju igre, na raspolaganju ćete imati više režima za igranje ali i mogućnost da se udružite ili suočite sa drugim igračima. Pored standardnih trka, najinteresantnija opcija jeste prelazak priče odnosno “story mode” koji je prisutan čak i kooperativno u lokalu. Moram odmah da priznam da priča, iako očekivano nije neko nezaboravno štivo, obiluje simpatičnim momentima i likovima. Ceo svet je dočaran sjajnim animacijama koje su urađene tako da simuliraju “stop motion” tehniku koja je karakteristična i za Lego filmove. Snažan vizuelni utisak, proteže se i na sam gejmplej gde sam iskreno uživao posmatrajući stotine Lego kockica koje čine svet igre. Na PlayStation 5 konzoli sve izgleda oštro, kristalno i jasno, puno boja i detalja. A momenti kada se vozila transformišu u zavisnosti od toga po kom se terenu krećete, ili se neka kreacija raspadne usled sudara, izgledaju zaista sjajno. Povremeni nedostaci po pitanju neadekvatnog osvetljenja ili čudnih proporcija okolnih modela i njihovih sastavnih delova, ne uspevaju da spuste konačan utisak po pitanju grafike. Bilo da li je za kontrolerom dete ili odrastao igrač, nesumnjivo će biti očarani. Osim što igra obiluje stazama na nekim zaista interesantnim lokacijama, glavna zvezda igre po pitanju sadržaja jeste sama Lego tematika i njen gotovo neograničeni potencijal. Vozila možete sami kreirati, ograničeni jedino brojem kockica koje posedujete i sopstvenom maštom. Najbitniji “arsenal” otključaćete samim prelaskom priče, gde stičete potrebne poene za kupovinu, ali neke stvari jesu zaključane iza nezaobilaznih mikrotransakcija. No nije u pitanju ništa što će smetati igračima koji nisu “alavi”. Nažalost, pre lansiranja igre nije postojala mogućnost deljenja kreacija sa drugim igračima. Ali razvojni tim je obećao da će ova opcija biti ubrzo dostupna. Iako u trenutku pisanja ovog teksta nisam sasvim siguran u kom obliku će to biti prisutno, sigurno je da će deljenje napravljenih vozila između igrača otvoriti vrata još većim mogućnostima, kako u svetu postoji mnogo iskusnih Lego graditelja koji bi u ovako detaljnom kreatoru mogli da naprave mnogo toga. Što se samog trkanja tiče, osim što se klasično Mario Kart izvođenje nezaobilazno oseća, naročito kada u igru uđu “power up” predmeti i naoružanje, posebno je interesantna mehanika driftovanja i naglog skretanja. Dok prvo zahteva donekle nekonvencionalno držanje kočnice dok izvodite drift, naglo skretanje upotrebom ručne kočnice izuzetno je korisno i pruža osećaj kakav nisam često doživeo u igrama ovog tipa. Jedino ostaje žal što je kooperativno igranje u “split screen” režimu prisutno samo u dva igrača, vertikalnom podelom ekrana. Horizontalna podela i još bitnije, igranje u četvoro, jeste opcija kojoj bih se najviše obradovao ukoliko bude implementirana u budućnosti. Kada rezimiramo, jedno je apsolutno jasno. Uz LEGO 2K Drive, dobijate odličan paket sačinjen od dopadljive priče, izuzetno lepih staza i otvorenih lokacija i mnogo, izuzetno mnogo slobode pri kreiranju vozila. Ovo je igra i za solo uživanje ali i igranje u društvu, a ukoliko ste ljubitelj trkanja sa brojnim modifikacijama vozila a uz to ste i Lego zaljubljenik, ova igra je sve što poželeti možete. Ostaje jedino da se otključaju vrata za neograničeno deljenje kreacija sa drugim igračima i već ćemo imati klasik koji će se sigurno godinama igrati. Ali i do tada, ova igra je laka preporuka za svakoga kome se i na prvi pogled može učiniti interesantnom. LEGO 2K Drive je dostupan za PlayStation 4/5, PC, Xbox One/Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Predoziranje kockicama: LEGO 2K Drive recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Steam Next Fest je sjajan digitalni festival gde se promoviše mnogo igara koje treba da izađu kroz demoe koji su direktno pristupačni preko Steama. Last Case of Benedict Fox je bila jedna od tih igara i mogu da kažem da sam joj se jako radovao. Demo je izgledao kao vertikalni presek igre gde su igrači ubačeni usred priče, i činilo mi se da su se developeri trudili da sva iznenađenja oko priče ostave za sam izlazak igre. Demo nije bio super čist i imao je dosta bagova, ali to je ipak demo. Igra je tada bila par meseci od izlaska, pa sam bio siguran da će je popraviti. Međutim, ono što sam video u demou video sam i u ostatku igre, a to je mnogo malo. Last Case of Benedict Fox je po definiciji metroidvania predstavljena u 2.5D izvođenju u kome živi većina današnjih metroidvania. Na igru dosta utiče Cthulhu mitologija, ali samo u premisama. Duboka razmišljanja, sivilo i polako tonjenje u ludost su prisutni ali se sam mit ne koristi, što je šteta jer za Lovkrafta nije potrebna licenca. Ali sve ostalo je tu, od gotičarskog natprirodnog okruženja do demona i čudovišta iz dubina mora. Nažalost, moram da kažem da sam jako razočaran celokupnim iskustvom koje ova igra pruža. Igra počinje isto kao i demo – Benedikt beži od misteriozne organizacije a potom dolazi do velike kuće gde je živeo Benediktov pokojni otac. Benedikt sada mora da sazna šta je ubilo njegovog oca istraživanjem kuće i svesti pokojnika. Benedikta prati tajanstvena kreatura koja mu dozvoljava da ulazi u sećanja pokojnika, gde se odvija većina igre. Na prvi pogled, odmah se vidi da igra ima mnogo puzli i zagonetnih situacija koje ćete rešavati, kako logikom, tako i posebnim moćima koje ćete otključavati kroz standardni metroidvania stil. Međutim, sve ove puzle se svode na: Pronađi sve predmete, pozicioniraj ih i idi dalje. Interesantnih izazova ima jako malo, a i kada ih ima, veoma su opskurni i nerazumni. S druge strane, gejmplej je izuzetno nekonzistentan. U početku imate sablju i pištolj, kao i štit koji se manifestuje od demona, ali su kontrole toliko čudno mapirane (ne mogu da se promene) da mi je trebalo mnogo vremena da se naviknem. Svaki napad je spor i ima kašnjenje u odnosu na input, a neprijateljski napadi su telegrafisani toliko čudno da je vrlo teško izvesti dobar blok ili dodge manevar. Neprijatelji koriste souls mehanike gde naviju napad i onda čekaju jako dugo do samog napada, što nije dobro rešenje za side-scroller igru. Pozicioniranje je takođe problematično jer Benedikt nije fluidan, već mora da stane kako bi napadao, a ako promašite protivnika za samo jedan piksel, udaraćete u vazduh, gde pritom ne možete da blokirate na vreme jer nema prekidanja animacije. Kasnije tokom igre otključaćete moći kroz mistične tetovaže, međutim ove moći su toliko loše opisane da nećete znati šta uzimate dok ih ne isprobate. S obzirom da svaka tetovaža košta ulje koje skupljate kroz nivoe, a svaki nivo ima ograničenje, veliko je kockanje da li će vam magija biti korisna ili ne. Ako je gejmplej loš, dizajn sveta i igre je generalno fenomenalan. Svaka zona ima svoje tripozne momente – polomljene stepenice, skrivena ogledala, i naravno razne verzije pipaka i bazena punih ulja, mastila i krvi. Još jedan nekonzistentan momenat su neprijatelji koji su takođe dizajnirani u vidu mastila, ali se često pojavljuju i groteskne abominacije u vidu vrata sa zubima i ribljih čudovišta sa pipcima koji mi više pripadaju Cthulhu mitosu nego vanzemaljci od mastila. Kretanje kroz nivoe je bazično. Skoči, padni, duplo skoči, ali i tu imamo probleme sa nekonzistentnošću. Pri početku igre otključaćete mogućnost da vaš demonski entitet može da se uhvati za plafon i da vas podigne sprat iznad ili da vam pomogne da preskočite velike ponore. Ovo nažalost nije preterano precizno i većinu vremena ćete provoditi u potrazi za odgovarajućim mestom na plafonu koje će vam dozvoliti da izvedete skok kako treba, a to je loše kada često morate da putujete sa jednog kraja mape na drugi, jer je ovo metroidvania. Zadaci koje Benedikt dobija nisu dovoljno objašnjeni i često sam se vrteo u krug po praznim zonama u nadi da ću pronaći izlaz i put za dalje, da bi se na kraju ispostavilo da nisam pričao sa NPC-em ili da nisam uzeo pravu tetovažu za napredovanje. Glasovna gluma je takođe nekonzistentna – kvalitet glasova neverovatno varira i to mi je jako smetalo. Glumac koji daje glas Benediktu zvuči kao da prvi put čita scenario, dok je demonski entitet savršen u svakom pogledu. Ostali NPC likovi su ili prosečni ili ispod prosečni, što je veliki problem u narativnoj igri gde skoro svi imaju nešto da kažu – Benedikt i demon komentarišu na sve što naiđu. Kada malo zađete dublje u priču, polako saznajete šta se desilo vašem ocu. Naići ćete na razne sekte, tajne organizacije i okultna žrtvovanja, ali nekako izgleda kao da igra od vas očekuje da sve to znate unapred da biste razumeli priču. Bilo je dosta momenata kada sam pronašao neku sliku ili predmet gde bi Benedikt prokomentarisao u fazonu: ”Pa da, naravno da su oni”, a ja nemam pojma o čemu priča. Priča je, da ponovimo, nekonzistentna, što je šteta jer ima dobru premisu. Jako su me zanimali segmenti priče koji nikada nisu objašnjeni, ili jesu, ali kroz opskurne reference ili neka dešavanja za koje je potrebno više prelaza da bi se ukapirala cela slika. Tehničkih problema ima malo, bug tu i tamo, ali sistem snimanja je katastrofa. Više puta mi se dogodilo da pređem neki segment i da želim da izađem iz igre, da bi mi igra rekla da je snimila, ali zapravo nije. To mi se desilo dva puta i posle bossa gde sam zamalo pojeo kontroler jer su ove borbe još teže zbog čudnih i statičnih kontrola. The Last Case of Benedict Fox me je razočarao jer sam očekivao mnogo više. Razumem da je ovo indie naslov i da ne treba da očekujem AAA standarde (šta god to značilo danas), ali i Dead Cells je indie igra. Benedict Fox nije loša igra, samo je izuzetno nekonzistentna. Kako ova igra radi na Steam Deck-u? The Last Case of Benedict Fox iznenađujuće loše radi na Steam Deck-u. 60FPS-a je nedostižno bez bustovanja TDP-a, ali onda je trajanje baterije minimalno. Na 30FPS, igra crpi oko 30W, što je baš mnogo za ovakav tip igre. Igranje sa TDP limitiranjima i spuštanjem na 9, kao i agresivnim spuštanjem rezolucije na 800×500 čini igru igrivom, ali sa dosta seckanja. Ograničavanjem FPS-a na 40 kao i osvežavanja na 40 dobijamo neku stabilnost, ali TDP mora da bude namešten na 9 i GPU clock na 1200. FSR pomaže, ali ne mnogo. Ne preporučujem ovu igru za kvalitetno igranje na Steam Deck-u dok je developeri bolje ne optimizuju. Ovo je prava šteta, jer je ovakav tip igre bukvalno stvoren za Deck. The Last Case of Benedict Fox je dostupan za PC, Xbox Cloud Gaming, Xbox One, i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Reverb Inc Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nekonzistentno: The Last Case of Benedict Fox recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada sam pre četiri godine čuo prve najave za ovu igru, automatski sam se obradovao povratku u Srednju Zemlju – jedan od najbolje osmišljenih svetova fantastike ikad. Ali lagao bih kada bih rekao da me podnaslov igre koji u fokus stavlja čuvenog antagonistu, nije istovremeno veoma zbunio. Proći kroz ovaj univerzum četvoronoške, krijući se u potrazi za Jedinim prstenom, teško da obećava epiku po kojoj je Gospodar Prstenova poznat… Ali hej, to je ipak Tolkin! Zar može da omane? Do trenutka kada ste počeli da čitate ovaj tekst, gotovo je nemoguće da o ovoj igri niste već čuli poneku humorističku opasku. Ipak, ovako živopisan, basnoslovni neuspeh, nije svakodnevna pojava u igračkoj industriji. Koliko god da su očekivanja za ovu pustolovinu bila niska, Gollum je jedna prava malena katastrofa. Šta je dobro u vezi igre, nije lako nabrojati. Takvi momenti su teško prepoznatljivi, ali ja bih svakako želeo da vam ukratko dočaram ovu tužnu priču. Daedalic Entertainment nije novo lice na sceni. U pitanju je nemački studio koji iza sebe ima već zavidnu biblioteku poprilično kvalitetnih naslova. Najpoznatije jesu Deponia avanture kroz koje je ovaj razvojni tim i definisao svoj stil, a ni povremeni izleti u više dimenzija, nisu im loše polazili za rukom. Ostaje zato rebus kako je ovaj studio tako loše optimizovao igru Gollum na PS5 platformi, jer je igra praktično neigriva. U pitanju je nivo za ocenu “nula od deset”, jer igra redovno puca na svakih nekoliko minuta. Kako bih odigrao svega efektivnih sat vremena, igru sam morao iznova da pokrećem oko dvadeset puta. Pa ni nekolicina zakrpa uoči izlaska igre nisu pomogle da se ovaj problem otkloni. PlayStation 4 izdanje zato nudi znatno stabilnije iskustvo, naravno bez grafičkih opcija koje odmah isključuju “ray tracing”. Ali s obzirom na činjenicu da ova opcija ne samo da značajno degradira performanse već kao da čini i da sve izgleda nepreglednije, ovo nije značajan minus. Već čak i plus? Pratiti Smigolove pustolovine, samo po sebi može biti interesantno jedino okorelim zaljubljenicima u Tolkinova pisanija. Stoga i jesam bio iskreno zainteresovan! Ali ovde vam na put staje gejmplej koji ne samo da je trapav, već je prečesto i loše dizajniran, pa će vas osim žestokih bagova mučiti i repetitivni skokovi u provalije i osećaj potpune izgubljenosti. Sve zarad praćenja priče koja daleko od toga da je naročito zanimljiva. Iako Gollum nije dugačka igra, moram da priznam da je u pitanju koktel koji je jako brzo izgubio na dopadljivosti. Glasovna gluma na momente zvuči kao da pokušava da imitira glumce iz filmova dok u ostatku trajanja traga za sopstvenim identitetom. Lokacije su uglavnom mračne i nažalost veoma ružne, a mehanika šunjanja, verovatno je jedna od najgorih koje sam video poslednjih godina. Sve sugeriše da ni tvorci igre nisu znali šta tačno žele da naprave. Naposletku ostaje nekako tužan osećaj jer je u toku ismevanje igre, za koju ipak ne mogu da kažem da je rađena bez ljubavi. Iako odaje i te kako otaljan utisak, pre bih rekao (i voleo da mislim) da je razvojni tim u silnoj želji da prikaže Srednju Zemlju iz jednog drugačijeg ugla, pogubio sve kompase. Gotovo da ništa ne funkcioniše, pa će vas osim nekolicine lepih kadrova, par atmosferičnih momenata i priče za koju morate imati renome velikog obožavaoca, malo toga sprečiti da ne budete potpuno razočarani. Nadam se da će Deadalic Entertainment bar pristojno “ispeglati” igru, kako bi ispoštovali sve one koji je budu kupili, pre toga redukujući cenu iste za barem 70%, a zatim se okrenuti i nastaviti dalje put nekih utabanih staza. Ovde se očito nisu najbolje snašli i to je u redu, sve dok se iz jednog surovo lošeg iskustva izvuče bar jedna odlična pouka. The Lord of the Rings: Gollum je dostupan za PlayStation 4/5, PC, Xbox One/Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post O Smigole, ima li kraja tvojim mukama: The Lord of the Rings: Gollum recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre devetnaest godina izašao je System Shock, danas velikoj većini old skul igrača poznata igra. Učvršćeni klasik nam ove godine dolazi u obliku rimejka, najavljenog još pre sedam godina, koji je prošao kroz razvojni pakao, prekide razvoja, promene endžina i timova. Međutim, Nightdive se još i ranije petljao sa ovim igrama, izbacivši blagi remaster i optimizovanu verziju System Shocka još 2015. godine. Sada se definitivno pokazalo da je ovo iskustvo veoma značilo, s obzirom na to da je ovaj rimejk odličan u svakom smislu, ne praveći previše inovacija i držeći se originalnog ruha System Shocka, sa minimalnim brojem promena u gejmpleju. Originalni System Shock je jedan od najvećih uzora za moderne akcione rpg-eve iz prvog lica, s time što je ova igra ipak više akciona horor avantura nego RPG za razliku od njenog naslednika koji je malo više zagrizao u te vode. Priča se isto odigrava – sumnjivi korpo lik odvlači vas, nedužnog hakera, na svemirsku stanicu iznad Jupitera kako biste uklonili zaštitne programe na Shodan, AI-u koji obitava i menadžuje poslove stanice u zamenu za sloboda i hakerske implante. Naravno to pođe po zlu, pa kada se probudite šest meseci kasnije vidite da je Shodan pretvorila celu stanicu u festival mutanata i planira da ispali ogroman biološki top koji će pretvoriti sva živa bića na Zemlji u iste te mutante, njene sledbenike i obožavaoce. Odatle, igra vam jako malo pomaže i gotovo da vas uopšte ne drži za ruku, te su oznake za kvestove i ovde izostale na mapi. Često ćete morati da držite neki log pored sebe, bilo u vidu telefona ili papira i olovke kako biste zapisali sve pin kodove i ključeve za vrata po stanici, s obzirom da nećete imati nikakav suplement od igre. Ovaj nelinearni sistem istraživanja i bauljanja po stanici u potrazi za putem dalje i eventualnom begu je ono što čini System Shock prezabavnim i veoma imerzivnim. Na svim spratovima stanice ćete uništavati brojne mutante, kiborge, kao i kamere kojima će Shodan pratiti vaš napredak i često vam se obraćati. Priča je dostavljana kroz Shodanine monologe, kao i brojne audio logove i zapise koje ćete nalaziti po stanici, i izuzetno je dobra. Ono što System Shock pozajmljuje od svog nastavka jeste tipičan mrežasto orijentisani sistem inventara, to jest moraćete da vodite računa o rasporedu predmeta u svojoj torbi. Često ćete kupiti tonu đubreta uz oružja i municiju koje ćete moći da reciklirate u zamenu za kredite i posle ih koristiti za unapređenja, što je takođe jedna od pozajmljenih mehanika iz nastavka. Pucanje je u velikoj meri ostalo slično, ali morate zapamtiti da je u pitanju igra stara skoro dvadeset godina. Ipak, iako se sama borba ne odlikuje nekim previše glatkim iskustvom i nekada joj može faliti malo tog ”udarca”, sasvim fino radi posao i ubrzo ćete zavoleti celokupni gejmplej ciklus. Kada očistite spratove, to ne znači da se nećete više vraćati na njih, već ćete ubrzo ići kroz poznate predele stanice kako biste otključali nova vrata. Međutim mutanti i kiborzi redovno migriraju i često će se pojaviti tamo gde nisu bili do sada. Ovo pogotovu utiče na horor aspekat, jer System Shock ne gađa na tipične jumpscare momente (iako ćete ih doživeti, siguran sam), već na atmosferu skučenosti i psihološkog horora koji će vas uvek cimati i pitati da li ima nešto iza sledećeg ćoška, bilo da igrate igru prvi ili sto prvi put. Zagonetke su simpatične i uglavnom se svode na spajanju žica iza zidova broda, slično cevastim zagonetkama u Bioshocku sa nešto više težine, kao i smisla. Vizuelni karakter System Shocka je nešto što je Nightdive, po mom subjektivnom mišljenju, u potpunosti pogodio. Igra se ne svodi na tipična hiperealistična okruženja, već ostavlja malo pikselizovanih iscrta po teksturama. Estetika nije na nivou boomer shootera, ali odiše jednim retro osećajem sa odličnom paletom boja, koja uprkos ogromnoj saturaciji kreira nešto unikatno, nadograđujući na atmosferu originala. Da ne govorim o muzici koja je ostala standardno odlična, i generalno ambijentalna, dok je glasovna gluma na pristojnom nivou uz povratak originalne ekipe, tako da ni ovde nećete biti razočarani. Da igra ima bagova, ima, ali su sitnije prirode i neće vam preterano pokvariti igračko iskustvo. Optimizacija je na nivou, što zbog odličnog dizajna koji neće ni iziskivati previše performansa od vaše konfiguracije, što zbog odlično odrađenog posla developera, te igra veoma retko štuca. Uprkos svim crvenim zastavicama, prekidanom razvoju i generalnom strahu od rimejkova, System Shock Remake je igra koju stvarno morate isprobati ako niste odigrali original. Ako ste još fan originala, onda je ovo tek poslastica za sebe. System Shock Remake je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Šodan blista u novom ruhu: System Shock Remake recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre šest godina, Nintendo je objavio neverovatni Breath of the Wild – igru širokih granica koje su pasionirani igrači uspeli još više da pomere maštovitim igranjem. Bajka o spašavanju sveta, pretvorila se u pustolovinu eksperimentisanja, gde je igra uspela da pruži neizmerno više nego što je to na prvi pogled izgledalo izvodljivo. Igrači i dan danas istražuju šta je sve moguće uraditi u prethodnom velikom Zelda ostvarenju, a Nintendo je izgleda sve to pomno posmatrao i poučen potražnjom, iznedrio naslov pred nama. Tears of the Kingdom je direktan nastavak na Breath of the Wild, ali istovremeno i tako mnogo više od toga. Ovo je igra veće slobode i misterije, snažnijih emocija, momenata i ostvarenje koje deluje kao nešto što je Breath of the Wild želeo da bude, a da toga nije bio ni svestan. S tim na umu, Tears of the Kingdom je stihija utisaka koja sa sobom povlači dve snažne struje. Pitanja – šta je sada bolje nego ranije i da li je to dovoljno da bi opravdalo šestogodišnje čekanje? O ovoj igri gotovo da mogu jedino pozitivne stvari da iznesem. Zato bih prvo želeo da dam sve od sebe i najoštrije iznesem jedine zamerke koje imam. Breath of the Wild je naslov prvobitno razvijan za Wii U, konzolu prošle generacije. Ali kada je na kraju istovremeno objavljen i za Wii U i za Switch, razlika između te dve verzije bila je jedino u rezoluciji i nešto skromnijim teksturama. Dobro, igra je prvobitno bila namenjena za Wii U i Switch izdanje nije moglo tehnički da bude znatno naprednije. Međutim sada, šest godina kasnije, ovo opravdanje više ne postoji, a Tears of the Kingdom izgleda kao igra prošle generacije. Odokativno govoreći, ovaj nastavak je oko 10% lepši od prethodnika, po pitanju sirovog kvaliteta. No reklo bi se da je ovo najviše rezultat promene stila, gde je svet predstavljen daleko velelepnije nego ranije. Zaključak? Nintendu se popušta mnogo više nego prosečnom studiju. Igra je “trebalo” da izgleda lepše. Lično ne marim previše za tehnički izgled. Dokle god je igra vizuelno i stilski odmerena, sirova grafika nije toliko važna. Da, ova igra je u svakom drugom pogledu neverovatno unapređena u odnosu na prethodnu, ali ukoliko smatrate da je šest godina razvoja za igru koja izgleda kao da je izašla pre šest godina apsolutno nedopustivo, razumeo bih ako biste bojkotovali takav potez. Druga zamerka tiče se neizbežne nuspojave direktnog nastavka a to su sličnosti sa prvobitnom igrom. Bez obzira na sve promene i na neverovatne inovacije kojima je ovoj igri uliven novi život, suština ostaje nepromenjena i može odavati utisak već viđenog, više nego što biste to želeli. Ovo nažalost nije sasvim poštena zamerka, jer utisak je krajnje subjektivan a opet neizbežan. Objektivno posmatrano, ovo je 100% nova igra. Samo previše “miriše” na prethodnu da biste se otrgli utisku recikliranja. A sada dozvolite da kažem i neku lepu reč. Prošlo je deset godina od kada me je priča nekog Zelda naslova propisno dirnula. Tears of the Kingdom uspeo je da ponovo postigne takav osećaj kod mene. Za prethodnu igru sam rekao da je u pitanju “najfilmskije” Zelda iskustvo do sada, ali bojim se da je novi šampion stigao. Apsolutno sjajna, misteriozna, odmerena i odlično ispričana pustolovina, ispunjena emocijama. Breath of the Wild je imao neverovatan pogon nošen znatiželjom. Kako bi saznao šta se desilo pre stotinu godina, Link je morao nekako da dođe do srca zamka u središtu kraljevstva. Ali bez obilaska sveta u potrazi za snagom, tako nešto gotovo da nije bilo izvodljivo. Zamak je bio mesto koje je igraču uvek bilo na umu. Sada, pažnja igrača nošena je samo jednom mišlju – pronađi princezu Zeldu. Link, kog buđenje iskonskog zla ranjava i rastavlja od princeze, osnažen neočekivanim savezom mora proputovati novim kraljevstvom Hajrul kako bi je pronašao i spasio. Ako je lokacija ista, zašto kažem novo kraljevstvo? Zato što je mapa promenjena i proširena do neprepoznatljivosti. Istina, posetićete već viđene lokacije ali one su izmenjene taman toliko da odišu potpuno novim duhom. Za to vreme, ostatak mape je potpuno novo “igralište”. Ne samo da je svet preuređen, već je sada kao “Perfex” – troslojan (kandidujem se za najgoru foru meseca). Osim tla, Link može da poseti i istraži nebeska ostrva – formacije koje plutaju na nebu, ali i podzemlje – izuzetno duboko i mračno mesto gde je potrebno pažljivo odmeravati svaki korak ukoliko želite da sačuvate živu glavu. Kao dodatak svemu tome, površinski sloj mape povremeno krasi i sistem pećina koje nude zavidnu količinu sadržaja za istraživanje. Ukratko govoreći, ako je Breath of the Wild bila ogromna igra za istražiti, sada je na meniju oko tri puta veće prostranstvo. Možda sirova grafika ne beži daleko od prethodne igre, ali neki kadrovi mogu zaista prelepo da izgledaju. Kada zraci zalazećeg sunca u fokus stave daleka nebeska ostrva dok polako tonete u oblake, nećete odoleti a da ne uhvatite i neku sličicu iz igre. Ovaj “trend” prenosi se i na muzički aspekt, gde audio više igra ulogu da vas “ušuška” u svet, kao što je to bio slučaj u prvoj igri, a onda na momente zaista očara spektakularnim deonicama. No, kako je svet nekako bio i najveća zvezda prošle igre, ovde to neočekivano nije slučaj. Kao što sam pomenuo na početku teksta, Nintendo je pomno posmatrao igrače koji su izgleda najviše uživali u tome da istražuju šta je sve moguće izvesti, bez obzira da li je razvojni tim imao tu mogućnost na umu ili ne. I tako je ovaj put rešio da na sto iznese ozbiljan arsenal opreme za eksperimentisanje. Osim što je predmeta i materijala za kuvanje neizmerno više, pa i samih efekata koje oni mogu imati na vaše okruženje, Link sada ima četiri nove sposobnosti kojima je stil igranja fundamentalno obogaćen. Iako se gotovo nikada ne bavim opisivanjem samih mehanika u igrama, ovaj put to moram neizostavno da uradim. Prva sposobnost je jako slična magnetizmu iz prve igre gde je moguće slobodno pomerati predmete, samo što sada to nije ograničeno na one sačinjene od metala. Međutim, osim što predmete možete da pomerate, možete ih međusobno i spajati. Ovo je naročito korisno kada želite da premostite neku prepreku, a posebno dolazi do izražaja kada u igru stupi ogromna količina novih “mehanizacija”. Ovo su predmeti poput raketa, ventilatora, točkova i baterija. Zajedno, ovo čini sistem koji je gotovo na nivou Lego kockica. Ako su igrači u Breath of the Wild pravili čuda sa ograničenim i nepredviđenim mehanikama, možete misliti samo šta je sada sve moguće napraviti sa ovako obogaćenim arsenalom. Ali ukoliko vam se ne dopada da u igrama pravite bilo šta, opet ste na sigurnom jer igra jako retko forsira da koristite ovu mehaniku. Sa druge strane, gotovo uvek nagrađuje ukoliko se upustite u to… Druga sposobnost jeste mogućnost da oružja, strele i štitove takođe spajate sa drugim predmetima i oružjima. Tako je na primer moguće zakačiti štap na vrh štapa, čime dobijate duplo dužu močugu, ali i rog na vrh strele ili šiljke na štit. Dok je ovo zanimljiva novotarija koja nudi dosta mogućnosti, moram da priznam da često ume da izgleda i smešno. Recimo, ukoliko ogromnu stenu zakačite na vrh mača, igra stenu smanji kako bi vizuelno imala više smisla kao nešto čime zamahujete. Međutim ukoliko taj mač vratite u korice, igra će stenu smanjiti još više kako ne bi izgledalo kao da na leđima nosite nešto besmisleno veliko. Ovo u nekim instancama stvara i situacije gde oružje izgleda, u nedostatku bolje reči – preglupo. Ali kao i prva sposobnost i mehanika, takođe je u pitanju opciona stvar koja vas poziva na korišćenje samo toliko koliko se osećate lagodno da je koristite. Treća sposobnost jeste prolazak kroz sve što se nalazi iznad vas. Drugim rečima, ukoliko je iznad vas plafon, svod pećine, podnožje kule ili bilo kakav drugi objekat, u njega možete da zaronite od ispod i da izronite na njegovoj površini. Možda zvuči kao neka suludo olakšavajuća veština, ali je i ovo pametno ograničeno ne samo limitom na objekte koji su do desetak metara iznad vas, već i dizajnom sveta koji će vam retko kada dopustiti da zloupotrebite takvu mehaniku. I ne samo to. Ova veština nije tu jedino radi olakšavanja kretanja već i radi rešavanja brojnih i lepo osmišljenih zagonetki. U pogledu mogućnosti, nudi manje. Ali po pitanju tradicionalnije i umerene Zelda recepture, u pitanju je pravi dragulj. Poslednja specijalna sposobnost tiče se vraćanja vremena, i to ne u smislu da s Link putuje kroz vreme u odnosu na svet, već svet putuje kroz vreme u odnosu na Linka. Preciznije govoreći, bilo koji objekat koji je bio u pokretu, možete vratiti u nazad za određen broj sekundi. Tako recimo kamen koji padne sa neba ili bomba koju vam je neko bacio u lice, može s lakoćom da bude vraćena na svoju polaznu tačku. Možda ovo deluje i najmanje impresivno od četiri sposobnosti, ali ukoliko se koristi na pravi način, potencijal ove alatke je takođe ogroman. Korišćenje svih sposobnosti, na neki način je ohrabreno i činjenicom da je katastrofom koja prethodi početku igre, skoro svo oružje u svetu pretrpelo propadanje. Tako je sada svet prekriven stotinama trulih mačeva, pa je najveći deo igre najpametnije dovijati se na svaki mogući način, kako bi arsenal osnažili i učinili korisnijim. Razbijanje tradicionalnih Zelda normi, pod čime najviše mislim na tamnice koji su oduvek bili jedan od zaštitnih znakova serijala, Breath of the Wild je opravdao plejadom noviteta. Nažalost, Tears of the Kingdom nastavlja u istom smeru i iskreno dovodi u pitanje njihovo postojanje u budućnosti. Prethodnik je umesto tamnica uveo sistem svojevrsnih “svetilišta”, koji bi otkrivanjem postajali tačke gde se lako možete teleportovati ali istovremeno i mesta gde je potrebno rešiti neku zagonetku kako biste dobili predmet za ojačanje energije ili izdržljivosti. Koncept je ovde ostao isti, samo što su ove lokacije sada zamenjene nečim drugog imena. Istina, ovo je jako zabavan segment igre a opet razočarenje za one koji su se nadali povratku tradicionalnih tamnica. Sa druge strane, nešto nalik tradicionalnom postoji u jednom obliku i takođe je jako zanimljivo, ali to ću ostaviti na vama da otkrijete sami. Mapu takođe otkrivate pronalaskom tornjeva koji ovde ne služe samo tome, već i kao neka vrsta katapulta kojim se po potrebi možete vinuti nebu pod oblake, pa polako istraživati pejzaž oko sebe. Iskreno, koliko god puta da sam ovako poleteo put neba, nije mi dojadilo. Igra je naravno ispunjena i brojnim prepoznatljivim elementima serijala, likovima, muzičkim nagoveštajima, temama i momentima. Generalno govoreći, Tears of the Kingdom je ispunjen sadržajem. No kako smatram da sadržaj nije primaran pokazatelj kvaliteta igre, mogu istovremeno da odahnem jer je ona suština zbog koje je serijal i proslavljen još uvek tu. Osećaj suočavanja sa zlom uprkos malim izgledima, računajući jedino na hrabrost dok se probijate kroz nepoznato – ovde nije izgubljen. Ovo je i dalje ona prava, nesvakidašnja igra koja se pojavi svakih nekoliko godina i istom ali osveženom formulom, pruži taj veličanstveni osećaj junaštva. Konačno, stoji pitanje: Da li je šest godina razvoja igre opravdano, ukoliko ona počiva na ramenima prethodnika u toj meri da ne može da vas napusti osećaj da još uvek igrate staru igru? Moj odgovor je možda i očekivano – da. Osnova je i dalje ista a igra izgleda kao da pripada prethodnoj deceniji, ali uprkos svemu ona nastoji i uspeva u tome da iz recepta koji je stvorila pruži maksimum. Za narednu se opravdano možemo nadati velelepnijim izmenama u pogledu izgleda i samog izvođenja. Ali sada, u ovom obliku i bez obzira na sve zamerke, ja ne mogu a da ne priznam da je u pitanju jedno neverovatno igračko dostignuće. Ovo je igra koju želim da preporučim jedino najvišom ocenom koju sam ikada dao, bez obzira da li je ona zaslužuje u svakom smislu ili ne. Ako zagrebete ispod sloja pukog interaktivnog ostvarenja i dopustite sebi da vas proguta ona dečja želja za pustolovinom, osetićete kako Tears of the Kingdom sasvim jasno rezonira u harmoniji sa željom da je odigrate još barem pet minuta. Kad brušenje više nema smisla… Znate da je igra dostigla svoj vrhunac. Željno iščekujem narednu. The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kad brušenje više nema smisla: The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Popeo sam se na vrh statue koja je imala sjajan pregled cele neprijateljske zone. Detonirao sam minu kako bih se lansirao dovoljno visoko i iskoristio sposobnost da bih se besčujno teleportovao do obližnjeg prozora zgrade. Iza sebe sam spustio još jednu minu i na isti način se popeo na gredu blizu plafona, odakle sam mogao da vidim patrolu koja je kružila prostorijom. Odmerio sam njenu putanju, i potom iskoristio sposobnost da usporim vreme kako bih opalio ka jednom usamljenom stražaru dok u isto vreme skačem sa nožem na drugog koji se našao ispred mene. Treći stražar me je zamalo video ali sam uspeo da ga zaposednem i nateram da hoda ka prozoru gde sam prethodno postavio minu. U isto vreme, prvi stražar je umro od pogotka, drugog sam proburazio nožem, a treći je detonirao minu. Ovaj haos je aktivirao alarm, što mi je odgovaralo jer je meta krenula da beži – direktno ka meni. Pažljivim pozicioniranjem, prizvao sam gomilu pacova koji su ga proždrali i time sam ispunio sve svoje zadatke. Ovo je samo jedan primer veoma imerzivne igre po kojoj je studio Arkane poznat. Verovatno ste pretpostavili da pričam o Dishonored koji nema nikakve veze sa Redfall, što mi je vrlo teško da napišem. Suicide Squad je nedavno imao prikaz gejmpleja koji je kritikovan zbog svog praznog izvođenja, neoriginalnih ideja i standardnih looter-shooter klišea. Ista ova igra je odložena kako bi se (nadam se) popravili ovi dosadni elementi i zapravo vratila srž Rocksteady igara. Redfall isto spada u ovu kategoriju, samo je Bethesda već rešila da izbaci igru iz meni vrlo nepoznatog razloga. Redfall je co-op ili singlplejer… nešto. Sama igra ne ume sebe da definiše. Nije čist looter-shooter, nije čist RPG, nije ni čist FPS. Ono na šta mene najviše podseća je, kako bi rekli, FarCry kod kuće sa vampirima. Redfall nema nijednu originalnu ideju i po svom izvođenju dosta kaska za već uspostavljenim hitovima koje je Arkane izbacio do sada. Arkane je poznat po imerzivnim simovima sa jakom pričom i odličnim gejmplej elementima, dok Redfall nema ništa od toga. Priča se odvija u gradu Redfall, čija je čitava populacija transformisana u vampire kao posledica eksperimenata neke farmaceutske firme. Eto. Resident Evil ali sa vampirima, i to mnogo loše ispričan. Svi sinematici su statični sa mnogo naracije koja je toliko dosadna da sam ih iskreno preskakao, a nisam ni siguran koliko je priča dobra ili loša jer nije uspela da mi zadrži pažnju. Ono što jeste zanimljivo je to što su vampiri uspeli da podignu nivo vode oko grada, to jest da zaustave vodu u vremenu (valjda), tako da niko ne može da uđe niti izađe iz istog. Inicijalno, ceo taj efekat sa vodom je prilično kul, ali to je sve što je kul u ovoj igri. Igraćete kao jedan od četiri protagoniste koji su se našli na brodu koji se nasukao usred ove katastrofe. Naravno, odjednom dobijate super moći, a potom se pridružujete preživelima kako biste spasili grad. Susrešćete se sa glavnim boss vampirima od kojih svaki ima svoje fazone i fore, ali su svi toliko generični i zaboravni da mi nije jasno zašto je Arkane uopšte išao u ovom smeru. Svaku misiju počinjete iz vatrogasne stanice koja služi kao hub pun statičnih NPC likova. Ovi likovi su naravno diversifikovani ali ne doprinose ničemu sem da budu vendori za đubre koje skupljate tokom igre. Svaki od njih će vas slati na sporedne kvestove po gradu, gde će se lokacije vrlo često ponavljati. Tokom igre ćete otključavati sigurne kuće koje će vam služiti za fast travel i za sporedne misije koje su takođe repetativne i zaboravne. Gejmplej je neopisivo generičan i dosadan. Imate standardna dva oružja i tokom igre ćete dobijati ista ta oružja samo sa boljim brojevima. Raznovrsnost postoji u vidu snajpera, automatskih pušaka i sačmara, ali ono što je jedino zanimljivo su specijalna oružja u vidu UV puške koja izbacuje ultraljubičastu svetlost koja kameni vampire i bacač kolaca koji lansira kolce (srpsko narodno) i instant ubija vampire. Skoro svako oružje na sebi ima nakačen kolac sa kojim morate da uradite finišer na vampire jer inače neće umreti. Redfall možete igrati solo ili u co-op-u i ne zna se šta je gora opcija. Ako igrate solo, biće vam dosadno jer je mapa prazna, AI glup a priča nepostojeća. Ako igrate co-op, možete naći neku zabavu kroz manipulaciju bagova i glupog AI-a, ali će vaš saigrač solo kampanju morati da krene ispočetka jer progres prati samo hosta. A da, u Redfall postoji četiri karaktera i svaki ima svoje specifične sposobnosti. Ne kapiram poentu ovih likova niti kako se uklapaju u svet. Pri početku igre birate klasu, od kojih svaka ima po tri magije, dve bazične i jednu ultimativnu. Devinder ima koplje koje vezuje vampire i prži ih strujom, translokator iz Unreal Tournament i UV lampu koja instant zaleđuje sve vampire. Jacob bi trebalo da je stealth klasa, ali stealth je odrađen na toliko bazičnom nivou da postaje nebitan. Poseduje spektralnog gavrana koji markira neprijatelje, može da postane nevidljiv, a ulti mu je da prizove spektralni snajper koji ima auto-aim. Remi ima robotića koji može da privuče pažnju neprijateljima, da baca C4 bombe i da leči prijatelje, kao i sebe. I na kraju imamo Lejlu koja, pazite sad, ima spektralni kišobran koji je štiti, spektralni lift koji može da je podigne uvis i bivšeg dečka vampira koji joj pomaže u bitkama. Neverovatno je koliko su klase nasumične i koliko nemaju međusobnu sinergiju, kao ni sa okolnim svetom. Svaka klasa ima svoj skill tree koji se često fokusira na co-op talente kao što su brže oživljavanje, manje štete od neprijatelja vašim saborcima, i slično. Ovo je vrlo beskorisno u singlplejeru i samim tim jako loše balansirano. Igru sam testirao na PC-u i da budem iskren, nisam imao velikih problema što se performansi tiče. Na mojoj sad već zastareloj 2070 Super kartici, igra je držala stabilan frejmrejt na najvišim podešavanjima (90 FPS), a padovi su se dešavali tek kada oko sebe imam brda neprijatelja ili eksplozija. Svakako nije savršeno ali nije neigrivo, barem na mojoj mašini. Nisam uspeo da izguram igru do kraja. AI neprijatelja je izuzetno loš i na visokim težinama i vrlo lako ćete se navići na očigledan šablon kretanja i ponašanja i neće vam ništa predstavljati problem. Sve u svemu, Arkane je izuzetno razočarao sa ovom igrom jer smo svi očekivali mnogo više. Pošto je igra naravno live service, sa sve skinovima, igra će dobijati sadržaj vremenom, ali će sigurno proći kao i ostale looter shooter igre koje pokušavaju da zgrabe brz novac za malo sadržaja (gledam u tebe Marvel’s Avengers). Sa cenom od 70 evra za osnovnu igru, nikako je ne bih preporučio, ali je ne bih preporučio ni na debelom popustu. Mislim da je Redfall izvorno prazan i dosadan i da nikakav nov sadržaj to neće popraviti, sem ako developeri ne zauzmu potpuno drugačiji pristup i krenu ispočetka sa razvojem. Arkane, nisam ljut, samo sam izuzetno razočaran. Očekivao sam da će razraditi temelj koji su postavili sa Dishonored i Deathloop, ali su otišli u kompletno drugom pravcu i izgubili se negde usput. Redfall je dostupan za Xbox Series X/S, Xbox Cloud Gaming i PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nisam ljut, razočaran sam: Redfall recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Omega Strikers je besplatna multiplejer igra u 3-na-3 formatu na kojoj je radio Odyssey Interactive, studio koga čine bivši Riot Games developeri. Omega Strikers možemo najlakše opisati kao footbrawler, iliti fudbalsku utakmicu u anime fazonu. Pošto je anime u priči, svi igrači naravno poseduju super moći. Igra nudi preko 15 stilizovanih Strikera, kao i nekoliko modova igre, uključujući 3v3 ranked, unranked, quick play i custom lobije. Odyssey ubuduće planira da ubaci još mapa i modova. Međutim, važno je napomenuti da u Omega Strikers ne postoji režim za jednog igrača, kao ni neka vrsta practice moda. Jedini način da naučite novog ”heroja” jeste da ga igrate u mečevima protiv drugih igrača. Utisci o Omega Strikers su generalno pozitivni, primarno zbog njegovog interesantnog koncepta i potencijala za dalji razvoj. Međutim, vredi napomenuti da je igri ipak potrebno malo poliranja, i da je ograničena u određenim aspektima. Sistem mikrotransakcija je takođe kritikovan zbog favorizovanja kupovine kozmetike, što otežava otključavanja likova i emotikona bez korišćenja premium valute igre. Sve u svemu, Omega Strikers je zabavno iskustvo sa odličnom prezentacijom u koje je vrlo lako ući. Omega Strikers možete preuzeti na ovom linku. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Omega Strikers appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mighty DOOM je single-touch pucačina sa topdown perspektivom smeštena u animirani DOOM univerzum. Ako ste ikada igrali neku igru iz DOOM serijala, znate šta vas čeka – krvave borbe sa hordom demona iz vatrenih dubina pakla. Ono po čemu se Mighty DOOM razlikuje od drugih DOOM igara jeste njegov roguelite dizajn. Možete očekivati da ćete često umirati, ali ćete istovremeno postajati sve moćniji. Kao što mu ime kaže, Mini Slayer je chibi verzija njegovog starijeg kolege iz DOOM 2016 i nastavka DOOM Eternal. Takođe možete opremiti tri jedinstvena oružja i zameniti ih kada god poželite. Postoji 13 legendarnih oružja koje možete izabrati, kao što je bacač raketa koji jednim hicem uništava ogromnu grupu demona. To nije sve, jer vašeg Mini Slayera možete ojačati dodatnom opremom i poboljšanjima. Mighty DOOM počinje kao živahni i prilično casual roguelite. Međutim, nagli skok težine je jasno dizajniran da natera igrače da potroše pravi novac, što ubija svaku želju za daljim igranjem, pogotovu ako vam je mrsko da trošite novac tek tako. Gejmplej jeste solidan, ali zbog mikrotransakcija igra više liči na Candy Crush ili neke slične mobilne naslove. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Mighty DOOM appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mighty DOOM je single-touch pucačina sa topdown perspektivom smeštena u animirani DOOM univerzum. Ako ste ikada igrali neku igru iz DOOM serijala, znate šta vas čeka – krvave borbe sa hordom demona iz vatrenih dubina pakla. Ono po čemu se Mighty DOOM razlikuje od drugih DOOM igara jeste njegov roguelite dizajn. Možete očekivati da ćete često umirati, ali ćete istovremeno postajati sve moćniji. Kao što mu ime kaže, Mini Slayer je chibi verzija njegovog starijeg kolege iz DOOM 2016 i nastavka DOOM Eternal. Takođe možete opremiti tri jedinstvena oružja i zameniti ih kada god poželite. Postoji 13 legendarnih oružja koje možete izabrati, kao što je bacač raketa koji jednim hicem uništava ogromnu grupu demona. To nije sve, jer vašeg Mini Slayera možete ojačati dodatnom opremom i poboljšanjima. Mighty DOOM počinje kao živahni i prilično casual roguelite. Međutim, nagli skok težine je jasno dizajniran da natera igrače da potroše pravi novac, što ubija svaku želju za daljim igranjem, pogotovu ako vam je mrsko da trošite novac tek tako. Gejmplej jeste solidan, ali zbog mikrotransakcija igra više liči na Candy Crush ili neke slične mobilne naslove. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Mighty DOOM appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Road 96 je bio veoma uspešan i interesantan eksperiment u avanturističkom žanru igara. Mile 0 pokušava da bude to ponovo, ali nismo sigurni koliko je eksperiment ovoga puta bio uspešan. Kombinovanje ozbiljne priče o dve strane političkog konflikta sa veoma otkačenim i ludim sekvencama ritmičke, QTE, skejtbording akcije je veoma čudan izbor. Pogotovu ovo za QTE sekvence – mislio sam da je ova mehanika mrtva već dobrih sedam godina i više. Radnja se odvija pre dešavanja u Road 96 i pratiće razlog zašto su Zoe i Kaito odlučili da krenu na svoj put. Upravo taj put će testirati prijateljstvo ovih mladih tinejdžera iz vrlo različitih porodičnih i političkih pozadina. Na prvi pogled, ceo zaplet i priča su prilično kliše, no ova igra i pored toga dobro prenosi mračno stanje jedne nacije sa vrlo suptilnim izborima, iako oni na početku deluju binarno. Ako ste očekivali više gejmpleja u stilu prve igra onda ćete se malo iznenaditi, možda pozitivno, možda negativno. Samim tim, imaćete opciju da se šetate po solidnom broju lokacija i da interagujete sa raznim karakterima i predmetima. Većina istih će imati uticaj na generalno stanje igre i vašeg lika, ali će takođe menjati popriličan deo narativa u nastavku priče. U slučaju da uklonimo drugi segment igre, lako bismo mogli da kažemo da je ovo još jedna point-and-click avantura. Govorim o segmentu u kome ćete igrati muzičke igre u runner stilu, sa sve QTE, to jest quick time event segmentima. Ova QTE mehanika neće biti korišćena samo tokom tih muzičkih segmenata, već i u toku drugih interakcija sa svetom. Ovaj sistem je davno korišćen do tolikih granica da su se svi živi smorili od njega i na kraju odlučili da ga zamrze, tako da ovako iznenadni povratak istog može neke ljude odbiti od igre. No sam dodatak ovakvog gejmplej sistema je nešto na šta polako treba da se navikavamo u avanturističkim igrama. Polako prolaze dani gde je za neku avanturu ili narativnu igru potrebno samo da se šetate kroz lepe krajolike i pričate sa šarenolikim likovima. Sada je potrebno da se u taj već ustaljeni miks uvede nešto novo, nešto ludo, nešto neočekivano. Kada je Mile 0 u pitanju, u startu ćete biti ubačeni u ovaj muzički haos koji će definitivno podeliti publiku – ili ćete ga voleti, ili ćete želeti da se što pre završi. Ako išta, razvojni tim se potrudio da ovo ne bude nešto dosadno kao Pepsiman runner, nego da bude stvarno otkačeno i ludo iskustvo sa promenama uglova kamere i psihodeličnim stazama i putanjama. U pauzama od mirne i relativno opuštene šetnje često ćete biti prebačeni u ovaj akcioni svet. Vizuelni prikaz igre dosta podseća na crtani film – nije preterano detaljan ali je veoma ekspresivan. Kroz igru ćete naleteti na svakakve ekstreme i klišee, pogotovu kada su ljudi u pitanju, ali ipak će biti prijatni za oči. Jedinu zamerku imam na animacija, gde pokreti likova možda nekada mogu biti pomalo kruti. Kada se igra bazira na zvuku i muzici onda se podrazumeva da bi taj segment trebalo da briljira, što je ovde upravo slučaj – odabir pesama za muzičke sekvence je odličan i veoma šaren. Glasovna gluma je takođe na nivou i veliki broj likova će biti veoma dobro prikazan. Na temu tehničkih problema, možda ćete naleteti na koji grafički bug, ali igra generalno radi bez problema. Najvećih problema ćete verovatno imati tokom tih muzičkih sekvenci koje zahtevaju veoma precizno i brzo kretanje, jer će kontrole ponekad biti spore da prihvate imput ili čak previše osetljive na isti. Ako planirate da kupite ovaj prequel, imajte na umu da se Mile 0 odvija na jednoj lokaciji, tako da ne očekujete ”road trip” priču, što nije nužno loša stvar. Naravno ne zaboravite ni na ”muzičke runner” segmente. Ako uzmemo u obzir i jako povoljnu cenu, Mile 0 vredi odigrati, bilo da ste fan Road 96 serijala, bilo da želite da istražite ovaj zanimljiv svet pun političkih i mračnih priča. Road 96: Mile 0 je dostupan za PC, Xbox One, Xbox Series X/S, PS4, PS5 i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Plaion Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Muzikom protiv dosade: Road 96: Mile 0 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Road 96 je bio veoma uspešan i interesantan eksperiment u avanturističkom žanru igara. Mile 0 pokušava da bude to ponovo, ali nismo sigurni koliko je eksperiment ovoga puta bio uspešan. Kombinovanje ozbiljne priče o dve strane političkog konflikta sa veoma otkačenim i ludim sekvencama ritmičke, QTE, skejtbording akcije je veoma čudan izbor. Pogotovu ovo za QTE sekvence – mislio sam da je ova mehanika mrtva već dobrih sedam godina i više. Radnja se odvija pre dešavanja u Road 96 i pratiće razlog zašto su Zoe i Kaito odlučili da krenu na svoj put. Upravo taj put će testirati prijateljstvo ovih mladih tinejdžera iz vrlo različitih porodičnih i političkih pozadina. Na prvi pogled, ceo zaplet i priča su prilično kliše, no ova igra i pored toga dobro prenosi mračno stanje jedne nacije sa vrlo suptilnim izborima, iako oni na početku deluju binarno. Ako ste očekivali više gejmpleja u stilu prve igra onda ćete se malo iznenaditi, možda pozitivno, možda negativno. Samim tim, imaćete opciju da se šetate po solidnom broju lokacija i da interagujete sa raznim karakterima i predmetima. Većina istih će imati uticaj na generalno stanje igre i vašeg lika, ali će takođe menjati popriličan deo narativa u nastavku priče. U slučaju da uklonimo drugi segment igre, lako bismo mogli da kažemo da je ovo još jedna point-and-click avantura. Govorim o segmentu u kome ćete igrati muzičke igre u runner stilu, sa sve QTE, to jest quick time event segmentima. Ova QTE mehanika neće biti korišćena samo tokom tih muzičkih segmenata, već i u toku drugih interakcija sa svetom. Ovaj sistem je davno korišćen do tolikih granica da su se svi živi smorili od njega i na kraju odlučili da ga zamrze, tako da ovako iznenadni povratak istog može neke ljude odbiti od igre. No sam dodatak ovakvog gejmplej sistema je nešto na šta polako treba da se navikavamo u avanturističkim igrama. Polako prolaze dani gde je za neku avanturu ili narativnu igru potrebno samo da se šetate kroz lepe krajolike i pričate sa šarenolikim likovima. Sada je potrebno da se u taj već ustaljeni miks uvede nešto novo, nešto ludo, nešto neočekivano. Kada je Mile 0 u pitanju, u startu ćete biti ubačeni u ovaj muzički haos koji će definitivno podeliti publiku – ili ćete ga voleti, ili ćete želeti da se što pre završi. Ako išta, razvojni tim se potrudio da ovo ne bude nešto dosadno kao Pepsiman runner, nego da bude stvarno otkačeno i ludo iskustvo sa promenama uglova kamere i psihodeličnim stazama i putanjama. U pauzama od mirne i relativno opuštene šetnje često ćete biti prebačeni u ovaj akcioni svet. Vizuelni prikaz igre dosta podseća na crtani film – nije preterano detaljan ali je veoma ekspresivan. Kroz igru ćete naleteti na svakakve ekstreme i klišee, pogotovu kada su ljudi u pitanju, ali ipak će biti prijatni za oči. Jedinu zamerku imam na animacija, gde pokreti likova možda nekada mogu biti pomalo kruti. Kada se igra bazira na zvuku i muzici onda se podrazumeva da bi taj segment trebalo da briljira, što je ovde upravo slučaj – odabir pesama za muzičke sekvence je odličan i veoma šaren. Glasovna gluma je takođe na nivou i veliki broj likova će biti veoma dobro prikazan. Na temu tehničkih problema, možda ćete naleteti na koji grafički bug, ali igra generalno radi bez problema. Najvećih problema ćete verovatno imati tokom tih muzičkih sekvenci koje zahtevaju veoma precizno i brzo kretanje, jer će kontrole ponekad biti spore da prihvate imput ili čak previše osetljive na isti. Ako planirate da kupite ovaj prequel, imajte na umu da se Mile 0 odvija na jednoj lokaciji, tako da ne očekujete ”road trip” priču, što nije nužno loša stvar. Naravno ne zaboravite ni na ”muzičke runner” segmente. Ako uzmemo u obzir i jako povoljnu cenu, Mile 0 vredi odigrati, bilo da ste fan Road 96 serijala, bilo da želite da istražite ovaj zanimljiv svet pun političkih i mračnih priča. Road 96: Mile 0 je dostupan za PC, Xbox One, Xbox Series X/S, PS4, PS5 i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Plaion Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Muzikom protiv dosade: Road 96: Mile 0 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao što Joko Taro želi da mu svaka naredna igra bude nešto potpuno novo, tako bih rekao i Vanillaware, renomirani japanski studio, eksperimentiše sa žanrovima kroz svaki od svojih naslova. Probao sam gotovo svaku njihovu igru i sve su skoro u potpunosti različite. Toliko ukusa od vanile još nisam doživeo! U redu, u redu, glupe šale nisu najidealniji način da se započne recenzija… Skromnog sam mišljenja da bi Odin Sphere, jednu od njihovih prvih igara, svaki zaljubljenik u japanske, akcione, 2D RPG igre morao bez izgovora da isproba. Donekle slični Muramasa: The Demon Blade, takođe je veoma zanimljiv akcioni naslov. Čak i kooperativnu tabačinu kakva je bila Dragon’s Crown, ne bi trebalo zaobići ukoliko ikad ugrabite priliku. Toliko različitih igara, a opet sve nošene istim duhom. Osim nesumnjivo vizuelno prelepih i sličnog dizajna, svaka od njih sa sobom nosi i veoma sličnu atmosferu. Konkretno ovde na scenu stupa GrimGrimoire, igra koja je izašla iste igre kao Odin Sphere, a predstavlja daleko veći eksperiment od, rekao bih svih ostalih naslova ovog studija. Izdanje pred nama je redizajnirano za moderne platforme a sa sobom donosi nekolicinu evidentnih razlika. Kao prvo, grafika je oštrija i prilagođena odnosu stranica savremenih ekrana. Gejmplej je obogaćen nekolicinom specijalnih napada koji poprilično menjaju dinamiku igre a prisutan je i odabir težine igre, gde najlakšu opciju preporučujem onima koji su željni da priču isprate bez mnogo trzavica. Priča je karakteristična za Vanillaware igre, s tim da je možda još za nijansu konfuznija. Protagonistkinja Lilit, odlazi na čarobnjačku akademiju gde upoznaje plejadu različitih likova u nastojanjima da dosegne vrh tornja koji je ispunjen preprekama. U ovom obliku, priču je lako sažvakati, ali nakon što se upustite u celo pripovedanje, lako je izgubiti se kao u španskoj seriji bez titlova. Na svu sreću, postoji opcija za kratak pregled priče koja je iza vas. Gejmplej je svakako najzanimljiviji aspekt igre, u njegovoj sasvim neobičnoj prezentaciji. Igra potencira svojevrsnu ‘’tower defense“ mehaniku u 2D izvođenju, gde je cilj na vreme izgraditi vojsku i uništiti protivnika sve do njegovog izvora. Ljubitelji multitaskinga ovde mogu da uživaju, kako su brzina i snalažljivost nesumnjivo jedne od najznačajnijih veština kojima se morate služiti da biste porazili protivnika. Moram ipak zameriti propuštenoj prilici da se uvedu i kontrole za ekran osetljiv na dodir, kako bi ovakva vrsta manevrisanja sigurno doprinela celom doživljaju. Ograničenost pomeranja kursora isključivo analognim palicama zadovoljava, ali je igrivost mogla da dostigne sasvim drugi nivo da je razvojni tim posvetio malo više pažnje Switch izdanju. Sistem veština koje možete otključavati poprilično je detaljan. Pažljiv odabir kojim ćete posvetiti stečene poene, može mnogo olakšati dalje igranje, naročito na najvišim podešavanjima težine. Ali ovo takođe ostavlja dosta prostora i za eksperimentisanje igračima koji uživaju u ovakvim sistemima. Iako ne naročito kompleksno, na raspolaganju ipak stoji dobar broj mogućnosti. Verovatno najprimamljiviji element igre, jeste njena vizuelna prezentacija. Vanillaware su zaista majstori svog zanata i svi ljubitelji japanskih, 2D igara, imaće čime da napare oči. Neverovatno je kako malo dotezanja dvadesetak godina stare grafike, može mnogo da učini kako bi igra izgledala apsolutno moderno, što samo pokazuje koliko je original bio ispred svog vremena u vizuelnom smislu. Ovu igru nažalost ne mogu da preporučim širokim masama igrača. U pitanju je naslov za publiku koja ili voli neobične naslove ili je ljubitelj svega onoga na šta ova igra podseća. Kao ono što jeste, u pitanju je solidan naslov koji ne bi bilo loše da probate ukoliko se nađete u prilici. U suprotnom, preporuka stoji samo onima koji znaju šta mogu da očekuju. Ostali – slobodno prvo probajte druge igre ovog studija. Veće su šanse da ćete u njima uživati. GrimGrimoire OnceMore je dostupan za PlayStation 5, PlayStation 4 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ponovljeni eksperiment: GrimGrimoire OnceMore recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao što Joko Taro želi da mu svaka naredna igra bude nešto potpuno novo, tako bih rekao i Vanillaware, renomirani japanski studio, eksperimentiše sa žanrovima kroz svaki od svojih naslova. Probao sam gotovo svaku njihovu igru i sve su skoro u potpunosti različite. Toliko ukusa od vanile još nisam doživeo! U redu, u redu, glupe šale nisu najidealniji način da se započne recenzija… Skromnog sam mišljenja da bi Odin Sphere, jednu od njihovih prvih igara, svaki zaljubljenik u japanske, akcione, 2D RPG igre morao bez izgovora da isproba. Donekle slični Muramasa: The Demon Blade, takođe je veoma zanimljiv akcioni naslov. Čak i kooperativnu tabačinu kakva je bila Dragon’s Crown, ne bi trebalo zaobići ukoliko ikad ugrabite priliku. Toliko različitih igara, a opet sve nošene istim duhom. Osim nesumnjivo vizuelno prelepih i sličnog dizajna, svaka od njih sa sobom nosi i veoma sličnu atmosferu. Konkretno ovde na scenu stupa GrimGrimoire, igra koja je izašla iste igre kao Odin Sphere, a predstavlja daleko veći eksperiment od, rekao bih svih ostalih naslova ovog studija. Izdanje pred nama je redizajnirano za moderne platforme a sa sobom donosi nekolicinu evidentnih razlika. Kao prvo, grafika je oštrija i prilagođena odnosu stranica savremenih ekrana. Gejmplej je obogaćen nekolicinom specijalnih napada koji poprilično menjaju dinamiku igre a prisutan je i odabir težine igre, gde najlakšu opciju preporučujem onima koji su željni da priču isprate bez mnogo trzavica. Priča je karakteristična za Vanillaware igre, s tim da je možda još za nijansu konfuznija. Protagonistkinja Lilit, odlazi na čarobnjačku akademiju gde upoznaje plejadu različitih likova u nastojanjima da dosegne vrh tornja koji je ispunjen preprekama. U ovom obliku, priču je lako sažvakati, ali nakon što se upustite u celo pripovedanje, lako je izgubiti se kao u španskoj seriji bez titlova. Na svu sreću, postoji opcija za kratak pregled priče koja je iza vas. Gejmplej je svakako najzanimljiviji aspekt igre, u njegovoj sasvim neobičnoj prezentaciji. Igra potencira svojevrsnu ‘’tower defense“ mehaniku u 2D izvođenju, gde je cilj na vreme izgraditi vojsku i uništiti protivnika sve do njegovog izvora. Ljubitelji multitaskinga ovde mogu da uživaju, kako su brzina i snalažljivost nesumnjivo jedne od najznačajnijih veština kojima se morate služiti da biste porazili protivnika. Moram ipak zameriti propuštenoj prilici da se uvedu i kontrole za ekran osetljiv na dodir, kako bi ovakva vrsta manevrisanja sigurno doprinela celom doživljaju. Ograničenost pomeranja kursora isključivo analognim palicama zadovoljava, ali je igrivost mogla da dostigne sasvim drugi nivo da je razvojni tim posvetio malo više pažnje Switch izdanju. Sistem veština koje možete otključavati poprilično je detaljan. Pažljiv odabir kojim ćete posvetiti stečene poene, može mnogo olakšati dalje igranje, naročito na najvišim podešavanjima težine. Ali ovo takođe ostavlja dosta prostora i za eksperimentisanje igračima koji uživaju u ovakvim sistemima. Iako ne naročito kompleksno, na raspolaganju ipak stoji dobar broj mogućnosti. Verovatno najprimamljiviji element igre, jeste njena vizuelna prezentacija. Vanillaware su zaista majstori svog zanata i svi ljubitelji japanskih, 2D igara, imaće čime da napare oči. Neverovatno je kako malo dotezanja dvadesetak godina stare grafike, može mnogo da učini kako bi igra izgledala apsolutno moderno, što samo pokazuje koliko je original bio ispred svog vremena u vizuelnom smislu. Ovu igru nažalost ne mogu da preporučim širokim masama igrača. U pitanju je naslov za publiku koja ili voli neobične naslove ili je ljubitelj svega onoga na šta ova igra podseća. Kao ono što jeste, u pitanju je solidan naslov koji ne bi bilo loše da probate ukoliko se nađete u prilici. U suprotnom, preporuka stoji samo onima koji znaju šta mogu da očekuju. Ostali – slobodno prvo probajte druge igre ovog studija. Veće su šanse da ćete u njima uživati. GrimGrimoire OnceMore je dostupan za PlayStation 5, PlayStation 4 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ponovljeni eksperiment: GrimGrimoire OnceMore recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svi znamo da Super Mario serijal ima nebrojeno mnogo nastavaka, ali kada je 1996. godine objavljen Super Mario 64, cifra u naslovu definitivno nije označavala redni broj u serijalu već ime konzole na kojoj je objavljen – Nintendo 64. Tako i igra pred nama nosi ime konzole na kojoj je prvobitno objavljena, odnosno Game Boy Advance. S obzirom da se na ovo ne osvrće verovatno niko sem mene, naslovi koji su se ovako srodili sa konzolom na kojoj su iznikli, sa sobom ne povlače nikakve posledice. Jednostavno, mislio sam da bi to bila zanimljiva uvertira u igru pred nama… Elem! Ukoliko ste igrali Advance Wars u njegovom prvobitnom obliku, rado bih ruku pružio nekome sa tako dobrim igračkim stažem. Ja nažalost nisam imao tu priliku, kako mi je u to vreme Game Boy Advance uspešno izmicao kao konzola koju nisam mogao da priuštim pored ostalih platformi na kojima sam se igrao. Zato sam u ovo redizajnirano reizdanje uplovio sasvim svež, naoružan jedino očekivanjima i nekolicinom informacija o igri koje sam pasivno sticao duž proteklih decenija. U nedostatku ozbiljnijih epiteta, iskoristiću jedan koji baš retko koristim. O slatke li igre! Ne samo u vizuelnom smislu, već po pitanju zaraze poput ruke koju prosto ne možete da izvučete iz kese slatkiša. Igra koja vas neprekidno poziva na ponovno igranje, definitivno nije nešto što mi je bilo potrebno u ovom trenutku kada vremena imam manje nego ikad. Ali nisam zažalio ni na trenutak. Prema mom saznanju, osim očitih vizuelnih razlika, igra se po pitanju samog gejmpleja, od originala razlikuje jako malo. Veterani GBA naslova, nesumnjivo će primetiti sve promene ali bih slobodno mogao da kažem da su one zanemarljive za novog igrača, kako kompletan sistem i sve njegove mehanike, odaju utisak sjajno uklopljene celine. Ali evo nekih najvažnijih okvira u vezi današnje igre, što je suštinski ono što bi trebalo i najviše da vas interesuje. Switch izdanje je u suštini paket koji se sastoji iz prve dve igre serijala. Prvenstveno, igra se u potpunosti vizuelno razlikuje u odnosu na original. Naspram 2D grafike krupnih piksela, svet i njegovi karakteri sada su u potpunosti trodimenzionalni. Opet moram reći da igra izgleda izuzetno slatko i prepuna je šarma, ali istovremeno ostavlja i utisak da je mogla izgledati bolje. Ja lično ne bih ni ‘’gurao“ šminku u 3D smeru već bih zadržao 2D prezentaciju rukom crtanih i animiranih svetova, ali ovo je opet više stvar preferencija. Možda se vama igra izuzetno dopadne u ovom smislu, dok meni samo predstavlja neverovatno šarmantan svet koji je mogao izgledati malo bolje. Nivoi su posmatrani iz polu ptičje perspektive, a podeljeni na kvadratiće po kojima se vaše jedinice mogu kretati, bez obzira da li su u pitanju kopnene, vodene ili vazdušne vojne mašinerije. Jedino što u neku ruku kvari utisak, jeste činjenica da su nivoi predstavljeni kao da se nalaze u drvenoj kutiji, sugerišući da dešavanja nisu stvarni i ozbiljni događaji, već samo nešto nalik društvenoj igri. Nije mi jasno da li živimo u vremenu gde se mora objašnjavati da u ‘’Ne ljuti se čoveče“ niko nikoga zaista ne jede, ali ovaj detalj mi svakako jeste bio nedopadljiv. No, Reboot Camp poseduje i obe kampanje prve dve igre, što je nesumnjivo preporuka za prelazak i to pravilnim redosledom. Možda vas priča neće raspametiti, ali upoznavanje sa svetom igre, njenim karakterima i generalno uživljavanje u univerzum, umnogome zavisi upravo od ovog narativa. Tako da spremite se za nekih četrdesetak sati pažljivog planiranja poteza, na putu ka veteranskom stažu. Možda sam krenuo malo naopako, ali ako do sada niste znali, Advance Wars su potezno-strateške igre. I to izuzetno dobro izbalansirane i osmišljene, tako da ne dozvolite simpatičnom izgledu da vas prevari – ovo je jedan ozbiljan naslov. Možda ne raspolaže arsenalom mogućnosti kao neke modernije igre ovog žanra, ali sa onim čime barata, verujte da rukuje izuzetno dobro. No, ono gde najveća vrednost Advance Wars sage leži, jeste u neograničeno širokoj mogućnosti za ponovnim igranjem. Osim što na raspolaganju imate zavidan broj mapa koje možete kupovati, na usluzi vam je i opcija da sami pravite nivoe i scenarije. Osim toga, ne morate se samo boriti protiv računara već i protiv drugara. Igra podržava igranje do u četiri igrača i to ne samo na četiri odvojene konzole, već i lokalno na samo jednom Switch-u! Tu su i neke opcije koje su verovatno modernizovane u odnosu na original, kao što je ubrzavanje protivničkih poteza ili mogućnost da automatski ponovite prethodnu komandu jednostavnim pritiskom dugmeta. Ali i pravila koja se javljaju pri igranju, kao recimo ograničenje vremenom ili nadmetanje ko će prvi osvojiti određen broj baza, umnogome obogaćuju već i ovako beskrajno raznovrsno iskustvo. Ne smem zaboraviti ni vođe armija, gde svaki od njih poseduje unikatnu sposobnost kojom lako možete preokrenuti tok borbe. A aktiviranje ovih super-moći, propraćeno je izuzetno lepim, animiranim sekvencama koje nekako uspevaju da još više razgale kompletan doživljaj. Lično sam najviše uživao u varijantama gde je bilo prisutno ‘’fog of war“ pravilo, odnosno bitke gde ne možete videti celu mapu već je morate pažljivo istraživati izvidnicama. Mislim da je takav stil igranja zahvaljujući faktoru iznenađenja, verovatno najprimamljiviji. Naročito ukoliko igrate protiv ljudskih igrača. Sve u svemu, Advance Wars 1+2: Reboot Camp je jedan od onih naslova koje nakon što jednom preuzmete na konzolu, verovatno nikada nećete ni brisati. Mogućnost da ovakvu količinu zabave nosite u džepu, stvarno je znak da živimo u budućnosti (ah, jedna od mojih omiljenih replika). Neograničeno varijabilna strateška igra, šarmantnog dizajna, lako će vam se ugnezditi u srce. A ukoliko baš nikako ne podnosite potezne strategije… Hvala što ste svejedno čitali do kraja! Cenim to, zaista. Advance Wars 1+2: Re-Boot Camp je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Switch Wars: Advance Wars 1+2: Re-Boot Camp recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svi znamo da Super Mario serijal ima nebrojeno mnogo nastavaka, ali kada je 1996. godine objavljen Super Mario 64, cifra u naslovu definitivno nije označavala redni broj u serijalu već ime konzole na kojoj je objavljen – Nintendo 64. Tako i igra pred nama nosi ime konzole na kojoj je prvobitno objavljena, odnosno Game Boy Advance. S obzirom da se na ovo ne osvrće verovatno niko sem mene, naslovi koji su se ovako srodili sa konzolom na kojoj su iznikli, sa sobom ne povlače nikakve posledice. Jednostavno, mislio sam da bi to bila zanimljiva uvertira u igru pred nama… Elem! Ukoliko ste igrali Advance Wars u njegovom prvobitnom obliku, rado bih ruku pružio nekome sa tako dobrim igračkim stažem. Ja nažalost nisam imao tu priliku, kako mi je u to vreme Game Boy Advance uspešno izmicao kao konzola koju nisam mogao da priuštim pored ostalih platformi na kojima sam se igrao. Zato sam u ovo redizajnirano reizdanje uplovio sasvim svež, naoružan jedino očekivanjima i nekolicinom informacija o igri koje sam pasivno sticao duž proteklih decenija. U nedostatku ozbiljnijih epiteta, iskoristiću jedan koji baš retko koristim. O slatke li igre! Ne samo u vizuelnom smislu, već po pitanju zaraze poput ruke koju prosto ne možete da izvučete iz kese slatkiša. Igra koja vas neprekidno poziva na ponovno igranje, definitivno nije nešto što mi je bilo potrebno u ovom trenutku kada vremena imam manje nego ikad. Ali nisam zažalio ni na trenutak. Prema mom saznanju, osim očitih vizuelnih razlika, igra se po pitanju samog gejmpleja, od originala razlikuje jako malo. Veterani GBA naslova, nesumnjivo će primetiti sve promene ali bih slobodno mogao da kažem da su one zanemarljive za novog igrača, kako kompletan sistem i sve njegove mehanike, odaju utisak sjajno uklopljene celine. Ali evo nekih najvažnijih okvira u vezi današnje igre, što je suštinski ono što bi trebalo i najviše da vas interesuje. Switch izdanje je u suštini paket koji se sastoji iz prve dve igre serijala. Prvenstveno, igra se u potpunosti vizuelno razlikuje u odnosu na original. Naspram 2D grafike krupnih piksela, svet i njegovi karakteri sada su u potpunosti trodimenzionalni. Opet moram reći da igra izgleda izuzetno slatko i prepuna je šarma, ali istovremeno ostavlja i utisak da je mogla izgledati bolje. Ja lično ne bih ni ‘’gurao“ šminku u 3D smeru već bih zadržao 2D prezentaciju rukom crtanih i animiranih svetova, ali ovo je opet više stvar preferencija. Možda se vama igra izuzetno dopadne u ovom smislu, dok meni samo predstavlja neverovatno šarmantan svet koji je mogao izgledati malo bolje. Nivoi su posmatrani iz polu ptičje perspektive, a podeljeni na kvadratiće po kojima se vaše jedinice mogu kretati, bez obzira da li su u pitanju kopnene, vodene ili vazdušne vojne mašinerije. Jedino što u neku ruku kvari utisak, jeste činjenica da su nivoi predstavljeni kao da se nalaze u drvenoj kutiji, sugerišući da dešavanja nisu stvarni i ozbiljni događaji, već samo nešto nalik društvenoj igri. Nije mi jasno da li živimo u vremenu gde se mora objašnjavati da u ‘’Ne ljuti se čoveče“ niko nikoga zaista ne jede, ali ovaj detalj mi svakako jeste bio nedopadljiv. No, Reboot Camp poseduje i obe kampanje prve dve igre, što je nesumnjivo preporuka za prelazak i to pravilnim redosledom. Možda vas priča neće raspametiti, ali upoznavanje sa svetom igre, njenim karakterima i generalno uživljavanje u univerzum, umnogome zavisi upravo od ovog narativa. Tako da spremite se za nekih četrdesetak sati pažljivog planiranja poteza, na putu ka veteranskom stažu. Možda sam krenuo malo naopako, ali ako do sada niste znali, Advance Wars su potezno-strateške igre. I to izuzetno dobro izbalansirane i osmišljene, tako da ne dozvolite simpatičnom izgledu da vas prevari – ovo je jedan ozbiljan naslov. Možda ne raspolaže arsenalom mogućnosti kao neke modernije igre ovog žanra, ali sa onim čime barata, verujte da rukuje izuzetno dobro. No, ono gde najveća vrednost Advance Wars sage leži, jeste u neograničeno širokoj mogućnosti za ponovnim igranjem. Osim što na raspolaganju imate zavidan broj mapa koje možete kupovati, na usluzi vam je i opcija da sami pravite nivoe i scenarije. Osim toga, ne morate se samo boriti protiv računara već i protiv drugara. Igra podržava igranje do u četiri igrača i to ne samo na četiri odvojene konzole, već i lokalno na samo jednom Switch-u! Tu su i neke opcije koje su verovatno modernizovane u odnosu na original, kao što je ubrzavanje protivničkih poteza ili mogućnost da automatski ponovite prethodnu komandu jednostavnim pritiskom dugmeta. Ali i pravila koja se javljaju pri igranju, kao recimo ograničenje vremenom ili nadmetanje ko će prvi osvojiti određen broj baza, umnogome obogaćuju već i ovako beskrajno raznovrsno iskustvo. Ne smem zaboraviti ni vođe armija, gde svaki od njih poseduje unikatnu sposobnost kojom lako možete preokrenuti tok borbe. A aktiviranje ovih super-moći, propraćeno je izuzetno lepim, animiranim sekvencama koje nekako uspevaju da još više razgale kompletan doživljaj. Lično sam najviše uživao u varijantama gde je bilo prisutno ‘’fog of war“ pravilo, odnosno bitke gde ne možete videti celu mapu već je morate pažljivo istraživati izvidnicama. Mislim da je takav stil igranja zahvaljujući faktoru iznenađenja, verovatno najprimamljiviji. Naročito ukoliko igrate protiv ljudskih igrača. Sve u svemu, Advance Wars 1+2: Reboot Camp je jedan od onih naslova koje nakon što jednom preuzmete na konzolu, verovatno nikada nećete ni brisati. Mogućnost da ovakvu količinu zabave nosite u džepu, stvarno je znak da živimo u budućnosti (ah, jedna od mojih omiljenih replika). Neograničeno varijabilna strateška igra, šarmantnog dizajna, lako će vam se ugnezditi u srce. A ukoliko baš nikako ne podnosite potezne strategije… Hvala što ste svejedno čitali do kraja! Cenim to, zaista. Advance Wars 1+2: Re-Boot Camp je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Switch Wars: Advance Wars 1+2: Re-Boot Camp recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Upravljanje graničnom patrolom može zvučati kao dosadan posao, ali to je vrlo značajno zanimanje od koga zavisi bezbednost svake države. Upravo je to vaša uloga u Contraband Police. Vaš posao je da obezbedite granični prelaz i da se pobrinete da ljudi sa odgovarajućom dokumentacijom pređu granicu, kao i da pronađete i privedete kriminalce. Iako u početku deluje dosadno, policija za krijumčarenje radi odličan posao unošenja raznovrsnosti u vaše aktivnosti. Graničnu patrola ne čini samo provera dokumenata, već i lov na krijumčare i drugi šljam. Kriminalci moraju biti poslati u radne logore (radnja igre je smeštena u 1981. godinu), ali se morate i braniti ako vas bande napadnu. Morate birati između dobrobiti vašeg tima i onoga što je ispravno. Uvek morate biti na oprezu jer nikada ne znate šta vas čeka iza ugla, i upravo to čini igru zabavnom. Što se tiče gejmpleja, postoji centralni posao pregleda vozila i donošenja odluka da li ljudi smeju da pređu granicu na osnovu politike u to vreme. Postoji zanimljiva priča koja se fokusira na umiruće dane Istočnog bloka, što je takođe zanimljivo. Ali pored ovoga, vi preuzimate širu ulogu generalnog policijskog istražitelja, kao i upravnika graničnog prelaza. Možete da nadogradite svoju bazu i tim, što održava stvari svežim kako vreme prolazi i daje vam osećaj da čak iako ostatak sveta propada, možete donekle držati stvari pod vašom kontrolom. Vaš zadatak je da proverite sve informacije o ljudima koji pokušavaju da pređu granicu, da pretražite njihovu robu i da se pobrinete da ne pustite kriminalce u vašu zemlju. Većinu vremena ćete potrošiti na usavršavanje veština provere dokumenata, zajedno sa sposobnošću da uočite krijumčarenje. Slično igrama kao što je The Mortuary Assistant, igraćete iz prvog lica i imaćete više poslova. Provera dokumenata je lak deo, ali kako vreme odmiče, imaćete sve više odgovornosti. Naredba vlade vas primorava da obratite pažnju na zemlju porekla na pasošu. Obaveštenja o kriminalnim aktivnostima zahtevaju pretres automobila i cepanje robe u potrazi za krijumčarenom robom. Takođe ćete voziti osuđene kriminalce u radne logore, dok ostavljate krijumčare u glavnoj policijskoj stanici. Svaki put kada odradite svoj posao kako treba, zaradićete novac. Loše odluke će vas koštati, bilo da propustite pogrešnu osobu ili ne uhvatite kriminalca. Ovo postaje važno kada naiđete na ljude koji su očajni ili kada vam neko da mito. Da li poslušati svoje srce ili se držati svog posla? Odluke nemaju veliki uticaj kratkoročno, ali postoje ključne tačke koje dovode do teških izbora. Iako je osnovni gejmplej zabavan i izuzetno zarazan, igra nije laka – baratanje osnovnim podacima tokom vremena neće biti dovoljno. Sa svakim novim poglavljem dodaju se novi uslovi za proveru. Tada će fiktivna zemlja odigravanja radnje igre, Akartistan, početi da zabranjuje ulazak sa teretom iz jedne ili druge zemlje, a drugi put će biti zabranjen prolazak teško oštećenim vozilima. Ono čime me je igra prijatno iznenadila jeste činjenica da igrače u jednom momentu tera da voze sopstveni auto i napuste granični prelaz, što je otvorilo potpuno drugačiji način igranja i netipični gejmplej za igre ovog žanra. I da, dešava se da zlikovac ne želi da se dobrovoljno preda pravdi. Zato morate da uđete u službeni automobil, upalite sirenu i pratite ga kako biste posle potere ipak uhvatili švercera i vratili ga natrag. A pošto se radi o šverceru, nakon hapšenja možete mu pretresti auto i svu pronađenu krijumčarenu robu predati policiji ili naći nekoga sa strane. Kao i mnoge druge igre koje je objavio Payway, Contraband Police ima dobar gejmplej, ali mu nešto ipak nedostaje. Ovo je sjajna igra za 2023. godinu, ali je zaglavljena u eri grafike ranih 2010-ih a pritom zahteva 12 GB RAM memorije (!?). Uvođenje ”otvorenog sveta” u ovaj žanr je odlična ideja, ali je isti nažalost veoma jednostavan i prazan. Voleo bih da vidim verziju ove igre gde je stavljen veći fokus na policijski aspekt, gde bi se priča vrtela oko policajca koji se bori za pravdu dok se ceo sistem zakona raspada. Solidno sam se zabavio sa Contraband Police i nadam se da ćemo u budućnosti videti neke dodatke ili zakrpu koja će rešiti njene trenutne probleme. Definitivno mogu da preporučim ovu igru, ali sa oprezom s obzirom na njeno trenutno stanje. Najbolji način da se opiše Contraband Police je prstohvat Papers, Please pomešan sa mnogo akcije i malo sim/menadžmenta. Priča i sporedne misije su prilično dobre i solidno razvijene u ovom trenutku, ali bih voleo da developeri ubace mod koji bi omogućio beskrajno igranje sa rastom težine. Contraband Police je dostupan za PC Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Papers, Please na napredniji način: Contraband Police recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Upravljanje graničnom patrolom može zvučati kao dosadan posao, ali to je vrlo značajno zanimanje od koga zavisi bezbednost svake države. Upravo je to vaša uloga u Contraband Police. Vaš posao je da obezbedite granični prelaz i da se pobrinete da ljudi sa odgovarajućom dokumentacijom pređu granicu, kao i da pronađete i privedete kriminalce. Iako u početku deluje dosadno, policija za krijumčarenje radi odličan posao unošenja raznovrsnosti u vaše aktivnosti. Graničnu patrola ne čini samo provera dokumenata, već i lov na krijumčare i drugi šljam. Kriminalci moraju biti poslati u radne logore (radnja igre je smeštena u 1981. godinu), ali se morate i braniti ako vas bande napadnu. Morate birati između dobrobiti vašeg tima i onoga što je ispravno. Uvek morate biti na oprezu jer nikada ne znate šta vas čeka iza ugla, i upravo to čini igru zabavnom. Što se tiče gejmpleja, postoji centralni posao pregleda vozila i donošenja odluka da li ljudi smeju da pređu granicu na osnovu politike u to vreme. Postoji zanimljiva priča koja se fokusira na umiruće dane Istočnog bloka, što je takođe zanimljivo. Ali pored ovoga, vi preuzimate širu ulogu generalnog policijskog istražitelja, kao i upravnika graničnog prelaza. Možete da nadogradite svoju bazu i tim, što održava stvari svežim kako vreme prolazi i daje vam osećaj da čak iako ostatak sveta propada, možete donekle držati stvari pod vašom kontrolom. Vaš zadatak je da proverite sve informacije o ljudima koji pokušavaju da pređu granicu, da pretražite njihovu robu i da se pobrinete da ne pustite kriminalce u vašu zemlju. Većinu vremena ćete potrošiti na usavršavanje veština provere dokumenata, zajedno sa sposobnošću da uočite krijumčarenje. Slično igrama kao što je The Mortuary Assistant, igraćete iz prvog lica i imaćete više poslova. Provera dokumenata je lak deo, ali kako vreme odmiče, imaćete sve više odgovornosti. Naredba vlade vas primorava da obratite pažnju na zemlju porekla na pasošu. Obaveštenja o kriminalnim aktivnostima zahtevaju pretres automobila i cepanje robe u potrazi za krijumčarenom robom. Takođe ćete voziti osuđene kriminalce u radne logore, dok ostavljate krijumčare u glavnoj policijskoj stanici. Svaki put kada odradite svoj posao kako treba, zaradićete novac. Loše odluke će vas koštati, bilo da propustite pogrešnu osobu ili ne uhvatite kriminalca. Ovo postaje važno kada naiđete na ljude koji su očajni ili kada vam neko da mito. Da li poslušati svoje srce ili se držati svog posla? Odluke nemaju veliki uticaj kratkoročno, ali postoje ključne tačke koje dovode do teških izbora. Iako je osnovni gejmplej zabavan i izuzetno zarazan, igra nije laka – baratanje osnovnim podacima tokom vremena neće biti dovoljno. Sa svakim novim poglavljem dodaju se novi uslovi za proveru. Tada će fiktivna zemlja odigravanja radnje igre, Akartistan, početi da zabranjuje ulazak sa teretom iz jedne ili druge zemlje, a drugi put će biti zabranjen prolazak teško oštećenim vozilima. Ono čime me je igra prijatno iznenadila jeste činjenica da igrače u jednom momentu tera da voze sopstveni auto i napuste granični prelaz, što je otvorilo potpuno drugačiji način igranja i netipični gejmplej za igre ovog žanra. I da, dešava se da zlikovac ne želi da se dobrovoljno preda pravdi. Zato morate da uđete u službeni automobil, upalite sirenu i pratite ga kako biste posle potere ipak uhvatili švercera i vratili ga natrag. A pošto se radi o šverceru, nakon hapšenja možete mu pretresti auto i svu pronađenu krijumčarenu robu predati policiji ili naći nekoga sa strane. Kao i mnoge druge igre koje je objavio Payway, Contraband Police ima dobar gejmplej, ali mu nešto ipak nedostaje. Ovo je sjajna igra za 2023. godinu, ali je zaglavljena u eri grafike ranih 2010-ih a pritom zahteva 12 GB RAM memorije (!?). Uvođenje ”otvorenog sveta” u ovaj žanr je odlična ideja, ali je isti nažalost veoma jednostavan i prazan. Voleo bih da vidim verziju ove igre gde je stavljen veći fokus na policijski aspekt, gde bi se priča vrtela oko policajca koji se bori za pravdu dok se ceo sistem zakona raspada. Solidno sam se zabavio sa Contraband Police i nadam se da ćemo u budućnosti videti neke dodatke ili zakrpu koja će rešiti njene trenutne probleme. Definitivno mogu da preporučim ovu igru, ali sa oprezom s obzirom na njeno trenutno stanje. Najbolji način da se opiše Contraband Police je prstohvat Papers, Please pomešan sa mnogo akcije i malo sim/menadžmenta. Priča i sporedne misije su prilično dobre i solidno razvijene u ovom trenutku, ali bih voleo da developeri ubace mod koji bi omogućio beskrajno igranje sa rastom težine. Contraband Police je dostupan za PC Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Papers, Please na napredniji način: Contraband Police recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Fallen Order je većini, pa i meni, bio ubedljivo jedna od najboljih Star Wars igara u poslednjih desetak godina, mada tome doprinosi i nedostatak i kvaliteta i kvantiteta u franšizi. No hajde prvo da se pozabavimo glavnim problemom, a to je opšti pakao što se tiče performansi i optimizacije nastavka novokomponovane Jedi franšize. Survivor je kao igra takva kakva je, o čemu ću pričati nešto više kasnije, međutim problemi na koje ćete naići kroz konstantne padove frejmrejta, usporavanja, štucanja, pa i jezivu praksu Denuvo zaštite na PC-u koja će vam igru usporiti sigurno za preko 30 procenata, su neoprostivi. Pogotovu ako govorimo o igri koja je AAA kalibra i od vas zahteva punu cenu od 70 dolara, bilo da je krivica Respawna ili EA ili njihovih šerholdera. Razlog je svakako nebitan s obzirom na to koliko često konzumeri pate u gejming industriji sa nedostatkom kontrole kvaliteta. Iako se sve to može argumentovati time da će Respawn srediti probleme u sledećih par nedelja, ovakve prakse se ne mogu ponavljati, ma koliko voleli razvojni studio ili njihove igre koje su suštinski jako dobre, baš kao što je i Fallen Order bio. Ipak, sve ove moje reči ne znače ništa – industrija je takva kakva je. Nakon ovog, nažalost vrlo jakog udarca na Survivor, mogu početi da objašnjavam kako vas čeka inače jedno odlično iskustvo, makar kada igra radi kako treba. Prošlo je pet godina od Kalovih avantura sa posadom Mantisa i potrage za holokronom koji bi mu otkrio svu silom obdarenu decu širom galaksije. Međutim to ga nije sprečilo da nastavi da se bori protiv Imperije – iako je stara posada likova izgleda napustila ovaj njegov podvig, Kal je sa gerilcima So Gerere i dalje u ratu protiv tiranije. Iako je narativ tipično ”starvorsovski”, Kalova potraga za starom ekipom nakon debakla na Korusantu ima poentu i lepo inkorporira kako mistične aspekte priče u vidu Kalovog napretka kao džedaja i njegove veze sa Silom, tako i one karakterne, gde su pisci održali atmosferu sveta kojeg svi volimo sa više nego pristojnim pisanjem i likovima, kako novim, tako i starim. Iako ne treba očekivati neko remek delo, Survivor ima jako dobar tempo koji će vas održati zaintrigiranim do samog kraja, za koji bih jedino imao zamerki, primarno zbog motivacije zbog koje se određene stvari dogode, iako je sama ideja jako dobra i svakako me drži zainteresovanim za potencijalni poslednji deo trilogije Kalove priče. Survivor je u najvećoj meri veoma sličan Fallen Orderu, pa ne očekujte neka drastična poboljšanja na polju borbe i gejmpleja. Ovo je inkrementalno unapređenje, gde srž igre i njen gejmplej ostaju isti, samo sa više opcija na svakom polju, bilo da je u pitanju borba, parkur ili istraživanje. Kal će posetiti nekoliko planeta, i iako se ne može pohvaliti izborom destinacija, svaka zona je veoma velika i pruža solidan broj sati istraživanja. Otvoreniji nivoi i nešto veća sloboda nisu jedina novina, jer sada imate eksplicitno definisane sporedne kvestove, likove i njihove priče. Menjanje Kalovog izgleda je ovoga puta znatno detaljnije, dok ćete kozmetiku u potpunosti otključavati po skrivenim mestima po svetu oko vas, kao i preko prodavnica čiju ćete valutu sticati u vidu minerala koje budete pronalazili po svetu. Iako vam oprema neće menjati stil igre ili uticati na Kalove sposobnosti, ovo je i dalje jako fin dodatak koji je u skladu sa realnošću da Kalove sposobnosti zavise od samo njega samog. Tako sada imate znatno razgranatija drva sa veštinama, koja donekle menjaju određene sposobnosti koje je Kal ranije imao poput usporavanja objekata, dok su tu i nove kao što su džedajski umni trik ili čak tri nova stila borbe sa svetlosnom sabljom. Pored već viđenih dvoručnih sablji i klasičnog stila borbe, sada je stil sa dve sablje odvojen od ostalih za razliku od prethodnika, a tu su i dva koja ćete naknadno otključati i koja ne bih ovde otkrivao radi vašeg uživanja. Mogu samo reći da su jako zabavni i definitivno unose svežinu u gejmplej, tako da nećete biti razočarani. Ono čime jesam razočaran međutim jeste mogućnost da samo dva od ovih pet stilova držite istovremeno aktivnim, što je po meni propuštena prilika za sulude kombinacije i znatno veću raznovrsnost borbe ”u trku”, pa i ne vidim logiku za limitaciju korišćenja različitih stilova osim možda potencijalnog balansiranja borbe. Borba je takođe doživela blagu evoluciju ali je u svojoj srži ostala ista kao u prethodnoj igri, svodeći se na soulslike elemente sa nešto dinamičnijim i bržim tempom. Iako borba nije savršena i ume da bude veoma nezgrapna na trenutke baš kao i u Fallen Order, ne mogu poreći da sam se dosta zabavio sa okršajima u Survivoru, što zbog raznovrsnijih protivnika, što zbog raznovrsnijih opcija prilikom iste. Osećaj vitlanja svetlosnim mačem je odličan i animacije su jako dobre, osim kada hitbox ne krene da gličuje i da izranja generalna nezgrapnost, koja će ponovo učiniti da borba u Survivoru ima svoj neki lični pečat. Iako nisu popravili neke od ovih problema, Respawnu ne zameram previše, jer ipak nije toliko loše voditi se onim principom, ”ne popravljaj ono što ne moraš”. Sve u svemu, uživao sam u svakom trenutku tuče sa protivnicima i parkurisanju po raznoraznim zagonetkama. Sami svetovi su prelepo odrađeni – imaju tu ”Star Wars atmosferu” i obiluju stvarima za raditi. Glavnu bazu ćete formirati na prvoj od ovih otvorenih planeta, te ćete nalaziti raznorazne NPC-eve koji će vam unaprediti naselje. Ovaj aspekat je veoma rudimentaran, gde ćete pri sretanju likova koje dovodite u bazu otključavati nove prodavnice ili neke sporedne elemente kao što je simpatična bašta na krovu glavne taverne. Tako postoji dosta sitnica za skupiti, kako valute za ove prodavnice, tako i biljke i ribe za vašu baštu i akvarijum, pa i brojne druge stvari koje neću sada otkrivati. Zagonetke koje Survivor plasira pred vas uglavnom kriju neki odevni predmet za Kala ili njegovog drugara BD-1, mada sada ima i nešto raznovrsnijih i boljih nagrada u vidu povećanja maksimalne Sile ili HP-a koju Kal poseduje, kao i takozvanih perkova, dodatnih pasivnih sposobnosti koje mogu bitno uticati na vaš stil borbe. Same zagonetke su poprilično lake, ali su i dalje dosta zanimljive i intuitivne zbog načina na koje koriste Kalove džedajske moći. Muzička podloga je maestralna, što se može reći i za prethodnu igru. Numere su stvarno raznolike i uklapaju se u celokupni univerzum i gotovo svaki momenat u igri, pogotovu u narativne trenutke tenzije. Što se tiče grafike, Jedi Survivor ne pravi neki gigantski skok u odnosu na Fallen Order, međutim razlika jeste primetna i generalno skala same igre je drastično veća. Teksture su detaljnije, pogotovu kada pričamo o geometrijskim elementima, podlogama i materijalima, dok i svetlost i njen nedostatak igra znatno veću ulogu u ovim okruženjima. Glasovna gluma je odlična, za šta se stvarno mora pohvaliti ne samo Kameron Monahan, već i svi glumci uključeni u projekat. Priča prosto ne bi bila toliko zanimljiva da likovi ne prenose svoje emocije na ovako kvalitetan način. Facijalne animacije su generalno dobre, mada umeju biti nekonzistentne van sinematičnih sekvenci, pa će pojedini likovi nekada izgledati pomalo čudno. Sve ovo je nažalost pošpricano jako lošim performansama koje sam pomenuo na početku. Iako je moj subjektivan osećaj znatno bolji nego od većine igrača jer sam prošao sa manjim padovima frejmrejta na PS5, stanje u kojem je Survivor izašao je svakako neoprostivo, pogotovu na PC-u. Ovo je bitno uticalo na moj finalni utisak i ocenu, i iako je Jedi Survivor jedna od najboljih Star Wars igara uopšte, sa inicijalnih 8,5 koje bih mu dao, moraću da srozam ocenu naniže i to dosta, s obzirom na to koliko ove niske performanse zapravo utiču na igračko iskustvo. Ipak, moram da pohvalim Respawn i njihovu strast koju pokazuju iz igre u igru, pa ako ste fan SW, sačekajte još malo da se ovi problemi ispeglaju, ali siguran sam da nakon toga nećete biti razočarani. Star Wars Jedi: Survivor je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kako preživeti tipično lansiranje AAA video igre: Star Wars Jedi: Survivor recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Fallen Order je većini, pa i meni, bio ubedljivo jedna od najboljih Star Wars igara u poslednjih desetak godina, mada tome doprinosi i nedostatak i kvaliteta i kvantiteta u franšizi. No hajde prvo da se pozabavimo glavnim problemom, a to je opšti pakao što se tiče performansi i optimizacije nastavka novokomponovane Jedi franšize. Survivor je kao igra takva kakva je, o čemu ću pričati nešto više kasnije, međutim problemi na koje ćete naići kroz konstantne padove frejmrejta, usporavanja, štucanja, pa i jezivu praksu Denuvo zaštite na PC-u koja će vam igru usporiti sigurno za preko 30 procenata, su neoprostivi. Pogotovu ako govorimo o igri koja je AAA kalibra i od vas zahteva punu cenu od 70 dolara, bilo da je krivica Respawna ili EA ili njihovih šerholdera. Razlog je svakako nebitan s obzirom na to koliko često konzumeri pate u gejming industriji sa nedostatkom kontrole kvaliteta. Iako se sve to može argumentovati time da će Respawn srediti probleme u sledećih par nedelja, ovakve prakse se ne mogu ponavljati, ma koliko voleli razvojni studio ili njihove igre koje su suštinski jako dobre, baš kao što je i Fallen Order bio. Ipak, sve ove moje reči ne znače ništa – industrija je takva kakva je. Nakon ovog, nažalost vrlo jakog udarca na Survivor, mogu početi da objašnjavam kako vas čeka inače jedno odlično iskustvo, makar kada igra radi kako treba. Prošlo je pet godina od Kalovih avantura sa posadom Mantisa i potrage za holokronom koji bi mu otkrio svu silom obdarenu decu širom galaksije. Međutim to ga nije sprečilo da nastavi da se bori protiv Imperije – iako je stara posada likova izgleda napustila ovaj njegov podvig, Kal je sa gerilcima So Gerere i dalje u ratu protiv tiranije. Iako je narativ tipično ”starvorsovski”, Kalova potraga za starom ekipom nakon debakla na Korusantu ima poentu i lepo inkorporira kako mistične aspekte priče u vidu Kalovog napretka kao džedaja i njegove veze sa Silom, tako i one karakterne, gde su pisci održali atmosferu sveta kojeg svi volimo sa više nego pristojnim pisanjem i likovima, kako novim, tako i starim. Iako ne treba očekivati neko remek delo, Survivor ima jako dobar tempo koji će vas održati zaintrigiranim do samog kraja, za koji bih jedino imao zamerki, primarno zbog motivacije zbog koje se određene stvari dogode, iako je sama ideja jako dobra i svakako me drži zainteresovanim za potencijalni poslednji deo trilogije Kalove priče. Survivor je u najvećoj meri veoma sličan Fallen Orderu, pa ne očekujte neka drastična poboljšanja na polju borbe i gejmpleja. Ovo je inkrementalno unapređenje, gde srž igre i njen gejmplej ostaju isti, samo sa više opcija na svakom polju, bilo da je u pitanju borba, parkur ili istraživanje. Kal će posetiti nekoliko planeta, i iako se ne može pohvaliti izborom destinacija, svaka zona je veoma velika i pruža solidan broj sati istraživanja. Otvoreniji nivoi i nešto veća sloboda nisu jedina novina, jer sada imate eksplicitno definisane sporedne kvestove, likove i njihove priče. Menjanje Kalovog izgleda je ovoga puta znatno detaljnije, dok ćete kozmetiku u potpunosti otključavati po skrivenim mestima po svetu oko vas, kao i preko prodavnica čiju ćete valutu sticati u vidu minerala koje budete pronalazili po svetu. Iako vam oprema neće menjati stil igre ili uticati na Kalove sposobnosti, ovo je i dalje jako fin dodatak koji je u skladu sa realnošću da Kalove sposobnosti zavise od samo njega samog. Tako sada imate znatno razgranatija drva sa veštinama, koja donekle menjaju određene sposobnosti koje je Kal ranije imao poput usporavanja objekata, dok su tu i nove kao što su džedajski umni trik ili čak tri nova stila borbe sa svetlosnom sabljom. Pored već viđenih dvoručnih sablji i klasičnog stila borbe, sada je stil sa dve sablje odvojen od ostalih za razliku od prethodnika, a tu su i dva koja ćete naknadno otključati i koja ne bih ovde otkrivao radi vašeg uživanja. Mogu samo reći da su jako zabavni i definitivno unose svežinu u gejmplej, tako da nećete biti razočarani. Ono čime jesam razočaran međutim jeste mogućnost da samo dva od ovih pet stilova držite istovremeno aktivnim, što je po meni propuštena prilika za sulude kombinacije i znatno veću raznovrsnost borbe ”u trku”, pa i ne vidim logiku za limitaciju korišćenja različitih stilova osim možda potencijalnog balansiranja borbe. Borba je takođe doživela blagu evoluciju ali je u svojoj srži ostala ista kao u prethodnoj igri, svodeći se na soulslike elemente sa nešto dinamičnijim i bržim tempom. Iako borba nije savršena i ume da bude veoma nezgrapna na trenutke baš kao i u Fallen Order, ne mogu poreći da sam se dosta zabavio sa okršajima u Survivoru, što zbog raznovrsnijih protivnika, što zbog raznovrsnijih opcija prilikom iste. Osećaj vitlanja svetlosnim mačem je odličan i animacije su jako dobre, osim kada hitbox ne krene da gličuje i da izranja generalna nezgrapnost, koja će ponovo učiniti da borba u Survivoru ima svoj neki lični pečat. Iako nisu popravili neke od ovih problema, Respawnu ne zameram previše, jer ipak nije toliko loše voditi se onim principom, ”ne popravljaj ono što ne moraš”. Sve u svemu, uživao sam u svakom trenutku tuče sa protivnicima i parkurisanju po raznoraznim zagonetkama. Sami svetovi su prelepo odrađeni – imaju tu ”Star Wars atmosferu” i obiluju stvarima za raditi. Glavnu bazu ćete formirati na prvoj od ovih otvorenih planeta, te ćete nalaziti raznorazne NPC-eve koji će vam unaprediti naselje. Ovaj aspekat je veoma rudimentaran, gde ćete pri sretanju likova koje dovodite u bazu otključavati nove prodavnice ili neke sporedne elemente kao što je simpatična bašta na krovu glavne taverne. Tako postoji dosta sitnica za skupiti, kako valute za ove prodavnice, tako i biljke i ribe za vašu baštu i akvarijum, pa i brojne druge stvari koje neću sada otkrivati. Zagonetke koje Survivor plasira pred vas uglavnom kriju neki odevni predmet za Kala ili njegovog drugara BD-1, mada sada ima i nešto raznovrsnijih i boljih nagrada u vidu povećanja maksimalne Sile ili HP-a koju Kal poseduje, kao i takozvanih perkova, dodatnih pasivnih sposobnosti koje mogu bitno uticati na vaš stil borbe. Same zagonetke su poprilično lake, ali su i dalje dosta zanimljive i intuitivne zbog načina na koje koriste Kalove džedajske moći. Muzička podloga je maestralna, što se može reći i za prethodnu igru. Numere su stvarno raznolike i uklapaju se u celokupni univerzum i gotovo svaki momenat u igri, pogotovu u narativne trenutke tenzije. Što se tiče grafike, Jedi Survivor ne pravi neki gigantski skok u odnosu na Fallen Order, međutim razlika jeste primetna i generalno skala same igre je drastično veća. Teksture su detaljnije, pogotovu kada pričamo o geometrijskim elementima, podlogama i materijalima, dok i svetlost i njen nedostatak igra znatno veću ulogu u ovim okruženjima. Glasovna gluma je odlična, za šta se stvarno mora pohvaliti ne samo Kameron Monahan, već i svi glumci uključeni u projekat. Priča prosto ne bi bila toliko zanimljiva da likovi ne prenose svoje emocije na ovako kvalitetan način. Facijalne animacije su generalno dobre, mada umeju biti nekonzistentne van sinematičnih sekvenci, pa će pojedini likovi nekada izgledati pomalo čudno. Sve ovo je nažalost pošpricano jako lošim performansama koje sam pomenuo na početku. Iako je moj subjektivan osećaj znatno bolji nego od većine igrača jer sam prošao sa manjim padovima frejmrejta na PS5, stanje u kojem je Survivor izašao je svakako neoprostivo, pogotovu na PC-u. Ovo je bitno uticalo na moj finalni utisak i ocenu, i iako je Jedi Survivor jedna od najboljih Star Wars igara uopšte, sa inicijalnih 8,5 koje bih mu dao, moraću da srozam ocenu naniže i to dosta, s obzirom na to koliko ove niske performanse zapravo utiču na igračko iskustvo. Ipak, moram da pohvalim Respawn i njihovu strast koju pokazuju iz igre u igru, pa ako ste fan SW, sačekajte još malo da se ovi problemi ispeglaju, ali siguran sam da nakon toga nećete biti razočarani. Star Wars Jedi: Survivor je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kako preživeti tipično lansiranje AAA video igre: Star Wars Jedi: Survivor recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Horizon Forbidden West, jedan je od najgrandioznijih naslova nove generacije i deo franšize za koju ćemo nesumnjivo videti još nastavaka. I dok će treći deo verovatno svetlost dana ugledati tek na narednoj generaciji konzola, idealan dodatak za sve one željne još sadržaja, stiže u vidu DLC-a pod nazivom Burning Shores. Ukoliko ste voleli osnovnu igru, Burning Shores je nešto što nikako ne smete da propustite. I da, u najširem smislu on praktično predstavlja produžetak svega onoga što smo videli, ali ja bih ga više poistovetio sa trešnjom na vrhu torte. Kao dezert nakon odličnog obroka, Burning Shores kompletira celo Forbidden West iskustvo baš onako kako dolikuje. Osnovna igra, prema mom skromnom mišljenju jedna je od najlepših igara ikada proizvedenih. No ovaj DLC nekako uspeva da grafiku podigne na još viši nivo. Posvedočio sam jednom od najlepše oslikanih svetova u nekoj video igri, ispunjen vegetacijom, krajolicima, pejzažima, mehaničkim životinjama i nekim od najbolje modeliranih ljudskih karaktera ikada. DLC je smešten na lokaciju današnjeg Los Anđelesa, koja je površinski velika koliko i trećina prethodne mape. A s obzirom na maestralno dobar dizajn i pregršt detalja, ovo je bez sumnje mesto koje je uživancija za istraživati. Pa čak i meni koji sam ovog meseca, postapokaliptični Los Anđeles oko 40 sati već istraživao i u Dead Island nastavku… Zahvaljujući novom prevoznom sredstvu, Eloj će sada ovaj svet moći da posmatra iz još laskavijeg ugla, gde svaki prizor napada u nameri da vam oduzme dah. U vizuelnom smislu, ova igra je pravi dragulj. A naspram originala, sve je mnogo lepše ispolirano i ispeglano, tako da nema više ni približno tehničkih poteškoća kao ranije. I dok je borba gotovo istovetna kao u prethodniku, sa izuzetkom novog naoružanja kao i nekih novih sposobnosti i veština, akcenat igre i dalje vode njeni karakteri i svet. Akcija nekome može biti neprivlačna, s obzirom da većina okršaja ostavlja utisak natezanja sa protivnikom dok neko prvi ne popusti. Ali bez obzira da li vas oduševljava ili ne, da biste voleli ovu igru morate voleti njene likove i način na koji su izgrađeni. Kao po običaju, to je ovde urađeno fantastično. Od već izgrađenih likova preko spektakularne glasovne glume do značajne količine vremena uložene u svakog od njih kako bi delovali što živopisnije – svako ko se uživeo u Horizon univerzum imaće čemu da se raduje. Novi likovi i oni na koje je sada više bačen akcenat, naročito dobro nose celu atmosferičnu priču. Ulaganje u izgradnju likova naravno povremeno povlači i izvesne nuspojave. Tako ovaj put, u skladu sa danas popularnom propagandom, opciono će biti dalje istražena seksualnost protagonistkinje. Za mene potpuno suvišan i usiljen detalj ali na svu sreću ne kvari generalni utisak. Jedino što manjka a da ima veze sa likovima, jeste nedostatak vremena kako bi se neki još više izgradili. DLC naravno nema dužinu osnovne igre i traje svega nekih petnaestak sati, što je nedovoljno da se svaki značajniji karakter probije kako dolikuje, ali oni koji su najznačajniji bar nemaju tih briga jer su savršeno dočarani. Naravno, sve ovo predstavlja samo uvertiru u još grandiozniju pustolovinu koja nas čeka u budućnosti, ali istovremeno i nezaobilazan dodatak za svakog obožavaoca Horizon igara. Alternativni nedostatak moglo bi biti i previše narativnog sadržaja koji igračima koji ne mogu da se užive ovakvu igru, može predstavljati dodatni teret. Priča kao i u originalu, više se oslanja na postepeno otkrivanje, dobro natopljeno dijalozima gde svaka rečenica za cilj ima da vam još bolje dočara univerzum igre. Ukoliko niste neko ko se u ovom svetu može lako izgubiti, sve ovo vas ipak može i dodatno odbiti, što bi bila prava šteta. Ukoliko ste prešli Forbidden West i uživali u njemu, bez razmišljanja nabavite Burning Shores i kompletirajte celo iskustvo. A ako je prelazak još uvek u toku ili nameravate tek da krenete da igrate osnovnu igru, pričekajte da je završite kako se DLC bukvalno nastavlja na kraj originala. Do tada, možda vas ukači i neki lep popust. Horizon Forbidden West: Burning Shores je dostupan za PlayStation 5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Desert posle gozbe: Horizon Forbidden West: Burning Shores recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Horizon Forbidden West, jedan je od najgrandioznijih naslova nove generacije i deo franšize za koju ćemo nesumnjivo videti još nastavaka. I dok će treći deo verovatno svetlost dana ugledati tek na narednoj generaciji konzola, idealan dodatak za sve one željne još sadržaja, stiže u vidu DLC-a pod nazivom Burning Shores. Ukoliko ste voleli osnovnu igru, Burning Shores je nešto što nikako ne smete da propustite. I da, u najširem smislu on praktično predstavlja produžetak svega onoga što smo videli, ali ja bih ga više poistovetio sa trešnjom na vrhu torte. Kao dezert nakon odličnog obroka, Burning Shores kompletira celo Forbidden West iskustvo baš onako kako dolikuje. Osnovna igra, prema mom skromnom mišljenju jedna je od najlepših igara ikada proizvedenih. No ovaj DLC nekako uspeva da grafiku podigne na još viši nivo. Posvedočio sam jednom od najlepše oslikanih svetova u nekoj video igri, ispunjen vegetacijom, krajolicima, pejzažima, mehaničkim životinjama i nekim od najbolje modeliranih ljudskih karaktera ikada. DLC je smešten na lokaciju današnjeg Los Anđelesa, koja je površinski velika koliko i trećina prethodne mape. A s obzirom na maestralno dobar dizajn i pregršt detalja, ovo je bez sumnje mesto koje je uživancija za istraživati. Pa čak i meni koji sam ovog meseca, postapokaliptični Los Anđeles oko 40 sati već istraživao i u Dead Island nastavku… Zahvaljujući novom prevoznom sredstvu, Eloj će sada ovaj svet moći da posmatra iz još laskavijeg ugla, gde svaki prizor napada u nameri da vam oduzme dah. U vizuelnom smislu, ova igra je pravi dragulj. A naspram originala, sve je mnogo lepše ispolirano i ispeglano, tako da nema više ni približno tehničkih poteškoća kao ranije. I dok je borba gotovo istovetna kao u prethodniku, sa izuzetkom novog naoružanja kao i nekih novih sposobnosti i veština, akcenat igre i dalje vode njeni karakteri i svet. Akcija nekome može biti neprivlačna, s obzirom da većina okršaja ostavlja utisak natezanja sa protivnikom dok neko prvi ne popusti. Ali bez obzira da li vas oduševljava ili ne, da biste voleli ovu igru morate voleti njene likove i način na koji su izgrađeni. Kao po običaju, to je ovde urađeno fantastično. Od već izgrađenih likova preko spektakularne glasovne glume do značajne količine vremena uložene u svakog od njih kako bi delovali što živopisnije – svako ko se uživeo u Horizon univerzum imaće čemu da se raduje. Novi likovi i oni na koje je sada više bačen akcenat, naročito dobro nose celu atmosferičnu priču. Ulaganje u izgradnju likova naravno povremeno povlači i izvesne nuspojave. Tako ovaj put, u skladu sa danas popularnom propagandom, opciono će biti dalje istražena seksualnost protagonistkinje. Za mene potpuno suvišan i usiljen detalj ali na svu sreću ne kvari generalni utisak. Jedino što manjka a da ima veze sa likovima, jeste nedostatak vremena kako bi se neki još više izgradili. DLC naravno nema dužinu osnovne igre i traje svega nekih petnaestak sati, što je nedovoljno da se svaki značajniji karakter probije kako dolikuje, ali oni koji su najznačajniji bar nemaju tih briga jer su savršeno dočarani. Naravno, sve ovo predstavlja samo uvertiru u još grandiozniju pustolovinu koja nas čeka u budućnosti, ali istovremeno i nezaobilazan dodatak za svakog obožavaoca Horizon igara. Alternativni nedostatak moglo bi biti i previše narativnog sadržaja koji igračima koji ne mogu da se užive ovakvu igru, može predstavljati dodatni teret. Priča kao i u originalu, više se oslanja na postepeno otkrivanje, dobro natopljeno dijalozima gde svaka rečenica za cilj ima da vam još bolje dočara univerzum igre. Ukoliko niste neko ko se u ovom svetu može lako izgubiti, sve ovo vas ipak može i dodatno odbiti, što bi bila prava šteta. Ukoliko ste prešli Forbidden West i uživali u njemu, bez razmišljanja nabavite Burning Shores i kompletirajte celo iskustvo. A ako je prelazak još uvek u toku ili nameravate tek da krenete da igrate osnovnu igru, pričekajte da je završite kako se DLC bukvalno nastavlja na kraj originala. Do tada, možda vas ukači i neki lep popust. Horizon Forbidden West: Burning Shores je dostupan za PlayStation 5 i PlayStation 4 Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Desert posle gozbe: Horizon Forbidden West: Burning Shores recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Souls igre bi stvarno mogle malo da olade. Sada smo dobili i ritmički souls like (bez šale) u vidu Strayed Lights, koji predstavlja eksperiment u tome kako možemo još više da zakomplikujemo ili izmenimo ovaj žanr. Ako išta bar ćete naučiti kako da radite parry manevar. Odmah ću vam reći da je ovo igra koja se dosta oslanja na svoju umetničku prezentaciju, kao neki arthouse film. Samim tim priča, likovi, šta se dešava, kome se dešava, šta radite, gde idete i mnogo drugih pitanja vezanih za ovu temu će biti apsolutno na vama da provalite i sami joj date značenje, čak mnogo više nego u Souls igrama, jer tamo ima bar nešto da se pročita ili da se popriča sa kojim ludim NPC-em. Na samom startu se budite kao ”malo vatreno beba biće”. Posle kratke šetnje nešto oduzima deo vašeg bića i na vama je da ga povratite i oslobodite druga slična bića od korupcije. To je sve što sam ja pohvatao. Mogu da zamislim sastanak planiranja gejmpleja za ovu igru, koji naravno dolazi tek nakon diskusije o vizuelnom dizajnu, ali o tome ćemo kasnije. Sastanak bi se odvijao na sledeći način. Vođa razvojnog timu pita: ”Kako će funkcionisati borba i akcija u igri?”. Jedan pametnjaković se javlja iz pozadine sa predlogom: ”Što ne bismo napravili souls like sistem sa elementima ritmičke igre?”. Svi ostali zbunjeno blenu u njega dok vođa tima klima glavom i kaže: ”To je to!”. Ovo vam možda zvuči pomalo čudno ali je tačno ono što vas čeka u Strayed Lights. Istraživanje lokacija se odvija iz trećeg lica, gde ćete usput nailaziti na neprijatelje i skrivene predmete. Caka kod okršaja sa protivnicima jeste da nećete morati da koristite ni trunku agresivnosti ili sopstvenih napada. Čak i tokom samog tutorijala za igru ćete pretežno učiti kako da se branite. Da, celu igru možete da pređete koristeći samo parry i dodge, iliti blok i izbegavanje. Svaki put kada blokirate napad postepeno ćete puniti protivnički stun ili break bar, dok ćete istovremeno povratiti nešto životnih poena. Kada se ovaj bar napuni do kraja, protivnik će biti pobeđen. Ovo ne važi samo za obične protivnike već i za Boss čudovišta. Međutim, ovaj proces nije nimalo lak kao što zvuči. Svaki protivnik će imati tri boje napada, plavi, narandžasti i ljubičasti. Jedino ljubičasti morate izbeći, dok ćete druga dva moći da blokirate ako svoju boju promenite na plavu ili narandžastu. Sad da rezimiramo, protivnici napadaju u određenim bojama, vi blokirate, izbegavate ljubičaste, i kad izblokirate dovoljno, protivnik pada. Sve ovo funkcioniše u ritmu napada koji su totalno različiti za svakog neprijatelja i pogotovu Boss čudovišta. Neće vam trebati mnogo vremena da shvatite da su svi napadi veoma očigledno telegrafirani, i da će sva pritiskanja tastera biti veoma ritmička kada se igrate na kontroleru. Ne morate da budete totalni pacifista. Moći ćete da napadate sa svojim slabašnim udarcima, ali to na Boss čudovišta bolje da ne koristite pošto su svi preveliki i previše se kreću po borbenoj areni. Pored tog bednog napada imaćete tri specijalne opcije: stun, blokadu nevezanu za boje i kontranapad. Drugi način da poboljšate svoje sposobnosti jeste putem generalnih i minimalnih RPG elemenata. Malo povećanje životnih poena, malo ojačanje udaraca i tako to. Da biste to uradili moraćete da istražujete nivoe, pronalazite male orbove i pobeđujete protivnike. Samo istraživanje sveta je odrađeno na veoma čudan način. Pošto nećete imati nikakvu smernicu, najbolje je da jednostavno odaberete putanju iz centralne zone i samo se držite iste dok ne dođete do krajnjeg protivnika, i potom se vratite na početak nivoa i odaberete drugi put. Smrt i ponavljanje deonica vam neće zadavati mnogo muka. Manji protivnici su relativno slabi, a blokiranjem možete lako povratiti životne poene. Ako pak poginete kod Boss čudovišta bićete postavljeni odmah ispred njegove arene, tako da ćete relativno lako ući u ritam svakog okršaja. Od samog starta se vidi da je veoma bitan deo razvoja fokusiran na umetnički prikaz sveta. Glavne boje su ljubičasta, plava, narandžasta i crna, a ceo svet je preliven u svim mogućim nijansama istih. Svi likovi su unikatni i veoma zanimljivi, kao i cela fauna i flora ovog čudnog sveta. Iako pri kraju igre postaju pomalo repetativne, lokacije su i dalje veoma lepo dizajnirane i prikazane. Čak se i sam narativ i bilo kakav smisao priče provlači kroz vizuelni spektar, ostavljajući pisani i zvučni medijum po strani. Iako je muzika fina, bajkovita i puna zanimljivih zvukova, igra nema glasovne glumce niti bilo šta drugo van pozadinskih numera koje ćete verovatno kasnije zaboraviti. UI je veoma minimalističan i prost, što dovodi do najvećeg nedostatka, a to je mapa. Bez nje nećete znati koliko ste čega sakupili u kojoj zoni, a kamoli ka kojoj zoni i gde idete. Iako su nivoi veoma linearni i nema mnogo skretanja sa glavne putanje, i dalje možete propustiti bitne poene za unapređenja ako niste istraživački tip igrača koji će gurnuti nos u svaku rupu. Kao veoma atmosferična akciona avantura koja pokušava da implementira souls elemente, Strayed Lights spada u nišu igara koja će privući samo specifične igrače. Ako vas interesuje neka umetnička igra koja ima elemente akcije, ritma, mistike i nije preterano teška, onda zaista vredi isprobati ovaj naslov. Pored relativno niske cene, Strayed Lights je takođe odlična uvertira u neke teže ritmičke igre. Strayed Lights je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Embers Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ritmični souls: Strayed Lights recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Souls igre bi stvarno mogle malo da olade. Sada smo dobili i ritmički souls like (bez šale) u vidu Strayed Lights, koji predstavlja eksperiment u tome kako možemo još više da zakomplikujemo ili izmenimo ovaj žanr. Ako išta bar ćete naučiti kako da radite parry manevar. Odmah ću vam reći da je ovo igra koja se dosta oslanja na svoju umetničku prezentaciju, kao neki arthouse film. Samim tim priča, likovi, šta se dešava, kome se dešava, šta radite, gde idete i mnogo drugih pitanja vezanih za ovu temu će biti apsolutno na vama da provalite i sami joj date značenje, čak mnogo više nego u Souls igrama, jer tamo ima bar nešto da se pročita ili da se popriča sa kojim ludim NPC-em. Na samom startu se budite kao ”malo vatreno beba biće”. Posle kratke šetnje nešto oduzima deo vašeg bića i na vama je da ga povratite i oslobodite druga slična bića od korupcije. To je sve što sam ja pohvatao. Mogu da zamislim sastanak planiranja gejmpleja za ovu igru, koji naravno dolazi tek nakon diskusije o vizuelnom dizajnu, ali o tome ćemo kasnije. Sastanak bi se odvijao na sledeći način. Vođa razvojnog timu pita: ”Kako će funkcionisati borba i akcija u igri?”. Jedan pametnjaković se javlja iz pozadine sa predlogom: ”Što ne bismo napravili souls like sistem sa elementima ritmičke igre?”. Svi ostali zbunjeno blenu u njega dok vođa tima klima glavom i kaže: ”To je to!”. Ovo vam možda zvuči pomalo čudno ali je tačno ono što vas čeka u Strayed Lights. Istraživanje lokacija se odvija iz trećeg lica, gde ćete usput nailaziti na neprijatelje i skrivene predmete. Caka kod okršaja sa protivnicima jeste da nećete morati da koristite ni trunku agresivnosti ili sopstvenih napada. Čak i tokom samog tutorijala za igru ćete pretežno učiti kako da se branite. Da, celu igru možete da pređete koristeći samo parry i dodge, iliti blok i izbegavanje. Svaki put kada blokirate napad postepeno ćete puniti protivnički stun ili break bar, dok ćete istovremeno povratiti nešto životnih poena. Kada se ovaj bar napuni do kraja, protivnik će biti pobeđen. Ovo ne važi samo za obične protivnike već i za Boss čudovišta. Međutim, ovaj proces nije nimalo lak kao što zvuči. Svaki protivnik će imati tri boje napada, plavi, narandžasti i ljubičasti. Jedino ljubičasti morate izbeći, dok ćete druga dva moći da blokirate ako svoju boju promenite na plavu ili narandžastu. Sad da rezimiramo, protivnici napadaju u određenim bojama, vi blokirate, izbegavate ljubičaste, i kad izblokirate dovoljno, protivnik pada. Sve ovo funkcioniše u ritmu napada koji su totalno različiti za svakog neprijatelja i pogotovu Boss čudovišta. Neće vam trebati mnogo vremena da shvatite da su svi napadi veoma očigledno telegrafirani, i da će sva pritiskanja tastera biti veoma ritmička kada se igrate na kontroleru. Ne morate da budete totalni pacifista. Moći ćete da napadate sa svojim slabašnim udarcima, ali to na Boss čudovišta bolje da ne koristite pošto su svi preveliki i previše se kreću po borbenoj areni. Pored tog bednog napada imaćete tri specijalne opcije: stun, blokadu nevezanu za boje i kontranapad. Drugi način da poboljšate svoje sposobnosti jeste putem generalnih i minimalnih RPG elemenata. Malo povećanje životnih poena, malo ojačanje udaraca i tako to. Da biste to uradili moraćete da istražujete nivoe, pronalazite male orbove i pobeđujete protivnike. Samo istraživanje sveta je odrađeno na veoma čudan način. Pošto nećete imati nikakvu smernicu, najbolje je da jednostavno odaberete putanju iz centralne zone i samo se držite iste dok ne dođete do krajnjeg protivnika, i potom se vratite na početak nivoa i odaberete drugi put. Smrt i ponavljanje deonica vam neće zadavati mnogo muka. Manji protivnici su relativno slabi, a blokiranjem možete lako povratiti životne poene. Ako pak poginete kod Boss čudovišta bićete postavljeni odmah ispred njegove arene, tako da ćete relativno lako ući u ritam svakog okršaja. Od samog starta se vidi da je veoma bitan deo razvoja fokusiran na umetnički prikaz sveta. Glavne boje su ljubičasta, plava, narandžasta i crna, a ceo svet je preliven u svim mogućim nijansama istih. Svi likovi su unikatni i veoma zanimljivi, kao i cela fauna i flora ovog čudnog sveta. Iako pri kraju igre postaju pomalo repetativne, lokacije su i dalje veoma lepo dizajnirane i prikazane. Čak se i sam narativ i bilo kakav smisao priče provlači kroz vizuelni spektar, ostavljajući pisani i zvučni medijum po strani. Iako je muzika fina, bajkovita i puna zanimljivih zvukova, igra nema glasovne glumce niti bilo šta drugo van pozadinskih numera koje ćete verovatno kasnije zaboraviti. UI je veoma minimalističan i prost, što dovodi do najvećeg nedostatka, a to je mapa. Bez nje nećete znati koliko ste čega sakupili u kojoj zoni, a kamoli ka kojoj zoni i gde idete. Iako su nivoi veoma linearni i nema mnogo skretanja sa glavne putanje, i dalje možete propustiti bitne poene za unapređenja ako niste istraživački tip igrača koji će gurnuti nos u svaku rupu. Kao veoma atmosferična akciona avantura koja pokušava da implementira souls elemente, Strayed Lights spada u nišu igara koja će privući samo specifične igrače. Ako vas interesuje neka umetnička igra koja ima elemente akcije, ritma, mistike i nije preterano teška, onda zaista vredi isprobati ovaj naslov. Pored relativno niske cene, Strayed Lights je takođe odlična uvertira u neke teže ritmičke igre. Strayed Lights je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Embers Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ritmični souls: Strayed Lights recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Žanr kompetitivnih pucačina najlakše možemo opisati kao bure puno vode koje se konstantno puni u nadi da se neće preliti. Mnogi developeri godinama, ne, decenijama, pokušavaju da uzmu ”svoj deo kolača” u najlukrativnijem žanru kada su video igre u pitanju, i čini se da tome nema kraja. Call of Duty je po tom pitanju ubedljivo na vrhu, sa mnogim drugim naslovima koji pokušavaju da ga svrgnu, ili barem malo poljuljaju sa trona. Ubisoft je tako predstavio svoje potencijalno rešenje – XDefiant. Prvobitno planirana kao The Division spin-off, igra je imala svoju prvu zatvorenu betu u kojoj je učestvovalo preko milion igrača. Na raspolaganju je bilo više modova, što je prilično izdašno za jednu zatvorenu betu. Modovi su podeljeni u dve grupe – Arena modovi i Linearni/Progression modovi. Prvo, Arena grupa modova nudi Domination i Occupy modove, koji su većini ljubitelja FPS-a poznati iz drugih igara, s tim što XDefiant to podiže na nešto drugačiji nivo sa klasnim sistemom karaktera. Linearni deo čini Escort mod koji je popularizovao Overwatch a pre toga Team Fortress, i u njemu igrači moraju odvesti robota sa bombama do neprijateljske baze ili sprečiti da se to njima desi. Drugi mod je Zone Control gde je potrebno tokom meča zauzimati i braniti više baza na mapi čime se stiču poeni. Zone Control je takođe poznat, a meni se dopao u Battlefield igrama, kao i ovde. Ovo su sve već viđeni modovi sa svojim varijacijama, ali Ubisoft obećava da će na izlasku ponuda biti bogatija. Nadamo se da ćemo dobiti i nešto jedinstveno. Mape imaju dosta jedinstven dizajn i dobar deo njih ima prepoznatljiv šmek iz drugih Ubi svetova, ali postoje i neke originalne, što je dobra stvar. Kao što se moglo zaključiti u tekstu iznad, XDefiant nudi klasni sistem karaktera, inspirisan drugim popularnim Ubisoft franšizama. Tu su Gerila ratnici (Libertad) koji asociraju na Far Cry, haker iz Watch Dogs (DedSec) i klasa špijuna iz Splinter Cell (Echelon), sa sve prepoznatljivim obeležjima. Pored navedenih, na raspolaganju su bile još dve klase – Phantomi (Ghost Recon) i Cleanersi iz The Division. Odličan aspekt ovog sistema i ono što izdvaja XDefiant od drugih igara žanra jeste da između klasa postoji velika razlika po pitanju sposobnosti koje nude. Recimo, Echelon klasa ima sposobnost da postane nevidljiva na nekoliko sekundi (takođe i sa mini-mape), dok Cleanersi imaju sposobnost bacanja drona-bacača plamena. Svaka klasa ima i ultimate sposobnost koja može biti ključna tokom mečeva. Dalje, set oružja se može menjati i prilagođavati kroz loadout sistem, gde ga možete modifikovati i unapređivati. Ovo je sve bilo otključano tokom zatvorene bete, a kada XDefiant izađe verovatno će se otključavati kroz progresiju. Iako je doneta odluka da se odalji od The Division brenda, njegov uticaj na XDefiant se ne može poreći. Sve dosta podseća na prve dve igre iz serijala, ali sa blago izmenjenim assetima. Naravno, tome doprinosi i činjenica da ih sve pokreće isti Snowdrop grafički endžin. To naravno ne znači da je ovo loše, već da igru čini prilično naprednom u grafičkom smislu, što će se iskazati tek kada izađe puna verzija. Mehanika napucavanja funkcioniše dosta solidno i meni je lepo legla. Brz gejmplej sa bliskim okršajima u uskim koridorima donosi dosta zabave, tako da nema perioda kada nećete ulaziti u konflikt sa neprijateljem. Dizajn mapa i sposobnosti svih klasa dozvoljavaju razvoj brojnih taktika i iznenadnih poteza koji vrlo lako mogu promeniti ishod meča, što će se verovatno dopasti većina fanova. Naravno, bagovi su bili opšte prisutni, ali to je i očekivano s obzirom da se radi o zatvorenoj beta verziji. Nesumnjivo je da će XDefiant naći svoju publiku, pre svega The Division fanove i one koji vole brze pucačine sa dobrom ponudom modova, ali da li će uspeti da se probije do vrha? To će pokazati samo vreme i volja developera da se posvete daljem dodavanju sadržaja i radu na tome da XDefiant bude priča za sebe, a ne nešto već viđeno, prežvakano i prepakovano u igru drugačijeg naziva. U trenutnom stanju, XDefiant nudi osveženja u žanru i novitete u odnosu na naslove koji su već dosadili, a ujedno nam daje priliku da igramo sa Splinter Cell klasom, što je za mene isto jako veliki plus. Sve u svemu, developer ipak mora da se popne na lestvici ako želi da se probije na surovom tržištu koje nezaustavljivo raste iz dana u dan. XDefiant je privukao ogroman broj igrača, kao i dosta veliku publiku na Twitchu, pa se nadamo da će Ubisoft iskoristiti taj vetar u leđa kako bi finalni proizvod predstavio u što boljem svetlu – kao ubedljivu konkurenciju za Call of Duty franšizu. XDefiant izlazi 2023. godine Autor: Milan Janković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Call of Duty ubica? Paa… možda: XDefiant Beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Žanr kompetitivnih pucačina najlakše možemo opisati kao bure puno vode koje se konstantno puni u nadi da se neće preliti. Mnogi developeri godinama, ne, decenijama, pokušavaju da uzmu ”svoj deo kolača” u najlukrativnijem žanru kada su video igre u pitanju, i čini se da tome nema kraja. Call of Duty je po tom pitanju ubedljivo na vrhu, sa mnogim drugim naslovima koji pokušavaju da ga svrgnu, ili barem malo poljuljaju sa trona. Ubisoft je tako predstavio svoje potencijalno rešenje – XDefiant. Prvobitno planirana kao The Division spin-off, igra je imala svoju prvu zatvorenu betu u kojoj je učestvovalo preko milion igrača. Na raspolaganju je bilo više modova, što je prilično izdašno za jednu zatvorenu betu. Modovi su podeljeni u dve grupe – Arena modovi i Linearni/Progression modovi. Prvo, Arena grupa modova nudi Domination i Occupy modove, koji su većini ljubitelja FPS-a poznati iz drugih igara, s tim što XDefiant to podiže na nešto drugačiji nivo sa klasnim sistemom karaktera. Linearni deo čini Escort mod koji je popularizovao Overwatch a pre toga Team Fortress, i u njemu igrači moraju odvesti robota sa bombama do neprijateljske baze ili sprečiti da se to njima desi. Drugi mod je Zone Control gde je potrebno tokom meča zauzimati i braniti više baza na mapi čime se stiču poeni. Zone Control je takođe poznat, a meni se dopao u Battlefield igrama, kao i ovde. Ovo su sve već viđeni modovi sa svojim varijacijama, ali Ubisoft obećava da će na izlasku ponuda biti bogatija. Nadamo se da ćemo dobiti i nešto jedinstveno. Mape imaju dosta jedinstven dizajn i dobar deo njih ima prepoznatljiv šmek iz drugih Ubi svetova, ali postoje i neke originalne, što je dobra stvar. Kao što se moglo zaključiti u tekstu iznad, XDefiant nudi klasni sistem karaktera, inspirisan drugim popularnim Ubisoft franšizama. Tu su Gerila ratnici (Libertad) koji asociraju na Far Cry, haker iz Watch Dogs (DedSec) i klasa špijuna iz Splinter Cell (Echelon), sa sve prepoznatljivim obeležjima. Pored navedenih, na raspolaganju su bile još dve klase – Phantomi (Ghost Recon) i Cleanersi iz The Division. Odličan aspekt ovog sistema i ono što izdvaja XDefiant od drugih igara žanra jeste da između klasa postoji velika razlika po pitanju sposobnosti koje nude. Recimo, Echelon klasa ima sposobnost da postane nevidljiva na nekoliko sekundi (takođe i sa mini-mape), dok Cleanersi imaju sposobnost bacanja drona-bacača plamena. Svaka klasa ima i ultimate sposobnost koja može biti ključna tokom mečeva. Dalje, set oružja se može menjati i prilagođavati kroz loadout sistem, gde ga možete modifikovati i unapređivati. Ovo je sve bilo otključano tokom zatvorene bete, a kada XDefiant izađe verovatno će se otključavati kroz progresiju. Iako je doneta odluka da se odalji od The Division brenda, njegov uticaj na XDefiant se ne može poreći. Sve dosta podseća na prve dve igre iz serijala, ali sa blago izmenjenim assetima. Naravno, tome doprinosi i činjenica da ih sve pokreće isti Snowdrop grafički endžin. To naravno ne znači da je ovo loše, već da igru čini prilično naprednom u grafičkom smislu, što će se iskazati tek kada izađe puna verzija. Mehanika napucavanja funkcioniše dosta solidno i meni je lepo legla. Brz gejmplej sa bliskim okršajima u uskim koridorima donosi dosta zabave, tako da nema perioda kada nećete ulaziti u konflikt sa neprijateljem. Dizajn mapa i sposobnosti svih klasa dozvoljavaju razvoj brojnih taktika i iznenadnih poteza koji vrlo lako mogu promeniti ishod meča, što će se verovatno dopasti većina fanova. Naravno, bagovi su bili opšte prisutni, ali to je i očekivano s obzirom da se radi o zatvorenoj beta verziji. Nesumnjivo je da će XDefiant naći svoju publiku, pre svega The Division fanove i one koji vole brze pucačine sa dobrom ponudom modova, ali da li će uspeti da se probije do vrha? To će pokazati samo vreme i volja developera da se posvete daljem dodavanju sadržaja i radu na tome da XDefiant bude priča za sebe, a ne nešto već viđeno, prežvakano i prepakovano u igru drugačijeg naziva. U trenutnom stanju, XDefiant nudi osveženja u žanru i novitete u odnosu na naslove koji su već dosadili, a ujedno nam daje priliku da igramo sa Splinter Cell klasom, što je za mene isto jako veliki plus. Sve u svemu, developer ipak mora da se popne na lestvici ako želi da se probije na surovom tržištu koje nezaustavljivo raste iz dana u dan. XDefiant je privukao ogroman broj igrača, kao i dosta veliku publiku na Twitchu, pa se nadamo da će Ubisoft iskoristiti taj vetar u leđa kako bi finalni proizvod predstavio u što boljem svetlu – kao ubedljivu konkurenciju za Call of Duty franšizu. XDefiant izlazi 2023. godine Autor: Milan Janković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Call of Duty ubica? Paa… možda: XDefiant Beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu