SolidChief

Recenzije najčešće ne započinjemo hvalospevom, ali evo jednog izuzetka. Wuthering Waves je mobilna igra koja briljira u svakom pogledu i predstavlja savršen primer da mobilne igre više nisu samo „kežual” zabava, već ozbiljni projekti koji mogu parirati igrama na računaru i konzolama. Jedan od najjačih aduta Wuthering Waves je njegov borbeni sistem. Sistem podseća na igre kao što je Genshin Impact, ali dodaje dašak nečeg originalnog kroz brz i dinamičan gejmplej. Povrh toga, dodata je i mehanika parkura koja ne samo da olakšava istraživanje sveta, već čini svaku bitku vizuelno impresivnijom. Resursi koje pronalazite su ključni za unapređenje likova i oružja, tako da istraživanje nije samo opciono, već i neophodno za napredak. Svaka regija sveta koju istražujete odiše posebnom atmosferom – razvojni tim je očigledno uložio mnogo truda u stvaranje sveta koji je vizuelno očaravajući i prepun detalja. Tu je i grafika koja bi bez problema mogla da stane rame uz rame sa igrama na jačim platformama, a što se dizajna tiče, on najviše leži ljubiteljima animea! Kao i mnoge igre ovog tipa, Wuthering Waves koristi model „gacha“ za otključavanje likova i opreme. Za one koji su spremni da potroše pravi novac postoji dovoljno opcija, ali igra ipak ne vrši prevelik pritisak na igrače u tom smislu. Wuthering Waves je dostupan za Android, iOS, PlayStation 4 i PlayStation 5 Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Wuthering Waves appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre tri godine bili smo počašćeni iskustvom kakav je Inscryption, i iako je fundamentalno drugačija igra, paralele i inspiracija koju Is This Game Trying to Kill Me (u nastavku teksta ITGTKM) izvlači iz pomenutog je vrlo očigledna i neizbežna. Zarobljeni u šumskoj kolibi sa starim računarom, morate da pređete igru na istom kako biste pobegli. Ovo je jedinstveno escape room iskustvo koje jako dobro meša i spaja perspektivu iz prvog lica i 2D gejmplej. Ovaj meta koncept ”igre unutar igre” pruža veliki broj pravaca kojim priča, kao i sam gejmplej mogu ići. Gejmplej se u najvećoj meri zasniva na interakciji sa igrom unutar kolibe i prelaskom zagonetki koje ona podstavlja pred vas. Kako budete rešavali date zagonetke, koliba će otključavati nove zone, kao i nivoe unutar same video igre. Ovde je zagonetka i kako rešiti probleme u oba sveta i njihovoj međusobnoj interakciji, kako biste napravili neki napredak. Iako većina ovih zagonetki nisu teške za rešiti, ITGTKM će vam često ponuditi pomoć ako budete imali problema. Često sam nailazio na slučajeve gde sam ja sebi bio najveći neprijatelj, previše komplikujući inače jednostavna rešenja nekih problema. Iako igra može biti malo konfuzna u par slučajeva gde nećete znati šta da radite, tempo priče je generalno vrlo stabilan i jak, s obzirom da je ovo jedno vrlo kratko iskustvo, dugačko svega dva sata. Nažalost, samim time što traje svega dva sata, igra nema previše prostora za izgradnju neke interesantnije priče. Uprkos par karaktera koji se pojavljuju, dijalog je vrlo škrt i minimalan, što vodi ka većem fokusu na gejmplej nego na priču. Iako generalno nemam problem sa ovakvim slučajevima, ovakve igre, kao i Inscryption, najviše zrače kvalitetom baš zbog jake narativne podloge. Ovde sam nažalost na kraju ostao samo željan za daljim kontekstom sveta i karaktera koje sam sretao. Iako predstavlja interesantan koncept koji ne radi ništa revolucionarno na planu puzzle igara, ITGTKM je vrlo zabavno iskustvo za svojih par sati sadržaja koji nudi. Is This Game Trying to Kill Me? je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra u kolibi u igri: Is This Game Trying to Kill Me? recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U svetu modernih video igara u kojem dominiraju visoka rezolucija i složene gejmplej mehanike, Demon Compass se ističe svojim nostalgičnim pristupom i jedinstvenom atmosferom. Ova horor avantura nas vraća u kasne devedesete sa svojim retro 3D grafičkim stilom i fokusom na istraživanje, zagonetke i apstraktnu naraciju. Radnja igre počinje kada se vaš lik budi zaslepljen prodornom svetlošću, sa nepovezanim sećanjima iz vašeg prošlog života. U ruci držite ukleti kompas koji svetli u određenom pravcu i koji vas vodi ka nečemu nepoznatom. Ovaj misteriozni uvod postavlja temelje za tri odvojene priče, od kojih svaka ima jedinstvene likove, okruženja i izazove. U pauzi od rešavanja zagonetki, u igri ćete naići i na neprijatelje u vidu zastrašujućih čudovišta. Međutim, pored prostog combata koji čak uključuje boss okršaje, Demon Compass ipak stavlja veći akcenat na borbu sa unutrašnjim demonima glavnih likova. U tom smislu, definitivno smo osetili uticaj igara kao što je Silent Hill. Moramo napomenuti da je Demon Compass jedna od retkih igara na kojoj je radila muzička grupa. Iza ovog naslova stoji američki post-punk bend Provoker, koji je nazvao igru po svom albumu iz 2023. godine. Naravno, u igri takođe možete čuti njihovu muziku. Demon Compass možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Demon Compass appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle pregršt Shin Megami Tensei naslova ATLUS se ponovo vraća eksperimentalnoj fazi i sa potpuno novim originalnim naslovom. U ovom izdanju videćemo celokupno iskustvo studija i kako su sve pozitivne aspekte i mehanike iz svojih igara implementirali u Metaphor: ReFantazio. Kralj je mrtav, ubijen od strane jednog od najpopularnijih generala u zemlji, dok princ, jedini legitimni naslednik prestola, postaje žrtva opasne kletve. Zaduženi da spasete kraljevstvo, tu počinje vaša priča dok sanjate o utopiji i svetu u kojem bi ponovo zavladao mir. Metaphor: ReFantazio pokriva ozbiljne priče od gubitka voljene osobe i nemogućnosti da se voljena osoba spase, preko nejednakosti između kasti, do ekstremne rasne razlike i netolerancije. Ako ste igrali bilo koju od ATLUS Persona ili Shin Megami Tensei igara u proteklih nekoliko godina, odmah ćete se lako snaći sa svim mehanikama ove igre. Naravno, ima i nekih novih začkoljica sa kojima se studio poigrao. Kao i kod drugih klasičnih JRPG naslova, i ovde ćete imati par slotova za opremu koju ćete ili naći ili kupiti. Doduše promena ovde se svodi na to da pronađenu opremu prvo morate da procenite kod nekog prodavca, dok ćete neke predmete moći da pročistite kod sveštenika i tako otključate njihovu punu moć. Vaša družina se sastoji od četiri člana. U ovoj igri ”Persone” se zovu Arhitipovi i predstavljaju ne samo tipične klase kao što su ratnik i mag, nego i solidan broj inovativnih, poput istraživača, prodavca, boksera i drugih. Arhitipovi će takođe pojačavati statistike likova i određivati koje oružje koriste i koji oklop im najbolje odgovara. Svaki Arhitip će imati 20 nivoa progresije i napredovaće što ga više koristite. Neke od pomenutih klasa će imati jače verzije koje ćete otključavati tokom igre kako budete unapređivali veze sa drugim karakterima. Ovo je klasičan sistem veza koji smo viđali u Persona naslovima, međutim za razliku od ovog serijala, likovi u Metaphor: ReFantazio mogu da menjaju svoje Arhetipove. Borbeni sistem se generalno svodi na potezne okršaje gde birate šta će svaki od likova raditi i da li će biti u prvom ili drugom redu borbenih linija. U borbi je ključno da iskoristite sve moguće slabosti protivnika i da se nadate da to oni neće raditi vama. Inicijativa je takođe važan aspekt borbe. Dodatnu inicijativu iliti poen za akciju dobijate ako oštetite protivnika sa elementom na koji je slab ili ako pogodite crit. Ovo će biti ekstremno bitno pošto kako lik uradi akciju tako se akcioni momenat prebacuje na sledećeg lika i shodno svemu ovome morate da planirate i taktizirate kako ćete i šta raditi. Ako promašite napad onda gubite inicijativu. Ovo sve naravno važi i za protivnike i njihov potez. Pored standardnih napada i sposobnosti koje dolaze od arhitipova, imaćete i sinergične napade koji zavise od drugih likova i njihovih arhitipova. Ovakav napad troši dve inicijative ali je drastično jači. Ukoliko ste ipak suviše jaki za nekog protivnika iliti mnogo veći level, onda nećete inicirati poteznu borbu već ćete takve protivnike samo jednim udarcem moći da uklonite, ali će oni i dalje moći da napadnu vas. Ovaj sistem drastično ubrzava tamanjenje slabih protivnika i skupljanje XP poena, kao i drugih predmeta i sredstava. Najbitnije što moramo pomenuti, pogotovu za one koji nisu igrali Persona igre, jeste kalendar. Imaćete tačno određenu količinu dana da završite ne samo glavni zadatak nego i pregršt manjih sporednih zadataka i usputnih glavnih misija. Ovo je važno zato što se svaki dan sastoji od dva dela, što u praksi znači da ćete izgubiti ceo dan ako odete da se bijete u nekoj tamnici na zabačenom delu mape. Tokom dana ćete morati da provodite vreme sa saputnicima i produbljujete vezu sa njima ili da povećavate neke od vaših vrlina kako biste otključali dalje delove nekih zadataka ili sposobnosti. Jedna mala mehanika koja je veoma interesantna jeste da pritiskom na jedno dugme možete videti, procentualno, šta su drugi igrači radili na dan na kojem ste ili da vidite koje su grupacije arhitipova i likova koristili za koji deo tamnice, i da potom isti tim sastavite ako ste u mogućnosti. Grafički, najviše pažnje posvećeno je dizajnu sveta i likova. Igra ima popriličan broj humanoidnih rasa koje veoma odskaču od standardnih elf, patuljak, gnom i ork rasa i svaka ima neki svoj jedinstven karakter. To znači da ćete upoznati veoma šarenolike likove, bilo da su oni glavni ili sporedni. Svet je takođe šarenolik ali u nekim momentima nekako deluje već viđeno, no ova situacija je retka. Animacije su doduše dosta proste čak i kod napada, osim ako nisu sinergija napadi koji su takođe na relativno niskom nivou. Na kraju moram da istaknem da najkreativniji dizajn imaju Human protivnici (ovim ne mislim na ljude, znaćete kada budete igrali igru). Muzika je toliko epska da ćete pevušiti borbenu temu čak i posle sto puta. Glasovna gluma nema nikakve mane osim možda par čudnih izbora naglasaka ili glasova za neke likove kojima nikako ne pristaju. Najveći problem na koji sam naišao u Metaphor: ReFantazio je veoma loš lock on sistem i to što ćete često promašiti protivnika na glavnoj mapi prilikom napada. Ovo nije problem ako ćete ukloniti protivnika odmah, ali ako je on suviše jak onda postoji šansa da će vas samo jednim udarcem uvesti u borbu na njegov benefit i prvu akciju. Ovom doprinosi i to da je kamera i dalje problem u ovakvim igrama i često može da smeta. Ako ste igrali bilo koju ATLUS igru u proteklih deset godina, Metaphor: ReFantazio obavezno morate isprobati. U ovom naslovu ćete videti kulminaciju iskustva studija i kombinaciju najboljih elemenata iz njihovih prethodnih igara. Ako vam je Shin Megami Tensei serijal, uključujući Personu, previše veliki da se upuštate u njega, a želeli biste da iskusite vrhunsku igru ovog čuvenog studija, onda je Metaphor: ReFantazio savršen izbor za vas. Ni drugi RPG fanovi neće biti razočarani! Metaphor: ReFantazio je dostupan za PC, PS4, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fantazija o realnosti – Metaphor: ReFantazio recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svake godine nabrajam koji je ovo po redu CoD, pa i ove ne propuštam – ovo je DVADESET I PRVI deo Call of Duty franšize. Nekako deo mene želi da Activision stavi već jednom potpuni broj pored makar jednog nastavka igre, čisto iz komičnog razloga ako ništa drugo. Naime, ovo je sedmi deo Black Ops podfranšize, iako vas ova brojka navodi na nešto drugačije, s obzirom da je tu i Cold War koji nije nosio brojku zvaničnog nastavka kada je izašao. Pa, ponovo, još jedna godina, još jedan CoD u novembru. Black Ops 6 počinje u tipičnom BO fazonu i ponovo se fokusira na špijunski žanr kao i većina njegovih prethodnika. Misija ode po zlu, CIA vam uzme pištolj i značku i vi, tj. Kejs kako se protagonista zove, sa vašom bratijom otpisanih agenata idete da izjurite pravdu. Ovo podrazumeva uklanjanje određene paravojne formacije zvane Panteon koja je sve upropastila, pa i vašu misiju. Većina misija potpada pod tipičan koridor šuter fazon, gde više imate osećaj pljačke nego vojne operacije. To se ogleda i u solidnom skoku nivoa gde ste pod maskom koji su već postali pečat serijala. Švrćkaćete se po raznoraznim večerama sa bogatima, baroknim kazinima i slično, ubacujući se u taj Džejms Bond šmek, što sam nekako počeo i da gotivim kroz poslednjih par igara. Iako mi ova promena prija, pogotovu u CoD kampanjama koje su postale malo previše užegli blokbasteri, ne mogu reći da se ovde nalazi nešto revolucionarno, pa čak ni dobro, s obzirom da bi se BO6 u ”šunjalačkom” žanru kotirao na jedva prosečnom nivou. Ovde ima i malo šokantnijih momenata, pogotovu u jednoj od kasnijih misija koje više podsećaju na Prey ili Bioshock sa elementima horora, međutim sve ovo ume biti nekako van dodira sa realnošću. Ovo će se pojedinima svideti, kao što sam ja, dok će ostale odbiti. Ja sam za to da CoD svakako eksperimentiše i igra se sa stvarima, pošto je doba ozbiljnosti koja je krasila pojedine CoD igre prošlo, makar van MW serijala. Iako kampanja sadrži pregršt mehanika koje ćete koristiti u samo jednoj misiji, u tipičnom stilu ove franšize, multiplejer doživljava promene, ali ni blizu toliko kao kampanja između svojih misija. Ove godine puškaranje je generalno veoma slično i prethodnicima, gde ipak nešto više volim šta je IW uradio sa MW serijalom i osećajem pušaka, ali ove godine je BO serijal najbliži IW osećaju. Međutim, ovde je dodat i takozvani omnimovement sistem koji vam omogućava da trčite, proklizavate i skačete u bilo kom pravcu, čineći od vas supervojnika i Maksa Pejna koji se bacaka levo- desno u najboljem mogućem smislu. Mape su značajno bolje nego u prethodnom BO. Babylon veoma podseća na haotični Shipment, dok su tu i opcije za uske hodnike kao što je Derelict i nešto veće mape kao Vorkuta. Ima naravno par promašaja za koje bih naveo Rewind koji daje jednostavno previše otvorenih prostora i uglova za protivnike da bi vam život potrajao nešto više od pola minuta. Tu je i Kill Order, novi mod koji podseća na Cold War-ov VIP mod koji nasumično bira prioritetne mete u obe ekipe i daje im tonu oklopa i radar, dok ubijanje tih meta donosi poene vašem timu. Treyarch jako voli svoj zombi mod, te je i ove godine duboko isprepletan sa samim multiplejerom. Zombiji nikad više mehanika nisu imali, kao i same raznovrsnosti kada su monstrumi u pitanju. Ovo nažalost meni lično čini da celokupno iskustvo još više deluje kao bućkuriš, sa sve skinovima i haotičnim dizajnom, ali to je donekle i za očekivati od modernog CoD naslova. Nažalost ovo preplitanje sa multiplejerom je donekle unazadilo kvalitet progresije koja se možda previše oslanja na oba moda paralelno, umesto da ih razdvaja. Uprkos svemu, multiplejer je doživeo solidno unapređenje zahvaljujući još luđem sistemu kretanja. Iako kampanja nije idealna, mislim da je Treyarch konačno u potpunosti prihvatio kreativnu slobodu prilikom razvijanja ovih igara. Ako znate šta da očekujete od Black Ops serijala, onda ćete se solidno zabaviti. Aj, dogodine. Call of Duty: Black Ops 6 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post CoD, al’ devedesete sa Džejmsom Bondom: Call of Duty: Black Ops 6 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Malo igara je uspelo da me jako uplaši, ali Stalker serijal je uvek važio za jedan od izuzetaka. Nastavak na originalnu trilogiju koji smo čekali oko 15 godina nije mnogo drugačiji. Iako bi stariji fanovi, baš kao i ja, pomislili na osnovu marketinga da se serijal malo udaljio od onog vrlo specifičnog „jank-a“, tj. nezgrapnosti, zavarali smo se definitivno, i to na najbolji mogući način. Stalker 2 je i dalje Stalker do same srži, što obuhvata i onu nekada smešnu, a sada poprilično iritantnu liniju bagova koji će vas zaposedati na svakom koraku. Međutim, ovde jeste u pitanju unikatan miks horora, FPS-a i imerzivnog survival žanra, koji definitivno zadržava i poboljšava skoro sve svoje aspekte. Ovde ne igrate nikoga poznatog, iako je Stalker 2, inače četvrta igra u serijalu, ipak direktan nastavak na poslednji deo. Međutim to ne znači da će pojedini likovi, uključujući dvojicu protagonista iz prethodnih delova, igrati solidnu ulogu u novom izdanju. Priča prati Skifa, bivšeg vojnika koji se budi usred noći kada njegova kuhinja biva razorena artifaktom, jednim od neprocenjivih bogatstava koje Zona proizvodi. S obzirom da gubi svoj dom u ovom nesrećnom i mističnom incidentu, Skif polako biva upetljan u višeslojni haos od narativa koji će uključivati tonu različitih frakcija unutar zone, ličnih osveta, ideologija i to sve samo kako bi došao do novca koji bi mu dao sredstva da sebi sagradi novi dom. Uz to, igra će bacati pred vas veliki broj izbora a sa njima i posledica koji će dovoditi do određenih različitih kvestova i pristupa istima, ultimativno vas navodeći na jedan od četiri kraja koje igra poseduje. Stalker ima specifičan tempo priče, i pored vrlo blage baziranosti na romanu braće Strugacki i istoimenom filmu, ova mistična i filozofska priča je uglavnom dostavljana na kašičicu. Kroz male zaplete koje budete rešavali po zoni, otkrivaće vam se po novo parče slagalice koje će vas u sekvenci i provesti po celoj, i to veoma masivnoj, mapi Zone. Priča je odlična, i iako bi pomoglo da znate šta je se dešavalo u prethodnim igrama, imaćete neku dozu razumevanja iako ste novajlija serijala. Istraživanje Zone deluje beskonačno veliko, što ćete najviše i raditi u vašem prelazu pored tone glavnih i sporednih kvestova. Svet će reagovati na vaše izbore i sa kim ste se sprijateljili. Ipak, Stalker ne igrate zbog njegove priče, već zbog atmosfere i tih malih segmenata istraživanja nečega potpuno nepoznatog i nedokučivog. Kako budete prolazili kroz bogat svet Zone, nalazićete ne samo na raznorazne mutante i ljudske protivnike, već i anomalije i nepoznate pojave koje sve doprinose ovoj fascinantnoj igri. Sloboda je ogromna, sa opcijom da idete kuda god poželite od samog početka igre. Da li ćete se skrivati i koristiti sve svoje veštine da izbegnete sukobe ili ćete planirati kako da navučete čopor radioaktivnih kerova na lokalne bandite kojima ste se ranije zamerili, u potpunosti je na vama. Frakcije su ovde u perpetualnom ratu, te ćete često bivati uključeni u njihove direktne sukobe, a čak ih i koristiti. Gejmplej se diči svojim tvrdokornim sistemima koji uključuju glad, žeđ, pa i radijaciju o kojoj ćete posebno morati da vodite računa. Igra shvata svoj ”preživljavački” aspekat veoma ozbiljno, ne držeći vas za ruku. Uz to, Stalker 2 je jedan od najboljih i najrealističnijih FPS-eva koje možete igrati. Od animacija, njihovog održavanja i opšteg realizma prilikom korišćenja raznih pušaka i oružja, pa sve do sitnih modifikacija pomenutih i baratanja gomilom različite municije koju imate na raspolaganju, Stalker 2 je prava poslastica za ljubitelje realističnijih FPS-eva. Svako oružje se drastično razlikuje i vidno vam može olakšati, ili otežati život ako ne vodite računa o njemu. Kako je progresija vezana isključivo za opremu, ovo je i suštinska mehanika koja zajedno sa survival sistemima čini jedno vrlo koherentno i zahtevno iskustvo. Stalker 2 nije posustao u svojoj tvrdokornoj prirodi, te se ne prilagođava nešto više opuštenijoj publici, zahtevajući od igrača pažljivo planiranje, uštedu resursa i konstantan pritisak, kažnjavajući greške vrlo oštro. Vreme ubijanja je vrlo kratko, pogotovu sa ljudskim protivnicima, i to važi u oba slučaja, pogotovu na srednjoj i najvišoj težini igre. Ovo doduše ne važi za neke jače mutante koji će zahtevati tone metaka i predstavljati više iritaciju nego bilo šta drugo, uprkos njihovoj sposobnosti da vam uteraju strah u kosti. Nažalost, ovde se vide i neki od problema sa balansom, od kojih su brojni prepravljeni u prve dve zakrpe u trenutku pisanja ovog teksta, ali svakako ostaje još dosta rada na igri, kako bi balans između protivnika i pojedinih oružja, kao i resursa bio doteran do optimalnijeg nivoa. Uz to što je jedna od najlepših igara trenutno, Stalker 2 je i igra sa nesvakidašnjom atmosferom. Velelepni pejzaži i postapokaliptična atmosfera černobiljske regije nisu nikad bolje preneseni, gde apsolutno svaki najsitniji objekat i čestica izgledaju besprekorno. Facijalne animacije briljiraju takođe, iako umeju biti žrtva ponekad nešto krućih pokreta. Kada je mrak u Stalkeru, onda je stvarno mrak i tada igra prerasta u pravi horor, gde ćete i uz svoju lampu jedva videti par metara ispred sebe. Zalazak u podzemne komplekse, kanalizacione sisteme i bunkere, kojih ima u veoma velikoj meri svaki put pronosi žmarce. Muzička podloga je odlično isprepletana numerama svih žanrova i ambijenata, dok je zvuk briljantan i veoma bitan aspekat vašeg igranja, gde ćete često morati da se oslanjate na svoj sluh kako biste bili sigurni da ste sami. Nažalost, ovde dolazim i do najvećeg problema ove igre koji je sputava na skoro svakom nivou, od osnovnih mehanika, pa do audio-vizuelnog iskustva, a to su bagovi. Iako je Stalker serijal poznat po bagovima, ova normalizacija i opravdanje istih zbog takvog statusa, kakav se javljao i u Betesdinim igrama više nije oprostiva tako lako. Problemi su na svakom koraku, od izbacivanja iz igre, sitnih vizuelnih problema, pa sve do većih stvari kao što su blokade progresije u određenim kvestovima, nestali NPC-evi, gubljenje opreme, itd. Broj različitih problema na koje sam naletao je ogroman i oni solidno oduzimaju čak i na mehaničkom nivou gde će određeni aspekti gejmpleja stvarno propatiti. Iako su svi sistemi jako dobro dizajnirani, nekada prosto ne funkcionišu kako treba. Sem toga bih napomenuo i da je optimizacija ovde takođe drastično propatila, gde sam čak i ja sa veoma jakom PC konfiguracijom imao solidnih problema sa padom frejmrejta i renderovanjem određenih tekstura. Veliki broj propusta, pogotovu sa progresijom u kvestovima je rešen kroz prvih par inicijalnih zakrpa, ali ovo svakako ne opravdava trenutno stanje igre. Uz dato vreme i par meseci, siguran sam da će Stalker biti doveden u više nego dobro stanje, pogotovu sa podrškom za modovanje koja je najviše i doprinela dugovečnosti stare trilogije. Uprkos svemu, ispod tih problema se krije jedan od najboljih modernih FPS-ova. Sa svim svojim nezgrapnim pristupima i par čudnih dizajn odluka, Stalker 2 je i dalje prava poslastica i jedno od najimerzivnijih iskustava koje možete doživeti u nekoj video igri. Bez bagova, ovo bi bila lako jedna od najbolje ocenjenih igara koje sam ikada recenzirao, te za one strpljivije bih preporučio da sačekaju još par meseci da se problemi ispeglaju. U suprotnom, i dalje ćete uživati. S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl je dostupan za PC i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Potraga za sobom koja ispunjava snove: S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada se prvi put pojavio 2017. godine, Horizon Zero Dawn je na neki način redefinisao “open-world” žanr svojim inovativnim pristupom priči, izvanrednom grafikom i nesvakidašnjim borbenim sistemom. Sedam godina kasnije, Guerilla Games izgleda smatra da je prošlo dovoljno vremena da opravda remasterizovanje igre koja i dan danas izgleda pristojno, te je valjda stavi rame uz rame sa trenutno aktuelnim nastavkom i njegovim spektakularnim DLC dodatkom. Eloj se vraća u 4K rezoluciji, uz značajno unapređenu vizuelnu prezentaciju i tehničke optimizacije. Ali da li ova remasterizovana verzija opravdava svoje postojanje u eri gde igrači traže nove sadržaje? Hajde da saznamo zajedno. Jedan od najjačih aspekata igre ostaje njena priča. Zero Dawn smešta igrače u daleku budućnost gde su tehnološke mašine u vidu životinja zavladale svetom, dok je čovečanstvo vraćeno na primitivne oblike društva. U ulozi mlade Eloj iz plemena Nora, igrači imaju priliku da istraže misteriju o propasti stare civilizacije i otkriju kako su to zapravo mehaničke zveri postale dominantne. Ovaj remaster tehnički nije ništa promenio u narativu, ali to i nije neki problem. Priča je i dalje intrigantna za nove igrače, sa sve motivima sudara tehnologije i prirode kao i misterije o prošlosti ali i ličnom rastu protagonistkinje. Eloj je i dalje zanimljiva u toj ulozi, kako je empatična, radoznala ali i snalažljiva i odlučna. Njena pustolovina od izgnanstva do spasioca sveta, još uvek poseduje istu emocionalnu dubinu, a ni sporedni likovi puno ne zaostaju. Najveći adut remasterizovane verzije je naravno unapređena grafika. Ovde se svakako koristi pun potencijal PlayStation 5 hardvera, donoseći podršku za 4K rezoluciju i HDR, poboljšane teksture, dinamično osvetljenje i daleko detaljnije modele likova i okruženja. Svet igre sada izgleda zapanjujuće, baš kao i u nastavku. Bogati pejzaži, zelene doline i snežni vrhovi, pa sve do najsitnijih i živopisnih detalja na mašinama koje odišu futurističkom ali i prepoznatljivom estetikom. Posebno impresionira implementacija “ray tracing” tehnologije. Svetlosni efekti još više doprinose osećaju realizma. Kada se sunčevi zraci prelome kroz krošnje drveća pa odbiju o metalne površine mašina, svet kao da dodatno oživi. Kišni efekti i dinamične vremenske promene takođe izgledaju neverovatno, dok je noćno osvetljenje sa vatrom koja treperi na mesečini, prava vizuelna poslastica. Naravno, i ovo ima svoju cenu pa PlayStation 5 nudi dve opcije za igranje igre. 4K u 30 sličica u sekundi kao i 1440p rezoluciju u duplo većem frejmrejtu. Ako vam činjenica da morate da birate jedan od ova dva ne pada teško, bićete zadovoljni i da čujete da su oba jako dobro optimizovani režimi i besprekorno pružaju ono što i obećavaju. Jedna od dobrodošlih inovacija je i integracija DualSense kontrolera. Zatezanje tetive luka i udarac kopljem o mašinu, odaje uverljiv utisak kroz haptičke funkcije i vibracije. Hodanje po različitim terenima, prolazak kroz travu ili preko kamenja – sve doprinosu osećaju prisustva u ovom svetu. Akcioni segment je bio jedan od najvitalnijih delova Horizon Zero Dawn iskustva, a remaster ostaje veran tom osećaju. Eloj koristi zamke, praćke i lukove kako bi nadmudrila protivnike, dok je fokus na strategiji i taktičkom pristupu svakoj borbi od imperativa. Sukobi sa mehaničkim protivnicima, naročito onim impozantnijim, zbilja deluju kao pravi ples sa mašinama. A unapređenje grafike čini da eksplozije i razbijanje protivnika delić po delić, deluje još impresivnije. Naravno, sada je prisutan i “Photo Mode”, za sve one koji znaju da cene jednu ovako kvalitetnu vizuelnu prezentaciju. Na neki način, remasterizovana verzija ostavlja sličan utisak kao i original pre sedam godina. Tako da vaše iskustvo najviše zavisi od toga da li ste novi igrač kao i od poznavanja priče i toga koliko vam se zanimljivom može učiniti. Svet igre jeste ogroman i prepun zadataka ali neki sporedni mogu delovati kao da se ponavljaju. Stari igrači koji su već istražili svaki kutak u originalu, ovde teško da će pronaći mnogo svežije zanimacije, osim osvežene grafike. Glavno pitanje svakako ostaje – da li je remaster bio neophodan? Za nove igrače koji nisu imali priliku da se upuste u originalnu pustolovinu, ovo je definitivno najbolji način da se igra doživi. Ali oni koji su igrali original, svakako ne bi trebalo da kupuju igru po punoj ceni. Jedina prihvatljiva opcija je potencijalna nadogradnja, ukoliko posedujete original, za cenu od desetak evra. U suprotnom, kupovina vam se može isplatiti samo ako ste zaista tvrdokorni obožavalac. Horizon Zero Dawn Remastered je vizuelni spektakl koji koristi sav potencijal PlayStation 5 hardvera kako bi pružio osveženo iskustvo jedne od najboljih “open-world” igara prošle generacije. Međutim, za veterane serijala, pitanje opravdanosti investicije zavisiće od ličnih preferencija. Ja lično smatram da trenutno tržište video igara mnogo više vapi za originalnim, novim franšizama i naslovima koji će nas oduševiti, kao što su to stari učinili pri prvom pojavljivanju. A ovaj remaster je više luksuz, nego neophodna verzija igre. Uprkos tome, ne može se poreći zbilja impresivna prezentacija koja je ovde prisutna. Samo i ona kao takva, opet ima manju težinu nego jedan svež naslov. Bez obzira na pozitivne kritike, siguran sam da će vapaj igrača željnih ne samo nastavka nego i potpuno novih igara, ovaj put biti glasniji od bilo kakvog hvalospeva. Horizon Zero Dawn Remastered je dostupan za PlayStation 5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jeste li za još jedan ples sa mašinama? – Horizon Zero Dawn Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vrlo je teško pisati o Dragon Age-u i zadovoljiti apsolutno sve strane pošto su maltene sve igre, osim možda Originsa uzrokovale raskol među fanovima. Veilguard je gotovo sigurno najveći primer ovoga do sada. Veilguard je došao čak deset godina nakon prethodnika Inquisitiona, na kojeg se blago nadovezuje. Ovakav vremenski period, pun problematičnog razvoja i faktički potpune promene originalnog razvojnog tima nije uneo previše poverenja i entuzijazma među fanovima. Iako ste do sada verovatno već videli sve moguće stvari za Veilguard, iskustva o ovoj igri su veoma subjektivna i drastično podeljena. Ovo je samo moje mišljenje, kao teškog RPG fanatika i velikog fana prve dve igre, pa čak i ljubitelja Inquisitiona, iz dosta različitih razloga. Za razliku od apsurdno velike prve zone koju je Inquisition ponudio i mnoge odbio svojim tempom koji je zapravo zahtevao da igrači sami shvate da bi trebalo češće da napuštaju lokacije i da se vraćaju na iste, ovde Veilguard baca na ogroman broj različitih lokacija u generalno haotično brzom tempu. Ovde, vaš glavni lik po imenu Rook će sa starim drugarom i veteranom serijala Varikom Tetrasom tražiti Solasa, još jednog karaktera kojeg igrači Inkvizicije dobro poznaju, u cilju zaustavljanja Solasovog rituala koji će razoriti svet. Iako ne želim previše priče da otkrivam, ovaj ubrzani prvi čin koji traje između 5 i 10 sati, je tu više da vas upozna sa vašom izabranom pozadinskom pričom, gde će vas igra zatrpavati glavnim zapletom. Tek kada završite prvi čin, možete očekivati malo predaha i nešto sporiji tempo, kao i prve sporedne kvestove. Ova kontrateža Inkvizicijinoj prvoj zoni koja je obeležila tu igru kao glorifikovani singlplejer MMO je možda ovde previše agresivna, ali će svakako održati pažnju bolje nego prethodnik u početnom segmentu. Svet je ovde nešto fokusiraniji, ukrašen maestralnim vizuelnim dizajnom koji će biti aspekat svake zone i koji ukratko predstavlja jedan od najvećih Veilguardovih aduta. Okruženja su velelepna i detaljna, iako znatno suženija, što doprinosi jačem iskustvu i dinamičnosti naspram Inkvizicijinih gigantskih zona. Svaka zona je napakovana raznoraznim platformerskim zagonetkama, koje će koristiti sposobnosti svakog karaktera kako bi se određenim delovima mape moglo pristupiti. Svaka zona je napakovana i borbama koje su ovoga puta brže i vrlo zabavne. Iako sam veliki fan nešto dubljih i konkretnijih RPG sistema koji krase brojne moderne cRPG igre kalibra Pathfinder serijala ili BG3, dopada mi se pravac u kojem je Bioware razvio ovaj akciono orijentisani borbeni sistem. Borba je brza, dinamična i zasnovana na vašim skillovima, ali i na veštini samog igrača u vidu tempiranja pariranja, izbegavanja neprijateljskih udaraca ili bacanja odgovarajućih magija. Najveći minus koji bih ovde naveo jeste nemogućnost kontrolisanja vaših saboraca za razliku od prethodnih igara. Ovde će AI kontrolisati vaše kompanjone, kojima ćete jedino moći da izdajete komande šta da koriste prilikom borbe. Iako je tempo borbe ovde značajno brži, i dalje imam želju za malo više mikromenadžmenta. Svaki DA je uvek krasila odlična ekipa saputnika, uglavnom vrlo dobro napisanih likova sa velikom istorijom kako je serijal odmicao. Kako se približavam narativnom aspektu ove igre koji ostavljam za kasniji segment ovog teksta, ovde se već vide solidni padovi u kvalitetu pisanja, čak i naspram Inkvizicije koja je u tom smislu svakako bila najslabiji deo u serijalu. Pored povratnika kao što su Varik i Lejs Harding, tu je pregršt novih likova koji variraju od više nego interesantnih i solidnih do jako površno napisanih, iritantnih, pa čak i među najgore realizovanih karaktera u nekoj video igri. Iako su svi jako napadni sa svojim traumama, jedva čekajući da ih saslušate, ponudite pomoć, rame za plakanje i slično, Veilguard solidno povezuje sve ove likove u jednu koherentnu ekipu. Tu su ti dijalozi prepucavanja, međusobnih opaski i slično, čak i u Svetioniku, zoni koja će vam koristiti kao glavna baza operacija. Nažalost, iako gotivim par likova koje ova igra donosi sa sobom kao što su Lukanis, Emerih i Darvin, ostatak ekipe pati od značajno površnih persona i vrlo često iritantnih interakcija. Ove interakcije nužno nemaju nikakve veze sa očiglednim inkluzijama raznoraznih modernih teorija o polu i rodu, već jednostavno lošem i detinjastom pisanju koje često tretira ne samo igrača, već i sopstvene likove kao malu nezrelu decu, kontradiktujući njihovu prošlost i priču direktno. Ovde dolazimo i do većih problema koji oduzimaju taj Dragon Age faktor iz Veilguarda. Prenos odluka iz prethodnih igara kojima se serijal obično ponosi, ovde je sveden na svega četiri događaja iz Inkvizicije. Čak iako bismo zanemarili taj istorijat koji se Veilguard trudi da zakopa, pa vrlo često i izmeni i banalizuje (i nažalost uspeva u tome), ovde je problem koliko Veilguard voli da nabija u lice činjenicu da će vaši izbori uticati na razvoj događaja u igri. Često ćete viđati notifikacije kako su vaši prethodni izbori posledica stvari koje se događaju na ekranu, ponovo vraćajući onaj faktor gde igra tretira igrača, to jest vas, kao infantilno dete nesposobno za praćenje osnovnog narativa. Ovde dolazi do problema i sa karakterima koje sam pominjao nešto ranije u tekstu, a to je da su skoro svi jednostavno moralno dobre osobe, sa vrlo bezbednim, generalno neuvredljivim manama. Kao da se igra apsolutno plaši da bude makar malo agresivna ili mračnija prema bilo kome, gde apsolutno niko nije ni kreten, ni bezobrazan, ni preambiciozan, niti makar malo moralno siv, gotovo u potpunosti brišući bilo kakvu međuzonu između dobra i zla u priči. Ovo se odražava i na vašeg lika, gde jednostavno nemate opciju da budete, ne samo zli kao takvi, već nimalo direktniji ili okrutniji, uprkos brojnim izborima koje igra baca pred vas. Sve se to ovde svodi na to da ste vi jedan veliki dobrica sa blagim razlikama u tome kako ćete vašu dobrotu prema drugima iskazati. Dobri ljudi mogu biti dobri karakteri narativno, ali kada su apsolutno svi takvi, brišući ikakav prostor za diskusiju, konflikt ili moralnu dilemu, onda narativ drastično pati i biva infantilan. Ovo je velika šteta, s obzirom da je Bioware nekada bio tim koji je odlično pokrivao baš veliki broj socijalnih i opštih dilema, pogotovu kroz Dragon Age serijal, u vidu religije, politike, filozofije morala i slično, oduzimajući svojim likovima bilo kakav sentiment sem onog glavnog gde je lako utvrditi da bogovi koji žele da unište svet nije dobar ishod. Ovde se i gubi taj izvor svrhe i cilja kojima se karakteri posvećuju, dodajući novi sloj bilo na površnu i loše odrađenu karakterizaciju, bilo na dobru i duboku karakterizaciju. Konflikt između frakcija u Tedasu je izuzet, gde više nema opasnih magova protiv dogmatskih templara, nema ispitivanja religije, vladara, sistema, već je konflikt prebačen na potpuno neutralnog neprijatelja u vidu vilenjačkih bogova i bezlične ekipe “negativaca” i moralno neutralnih “dobrica” koje se ujedinjuju protiv zajedničkog protivnika. Iako moji izbori u Veilguardu definitivno imaju posledice i neki segmenti igre svakako mogu biti interesantni u tom smislu, kompleksnost tim izborima fali u velikoj razmeri. Vratili smo se korenima borbe dobra protiv očiglednog zla, ponovo čineći da se osećam kao da Bioware vređa moju emotivnu inteligenciju sa svakim novim izborom i otkrovenjem na koje naiđem. Iako igra briljira na vizuelnom nivou, uprkos čudnom vizuelnom dizajnu karaktera koji su otišli u, po meni previše detinjastom pravcu smešnih zombija iz Nikelodeonovih crtaća, posebno kada pogledate kako Darkspawnovi izgledaju. Veilguard nije loša igra i radi besprekorno – možda je čak i tehnički najispeglaniji RPG koji sam igrao u poslednjih par godina. Međutim, iako ga neću zaboraviti, tužno je kako u Dragon Age igri njeni karakteri i priča predstavljaju njen najslabiji element. Iako je borba zabavna i svakako nije sve tako loše, definitivno je vrlo crno i belo ako pogledamo stvari sa narativnog aspekta. Imao sam problem sa svakim DA od početka serijala, međutim uvek sam uspevao da prebrodim sve probleme koje su te igre bacale pred mene, jer su imale neku čar. Iako je Veilguard po gejmpleju možda i najzabavnija igra do sada, ovoga puta mislim da je Dragon Age čar o kojoj pričam nestala i preuzela neko novo odelo, znatno bezbednije i infantilnije po prosečnog igrača. Dragon Age: The Veilguard je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Doba zmajeva u novom, drugačijem ruhu: Dragon Age: The Veilguard recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U narodu popularni “La Vita di Strađe” se još jednom vraća u gejmerski svet, ovaj put u vidu direktnog nastavka na kultni prvi deo. Čuvena Maks, nakon izvesnog broja godina koje su prošle posle događaja iz Arkadia Beja, postaje profesor na umetničkom koledžu u novom, ali podjednako malom i idiličnom gradiću. Napomenuli bismo da se javljaju česte reference i osvrti na prvi deo ove igre, pa možda ne bi bilo zgoreg da prvo pročešljate prvi deo ako to do sada već niste uradili. U tehničkom smislu, “Double Exposure” predstavlja napredak u gotovo svim aspektima. Likovi su veoma kvalitetno izanimirani i modelirani sa akcentom na lice, te će takvi idealno poslužiti u dočaravanju širokog spektra emocija koje su centrirane oko glavnog zapleta u imaginarnom gradiću Lejkport. Posebno bi istakli vanserijski “kraftovane” oči, koje će vas prosto hipnotisati i dublje uvući u emocionalne bitke koje vode junaci ovog naslova. Glasovni glumci su takođe uradili gotovo besprekoran posao i audio produkcija je na veoma visokom nivou. Tu je takođe značajan broj pesama i muzičkih kompozicija, prevashodno u indi-rok žanru, pa će se sa njima u pozadini vaš doživljaj univerzitetskog kampusa Kaledon činiti još udobnijim. Ali ne bi bilo fer sa naše strane kada bismo izostavili par nedostataka koji poprilično bodu naše još savršenije “kraftovane” okice. Neki od jačih nedostataka je kada primetite da jedan od prominentnijih likova ima facijalne teksture za klasu nižeg kvaliteta u odnosu na gotovo sve ostale. To može ići i tako daleko da izgleda kao da je neko u Fotošopu uzeo “kofica” alatku i jednim klikom naneo jednu boju na lice tog karaktera. Ili na primer bag kada zateknete jednog od bitnijih likova u čuvenom “T-pose-u” kako vas uznemiruje i sablažnjava u sobi u koju ste tek ušli. Zatim u par navrata tu su i preglasno umiksovani audio efekti, ali i nemali broj trapavo izvedenih tranzicija između animacija, zbog kojih će vam se neminovno rušiti kompletni osećaj sveta u koji ste se ne tako lako uživeli. Osećamo potrebu da pomenemo i to da će vas potpuno očekivano i bez puno iznenađenja, Double Exposure obasuti i sa pregršt “woke” elemenata, pogotovo u prvih nekoliko sati igre. Takozvani “DEI” talas nije mogao da zaobiđe jednu ovakvu igru, te ćete se često nositi sa temama rodne i rasne ravnopravnosti, inkluzivnosti i slično. To, pogotovo u kasnijem progresu u igri, neće biti u tolikoj meri koja bi glavnu priču efektivno bacila u drugi plan, ali ukoliko nemate “stomak” za ovakve stvari možda biste mogli i da preskočite ovu avanturu mlađane Maksin Kolfild. Takođe moramo pomenuti i par potpuno apsurdnih momenata koji su nas ostavili u čudu češući svoju lepu glavicu dok smo u neverici posmatrali dešavanja na ne tako malom ekranu… Tako ćete se u jednom momentu usred univerzitetske biblioteke naći u situaciji kako obijate vitrinu sa knjigama KAŠIKOM (!?), dok ćete u drugim trenucima svoje nove moći koristiti naočigled nekolicine posmatrača koji na pomenutu paranormalnu pojavu neće pokazivati apsolutno nikakvu značajniju reakciju. Duboko verujemo da bi Dejvid Koperfild završio u suzama ukoliko bi dobio čak i približnu reakciju od svoje publike a vrlo verovatno i u prevremenoj penziji. Po našem skromnom mišljenju, priča i likovi bez sumnje predstavljaju i najjači adut ove igre. Što se konkretno priče tiče, veoma brzo se izgrađuje osećaj misterije koji će vas pratiti tokom cele vaše pustolovine u Lejkportu i koji će biti glavni ”motor pokretač” delovanja glavne junakinje. Pojedine igre ovog tipa imaju boljku da se razvlače u nekim poglavljima, ali to srećom ovde nije slučaj. Fabula napreduje jasnim tempom, koncizno i bez zastajkivanja, ne ostavljajući prostora za prazan hod. Sami likovi i odnosi među njima čine ogroman deo doživljaja jednog ovakvog naslova i studio Deck Nine svakako nije podbacio u ovom segmentu posvetivši mu dosta truda. Likovi su uglavnom šarmantni i simpatični, pa će vas vaše kolege sa koledža zasmejavati i bodriti, dok će vas u drugim trenucima činiti tužnima pa čak i ljutima. Ima i onih čiji će vam prvi utisak stvarati osećaj distanciranosti i odbojnosti, međutim čak i oni će vam ući pod kožu posle izvesnog vremena a da to i ne osetite. Tako ćete gotovo izvesno zateći sebe kako saosećate i solidarišete se sa njima u vihoru probuđenih unutrašnjih demona i otkrivenih, duboko čuvanih tajni. Dinamika između profesora i studenata, kao i priče i glasine koje budete načuli šetajući se pored grupica studenata u hodnicima, skriptarnicama i kafićima ovog fiktivnog obrazovnog zdanja – sve ovo će činiti da ovaj zimski semestar zasija sa još više života. Scenaristi ovog naslova su se takođe trudili i da budu u toku sa današnjim trendovima, tako da se nemojte začuditi ako čujete par izraza iz “Gen Z” slenga što je nama svakako izmamilo i poneki osmeh. A sada je došlo vreme da poentiramo u stilu Nikole Jokića sa njegovim dobro poznatim “Sombor Shuffle-om”. Double Exposure je igra koja zna svoj kalibar i ne pokušava da bude nešto veće i grandioznije od sopstvenih granica. Međutim, uz svu našu subjektivnu privrženost serijalu, ovaj nastavak zahteva da se pažljivo premeri svaki plus i minus i dođe do objektivne procene. Uz očekivani tehnički napredak nakon 9 godina koje su prošle od prvog dela, ovaj naslov nije napredovao u drugim segmentima, a u nekim je čak i nazadovao. Mehanika igre je prilično stagnirala i nije pružila neke nove uzbudljive momente kojima smo se nadali. Takođe je prisutan i primetno manji broj lokacija u odnosu na prvi deo, što je jedna od stvari koje nam definitivno dosta smetaju. Iako su nove lokacije učinjene “življim”, i te kako se oseća odsustvo onih starih, prepoznatljivih i originalnih lokacija. Sa druge strane, kvalitetna priča i likovi o kojima smo već detaljnije pisali gore, upotpunjuju ovu prazninu na jedan prilično interesantan način i čine da se sveobuhvatni doživljaj izniveliše na neki osrednji nivo. Tako da bi konačna ocena ove igre bila prelazna, ali nikako neki značajniji iskorak ka podizanju nivoa ove franšize. Life is Strange: Double Exposure je dostupan za PC, PlayStation 5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post La Vita di Strađe se vraća u novom ruhu: Life is Strange: Double Exposure recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dead Rising je i dalje kul igra. Bio je kul 2006. godine, a kul je i sad. Idite i igrajte Dead Rising. Zarad boljeg ili goreg utiska, Dead Rising je rogue-lite. Doterate dokle možete i onda krenete ispočetka prenoseći svoje statove, specijalne poteze i pre svega – poznavanje mape u sledeći prelaz. U ovom remasteru, svi predmeti se nalaze na istim mestima na kojima su bili i pre 18 godina, čak i svaki kvest se ponaša u istom maniru. Dead Rising je još jedan u nizu remastera koji dobijamo, i ovoga puta moram reći da je ovaj u potpunosti isplativ. Ovaj kultni klasik je festival ”sirastih” dijaloga i potpuno suludih dizajnerskih odluka, međutim remaster potpuno menja pregršt stvari. Ovoga puta, to nije samo vizuelni aspekat koji je doživeo solidno izoštravanje zastarelih tekstura i okruženja, nego je igra prebačena u potpuno novo ruho. Tu su i preko potrebne novotarije u gejmplej mehanikama koje opravdavaju i čine ovu igru drastično zabavnijim iskustvom od onoga što je pružala. Na primer, sada se možete kretati dok nišanite, iako kretanje tokom pucanja ili bacanja i dalje nije opcija. Pored ove solidne promene koja čini celu igrariju dinamičnijom, i save sistem je promenjen, te će se igra automatski sačuvati svaki put kada promenite zonu. Pored toga, dodata su mesta za čuvanje i u bezbednim zonama, kao i više različitih save slotova naspram samo jednog u originalu. Takođe, ova nova mesta za čuvanje omogućavaju da ubrzate protok vremena, popravljajući potpuno iritantnu mehaniku gde ste morali da čekate ne radeći ništa dok igra ne okine sledeći bitan događaj. Besomučno šibanje zombija na najsmešnije načine se isto i završava u remasteru, te ćete imati više različitih krajeva, kao i nove modove nakon prvog prelaza. Borba izbliza je i dalje nepouzdana i hitboksevi su jako upitni, te ćete često biti nahvatani od tone zombija, dok glavni lik, Frenk, biva beskonačno izujedan. Nenormalno precizni zombi panduri su tu, kao i apsurdno veliki HP sunđeri od raznoraznih psihopata na koje ćete naletati. Cilj Dead Risinga jeste doduše u nekoj meri uvek bio da učini igračev život veoma očajnim, jer kako budete prelazili igru, sve ove zavrzlame ćete prevazići, što boljim igranjem, što vašim novim specijalnim sposobnostima. Dead Rising je prešao na novi RE endžin koji CAPCOM koristi još od RE7, i iako vas grafika neće oduvati sa stolice, igra je veoma prijatna za oko i izgleda za par nivoa bolje od originalne verzije, uz to što i šiba na osrednjim konfiguracijama bez ikakvih problema i na nešto većim nivoima detalja. Glasovna gluma smešno loših dijaloga je odlična, gde su novi glumci gotovo savršeno skinuli originalne performanse, dok je tu i originalna muzička podloga koja mi je i dan danas zarazna. Sve u svemu, ako vam treba malo ”bezmozgaške” zabave i akcije, idite pročitajte prve tri rečenice ove recenzije, to je sve što vam treba, jer ovaj remaster vredi svake pare. Dead Rising Deluxe Remaster je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Frenk iz bek: Dead Rising Deluxe Remaster recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Once Human nam je stigao ovog leta kao nova ”kap” u moru open world survival igara koja simulira još jedan post-apokaliptični scenario, u ruhu Lavkrafrovog kozmičkog horora. Umesto bogate flore, faune i drugih živih bića koja smo nekada mogli da nazovemo žiteljima Zemlje, našom planetom sada haraju gnusne abominacije iz nekog drugog, nepoznatog sveta. Kao svojevrsna verzija ”Lovecraftian Rust-a”, Once Human nudi gejmplej koji će se dopasti svim ljubiteljima survival žanra – od lootovanja i prikupljanja materijala, pa sve do kraftovanja i građenja baze baš po vašoj ličnoj meri. Tu su naravno i klasične mehanike bez kojih ova igra uopšte ne bi bila survival, kao što je glad, ali uz nekoliko novina poput sanity-a, što je, opet, tipično za Lavkrafta. Međutim, postoji jedan detalj koji Once Human u velikoj meri izdvaja od drugih open world survival igara. Znate kako u Rust-u uvek strepite od drugih igrača? Kako ne smete da ostavite vašu bazu neodbranjenu jer će se kad tad pojaviti neprijateljska grupa koja će je srušiti? U Once Human nećete imati tih problema, jer u igri postoje isključivo PvE serveri. I dalje ga možete igrati u co-op-u sa drugarima, ali više nećete morati da dežurate na smenu da bi drugi članovi tima opalili brzinsku džonjažu. Ovaj detalj se neće dopasti svima, ali definitivno ne čini Once Human manje dobrom survival igrom. Once Human možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Once Human appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Originalni Factorio je već sam po sebi, ne samo kultno ostvarenje, nego predstavlja poduhvat ogromnog planiranja, inženjeringa i ostaje kao jedno od najizazovnijih i najispunjenijih iskustava koje sam imao u nekoj video igri. Factorio: Space Age, ne da samo prezentuje ova dostignuća kao nebitna, već ih i umanjuje. U ovom gigantskom dodatku za osnovnu igru, bukvalno galaktičkih razmera, šibaće se rakete sa vaše inicijalne planete kao da je to tek početak igre, dok će se ovo sve rezultirati u apsolutno mukotrpnoj logistici na interplanetarnom nivou. Space Age učetvorostručuje broj planeta u igri, svaku sa svojom florom i faunom, kao i izazovima i preprekama koje ćete morati da naučite maltene od nule kako biste mogli da napravite funkcionalan sistem. Space Age je teško opisati kao ekspanziju, pošto više liči na punokrvni nastavak. Iako ovde ima više nego dovoljno materijala da se ovo opravda kao nastavak, celokupna ekspanzija se upliće u osnovnu igru na odličan način. Ekspanzija počinje u trenutku gde se sam Factorio i završava, to jest kada napravite raketu koja će vas odvesti sa planete. Ovaj dolazak do rakete je nešto uprošćeniji, gde vam sada trebaju samo tri tipa naučnih bočica, umesto pet koje će vas dovesti do odgovarajuće tehnologije. Sad, umesto da odete domu, koristićete raketu da lansirate ogromnu svemirsku platformu. Space Age se primarno fokusira na istraživanje novih svetova, ali postoji par krucijalnih promena i u osnovnoj igri. Fluidima je lakše baratati i zahtevaju manje cimanja i petljanja sa cevovodima i mrežama vozova koje se znatno lakše nameštaju zahvaljujući izdignutim prugama. Pojedine tehnologije su ispremeštane kako bi progresija bila nešto direktnija i jasnija, uz to terajući igrače da nauče veštine koje će im biti neophodne kako bi se snašli u svemiru. Što se tiče svemirske platforme, ona je direktna ekspanzija vaših fabrika na kopnu. Ovde ćete stvarati svemirske tehnologije i novi tip bočica koji će vam otključavati novi put progresije. Platforma se ne gradi direktno, već se delovi koji su vam neophodni transportuju raketama, uključujući i proširenja za temelje same platforme, to jest veličinom njene površine. Celokupan sistem je malo komplikovan za objašnjavanje i shvatanje u inicijalnom periodu, međutim ubrzo kada povežete konce, postaje veoma satisfaktoran. Rakete imaju doduše poprilično limitiran broj mesta za vaše materijale, te će vam biti neophodan veoma veliki broj istih. Ovo ume biti pomalo iritantno, jer iz nekog razloga, opcija za proširenje vašeg ,,prtljažnika”‚ne postoji. Ovde postoji još par haotičnih novih pristupa, kao što je rudarenje asteroida i slično koje bih ostavio da sami otkrijete, jer je lepota ove ekspanzije što daje apsurdan broj novih mehanika kojima ćete biti fascinirani kako ih budete razumeli. Pomoću ovih platformi ćete otkrivati tri nove planete u kojem god redosledu budete želeli, nakon kojih ćete otključati i četvrtu, značajno izazovniju planetu Akvilo. Na novim planetama ćete sretati reke lave, džinovske crve kao one iz Dine i brojne nove izazove koji će vam potpuno lomiti glavu, a i vašu produkciju. Space Age uvodi i kvalitativne module koje možete ubacivati u vaše zgrade gde ćete imati šansu da kreirate materijale koji se rangiraju i po različitim nivoima kvaliteta. Kvalitetniji produkti su značajno bolji od njihovih osnovnih verzija, te mogu brže raditi, imati više izdržljivosti, veći domet, više štete nanositi i slično. Jedina zamerka jeste što pojedini elementi korisničkog interfejsa i dalje nisu najbolje razvijeni, te će organizacija svemirskih platformi biti malo konfuzna u početku. Kao i ranije, pojedine zidove na koje ćete nabasati u ekspanziji igra neće učiniti lakšim za predviđanje, već ćete često morati da se vraćate i reorganizujete vašu proizvodnju. Factorio: Space Age je zadržao svoju originalnu estetiku, proširujući se još više ovim novim svetovima i lepotom kosmosa koju nosi sa sobom. Sve radi savršeno i na starijim konfiguracijama, a najviše mogu pohvaliti novu selekciju muzičkih numera koje savršeno doprinose svakom od novih svetova i okruženja. O onome što ova ekspanzija donosi, mogao bih verovatno pričati na oko 20-ak strana ovog časopisa. U pitanju su brojne novotarije koje nisam ni pomenuo, kao što su nove živuljke koje će vas napadati, nove mehanike koje će vas takođe napadati (da, govorim o udarima gromova na jednoj od planeta), ali vam i donositi nove izvore energije. I da, sada možete imati novo mehaničko odelo, kao lik iz Gundama. Šta vam više treba!? Idite i spucajte jedno 1000 sati u ovo čudo, pa se vidimo za nekih desetak godina sa još jednom brutalnom ekspanzijom. Factorio: Space Age je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Wube Software Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Per aspera ad astra: Factorio: Space Age recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Čovek često žudi za misterijom i intrigom, te ga uzbuđuje da nalazi odgovore u nepoznatom i da otkriva tajne koje mu se nalaze tik ispred nosa. Sa svakodnevnom monotonijom dolazi i potreba za nepoznatim i avanturom, gde Phoenix Springs otvara upravo put za tako nešto. U ovom neo-noir okruženju, atmosfera je neobično jeziva. Sve što vidite i otkrijete, može se povezati sa nečime drugim, bilo da se radi o nekoj novoj informaciji, nečemu sa čime ćete interagovati ili osobi sa kojom ćete pričati. Fokalna tačka ove point ’n’ click avanture jeste Iris, koja će često razgovarati i sa vama putem naratorske role. Svaka akcija koju joj naložite da uradi biće propraćena komentarom ili njenom mišlju. Niko od drugih karaktera ne izgovara svoje rečenice – tu Iris stupa na scenu, igrajući ulogu nekoga ko bi vam čitao naglas neku novelu ili roman. Ona govori vama, igraču, dok istovremeno priča sama sa sobom. Ovaj pristup je veoma inovativan, čak i u gejming svetu, a ovde ima odličan uticaj povezivanja sa glavnim karakterom i definitivno me je ubacio u ovaj naučno-fantastični svet čiji smo Iris i ja sada bili deo. Phoenix Springs vas vodi na putešestvije kroz mentalnu i fizičku realnost sveta u kojem se nalazi. Premisa je poprilično jednostavna – tražite sopstvenog brata koji je nestao, ali odatle se priča razvija u poprilično nepredviđenom pravcu, dok uspešno razvija svet oko Iris bez istovarivanja tone dosadnog dijaloga ili teksta preko ekrana, najviše zahvaljujući maestralnom vizuelnom dizajnu ove igre. Sve izgleda kao naslikana slika koja se istovremeno kreće, nešto slično isprekidanoj stop-motion grafici, samo na platnu. Svaki detalj je prelep, od sitnih predmeta, do karakternih modela, pa i nekih okruženja koja variraju od veoma mračnih, do veoma osvetljenih, posedujući elemente fovističke estetike sa daškom pop arta. U par slučajeva, ovo jeste pravilo problem, jer u preterano mračnim prostorijama, često sam umeo da omašim par tragova za napredovanje priče. Phoenix Springs ponekad ume da upadne u zamku tipičnu za većinu point ’n’ click igara sa preterano specifičnim rešenjima za neke od zagonetki koje vas čekaju. Ovo jeste problematično u par segmenata, ali igra ne traje duže od 4,5 sati, pa neće vam trebati mnogo da prođete i kroz te problematičnije zagonetke. Ovde bih napomenuo i opasnost gde narativ koji se prepliće pred vama neće biti za svakoga, kombinujući neke od ozbiljnijih tema kao što su krhkost sećanja, smrt i šta dolazi posle, kao i stapanje života sa tehnologijom. Iako ove teme jesu generalno pokrivene u širokoj meri, pristup njima podseća na filmove Dejvida Linča, sa vrlo suptilnom i ne uvek jasnom alegorijom prebačenom preko ovih tema ispod. Iako sam prešao igru, i dalje ne mogu najbolje opisati šta se tačno desilo. Iako ja veoma volim ovakav pristup i smatram da je narativ maestralno isprepleten, dosta ljudi će ovo naći iritantnim. Dizajn zvuka je za svaku pohvalu, gde pored odlične glumice koja daje glas Iris, celokupan ambijentalni zvuk i atmosfera bivaju ispunjeni komplementarnim aspektima na svakom koraku. Igra će raditi i na drastično starijim konfiguracijama bez ikakvih problema, sa možda i najnižim hardverskih prohtevima u poslednjih par godina. Ostavljam ovde i kao potencijalnu zamerku da je igra možda mogla duže da traje, jer sam jednostavno hteo još na kraju ovog iskustva. Međutim, igra ima par detalja koje će možda uspešno sakriti od vas da bi vas pozvala na višestruke prelaze, ali ne bih računao na to, s obzirom da je priča poprilično linearna. Sve u svemu, ako ste fan nečega drugačijeg, avangardnog i ako ste u tom „artsy“ fazonu u skorije vreme, ova igra će vam sigurno počešati taj svrab. Nema mnogo igara kao što je Phoenix Springs, ako ih uopšte i ima, s obzirom na njegovu originalnu izvedbu. Phoenix Springs je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Calligram Studio Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Linč i Išiguro u avangardnom ruhu: Phoenix Springs recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mario Party nakon broja deset, nije samo prestao da broji nastavke. Blage izmene kako bi se osvežila formula, pokazale su se kao loš potez. Bilo je vreme za nove ali kvalitetne ideje. Tako su svi naslovi koji su do sada objavljeni za Switch, pokazali volju i želju razvojnog tima da legendarni serijal razmrdaju i udahnu mu novi život. Super Mario Party je bila solidna igra a Superstars čak i odlična. Prošlo je tri godine i izgleda da je konačno kucnuo čas za najnovije izdanje, pa hajde da vidimo u kom smeru se ono nastavlja. Jamboree po definiciji reči znači živahno okupljanje ili slavlje uz muziku i druženje, a u svojstvu ove igre kao da pruža nekakav “lore” celom konceptu. Mario Party više nije nekakva apstraktna i od celog Mario univerzuma odsečena igra, već je ovaj put predstavljena kao sastavni deo tog sveta. Likovi prave pauzu od svojih uobičajenih avantura kako bi se okupili na jednom mestu i odmerili snage. A sve se ne dešava u nekom čudnom virtuelnom (?) svetu, već je napravljeno u korist upravo ovog događaja. Možete da vidite kako se prave table, mini igre i predmeti koje koristite za vreme igranja. Kao da ste na nekom velikom filmskom setu gde možete da zavirite iza kulisa i bolje osetite o čemu je zapravo reč. Super Mario Party Jamboree stiže sa možda i najvećim odabirom likova i mini igara do sada, kao i sa čak sedam različitih tabli za igranje od kojih je pet potpuno novo a dve prenete iz oprobanih, starih naslova. A kako je ova igra daleki nastavak dugogodišnjeg serijala, sve se svodi na to da li je i koliko je bolja od svojih prethodnika. Stoga je poređenje sa prethodnom igrom verovatno i najbolji način za predstavljanje ove. Suština svakog Mario Party naslova jeste druženje sa prijateljima i igranje mini igara, odnosno koliko je sve to zabavno. Za početak, nove mape koje uvodi Jamboree su odlične. Pune su života i odlično “pričaju priču” cele postavke. A dve stare su taman toliko osvežene da budu moderne a da ne gube na starom šarmu. Sa druge strane, Jamboree ne može da se takmiči sa prethodnom igrom koja je bila kompilacija apsolutno najboljih mini igara celog serijala. Ovde zato imamo solidan kvantitet, gde smo zasuti mini igrama, ali takođe ih sve ne možemo i igrati u “glavnom modu” već su više podeljene po ostalim opcijama. U zavisnosti za koji režim se opredelite, čeka vas određen set igara. Ovo možda ne bi bilo toliko tragično, da igra nije pretrpana različitim opcijama za igranje. Tako na primer imamo Bowser Kaboom Squad, opciju igranja gde se ljudi okupljaju da se takmiče protiv NPC Bauzera. Ili recimo Koopathlon, neku vrstu imitacije Fall Guys, gde se dvadeset igrača onlajn takmiči istovremeno. Iako imaju svojih čari, svaki od ovih režima, naročito Koopathlon, deluje nekako nedovršeno. Kvalitetni sastojci torte su tu, ali ostavite je malo duže u rerni… Tako se ono glavno partijanje sa drugarima svodi na nekih 60% mini igara od ukupnog broja. Što možda ne bi bilo ni loše, da je bar 80% njih odlično. Ovo naravno zavisi od ukusa pojedinaca ali mislim da je objektivno reći da je ritam nekih od njih potpuno pogrešan. Neke se razvlače, nemaju zanimljiv koncept ili su prosto i jednostavno dosadne. A možda nas je prethodna igra i malo previše razmazila? Na svu sreću, dobar je broj i onih koje su zabavne. A kako je akcenat igre ovaj put stavljen i malo više izvan mini igara, ovo ipak izbavlja konačni utisak. Zvezda naslova jeste samo putovanje kroz fenomenalne mape i skupljanje Jamboree drugara, odakle i naslov igre. Ukratko, na mapi će se povremeno pojavljivati gostujući likovi. Kada naletite na nekog od njih, pokreće se specijalna igra gde se igrači takmiče i pobednik na kratko vreme osvaja ovog lika koji sada ide sa njime u vidu saborca. Osim što svojim specijalnim sposobnostima Jamboree likovi pomažu u izvesnim aktivnostima, takođe vam pružaju pravo da kada naletite na zvezdu, možete kupiti dve odjednom, što duplo olakšava igranje. Naravno, ovo zvuči kao poprilično nepravedna prednost koju igrač može imati, ali je i to rešeno mogućnošću da Jamboree drugara preotmete protivniku, prostim preticanjem na tabli. Ceo koncept možda ne zvuči kao Bog zna šta, ali u praksi se meni lično pokazao kao pravo osveženje. Mape su žive, imaju svoju priču, svoje sporedne aktivnosti i neverovatno su šarmantne. Tome naravno doprinosi neizostavna Nintendo ispoliranost i jako dopadljiva grafika koja izgleda neoprostivo dobro za hardver koji samo što nije primio svoju prvu penziju. Već zamišljam kako može izgledati na nasledniku Switch-a, ukoliko bude podržavao stare igre u povišenoj rezoluciji… Božanstveno. Kada sagledam ceo paket, ne mogu mnogo da se žalim bez obzira na navedene zamerke. Tako da naravno da moram da “izmislim” jednu novu, koja se meni kroz glavu provlači svaki put kada zaigram novu Mario Party igru. Zašto ne uvesti mogućnost da osam igrača igra istovremeno u lokalu? Tokom godina, nakupio sam toliko različitih kontrolera (broj prijatelja je ostao isti), i valjalo bi ih iskoristiti! Super Mario Party Jamboree je jedna velika korpa sadržaja. Gomila likova i mini igara, brojni režimi za igranje i detalji za otkrivanje. Možda je ovaj put kvantitet više bio u fokusu, pa neki elementi trpe lošijim kvalitetom. Ali opet preostaje i te kako dovoljno vrhunskog sadržaja i dopadljivosti da bi igra praktično mogla da stane rame uz rame sa najboljim naslovima franšize. Ukoliko ste izigrali prethodni naslov i želite nešto novo, nabavite Jamboree. U suprotnom, bilo da odaberete ovu ili Superstars za druženje u predstojećoj prazničnoj sezoni, nećete pogrešiti. Dom će vam postati sigurno bar za par nijansi šareniji. Super Mario Party Jamboree je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na ovoj žurci ima svega! – Super Mario Party Jamboree recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Rimejkovanje igre kao što je Silent Hill 2 definitivno nije lak posao, pogotovu kada pogledate koliko je ova franšiza, a posebno ova igra voljena i koliko je uticala na razvoj horor žanra. Već dve decenije ljudi i dalje pričaju o SH2, primarno o odličnom narativu i veoma bogatom mikrokozmu koji je napravio u svom kratkom trajanju same igre. Rimejk takve igre, prepune detalja čak i za današnje standarde, je na svu sreću prošao veoma dobro. Novo ruho ove igre počinje odlično, čak i brzo divergirajući od originala i uvodeći nove zagonetne elemente. Ipak, najbitniji aspekat, magla, koji me je ujedno i najviše brinuo, odrađen je apsolutno maestralno. Način na koji se pretapa kroz krajolik čini igru jako dinamičnom, a ujedno i predstavlja pravu prepreku za protagonistu, a ne samo jednostavni efekat koji limitira preglednost. Ovo nije jedino unapređenje na mehaničkom nivou koji je SH2 doživeo, te su brojne promene u vidu boljeg mapiranja grada i bele tkanine koja označava objekte sa kojima možete interagovati veoma dobrodošle, olakšavajući navigaciju. Uz to, sve bitnije lokacije koje ćete posetiti tokom glavne priče su u velikoj meri redizajnirane, iako njihova svrsishodnost ostaje u velikoj meri ista. Svaka ima neko novo ruho i novu estetiku, stvarajući koliziju poznatog (ako ste fan starih igara) i nepoznatog u neko košmarno iskustvo koje zadržava atmosferu koju je original imao, dodajući joj novi sloj horora. Zagonetke su takođe doživele solidnu promenu, kako na bolje, tako i na gore. Neki od problema su interesantni i interaktivni i ne zahtevaju previše sedeljke kroz vaše beleške, a opet traže od igrača da malo ”mućnu glavom”. Nažalost, što se tiče nešto više fizičkih zagonetki u vidu pomeranja kutija i slično, one su nažalost vrlo iritantne i zahtevaju vrlo malo razmišljanja, ali dosta pešačenja u pojedinim momentima. U originalu, borba je bila potpuno sporedna u smislu da ste mogli čak i da protrčite pored većine neprijatelja koji su više bili tu da vas smaraju. Međutim, rimejk baca malo više fokusa na borbeni aspekat, poboljšavajući svakako iskustvo, ali kada ste konstantno primorani da bijete četiri ista tipa protivnika, osim boss borbi, kombat nažalost postaje jako brzo naporan i dosadan. Šibanje i pucanje u velikoj meri podseća na Resident Evil rimejkove, međutim ovde borba nije ni izbliza rafinisana niti zabavna kao u pomenutim igrama. Ovde malo taj horor aspekat opada, jer iz nekog razloga, novi SH2 voli znatno više da baca čudovišta na vas, malo isisavajući neprijatnu atmosferu koju magla i opšta nepreglednost vašeg okruženja realizuje. Priča je u početku interesantna za istraživanje dubljih značenja, međutim postaje sve bolja i bolja kako igra odmiče, baš kao i u originalu. Naprotiv, rekao bih da je emotivni utisak značajno potentniji u ovom izdanju, primarno zbog boljih vizuala i facijalnih ekspresija. Ne želim mnogo da dužim o priči, jer je treba iskusiti sa što manje znanja ako ste neko ko prvi put igra SH2 – samo ću reći da je ovo najbolji mogući način da to uradite, ma koliko verni fanovi serijala voleli original. Na celokupno iskustvo dodaje i vrhunska zvučna podloga, kako sa strane audio dizajna koji će stvarno udarati po vašim slabim nervima i stvarajući jezivu atmosferu, tako i sa strane muzike Akire Jamaoke i njegovih novih aranžmana sada već kultnog muzičkog opusa Silent Hill 2. Grafički, igra briljira na svakom koraku, najviše u predelu osvetljenja i refleksija koje apsolutno dodaju na efekat vašeg okruženja. Optimizacija je ovde jako dobra takođe, te će uz brojna grafička podešavanja na PC-ju biti moguće igrati igru u solidnom FPS-u i na osrednjim konfiguracijama, dok se na konzolama održava frejmrejt i u performansnom i u grafičkom modu. Sve u svemu, godinama sam tražio izgovor da se ponovo vratim u taj čuveni Silent Hill i da ponovo iskusim ovu maestralnu priču. Iako ima par štucanja i saplitanja u realizaciji originalne atmosfere, fokusirajući se malo više na trope modernog horor žanra u svom fokusu na čudovišta, Silent Hill 2 rimejk i dalje predstavlja jedno od najboljih horor iskustava koje sebi možete pružiti. Silent Hill 2 je dostupan za PC i PS5 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kad vidiš beli vazduh, znaj da nije magla: Silent Hill 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pariz šezdesetih: grad laganog džeza, živahnih kafića, sjajnog kabarea i, povremeno, velikih pljački. Ovaj ambijent ćete pronaći u Midnight Girl, prvencu danskog indie studija Italic koji predstavlja omaž klasičnim noir filmovima. Naslov igre se odnosi na glavnu junakinju Monique, devojku koja noći provodi pljačkajući žitelje Pariza. Nakon neuspele pljačke, završava u zatvoru gde upoznaje tajanstvenog muškarca. Zajedno beže iz zatvora ali pošto ništa nisu naučili iz svojih prethodnih grešaka, kreću u novu pljačku koja će im (potencijalno) doneti veliko bogatstvo. Tako počinje potraga za dragocenim dijamantom koja će ih odvesti u pariski metro, mračne hodnike podzemnih katakombi i druge, za nijansu vedrije lokacije. Gejmplej je sličan standardnim point-and-click avanturama, uz dodatak stealth elementa. Međutim, pravi fokus ove igre su stil, atmosfera i vizuelna prezentacija, koja se trudi da prenese estetiku starih heist filmova. To radi apsolutno savršeno, što će se posebno dopasti ljubiteljima pomenutih filmova i noir žanra. Developeri su kao inspiraciju takođe naveli belgijske stripove – osim TinTina, ne možemo reći da smo čitali mnogo belgijskih stripova, ali posle ove igre sigurno hoćemo! Očigledno je da je vizuelni utisak developerima bio najvažniji, tako da je kvalitet zagonetki samim tim pomalo opao. Uprkos tome, Midnight Girl je sjajan izbor za sve fanove point-and-click avantura, ali i prelepih igara uopšte! Midnight Girl je dostupan za Android, iOS i PC Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Midnight Girl appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Znate onaj osećaj kad se prisetite neke stare igre koju ste igrali kao klinac i u glavi vam je najmodernija grafika svih vremena? Onaj osećaj kad ubedite sebe da je neka igra izgledala i igrala bolje nego što je zapravo istina? Sigurno ste onda nekada ili upalili tu igru ponovo na modernijem hardveru ili pogledali neki YouTube klip i shvatili koliko ste matori i koliko je igra zastarela. E sad, ako biste uzeli da igrate Epic Mickey Rebrushed danas, sem promena kontrola i par novih mehanika, samo biste rekli koliko je igra ista, ali kad uporedite ovaj remaster sa originalom, promene su nebo i zemlja. 3D platforme se izgleda vraćaju u velikom stilu. Sa uspehom AstroBot-a, ljudi su očigledno željni još ovakvih veselih platformskih igara. Iako nije nova igra, Epic Mickey Rebrushed je toliko dobar rimejk da može da se komotno smatra novom igrom. Epic Mickey je originalno izašao za Nintendo Wii i pokazao se kao veoma uspešna igra. Međutim kontrole i kamera nisu bili baš najbolji i ovi problemi su potpuno rešeni sa Rebrushed verzijom. Kontrole su sada responzivne, kamera je mnogo fluidnija i dozvoljava veću kontrolu. Ali ovo je samo početak poboljšanja. Igra počinje sa tim da naš glavni junak, Miki Maus, pronalazi portal iza svog ogledala koji ga vodi do radionice čarobnjaka iz filma Mikijeva Fantazija. Tamo pronalazi magičnu četkicu i slučajno prosipa boju koja pušta zle senke u zemlju zaboravljenih crtanih filmova. Igra vam onda pomeri vreme nekoliko godina unapred gde prikazuju kako je Miki napredovao kroz svoju istoriju i tada ga sile mraka uvlače ponovo u ogledalo. Miki je sada sam u zemlji zaboravljenih crtanih filmova i uz pomoć magične četkice pokušava da izvuče živu glavu i da pomogne ostalim crtaćima koji sada pate zbog njegove greške. Zapravo, cela premisa, priča i lokacije su vrlo mračnog karaktera, što je atipično za Miki Maus igru. Ali ovo nije čudno jer je na igri radio Voren Spekter, jedan od tvoraca Deus Ex serijala. Da bi igra bila još mračnija, postoji moralni sistem koji je poprilično binaran ali dosta mračan. Kroz igru ćete imati izbor da pomažete ili odmažete ostalim Diznijevim junacima. Ali, nekad ćete imati izbor da budete i zli kako biste mogli da dobijete neku bolju nagradu na uštrb junaka kome možete da pomognete. Ili ćete spasiti Gnoma sa katapulta ili ćete ga lansirati i uzeti kovčeg – poprilično mračno. Većina ovih izbora će uticati kako na svet tako i na nastavak igre i priče, tako da razmislite dobro ako planirate da igrate ovu igru samo jednom. Ostatak igre je klasična 3D platforma gde ćete uglavnom skakati i tabati se sa neprijateljima. Miki ovog puta ima magičnu četkicu sa kojom može da manipuliše kako okruženje tako i neprijatelje. Četkica može da boji i da ispija boju po potrebi i ovo će često uticati na svet. Na primer, da biste prešli otrovnu reku, možete da obojite most koji će se manifestovati preko nje. Velika statua vam stoji na putu? Uklonite boju ispod statue da propadne na niži nivo. Ovakvih manipulacija bojama ima kroz celu igru i čak se i borba ogleda u tome da ispijate boje iz neprijatelja. Ako napadate neprijatelje bojama, onda postaju šarmirani i pomažu vam protiv ostalih. Većina bosova koristi ovaj pristup kombatu gde ćete morati nešto da ispijete ili obojite kako biste naneli štetu. Ali pored i ovakvih interakcija, biće neprijatelja na koje samo izbljujete ogromnu količinu boje da bi vam se pridružili ili samo ispijati dok ne budete imali prilike da ih udarite. Lokacije u igri su „detinjaste“ ali u isto vreme i strašne. Pod ovim mislim da će se Miki provlačiti kroz kanalizaciju, prolaziti kroz začarani mračni zamak i lutati po vrlo čudnom luna parku. Svaka od ovih lokacija, a ima ih mnogo više nego što sam naveo, su odlično dizajnirane da inkorporiraju Mikijeve sposobnosti kako za progres dalje tako i za pronalazak skrivenih lokacija i zagonetki. Neki nivoi se prebace u 2.5D gejmplej koji dosta podseća na stare platforme kao što je Rayman. Ovo su vrlo kratki segmenti koji su se meni mnogo dopali jer su nostalgični ali dovoljno dinamični i uzbudljivi da mogu komotno da budu svoja igra ako bi bili malo duži i kompleksniji. Epic Mickey Rebrushed je još jedan odličan remaster a u poslednje vreme ih dobijamo dosta. Da li je ovo dobro ili loše, to je za neku drugu priču. Miki će svakako biti zabavan kako klincima tako i odraslima i mislim da niko ne bi zažalio ovu kupovinu. Ako nikada niste imali prilike da probate Epic Mickey na Nintendo Wii a želite iskustvo koje je bolje nego original, Epic Mickey Rebrushed je za vas. Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Boji, briši, strašni Miki: Epic Mickey Rebrushed recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Zamislite kako ste nekoga godinama učili da je protagonista igara o Zeldi zapravo lik po imenu Link. Da, ovo jeste česta zabuna kod novih igarača… I sada kada je ta osoba konačno usvojila znanje, počinjete da igrate najnoviju igru serijala gde on uperi prstom ka protagonisti i poviče “Link!”. Kako sada objasniti da ponovo nije u pravu? I da je posle gotovo 40 godina postojanja franšize, princeza Zelda dobila igru u kojoj je protagonista! Dobro, onu katastrofu sa Philips CD konzole ne računamo… Serijal ovih igara nije preterano krut. Povremeno, pojavila bi se tu i neka sporedna avantura, koja menja koncept ali zadržava duh franšize. Uglavnom, to bi bile neke “džepne” igre, koje odaju utisak pustolovine u malom. Ali su gotovo sve one, odlični naslovi. Takav je slučaj i sa Echoes of Wisdom koji je danas pred nama. Iako je pobedio u fer borbi protiv Ganona, Link po završetku okršaja postaje žrtva zloslutnog portala koji počinje da se širi i guta kraljevstvo Hajrul. Princeza Zelda nekako uspeva da pobegne kandžama iste sudbine, pa udružuje snage sa misterioznim stvorenjem kako bi zaustavila neumitno propadanje sveta, a naravno i spasila svog junaka u zelenom. Vrlo romantično, ako mene pitate. Kako Zelda, bar u ovoj iteraciji, i nije neki borac, način na koji se suprotstavlja čudovištima širom sveta, samo je odjek njene mudrosti. Otuda i naslov, jelte. Princeza, čuvar jednog od tri dela “Triforce” moći, može da replicira predmete i stvorenja i iskoristi ih kako bi prevazišla sve prepreke. Tako na primer, pri prvom susretu sa krevetom, može da ga iskopira i ubaci u svoju bazu predmeta, koje kasnije može da zove po potrebi. Široka klisura? Nema problema. Naređamo nekoliko kreveta jedan na drugi i napravimo mostić. Energija na izdisaju? Nema problema. Dozovemo najudobniji krevet i odmorimo oči na nekoliko minuta. Predmeta je mnogo a mogućnosti su ograničene samo vašom intuicijom i maštom. Šta, naveo sam samo krevet? Mada nek’ sam proklet ako ga nisam koristio u 97% situacija! Kao da mi je igra u samom startu dala najkorisniji predmet i već tu umanjila potencijal svakog mog narednog razmišljanja. Rekao bih da je razvojni tim ovde ipak napravio mali propust. Kloniranje odnosno “odjekivanje”, ne staje samo na predmetima, već je moguće dozivati i pobeđene protivnike da se bore na vašoj strani. Odabir odgovarajućeg protivnika, automatski definiše dalji tok borbe, pa je tu takođe potrebno malo mućnuti glavom. Slati slepe miševe da se bore sa ajkulom, ima još manje smisla nego što mislite… Vizuelno, igra je replika rimejka igre Link’s Awakening, objavljene 2019. godine. Iako simpatično, moram priznati da nisam ni bio pa isto tako ni ostao ljubitelj stila koji je krasio tu igru. Možda svet za nijansu manje deluje kao da je ispunjen plastičnim lutkicama, ali serijal je uvek umeo da nas šarmira i najjednostavnijim dizajnom, što ovde nije sasvim slučaj. No igra izgleda i više nego pristojno, naročito ukoliko uzmemo u obzir platformu koja samo što se nije penzionisala. Svet je šaren, dizajn nivoa nije previše jednostavan, a povremene scene i specijalni efekti umeju da budu baš lepi. Ipak, bez obzira na sve to, ukoliko niste baš tvrdokorni zaljubljenik u ovaj stil, nećete se sresti ni sa čim vrednim oduševljenja. Osim što može da doziva likove u pomoć, Zelda može i da se transformiše u Linka na kratak period, što na neki način ipak unosi prepoznatljivi i tradicionalni gejmplej u igru, čemu sam se naročito obradovao. Ovo je automatski uticalo i na spoznaju da, koliko god zabavan bio novi sistem, ipak je za ligu slabiji od onoga na šta smo do sada navikli. Sa vedrije strane, igra je ispunjena tradicionalnim zagonetkama, što je jako pohvalno i ide pod ruku sa dodatnim izazovima za razmišljanje, zasnovanim na izmenjenoj mehanici borbe ali i snalaženja u prostoru. Kompletan sistem je jako dobro izbalansiran u svakom pogledu, tako da ni zagonetke neće biti previše teške. Ali ni momenti gde je potrebno premostiti prepreke ili nadjačati protivnike nisu ni previše laki ni izazovni. Naravno da ceo utisak kompletira muzika, koja je očekivano jako kvalitetna. Rekao bih čak i bolja nego u vizuelnom mlađem bratu kakav je bio “Link’s Awakening”, tako da ćete sigurno uživati u mnoštvu numera. Kao veliki ljubitelj The Legend of Zelda serijala, ja sam i u ovoj igri propisno uživao. Ali celo iskustvo se ipak ne može porediti sa nekom Zelda igrom koju jedva iščekujete, pa kada se konačno pojavi potpuno vas raspameti. Ovo je više sporedna, džepna i šarmantna pustolovina sa nesvakidašnjim obrtom. Odličan ubica vremena dok čekamo na naredni veliki naslov, na koji se valjda neće čekati previše dugo. Ukoliko volite avanture koje pokreću na razmišljanje ili ste apsolutno neprikosnoveni ljubitelj ovog serijala, nema nikakvog razloga da ovu igru zaobiđete. Ali ako niste baš sigurni koliko vam cela postavka može prijati, mislim da je najbolje da na internetu pogledate prvih pola sata igre i zaključite na osnovu toga. Jer kako igra inicijalno “udari”, verujte tako će i ostatak njenog trajanja odjekivati… The Legend of Zelda: Echoes of Wisdom je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Link je konačno Zelda! – The Legend of Zelda: Echoes of Wisdom recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Devolver Digital i Free Lives studio su par iz raja. Free Lives su poznati po svojim ludačkim igrama kao što su Broforce i Genital Jousting (GOTY 2016 što se mene tiče) i sad sa Anger Foot nisu ni malo zgazili kočnice na svoje ludorije, a Devolver ih podržava u potpunosti. Sa početka, igra vam ukazuje da je vrlo detinjasta kako sa dizajnom, muzikom tako i sa humorom. Ne stide se ove činjenice, štaviše potpuno se hvataju za nju i to čini igru duhovitom ali, još bitnije, zabavnom. Radnja se dešava u Shit City (upozorio sam vas). Ovo je grad gde je kriminal zapravo zakon i kontrolisan je od strane četiri kriminalne grupe. Pollution Gang, grupa koja čini zločine protiv životne sredine, Violence Gang je na čelu nasilnog kriminala, Business Gang obavlja korporativne kriminalne akcije dok Debauchery Gang specijalizovan za razvrat. Glavni junak, vi, ne pripada nijednoj bandi i želi samo da dovrši svoju kolekciju patika, koje bivaju ukradene. Sad je na Anger Foot-u da krene u avanturu nasilja i razvrata i da povrati svoje patike i pogazi malu armiju neprijatelja. Da, zvuči jako glupo. Ali ovo je šarm Anger Foot-a – ne shvata ni sebe, ni žanr, ni priču nimalo ozbiljno. Samo vas ubaci u igru, da vam jedno dugme za šutiranje i konačni cilj – pronađi sve patike. Na prvi pogled, gejmplej je vrlo jednostavan – razbijaj vrata nogama i pobij sve uz put od tačke A do tačke B. Jako je teško preneti tekstualno koliko je ovaj koncept zapravo zabavan. Možete da šutnete skoro bilo šta i da to nešto pretvorite ili u mleveno meso ili u leteći projektil. Šutiranje vam je glavni adut, ali kroz igru ćete pronalaziti razna naoružanja od protivnika koji vam unose nove faktore krvoprolića kroz svaki prolaz. Kroz misije ćete često dobijati pištolj, SMG i sačmaru koji imaju ograničenu municiju, ali možete da je dopunite tako što ćete pokupiti novo oružje sa poda. Kasnije kroz igru, ali samo u specijalnim misijama, dobićete i moćnija oružja kao što je samostrel ili bacač plamena. Ali najbitnije oružje koje imate je noga. Kako budete prelazili misije, dobijaćete nove tipove obuće koje mogu da budu različiti modifikatori kako se ponaša vaš lik ili neprijatelji. Svaka misija vas ocenjuje sa zvezdicama koje se dobijaju za razne zadatke koje ispunite tokom igre (završi misiju u određenom vremenskom periodu, pobij sve neprijatelje, nemoj da koristiš oružja i slično), što pospešuje ponovno igranje kako biste skupili sve zvezdice. Zvezdicama otključavate novu obuću gde svaka ima neki modifikator. Na primer, štikle vam dozvoljavaju da ubijete neprijatelje predmetima za bacanje, dok ih meci samo ošamute. Detonators su patike koje pretvaraju sva vrata u eksplozive (a verujte mi da ćete šutirati mnogo vrata) dok Floaters smanjuju gravitaciju i dozvoljavaju vam da lebdite. Postoje 23 pari obuća koje čete otključati i ovolika količina vas motiviše da se često vratite igri i probate nove modove. Kao što rekoh, postoje četiri bande i samim tim i četiri bosa od kojih svaki drži po par ukradenih patika. Do svakog bosa se dolazi kroz nekoliko misija u tematici svake bande, što je standardan progres. Međutim, težina igre se ne ogleda u samom prelazu, već u skupljanju ponekad izuzetno teških izazova kako biste zaradili što više zvezdica. Neki od ovih izazova zahtevaju specifičan par cipela kako biste ga uopšte započeli – kao na primer izazov koji zahteva da ne skočite nijednom tokom misije, što je nemoguće bez cipela koje gase gravitaciju, a koje morate prethodno da otključate. Anger Foot sam igrao na PC i na Steam Deck-u i ne znam gde je bolji doživljaj. PC ima prednost veće preciznosti zbog miša i tastature, dok igranje na Deck-u unapređuje vreme provedeno na WC šolji, a i radi u zaključanih 60 FPS. Cilj Anger Foot-a nije da pređete igru, nego da svaki nivo naučite kako biste mu se vratili i otključali sve izazove. Ovo je igra koja je na papiru vrlo repetativna i zahteva da se vraćate u prethodne misije kako biste ih uradili što bolje. Ako ovo nije vaš tip igre, možete uživati u Anger Foot jednim prelaskom, dok će igrači koji vole izazove i gejmplej ponavljanja nalik na Hotline Miami, ovde definitivno uživati. Anger Foot je dostupan za PC i Steam Deck Autor: Igor Totić Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Da li su to Ribok ili Najk? – Anger Foot recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da li volim ja Vedžita? Tako nešto se ne pita. Nije tajna da je Dragon Ball franšiza na mene ostavila najveći utisak kada je anime kultura u pitanju. Nisam siguran da bih mogao da odaberem omiljeni anime, ali ako je neki ostavio najveći trag na mene, definisao moju ljubav prema žanru i uvrstio me među doživotne obožavaoce japanske animacije, to je definitivno Dragon Ball. Da nisam bio jedini igrač koji je bio željan da kroz video igre doživi atmosferu serije, pokazatelj su desetine i desetine igara sa ovom tematikom, objavljene tokom decenija na mnoštvu platformi. A ja, kao veliki obožavatelj i uživalac interaktivne zabave, isprobao sam gotovo svaku igru na temu Zmajeve kugle koje sam mogao da se dočepam. Iskreno, mislio sam da će tranzicija sa PlayStation 2 na PlayStation 3 generaciju konzola, označiti ulazak u sam vrhunac za anime igre, koje će izgledati nikad bolje i neće bolje ni moći da izgledaju u budućnosti. Ovo je ujedno i jedna od mojih najgorih prognoza ikada, jer od tog trenutka, Dragon Ball igre kao da su sve svoje prioritete uložile u sporo poliranje grafike, koja jeste sve lepša ali zato zanemaruje neke druge stvari. Pre skoro 20 godina, i sam sam radio na jednoj igri sa Dragon Ball tematikom, želeći njom da prikažem kakav je to osećaj biti Goku, u najboljem mogućem smislu. Nažalost, život se isprečio pa je moja DBZ igra rađena u Macromedia Flash-u zauvek ostala u 0.2 beta fazi a sve moje nade i snovi, prepušteni su zvaničnim timovima koji i dan danas pokušavaju da nas oduševe novim naslovom voljene franšize. No, kakva je situacija danas? Sparking! Zero je direktan nastavak na Budokai Tenkaichi 3, poslednju u nizu PlayStation 2 igara iz zlatnog vremena Dragon Ball tuča. U ovom smislu, spremite se da iskusite oprobani recept koji je nekada žario i palio konzolama anime zaljubljenika. A danas, pokušava da pronađe čvrst oslonac na lelujavom tlu modernog gejminga. Igru bih voleo da definišem što jednostavnije, jer se na neki način u jednostavnosti i kriju draž i šarm DBZ serija i igara. Pa bih prvo krenuo od grafike. Vizuelno, igra varira od solidnih do zaista impresivnih momenata. Animacije ponekad mogu biti krute ali kada zasijaju, one bukvalno pršte. Igra je blagoslovena sa skoro 200 karaktera i svaki od njih ima svoj set poteza, što broji jednu zaista impozantnu kolekciju specijalnih napada i efekata. U tom smislu, igra izgleda stvarno impresivno. Moja prva zamerka, bez obzira na grafiku koja na slikama izgleda besprekorno, tiče se upravo vizuelnog doživljaja koji radi u službi atmosfere. Tolike generacije konzola su došle i otišle, sada na raspolaganju imamo hardver koji kao da stoji na pragu mogućnosti da se poigra fotorealizmom, a i dalje nemamo Dragon Ball igru koja zalazi u samu srž DBZ iskustva. Sve zaista pršti, zgrade se ruše, varnice sevaju, ali težina udaraca i dalje deluje plitko. Zemlja ne podrhtava dovoljno slikovito kada se sudare dva giganta. Na zemlji ne ostaju realistični krateri nakon što je izbombardujete arsenalom specijalnih napada. Dragon Ball je serija preterivanja, a današnje igre kao da bojažljivo opipavaju puls igračima u nastojanju da ih previše ne uzbude. Ne shvatite pogrešno, igra izgleda odlično, tragovi uništenja ostaju i zemlja ume da podrhti, ali sve je to slabo naspram onoga kako bi jedan pravi fan serijala napravio da je radio na igri. Međutim, možda su moja očekivanja i previsoka. Možda bi takvu igru i takav sistem bilo jako teško izbalansirati a da ne bude potpuni haos u najavi. Ali verujem da, kada bi pažnja bila na doživljaju umesto na ubacivanju 182 lika u igru, situacija bi bila neopisivo bolja. Dajte mi 20 likova, ali neka igra kao igra bude nezaboravno iskustvo. Sparking! Zero poseduje više režima igranja, od kojih je najzanimljiviji prelazak priče i kompetitivna borba dva igrača. Istina, stotinu puta smo prelazili Dragon Ball priču ispočetka, ali ovde je ona izvedena jako dobro, dinamično prelazeći preko najbitnijih momenata u serijalu gde kontrolu preuzimate kada je ono najzanimljivije. Ovakva vrsta implementacije, čini da pomislim kako mi nikada neće dojaditi da Dragon Ball priču doživljavam ispočetka. Kompetitivni režim je ipak ono gde ćete provesti najviše vremena, oprobavajući snagu sa drugarima za istim televizorom. Ovo je naravno izvodljivo zahvaljujući starom “split screen” sistemu koji vertikalno deli sliku na dva dela. Nažalost, kada se slika podeli tj. renderuje dva puta, moguće je koristiti samo jednu jedinu mapu za borbu, kako bi igranje drugih bilo previše zahtevno za današnji hardver. Iskreno, uopšte mi nije jasno kako je ovo moguće da je slučaj i nadam se da će biti ispravljeno budućim zakrpama. E sad kada govorimo o borbi, moram da priznam da istom nisam sasvim zadovoljan. U pitanju je sistem koji je previše komplikovan za nešto tako jednostavno. Nemate vi tu Bog zna koliko komandi i napada a opet povezivati ih i koristiti protiv protivnika, istovremeno se braneći, predstavljaće izazov čak i za iskusnije igrače. Ovome doprinosi i činjenica da je sistem tutorijala jako oskudan i neće vas ni upola pripremiti koliko je potrebno za okršaje protiv ljudi koji znaju šta rade. U ovom smislu, moram da priznam da sam odustao od treniranja i omogućio jednostavno izvođenje specijalnih komboa u opcijama. Ukoliko ne planirate da učestvujete na nekim takmičenjima, mislim da bi najpametnije bilo da i vi učinite isto. Čast izuzecima! Audio podloga je savršeno u Dragon Ball duhu, od muzike pa do glumačke postave koja je većinom ona iz originalnih serijala. Ovo je naravno izuzetno značajno za jednu Dragon Ball igru i na tom polju nemam apsolutno nikakvu primedbu već samo reči hvale. Kao jedan paket, Dragon Ball: Sparking! Zero je dugoočekivana i dobrodošla igra žanra koji je definitivno nedostajao. Ovaj tip igara je nekada bio objavljivan često ali svakim nastavkom opravdavao svoje postojanje propisnim napretkom. Sada, decenijama kasnije, napredak je teško izmeriti. Ali dobrodošlicu za povratak serijalu, a u neku ruku i žanru, s lakoćom je izmeriti. Velika je! Ukoliko ste ljubitelj Gokua i ostatka družine, nema sumnji da ćete uživati. Ali u zavisnosti od vaših očekivanja, pitanje je jedino da li ćete uz naslov provesti samo broj sati dovoljan za prelazak glavnih modova ili se zadržati mnogo, mnogo više, odmeravajući snage u društvu. Na ovo pitanje, nažalost, možete samo sebi dati odgovor, nakon što igru pribavite. A bez obzira na sve moje kritike, ova igra je nešto što ipak moram da preporučim svima koji su u ljubavi sa Dragon Ball franšizom. Dragon Ball: Sparking! Zero je dostupan za PS5, PC i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ponovo sevaju varnice: Dragon Ball: Sparking! Zero recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Satisfactory 1.0 je ovde, i prosto ne mogu da verujem da je prošlo već pet godina od mog teksta o prvoj Early Access verziji. I da, pre nego što krenem da taljigam o ovoj igri, ako ste se zapitali – da, Satisfactory je veoma… satisfactory. Eh, nakon ove fore, sa zadovoljenjem (evo, prestajem, obećavam), mogu reći da je Satisfactory jedno vrhunsko iskustvo, koje je u 1.0 verziji ispunilo i nadmašilo sva očekivanja koja smo imali. Gubeći se u ovom trodimenzionalnom simulatoru automatizacije, otkrićete koliko je sve istovremeno teže i bolje kada se prebacite u nešto prisniji pogled iz prvog lica naspram sličnih igara kao što je Factorio. Glad, beskonačna glad, koja vuče da pravite još samo ovaj materijal i još samo ovaj pojas, će pojesti brojne i brojne sate logistike i petljanja. Sami ste na planeti čiji minerali se moraju izrudariti u ime humane i “totalno” ne-eskploatativne kompanije. Najveći dodatak 1.0 verzije jeste zapravo priča, posuta u mrvama kroz vaš progres i dostavljena od strane vašeg AI šefa, primarno vam govoreći kako će vaš projekat spasiti univerzum. Priča ostaje relativno interesantna, ali irelevantna jer generalno i nema neku veliku poentu u ovakvoj igri. Satisfactory daje osećaj grandioznosti bolje nego bilo koja igra o automatizaciji, čak i naspram Dyson Sphere Programa koji smo takođe recenzirali u našem časopisu. Ovome upravo doprinosi taj pogled iz prvog lica, gde možete prošetati između vaših rafinerija i pojasa, koji će vam uporno prouzrokovati probleme preglednosti dok ne otključate raznorazna oruđa koja vam daju da prkosite gravitaciji. Ovde ćete raditi dosta matematike od koje će vam se nekada zavrteti u glavi čisto kao posledica ogromnog broja različitih resursa i materijala kojima ćete baratati, iako je prilično jednostavna. Igra će doduše uspešno prihvatiti i pedantnije igrače i one haotične kada je organizacija u pitanju, dajući opcije za precizno postavljanje vaših struktura. Interesantno je što pored novih tehnologija koje 1.0 donosi, vaš novi AI šef će često komentarisati vaše organizacione veštine sa vrlo često ciničnim tonom. Da napomenem, postoji i još jedan mračniji narativ ispod svega koji uključuje krv i hramove, ali to ću ostaviti za vas da sami otkrijete. Kretanje je ovde predivno odrađeno, gde Satisfactory sa svojom kombinacijom džetpeka, ludog uklizavanja, pa i robotskih nogu koje vam daju veću brzinu trčanja i kuke za hvatanje kojom se možete kačiti za razne kablove. Lansiranje po mapi je normalna pojava i dodaje na zabavu, ako je već niste dovoljno imali uz planiranje vaše fabrike. Satisfactory doduše ima probleme, u vidu povremenih izbacivanja iz igre koja nisu rešena iz doba rane faze razvoja. Alternativni recepti koje otključavate iz hard diskova su retko korisni, iako ima par izuzetaka, ali generalno ovaj aspekat nije najbolje izbalansiran sa određenim osnovnim receptima na koje sam ja možda previše navikao. Sve u svemu, malo mi je i teško da nađem stvari koje i mogu zameriti u pravom smislu, jer Coffee Stain Studios stvarno zna šta radi, i jedva čekam njihov sledeći naslov, dok mi ostaje samo da uložim još par stotina sati u ovo remek-delo. Satisfactory je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Veoma zadovoljavajuće iskustvo: Satisfactory recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Test Drive je jedna od najstarijih trkačkih franšiza i nakon prvog oživljavanja tokom 2000-ih, zbog propasti Atarija, TDU je zamro na duže vreme. Nakon 13 ,,tričavih” godina, dočekali smo i nastavak, koji nažalost, ne samo da ne obuhvata ono što je TDU činilo originalnim i drugačijim od ostalih trkačkih igara, već i manjka na drugim, nekim znatno osnovnijim poljima koja čine neku igru dobrom i zabavnom. Prvo što sam iskusio je jeziv broj neuspelih login pokušaja kako bih uopšte započeo TDU Solar Crown, novo čeljade KT Racing-a, poznatog po relativno mediokritetnim WRC igrama. To vam već govori da ova singlplejer igra zahteva konstantnu onlajn konekciju, što se u prošlosti već pokazalo kao loša praksa u brojnim slučajevima. Kada konačno dođete do igre i kreirate svog karaktera, bivate regrutovani za visokoprestižno takmičenje Solar Crown koje se održava na Hong Kong ostrvu. U stilu prethodnih TDU naslova, ovde socijalni aspekt igra znatno veću ulogu, u vidu posećivanja virtuelnih kazina, kupovine stanova i kuća, pa i odeće za vašeg lika. Solar Crown je uspeo da uprosti sve ove elemente, čineći ih jezivo bazičnim i oduzimajući ono malo ličnosti TDU-a koju je ova igra mogla da zadrži. Štaviše, može se reći da je skoro svaki aspekat TDU 2 doživeo ozbiljno unazađivanje od strane naslednika. Stanovi se ne kupuju, već ćete vaš apartman nadograđivati kako budete levelovali vašeg karaktera, dok je garaža limitirana drastično sa brojem automobila koje možete izlagati. Odeća je tu, ali vaš karakter nažalost neće imati mnogo lokacija niti prilika da se pokaže drugim igračima, što u vizuelnom, što u socijalnom smislu, pa ostaje da se zapitamo – koja je poenta ovog dela igre uopšte? Hong Kong je odlična lokacija za trkačku igru sa otvorenim svetom, a sama lepota ovog ostrva, makar sa verne rekreacije nekih lokacija stvarno ume da bude prava poslastica za igrače, ali nažalost ovaj potencijal je ostao veoma neiskorišćen. Otvoreni svet je izostavio ljude, tako da osećaj nekog urbanog epicentra potpuno izostaje, gde i najveći delovi metropole izgledaju prazno i mrtvo, uprkos svojoj veličini i velelepnosti. Elevacije i brda po ostrvu su takođe verno prikazana, ali i one pate od istog problema gde jednostavno nemate osećaj kao da je ovo svet u kojem se živi, a ne samo vozi. Kada to uparite sa svega par tipova trka u vidu tipičnih sprintova, offroad trka i kružnih vožnji, ostaje iskustvo koje brzo postane repetitivno i dosadno. Moram pohvaliti doduše samu vožnju automobila koja ponovo ovde balansira između neke potpune arkade i takozvane simkade, gde se i automobili ipak solidno razlikuju među sobom. Da, tu su i klanovi, to jest klanovske trke koje su iste kao i obične, osim što donosite poene i prevlast jednom od dva sukobljena klana koje ćete birati u ranoj fazi igre. Uz repetitivne trke, koje se nažalost razvlače kroz par istih formata, javlja se i drugi problem – AI protivnici. Protivnici ne samo da su prejaki i često varaju u trkama sa očiglednom mehanikom sustizanja i apsolutno suludih skretanja i brzina, već ne možete ni birati njihov nivo težine koji će igra automatski određivati u skladu sa vašim nivoom. Kao neko ko igra trkačke igre godinama i to generalno na najvećim težinama, bilo da su potpune arkade i simulacije, nikada nisam imao većih problema sa protivnicima koji su apsurdno nerealni, pored svoje velike težine. Na lansiranju, TDU Solar Crown dolazi sa jedva 100 automobila, što je poprilično razočaravajuće za današnje standarde. Ima još manje automobila iz ove decenije, plus uz to ako ste fan azijskih automobila, na njih potpuno možete zaboraviti. TDU je nešto škrtiji sa davanjem automobila besplatno, te će ovde progresija zahtevati veći grajnd, međutim ovo i nije toliko užasavajuće za neke pristupačnije, a ipak moćne automobile jer daje bolji osećaj progresije nego a primer Forza ili The Crew. Ipak, kada su skuplji egzotici u pitanju, kad-tad ćete udariti u zid koji će delovati kao veštačka barijera kako biste se igrali što duže. Iako sam napomenuo da je Hong Kong odlična lokacija za trkanje, makar sa strane dizajna i verno prenesenih puteva, pored svog mrtvila TDU pati i od ozbiljno zastarele grafike u većini slučajeva. Ovo se odražava ne samo na vizuale okoline već i na izgled automobila i karaktera koji deluju kao da kasne par generacija. Uprkos tome, igra ima ozbiljne optimizacione probleme i van lošeg serverskog koda. Česti padovi u frejmrejtu, bagovi i čudno osvetljenje su prisutni na svakom koraku. Kao veliki fan ove franšize, jako mi je teško i krivo što je ova igra doživela ovako loš razvoj i teško mi je da budem optimističan za njen dalji put. Iako se ispod svega ovoga krije jedna zabavna trkačina, problemi na skoro svakom koraku čine je jednom od najgorih trkačkih naslova u poslednjih par godina. Test Drive Unlimited Solar Crown je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Test vožnja je bila neuspešna: Test Drive Unlimited Solar Crown recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Harry Potter Quidditch Champions je interesantno iskustvo, primarno namenjeno fanovima megapopularnog serijala o nešto manje popularnom izmišljenom magičnom sportu – kvidiču. Kako je u pitanju sport izmišljen radi narativnog aspekta u knjigama, sam koncept kvidiča je ostao poprilično nebalansiran i nedorađen, što je moglo vrlo lako da se uoči i u prethodnoj (sada već 20 godina staroj), kvidič igri Quidditch World Cup. Ovde, Unbroken Studios baš iz tog razloga malo menja formulu, oslabljujući poziciju tragača i formirajući nešto balansiranije iskustvo koje ima više smisla igrati u multiplejeru. Naime, kvidič se sastoji iz četiri pozicije – goniča, razbijača, golmana i tragača. Goničima je cilj da crvenu loptu ubace kroz jedan od tri protivnička gola (prstena), dok razbijači, koristeći dve čelične omađijane lopte, čuvaju svoj tim od istih ili napadaju protivnike. Golmani čuvaju ove golove, sve dok tragač pokušava da uhvati malu zlatnu skrivalicu, lopticu sa krilima koja se pojavi nakon nekog vremena, u ovom slučaju kada se određeni metar pri vrhu napuni do kraja. Ovo je generalno na papiru jako zabavan sport, i uvek sam voleo te sekvence što u knjigama, što u filmovima i igrama. Nažalost, kada se oprobate malo duže u kvidiču, shvatate koliko je ovo zapravo glup sport, uprkos solidnim pokušajima Unbroken Studiosa da ga izbalansira. Ovde su tragači i dalje previše bitni, noseći 30 poena za svaku uhvaćenu skrivalicu. Svaki meč traje sedam fiksnih minuta, te ko ima više poena na kraju pobeđuje. Problem ovde jeste što sve igrače kontrolišete VI, te ćete tokom meča uvek imati opciju da se prebacite na jednu od tri preostale uloge, gde će se odraditi kratka jednosekundna tranzicija na datu poziciju. Doduše, ovo unosi pometnju u tempo igre, uprkos veoma sposobnom AI-ju koji kontroliše preostalih šest saboraca u vašem timu. S obzirom da se mnogo stvari na terenu paralelno dešava, nikada nećete biti u kontroli u potpunosti, uprkos višečasovnim sesijama vežbanja. Golmani na primer mogu postavljati svetleće prstenove za svoje saigrače, iscrtavajući plan igre koji im daje dodatno ubrzanje pri letenju kroz iste. Ipak, u singlplejer modu, goniči su ubedljivo najbitniji i jedini vredni igranja aktivnije, s obzirom da ćete najviše poena postizati pomoću njih, s vremena na vreme se prebacujući na tragača radi hvatanja skrivalice. Ovu pometnju je teško kontrolisati, te sam otkrio da je najbolje jednostavno ignorisati uloge golmana i razbijača, primarno jer perspektiva kamere i opšti haos na terenu ne dozvoljavaju previše kontrole u ovom aspektu. Sam gejmplej je veoma responzivan, i uprkos svojoj arkadnosti, ume biti veoma zabavan u određenim momentima ili modovima (primarno u multiplejeru). Singlplejer karijera nudi put od imanja Vizlijevih i treninga, preko čarobnjačkih turnira u Hogvortsu i tročarobnjačkog turnira između škola, pa sve do svetskog prvenstva koje nudi izbor između 20 različitih zemalja. Nažalost, ovde nema preterano velike razlike između timova u stilu igre, ali je svakako lepo imati selekciju za koga želite da igrate. Kreirate karaktera za svaku poziciju koju igrate, pa im kroz levelovanje istih dodeljujete iskustvene poene koji će poboljšavati njihove sposobnosti, što u vidu mobilnosti, što u vidu preciznosti ili snage, mada ovaj sistem ne ostavlja previše mesta za manevrisanje. Igra ima vrlo dopadljiv vizuelni stil koji je malo odmakao od realizma i lepo doprinosi i vizuelnoj preglednosti na terenu. Ova igra je sa druge strane značajno bolja u multiplejeru, za koji je primarno i napravljena. Nažalost, trenutno postoji samo 3 na 3 opcija, gde svaki igrač kontroliše goniča i po jednu od preostale tri uloge. Ipak, zahvaljujući ovome, haos na terenu je znatno manji (ili veći, u zavisnosti od vaših saigrača i protivnika), ali je gejmplej znatno koherentniji i više sklon kontroli i strategiji, s obzirom da više ne kontrolišete šest likova odjednom. Uz to je i planiran 6 na 6 mod koji mislim da će mnogo doprineti igri i njenom potencijalu u multiplejer smislu. Igra nema mikrotransakcije i otključavaćete brojni kozmetički sadržaj jednostavnim igranjem i rešavanjem raznih izazova i progresiranjem karijere. Nažalost, sadržaja ovde i dalje ima u premaloj meri rekao bih, jer igra poseduje svega šest arena sa blagim razlikama u vidu vremenskih prilika. Kroz par sati ćete iskusiti sve što ima da se vidi i uradi, te ostaje nada da će dodatak novog sadržaja biti konzistentan i da nećemo dugo morati da čekamo na neke nove multiplejer modove. Quidditch Champions je odlično optimizovana igra u svakom smislu, bez bagova, problema sa frejmrejtom i serverskim kodom, te su bilo kakva pucanja u multiplejeru i van njega apsolutna retkost i za svaku pohvalu u vremenu veoma neispeglanih naslova. Igra svakako ima potencijala da bude zabavna sa svojim kratkim mečevima i interesantnim konceptom, uprkos svojim problemima u singlplejeru koji su više problemi kvidič sporta nego same igre. Harry Potter: Quidditch Champions je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S, Xbox One i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metle i lopte: Harry Potter: Quidditch Champions recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Za Heretical sam sasvim slučajno čuo tokom Asmongoldovog strima, kada je developerima iz srpskog Three Swords Studija dodelio 3000 dolara za nastavak razvoja igre. Pošto sam veliki ljubitelj ARPG-ova, Heretical mi se dopao na prvi pogled, ali tokom igre se pokazalo da je igra mnogo drugačija nego što izgleda. Heretical jako liči na standardan izometrijski ARPG, ali se već na početku vide elementi igara kao što su Hades, Halls of Torment i Death Must Die. Jako lepa mešavina žanrova koja nagrađuje upornost i preciznost ali zahteva i malu dozu sreće. Vaš prvi lik (a otključavaćete ih nekoliko tokom igre) je standardni ratnik sa mačem i štitom, sa kojim se WASD kontrolama krećete kroz voxel dizajniranu mapu koja jako podseća na stari Souls dizajn. Uz to da je stil gotska fantazija, atmosfera u igri je komplementarna dizajnu i jako lepo izgleda. Vaš običan napad se kontroliše levim klikom miša dok se magije ispaljuju automatski na neprijatelje. Kako neprijatelji umiru, tako skupljate opremu i nove magije. U datom trenutku možete da nosite dva oružja koje menjate kad god želite, ali ćete uvek imati dostupan samo jedan tip oklopa. U tom smislu ne postoji inventar u kom skupljate raznu opremu, nego tokom igre birate da li ćete zameniti to što trenutno nosite sa nečim boljim ili lošijim. Magije ispadaju kako dobijete level, sa tri nasumična izbora koje uklapate u svoj build. Kasnije otključavate nove magije i svaka se unapređuje kroz igru po sistemu sličnim Vampire Survivors i Halls of Torment. Igra je poprilično izazovna i početak će biti vrlo spor dok ne otključate neka neophodna unapređenja. Progres se vrti oko Predskazanja – vrsta misija koje ćete ispunjavati tokom svakog pokušaja. Ispunjavanjem Predskazanja, otključavaće vam se nove magije i oružja koje mogu da ispadnu od neprijatelja. Pored Predskazanja, igra ima i skill tree koji je vrlo širok i kompleksan, ali za njegovo popunjavanje po mapama morate da tražite (ponekad dobro skrivene) fragmente koji vam daju poene za trošenje. Pošto ovi pasivni elementi nisu nebitni, pametno je što bolje istražiti svaki ćošak. Kao što sam spomenuo, dizajn mapa je sličan Souls igrama. Posle par prolazaka osnovnim putem koji je repetitivan, otključavaju se prečice koje vas vode dalje kroz mapu i čime preskačete početnu lokaciju. Na vama je da odlučite da li ćete da grindate početnu zonu ili da krenete odmah dalje među teže neprijatelje. Iako je combat simplističan, ono što mi trenutno mnogo smeta je sam osećaj oružja i napada. Bilo da li nosite mač i štit, luk i strelu ili moćni magični štap, oružja zvuče kao da neprijatelje udaram jastucima. Mnogo malo povratne informacije ima sem brojeva koji iskaču i vizualnog HP-a protivnika. Ambijentalni zvuk je vrlo atmosferičan ali su oružja i povratne informacije borbe jako slabe. Postoji i nivo korupcije koji se akumulira kako ubijate protivnike. Kada pređete određenu količinu, igra vas baca u mini boss arenu gde se bijete protiv nekih Cthulhu pipaka koji postaju sve teži sa većom korupcijom. Nisam siguran da li je ovo dizajnirano da razbije standardan loop, poveća težinu ili da vas namerno vraća na početak igre ako vam ide previše dobro, ali mislim da svakako mora malo više da se izbalansira, pogotovo u početku. Svakako, Heretical je zabavna igra i ova beta mi je dala nade da može da postane lider u žanru. Ima poznate elemente iz drugih priznatih igara, ali ubacuje dovoljno ličnog identiteta da bi se izdvojio od ostalih. Mada, igra mora još da se kuva i očekujemo uskoro izbacivanje igre u Early Access. Nastaviću da pratim progres i jedva čekam da vidim finalno izdanje. Heretical demo možete isprobati putem ovog linka. Igru ustupio: Three Swords Studio Autor: Igor Totić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Heretical appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Doba je godine kada sportske simulacije izlaze jedna za drugom a samim tim i naše vreme a i posao da vam ih opišemo i predstavimo na najbolji mogući način. Danas je, što bi se reklo na tapetu, EA SPORTS FC 25. „Zlatna koka“ kompanije Electronic Arts iliti EA… Šta nam ona ove godine donosi a šta nam ne donosi, probaćemo da vam dočaramo u nastavku teksta. Odmah na startu možemo da kažemo da nas kompanija EA ni ove godine nije iznenadila, jer se opet opredelila da svog ljubimca prodaje po ne tako niskoj ceni. Bez obzira što su se neki od konkurenata odlučili na, po našem mišljenju pošteniji potez, a to je da svoju igru učine besplatnom. Odnosno u prenesenom značenju da za igranje iste ne traže ni dinara a da eventualni profit pokušaju da ostvare kroz kupovinu virtualnih novčića koje će igrači kasnije moći da troše u igri, ne bi li kupovali kartice igrača i kozmetičke detalje. Cena bi doduše i mogla da se opravda ukoliko bi napredak iz godine u godinu bio toliko značajan da imate utisak da zaista kupujete nešto novo, a ne da iz godine u godinu dobijate šminku najviše klase koja vešto prikriva sve bore na licu ove, ne zlatne već stare koke. Šminka koja pokušava da vam skrene misli sa činjenice da ta koka više ne leže jaja, ni zlatna ni obična. Koka je u poznim godinama i potreban joj je dostojan naslednik. Ovaj tip poslovanja igračima širom sveta polako počinje da stvara gađenje u guši svaki put kada se pomene FIFA. Istina, igra se više ne zove tako zvanično, ali je ovo i dalje naziv koji igrači obožavaju da s gađenjem upotrebljavaju. Ili bar tako kažu ptičice na grani… Podsetimo, EA od skoro više ne polaže prava na korišćenje imena svetske fudbalske federacije (FIFA). Pretpostavljamo da se od nas igrača očekuje da zažmurimo i na tu činjenicu kao i na činjenicu da skoro svake godine ova igra gubi i pojedinačne licence za fudbalske klubove. Retko se koja vrati kao što je ove godine slučaj sa fudbalskim klubom AS ROMA koja je posle duže pauze ponovo u igri sa punom licencom. A kada smo se već dohvatili Rome koja se vraća u ovu igru, reći ćemo da je i tu odrađen traljav posao, bar za sada. Jer domaći dresovi uopšte ni nemaju tačnu nijansu boje koju u pravom životu ovaj klub ima. A da ni ne spominjemo činjenicu da dugogodišnji igrač Rome, El Šaravi i dalje ima istu facu i frizuru kao što je imao i u FIFI 14. Hej, deset godina kasnije isti čovek! Pa nije li to sindrom neobičnog slučaja Bendžamina Batona napao jadnog Stefana El Šaravija?! Ili su prosto u EA toliko lenji i toliko malo poštuju sve druge lige osim Premier Lige pa im ovako nešto nije bitno… Kad već pomenusmo Premier Ligu, ona je zaista predstavljena na zavidnom nivou. Od dresova, stadiona i navijačkih pesama, sve do grafike mečeva, faca i frizura igrača, tetovaža… Sve to zaista liči na realističnu Premier Ligu. I to je za svaku pohvalu. Ali šta je sa ostalim ligama? Tek tu i tamo blesne neki klub i detalj koji bi mogao da nam pomogne da se dodatno uživimo. Sve ovo ne govorimo bez razloga, jer se iza ovoga svakako krije činjenica da najveće pare zapravo i donosi ta Premier Liga i da ovo nije slučajno kao ni činjenica da je za ovu igru i ove godine potrebno izdvojiti ne tako mali novac. Rekli bismo bez ikakvog ustručavanja da su se ljudi iz EA precenili, da su postali previše pohlepni i da ih je novac zaslepio. Nešto slično kao patuljke u Moriji… Ovakav vid poslovanja im očigledno za sada donosi profit ali da li će to tako biti i kada se novi konkurenti uključe u igru za fudbalsku simulaciju, to ćemo videti. Konami očigledno nema više toliku moć da se bori sa EA-om ali glasine kruže da su iz 2K stavili šapu na FIFA licencu i da planiraju da lansiraju svoju fudbalsku simulaciju. Ova vest je nešto što mora da obraduje svakog istinskog zaljubljenika u fudbalsku veštinu, jer čak iako ste fan FC-a, zdrave konkurencije nikad dosta! Do sada ste sigurno primetili da još nismo ni jednu reč pomenuli o samom gejmpleju, verovatno vam je jasno i zašto. Ali ako nije, reći ćemo samo da je recikliranje odlična stvar i da time čuvamo našu životnu sredinu ali recikliranje u gejming svetu je nešto sasvim drugo i nikako nije poželjno. A izgleda da se iz EA-a prave ludi i da iz godine u godinu nastavljaju da recikliraju svoju fudbalsku simulaciju. Možemo je slobodno zvati Green FC, koliko je samo virtuelnog otpada ovde dobrano iskorišćeno… Dakle recimo da je igra u suštini ista kao i prošle godine uz neke manje promene taktičkog tipa, odnosno neke nove opcije u pogledu taktičkih zamisli. Ove godine je fokus očigledno na taktici, čak i FC ambasador koji u samom intro-u pokušava to da nam dočara. A on je ni manje ni više nego Zinedin Zidan, proslavljeni francuski fudbaler alžirskog porekla. Ali džaba Zinedine, nismo došli na trenersku akademiju, želimo samo dobru fudbalsku simulaciju i to za poštenu cenu! Ipak ova igra donosi i nešto dobro a to dobro je novi sistem igranja odnosno novi mod za igranje koji se zove RUSH mode, a predstavlja fudbal na skraćenom terenu gde igraju 4+1 igrača na obe strane, dakle 4 igrača plus golman. Ovo najviše liči na prošlogodišnji mod malog fudbala, koji je pritom i ove godine prisutan ali samo u formatu 3 na 3. Iako podseća na mali fudbal ovo je ipak nešto sasvim novo i moglo bi vam pružiti dosta zabave pogotovo ako ovaj mod budete eksploatisali sa vašim prijateljima na vikend druženjima uz neki roštilj ili pivo – ko šta voli. Može i smoki i gusti sok ako ste dečko-devojčica! Šalu na stranu, šta god vas čini srećnim. A kada već pomenusmo dečake i devojčice, i ove godine možete da mešate ova dva pola u vašoj ekipi u Ultimate team modu. Pitamo se šta je sledeće, da li će biti i non-binary osoba samo da bi se današnji svet zadovoljio i da bi se išlo u korak sa vremenom koje nam, reklo bi se polako ističe. Osim svega što smo već gore naveli, moramo napomenuti da je igra ove godine puna bagova. I to bagovi tipa: igrač krene po loptu da izvede aut i zaglavi se u reklamama ili uđete u replay da vidite neki detalj iz akcije koju ste upravo odigrali i slika krene da vam se duplira. Dešava se i da ne možete da locirate igrača i pustite replay. Ono što je isto primetno je da je kretanje kursorom kroz meni nekako usporeno, pogotovo u UT modu. Ovo bi ipak okarakterisali kao hronični problem koji već godinama nije ispravljen, prisutan tek nešto kraće nego nesrećna frizura jadnog i već pomenutog Stefana El Šaravija. A ako volite izazove daćemo vam i jedan mini zadatak, da otkrijete ko je to još ostao zaustavljen u vremenu, jer nažalost Stefan nije jedini ali jeste najekstremniji primer. Osim RUSH moda za igranje za pohvalu su i vizuelni detalji u igri kao i statistika koju je moguće pratiti tokom i posle meča. I koja je veoma podrobna. Sam osećaj u igri je okej ali gotovo identičan kao i u prethodnim delovima. Muzika je u istom stilu i ritmu kao i pre a izbornici gotovo identični. Dakle! Ukoliko volite fudbal ne preporučujemo vam da se latite novčanika i kupite ovu igru. Slobodno ostanite na prošlogodišnjem izdanju ili ako imate opciju da sa nekim drugarom podelite pare (još bolje ako vas je više) i kupite ovu igru. Ako ništa drugo, zbog RUSH moda i ažuriranih postava timova i podataka. U suprotnom možete i sačekati da se 2K uključi u igru i nadamo se malo prodrma ljude iz EA i podseti ih da se pare zaista moraju i zaraditi i da recikliranje u gejming svetu ne sme da bude praksa. Ovaj vid poslovanja nije održiv na duže staze i da konačno mora da završi u regularnoj kanti za smeće, a ne u onoj za reciklažu. EA Sports FC 25 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox One, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fudbalsko recikliranje u virtuelnom obliku: EA SPORTS FC 25 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu