SolidChief

Au, izašla je fudbalska igra koja nije FIFA (tj. FC) ili PES (tj. eFootball). Sama činjenica da ova igra ima dovoljno hrabrosti da pokuša da se uvuče u AAA tržište kojim uglavnom dominira FC serijal me čini optimističnim za budućnost. Naime UFL od starta počinje sa nešto više fer modelom nego FC, predstavljajući sebe kao besplatnu igru, sa naravno malom zvezdicom u uglu koja će vas sigurno navesti na to da mikrotransakcije u igri postoje. Ali više o tome ću govoriti kasnije. Strikerz Inc. je startap ekipa koja je ušla u ovo tržište, i problem ovde jesu značajno plići džepovi od onih koje EA poseduje, te ako očekujete neko licencirano takmičenje, ovde ga nažalost nećete naći. Međutim, to ne važi i za igrače, s obzirom da UFL poseduje FIFPro licencu koja im daje prava na korišćenje pravog lika apsolutno svih fudbalera u svetu, te iako nećete viđati grbove i dresove raznoraznih klubova i liga, igrači će ipak biti prisutni tu i likom i delom. Teško je kreirati fudbalsku igru od nule, prvenstveno razviti model fizike čiji je cilj napraviti simulaciju u kojoj će igrač ipak uživati na kraju svega. Počevši od grafike, UFL definitivno može parirati protivnicima. Iako još uvek nije na nivou FC 25, svakako je ispred Konamijevog eFootball serijala koji, uprkos tome što su obe igre rađene u Unreal endžinu. Teren ima žive boje, modeli igrača su lako prepoznatljivi i živopisni, dok su stadioni solidno izrenderovani uprkos manjku kadrova u kojima se pojavljuju. Ono što je pak najbitnije, gejmplej, ima svoje velike prednosti, ali i velike mane. S obzirom da je igra tek krenula svoj razvojni ciklus kroz koji će se održavati nadam se u dugom nizu godina, ovde svakako ima mesta za poboljšanje. Ono što mogu da pohvalim jeste šutiranje na gol koje ima jako dobar osećaj, pogotovu sa “normalnim” šutevima koji su zapravo realni i efikasni, bez konstantne potrebe da se prave spinovi, lukovi i slično što FC konstantno zahteva od igrača. Iako su kolizije apsolutno abominalno loše na momente, kreirajući situacije na terenu koje više liče na fliper nego na fudbal, ovaj aspekat je i dalje bolje odrađen nego FC 25. Defanzivni AI vaših i protivničkih igrača je svakako loš, ali prilikom manuelne kontrole, igranje odbrane deluje efikasnije, satisfaktornije i sve u svemu bolje nego kod konkurenata. UFL se diči nešto sporijom igrom i predstavlja neku među između eFootball-a i FC-a, ali više naginje ka FC-u. Prekidi su efektivno isti kao u ranijim FC igrama, dok i sam tok igre vrlo često zaobilazi vezni red i dosta škrtari sa faulovima. Pas igra je ovde suludo nekonzistentna doduše i verovatno predstavlja najveći problem igre. Snaga dodavanja je apsurdno velika i vrlo često ne zavisi od toga koliko dugo ste držali dugme za pas. Ako je kojim slučajem pas u prazan prostor, ovde će vam snage često zafaliti. Dodavanja po zemlji će često ići raketnom brzinom, iako je igrač daleko više od 25 metara od vas, a vi ste samo pipnuli dugme za dodavanje. Ova nekonzistentnost stvarno narušava bilo kakvo građenje akcija i taktički ume da ubije fudbal koji ste vi hteli da igrate. Kretanje je sporije, manje agilno i generalno realističnije. Igrači ne mogu da zalome kretanje pod uglom od devedeset stepeni iz punog trka, već će kretanje zahtevati više razmišljanja unapred, pogotovu sa defanzivne strane. Sve u svemu, iako je generalni osećaj lošiji od FC 25 na nekoliko polja, tok mečeva je bolji, nema skriptinga koji će pomagati preokrete i definitivno deluje kao da veština, uprkos svim manama, igra veću ulogu od sreće, što je meni dovoljno. Međutim, to nije sve. UFL ima jedan glavni mod, pored lokalnog moda gde sa nekoliko predefinisanih timova možete igrati klasične mečeve. Taj mod je faktički kopija Ultimate Team moda iz FC serijala, sa nekoliko ključnih promena. Nažalost, iako se igra hvali da je ”Fair to Play”, i dalje se mogu naslutiti P2W komponente. Iako možete doći do najboljih igrača brže nego u bilo kojoj FC igri, pravim parama ih takođe možete kupiti, iako su te pare značajno manje od bilo kakvih pakovanja koje FC nudi sa uglavnom lošim dobicima. Ovde su pakovanja doduše manifestovana u vidu skinova koji vašim igračima dodaju bolje atribute u zavisnosti od toga koji skin ste stavili. Ako imate više istih skinova na tri različita igrača ili čak specijalan skin za određenog igrača, dobićete još veći bonus na njihove atribute. Iako ovo utiče na sposobnost vaše ekipe, ova pakovanja nisu ni blizu bitna, s obzirom da ćete igrače sticati isključivo sa igračkog marketa, gde je ipak velika žalost što se i ti krediti mogu kupovati za pravi novac. Međutim, ovaj P2W je značajno manji nego u kompetitorima, a ako ne želite da potrošite ikakav novac, redovnim igranjem ćete ipak biti zadovoljni. Iako sama igra nema preterano puno sadržaja van ovoga, UFL se u velikoj meri fokusira na fudbal, a ne na provođenje vremena po menijima i pravljenjem SBC izazova (gledam na tebe FC). Uprkos njenim manama, mislim da igra ima potencijal i jako me zanima u kom pravcu će UFL ići. I dalje smatram da nije najbolja fudbalska igra na tržištu, ali mislim da pruža najbolje onlajn iskustvo gde su igrači i njihove veštine stavljeni u prvi plan. Ipak, plaši me kako će se razvijati meta i da li će ova igra ostati zabavna nakon par nedelja, gde me balans određenih atributa navodi na to da će ova raznovrsnost opasti na jedan najbolji način kako možete dati gol, od čega i FC pati. Svakako želim svu sreću ovoj igri, u nadi da će poljuljati tržište i naterati i druge igre na napredak, a ne na inkrementalna izdanja iz godine u godinu koja su jedva vidljiva golim okom, te možda i jednog dana zaigramo pravu fudbalsku simulaciju kakvu zaslužujemo. UFL je dostupan za PlayStation 5 i Xbox Series X/S. PC verzija je najavljena za 2025. godinu. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Novi fudbal, konačno: UFL recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne znam koliko dugo ste vi čekali, ali ja imam utisak da Šedou u Sonic franšizi nije dobio dovoljno pažnje još od Sonic Adventure 2. Tračak uzbuđenja kakav sam osetio dok sam jurio kroz Green Hill Zone, osetio sam ponovo uz Shadow x Sonic Generations već pri prvom pokretanju. Dobro, trebalo mi je ipak vremena da utvrdim da li je komešanje u stomaku bilo opravdano oštrim instinktom, ili samo posledica prošlonedeljne rođendanske torte koju sam sinoć pojeo, umesto da je bacim. Srećom, bilo je ovo prvo! Igra uzima originalni Sonic Generations koji je objavljen pre impoznantnih 13 godina (!), blago ga restaurira a zatim mu pridodaje potpuno novi naslov te kombinuje oba u jedinstveni paket. I dok je prisustvo Sonic Generations-a u paketu dobrodošlo, kako zbog više sadržaja tako i zbog povezane priče dva naslova, ovde ćemo se primarno osvrnuti na mračnijeg od dva ježa. Mislim da po pitanju napretka, Shadow x Sonic Generations možemo staviti rame uz rame sa nekim od najzanimljivijih platformskih igara ove generacije. Kao da je tim iza igre izvukao sve najbolje lekcije iz prethodnika, naročito iz originalnog Sonic Generations. Tako ovde kulminira spoj klasičnih i modernih elemenata Sonic franšize, podignutih na potpuno novi nivo. Ako ste ljubitelj brzine, znajte da je Shadow x Sonic Generations opasno zabavna igra. Takođe, ukoliko ste priželjkivali više ozbiljnosti i mračnijeg tona u Sonic svetu, bićete i više nego zadovoljni. Ova igra donosi tamniju, intenzivniju priču koja je toliko upečatljiva i precizno atmosferična da ćete već pri prvim nivoima shvatiti sa čime imate posla. Za mene, jedna od najzabavnijih stvari u vezi Sonic igara, uvek su bile mehanike. I to ne samo njihova tehnička perfekcija, već i način na koji se uklapaju u nivoe i priču. One su ovde dodatno obogaćene unikatnim sposobnostima koje Shadow ima na raspolaganju. Chaos Control i Chaos Blast otvaraju nove strategije i dimenzije u igranje… Kombinacija osećaja slobode i brzine, uvek iznosi šarm serijala u prvi plan. Ovde nas dočekuje priča koja se vrti oko vremenskih anomalija i sukoba Sonika i Šedoua sa mračnim silama njihovog univerzuma. Šedou se suočava sa svojim unutrašnjim demonima, dok Sonic ostaje optimistični heroj koji balansira situaciju. Pa dok je prezentacija urađena sa naglaskom na CGI animacije i emotivne trenutke, ne mogu reći da nisam uživao u narativu koji je dublji nego što je to inače slučaj. Posebno su upečatljive animirane sekvence koje naglašavaju sukob svetla i tame. Jedna od najimpresivnijih stvari je dizajn nivoa. Neki od njih su osveženi klasici iz originalnog Sonic Generations, dok su drugi potpuno novi, sa dodatnim slojevima kompleksnosti. Nivoi su dinamičniji, sa većim fokusom na vertikalnost i mobilnost kojom raspolaže Šedou, što donosi raznovrsnost koju iskreno nisam očekivao. Ako volite izazov, bićete i više nego zadovoljni. Tu su i boss borbe koje su sada složenije i izazovnije nego što to obično biva. Jedna od najzanimljivijih je borba sa Mefilesom, Šedouovim starim neprijateljem. Tamna je, intenzivna i pod očekivanim emocionalnim nabojem. Uz to, muzička podloga koja prati ove momente je apsolutno fantastična. Klasične Sonic melodije priređene kroz elektronske i orkestarske aranžmane, savršeno prate tempo i emociju igre. Igra koristi unapređeni grafički endžin koji donosi bogatije boje, bolje teksture i fluidnije animacije. Dinamičko osvetljenje je posebno izraženo u mračnijim delovima nivoa, gde je Šedou na domaćem terenu. Performanse su stabilne, učitavanje u duhu Sonika – brzo, a sve to bez mnogo kompromisa po pitanju vizuelnog sjaja. Doduše, na vama će biti da odaberete grafički režim odnosno da birate između više rezolucije ili frejmrejta. Ali kada su Sonic igre u pitanju, performanse su uvek najbolja opcija. Ovaj paket odiše svojevrsnom svežinom upravo zbog dinamike dva naslova. Sonik je i dalje brz, lagan i optimističan dok Šedou donosi specifičnu težinu, potrebu za taktiziranjem i prepoznatljiv intenzitet. Ako ste uživali u originalnom Generations-u, ovde ćete se osećati kao kod kuće, ali sa dodatnom dozom adrenalina. Ono što je takođe vredno pomena, jesu dodatni režimi igranja i sadržaj. Igra nudi opcione misije i zadatke koji generalno produbljuju svet nudeći dodatni kontekst za događaje i likove. Tu je i režim za vežbanje gde možete savladati poteze i način igranja, što je odličan dodatak za sve koji žele da usavrše svoje veštine pa da se posle hvale pred društvom koje će brze vratolomije posmatrati kao što smo nekada gledali virtuoze kako igraju Guitar Hero. Ipak, igra nije sasvim bez mana. Neki od novih nivoa, iako vizuelno upečatljivi, nekako uspevaju da deluju previše linearno u poređenju sa klasičnim dizajnom. Takođe, iako je priča intenzivna i zanimljiva, povremeno se može osetiti kao da vuče previše klišea iz mračnijih avantura. Sve u svemu, Shadow x Sonic Generations je igra koja uspešno balansira između nostalgije i inovacija. Ovo je jedno brzo i taktično iskustvo koje blista među svim svojim mračnim temama. Izazovno ali zabavno, jako sam prijatno iznenađen još jednim odličnim Sonic naslovom, nakon Frontiers-a koji me je ne tako davno, takođe užasno zabavio. Nabavite igru, isprobajte je pa se vidimo na stazama! Shadow x Sonic Generations je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Brži i od svoje senke! – Shadow x Sonic Generations recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada vam neko spomene roguelike žanr verovatno ćete pomisliti na neku haotičnu ili makar brzu igru. Iako zahteva dobre reflekse, Ravenswatch je prilično specifičan jer se ističe kao roguelike sa dosta sporijim tempom, koji gejmplej ipak čini znatno smrtonosnijim. A kada na to dodamo da je predviđen za do 4 igrača, onda vam je jasno da smo nabasali na zaista zanimljivu igru. Ravenswatch uzima poznate likove iz bajki i provlači ih kroz super grim dark filter. Samim tim dobijamo Crvenkapu koja je zapravo vukodlak, Frulaša koji priziva i koristi pacove kao minione, Beovulfa koji ima ljubimca zmaja i mnogo toga drugog. Passtech Games je uložio dosta truda ne samo u vizuelnu prezentaciju, već i priče individualnih likova koje su prilično interesantne. U svojoj osnovi, Ravenswatch je klasičan roguelike. Uzmeš lika, upadneš na nasumično generisanu mapu, biješ, biješ, biješ, skupljaš unapređenja i onda tučeš veoma izazovnog bosa. Međutim, za razliku od većine drugih sličnih igara koje su vrlo haotične i prepune neprijatelja, projektila i drugih efekata, ovaj naslov se fokusira na minimalizam ali zauzvrat znatno pojačava težinu. Ravenswatch je baš usporen u smislu borbe i samog kretanja po mapi, što može iznenaditi fanove roguelike igara. Taktički pristup je ključan, tako da je važno da pažljivo birate borbe i da ih okončate na najefikasniji način. Na početku ćete imati pristup jednom od četiri karaktera, dok ćete ostale otključavati tokom igre. Kako budete igrali sa jednim od ovih likova, tako ćete skupljati i skill poene i potom svakog od njih ponaosob unapređivati. Likovi se razlikuju u svakom pogledu, od oružja i unapređenja do kretanja i specijalnih sposobnosti. Multiplejer je po tom pitanju dosta zanimljiv jer nagrađuje sinergiju različitih likova i kombinaciju njihovih sposobnosti, što čini svaku borbu znatno lakšom. Protivnike nikako ne smete potceniti, a o bossovima ni da ne pričamo. Kada započnete nivo bićete bačeni na nasumično generisanu mapu na kojoj ćete imati četiri dana da što bolje unapredite lika, rešavajući sporedne zadatke. Sporedni zadaci su veoma zanimljivi i takođe su inspirisani bajkama, kao recimo sakupljanje cigala za treće prase. Kada istekne ovaj period od četiri dana, bićete teleportovani kod bossa, bili vi spremni ili ne. Najveći adut igre je kooperativni mod za do četiri igrača. Ovo će biti i najbitniji mod pošto je veći deo igre balansiran baš za njega. Iako postoji opcija za dodatne živote, solo igranje je jako izazovno, a ponekad i skoro nemoguće. Ravenswatch je prezentovan iz izometrijske perspektive, nešto nalik Diablo serijalu. Iako je smešten u mračni univerzum sličan prethodno pomenutoj igri, sama vizualna direkcija je mnogo prijatnija sa boljim miksom boja. Grafika je urađena u pomalo stripskom, pomalo cellshaded stilu gde imamo kontrast mračnih, sivih i bledih boja sa šarenim glavnim likovima i protivnicima. Naravno nisu šareni do te mere da uništavaju imerziju, ali taman dovoljno da lepo iskaču i da možete videti šta se dešava na ekranu. Utisak upotpunjuje zvuk koji dodatno gradi na toj mračnoj i bajkovitoj atmosferi, od efekata sposobnosti, preko udaraca oružja i krika čudovišta, pa sve do epske muzike tokom svake borbe. Najveći problem Ravenswatcha smo primetili pri samom izlasku igre, kada je multiplejer mod bio užasno nestabilan. Situacija je sada mnogo bolja, ali ima još prostora za unapređenja. Drugih problema i bagova nije bilo, osim jednog koji je meni najviše zasmetao – igra nažalost uopšte nije balansirana za solo igranje. Igra je prvobitno bila u Early Access fazi tokom koje su razvijani svi osnovni sistemi i ubačeni svi glavni likovi. Ali razvojni tim nije stao jer je aktivno nastavio da radi na novim dodacima, herojima i protivnicima koji će izlaziti i tokom naredne godine. Ako ste ljubitelj roguelike igara i imate drugare koji takođe vole ovaj žanr, Ravenwatch će vam pružiti mnoštvo zabavnih co-op sesija. Ako ste solo igrač, igra postaje preteška i blago rečeno iritantna. Ravenswatch u tom slučaju slobodno možete zaobići. Ravenswatch je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Xbox One, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bajke iz grim dark univerzuma: Ravenswatch recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Monument Valley se vraća sa novim nastavkom koji zadržava sve elemente koji čine ovaj serijal jedinstvenim i nezaboravnim. Ako niste upoznati sa opusom Ustwo Games studija a volite lagane mozgalice sa opuštajućom atmosferom i daškom nadrealizma, ovaj serijal će vas garantovano oduševiti. Kao i njegovi prethodnici, Monument Valley 3 je puzzle igra koja igrače vodi u fantastičan svet baziran na optičkim iluzijama, zbog čega svakoj zagonetki morate pristupiti na vrlo specifičan način. Glavna mehanika igre je bazirana na manipulaciji perspektive i geometrije mnogih ”nemogućih objekata”. Puzzle igre generalno umeju biti prilično izazovne, ali za razliku od njih, Monument Valley 3 pruža više casual, skoro meditativno iskustvo. Ceo Monument Valley serijal je delo maštovitog uma, ali svaka igra poseduje određenu dozu realizma. U slučaju trojke, developeri žele da podignu svest igrača o opasnostima i značaju prevencije poplava. Shodno tome, igrači preuzimaju ulogu čovečuljka Noor, šegrta čuvara svetionika koji istražuje svet u opasnosti od velike prirodne katastrofe. Monument Valley 3 je relativno kratak, ali Ustwo Games već uveliko sprema dodatni sadržaj koji bi trebalo da izađe 2025. godine. Dostupan isključivo pretplatnicima Netflixa, Monument Valley 3 ostaje veran tradiciji serijala koji nikoga neće ostaviti ravnodušnog. Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Monument Valley 3 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada je najavljen Fairy Tail 2, fanovi serijala su nesumnjivo imali visoka očekivanja. Prvi deo iz 2020. godine bio je solidan pokušaj da se duh animea prenese u gejming svet, ali je imao i svojih mana. Drugi deo je obećavao više: bolju priču, dinamičnije borbe i bogatiji svet. Nakon provedenih desetak sati uz igru, mogu odmah da potvrdim da igra ima dosta dobrih trenutaka ali prečesto ostavlja utisak propuštenih prilika. Fairy Tail 2 se bavi događajima iz Alvarez Empire arka odnosno dela priče, što je jedan od najuzbudljivijih segmenata u serijalu. Na papiru, to zvuči savršeno za igru – grandiozne borbe, veliki momenti i snažne emotivne veze između likova. Zapravo, konceptualno ovde nema greške. Ali i pored toga, priča deluje previše linearno i predvidivo, bar način na koji je prezentovana, čak i za one koji nisu upoznati sa animeom. Iako su ključni momenti verno preneseni, osećaj drame i tenzije često bledi zbog slabih dijaloga i previše pojednostavljenih scena. Sporedni zadaci, koji bi mogli da obogate priču, uglavnom se svode na generičke misije sakupljanja predmeta ili pobeda u borbama koje nemaju nikakvog značaja za narativ. Pa tako svet Fiorea, iako vizuelno prijatan, može delovati prazno. Naročito kada ponavlja iste obrasce bez značajnog osećaja avanture ili istraživanja. Pozitivnu stavku predstavlja potpuno originalna priča koju otključavate prelaskom glavne. Key to the Unknown, kako joj je ime, sastoji se iz četiri ekskluzivna poglavlja sa novim misijama i događajima. Kapiram da je ovo po principu recepta – ako kvalitet nije savršen, neka bar kvantitet pršti. I što da ne! Igra u je u svojoj suštini potezni JRPG. Jedna od stvari koje je Fairy Tail 2 unapredio u odnosu na svog prethodnika, jeste borbeni sistem. Kombinacija akcije i strategije sa dodacima poput „linkovanih napada“ i „extreme magic“ poteza, pruža neke od zaista spektakularnih i uzbudljivih momenata. Ali ukoliko ste se nadali nekom naročito dubokom sistemu, verovatno ćete biti razočarani. Definitivno nije u pitanju jako plitak, ali istovremeno ni naročito razvijen sistem borbi. Već nakon nekoliko sati igranja, oseti se repeticija. „Awakening“ sistem i stablo veština isprva deluju obećavajuće, ali se brzo svode na standardne izbore bez značajnijeg uticaja na stil igre. Umesto da igračima pruži više slobode u kreiranju sopstvenih strategija, igra često insistira na ograničenim i predvidivim rešenjima. Grafički, Fairy Tail 2 zadržava estetiku animea. Iako nije naročito mnogo evoluirao u odnosu na prethodnika, opet ostavlja jako dobar utisak. Likovi su živopisni, pa iako povremeno krutih animacija, svet je ispunjen dovoljnom količinom detalja koje će ljubitelji animea znati da prepoznaju ali i ostali umeti da cene. Ukoliko ste zaljubljenik u Fairy Tail, siguran sam da ćete osetiti posvećenost razvojnog tima koji je nesumnjivo uložio značajne količine truda i ljubavi, kako bi Fiore oživeo pred nama. Audio ne zaostaje mnogo za grafičkom prezentacijom. Originalna muzika odlično prati atmosferu – energične kompozicije tokom borbi, a melodične i emotivne numere su rezervisane za dramatične trenutke. Uz to, glasovna gluma na japanskom jeziku daje dozu autentičnosti. Mada moram da priznam da me je nedostatak engleskih glasova začudio. Iako repetitivno, ne mora da znači da će svaki igrač na ovaj način doživeti ono najjače što igra ume da ponudi. Prezentacija sveta i borbi, i više je nego solidna. Pa dok priča i narativni tok imaju svojih mana, Fairy Tail 2 ipak ima šta da ponudi. Naročito ukoliko znate tačno šta možete da očekujete od nje. Igrači koji nisu upoznati sa Fairy Tail serijalom, svakako mogu da zaigraju igru i da uživaju zahvaljujući brojnim objašnjenjima. Međutim, igra je nesumnjivo prvenstveno namenjena postojećim zaljubljenicima u serijal, koji će joj zasigurno oprostiti nedostatke zarad ljubavi koju gaje prema originalnoj seriji. Sa druge strane, novi igrači teško da će pronaći motivaciju da ulože vreme u igru koja, iako bogata sadržajem, retko izlazi iz okvira prosečnog iskustva. S tim na umu, recept je poprilično jasan. Ukoliko niste upoznati sa serijom, prvo je pokrenite i odgledajte. Do tada, ne samo da će igra doživeti i neki popust, već ćete gotovo sigurno imati daleko bolje iskustvo igrajući je. Fairy Tail 2 je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra kojoj će ljubitelji sve oprostiti: Fairy Tail 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Živimo u svetu gde su informacije lako dostupne i gde gotovo sve što nas zanima možemo saznati u samo nekoliko klikova. Upravo zbog toga, kada planiramo da kupimo neki proizvod, trudimo se da prikupimo što više informacija kako bismo doneli najbolju odluku. Isto važi i za video igre – kada ste poslednji put kupili igru, a da o njoj niste znali apsolutno ništa? Ako razmišljate o tome da isprobate igru po imenu Slay the Princess, moj iskren savet je da to uradite sa minimalnim predznanjem. Pustolovina koja vas čeka neće ličiti ni na šta što ste do sada doživeli, pa ni u najluđim snovima. Dobio sam priliku da zaigram Slay the Princess: Pristine Cut, besplatni dodatak igri koji je objavljen ove godine. Kako ranije nisam igrao originalni naslov, niti je sam PLAY pisao recenziju igre, potrudiću se da vam približim ne samo osnovnu igru, već i sve ono što je Pristine Cut unapredio i proširio. Slay the Princess je psihološki horor u formi visual novela, koji vešto preokreće poznati „Damsel in Distress“ arhetip. Umesto da budete heroj koji spašava princezu, vaš zadatak je da je ubijete, barem prema naratorovim rečima. Ova subverzija klasične priče postavlja temelj za narativ pun neočekivanih preokreta, gde ništa nije onako kako izgleda. Na prvi pogled, premisa igre deluje jednostavno. Narator vas uverava da je princeza pretnja po ceo svet, ali igra od samog početka postavlja pitanje – da li je sve zaista tako crno-belo? Od trenutka kada zakoračite u ovu priču, postajete deo složene dileme – da li ste zaista heroj ili deo nečeg mnogo strašnijeg? Igra je ispunjena prelepim, često i jezivim, ručno oslikanim scenama, viđenim iz perspektive glavnog junaka. On ostaje misteriozan koliko i sama priča, a centralna nit igre leži u izborima. Svaka odluka i svaki dijalog oblikuju priču, vodeći vas kroz gomilu moralnih dilema i neizvesnih ishoda. Ako makar na trenutak pomislite da neki izbor nije važan, grešite. Apsolutno svaki vaš potez menja tok priče. Princezini odgovori, ponašanje, pa čak i njen izgled, menjaju se u zavisnosti od vaših odluka, dodatno naglašavajući težinu svakog vašeg koraka. Pored princeze, ključnu ulogu igra i narator, koji je mnogo više od običnog pripovedača. Njegova interakcija sa glavnim junakom daje posebnu dinamiku priči. Iako bi trebalo da ostane neutralan, često popušta pod pritiskom, otkrivajući manipulacije, paniku, pa čak i očaj. Jedan prolazak kroz igru traje svega nekoliko sati, ali Slay the Princess je jedan od onih naslova koji vas ne pušta ni nakon završetka. Svaki novi pokušaj otkriva potpuno drugačiju dimenziju priče, jer svaki izbor vodi u novu avanturu. Slay the Princess je iskustvo koje vas tera da preispitate svoje odluke. Sa dubokom pričom, nezaboravnom atmosferom i interesantnim likovima, ova igra postavlja nove standarde za narativne avanture. Iako nije za svakoga, posebno ne za one koji izbegavaju teške moralne dileme i jezive priče, za ljubitelje psiholoških horora ovo je neizostavno iskustvo. Priznajem, igre ovog tipa nikada nisu bile moj prvi izbor, ali ponekad je potrebno izaći iz svog šablona. Upravo tada se otvara prilika da doživite nešto drugačije i nezaboravno. Što se tiče The Pristine Cut verzije, radi se o besplatnoj nadogradnji koja proširuje već postojeću igru. Ako ste ranije igrali Slay the Princess, sada ćete otkriti mnoštvo novih sadržaja. Priče iz pojedinih poglavlja, koje su možda ostale nedorečene, sada su produžene i pružaju odgovore na ranije nejasnoće. Osim produženih poglavlja, dodate su i brojne nove opcije tokom dijaloga, što otvara vrata za drugačije završetke i narativne tokove. Razvojni tim Black Tabby Games tvrdi da je sadržaj igre uvećan za čak 35%, što je impresivan dodatak, posebno s obzirom na to da je besplatan. Ako ste već igrali osnovnu igru, ovo je savršena prilika da se vratite i isprobate nove puteve. Za nove igrače, ovo znači da će vas dočekati bogatstvo izbora. Ali jedno je sigurno, svaka odluka će vas voditi u priču koja se ne zaboravlja. Slay The Princess – The Pristine Cut je dostupan za PC, PS4/5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Terminals Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Princeza u nevolji ili nevolja u princezi: Slay The Princess – The Pristine Cut recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao ljubitelj deckbuilder igara, imao sam prilike da isprobam ovo simpatično ostvarenje domaće radinosti našeg developera Bigosaura. Naime, Clutchtime je košarkaški deckbuilder inspirisan tipičnim roguelite igrama i dodaje im košarkaški spin, što je poprilično inovativno s obzirom da sportski žanr nije imao dodirnih tačaka sa ovim pristupom. Počinjete sa pet igrača i osnovnim špilom karata koji ćete koristiti kako biste postizali poene, faulirali protivnika, igrali odbranu i sve ostalo što vam može pasti na pamet tokom košarkaške utakmice. Fokus je ovde oko sinergije karata, tj. stila vaše igre. Možete igrati defanzivno i ofanzivno na pregršt načina, gde se stvarno već i u demo verziji stvara ogromna različitost između partija. Igra se realizuje tako što imate kondiciju koju ćete trošiti na igranje karata koje imaju određenu cenu. Uz to treba voditi računa i buci koju publika pravi, podižući moral domaćeg tima, dajući im dodatnu kondiciju i izvlačenje karata. Uz to, najinteresantnija mehanika jeste vreme koje se automatski troši tokom svake odigrane karte, te može napraviti vrlo bitan faktor u partijama, s obzirom da može prekinuti i protivnički, ali i vaš potez ako istekne, tj. ako ne budete imali dovoljno vremena da odigrate sve karte koje poželite. Karte imaju veliki broj raznih modifikatora koje takođe možete ostavljati za dalju aktivaciju, kao što su pasevi i rampe koje se okidaju u određenim akcijama, bilo pri igranju vaših šuteva i akcija, ili protivničkih. Vizuelno, igra ima neku jednostavnu estetiku. Veliki sam ljubitelj ovog minimalističkog pristupa slika na kartama, s obzirom da pružaju odličnu povratnu informaciju onoga što se dešava kao njihov efekat, iako na momente deluje previše čisto. Za ovaj demo imam samo reči hvale pošto je na njemu radio samo jedan čovek, i to u domaćem endžinu. Muzika je maestralna i svakako uprkos tome što ne poznajem umetnika, ima neki vrlo originalan vajb i atmosferu koja se uklapa sa temom igre. Kroz par modova koje igra nudi, uključujući turnire i klasičnu sezonu sa plejofom, susrešćete se sa zanimljivim nasumičnim događajima koji će vam omogućiti da se menjate sa drugim timovima, brišete karte, unapređujete ih i slično. Clutchtime: Basketball Deckbuilder jako obećava, i ne samo da je na nivou nekih od najboljih deckbuildera, makar sa taktičke strane, već uvodi i neke novitete i ostavlja mi dosta prostora za optimizam i iščekivanje pune verzije za koju sam siguran da će biti još bolja. Clutchtime: Basketball Deckbuilder možete dodati na vašu Steam wish list ovde. Igra je planirana za 2025. godinu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Bigosaur Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sve su karte na parketu! – Clutchtime: Basketball Deckbuilder beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

ARPG fanovi lepo jedu. Prvo Last Epoch početkom godine, pa No Rest for the Wicked, pa onda malo razočaravajuća ekspanzija za Diablo IV i evo na kraju godine Path of Exile 2 Early Access. Posle relativno kraćeg odlaganja, došao je i taj 06.12. i Steam i Twitch, a ponajviše POE serveri su jedva izdržali ogromnu količinu ljudi koji su pokušavali da upadnu u ovaj plaćeni Early Access i malo ko je zažalio. Iako sam veliki fan ARPG igara, moram da priznam da se nikada nisam navukao na originalni Path of Exile. Iako sam igrao mnogo Diablo 2, POE me je uvek kočio svojom kompleksnošću za koju nikad nisam imao strpljenja. Pokušao sam više puta, ali nikada nisam dogurao dalje od 10. nivoa. Igra jednostavno nije uspela da me navuče. Onda je POE2 počeo da izbacuje klipove i kratke trejlere koji su pokazali sasvim drugačiju igru od onoga što sam inicijalno probao i dovoljno su me zaintrigirali da uzmem i probam Early Access. 150 sati kasnije, nisam zažalio nimalo. Path of Exile 2 se poprilično razlikuje od skoro svih ARPGova koji su trenutno u ponudi. Ako bismo ga poredili sa nekom igrom, najbliža bi bila No Rest for The Wicked. Iako igra ima opciju besomučnog kliktanja po neprijateljima (kako su bogovi namenili), POE2 ima WASD i kontroler opcije, koje su eksponencijalno bolje od kliktanja. U početku sam se jako protivio ovim kontrolama ali pošto je dodge mehanika toliko bitna u igri, WASD je lakši a i bolji vid kontrole. Igra je podeljena u tri čina u EA (od šest koji će biti kad izađe iz EA), pa onda opet ta tri čina na Cruel težini i onda endgame Mape. To zvuči kratko ali moj prvi prolaz kroz igru trajao je 40-ak sati – sve ostalo su altovi koji idu znatno brže pogotovo ako imate opremu za njih. Kad ukapirate igru, svaki sledeći prolaz će biti lakši i brži ako ste jedan od onih igrača (kao što sam ja) koji vole što pre da odu do endgejma. Želeo bih da napomenem (i da se možda izvinim?) da nemam blage veze šta se dešava u priči niti o čemu se radi u igri. Sve sinematike sam preskakao, sve razgovore izbegavao ili ubrzavao samo da bih se što pre vratio u akciju. A akcija nikad bolja. Gejmplej je jednostavno fantastičan, a osećaj igranja nikako ne može da se prenese na tekst. Prosto ne mogu da vam dočaram kako svaka magija ima svoj jedinstven zvuk, boju, osećaj. Atmosfera igre, pogotovo prvog čina, meni je bila toliko imerzivna da me nikada nije mrzelo da je igram ispočetka. Tehnički je vrlo ispolirana za jedan Early Access – ima bag ili dva pa čak i pucanja igre, ali se uvek vratite tačno gde ste stali. Trenutno je dostupno šest klasa (Veštica, Mag, Plaćenik, Ratnik, Rendžer i Monah) i svaka klasa ima po još dve napredne klase (Asecendency) koje otključavate kasnije tokom igre. Sve range i magic klase su fenomenalne, dok su melee klase, tj. Ratnik i Monah znatno slabije i teže za igru, pogotovo u prvom i drugom činu igre. Pored imerzivnog kombata, ono što najviše krasi igru su boss fajtovi. Igra ima toliko unikatnih bosova i svi su dizajnirani tako da imate osećaj kao da ste upali u Elden Ring. Od eldrič viteza koji se pretvara u vuka, preko džinovskog kolosa koji bljuje vatru do plamteće babe na motoru, svaki boss fajt će biti nezaboravan i neće vas ostaviti ravnodušnim. Naravno, u zavisnosti od klase i builda, više ili manje ćete se mučiti sa ovim bossovima. Čak ni pasivno drvo, iako zastrašujuće na prvi pogled, nije teško za naučiti. Mape su prevelike. Jako dugo ćete tražiti izlaze i ovo uopšte nije zabavno ako nemate neki teški clear build koji će kositi neprijatelje kao suvu travu. Melee klasama je potrebno mnogo više vremena da se dokažu u odnosu na svoje range partnere. Oprema koja ispada je mnogo ređa od bilo koje druge ARPG igre, i ovde to ima smisla. Samo je veliki problem u kvalitetu dropova. Ako nemate sreće (a ja sam taj) jako dugo nećete videti neki deo opreme koji će vam dosta poboljšati lika. GGG je zato rešio da naglasi krafting, koji se trenutno nimalo ne isplati. Ono što GGG misli da treba da radimo je da uzmemo beli deo opreme koji ima dobre početne statove, poboljšamo ga u plavi deo opreme i nadamo se da će dobiti dva dobra stata, onda ga pretvorimo u zlatni i onda trošimo najređu valutu za dodatno unapređivanje, da bi taj deo opreme bio nebitan par nivoa kasnije. Pored ovoga, efekte posle smrti neprijatelja niko ne voli i ne znam zašto ih ubacuju u igre. Ako sam ubio zombija, treba da bude mrtav a ne da sad još razmišljam o tome da li će dodatno da eksplodira ili ne. Uz sve to, igra ima brda „one-shot“ mehanika koje vaše odbrambene mehanike čini beskorisnim. Imao sam i dosta QoL zamerki ali je većina popravljena ili ubačena tokom pisanja ovog teksta pa ih neću spominjati. GGG je vrlo ažuran sa brzim zakrpama. Moja najveća zamerka trenutno se odnosi na endgame koji je čist grind. To odgovara ovakvim igrama, ali se pojavljuje odmah posle fenomenalne kampanje koja je puna iznenađenja, izazova i fenomenalnih bossova. Endgame nije toliko zanimljiv, a ne pomaže ni to da svaku mapu koju otvorite izgubite i morate ispočetka ako je ne pređete iz prve, tj. umrete tokom iste. Iako sam sa dva lika dogurao do endgejma, opet sam se vratio da sa drugim klasama igram ispočetka, jer je mnogo zanimljivo iskustvo. Path of Exile 2 je svakako predivna, teška i izuzetno zabavna igra. Za veterane žanra ovo će biti šok na sistem jer ne mogu više da zumuju kroz mape i da sve umire i nestaje u nano sekundama, nego moraju da se pobrinu da je svaki napad nameran i direktan. Sa nove igrače, POE2 će biti nezaboravno iskustvo i igra u kojoj su uspeli da savladaju nemoguće prepreke. A ono što je bitno za obe grupe je to da će dobiti taj izliv adrenalina kad ubiju bosa. Sve u svemu, fanovi ARPGova će lepo jesti, a ja ću još bolje da se gojim. Path of Exile je dostupan za PC: https://store.steampowered.com/app/2694490/Path_of_Exile_2/ Autor: Igor Totić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Što ste igrali druge ARPG-ove, igrali ste: Path of Exile 2 EA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stubovi Nosgotha se opet tresu. Aspyr, developerska i izdavačka kuća je poznata po dobrim ali i po mnogo lošim portovima i izdanjima u svom portfoliju. Ali ova nekonzistentnost ih nikada nije zaustavila, i kad sam video da su oni zaduženi za Soul Reaver remaster, moram da priznam da sam se poprilično unervozio. Srećom, Aspyr je poprskao igru sa novim teksturama, dodao par opcionih dodataka, restaurirao nekoliko izbrisanih scena, ubacio dve igre u paket i rekao laku noć. Novijim igračima nikako ne mogu da objasnim zašto je ova igra bila toliko popularna ali vrlo specifična u isto vreme. Legacy of Kain: Soul Reaver je prvobitno izašao za PS1 ali kasnije i za PC (gde sam i ja imao priliku da ga igram). Atmosfera, priča, čudna grafika, mehanike a najviše glasovna gluma su samo neki od elemenata koje čine ovu igru potpunim remek-delom… ili se ja barem tako sećam. Po svim pravilima, ovaj remaster je definicija reči remaster. Ono što je Aspyr uradio je prezentovanje ovog legendarnog serijala modernijoj publici ali su uspeli da zadrže izvođenje i šarm igre. Prvi deo ovog puta je grafika. Sve teksture su poboljšane a neke pravljene ispočetka, ali je svaka na svom originalnom mestu. U bilo kom trenutku tokom igre možete da promenite na staru, originalnu grafiku i jasno se vidi da su poboljšanja tu, ali nisu preterana do te mere da se gubi suština i originalna ideja tvoraca. Drugi dodatak je modernizacija kontrola, jer sada imamo dva analoga u odnosu na nula koliko je imao PS1 (dobio je tek sa PSone znatno kasnije). Okretanje kamere je dosta lakše ali se igra često bori protiv vaših inputa da bi vam kontekstualno skrenula pažnju na nešto. Na primer preskakanje provalija često pomera kameru da gledate nadole kako biste videli gde da sletite, ali danas se to radi instinktivno pa ume da smeta. Sledeći dodaci su u vidu modernizacije gejmpleja, ali developeri na ovom planu nisu ništa konkretno promenili. Akcija, izvođenje i kontrole su manje više ostale netaknute, dok se mapa i kompas ističu kao novine. Igra koristi portale za putovanje sa mape na mapu, a postoji i dosta vraćanja na prethodne kako radi otkrivanja novih stvari i napretka sa novim sposobnostima. Sve mape su u originalu bile označene različitim simbolima koji nisu bili uvek dovoljno opisni. Zbog toga, ubačena je statična mapa koja pokazuje Nosgoth sa imenima lokacija koje imaju vezane simbole za sebe, tako da uvek znate gde treba da idete. Kompas je opcioni dodatak koji je bukvalno to, kompas. Većina questova i zadataka su opisani kroz igru i dijaloge i uglavnom pokazuju u kom smeru treba da idete. Na primer, quest vam kaže da morate da idete istočno kako biste nastavili priču, što je u originalu bilo beznačajno nego ste često lutali dok niste izašli iz lavirinta i nazad na put. Kompas u tom smislu mnogo pomaže. Ono što sam primetio je da igra nema automatsko snimanje, već iz menija svaki put morate da snimite sami. Pored toga vam ne snima trenutnu lokaciju, nego vas vraća nazad u „hub“ odakle portalom pokušavate da se vratite gde ste stali. Ovo je baš oldschool, ali bih više voleo da ima moderniji sistem snimanja, pogotovo što igra ima mnogo vraćanja na stare lokacije i lako se možete izgubiti ili zaboraviti gde ste trebali da idete. Pošto sam se dosta zaleteo sa poboljšanjima u igri, shvatio sam da nisam rekao ništa o samoj igri. Legacy of Kain: Soul Reaver je u najužem smislu akciona avantura koja podseća na mračniju Zeldu. Priča kaže da su vampiri postali bogovi koji su vladali svetom po imenu Nosgoth. Na njihovom čelu je bio Kain, najmoćniji vampir koji je imao velike ambicije za svoju rasu ali i za sebe. Jedan od njegovih sinova, Raziel, evolutivno je uspeo da prevaziđe Kaina, dobivši krila. Kain nije bio previše srećan zbog toga i iz ljubomore lomi Razielu krila i baca njegovo polumrtvo telo u večni vrtlog gde će zauvek patiti. Sudbina je imala druge planove i jedno, blago rečeno eldrič čudovište vraća Raziela u polu-život i pretvara ga u ličnog Soul Reaver-a. Raziel sada može da putuje spiritualnim svetom gde vreme stoji, kao i realnim svetom, kako bi osvetio samog sebe. Kroz igru, Raziel otkriva gomilu skrivenih istina koje su se krile kako od njega, tako i od celog Nosgoth-a. Priča je vrlo teško goth-vamp iživljavanje, ali je toliko lepo napisano i još bolje odglumljeno da spada u retka remek-dela u gejmingu. Priča se hvata svega, od porodice i sudbine do moći i kontrole, pa čak i do putovanja kroz vreme i prostor. Prvi deo je bio jako zbrzan tokom svog razvoja, dok je drugi bio negovan i lagano pisan. Šteta što u paketu nije i Legacy of Kain: Defiance koji je treći nastavak a ujedno i završetak ove sage. Ne postoji ništa što mogu da napišem da nekog starog LoK igrača ubedim da uzme ovaj remaster – ta osoba ga već uveliko igra. Ono što bih voleo je da ubedim „modernu“ publiku da proba ovaj naslov i pristupi njime više iz perspektive umetnosti i očima deteta nego modernog igrača. Ovaj serijal zaslužuje moderan nastavak kao i potpuni rimejk celog serijala jer dobre priče i igre treba čuvati. Ova remaster kolekcija je odličan prvi korak i nadam se da neće biti ni poslednji. Legacy of Kain Soul Reaver 1&2 Remastered je dostupan za PC, PlayStation 5, PlayStation 4, Xbox One, Xbox Series X/S, Nintendo Switch Autor: Igor Totić Igru ustupio: Sandbox Strategies Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Običan remaster ili testiranje budućih voda? – Legacy of Kain™ Soul Reaver 1&2 Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Recenzije najčešće ne započinjemo hvalospevom, ali evo jednog izuzetka. Wuthering Waves je mobilna igra koja briljira u svakom pogledu i predstavlja savršen primer da mobilne igre više nisu samo „kežual” zabava, već ozbiljni projekti koji mogu parirati igrama na računaru i konzolama. Jedan od najjačih aduta Wuthering Waves je njegov borbeni sistem. Sistem podseća na igre kao što je Genshin Impact, ali dodaje dašak nečeg originalnog kroz brz i dinamičan gejmplej. Povrh toga, dodata je i mehanika parkura koja ne samo da olakšava istraživanje sveta, već čini svaku bitku vizuelno impresivnijom. Resursi koje pronalazite su ključni za unapređenje likova i oružja, tako da istraživanje nije samo opciono, već i neophodno za napredak. Svaka regija sveta koju istražujete odiše posebnom atmosferom – razvojni tim je očigledno uložio mnogo truda u stvaranje sveta koji je vizuelno očaravajući i prepun detalja. Tu je i grafika koja bi bez problema mogla da stane rame uz rame sa igrama na jačim platformama, a što se dizajna tiče, on najviše leži ljubiteljima animea! Kao i mnoge igre ovog tipa, Wuthering Waves koristi model „gacha“ za otključavanje likova i opreme. Za one koji su spremni da potroše pravi novac postoji dovoljno opcija, ali igra ipak ne vrši prevelik pritisak na igrače u tom smislu. Wuthering Waves je dostupan za Android, iOS, PlayStation 4 i PlayStation 5 Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Wuthering Waves appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre tri godine bili smo počašćeni iskustvom kakav je Inscryption, i iako je fundamentalno drugačija igra, paralele i inspiracija koju Is This Game Trying to Kill Me (u nastavku teksta ITGTKM) izvlači iz pomenutog je vrlo očigledna i neizbežna. Zarobljeni u šumskoj kolibi sa starim računarom, morate da pređete igru na istom kako biste pobegli. Ovo je jedinstveno escape room iskustvo koje jako dobro meša i spaja perspektivu iz prvog lica i 2D gejmplej. Ovaj meta koncept ”igre unutar igre” pruža veliki broj pravaca kojim priča, kao i sam gejmplej mogu ići. Gejmplej se u najvećoj meri zasniva na interakciji sa igrom unutar kolibe i prelaskom zagonetki koje ona podstavlja pred vas. Kako budete rešavali date zagonetke, koliba će otključavati nove zone, kao i nivoe unutar same video igre. Ovde je zagonetka i kako rešiti probleme u oba sveta i njihovoj međusobnoj interakciji, kako biste napravili neki napredak. Iako većina ovih zagonetki nisu teške za rešiti, ITGTKM će vam često ponuditi pomoć ako budete imali problema. Često sam nailazio na slučajeve gde sam ja sebi bio najveći neprijatelj, previše komplikujući inače jednostavna rešenja nekih problema. Iako igra može biti malo konfuzna u par slučajeva gde nećete znati šta da radite, tempo priče je generalno vrlo stabilan i jak, s obzirom da je ovo jedno vrlo kratko iskustvo, dugačko svega dva sata. Nažalost, samim time što traje svega dva sata, igra nema previše prostora za izgradnju neke interesantnije priče. Uprkos par karaktera koji se pojavljuju, dijalog je vrlo škrt i minimalan, što vodi ka većem fokusu na gejmplej nego na priču. Iako generalno nemam problem sa ovakvim slučajevima, ovakve igre, kao i Inscryption, najviše zrače kvalitetom baš zbog jake narativne podloge. Ovde sam nažalost na kraju ostao samo željan za daljim kontekstom sveta i karaktera koje sam sretao. Iako predstavlja interesantan koncept koji ne radi ništa revolucionarno na planu puzzle igara, ITGTKM je vrlo zabavno iskustvo za svojih par sati sadržaja koji nudi. Is This Game Trying to Kill Me? je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra u kolibi u igri: Is This Game Trying to Kill Me? recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U svetu modernih video igara u kojem dominiraju visoka rezolucija i složene gejmplej mehanike, Demon Compass se ističe svojim nostalgičnim pristupom i jedinstvenom atmosferom. Ova horor avantura nas vraća u kasne devedesete sa svojim retro 3D grafičkim stilom i fokusom na istraživanje, zagonetke i apstraktnu naraciju. Radnja igre počinje kada se vaš lik budi zaslepljen prodornom svetlošću, sa nepovezanim sećanjima iz vašeg prošlog života. U ruci držite ukleti kompas koji svetli u određenom pravcu i koji vas vodi ka nečemu nepoznatom. Ovaj misteriozni uvod postavlja temelje za tri odvojene priče, od kojih svaka ima jedinstvene likove, okruženja i izazove. U pauzi od rešavanja zagonetki, u igri ćete naići i na neprijatelje u vidu zastrašujućih čudovišta. Međutim, pored prostog combata koji čak uključuje boss okršaje, Demon Compass ipak stavlja veći akcenat na borbu sa unutrašnjim demonima glavnih likova. U tom smislu, definitivno smo osetili uticaj igara kao što je Silent Hill. Moramo napomenuti da je Demon Compass jedna od retkih igara na kojoj je radila muzička grupa. Iza ovog naslova stoji američki post-punk bend Provoker, koji je nazvao igru po svom albumu iz 2023. godine. Naravno, u igri takođe možete čuti njihovu muziku. Demon Compass možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Demon Compass appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle pregršt Shin Megami Tensei naslova ATLUS se ponovo vraća eksperimentalnoj fazi i sa potpuno novim originalnim naslovom. U ovom izdanju videćemo celokupno iskustvo studija i kako su sve pozitivne aspekte i mehanike iz svojih igara implementirali u Metaphor: ReFantazio. Kralj je mrtav, ubijen od strane jednog od najpopularnijih generala u zemlji, dok princ, jedini legitimni naslednik prestola, postaje žrtva opasne kletve. Zaduženi da spasete kraljevstvo, tu počinje vaša priča dok sanjate o utopiji i svetu u kojem bi ponovo zavladao mir. Metaphor: ReFantazio pokriva ozbiljne priče od gubitka voljene osobe i nemogućnosti da se voljena osoba spase, preko nejednakosti između kasti, do ekstremne rasne razlike i netolerancije. Ako ste igrali bilo koju od ATLUS Persona ili Shin Megami Tensei igara u proteklih nekoliko godina, odmah ćete se lako snaći sa svim mehanikama ove igre. Naravno, ima i nekih novih začkoljica sa kojima se studio poigrao. Kao i kod drugih klasičnih JRPG naslova, i ovde ćete imati par slotova za opremu koju ćete ili naći ili kupiti. Doduše promena ovde se svodi na to da pronađenu opremu prvo morate da procenite kod nekog prodavca, dok ćete neke predmete moći da pročistite kod sveštenika i tako otključate njihovu punu moć. Vaša družina se sastoji od četiri člana. U ovoj igri ”Persone” se zovu Arhitipovi i predstavljaju ne samo tipične klase kao što su ratnik i mag, nego i solidan broj inovativnih, poput istraživača, prodavca, boksera i drugih. Arhitipovi će takođe pojačavati statistike likova i određivati koje oružje koriste i koji oklop im najbolje odgovara. Svaki Arhitip će imati 20 nivoa progresije i napredovaće što ga više koristite. Neke od pomenutih klasa će imati jače verzije koje ćete otključavati tokom igre kako budete unapređivali veze sa drugim karakterima. Ovo je klasičan sistem veza koji smo viđali u Persona naslovima, međutim za razliku od ovog serijala, likovi u Metaphor: ReFantazio mogu da menjaju svoje Arhetipove. Borbeni sistem se generalno svodi na potezne okršaje gde birate šta će svaki od likova raditi i da li će biti u prvom ili drugom redu borbenih linija. U borbi je ključno da iskoristite sve moguće slabosti protivnika i da se nadate da to oni neće raditi vama. Inicijativa je takođe važan aspekt borbe. Dodatnu inicijativu iliti poen za akciju dobijate ako oštetite protivnika sa elementom na koji je slab ili ako pogodite crit. Ovo će biti ekstremno bitno pošto kako lik uradi akciju tako se akcioni momenat prebacuje na sledećeg lika i shodno svemu ovome morate da planirate i taktizirate kako ćete i šta raditi. Ako promašite napad onda gubite inicijativu. Ovo sve naravno važi i za protivnike i njihov potez. Pored standardnih napada i sposobnosti koje dolaze od arhitipova, imaćete i sinergične napade koji zavise od drugih likova i njihovih arhitipova. Ovakav napad troši dve inicijative ali je drastično jači. Ukoliko ste ipak suviše jaki za nekog protivnika iliti mnogo veći level, onda nećete inicirati poteznu borbu već ćete takve protivnike samo jednim udarcem moći da uklonite, ali će oni i dalje moći da napadnu vas. Ovaj sistem drastično ubrzava tamanjenje slabih protivnika i skupljanje XP poena, kao i drugih predmeta i sredstava. Najbitnije što moramo pomenuti, pogotovu za one koji nisu igrali Persona igre, jeste kalendar. Imaćete tačno određenu količinu dana da završite ne samo glavni zadatak nego i pregršt manjih sporednih zadataka i usputnih glavnih misija. Ovo je važno zato što se svaki dan sastoji od dva dela, što u praksi znači da ćete izgubiti ceo dan ako odete da se bijete u nekoj tamnici na zabačenom delu mape. Tokom dana ćete morati da provodite vreme sa saputnicima i produbljujete vezu sa njima ili da povećavate neke od vaših vrlina kako biste otključali dalje delove nekih zadataka ili sposobnosti. Jedna mala mehanika koja je veoma interesantna jeste da pritiskom na jedno dugme možete videti, procentualno, šta su drugi igrači radili na dan na kojem ste ili da vidite koje su grupacije arhitipova i likova koristili za koji deo tamnice, i da potom isti tim sastavite ako ste u mogućnosti. Grafički, najviše pažnje posvećeno je dizajnu sveta i likova. Igra ima popriličan broj humanoidnih rasa koje veoma odskaču od standardnih elf, patuljak, gnom i ork rasa i svaka ima neki svoj jedinstven karakter. To znači da ćete upoznati veoma šarenolike likove, bilo da su oni glavni ili sporedni. Svet je takođe šarenolik ali u nekim momentima nekako deluje već viđeno, no ova situacija je retka. Animacije su doduše dosta proste čak i kod napada, osim ako nisu sinergija napadi koji su takođe na relativno niskom nivou. Na kraju moram da istaknem da najkreativniji dizajn imaju Human protivnici (ovim ne mislim na ljude, znaćete kada budete igrali igru). Muzika je toliko epska da ćete pevušiti borbenu temu čak i posle sto puta. Glasovna gluma nema nikakve mane osim možda par čudnih izbora naglasaka ili glasova za neke likove kojima nikako ne pristaju. Najveći problem na koji sam naišao u Metaphor: ReFantazio je veoma loš lock on sistem i to što ćete često promašiti protivnika na glavnoj mapi prilikom napada. Ovo nije problem ako ćete ukloniti protivnika odmah, ali ako je on suviše jak onda postoji šansa da će vas samo jednim udarcem uvesti u borbu na njegov benefit i prvu akciju. Ovom doprinosi i to da je kamera i dalje problem u ovakvim igrama i često može da smeta. Ako ste igrali bilo koju ATLUS igru u proteklih deset godina, Metaphor: ReFantazio obavezno morate isprobati. U ovom naslovu ćete videti kulminaciju iskustva studija i kombinaciju najboljih elemenata iz njihovih prethodnih igara. Ako vam je Shin Megami Tensei serijal, uključujući Personu, previše veliki da se upuštate u njega, a želeli biste da iskusite vrhunsku igru ovog čuvenog studija, onda je Metaphor: ReFantazio savršen izbor za vas. Ni drugi RPG fanovi neće biti razočarani! Metaphor: ReFantazio je dostupan za PC, PS4, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fantazija o realnosti – Metaphor: ReFantazio recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svake godine nabrajam koji je ovo po redu CoD, pa i ove ne propuštam – ovo je DVADESET I PRVI deo Call of Duty franšize. Nekako deo mene želi da Activision stavi već jednom potpuni broj pored makar jednog nastavka igre, čisto iz komičnog razloga ako ništa drugo. Naime, ovo je sedmi deo Black Ops podfranšize, iako vas ova brojka navodi na nešto drugačije, s obzirom da je tu i Cold War koji nije nosio brojku zvaničnog nastavka kada je izašao. Pa, ponovo, još jedna godina, još jedan CoD u novembru. Black Ops 6 počinje u tipičnom BO fazonu i ponovo se fokusira na špijunski žanr kao i većina njegovih prethodnika. Misija ode po zlu, CIA vam uzme pištolj i značku i vi, tj. Kejs kako se protagonista zove, sa vašom bratijom otpisanih agenata idete da izjurite pravdu. Ovo podrazumeva uklanjanje određene paravojne formacije zvane Panteon koja je sve upropastila, pa i vašu misiju. Većina misija potpada pod tipičan koridor šuter fazon, gde više imate osećaj pljačke nego vojne operacije. To se ogleda i u solidnom skoku nivoa gde ste pod maskom koji su već postali pečat serijala. Švrćkaćete se po raznoraznim večerama sa bogatima, baroknim kazinima i slično, ubacujući se u taj Džejms Bond šmek, što sam nekako počeo i da gotivim kroz poslednjih par igara. Iako mi ova promena prija, pogotovu u CoD kampanjama koje su postale malo previše užegli blokbasteri, ne mogu reći da se ovde nalazi nešto revolucionarno, pa čak ni dobro, s obzirom da bi se BO6 u ”šunjalačkom” žanru kotirao na jedva prosečnom nivou. Ovde ima i malo šokantnijih momenata, pogotovu u jednoj od kasnijih misija koje više podsećaju na Prey ili Bioshock sa elementima horora, međutim sve ovo ume biti nekako van dodira sa realnošću. Ovo će se pojedinima svideti, kao što sam ja, dok će ostale odbiti. Ja sam za to da CoD svakako eksperimentiše i igra se sa stvarima, pošto je doba ozbiljnosti koja je krasila pojedine CoD igre prošlo, makar van MW serijala. Iako kampanja sadrži pregršt mehanika koje ćete koristiti u samo jednoj misiji, u tipičnom stilu ove franšize, multiplejer doživljava promene, ali ni blizu toliko kao kampanja između svojih misija. Ove godine puškaranje je generalno veoma slično i prethodnicima, gde ipak nešto više volim šta je IW uradio sa MW serijalom i osećajem pušaka, ali ove godine je BO serijal najbliži IW osećaju. Međutim, ovde je dodat i takozvani omnimovement sistem koji vam omogućava da trčite, proklizavate i skačete u bilo kom pravcu, čineći od vas supervojnika i Maksa Pejna koji se bacaka levo- desno u najboljem mogućem smislu. Mape su značajno bolje nego u prethodnom BO. Babylon veoma podseća na haotični Shipment, dok su tu i opcije za uske hodnike kao što je Derelict i nešto veće mape kao Vorkuta. Ima naravno par promašaja za koje bih naveo Rewind koji daje jednostavno previše otvorenih prostora i uglova za protivnike da bi vam život potrajao nešto više od pola minuta. Tu je i Kill Order, novi mod koji podseća na Cold War-ov VIP mod koji nasumično bira prioritetne mete u obe ekipe i daje im tonu oklopa i radar, dok ubijanje tih meta donosi poene vašem timu. Treyarch jako voli svoj zombi mod, te je i ove godine duboko isprepletan sa samim multiplejerom. Zombiji nikad više mehanika nisu imali, kao i same raznovrsnosti kada su monstrumi u pitanju. Ovo nažalost meni lično čini da celokupno iskustvo još više deluje kao bućkuriš, sa sve skinovima i haotičnim dizajnom, ali to je donekle i za očekivati od modernog CoD naslova. Nažalost ovo preplitanje sa multiplejerom je donekle unazadilo kvalitet progresije koja se možda previše oslanja na oba moda paralelno, umesto da ih razdvaja. Uprkos svemu, multiplejer je doživeo solidno unapređenje zahvaljujući još luđem sistemu kretanja. Iako kampanja nije idealna, mislim da je Treyarch konačno u potpunosti prihvatio kreativnu slobodu prilikom razvijanja ovih igara. Ako znate šta da očekujete od Black Ops serijala, onda ćete se solidno zabaviti. Aj, dogodine. Call of Duty: Black Ops 6 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post CoD, al’ devedesete sa Džejmsom Bondom: Call of Duty: Black Ops 6 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Malo igara je uspelo da me jako uplaši, ali Stalker serijal je uvek važio za jedan od izuzetaka. Nastavak na originalnu trilogiju koji smo čekali oko 15 godina nije mnogo drugačiji. Iako bi stariji fanovi, baš kao i ja, pomislili na osnovu marketinga da se serijal malo udaljio od onog vrlo specifičnog „jank-a“, tj. nezgrapnosti, zavarali smo se definitivno, i to na najbolji mogući način. Stalker 2 je i dalje Stalker do same srži, što obuhvata i onu nekada smešnu, a sada poprilično iritantnu liniju bagova koji će vas zaposedati na svakom koraku. Međutim, ovde jeste u pitanju unikatan miks horora, FPS-a i imerzivnog survival žanra, koji definitivno zadržava i poboljšava skoro sve svoje aspekte. Ovde ne igrate nikoga poznatog, iako je Stalker 2, inače četvrta igra u serijalu, ipak direktan nastavak na poslednji deo. Međutim to ne znači da će pojedini likovi, uključujući dvojicu protagonista iz prethodnih delova, igrati solidnu ulogu u novom izdanju. Priča prati Skifa, bivšeg vojnika koji se budi usred noći kada njegova kuhinja biva razorena artifaktom, jednim od neprocenjivih bogatstava koje Zona proizvodi. S obzirom da gubi svoj dom u ovom nesrećnom i mističnom incidentu, Skif polako biva upetljan u višeslojni haos od narativa koji će uključivati tonu različitih frakcija unutar zone, ličnih osveta, ideologija i to sve samo kako bi došao do novca koji bi mu dao sredstva da sebi sagradi novi dom. Uz to, igra će bacati pred vas veliki broj izbora a sa njima i posledica koji će dovoditi do određenih različitih kvestova i pristupa istima, ultimativno vas navodeći na jedan od četiri kraja koje igra poseduje. Stalker ima specifičan tempo priče, i pored vrlo blage baziranosti na romanu braće Strugacki i istoimenom filmu, ova mistična i filozofska priča je uglavnom dostavljana na kašičicu. Kroz male zaplete koje budete rešavali po zoni, otkrivaće vam se po novo parče slagalice koje će vas u sekvenci i provesti po celoj, i to veoma masivnoj, mapi Zone. Priča je odlična, i iako bi pomoglo da znate šta je se dešavalo u prethodnim igrama, imaćete neku dozu razumevanja iako ste novajlija serijala. Istraživanje Zone deluje beskonačno veliko, što ćete najviše i raditi u vašem prelazu pored tone glavnih i sporednih kvestova. Svet će reagovati na vaše izbore i sa kim ste se sprijateljili. Ipak, Stalker ne igrate zbog njegove priče, već zbog atmosfere i tih malih segmenata istraživanja nečega potpuno nepoznatog i nedokučivog. Kako budete prolazili kroz bogat svet Zone, nalazićete ne samo na raznorazne mutante i ljudske protivnike, već i anomalije i nepoznate pojave koje sve doprinose ovoj fascinantnoj igri. Sloboda je ogromna, sa opcijom da idete kuda god poželite od samog početka igre. Da li ćete se skrivati i koristiti sve svoje veštine da izbegnete sukobe ili ćete planirati kako da navučete čopor radioaktivnih kerova na lokalne bandite kojima ste se ranije zamerili, u potpunosti je na vama. Frakcije su ovde u perpetualnom ratu, te ćete često bivati uključeni u njihove direktne sukobe, a čak ih i koristiti. Gejmplej se diči svojim tvrdokornim sistemima koji uključuju glad, žeđ, pa i radijaciju o kojoj ćete posebno morati da vodite računa. Igra shvata svoj ”preživljavački” aspekat veoma ozbiljno, ne držeći vas za ruku. Uz to, Stalker 2 je jedan od najboljih i najrealističnijih FPS-eva koje možete igrati. Od animacija, njihovog održavanja i opšteg realizma prilikom korišćenja raznih pušaka i oružja, pa sve do sitnih modifikacija pomenutih i baratanja gomilom različite municije koju imate na raspolaganju, Stalker 2 je prava poslastica za ljubitelje realističnijih FPS-eva. Svako oružje se drastično razlikuje i vidno vam može olakšati, ili otežati život ako ne vodite računa o njemu. Kako je progresija vezana isključivo za opremu, ovo je i suštinska mehanika koja zajedno sa survival sistemima čini jedno vrlo koherentno i zahtevno iskustvo. Stalker 2 nije posustao u svojoj tvrdokornoj prirodi, te se ne prilagođava nešto više opuštenijoj publici, zahtevajući od igrača pažljivo planiranje, uštedu resursa i konstantan pritisak, kažnjavajući greške vrlo oštro. Vreme ubijanja je vrlo kratko, pogotovu sa ljudskim protivnicima, i to važi u oba slučaja, pogotovu na srednjoj i najvišoj težini igre. Ovo doduše ne važi za neke jače mutante koji će zahtevati tone metaka i predstavljati više iritaciju nego bilo šta drugo, uprkos njihovoj sposobnosti da vam uteraju strah u kosti. Nažalost, ovde se vide i neki od problema sa balansom, od kojih su brojni prepravljeni u prve dve zakrpe u trenutku pisanja ovog teksta, ali svakako ostaje još dosta rada na igri, kako bi balans između protivnika i pojedinih oružja, kao i resursa bio doteran do optimalnijeg nivoa. Uz to što je jedna od najlepših igara trenutno, Stalker 2 je i igra sa nesvakidašnjom atmosferom. Velelepni pejzaži i postapokaliptična atmosfera černobiljske regije nisu nikad bolje preneseni, gde apsolutno svaki najsitniji objekat i čestica izgledaju besprekorno. Facijalne animacije briljiraju takođe, iako umeju biti žrtva ponekad nešto krućih pokreta. Kada je mrak u Stalkeru, onda je stvarno mrak i tada igra prerasta u pravi horor, gde ćete i uz svoju lampu jedva videti par metara ispred sebe. Zalazak u podzemne komplekse, kanalizacione sisteme i bunkere, kojih ima u veoma velikoj meri svaki put pronosi žmarce. Muzička podloga je odlično isprepletana numerama svih žanrova i ambijenata, dok je zvuk briljantan i veoma bitan aspekat vašeg igranja, gde ćete često morati da se oslanjate na svoj sluh kako biste bili sigurni da ste sami. Nažalost, ovde dolazim i do najvećeg problema ove igre koji je sputava na skoro svakom nivou, od osnovnih mehanika, pa do audio-vizuelnog iskustva, a to su bagovi. Iako je Stalker serijal poznat po bagovima, ova normalizacija i opravdanje istih zbog takvog statusa, kakav se javljao i u Betesdinim igrama više nije oprostiva tako lako. Problemi su na svakom koraku, od izbacivanja iz igre, sitnih vizuelnih problema, pa sve do većih stvari kao što su blokade progresije u određenim kvestovima, nestali NPC-evi, gubljenje opreme, itd. Broj različitih problema na koje sam naletao je ogroman i oni solidno oduzimaju čak i na mehaničkom nivou gde će određeni aspekti gejmpleja stvarno propatiti. Iako su svi sistemi jako dobro dizajnirani, nekada prosto ne funkcionišu kako treba. Sem toga bih napomenuo i da je optimizacija ovde takođe drastično propatila, gde sam čak i ja sa veoma jakom PC konfiguracijom imao solidnih problema sa padom frejmrejta i renderovanjem određenih tekstura. Veliki broj propusta, pogotovu sa progresijom u kvestovima je rešen kroz prvih par inicijalnih zakrpa, ali ovo svakako ne opravdava trenutno stanje igre. Uz dato vreme i par meseci, siguran sam da će Stalker biti doveden u više nego dobro stanje, pogotovu sa podrškom za modovanje koja je najviše i doprinela dugovečnosti stare trilogije. Uprkos svemu, ispod tih problema se krije jedan od najboljih modernih FPS-ova. Sa svim svojim nezgrapnim pristupima i par čudnih dizajn odluka, Stalker 2 je i dalje prava poslastica i jedno od najimerzivnijih iskustava koje možete doživeti u nekoj video igri. Bez bagova, ovo bi bila lako jedna od najbolje ocenjenih igara koje sam ikada recenzirao, te za one strpljivije bih preporučio da sačekaju još par meseci da se problemi ispeglaju. U suprotnom, i dalje ćete uživati. S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl je dostupan za PC i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Potraga za sobom koja ispunjava snove: S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada se prvi put pojavio 2017. godine, Horizon Zero Dawn je na neki način redefinisao “open-world” žanr svojim inovativnim pristupom priči, izvanrednom grafikom i nesvakidašnjim borbenim sistemom. Sedam godina kasnije, Guerilla Games izgleda smatra da je prošlo dovoljno vremena da opravda remasterizovanje igre koja i dan danas izgleda pristojno, te je valjda stavi rame uz rame sa trenutno aktuelnim nastavkom i njegovim spektakularnim DLC dodatkom. Eloj se vraća u 4K rezoluciji, uz značajno unapređenu vizuelnu prezentaciju i tehničke optimizacije. Ali da li ova remasterizovana verzija opravdava svoje postojanje u eri gde igrači traže nove sadržaje? Hajde da saznamo zajedno. Jedan od najjačih aspekata igre ostaje njena priča. Zero Dawn smešta igrače u daleku budućnost gde su tehnološke mašine u vidu životinja zavladale svetom, dok je čovečanstvo vraćeno na primitivne oblike društva. U ulozi mlade Eloj iz plemena Nora, igrači imaju priliku da istraže misteriju o propasti stare civilizacije i otkriju kako su to zapravo mehaničke zveri postale dominantne. Ovaj remaster tehnički nije ništa promenio u narativu, ali to i nije neki problem. Priča je i dalje intrigantna za nove igrače, sa sve motivima sudara tehnologije i prirode kao i misterije o prošlosti ali i ličnom rastu protagonistkinje. Eloj je i dalje zanimljiva u toj ulozi, kako je empatična, radoznala ali i snalažljiva i odlučna. Njena pustolovina od izgnanstva do spasioca sveta, još uvek poseduje istu emocionalnu dubinu, a ni sporedni likovi puno ne zaostaju. Najveći adut remasterizovane verzije je naravno unapređena grafika. Ovde se svakako koristi pun potencijal PlayStation 5 hardvera, donoseći podršku za 4K rezoluciju i HDR, poboljšane teksture, dinamično osvetljenje i daleko detaljnije modele likova i okruženja. Svet igre sada izgleda zapanjujuće, baš kao i u nastavku. Bogati pejzaži, zelene doline i snežni vrhovi, pa sve do najsitnijih i živopisnih detalja na mašinama koje odišu futurističkom ali i prepoznatljivom estetikom. Posebno impresionira implementacija “ray tracing” tehnologije. Svetlosni efekti još više doprinose osećaju realizma. Kada se sunčevi zraci prelome kroz krošnje drveća pa odbiju o metalne površine mašina, svet kao da dodatno oživi. Kišni efekti i dinamične vremenske promene takođe izgledaju neverovatno, dok je noćno osvetljenje sa vatrom koja treperi na mesečini, prava vizuelna poslastica. Naravno, i ovo ima svoju cenu pa PlayStation 5 nudi dve opcije za igranje igre. 4K u 30 sličica u sekundi kao i 1440p rezoluciju u duplo većem frejmrejtu. Ako vam činjenica da morate da birate jedan od ova dva ne pada teško, bićete zadovoljni i da čujete da su oba jako dobro optimizovani režimi i besprekorno pružaju ono što i obećavaju. Jedna od dobrodošlih inovacija je i integracija DualSense kontrolera. Zatezanje tetive luka i udarac kopljem o mašinu, odaje uverljiv utisak kroz haptičke funkcije i vibracije. Hodanje po različitim terenima, prolazak kroz travu ili preko kamenja – sve doprinosu osećaju prisustva u ovom svetu. Akcioni segment je bio jedan od najvitalnijih delova Horizon Zero Dawn iskustva, a remaster ostaje veran tom osećaju. Eloj koristi zamke, praćke i lukove kako bi nadmudrila protivnike, dok je fokus na strategiji i taktičkom pristupu svakoj borbi od imperativa. Sukobi sa mehaničkim protivnicima, naročito onim impozantnijim, zbilja deluju kao pravi ples sa mašinama. A unapređenje grafike čini da eksplozije i razbijanje protivnika delić po delić, deluje još impresivnije. Naravno, sada je prisutan i “Photo Mode”, za sve one koji znaju da cene jednu ovako kvalitetnu vizuelnu prezentaciju. Na neki način, remasterizovana verzija ostavlja sličan utisak kao i original pre sedam godina. Tako da vaše iskustvo najviše zavisi od toga da li ste novi igrač kao i od poznavanja priče i toga koliko vam se zanimljivom može učiniti. Svet igre jeste ogroman i prepun zadataka ali neki sporedni mogu delovati kao da se ponavljaju. Stari igrači koji su već istražili svaki kutak u originalu, ovde teško da će pronaći mnogo svežije zanimacije, osim osvežene grafike. Glavno pitanje svakako ostaje – da li je remaster bio neophodan? Za nove igrače koji nisu imali priliku da se upuste u originalnu pustolovinu, ovo je definitivno najbolji način da se igra doživi. Ali oni koji su igrali original, svakako ne bi trebalo da kupuju igru po punoj ceni. Jedina prihvatljiva opcija je potencijalna nadogradnja, ukoliko posedujete original, za cenu od desetak evra. U suprotnom, kupovina vam se može isplatiti samo ako ste zaista tvrdokorni obožavalac. Horizon Zero Dawn Remastered je vizuelni spektakl koji koristi sav potencijal PlayStation 5 hardvera kako bi pružio osveženo iskustvo jedne od najboljih “open-world” igara prošle generacije. Međutim, za veterane serijala, pitanje opravdanosti investicije zavisiće od ličnih preferencija. Ja lično smatram da trenutno tržište video igara mnogo više vapi za originalnim, novim franšizama i naslovima koji će nas oduševiti, kao što su to stari učinili pri prvom pojavljivanju. A ovaj remaster je više luksuz, nego neophodna verzija igre. Uprkos tome, ne može se poreći zbilja impresivna prezentacija koja je ovde prisutna. Samo i ona kao takva, opet ima manju težinu nego jedan svež naslov. Bez obzira na pozitivne kritike, siguran sam da će vapaj igrača željnih ne samo nastavka nego i potpuno novih igara, ovaj put biti glasniji od bilo kakvog hvalospeva. Horizon Zero Dawn Remastered je dostupan za PlayStation 5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jeste li za još jedan ples sa mašinama? – Horizon Zero Dawn Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vrlo je teško pisati o Dragon Age-u i zadovoljiti apsolutno sve strane pošto su maltene sve igre, osim možda Originsa uzrokovale raskol među fanovima. Veilguard je gotovo sigurno najveći primer ovoga do sada. Veilguard je došao čak deset godina nakon prethodnika Inquisitiona, na kojeg se blago nadovezuje. Ovakav vremenski period, pun problematičnog razvoja i faktički potpune promene originalnog razvojnog tima nije uneo previše poverenja i entuzijazma među fanovima. Iako ste do sada verovatno već videli sve moguće stvari za Veilguard, iskustva o ovoj igri su veoma subjektivna i drastično podeljena. Ovo je samo moje mišljenje, kao teškog RPG fanatika i velikog fana prve dve igre, pa čak i ljubitelja Inquisitiona, iz dosta različitih razloga. Za razliku od apsurdno velike prve zone koju je Inquisition ponudio i mnoge odbio svojim tempom koji je zapravo zahtevao da igrači sami shvate da bi trebalo češće da napuštaju lokacije i da se vraćaju na iste, ovde Veilguard baca na ogroman broj različitih lokacija u generalno haotično brzom tempu. Ovde, vaš glavni lik po imenu Rook će sa starim drugarom i veteranom serijala Varikom Tetrasom tražiti Solasa, još jednog karaktera kojeg igrači Inkvizicije dobro poznaju, u cilju zaustavljanja Solasovog rituala koji će razoriti svet. Iako ne želim previše priče da otkrivam, ovaj ubrzani prvi čin koji traje između 5 i 10 sati, je tu više da vas upozna sa vašom izabranom pozadinskom pričom, gde će vas igra zatrpavati glavnim zapletom. Tek kada završite prvi čin, možete očekivati malo predaha i nešto sporiji tempo, kao i prve sporedne kvestove. Ova kontrateža Inkvizicijinoj prvoj zoni koja je obeležila tu igru kao glorifikovani singlplejer MMO je možda ovde previše agresivna, ali će svakako održati pažnju bolje nego prethodnik u početnom segmentu. Svet je ovde nešto fokusiraniji, ukrašen maestralnim vizuelnim dizajnom koji će biti aspekat svake zone i koji ukratko predstavlja jedan od najvećih Veilguardovih aduta. Okruženja su velelepna i detaljna, iako znatno suženija, što doprinosi jačem iskustvu i dinamičnosti naspram Inkvizicijinih gigantskih zona. Svaka zona je napakovana raznoraznim platformerskim zagonetkama, koje će koristiti sposobnosti svakog karaktera kako bi se određenim delovima mape moglo pristupiti. Svaka zona je napakovana i borbama koje su ovoga puta brže i vrlo zabavne. Iako sam veliki fan nešto dubljih i konkretnijih RPG sistema koji krase brojne moderne cRPG igre kalibra Pathfinder serijala ili BG3, dopada mi se pravac u kojem je Bioware razvio ovaj akciono orijentisani borbeni sistem. Borba je brza, dinamična i zasnovana na vašim skillovima, ali i na veštini samog igrača u vidu tempiranja pariranja, izbegavanja neprijateljskih udaraca ili bacanja odgovarajućih magija. Najveći minus koji bih ovde naveo jeste nemogućnost kontrolisanja vaših saboraca za razliku od prethodnih igara. Ovde će AI kontrolisati vaše kompanjone, kojima ćete jedino moći da izdajete komande šta da koriste prilikom borbe. Iako je tempo borbe ovde značajno brži, i dalje imam želju za malo više mikromenadžmenta. Svaki DA je uvek krasila odlična ekipa saputnika, uglavnom vrlo dobro napisanih likova sa velikom istorijom kako je serijal odmicao. Kako se približavam narativnom aspektu ove igre koji ostavljam za kasniji segment ovog teksta, ovde se već vide solidni padovi u kvalitetu pisanja, čak i naspram Inkvizicije koja je u tom smislu svakako bila najslabiji deo u serijalu. Pored povratnika kao što su Varik i Lejs Harding, tu je pregršt novih likova koji variraju od više nego interesantnih i solidnih do jako površno napisanih, iritantnih, pa čak i među najgore realizovanih karaktera u nekoj video igri. Iako su svi jako napadni sa svojim traumama, jedva čekajući da ih saslušate, ponudite pomoć, rame za plakanje i slično, Veilguard solidno povezuje sve ove likove u jednu koherentnu ekipu. Tu su ti dijalozi prepucavanja, međusobnih opaski i slično, čak i u Svetioniku, zoni koja će vam koristiti kao glavna baza operacija. Nažalost, iako gotivim par likova koje ova igra donosi sa sobom kao što su Lukanis, Emerih i Darvin, ostatak ekipe pati od značajno površnih persona i vrlo često iritantnih interakcija. Ove interakcije nužno nemaju nikakve veze sa očiglednim inkluzijama raznoraznih modernih teorija o polu i rodu, već jednostavno lošem i detinjastom pisanju koje često tretira ne samo igrača, već i sopstvene likove kao malu nezrelu decu, kontradiktujući njihovu prošlost i priču direktno. Ovde dolazimo i do većih problema koji oduzimaju taj Dragon Age faktor iz Veilguarda. Prenos odluka iz prethodnih igara kojima se serijal obično ponosi, ovde je sveden na svega četiri događaja iz Inkvizicije. Čak iako bismo zanemarili taj istorijat koji se Veilguard trudi da zakopa, pa vrlo često i izmeni i banalizuje (i nažalost uspeva u tome), ovde je problem koliko Veilguard voli da nabija u lice činjenicu da će vaši izbori uticati na razvoj događaja u igri. Često ćete viđati notifikacije kako su vaši prethodni izbori posledica stvari koje se događaju na ekranu, ponovo vraćajući onaj faktor gde igra tretira igrača, to jest vas, kao infantilno dete nesposobno za praćenje osnovnog narativa. Ovde dolazi do problema i sa karakterima koje sam pominjao nešto ranije u tekstu, a to je da su skoro svi jednostavno moralno dobre osobe, sa vrlo bezbednim, generalno neuvredljivim manama. Kao da se igra apsolutno plaši da bude makar malo agresivna ili mračnija prema bilo kome, gde apsolutno niko nije ni kreten, ni bezobrazan, ni preambiciozan, niti makar malo moralno siv, gotovo u potpunosti brišući bilo kakvu međuzonu između dobra i zla u priči. Ovo se odražava i na vašeg lika, gde jednostavno nemate opciju da budete, ne samo zli kao takvi, već nimalo direktniji ili okrutniji, uprkos brojnim izborima koje igra baca pred vas. Sve se to ovde svodi na to da ste vi jedan veliki dobrica sa blagim razlikama u tome kako ćete vašu dobrotu prema drugima iskazati. Dobri ljudi mogu biti dobri karakteri narativno, ali kada su apsolutno svi takvi, brišući ikakav prostor za diskusiju, konflikt ili moralnu dilemu, onda narativ drastično pati i biva infantilan. Ovo je velika šteta, s obzirom da je Bioware nekada bio tim koji je odlično pokrivao baš veliki broj socijalnih i opštih dilema, pogotovu kroz Dragon Age serijal, u vidu religije, politike, filozofije morala i slično, oduzimajući svojim likovima bilo kakav sentiment sem onog glavnog gde je lako utvrditi da bogovi koji žele da unište svet nije dobar ishod. Ovde se i gubi taj izvor svrhe i cilja kojima se karakteri posvećuju, dodajući novi sloj bilo na površnu i loše odrađenu karakterizaciju, bilo na dobru i duboku karakterizaciju. Konflikt između frakcija u Tedasu je izuzet, gde više nema opasnih magova protiv dogmatskih templara, nema ispitivanja religije, vladara, sistema, već je konflikt prebačen na potpuno neutralnog neprijatelja u vidu vilenjačkih bogova i bezlične ekipe “negativaca” i moralno neutralnih “dobrica” koje se ujedinjuju protiv zajedničkog protivnika. Iako moji izbori u Veilguardu definitivno imaju posledice i neki segmenti igre svakako mogu biti interesantni u tom smislu, kompleksnost tim izborima fali u velikoj razmeri. Vratili smo se korenima borbe dobra protiv očiglednog zla, ponovo čineći da se osećam kao da Bioware vređa moju emotivnu inteligenciju sa svakim novim izborom i otkrovenjem na koje naiđem. Iako igra briljira na vizuelnom nivou, uprkos čudnom vizuelnom dizajnu karaktera koji su otišli u, po meni previše detinjastom pravcu smešnih zombija iz Nikelodeonovih crtaća, posebno kada pogledate kako Darkspawnovi izgledaju. Veilguard nije loša igra i radi besprekorno – možda je čak i tehnički najispeglaniji RPG koji sam igrao u poslednjih par godina. Međutim, iako ga neću zaboraviti, tužno je kako u Dragon Age igri njeni karakteri i priča predstavljaju njen najslabiji element. Iako je borba zabavna i svakako nije sve tako loše, definitivno je vrlo crno i belo ako pogledamo stvari sa narativnog aspekta. Imao sam problem sa svakim DA od početka serijala, međutim uvek sam uspevao da prebrodim sve probleme koje su te igre bacale pred mene, jer su imale neku čar. Iako je Veilguard po gejmpleju možda i najzabavnija igra do sada, ovoga puta mislim da je Dragon Age čar o kojoj pričam nestala i preuzela neko novo odelo, znatno bezbednije i infantilnije po prosečnog igrača. Dragon Age: The Veilguard je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Doba zmajeva u novom, drugačijem ruhu: Dragon Age: The Veilguard recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U narodu popularni “La Vita di Strađe” se još jednom vraća u gejmerski svet, ovaj put u vidu direktnog nastavka na kultni prvi deo. Čuvena Maks, nakon izvesnog broja godina koje su prošle posle događaja iz Arkadia Beja, postaje profesor na umetničkom koledžu u novom, ali podjednako malom i idiličnom gradiću. Napomenuli bismo da se javljaju česte reference i osvrti na prvi deo ove igre, pa možda ne bi bilo zgoreg da prvo pročešljate prvi deo ako to do sada već niste uradili. U tehničkom smislu, “Double Exposure” predstavlja napredak u gotovo svim aspektima. Likovi su veoma kvalitetno izanimirani i modelirani sa akcentom na lice, te će takvi idealno poslužiti u dočaravanju širokog spektra emocija koje su centrirane oko glavnog zapleta u imaginarnom gradiću Lejkport. Posebno bi istakli vanserijski “kraftovane” oči, koje će vas prosto hipnotisati i dublje uvući u emocionalne bitke koje vode junaci ovog naslova. Glasovni glumci su takođe uradili gotovo besprekoran posao i audio produkcija je na veoma visokom nivou. Tu je takođe značajan broj pesama i muzičkih kompozicija, prevashodno u indi-rok žanru, pa će se sa njima u pozadini vaš doživljaj univerzitetskog kampusa Kaledon činiti još udobnijim. Ali ne bi bilo fer sa naše strane kada bismo izostavili par nedostataka koji poprilično bodu naše još savršenije “kraftovane” okice. Neki od jačih nedostataka je kada primetite da jedan od prominentnijih likova ima facijalne teksture za klasu nižeg kvaliteta u odnosu na gotovo sve ostale. To može ići i tako daleko da izgleda kao da je neko u Fotošopu uzeo “kofica” alatku i jednim klikom naneo jednu boju na lice tog karaktera. Ili na primer bag kada zateknete jednog od bitnijih likova u čuvenom “T-pose-u” kako vas uznemiruje i sablažnjava u sobi u koju ste tek ušli. Zatim u par navrata tu su i preglasno umiksovani audio efekti, ali i nemali broj trapavo izvedenih tranzicija između animacija, zbog kojih će vam se neminovno rušiti kompletni osećaj sveta u koji ste se ne tako lako uživeli. Osećamo potrebu da pomenemo i to da će vas potpuno očekivano i bez puno iznenađenja, Double Exposure obasuti i sa pregršt “woke” elemenata, pogotovo u prvih nekoliko sati igre. Takozvani “DEI” talas nije mogao da zaobiđe jednu ovakvu igru, te ćete se često nositi sa temama rodne i rasne ravnopravnosti, inkluzivnosti i slično. To, pogotovo u kasnijem progresu u igri, neće biti u tolikoj meri koja bi glavnu priču efektivno bacila u drugi plan, ali ukoliko nemate “stomak” za ovakve stvari možda biste mogli i da preskočite ovu avanturu mlađane Maksin Kolfild. Takođe moramo pomenuti i par potpuno apsurdnih momenata koji su nas ostavili u čudu češući svoju lepu glavicu dok smo u neverici posmatrali dešavanja na ne tako malom ekranu… Tako ćete se u jednom momentu usred univerzitetske biblioteke naći u situaciji kako obijate vitrinu sa knjigama KAŠIKOM (!?), dok ćete u drugim trenucima svoje nove moći koristiti naočigled nekolicine posmatrača koji na pomenutu paranormalnu pojavu neće pokazivati apsolutno nikakvu značajniju reakciju. Duboko verujemo da bi Dejvid Koperfild završio u suzama ukoliko bi dobio čak i približnu reakciju od svoje publike a vrlo verovatno i u prevremenoj penziji. Po našem skromnom mišljenju, priča i likovi bez sumnje predstavljaju i najjači adut ove igre. Što se konkretno priče tiče, veoma brzo se izgrađuje osećaj misterije koji će vas pratiti tokom cele vaše pustolovine u Lejkportu i koji će biti glavni ”motor pokretač” delovanja glavne junakinje. Pojedine igre ovog tipa imaju boljku da se razvlače u nekim poglavljima, ali to srećom ovde nije slučaj. Fabula napreduje jasnim tempom, koncizno i bez zastajkivanja, ne ostavljajući prostora za prazan hod. Sami likovi i odnosi među njima čine ogroman deo doživljaja jednog ovakvog naslova i studio Deck Nine svakako nije podbacio u ovom segmentu posvetivši mu dosta truda. Likovi su uglavnom šarmantni i simpatični, pa će vas vaše kolege sa koledža zasmejavati i bodriti, dok će vas u drugim trenucima činiti tužnima pa čak i ljutima. Ima i onih čiji će vam prvi utisak stvarati osećaj distanciranosti i odbojnosti, međutim čak i oni će vam ući pod kožu posle izvesnog vremena a da to i ne osetite. Tako ćete gotovo izvesno zateći sebe kako saosećate i solidarišete se sa njima u vihoru probuđenih unutrašnjih demona i otkrivenih, duboko čuvanih tajni. Dinamika između profesora i studenata, kao i priče i glasine koje budete načuli šetajući se pored grupica studenata u hodnicima, skriptarnicama i kafićima ovog fiktivnog obrazovnog zdanja – sve ovo će činiti da ovaj zimski semestar zasija sa još više života. Scenaristi ovog naslova su se takođe trudili i da budu u toku sa današnjim trendovima, tako da se nemojte začuditi ako čujete par izraza iz “Gen Z” slenga što je nama svakako izmamilo i poneki osmeh. A sada je došlo vreme da poentiramo u stilu Nikole Jokića sa njegovim dobro poznatim “Sombor Shuffle-om”. Double Exposure je igra koja zna svoj kalibar i ne pokušava da bude nešto veće i grandioznije od sopstvenih granica. Međutim, uz svu našu subjektivnu privrženost serijalu, ovaj nastavak zahteva da se pažljivo premeri svaki plus i minus i dođe do objektivne procene. Uz očekivani tehnički napredak nakon 9 godina koje su prošle od prvog dela, ovaj naslov nije napredovao u drugim segmentima, a u nekim je čak i nazadovao. Mehanika igre je prilično stagnirala i nije pružila neke nove uzbudljive momente kojima smo se nadali. Takođe je prisutan i primetno manji broj lokacija u odnosu na prvi deo, što je jedna od stvari koje nam definitivno dosta smetaju. Iako su nove lokacije učinjene “življim”, i te kako se oseća odsustvo onih starih, prepoznatljivih i originalnih lokacija. Sa druge strane, kvalitetna priča i likovi o kojima smo već detaljnije pisali gore, upotpunjuju ovu prazninu na jedan prilično interesantan način i čine da se sveobuhvatni doživljaj izniveliše na neki osrednji nivo. Tako da bi konačna ocena ove igre bila prelazna, ali nikako neki značajniji iskorak ka podizanju nivoa ove franšize. Life is Strange: Double Exposure je dostupan za PC, PlayStation 5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post La Vita di Strađe se vraća u novom ruhu: Life is Strange: Double Exposure recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dead Rising je i dalje kul igra. Bio je kul 2006. godine, a kul je i sad. Idite i igrajte Dead Rising. Zarad boljeg ili goreg utiska, Dead Rising je rogue-lite. Doterate dokle možete i onda krenete ispočetka prenoseći svoje statove, specijalne poteze i pre svega – poznavanje mape u sledeći prelaz. U ovom remasteru, svi predmeti se nalaze na istim mestima na kojima su bili i pre 18 godina, čak i svaki kvest se ponaša u istom maniru. Dead Rising je još jedan u nizu remastera koji dobijamo, i ovoga puta moram reći da je ovaj u potpunosti isplativ. Ovaj kultni klasik je festival ”sirastih” dijaloga i potpuno suludih dizajnerskih odluka, međutim remaster potpuno menja pregršt stvari. Ovoga puta, to nije samo vizuelni aspekat koji je doživeo solidno izoštravanje zastarelih tekstura i okruženja, nego je igra prebačena u potpuno novo ruho. Tu su i preko potrebne novotarije u gejmplej mehanikama koje opravdavaju i čine ovu igru drastično zabavnijim iskustvom od onoga što je pružala. Na primer, sada se možete kretati dok nišanite, iako kretanje tokom pucanja ili bacanja i dalje nije opcija. Pored ove solidne promene koja čini celu igrariju dinamičnijom, i save sistem je promenjen, te će se igra automatski sačuvati svaki put kada promenite zonu. Pored toga, dodata su mesta za čuvanje i u bezbednim zonama, kao i više različitih save slotova naspram samo jednog u originalu. Takođe, ova nova mesta za čuvanje omogućavaju da ubrzate protok vremena, popravljajući potpuno iritantnu mehaniku gde ste morali da čekate ne radeći ništa dok igra ne okine sledeći bitan događaj. Besomučno šibanje zombija na najsmešnije načine se isto i završava u remasteru, te ćete imati više različitih krajeva, kao i nove modove nakon prvog prelaza. Borba izbliza je i dalje nepouzdana i hitboksevi su jako upitni, te ćete često biti nahvatani od tone zombija, dok glavni lik, Frenk, biva beskonačno izujedan. Nenormalno precizni zombi panduri su tu, kao i apsurdno veliki HP sunđeri od raznoraznih psihopata na koje ćete naletati. Cilj Dead Risinga jeste doduše u nekoj meri uvek bio da učini igračev život veoma očajnim, jer kako budete prelazili igru, sve ove zavrzlame ćete prevazići, što boljim igranjem, što vašim novim specijalnim sposobnostima. Dead Rising je prešao na novi RE endžin koji CAPCOM koristi još od RE7, i iako vas grafika neće oduvati sa stolice, igra je veoma prijatna za oko i izgleda za par nivoa bolje od originalne verzije, uz to što i šiba na osrednjim konfiguracijama bez ikakvih problema i na nešto većim nivoima detalja. Glasovna gluma smešno loših dijaloga je odlična, gde su novi glumci gotovo savršeno skinuli originalne performanse, dok je tu i originalna muzička podloga koja mi je i dan danas zarazna. Sve u svemu, ako vam treba malo ”bezmozgaške” zabave i akcije, idite pročitajte prve tri rečenice ove recenzije, to je sve što vam treba, jer ovaj remaster vredi svake pare. Dead Rising Deluxe Remaster je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Frenk iz bek: Dead Rising Deluxe Remaster recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Once Human nam je stigao ovog leta kao nova ”kap” u moru open world survival igara koja simulira još jedan post-apokaliptični scenario, u ruhu Lavkrafrovog kozmičkog horora. Umesto bogate flore, faune i drugih živih bića koja smo nekada mogli da nazovemo žiteljima Zemlje, našom planetom sada haraju gnusne abominacije iz nekog drugog, nepoznatog sveta. Kao svojevrsna verzija ”Lovecraftian Rust-a”, Once Human nudi gejmplej koji će se dopasti svim ljubiteljima survival žanra – od lootovanja i prikupljanja materijala, pa sve do kraftovanja i građenja baze baš po vašoj ličnoj meri. Tu su naravno i klasične mehanike bez kojih ova igra uopšte ne bi bila survival, kao što je glad, ali uz nekoliko novina poput sanity-a, što je, opet, tipično za Lavkrafta. Međutim, postoji jedan detalj koji Once Human u velikoj meri izdvaja od drugih open world survival igara. Znate kako u Rust-u uvek strepite od drugih igrača? Kako ne smete da ostavite vašu bazu neodbranjenu jer će se kad tad pojaviti neprijateljska grupa koja će je srušiti? U Once Human nećete imati tih problema, jer u igri postoje isključivo PvE serveri. I dalje ga možete igrati u co-op-u sa drugarima, ali više nećete morati da dežurate na smenu da bi drugi članovi tima opalili brzinsku džonjažu. Ovaj detalj se neće dopasti svima, ali definitivno ne čini Once Human manje dobrom survival igrom. Once Human možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Once Human appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Originalni Factorio je već sam po sebi, ne samo kultno ostvarenje, nego predstavlja poduhvat ogromnog planiranja, inženjeringa i ostaje kao jedno od najizazovnijih i najispunjenijih iskustava koje sam imao u nekoj video igri. Factorio: Space Age, ne da samo prezentuje ova dostignuća kao nebitna, već ih i umanjuje. U ovom gigantskom dodatku za osnovnu igru, bukvalno galaktičkih razmera, šibaće se rakete sa vaše inicijalne planete kao da je to tek početak igre, dok će se ovo sve rezultirati u apsolutno mukotrpnoj logistici na interplanetarnom nivou. Space Age učetvorostručuje broj planeta u igri, svaku sa svojom florom i faunom, kao i izazovima i preprekama koje ćete morati da naučite maltene od nule kako biste mogli da napravite funkcionalan sistem. Space Age je teško opisati kao ekspanziju, pošto više liči na punokrvni nastavak. Iako ovde ima više nego dovoljno materijala da se ovo opravda kao nastavak, celokupna ekspanzija se upliće u osnovnu igru na odličan način. Ekspanzija počinje u trenutku gde se sam Factorio i završava, to jest kada napravite raketu koja će vas odvesti sa planete. Ovaj dolazak do rakete je nešto uprošćeniji, gde vam sada trebaju samo tri tipa naučnih bočica, umesto pet koje će vas dovesti do odgovarajuće tehnologije. Sad, umesto da odete domu, koristićete raketu da lansirate ogromnu svemirsku platformu. Space Age se primarno fokusira na istraživanje novih svetova, ali postoji par krucijalnih promena i u osnovnoj igri. Fluidima je lakše baratati i zahtevaju manje cimanja i petljanja sa cevovodima i mrežama vozova koje se znatno lakše nameštaju zahvaljujući izdignutim prugama. Pojedine tehnologije su ispremeštane kako bi progresija bila nešto direktnija i jasnija, uz to terajući igrače da nauče veštine koje će im biti neophodne kako bi se snašli u svemiru. Što se tiče svemirske platforme, ona je direktna ekspanzija vaših fabrika na kopnu. Ovde ćete stvarati svemirske tehnologije i novi tip bočica koji će vam otključavati novi put progresije. Platforma se ne gradi direktno, već se delovi koji su vam neophodni transportuju raketama, uključujući i proširenja za temelje same platforme, to jest veličinom njene površine. Celokupan sistem je malo komplikovan za objašnjavanje i shvatanje u inicijalnom periodu, međutim ubrzo kada povežete konce, postaje veoma satisfaktoran. Rakete imaju doduše poprilično limitiran broj mesta za vaše materijale, te će vam biti neophodan veoma veliki broj istih. Ovo ume biti pomalo iritantno, jer iz nekog razloga, opcija za proširenje vašeg ,,prtljažnika”‚ne postoji. Ovde postoji još par haotičnih novih pristupa, kao što je rudarenje asteroida i slično koje bih ostavio da sami otkrijete, jer je lepota ove ekspanzije što daje apsurdan broj novih mehanika kojima ćete biti fascinirani kako ih budete razumeli. Pomoću ovih platformi ćete otkrivati tri nove planete u kojem god redosledu budete želeli, nakon kojih ćete otključati i četvrtu, značajno izazovniju planetu Akvilo. Na novim planetama ćete sretati reke lave, džinovske crve kao one iz Dine i brojne nove izazove koji će vam potpuno lomiti glavu, a i vašu produkciju. Space Age uvodi i kvalitativne module koje možete ubacivati u vaše zgrade gde ćete imati šansu da kreirate materijale koji se rangiraju i po različitim nivoima kvaliteta. Kvalitetniji produkti su značajno bolji od njihovih osnovnih verzija, te mogu brže raditi, imati više izdržljivosti, veći domet, više štete nanositi i slično. Jedina zamerka jeste što pojedini elementi korisničkog interfejsa i dalje nisu najbolje razvijeni, te će organizacija svemirskih platformi biti malo konfuzna u početku. Kao i ranije, pojedine zidove na koje ćete nabasati u ekspanziji igra neće učiniti lakšim za predviđanje, već ćete često morati da se vraćate i reorganizujete vašu proizvodnju. Factorio: Space Age je zadržao svoju originalnu estetiku, proširujući se još više ovim novim svetovima i lepotom kosmosa koju nosi sa sobom. Sve radi savršeno i na starijim konfiguracijama, a najviše mogu pohvaliti novu selekciju muzičkih numera koje savršeno doprinose svakom od novih svetova i okruženja. O onome što ova ekspanzija donosi, mogao bih verovatno pričati na oko 20-ak strana ovog časopisa. U pitanju su brojne novotarije koje nisam ni pomenuo, kao što su nove živuljke koje će vas napadati, nove mehanike koje će vas takođe napadati (da, govorim o udarima gromova na jednoj od planeta), ali vam i donositi nove izvore energije. I da, sada možete imati novo mehaničko odelo, kao lik iz Gundama. Šta vam više treba!? Idite i spucajte jedno 1000 sati u ovo čudo, pa se vidimo za nekih desetak godina sa još jednom brutalnom ekspanzijom. Factorio: Space Age je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Wube Software Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Per aspera ad astra: Factorio: Space Age recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Čovek često žudi za misterijom i intrigom, te ga uzbuđuje da nalazi odgovore u nepoznatom i da otkriva tajne koje mu se nalaze tik ispred nosa. Sa svakodnevnom monotonijom dolazi i potreba za nepoznatim i avanturom, gde Phoenix Springs otvara upravo put za tako nešto. U ovom neo-noir okruženju, atmosfera je neobično jeziva. Sve što vidite i otkrijete, može se povezati sa nečime drugim, bilo da se radi o nekoj novoj informaciji, nečemu sa čime ćete interagovati ili osobi sa kojom ćete pričati. Fokalna tačka ove point ’n’ click avanture jeste Iris, koja će često razgovarati i sa vama putem naratorske role. Svaka akcija koju joj naložite da uradi biće propraćena komentarom ili njenom mišlju. Niko od drugih karaktera ne izgovara svoje rečenice – tu Iris stupa na scenu, igrajući ulogu nekoga ko bi vam čitao naglas neku novelu ili roman. Ona govori vama, igraču, dok istovremeno priča sama sa sobom. Ovaj pristup je veoma inovativan, čak i u gejming svetu, a ovde ima odličan uticaj povezivanja sa glavnim karakterom i definitivno me je ubacio u ovaj naučno-fantastični svet čiji smo Iris i ja sada bili deo. Phoenix Springs vas vodi na putešestvije kroz mentalnu i fizičku realnost sveta u kojem se nalazi. Premisa je poprilično jednostavna – tražite sopstvenog brata koji je nestao, ali odatle se priča razvija u poprilično nepredviđenom pravcu, dok uspešno razvija svet oko Iris bez istovarivanja tone dosadnog dijaloga ili teksta preko ekrana, najviše zahvaljujući maestralnom vizuelnom dizajnu ove igre. Sve izgleda kao naslikana slika koja se istovremeno kreće, nešto slično isprekidanoj stop-motion grafici, samo na platnu. Svaki detalj je prelep, od sitnih predmeta, do karakternih modela, pa i nekih okruženja koja variraju od veoma mračnih, do veoma osvetljenih, posedujući elemente fovističke estetike sa daškom pop arta. U par slučajeva, ovo jeste pravilo problem, jer u preterano mračnim prostorijama, često sam umeo da omašim par tragova za napredovanje priče. Phoenix Springs ponekad ume da upadne u zamku tipičnu za većinu point ’n’ click igara sa preterano specifičnim rešenjima za neke od zagonetki koje vas čekaju. Ovo jeste problematično u par segmenata, ali igra ne traje duže od 4,5 sati, pa neće vam trebati mnogo da prođete i kroz te problematičnije zagonetke. Ovde bih napomenuo i opasnost gde narativ koji se prepliće pred vama neće biti za svakoga, kombinujući neke od ozbiljnijih tema kao što su krhkost sećanja, smrt i šta dolazi posle, kao i stapanje života sa tehnologijom. Iako ove teme jesu generalno pokrivene u širokoj meri, pristup njima podseća na filmove Dejvida Linča, sa vrlo suptilnom i ne uvek jasnom alegorijom prebačenom preko ovih tema ispod. Iako sam prešao igru, i dalje ne mogu najbolje opisati šta se tačno desilo. Iako ja veoma volim ovakav pristup i smatram da je narativ maestralno isprepleten, dosta ljudi će ovo naći iritantnim. Dizajn zvuka je za svaku pohvalu, gde pored odlične glumice koja daje glas Iris, celokupan ambijentalni zvuk i atmosfera bivaju ispunjeni komplementarnim aspektima na svakom koraku. Igra će raditi i na drastično starijim konfiguracijama bez ikakvih problema, sa možda i najnižim hardverskih prohtevima u poslednjih par godina. Ostavljam ovde i kao potencijalnu zamerku da je igra možda mogla duže da traje, jer sam jednostavno hteo još na kraju ovog iskustva. Međutim, igra ima par detalja koje će možda uspešno sakriti od vas da bi vas pozvala na višestruke prelaze, ali ne bih računao na to, s obzirom da je priča poprilično linearna. Sve u svemu, ako ste fan nečega drugačijeg, avangardnog i ako ste u tom „artsy“ fazonu u skorije vreme, ova igra će vam sigurno počešati taj svrab. Nema mnogo igara kao što je Phoenix Springs, ako ih uopšte i ima, s obzirom na njegovu originalnu izvedbu. Phoenix Springs je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Calligram Studio Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Linč i Išiguro u avangardnom ruhu: Phoenix Springs recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mario Party nakon broja deset, nije samo prestao da broji nastavke. Blage izmene kako bi se osvežila formula, pokazale su se kao loš potez. Bilo je vreme za nove ali kvalitetne ideje. Tako su svi naslovi koji su do sada objavljeni za Switch, pokazali volju i želju razvojnog tima da legendarni serijal razmrdaju i udahnu mu novi život. Super Mario Party je bila solidna igra a Superstars čak i odlična. Prošlo je tri godine i izgleda da je konačno kucnuo čas za najnovije izdanje, pa hajde da vidimo u kom smeru se ono nastavlja. Jamboree po definiciji reči znači živahno okupljanje ili slavlje uz muziku i druženje, a u svojstvu ove igre kao da pruža nekakav “lore” celom konceptu. Mario Party više nije nekakva apstraktna i od celog Mario univerzuma odsečena igra, već je ovaj put predstavljena kao sastavni deo tog sveta. Likovi prave pauzu od svojih uobičajenih avantura kako bi se okupili na jednom mestu i odmerili snage. A sve se ne dešava u nekom čudnom virtuelnom (?) svetu, već je napravljeno u korist upravo ovog događaja. Možete da vidite kako se prave table, mini igre i predmeti koje koristite za vreme igranja. Kao da ste na nekom velikom filmskom setu gde možete da zavirite iza kulisa i bolje osetite o čemu je zapravo reč. Super Mario Party Jamboree stiže sa možda i najvećim odabirom likova i mini igara do sada, kao i sa čak sedam različitih tabli za igranje od kojih je pet potpuno novo a dve prenete iz oprobanih, starih naslova. A kako je ova igra daleki nastavak dugogodišnjeg serijala, sve se svodi na to da li je i koliko je bolja od svojih prethodnika. Stoga je poređenje sa prethodnom igrom verovatno i najbolji način za predstavljanje ove. Suština svakog Mario Party naslova jeste druženje sa prijateljima i igranje mini igara, odnosno koliko je sve to zabavno. Za početak, nove mape koje uvodi Jamboree su odlične. Pune su života i odlično “pričaju priču” cele postavke. A dve stare su taman toliko osvežene da budu moderne a da ne gube na starom šarmu. Sa druge strane, Jamboree ne može da se takmiči sa prethodnom igrom koja je bila kompilacija apsolutno najboljih mini igara celog serijala. Ovde zato imamo solidan kvantitet, gde smo zasuti mini igrama, ali takođe ih sve ne možemo i igrati u “glavnom modu” već su više podeljene po ostalim opcijama. U zavisnosti za koji režim se opredelite, čeka vas određen set igara. Ovo možda ne bi bilo toliko tragično, da igra nije pretrpana različitim opcijama za igranje. Tako na primer imamo Bowser Kaboom Squad, opciju igranja gde se ljudi okupljaju da se takmiče protiv NPC Bauzera. Ili recimo Koopathlon, neku vrstu imitacije Fall Guys, gde se dvadeset igrača onlajn takmiči istovremeno. Iako imaju svojih čari, svaki od ovih režima, naročito Koopathlon, deluje nekako nedovršeno. Kvalitetni sastojci torte su tu, ali ostavite je malo duže u rerni… Tako se ono glavno partijanje sa drugarima svodi na nekih 60% mini igara od ukupnog broja. Što možda ne bi bilo ni loše, da je bar 80% njih odlično. Ovo naravno zavisi od ukusa pojedinaca ali mislim da je objektivno reći da je ritam nekih od njih potpuno pogrešan. Neke se razvlače, nemaju zanimljiv koncept ili su prosto i jednostavno dosadne. A možda nas je prethodna igra i malo previše razmazila? Na svu sreću, dobar je broj i onih koje su zabavne. A kako je akcenat igre ovaj put stavljen i malo više izvan mini igara, ovo ipak izbavlja konačni utisak. Zvezda naslova jeste samo putovanje kroz fenomenalne mape i skupljanje Jamboree drugara, odakle i naslov igre. Ukratko, na mapi će se povremeno pojavljivati gostujući likovi. Kada naletite na nekog od njih, pokreće se specijalna igra gde se igrači takmiče i pobednik na kratko vreme osvaja ovog lika koji sada ide sa njime u vidu saborca. Osim što svojim specijalnim sposobnostima Jamboree likovi pomažu u izvesnim aktivnostima, takođe vam pružaju pravo da kada naletite na zvezdu, možete kupiti dve odjednom, što duplo olakšava igranje. Naravno, ovo zvuči kao poprilično nepravedna prednost koju igrač može imati, ali je i to rešeno mogućnošću da Jamboree drugara preotmete protivniku, prostim preticanjem na tabli. Ceo koncept možda ne zvuči kao Bog zna šta, ali u praksi se meni lično pokazao kao pravo osveženje. Mape su žive, imaju svoju priču, svoje sporedne aktivnosti i neverovatno su šarmantne. Tome naravno doprinosi neizostavna Nintendo ispoliranost i jako dopadljiva grafika koja izgleda neoprostivo dobro za hardver koji samo što nije primio svoju prvu penziju. Već zamišljam kako može izgledati na nasledniku Switch-a, ukoliko bude podržavao stare igre u povišenoj rezoluciji… Božanstveno. Kada sagledam ceo paket, ne mogu mnogo da se žalim bez obzira na navedene zamerke. Tako da naravno da moram da “izmislim” jednu novu, koja se meni kroz glavu provlači svaki put kada zaigram novu Mario Party igru. Zašto ne uvesti mogućnost da osam igrača igra istovremeno u lokalu? Tokom godina, nakupio sam toliko različitih kontrolera (broj prijatelja je ostao isti), i valjalo bi ih iskoristiti! Super Mario Party Jamboree je jedna velika korpa sadržaja. Gomila likova i mini igara, brojni režimi za igranje i detalji za otkrivanje. Možda je ovaj put kvantitet više bio u fokusu, pa neki elementi trpe lošijim kvalitetom. Ali opet preostaje i te kako dovoljno vrhunskog sadržaja i dopadljivosti da bi igra praktično mogla da stane rame uz rame sa najboljim naslovima franšize. Ukoliko ste izigrali prethodni naslov i želite nešto novo, nabavite Jamboree. U suprotnom, bilo da odaberete ovu ili Superstars za druženje u predstojećoj prazničnoj sezoni, nećete pogrešiti. Dom će vam postati sigurno bar za par nijansi šareniji. Super Mario Party Jamboree je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na ovoj žurci ima svega! – Super Mario Party Jamboree recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Rimejkovanje igre kao što je Silent Hill 2 definitivno nije lak posao, pogotovu kada pogledate koliko je ova franšiza, a posebno ova igra voljena i koliko je uticala na razvoj horor žanra. Već dve decenije ljudi i dalje pričaju o SH2, primarno o odličnom narativu i veoma bogatom mikrokozmu koji je napravio u svom kratkom trajanju same igre. Rimejk takve igre, prepune detalja čak i za današnje standarde, je na svu sreću prošao veoma dobro. Novo ruho ove igre počinje odlično, čak i brzo divergirajući od originala i uvodeći nove zagonetne elemente. Ipak, najbitniji aspekat, magla, koji me je ujedno i najviše brinuo, odrađen je apsolutno maestralno. Način na koji se pretapa kroz krajolik čini igru jako dinamičnom, a ujedno i predstavlja pravu prepreku za protagonistu, a ne samo jednostavni efekat koji limitira preglednost. Ovo nije jedino unapređenje na mehaničkom nivou koji je SH2 doživeo, te su brojne promene u vidu boljeg mapiranja grada i bele tkanine koja označava objekte sa kojima možete interagovati veoma dobrodošle, olakšavajući navigaciju. Uz to, sve bitnije lokacije koje ćete posetiti tokom glavne priče su u velikoj meri redizajnirane, iako njihova svrsishodnost ostaje u velikoj meri ista. Svaka ima neko novo ruho i novu estetiku, stvarajući koliziju poznatog (ako ste fan starih igara) i nepoznatog u neko košmarno iskustvo koje zadržava atmosferu koju je original imao, dodajući joj novi sloj horora. Zagonetke su takođe doživele solidnu promenu, kako na bolje, tako i na gore. Neki od problema su interesantni i interaktivni i ne zahtevaju previše sedeljke kroz vaše beleške, a opet traže od igrača da malo ”mućnu glavom”. Nažalost, što se tiče nešto više fizičkih zagonetki u vidu pomeranja kutija i slično, one su nažalost vrlo iritantne i zahtevaju vrlo malo razmišljanja, ali dosta pešačenja u pojedinim momentima. U originalu, borba je bila potpuno sporedna u smislu da ste mogli čak i da protrčite pored većine neprijatelja koji su više bili tu da vas smaraju. Međutim, rimejk baca malo više fokusa na borbeni aspekat, poboljšavajući svakako iskustvo, ali kada ste konstantno primorani da bijete četiri ista tipa protivnika, osim boss borbi, kombat nažalost postaje jako brzo naporan i dosadan. Šibanje i pucanje u velikoj meri podseća na Resident Evil rimejkove, međutim ovde borba nije ni izbliza rafinisana niti zabavna kao u pomenutim igrama. Ovde malo taj horor aspekat opada, jer iz nekog razloga, novi SH2 voli znatno više da baca čudovišta na vas, malo isisavajući neprijatnu atmosferu koju magla i opšta nepreglednost vašeg okruženja realizuje. Priča je u početku interesantna za istraživanje dubljih značenja, međutim postaje sve bolja i bolja kako igra odmiče, baš kao i u originalu. Naprotiv, rekao bih da je emotivni utisak značajno potentniji u ovom izdanju, primarno zbog boljih vizuala i facijalnih ekspresija. Ne želim mnogo da dužim o priči, jer je treba iskusiti sa što manje znanja ako ste neko ko prvi put igra SH2 – samo ću reći da je ovo najbolji mogući način da to uradite, ma koliko verni fanovi serijala voleli original. Na celokupno iskustvo dodaje i vrhunska zvučna podloga, kako sa strane audio dizajna koji će stvarno udarati po vašim slabim nervima i stvarajući jezivu atmosferu, tako i sa strane muzike Akire Jamaoke i njegovih novih aranžmana sada već kultnog muzičkog opusa Silent Hill 2. Grafički, igra briljira na svakom koraku, najviše u predelu osvetljenja i refleksija koje apsolutno dodaju na efekat vašeg okruženja. Optimizacija je ovde jako dobra takođe, te će uz brojna grafička podešavanja na PC-ju biti moguće igrati igru u solidnom FPS-u i na osrednjim konfiguracijama, dok se na konzolama održava frejmrejt i u performansnom i u grafičkom modu. Sve u svemu, godinama sam tražio izgovor da se ponovo vratim u taj čuveni Silent Hill i da ponovo iskusim ovu maestralnu priču. Iako ima par štucanja i saplitanja u realizaciji originalne atmosfere, fokusirajući se malo više na trope modernog horor žanra u svom fokusu na čudovišta, Silent Hill 2 rimejk i dalje predstavlja jedno od najboljih horor iskustava koje sebi možete pružiti. Silent Hill 2 je dostupan za PC i PS5 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kad vidiš beli vazduh, znaj da nije magla: Silent Hill 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pariz šezdesetih: grad laganog džeza, živahnih kafića, sjajnog kabarea i, povremeno, velikih pljački. Ovaj ambijent ćete pronaći u Midnight Girl, prvencu danskog indie studija Italic koji predstavlja omaž klasičnim noir filmovima. Naslov igre se odnosi na glavnu junakinju Monique, devojku koja noći provodi pljačkajući žitelje Pariza. Nakon neuspele pljačke, završava u zatvoru gde upoznaje tajanstvenog muškarca. Zajedno beže iz zatvora ali pošto ništa nisu naučili iz svojih prethodnih grešaka, kreću u novu pljačku koja će im (potencijalno) doneti veliko bogatstvo. Tako počinje potraga za dragocenim dijamantom koja će ih odvesti u pariski metro, mračne hodnike podzemnih katakombi i druge, za nijansu vedrije lokacije. Gejmplej je sličan standardnim point-and-click avanturama, uz dodatak stealth elementa. Međutim, pravi fokus ove igre su stil, atmosfera i vizuelna prezentacija, koja se trudi da prenese estetiku starih heist filmova. To radi apsolutno savršeno, što će se posebno dopasti ljubiteljima pomenutih filmova i noir žanra. Developeri su kao inspiraciju takođe naveli belgijske stripove – osim TinTina, ne možemo reći da smo čitali mnogo belgijskih stripova, ali posle ove igre sigurno hoćemo! Očigledno je da je vizuelni utisak developerima bio najvažniji, tako da je kvalitet zagonetki samim tim pomalo opao. Uprkos tome, Midnight Girl je sjajan izbor za sve fanove point-and-click avantura, ali i prelepih igara uopšte! Midnight Girl je dostupan za Android, iOS i PC Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Midnight Girl appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu