SolidChief

Souls igre bi stvarno mogle malo da olade. Sada smo dobili i ritmički souls like (bez šale) u vidu Strayed Lights, koji predstavlja eksperiment u tome kako možemo još više da zakomplikujemo ili izmenimo ovaj žanr. Ako išta bar ćete naučiti kako da radite parry manevar. Odmah ću vam reći da je ovo igra koja se dosta oslanja na svoju umetničku prezentaciju, kao neki arthouse film. Samim tim priča, likovi, šta se dešava, kome se dešava, šta radite, gde idete i mnogo drugih pitanja vezanih za ovu temu će biti apsolutno na vama da provalite i sami joj date značenje, čak mnogo više nego u Souls igrama, jer tamo ima bar nešto da se pročita ili da se popriča sa kojim ludim NPC-em. Na samom startu se budite kao ”malo vatreno beba biće”. Posle kratke šetnje nešto oduzima deo vašeg bića i na vama je da ga povratite i oslobodite druga slična bića od korupcije. To je sve što sam ja pohvatao. Mogu da zamislim sastanak planiranja gejmpleja za ovu igru, koji naravno dolazi tek nakon diskusije o vizuelnom dizajnu, ali o tome ćemo kasnije. Sastanak bi se odvijao na sledeći način. Vođa razvojnog timu pita: ”Kako će funkcionisati borba i akcija u igri?”. Jedan pametnjaković se javlja iz pozadine sa predlogom: ”Što ne bismo napravili souls like sistem sa elementima ritmičke igre?”. Svi ostali zbunjeno blenu u njega dok vođa tima klima glavom i kaže: ”To je to!”. Ovo vam možda zvuči pomalo čudno ali je tačno ono što vas čeka u Strayed Lights. Istraživanje lokacija se odvija iz trećeg lica, gde ćete usput nailaziti na neprijatelje i skrivene predmete. Caka kod okršaja sa protivnicima jeste da nećete morati da koristite ni trunku agresivnosti ili sopstvenih napada. Čak i tokom samog tutorijala za igru ćete pretežno učiti kako da se branite. Da, celu igru možete da pređete koristeći samo parry i dodge, iliti blok i izbegavanje. Svaki put kada blokirate napad postepeno ćete puniti protivnički stun ili break bar, dok ćete istovremeno povratiti nešto životnih poena. Kada se ovaj bar napuni do kraja, protivnik će biti pobeđen. Ovo ne važi samo za obične protivnike već i za Boss čudovišta. Međutim, ovaj proces nije nimalo lak kao što zvuči. Svaki protivnik će imati tri boje napada, plavi, narandžasti i ljubičasti. Jedino ljubičasti morate izbeći, dok ćete druga dva moći da blokirate ako svoju boju promenite na plavu ili narandžastu. Sad da rezimiramo, protivnici napadaju u određenim bojama, vi blokirate, izbegavate ljubičaste, i kad izblokirate dovoljno, protivnik pada. Sve ovo funkcioniše u ritmu napada koji su totalno različiti za svakog neprijatelja i pogotovu Boss čudovišta. Neće vam trebati mnogo vremena da shvatite da su svi napadi veoma očigledno telegrafirani, i da će sva pritiskanja tastera biti veoma ritmička kada se igrate na kontroleru. Ne morate da budete totalni pacifista. Moći ćete da napadate sa svojim slabašnim udarcima, ali to na Boss čudovišta bolje da ne koristite pošto su svi preveliki i previše se kreću po borbenoj areni. Pored tog bednog napada imaćete tri specijalne opcije: stun, blokadu nevezanu za boje i kontranapad. Drugi način da poboljšate svoje sposobnosti jeste putem generalnih i minimalnih RPG elemenata. Malo povećanje životnih poena, malo ojačanje udaraca i tako to. Da biste to uradili moraćete da istražujete nivoe, pronalazite male orbove i pobeđujete protivnike. Samo istraživanje sveta je odrađeno na veoma čudan način. Pošto nećete imati nikakvu smernicu, najbolje je da jednostavno odaberete putanju iz centralne zone i samo se držite iste dok ne dođete do krajnjeg protivnika, i potom se vratite na početak nivoa i odaberete drugi put. Smrt i ponavljanje deonica vam neće zadavati mnogo muka. Manji protivnici su relativno slabi, a blokiranjem možete lako povratiti životne poene. Ako pak poginete kod Boss čudovišta bićete postavljeni odmah ispred njegove arene, tako da ćete relativno lako ući u ritam svakog okršaja. Od samog starta se vidi da je veoma bitan deo razvoja fokusiran na umetnički prikaz sveta. Glavne boje su ljubičasta, plava, narandžasta i crna, a ceo svet je preliven u svim mogućim nijansama istih. Svi likovi su unikatni i veoma zanimljivi, kao i cela fauna i flora ovog čudnog sveta. Iako pri kraju igre postaju pomalo repetativne, lokacije su i dalje veoma lepo dizajnirane i prikazane. Čak se i sam narativ i bilo kakav smisao priče provlači kroz vizuelni spektar, ostavljajući pisani i zvučni medijum po strani. Iako je muzika fina, bajkovita i puna zanimljivih zvukova, igra nema glasovne glumce niti bilo šta drugo van pozadinskih numera koje ćete verovatno kasnije zaboraviti. UI je veoma minimalističan i prost, što dovodi do najvećeg nedostatka, a to je mapa. Bez nje nećete znati koliko ste čega sakupili u kojoj zoni, a kamoli ka kojoj zoni i gde idete. Iako su nivoi veoma linearni i nema mnogo skretanja sa glavne putanje, i dalje možete propustiti bitne poene za unapređenja ako niste istraživački tip igrača koji će gurnuti nos u svaku rupu. Kao veoma atmosferična akciona avantura koja pokušava da implementira souls elemente, Strayed Lights spada u nišu igara koja će privući samo specifične igrače. Ako vas interesuje neka umetnička igra koja ima elemente akcije, ritma, mistike i nije preterano teška, onda zaista vredi isprobati ovaj naslov. Pored relativno niske cene, Strayed Lights je takođe odlična uvertira u neke teže ritmičke igre. Strayed Lights je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Embers Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ritmični souls: Strayed Lights recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Souls igre bi stvarno mogle malo da olade. Sada smo dobili i ritmički souls like (bez šale) u vidu Strayed Lights, koji predstavlja eksperiment u tome kako možemo još više da zakomplikujemo ili izmenimo ovaj žanr. Ako išta bar ćete naučiti kako da radite parry manevar. Odmah ću vam reći da je ovo igra koja se dosta oslanja na svoju umetničku prezentaciju, kao neki arthouse film. Samim tim priča, likovi, šta se dešava, kome se dešava, šta radite, gde idete i mnogo drugih pitanja vezanih za ovu temu će biti apsolutno na vama da provalite i sami joj date značenje, čak mnogo više nego u Souls igrama, jer tamo ima bar nešto da se pročita ili da se popriča sa kojim ludim NPC-em. Na samom startu se budite kao ”malo vatreno beba biće”. Posle kratke šetnje nešto oduzima deo vašeg bića i na vama je da ga povratite i oslobodite druga slična bića od korupcije. To je sve što sam ja pohvatao. Mogu da zamislim sastanak planiranja gejmpleja za ovu igru, koji naravno dolazi tek nakon diskusije o vizuelnom dizajnu, ali o tome ćemo kasnije. Sastanak bi se odvijao na sledeći način. Vođa razvojnog timu pita: ”Kako će funkcionisati borba i akcija u igri?”. Jedan pametnjaković se javlja iz pozadine sa predlogom: ”Što ne bismo napravili souls like sistem sa elementima ritmičke igre?”. Svi ostali zbunjeno blenu u njega dok vođa tima klima glavom i kaže: ”To je to!”. Ovo vam možda zvuči pomalo čudno ali je tačno ono što vas čeka u Strayed Lights. Istraživanje lokacija se odvija iz trećeg lica, gde ćete usput nailaziti na neprijatelje i skrivene predmete. Caka kod okršaja sa protivnicima jeste da nećete morati da koristite ni trunku agresivnosti ili sopstvenih napada. Čak i tokom samog tutorijala za igru ćete pretežno učiti kako da se branite. Da, celu igru možete da pređete koristeći samo parry i dodge, iliti blok i izbegavanje. Svaki put kada blokirate napad postepeno ćete puniti protivnički stun ili break bar, dok ćete istovremeno povratiti nešto životnih poena. Kada se ovaj bar napuni do kraja, protivnik će biti pobeđen. Ovo ne važi samo za obične protivnike već i za Boss čudovišta. Međutim, ovaj proces nije nimalo lak kao što zvuči. Svaki protivnik će imati tri boje napada, plavi, narandžasti i ljubičasti. Jedino ljubičasti morate izbeći, dok ćete druga dva moći da blokirate ako svoju boju promenite na plavu ili narandžastu. Sad da rezimiramo, protivnici napadaju u određenim bojama, vi blokirate, izbegavate ljubičaste, i kad izblokirate dovoljno, protivnik pada. Sve ovo funkcioniše u ritmu napada koji su totalno različiti za svakog neprijatelja i pogotovu Boss čudovišta. Neće vam trebati mnogo vremena da shvatite da su svi napadi veoma očigledno telegrafirani, i da će sva pritiskanja tastera biti veoma ritmička kada se igrate na kontroleru. Ne morate da budete totalni pacifista. Moći ćete da napadate sa svojim slabašnim udarcima, ali to na Boss čudovišta bolje da ne koristite pošto su svi preveliki i previše se kreću po borbenoj areni. Pored tog bednog napada imaćete tri specijalne opcije: stun, blokadu nevezanu za boje i kontranapad. Drugi način da poboljšate svoje sposobnosti jeste putem generalnih i minimalnih RPG elemenata. Malo povećanje životnih poena, malo ojačanje udaraca i tako to. Da biste to uradili moraćete da istražujete nivoe, pronalazite male orbove i pobeđujete protivnike. Samo istraživanje sveta je odrađeno na veoma čudan način. Pošto nećete imati nikakvu smernicu, najbolje je da jednostavno odaberete putanju iz centralne zone i samo se držite iste dok ne dođete do krajnjeg protivnika, i potom se vratite na početak nivoa i odaberete drugi put. Smrt i ponavljanje deonica vam neće zadavati mnogo muka. Manji protivnici su relativno slabi, a blokiranjem možete lako povratiti životne poene. Ako pak poginete kod Boss čudovišta bićete postavljeni odmah ispred njegove arene, tako da ćete relativno lako ući u ritam svakog okršaja. Od samog starta se vidi da je veoma bitan deo razvoja fokusiran na umetnički prikaz sveta. Glavne boje su ljubičasta, plava, narandžasta i crna, a ceo svet je preliven u svim mogućim nijansama istih. Svi likovi su unikatni i veoma zanimljivi, kao i cela fauna i flora ovog čudnog sveta. Iako pri kraju igre postaju pomalo repetativne, lokacije su i dalje veoma lepo dizajnirane i prikazane. Čak se i sam narativ i bilo kakav smisao priče provlači kroz vizuelni spektar, ostavljajući pisani i zvučni medijum po strani. Iako je muzika fina, bajkovita i puna zanimljivih zvukova, igra nema glasovne glumce niti bilo šta drugo van pozadinskih numera koje ćete verovatno kasnije zaboraviti. UI je veoma minimalističan i prost, što dovodi do najvećeg nedostatka, a to je mapa. Bez nje nećete znati koliko ste čega sakupili u kojoj zoni, a kamoli ka kojoj zoni i gde idete. Iako su nivoi veoma linearni i nema mnogo skretanja sa glavne putanje, i dalje možete propustiti bitne poene za unapređenja ako niste istraživački tip igrača koji će gurnuti nos u svaku rupu. Kao veoma atmosferična akciona avantura koja pokušava da implementira souls elemente, Strayed Lights spada u nišu igara koja će privući samo specifične igrače. Ako vas interesuje neka umetnička igra koja ima elemente akcije, ritma, mistike i nije preterano teška, onda zaista vredi isprobati ovaj naslov. Pored relativno niske cene, Strayed Lights je takođe odlična uvertira u neke teže ritmičke igre. Strayed Lights je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Embers Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ritmični souls: Strayed Lights recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Žanr kompetitivnih pucačina najlakše možemo opisati kao bure puno vode koje se konstantno puni u nadi da se neće preliti. Mnogi developeri godinama, ne, decenijama, pokušavaju da uzmu ”svoj deo kolača” u najlukrativnijem žanru kada su video igre u pitanju, i čini se da tome nema kraja. Call of Duty je po tom pitanju ubedljivo na vrhu, sa mnogim drugim naslovima koji pokušavaju da ga svrgnu, ili barem malo poljuljaju sa trona. Ubisoft je tako predstavio svoje potencijalno rešenje – XDefiant. Prvobitno planirana kao The Division spin-off, igra je imala svoju prvu zatvorenu betu u kojoj je učestvovalo preko milion igrača. Na raspolaganju je bilo više modova, što je prilično izdašno za jednu zatvorenu betu. Modovi su podeljeni u dve grupe – Arena modovi i Linearni/Progression modovi. Prvo, Arena grupa modova nudi Domination i Occupy modove, koji su većini ljubitelja FPS-a poznati iz drugih igara, s tim što XDefiant to podiže na nešto drugačiji nivo sa klasnim sistemom karaktera. Linearni deo čini Escort mod koji je popularizovao Overwatch a pre toga Team Fortress, i u njemu igrači moraju odvesti robota sa bombama do neprijateljske baze ili sprečiti da se to njima desi. Drugi mod je Zone Control gde je potrebno tokom meča zauzimati i braniti više baza na mapi čime se stiču poeni. Zone Control je takođe poznat, a meni se dopao u Battlefield igrama, kao i ovde. Ovo su sve već viđeni modovi sa svojim varijacijama, ali Ubisoft obećava da će na izlasku ponuda biti bogatija. Nadamo se da ćemo dobiti i nešto jedinstveno. Mape imaju dosta jedinstven dizajn i dobar deo njih ima prepoznatljiv šmek iz drugih Ubi svetova, ali postoje i neke originalne, što je dobra stvar. Kao što se moglo zaključiti u tekstu iznad, XDefiant nudi klasni sistem karaktera, inspirisan drugim popularnim Ubisoft franšizama. Tu su Gerila ratnici (Libertad) koji asociraju na Far Cry, haker iz Watch Dogs (DedSec) i klasa špijuna iz Splinter Cell (Echelon), sa sve prepoznatljivim obeležjima. Pored navedenih, na raspolaganju su bile još dve klase – Phantomi (Ghost Recon) i Cleanersi iz The Division. Odličan aspekt ovog sistema i ono što izdvaja XDefiant od drugih igara žanra jeste da između klasa postoji velika razlika po pitanju sposobnosti koje nude. Recimo, Echelon klasa ima sposobnost da postane nevidljiva na nekoliko sekundi (takođe i sa mini-mape), dok Cleanersi imaju sposobnost bacanja drona-bacača plamena. Svaka klasa ima i ultimate sposobnost koja može biti ključna tokom mečeva. Dalje, set oružja se može menjati i prilagođavati kroz loadout sistem, gde ga možete modifikovati i unapređivati. Ovo je sve bilo otključano tokom zatvorene bete, a kada XDefiant izađe verovatno će se otključavati kroz progresiju. Iako je doneta odluka da se odalji od The Division brenda, njegov uticaj na XDefiant se ne može poreći. Sve dosta podseća na prve dve igre iz serijala, ali sa blago izmenjenim assetima. Naravno, tome doprinosi i činjenica da ih sve pokreće isti Snowdrop grafički endžin. To naravno ne znači da je ovo loše, već da igru čini prilično naprednom u grafičkom smislu, što će se iskazati tek kada izađe puna verzija. Mehanika napucavanja funkcioniše dosta solidno i meni je lepo legla. Brz gejmplej sa bliskim okršajima u uskim koridorima donosi dosta zabave, tako da nema perioda kada nećete ulaziti u konflikt sa neprijateljem. Dizajn mapa i sposobnosti svih klasa dozvoljavaju razvoj brojnih taktika i iznenadnih poteza koji vrlo lako mogu promeniti ishod meča, što će se verovatno dopasti većina fanova. Naravno, bagovi su bili opšte prisutni, ali to je i očekivano s obzirom da se radi o zatvorenoj beta verziji. Nesumnjivo je da će XDefiant naći svoju publiku, pre svega The Division fanove i one koji vole brze pucačine sa dobrom ponudom modova, ali da li će uspeti da se probije do vrha? To će pokazati samo vreme i volja developera da se posvete daljem dodavanju sadržaja i radu na tome da XDefiant bude priča za sebe, a ne nešto već viđeno, prežvakano i prepakovano u igru drugačijeg naziva. U trenutnom stanju, XDefiant nudi osveženja u žanru i novitete u odnosu na naslove koji su već dosadili, a ujedno nam daje priliku da igramo sa Splinter Cell klasom, što je za mene isto jako veliki plus. Sve u svemu, developer ipak mora da se popne na lestvici ako želi da se probije na surovom tržištu koje nezaustavljivo raste iz dana u dan. XDefiant je privukao ogroman broj igrača, kao i dosta veliku publiku na Twitchu, pa se nadamo da će Ubisoft iskoristiti taj vetar u leđa kako bi finalni proizvod predstavio u što boljem svetlu – kao ubedljivu konkurenciju za Call of Duty franšizu. XDefiant izlazi 2023. godine Autor: Milan Janković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Call of Duty ubica? Paa… možda: XDefiant Beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Žanr kompetitivnih pucačina najlakše možemo opisati kao bure puno vode koje se konstantno puni u nadi da se neće preliti. Mnogi developeri godinama, ne, decenijama, pokušavaju da uzmu ”svoj deo kolača” u najlukrativnijem žanru kada su video igre u pitanju, i čini se da tome nema kraja. Call of Duty je po tom pitanju ubedljivo na vrhu, sa mnogim drugim naslovima koji pokušavaju da ga svrgnu, ili barem malo poljuljaju sa trona. Ubisoft je tako predstavio svoje potencijalno rešenje – XDefiant. Prvobitno planirana kao The Division spin-off, igra je imala svoju prvu zatvorenu betu u kojoj je učestvovalo preko milion igrača. Na raspolaganju je bilo više modova, što je prilično izdašno za jednu zatvorenu betu. Modovi su podeljeni u dve grupe – Arena modovi i Linearni/Progression modovi. Prvo, Arena grupa modova nudi Domination i Occupy modove, koji su većini ljubitelja FPS-a poznati iz drugih igara, s tim što XDefiant to podiže na nešto drugačiji nivo sa klasnim sistemom karaktera. Linearni deo čini Escort mod koji je popularizovao Overwatch a pre toga Team Fortress, i u njemu igrači moraju odvesti robota sa bombama do neprijateljske baze ili sprečiti da se to njima desi. Drugi mod je Zone Control gde je potrebno tokom meča zauzimati i braniti više baza na mapi čime se stiču poeni. Zone Control je takođe poznat, a meni se dopao u Battlefield igrama, kao i ovde. Ovo su sve već viđeni modovi sa svojim varijacijama, ali Ubisoft obećava da će na izlasku ponuda biti bogatija. Nadamo se da ćemo dobiti i nešto jedinstveno. Mape imaju dosta jedinstven dizajn i dobar deo njih ima prepoznatljiv šmek iz drugih Ubi svetova, ali postoje i neke originalne, što je dobra stvar. Kao što se moglo zaključiti u tekstu iznad, XDefiant nudi klasni sistem karaktera, inspirisan drugim popularnim Ubisoft franšizama. Tu su Gerila ratnici (Libertad) koji asociraju na Far Cry, haker iz Watch Dogs (DedSec) i klasa špijuna iz Splinter Cell (Echelon), sa sve prepoznatljivim obeležjima. Pored navedenih, na raspolaganju su bile još dve klase – Phantomi (Ghost Recon) i Cleanersi iz The Division. Odličan aspekt ovog sistema i ono što izdvaja XDefiant od drugih igara žanra jeste da između klasa postoji velika razlika po pitanju sposobnosti koje nude. Recimo, Echelon klasa ima sposobnost da postane nevidljiva na nekoliko sekundi (takođe i sa mini-mape), dok Cleanersi imaju sposobnost bacanja drona-bacača plamena. Svaka klasa ima i ultimate sposobnost koja može biti ključna tokom mečeva. Dalje, set oružja se može menjati i prilagođavati kroz loadout sistem, gde ga možete modifikovati i unapređivati. Ovo je sve bilo otključano tokom zatvorene bete, a kada XDefiant izađe verovatno će se otključavati kroz progresiju. Iako je doneta odluka da se odalji od The Division brenda, njegov uticaj na XDefiant se ne može poreći. Sve dosta podseća na prve dve igre iz serijala, ali sa blago izmenjenim assetima. Naravno, tome doprinosi i činjenica da ih sve pokreće isti Snowdrop grafički endžin. To naravno ne znači da je ovo loše, već da igru čini prilično naprednom u grafičkom smislu, što će se iskazati tek kada izađe puna verzija. Mehanika napucavanja funkcioniše dosta solidno i meni je lepo legla. Brz gejmplej sa bliskim okršajima u uskim koridorima donosi dosta zabave, tako da nema perioda kada nećete ulaziti u konflikt sa neprijateljem. Dizajn mapa i sposobnosti svih klasa dozvoljavaju razvoj brojnih taktika i iznenadnih poteza koji vrlo lako mogu promeniti ishod meča, što će se verovatno dopasti većina fanova. Naravno, bagovi su bili opšte prisutni, ali to je i očekivano s obzirom da se radi o zatvorenoj beta verziji. Nesumnjivo je da će XDefiant naći svoju publiku, pre svega The Division fanove i one koji vole brze pucačine sa dobrom ponudom modova, ali da li će uspeti da se probije do vrha? To će pokazati samo vreme i volja developera da se posvete daljem dodavanju sadržaja i radu na tome da XDefiant bude priča za sebe, a ne nešto već viđeno, prežvakano i prepakovano u igru drugačijeg naziva. U trenutnom stanju, XDefiant nudi osveženja u žanru i novitete u odnosu na naslove koji su već dosadili, a ujedno nam daje priliku da igramo sa Splinter Cell klasom, što je za mene isto jako veliki plus. Sve u svemu, developer ipak mora da se popne na lestvici ako želi da se probije na surovom tržištu koje nezaustavljivo raste iz dana u dan. XDefiant je privukao ogroman broj igrača, kao i dosta veliku publiku na Twitchu, pa se nadamo da će Ubisoft iskoristiti taj vetar u leđa kako bi finalni proizvod predstavio u što boljem svetlu – kao ubedljivu konkurenciju za Call of Duty franšizu. XDefiant izlazi 2023. godine Autor: Milan Janković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Call of Duty ubica? Paa… možda: XDefiant Beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ono što je davne 2013. godine delovalo kao nemoguća misija se evo, čitavih 10 godina kasnije, uz pomoć studija Iron Galaxy konačno ostvarilo. Ljubitelji PC gejminga imaju priliku da zaigraju jedan od svetskih klasika na svom računaru i prožive ovu celu, renomiranu avanturu. Eli i Džoelom konačno možemo da upravljamo voljenim nam mišem i tastaturom. Sama činjenica da su developeri iz Naughty Dog-a odlučili da rade rimejk, mnogim ljubiteljima ove igre terala je vodicu na usta, a najava da se radi PC port verovatno ih je dovela i do ekstaze. Međutim, iako ova priča počinje idilično, daleko od toga da ima srećan epilog. O čemu se radi, pročitaćete u nastavku. Što se tiče vizuelnog aspekta igre, unapređenja su zaista velika. Podešavanja grafike koje nudi ovo izdanje igre su pozamašna i opširna. Gotovo da ne pamtimo da smo negde videli toliki izbor. A igra na gotovo svakom polju stoji rame uz rame sa nekoliko godina starijim ”Part II”. No, prvi veliki problem rimejka jeste optimizacija koja je urađena očajno. Da biste igru videli u punom sjaju, pored žene ćete morati da imate još jedno “biće” koje bljuje vatru u vašoj kući, a to je aždaja od računara (šalim se drage dame, nemojte me spaliti). Ako posedujete jaču mašinu, uživaćete u svim vizuelnim raskošima koje ova igra pruža. Međutim, i u tom slučaju ovo ”uživanje” neće biti kompletno, jer je igra preplavljena bagovima. Njihova količina bi se slikovito mogla opisati kroz situaciju kada u igri Days Gone naletite na hordu zombija, pa od nemoći počnete da bežite. Samo što bežanja ovde nema… Više puta nam se desilo da smo ”bežeći” gasili igru u nadi da će naredno pokretanje biti ono ”pravo” bez mnogo problema. A ono bi usledilo ubrzo posle, jer vas u igru prosto nepobitno vuče ta legendarna priča i naracija, kao i svi oni epski momenti koje smo se nadali da možemo ponovo doživeti na poboljšanoj grafici. Od izlaska igre objavljen je solidan broj zakrpa, ali većih poboljšanja nažalost nije bilo. Svakako podržavamo nastavak ”krpljenja” igre jer ovakvo remek-delo zaslužuje pošten tretman, ali naravno i PC igrači, koji su ipak dug period čekali na priliku da uplove u ovu avanturu na svojoj omiljenoj platformi. Igra i dalje ima fantastičnu priču i atmosferu, ali problem sa bagovima i optimizacijom umnogome utiče na celokupan doživljaj, što je velika šteta. Što se tiče nekih tehničkih detalja, kontrole su u redu, ali ponekad malo i razbacane. Tasteri za određene akcije su postavljeni na neintuitivnim mestima i ponekad je teško uraditi ono što naumite. Ali hvala Bogu, ovo je PC i očekivano postoji opcija za promenu komandi, tako da se to može lako srediti. Ono što definitivno fali i što je minus kada igrate na mišu i tastaturi, jeste što nemate opciju analognog kretanja, to jest što ne možete da odredite brzinu kretanja vašeg karaktera kao uz analognu palicu. Drugim rečima, ako ne čučite, uvek ćete se kretati konstantnom brzinom, što nikako ne odgovara situacijama kada želite da se provučete neopaženo pored zombija. Ostaje nam nada da će se igra eventualno ”ispeglati” na prihvatljiv nivo, i da će igrači koji je nisu ranije odigrali moći da dožive ”Part I” na pravi način. Do tada, ovo izdanje nažalost nije igra koja zaslužuje visoku ocenu. Ali kako je ovde u najvećoj meri umanjuje upravo nešto što bi se moglo rešiti dodatnim ažuriranjem, držite je na oku. Prvi znaci dobre optimizacije na računarima istovremeno će značiti i veliku preporuku za PC izdanje ovog kultnog naslova. The Last of Us Part I je dostupan za PC i PlayStation 5 Autor: Miloš Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Čekanju je došao kraj a patnjama početak: The Last of Us Part I PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ono što je davne 2013. godine delovalo kao nemoguća misija se evo, čitavih 10 godina kasnije, uz pomoć studija Iron Galaxy konačno ostvarilo. Ljubitelji PC gejminga imaju priliku da zaigraju jedan od svetskih klasika na svom računaru i prožive ovu celu, renomiranu avanturu. Eli i Džoelom konačno možemo da upravljamo voljenim nam mišem i tastaturom. Sama činjenica da su developeri iz Naughty Dog-a odlučili da rade rimejk, mnogim ljubiteljima ove igre terala je vodicu na usta, a najava da se radi PC port verovatno ih je dovela i do ekstaze. Međutim, iako ova priča počinje idilično, daleko od toga da ima srećan epilog. O čemu se radi, pročitaćete u nastavku. Što se tiče vizuelnog aspekta igre, unapređenja su zaista velika. Podešavanja grafike koje nudi ovo izdanje igre su pozamašna i opširna. Gotovo da ne pamtimo da smo negde videli toliki izbor. A igra na gotovo svakom polju stoji rame uz rame sa nekoliko godina starijim ”Part II”. No, prvi veliki problem rimejka jeste optimizacija koja je urađena očajno. Da biste igru videli u punom sjaju, pored žene ćete morati da imate još jedno “biće” koje bljuje vatru u vašoj kući, a to je aždaja od računara (šalim se drage dame, nemojte me spaliti). Ako posedujete jaču mašinu, uživaćete u svim vizuelnim raskošima koje ova igra pruža. Međutim, i u tom slučaju ovo ”uživanje” neće biti kompletno, jer je igra preplavljena bagovima. Njihova količina bi se slikovito mogla opisati kroz situaciju kada u igri Days Gone naletite na hordu zombija, pa od nemoći počnete da bežite. Samo što bežanja ovde nema… Više puta nam se desilo da smo ”bežeći” gasili igru u nadi da će naredno pokretanje biti ono ”pravo” bez mnogo problema. A ono bi usledilo ubrzo posle, jer vas u igru prosto nepobitno vuče ta legendarna priča i naracija, kao i svi oni epski momenti koje smo se nadali da možemo ponovo doživeti na poboljšanoj grafici. Od izlaska igre objavljen je solidan broj zakrpa, ali većih poboljšanja nažalost nije bilo. Svakako podržavamo nastavak ”krpljenja” igre jer ovakvo remek-delo zaslužuje pošten tretman, ali naravno i PC igrači, koji su ipak dug period čekali na priliku da uplove u ovu avanturu na svojoj omiljenoj platformi. Igra i dalje ima fantastičnu priču i atmosferu, ali problem sa bagovima i optimizacijom umnogome utiče na celokupan doživljaj, što je velika šteta. Što se tiče nekih tehničkih detalja, kontrole su u redu, ali ponekad malo i razbacane. Tasteri za određene akcije su postavljeni na neintuitivnim mestima i ponekad je teško uraditi ono što naumite. Ali hvala Bogu, ovo je PC i očekivano postoji opcija za promenu komandi, tako da se to može lako srediti. Ono što definitivno fali i što je minus kada igrate na mišu i tastaturi, jeste što nemate opciju analognog kretanja, to jest što ne možete da odredite brzinu kretanja vašeg karaktera kao uz analognu palicu. Drugim rečima, ako ne čučite, uvek ćete se kretati konstantnom brzinom, što nikako ne odgovara situacijama kada želite da se provučete neopaženo pored zombija. Ostaje nam nada da će se igra eventualno ”ispeglati” na prihvatljiv nivo, i da će igrači koji je nisu ranije odigrali moći da dožive ”Part I” na pravi način. Do tada, ovo izdanje nažalost nije igra koja zaslužuje visoku ocenu. Ali kako je ovde u najvećoj meri umanjuje upravo nešto što bi se moglo rešiti dodatnim ažuriranjem, držite je na oku. Prvi znaci dobre optimizacije na računarima istovremeno će značiti i veliku preporuku za PC izdanje ovog kultnog naslova. The Last of Us Part I je dostupan za PC i PlayStation 5 Autor: Miloš Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Čekanju je došao kraj a patnjama početak: The Last of Us Part I PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Čovekova mogućnost da posmatra i razume problem, te da mu priđe iz svih uglova i na kraju uspešno reši, je jedan od ključnih elemenata koji nas čini ljudima i razdvaja od ostatka životinjskog carstva. Naše veštine rešavanja problema su suštinski deo našeg evolutivnog puta. Verovatno zato nam je i urođeno da imamo taj osećaj ispunjenosti i zadovoljstva kada konačno savladamo neki naizgled nerešivi zadatak. Kako bi to euforično rekao starogrčki matematičar Arhimed – EUREKA! I upravo taj fiks ispunjenosti i euforije kada rešimo problem je razlog zašto ljudi vole da igraju puzzle igre. Igra o kojoj ovde čitate, The Entropy Centre, je 3D puzzle-platformer naslov snažno inspirisan Portal igrama. U ulozi smo devojke Arije, koja se budi usred nekakvog postrojenja, nemajući pojma niti ko je ona, niti šta se desilo i šta se dešava oko nje. Ubrzo će nam se pridružiti AI puška zvana Astra i objasniće nam da se nalazimo u titularnom „Entropija Centru“. U sledećem pasusu su manji spojleri, ali takvi koji ćete saznati vrlo brzo na početku igre i ne utiču na vaše iskustvo tokom igranja. Ovaj „Entropija Centar“ je postrojenje na Mesecu čija je svrha da generiše „entropiju“. U svetu ove igre, naučnici su uspeli da otkriju kako da se vraćaju nazad kroz vreme, ali to je izuzetno zahtevan proces koji zahteva velike količine entropije. I, da bi se generisala ta energija, otvoren je „The Entropy Centre“ na Mesecu. Zašto na Mesecu, pitate se? Pa, zato što je cela svrha ovog putovanja nazad u vreme da se spreči beskonačno veliki broj kataklizmičnih događaja na Zemlji – udari asteroida, zemljotresi, vulkani, nuklearni ratovi, pandemije, itd. Zbog toga je potrebno da se čitava planeta premota unazad kroz vreme, a da bi se to izvelo, potreba je ogromna količina entropije koja se proizvodi u The Entropy Centre. A ljudi u „Entropija Centru“ na Mesecu proizvode entropiju tako što rešavaju raznorazne platformerske zagonetke. Tako je, dobro ste pročitali. Međutim, kao što rekosmo, nešto se misteriozno desilo u centru, i mi smo ostali sami, te ćemo morati da rešimo veliki broj sve progresivnije težih zagonetki kako bi generisali dovoljno entropije da premotamo vreme nazad i spasimo zemlju od trenutne kataklizme. I usput ćemo pokušati da rešimo misteriju šta se desilo sa postrojenjem, gde su svi nestali i zašto je centar napušten. Iako priča možda deluje intrigantno ovako na papiru, zapravo je poprilično slaba i nezanimljiva, pre svega jer nije ubedljiva. Ideja ima potencijala ali je realizovana jako loše i puna je rupa, mnoge stvari jednostavno nemaju smisla i deluju da su ugurane na silu. Ni jednog trenutka nisam osetio žar da nastavim da igram da bih otkrio misteriju, a tip igrača sam koji jako ceni dobre priče. Veliki problem tu je iskreno veoma loš world-building. Sama stanica je dosta nelogična i više izgleda kao neki betonski bunker iz Džejms Bond filmova 80-ih, a ne moderno svemirsko postrojenje na Mesecu. Imejlovi i poruke koje nalazimo kroz igru pokušavaju da daju malo imerzije ali su zapravo napisani jako loše, površno i besmisleno. Ideja je bila da se prikaže život zaposlenih u centru, ali je to odrađeno jako traljavo. Dovoljno je uporediti sa remek-delima kao što su Prey i Dishonored da bi se razumelo kako se na pravi način kroz audio i pisane izvore dočarava svet igre i produbljuje imerzija. Tako da, ako ste se nadali nekoj interesantnoj i nezaboravnoj svemirskoj misteriji, nećete je naći ovde. Sa druge strane, ono što ćete naći ovde jeste jedna neverovatno dobra puzzle igra. Igra je struktuirana kroz poglavlja (nećemo reći koliko radi spojlera) i svako poglavlje ima određeni broj zagonetki. Kada kažemo zagonetki, mislimo baš kao i u Portal igrama – zagonetke su ovde prostorije/nivoi gde kroz progresivno sve kompleksnije mehanike morate da kombinujete alate koje imate na raspolaganju kako biste uspeli da dođete do sledećeg nivoa. Kada kažemo dođete, to mislimo bukvalno – vrata ka sledećem nivou se nalaze negde na trenutnom nivou, nedostupna su vam, i morate smisliti kako da dođete do njih. To je osnovni cilj svakog nivoa. Osnovna alatka vam je pomenuta puška kojom možete da premotavate vreme unazad za pojedinačne objekte kojima manipulišete. Teško je ovo objasniti rečima, ali u principu – igra za svaki objekat koji pomerate zapamti putanju kretanja tog objekta i onda možete da ga vraćate unazad sa daljine tom puškom. Ovo omogućava da manipulišete stvarima u tačno potrebnim sekvencama da biste rešili zagonetku. Progresivno ćete dobijati nove tipove rekvizita za rešavanje nivoa, koji će zagonetkama davati novi ugao i težinu. Ako volite izazov i intenzivno mozganje oko toga kako da pređete neki nivo, ovo je igra u kojoj ćete apsolutno uživati. Za pojedine nivoe sam imao trenutke da uveče dignem ruke usled mentalnog zamora, i onda ujutru se probudim, upalim igru i klikne mi rešenje koje nisam isprva video. Verovatno ste i shvatili do sad, ali ovo je ubedljivo najkvalitetniji aspekt ove igre i, iskreno, jedini razlog zašto preporučujem ovu igru. Vidi ste da je tim, koji je veoma mali, uložio vreme i energiju da napravi jako kvalitetne i izazovne nivoe. A sad da se vratimo opet na razočarenja, i da pričamo malo o grafici. Nisam nekakav grafički snob, ali ova igra jednostavno izgleda loše, poput nasumičnog „asset flip“ naslova na Steamu sa 3D elementima koji izgledaju kao da su iz PS2 ere. Igra često izgleda lošije nego originalni Portal koji je izašao 2007. godine. Razumeo bih da je ovo neka stilska odluka, i na momente se čini kao da igra pokušava da gura neki retro šmek sa izgledom. Ali suštinski igra jednostavno izgleda jeftino i zastarelo, a ne retro. Imamo gomilu sjajnih primera bumer šutera, piksel art platformera i retro horora inspirisanih PlayStation 1 grafikom koji izgledaju odlično jer je to stilski odrađeno kako treba. Celokupan dizajn stanice ostavlja sumorni, jednolični i neinspirativni utisak. Ni u jednom trenutku nisam osetio zanos otkrivanja sledećeg nivoa ili imao neki „vau“ momenat onim što vidim. Ali sam zato često osećao zamor usled isprane jednoličnosti stanice. Ne bi me čudilo da su svi zaposleni u centru nestali jer su rešili da izvrše kolektivno samoubistvo napuštanjem centra usled depresije koja proizlazi životom u ovakvoj sredini. Što se zvuka kaže, on je na zadovoljavajućem kvalitetu. Audio dizajn je dobar i jasno komunicira šta se i gde dešava na nivoima što je kod ovakvih tipova puzzle igara jako bitno. Muzika nije loša, ali je praktično neprimetna i potpuno zaboravljiva. Glasovna gluma je odlična, i Arija (glavni lik) i Astra (AI puška) zvuče odlično za taj tip komunikacije gde je akcenat na laganom humoru. Nažalost, kao što smo već rekli, ne možemo isto reći i za pisanje, koje je svuda loše pa i kod dijaloga koje vode Arija i Astra. I to je otprilike sve što bih imao da kažem o ovoj igri. Da budem potpuno iskren, da zagonetke nisu tako fantastično dizajnirane, dao bih šesticu. Ali vidi se da je studio uložio veliki trud da kreira kvalitetne zagonetke i čitav sistem oko njih, te da nije ostalo vremena i resursa za ostale stvari, kao što su pisanje i grafika. Zbog toga ipak od mene jedna sedmica. Ako ste tip osobe koji jednostavno voli dobre zagonetke i priča i grafika vas ne interesuju, ova igra je prava stvar za vas. The Entropy Centre je dostupan za PlayStation 4/5, Xbox One/Series X/S i PC Autor: Nikola Savić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kocka do kocke kockica – The Entropy Centre recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ukrajinski studio Frogwares je ljubiteljima video igara dobro poznat po svom serijalu Šerlok Holms igara koje prave već više od dve decenije. Sherlock Holmes: The Awakened, igra o kojoj trenutno čitate, je njihov jubilarni deseti Šerlok naslov. U pitanju je rimejk istoimene igre iz 2007. godine. Budući da je rimejk u pravom smislu, igra je napravljena iz temelja u novom ruhu uz pomoć Unreal Engine 4, i predstavlja nastavak novog starta franšize, koji je krenuo 2021. godine sa Sherlock Holmes Chapter One. Baš kao i u Chapter One, i ovde pratimo mladog Šerloka, kome se sada pridružuje mlađani doktor Votson, kao saputnik i cimer u Londonu (skupe su kirije bile i u 19. veku!). Vaš autor je originalnu igru igrao davno, te sam, iskren da budem, dosta toga iz originala zaboravio, pa neće biti lako praviti poređenja. Ipak, ono što mogu da kažem je da je u pitanju veoma kvalitetan rimejk gledano iz čisto tehničkog ugla. Igra je u potpunosti osavremenjena modernom grafikom, bogato dizajniranim lokacijama, i savremenim gejmplejom. Kao što rekosmo, priča igre prati mladog Šerloka i doktora Votsona koji kroz slučaj naizgled jednostavnog nestanka sluge upadaju u interkontinentalnu mrežu duboke zavere i okultnih radnji. Kao što verovatno znate, što je uostalom i glavni „selling point“ ove igre, Sherlock Holmes: The Awakened spaja svet čuvenog detektiva sa kosmičkim užasom Ktulua iz pera kultnog Lavkrafta. Iako je u pitanju rimejk već postojeće igre, verzija iz 2023. godine značajno razrađuje originalnu, 15 godina staru priču, dodajući nove likove, detalje, lokacije i elemente, dopunjujući i peglajući narativ. Bez da spojlujemo priču, ovo je jedan od onih slučajeva koji će inače veoma staloženog i logički nastrojenog Holmsa doterati do ivice ludila, jer će se susresti sa stvarima koje se kose sa svim principima i osnovama ove naše realnosti. Kvalitet priče je dobar u tom smislu da je element „misterije“ slučaja zaista savršeno urađen, i navlačiće vas da terate dalje i otkrivate nove detalje kako biste razaznali šta se kog đavola to dešava ovde. Svaka nova lokacija, svaki novi lik predstavljen u priči i svaki novi element slučaja samo će dodatno razbuditi vašu želju da kopate dalje. Veliki broj raznolikih lokacija, kvalitetno napisani likovi, i britki dijalozi snažno doprinose tome. Nije bilo trenutka da sam se smorio ili izgubio interesovanje i želju da razmotam klupko do kraja. Ono gde priča, po meni, ima mana, jesu motivacije nekih likova i njihove uloge u narativu. Nečije role su vrlo jasne, kao i njihov interes, dok kod drugih deluje kao da su tu čisto reda radi. Ovde se možda vidi taj problem težine spajanja dva takva sveta kao što su Šerlok i Ktulu mitologija. Kako spojiti svet Šerloka koji traži gotovo matematički preciznu logiku u svemu sa svetom nečega tako stranog i nesagledivog za jedan običan ljudski um, kao što je to opus kosmičkog užasa Lavkraftovih dela? Sve u svemu, ako vam je putovanje važnije od cilja, prijatno ćete uživati u priči igre. A sad – gejmplej. Ah, taj gejmplej u modernim Šerlok igrama… Od 2016. godine i izlaska Sherlock Holmes: The Devil’s Daughter, Frogwares je napravio, može se reći, radikalni zaokret u gejmplej dizajnu, koji je polarizovao zajednicu. Umesto klasičnih detektivskih avantura sa dosta mozgalica i zagonetki, igra je postala dosta sinematičnije i svedenije iskustvo, gde je „flow“ narativa važniji od težine zagonetki. Tako da, kao i u prethodnim igrama, ovde nećete previše mozgati. Istraživaćete scene zločina i potom ih rekonstruisati, sakupljati dokaze i iskaze i onda ih spajati u odgovore na pitanja, suočavati svedoke i osumnjičene sa činjenicama, i analizirati informacije kojima raspolažete kako biste odlučili o sledećim koracima. Sve ovo savršeno ispunjava fantaziju igranja najčuvenijeg detektiva na svetu, uz jedan problem – jednostavno je sve previše lako i nema posledica za greške. Ovo je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane – tako je „po dizajnu“, jer igra ne želi da se negde zaglavite i da se na taj način ubije tempo ali i fantazija o Šerlokovoj genijalnosti. Sa druge strane, igra prosto nema nikakav izazov u tom smislu. Meni ovo iskreno ne smeta jer sam se navikao na ovaj model i znam kakvo iskustvo da očekujem od igre i dobijem upravo ono što i želim. Ako pak želite da lomite glavu oko rešenja zagonetki, to nećete naći ovde. Vizuelno, igra briljira i zaista izvlači maksimum iz sada već relativno zastarelog UE4, koji je ipak i dalje u upotrebi. Lokacije su prepune detalja, vodilo se računa o svemu, i milina je istraživati kroz svako novo poglavlje. Posebno bih istakao refleksije vode, kiše i blata, koje izgledaju prelepo iako igra ne poseduje ray tracing efekte. Ono što bi definitivno moglo biti malo bolje jesu facijalne animacije, koje na momente izgledaju kruto i beživotno. Ništa previše strašno, ali definitivno ispod modernih standarda. Glasovna gluma je apsolutno sjajna, i to je nešto o čemu je ovaj studio uvek vodio računa. U kombinaciji sa odlično napisanim dijalozima celom iskustvu daje jedan dramatični, gotovo filmski karakter i ima velikog udela u celokupnom pozitivnom iskustvu. Muzika je svedena i neupadljiva, i tu je čisto da da pozadinski ton ambijentu. Lako se zaboravi i nije nešto što ćete posle tražiti da slušate na jutjubu, ali „vrši posao“, što bi se reklo. Sherlock Holmes: The Awakened je jedan uspešan rimejk koji hoda dobro utabanom stazom. U tom smislu je veoma kvalitetna igra ukoliko ste ljubitelj prethodnih par naslova ovog studija. Intrigantna priča, raznoliki likovi i lokacije, te sveukupni kvalitet produkcije zaslužuju visoku ocenu, i mislimo da ćete apsolutno uživati u igri ako znate kakav tip igre se krije iza nje. Sherlock Holmes: The Awakened je dostupan za PlayStation 5, PlayStation 4, Xbox One, Xbox Series X/S i PC Autor: Nikola Savić Igru ustupio: Wire Tap Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Il’ je Ktulu il’ mi je neko sipao drogu u piće: Sherlock Holmes: The Awakened recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da mi je neko rekao da je prva najava za Dead Island 2 izašla u vidu trejlera pre 9 godina, nazvao bih ga lažovom. U mojoj glavi, čekanje na ovaj nastavak meri se decenijama! Sva sreća, čekanje iako dugo, nije bilo baš toliko razvučeno… Devet godina i nije tako strašno ako uzmemo u obzir činjenicu da je igra mogla nikada i da se ne pojavi u prodaji. A proizvod koji smo dobili nakon skoro decenije i nakon relativno kultnog prvog dela, nije nešto u čemu sam očekivao da ću ovoliko uživati. Elem, Dead Island 2 je kao i njegov prethodnik, pucačina iz prvog lica smeštena u svet gde je zombi epidemija deo svakodnevnice. Za razliku od prvog dela gde se cela najezda nemrtvih dogodila niotkuda, ovde se čini da je stanovništvo već naviknuto na prisustvo smrtonosnih napasti. Ali to ne znači da su stvari mirne. Nakon što američka vlada odluči da Los Anđeles stavi pod totalni karantin, ljudi očajnički pokušavaju da pobegnu iz ovog, nekad velelepnog grada. Igrač uskače u ulogu protagoniste preživelog u avionskoj nesreći. Na raspolaganju imate nekolicinu živopisnih likova, svaki sa određenim vrlinama i slabijim stranama. Ali osim što ih još razlikuje i izgled kao i glasovni glumac, ovo i nije tako važna opcija s obzirom da nema uticaja na samu priču. Različitost likova dobija na značaju kada je u pitanju multiplejer komponenta gde je moguće zajedno sa drugim igračima prelaziti igru, ali s obzirom da to nije bilo moguće u vreme pisanja ovog teksta jer igra još nije izašla, ne mogu da kažem mnogo na tu temu osim da zvuči zabavno. Originalni Dead Island, iako 12 godina stara igra, i dalje izgleda poprilično solidno. Nastavak zato izgleda osetno bolje – što je i logično. Ovo se sva sreća ne ogleda samo u sirovom prikazu slike, boljem osvetljenju, rezoluciji i sočnim specijalnim efektima. Igra ovaj put deluje mnogo življe zahvaljujući kvalitetnije urađenoj interakciji. S obzirom da je ovo krvava igra okršaja protiv hordi hodajućih leševa, obradovaće vas činjenica da je najlepše urađena interakcija upravo ona između vašeg oružja i protivnika. Alatki za obračunavanje je u izobilju, a efekat koji ostavljaju na neupokojenima, eksplozivan je baš kako treba. Leteće tu i glave i udovi, a o ostalim sastavnim delovima ljudskog tela da ne govorim. Svaki udarac ostavlja jasnu štetu, da li u vidu posekotine, odvaljene vilice, izgorele kože ili nekog sličnog maštovitog i podjednako gadnog rezultata zombi makljaže. Ako je bezumna, krvava i gotovo groteskna akcija ono što najviše volite u vezi zombi igara, nećete biti razočarani. Sa druge strane, iako igra izgleda dosta dobro, neki efekti neočekivano nedostaju. Tako recimo ogledala ne reflektuju protagonistu, pa čak ni okruženje kako treba, što sugeriše i nedostatak „ray tracing“ tehnologije koja sigurno ne bi škodila svojim prisustvom. Pomalo utisak kvari i naprasno i nasumično učitavanje ali i nestajanje zombija, pa ponekad i objekata. Dovoljno je da se osvrnete oko sebe i nešto može nestati u stilu Cyberpunk automobila, samo ne baš toliko drastično. Pojavljivanje predmeta često je i namerno, jer oblasti koje ste već pretražili ponovo same od sebe bivaju preplavljene resursima ali i protivnicima. Ovo jeste način na koji igra može konstantno da vam pruža dešavanja ali svakako malo negativno utiče na „imerziju“. No drugi detalji kao recimo opaske koje protagonista govori u zavisnosti od toga šta posmatrate, tu su da nadoknade delić atmosfere. Ali kada govorim o ovoj igri, nekako je mnogo lakše osvrnuti se na njene pozitivne strane, a ovde je to upravo zabavni faktor. Igra prosto odiše nekim retro duhom koji sa sobom donosi izuzetno igrivo iskustvo. Utisak je nešto nalik kao kada bi Postal 2 vaskrsao u modernu igru sa zombijima. Jeziva a opet neočekivano ležerna atmosfera laganog istraživanja okruženja, propraćena šutiranjem, kasapljenjem i vatrenom stihijom. Istraživanje u igrama ume da bude poprilično dosadno. Da biste se posvetili usporenom razgledanju, igra mora da vam da neki dobar razlog za to. Dead Island 2 ne samo da nagrađuje istraživanje sadržajem odnosno oružjem i „veselim“ unapređenjima, već su Beverli Hils, Bel Er i ostale oblasti Los Anđelesa dočarane toliko dobro, da je prosto milina zavirivati u svaki ćošak raskošnih domova. Dugo nisam ovoliko uživao u laganoj šetnji među zombijima… U većinu kuća je moguće kročiti i podrobno ih istražiti ali je dosta i onih koje su trajno zatvorene. Na sreću, ovo ne razbija iluziju da se zaista nalazite u prostranom Los Anđelesu, jer je dizajn takav da prosto ne možete zameriti kada negde naiđete na ćorsokak. Da ne pominjem zaista sjajan dijapazon različitih lokacija od kojih neke izgledaju zaista spektakularno. Naposletku nisam više bio siguran da li je „ray tracing“ prisutan ili ne, ali nekako više nije ni bilo važno. Kada sve sagledam hladne glave, Dead Island 2 je jedno veoma jednostavno iskustvo. Nije u pitanju igra koja pršti od neverovatnih detalja niti poseduje priču o kojoj ćete razmišljati godinama nakon prelaska (ali jeste na momente zanimljiva!). Ako bilo šta, ovo je jedan izuzetno zabavan naslov uz koji možete odmoriti mozak i napariti oči eksplozivnom akcijom. Da li je to dobro ili loše? Recimo samo da na svetu ima mnogo jednostavnijih igara i simulacija koje se visoko kotiraju. A kako je najosnovnija svrha video igara da nas zabave, Dead Island 2 nasuprot svim nedostacima, poseduje ovaj najvažniji kvalitet. Možda ste voleli prvi deo, možda ga nikada niste ni zaigrali, ali znate da volite igre sa zombijima bez obzira da li su im priče jednostavne ili se oko njih trude kao da jurišaju na Oskara. U tom slučaju, dugo nije izašla igra koju bih vam ovako lako preporučio (Resident Evil 4 rimejk, ne gledaj me, ti si nešto sasvim drugo!). Nabavite Dead Island 2 i siguran sam da ćete uživati. Jedino još savetujem i umereno igranje. Igra ume da bude zaraznija od zombi virusa (heh), pa je važno biti na oprezu. Izađite povremeno na vazduh, proleće je stiglo! Dead Island 2 je dostupan za PlayStation 4/5, Xbox One/Series X/S i PC (Epic Games Store) Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Konačno: Dead Island 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neke od najtežih video igara u istoriji vuku korene iz žanra platformera (nemojte me držati za reč, možda samo projektujem svoje detinjstvo). Neke od ovih sjajnih igara (ili sado-mazo sesija, zavisi koju terminologiju preferirate) dolaze iz ere 90-ih, a to su Aladdin, Jungle Book i Lion King. Mimo često simpatičnog vizuelnog stila, njihova čar je uvek ležala u tom nezamenljivom osećaju koji dobijate kada pređete neku tešku deonicu. Ovaj osećaj je oživeo domaći developer Nikola Bulj sa svojim najnovijim naslovom Goblin and Coins II. Goblin and Coins II je u svojoj srži 2D platformer koji će vas odvesti stopama našeg glavnog junaka, bezimenog Goblina koji se otisnuo na dugo putovanje kako bi pronašao svoje ukradene dukate i otplatio dugove. Moglo bi se reći da se u današnjem dobu mnogi definitivno mogu poistovetiti sa njegovim problemom. Osim što me je svojim nostalgičnim šarmom vratio u vreme gorepomenutih igara, GnC2 je uveo i neke dodatne mehanike, ali taman toliko da ne odluta od klasične formule jednog 2D platformera. Ove mehanike su definitivni plus, a neke od njih su unapređenja koja možete kupiti (samo u ingame prodavnici, nema mikrotransakcija!), kao što su dodatni životi, dupli skok i smanjujući prašak. Neka od pomenutih unapređenja se uvezuju i u backtracking aspekt igre (a la metroidvania), i omogućavaju vam da dođete do dukata koje ranije niste mogli da pokupite. Odabir nivoa se vrši preko velike mape sveta, tako da se možete vratiti na bilo koji nivo kada god poželite. Predeli su veoma raznovrsni, tako da će vas vaše putovanje odvesti do sunčanih plaža, olistalih šuma, zaleđenih pećina i mnogih drugih predela. Mimo ovih mehanika, GnC2 se igra na vrlo sličan način kao i bilo koji platformer. Vaš glavni alat je skok, koji ćete koristiti u borbi protiv neprijatelja u pauzi od preskakanja nemogućih ambisa. Sa svakim primljenim udarcem ili padom u provaliju gubite jedan život, a potom i continue. Ukoliko ne želite da prihvatite surovu realnost ”game over” ekrana, uvek možete da se oprobate u Podzemlju. Podzemlje je daleko izazovnija oblast koju ćete imati priliku da posetite kada izgubite poslednji continue. Međutim, Podzemlje nije teško ”samo da bi bilo teško”, već će vas lepo nagraditi ako uspete da se vratite na površinu. Ne znam da li je ova igra zapravo teška ili sam samo zarđao (ili prosto nikada nisam bio dobar u platformerima), ali zaboga koliko je prokleto teška. Nemojte pogrešno da me shvatite, ovo je samo opažanje – ovaj aspekt igre nikako ne smatram manom. Na tu temu, mislim da su kontrole solidne, i da je glavna pouka priče prosto ”get good”. Verovatno sam ”poskočio u stvarnom životu” svaki put kada sam pokušao da savladam neku natprosečno zjapeću provaliju, pošto je naučno dokazano da će na taj način vaš karakter u igri zapravo skočiti više i dalje. I gle čuda, svaki put sam uspeo da se dočekam na narednoj platformi, onako ”knap”. Naravno, to ne menja činjenicu da sam zaginuo nebrojano puta, i da sam svoj poslednji continue potrošio kada sam došao na genijalnu ideju da skočim na krabu koja me je dokrajčila svojim štipajućim kleštima. Ako ste nekada igrali platformere, onda verovatno znate da nikada ne smete skakati na ”štipavce”, ili generalno bodljikave neprijatelje. Pošto nisam želeo da odustanem i krenem igru ispočetka (iako sam prešao svega nekoliko nivoa), odlučio sam da prkosim smrti i da pokušam da izađem iz Podzemlja. Koliko može biti opasnije od sveta na površini? Desetostruko. Ako postoji reč koja je jača od ”bezbroj”, onda bih nju iskoristio kako bih opisao broj puta koliko sam izgubio svoj neživot u Podzemlju. Na greškama se uči doduše, tako da sam na kraju uspeo da se izborim sa svim bezdanima, preprekama i sablasnim neprijateljima, pronađem svetlo na kraju tunela i nastavim svoju avanturu. Kada saberem sve utiske, rekao bih da mi se Podzemlje jako dopalo. Mislim da je veoma interesantan i neistražen koncept u igrama u globalu, i da je sjajan dodatak za GnC2. Sa ovim konceptom se nisam previše susretao u prošlosti, a u trenutku pisanja ove recenzije mi na pamet padaju samo Herc’s Adventures i Haunting Starring Polterguy. Vizuelno, Goblin and Coins II krasi pikselizovana grafika koja je vrlo jednostavna, ali mislim da se odlično uklapa u stil cele igre, i pritom evocira atmosferu mnogih starijih platformera. Pomenuo sam da je svet velik i šaren, što je za mene veliki plus. Zvučni efekti u igri, kako kaže developer lično, ”dolaze bukvalno iz njegovih usta”. Tako će zvuci, na primer ispaljenog metka kod piratskih neprijatelja, zvučati kao ”tuf”. Ovo me je na prvu loptu pomalo iznenadilo, ali mi je brzo priraslo srcu. Na temu zvukova i jezika, moram da naglasim da je cela igra lokalizovana na srpski, a tu i tamo će se provući neke reference na naše prostore. Iako sam uživao u izazovima koji pruža, ipak mi se nije dopao stepen težine u početnim GnC2 nivoima. Gotovo suprotnu zamerku imam za boss karaktere, koji su u poređenju sa platformingom delovali gotovo bezopasno. Tu i tamo se provuklo nekoliko bagova u verziji koju sam igrao, ali nisu imali neki značajan uticaj na gejmplej. Smatram da je jako hrabro što je Nikola predstavio 2D platformer u 2023. godini, pogotovo ako uzmemo u obzir trenutno stanje industrije, kao i raspon pažnje današnjih ”gejmera”. Ali ako ste ljubitelji platformera ”stare škole”, nećete pogrešiti sa ovim naslovom. Iako ćete ponekad verovatno izgubiti živce, verujem da ćete se usput valjano zabaviti. Goblin and Coins II je dostupan za PC Autor: Božidar Radovanović Igru ustupio: Nikola Bulj Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ekshumacija drevnih platformera: Goblin and Coins II recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Skoro ste imali priliku da pročitate recenziju mog dragog kolege i imenjaka, na temu iste igre – Elderand. I dok se on bavio pisanjem o PC verziji igre a ja upravo o Switch izdanju, postoji još jedna razlika koju ćete odmah uočiti čitajući ovaj tekst. Ja sam malo tvrdokorniji i strožiji zaljubljenik u metroidvania podžanr. Pa dok izuzetno cenim i poštujem mišljenje dragog mi kolege, dozvolite da i ja prozborim koju na temu igre pred (i za) nama. Elderand je 2D platforma sa metroidvania elementima. Drugim rečima – igra koja pripada podžanru koji se vazda razvija. Ove igre često šire svoje vidike i uvode inovacije, a opet se nikada previše ne udaljavaju od osnovnih postavki žanra. Nekako u tome i leži šarm ovih igara, gde tvorci igara širom sveta večito pronalaze nove načine da osveže staru formulu, a opet budu što originalniji. Pa gde tu tačno spada Elderand? Neke od najsnažnijih karakteristika ovog naslova, nesumnjivo se kriju u veoma dopadljivom vizuelnom stilu i izuzetno lepo utegnutim kontrolama. Ljubitelji izbrušenih piksela i atmosferičnih svetova u retro fazonu, ovde bez sumnje imaju sijaset razloga za radovati se. Brojne lokacije od kojih svaka ističe svoj prepoznatljiv tematski doživljaj, milina su za istraživati. Istovremeno, komande imaju fantastičan odziv što samo kretanje i akciju olakšava u toj meri da su jako precizne akcije izuzetno lake za izvesti. A kada karakter kog upravljate sluša vaše instrukcije tako verno, svaka borba i provlačenje kroz opasnosti koje zahtevaju istančano manevrisanje, pružaju neverovatno „imerzivan“ osećaj. Prosto je neverovatno kako malo kvalitetnije kontrole mogu da učine da se saživite i sa 2D karakterom od 64 piksela. Kvaliteti ovog naslova ne prestaju ovde, ali kako neki pokuša da se istakne, tako kao da izazove nuspojavu koja umanji njegov pozitivan efekat. Tako recimo na raspolaganju imate zavidan broj oružja, što otvara vrata različitim stilovima igranja. Ali istovremeno, svega jedno do dva oružja u datom trenutku, biće vam zaista od koristi. Sve ostalo pruža osećaj kao da vas sabotira ukoliko ga upotrebite. Protivnici su raznovrsni i svaki zahteva da eksperimentišete kako biste ga porazili, ali kada jednom skapirate njihovu suštinu, gotovo nijedan neće predstavljati problem i lako je eksploatisati njihov set poteza. A tu su i za sam gejmplej manje važne stvari koje imaju isti „problem“, kao na primer mogućnost da kreirate izgled lika na početku što je stvarno plus – ali samo nekolicinom krajnje čudnih opcija koje poentu kreiranja automatski dovode u pitanje. Tu su i neki grafički efekti koji pojačavaju vizuelni utisak ali degradiraju mogućnost da ispratite šta se dešava na ekranu. A priča koju je lako pratiti što uvek pozdravljam, istovremeno kao rezultat svoje jednostavnosti gubi na zanimljivosti. Pa i pored svih automatskih nedostataka koji vrlinama ističu slabije strane, Elderand se odlično drži svojim adutima. Atmosfera sveta i generalan osećaj istraživanja, prvoklasni su. A klasični metroidvania momenti gde novim sposobnostima možete bolje istražiti prethodno posećene lokacije, izvedeni su u najboljem mogućem maniru. A kada na kraju sve sagledam, kao da ću ovu igru najviše pamtiti po zanimljivo dizajniranim protivnicima i atmosferom za čije je građenje dobrim delom zaslužna i lepo odmerena muzika. U svakom drugom pogledu, ovo je jedan solidan metroidvania naslov koji nažalost ne donosi gotovo ništa novo na scenu, pa i obiluje momentima koji degradiraju njegov sjaj. Ali kada izrazi svoje jake strane, predstavlja i više nego zabavan paketić desetočasovne zabave koji nije teško preporučiti svakome ko voli ovakve igre. Istina, uskoro nam nailaze neki metroidvania naslovi koji zbilja obećavaju, ali za jednu ovako kompaktnu igru i po ceni koja se za nju traži, nećete pogrešiti ukoliko je nabavite već danas. Elderand je dostupan za: PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Graffiti Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metroidvania sigurica: Elderand recenzija za Switch appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prva Octopath Traveler igra u mom srcu zauzima posebno mesto. Ne onako pozitivno kako biste mogli očekivati kada se ova fraza upotrebi, ali bez sumnje živopisno. U pitanju je igra čijom sam se prvobitnom najavom oduševio, ne bi li mi zatim jako dugo vremena izmicala dok sam je jurio na rasprodajama umesto ljudski da je kupim. Čak ni u vidu recenzenta, nisam uspeo da dođem do prilike da igru odigram. Prvobitna Switch verzija je nekako zaobišla našu redakciju, dok mi je Windows izdanje proletelo ispod radara. A kada sam konačno došao do svoje kopije ovog nesvakidašnjeg JRPG-a, dobar deo čarolije kojom me je privlačila, kao da je nestao čekanjem. No bez obzira na nesumnjivo lošu sreću kada je ovaj serijal u pitanju, moram da priznam da ga istinski obožavam. Okasnelo ali postepeno uključivanje u prvi deo kao i u nastavak koji je pred nama, iznova je rasplamsalo žar kojim sam igru nekada željno iščekivao a kojim ću je sada i vama srdačno preporučiti. Kada posmatram mane ovog nastavka, na pamet mi pada samo jedna stvar. Stoga, krenuo bih da nabrajam vrline, a tu jednu zamerku bih ostavio za sam kraj ovog teksta. Kao i njegov prethodnik, Octopath Traveler II je JRPG je u takozvanom „2.5D“ izvođenju. Ovo prvenstveno podrazumeva kombinovanje retro grafike sa modernim okruženjem. Konkretno ovde imamo situaciju gde su karakteri i objekti u okruženju predstavljeni u vidu jednostavnih „sprajtova“ krupnih piksela, gotovo na nivou osmobitne generacije konzola. Ali su zato osvetljenje i ostali specijalni efekti na nivou najmodernijih igara. Na ovaj način, Octopath Traveler je uspeo da zgrabi donekle već poznat vizuelni stil, ali ga izbrusi u toj meri da kada danas pogledam neku igru ovog tipa, na pamet mi prvo pada upravo ovaj serijal. A ukoliko se pitate koliko primamljivo može izgledati igra koju krasi ovakva grafika, dovoljno je da bacite pogled na nekoliko slika iz igre i siguran sam da ćete biti prijatno iznenađeni. Ali osim grafike, za mene najsnažniji emotivni adut ovog i prethodnog naslova jeste muzika. Dok je original krasilo oko devedeset numera, dvojka sada broji preko stotinu i trideset pesama koje će vas pratiti na vašoj avanturi. Lagao bih kada bih rekao da sam celokupan album originala preslušao manje od dvadesetinu puta i u svakom od njih podjednako uživao. Za mene, muzika prve igre je jedno nesvakidašnje remek-delo i vrlo moguće jedno od pet najboljih muzičkih ostvarenja u nekoj video igri kom sam imao zadovoljstvo da posvedočim. Basnoslovno kvalitetna, emotivna i snažna muzička kolekcija koju ću slušati i u godinama koje dolaze. Sa druge strane (iste kasete, heh), Octopath Traveler II donosi podjednako kvalitetnu muzičku podlogu. Ali ako bih morao da ukažem na jasne razlike u odnosu na original, rekao bih da nastavak krase više opuštajuće melodije. Možda je „lagano“ prava reč koja najbolje opisuje ovu sjajnu kolekciju vrhunskih kompozicija, tako da će vam se za uvo sigurno malo teže nakačiti neke prepoznatljive teme, što muzici originala nije bio nikakav problem. Maltene rame uz rame sa prva dva kvaliteta, stoji kompletan narativ. Možda nije u pitanju štivo koje bi se prelepo prenelo na filmsko platno, ali u službi jedne video igre, ovo je kolekcija sjajnih priča. Kako na raspolaganju imate osam karaktera koji se u svetu pronalaze i udružuju snage, svaki od njih ima svoju posebnu priču koju pratite kroz njima posvećena poglavlja. Najlepše od svega, svaka od ovih priča sa sobom nosi jedinstven duh i izuzetno se razlikuje od ostalih, kako po tempu i intenzitetu, tako i kompleksnosti. Ukratko, bez obzira koliko ste probirljivi kada su priče u japanskim RPG igrama u pitanju, gotovo da nema šanse da vam se bar jedna od predloženih osam neće izuzetno dopasti. Lično bih jedino zamerio što igra na ovom polju ne ide korak dalje kako bi dala više tačaka podudaranja između ovih priča. Hoću reći, igra ne gradi snažniju sponu između svojih karaktera koji suštinski i nemaju mnogo razloga da udruže snage na potpuno različitim pustolovinama. Ali ovo istovremeno može ostati i prostor za napredak u potencijalnom nastavku serijala. Ukoliko ste igrali Bravely Default, jednu od najboljih JRPG igara svih vremena (ko kaže da sam subjektivan?), Octopath Traveler će vas dočekati sa nekolicinom sličnih sistema. Nalik Bravely igrama, ovde u borbama koristite strategiju čekanja. Drugim rečima, za svaki potez u kom ne upotrebite „boost“ poen, jedan ćete dobiti za kasnije korišćenje. Ovi poeni služe kao ojačanje napada pri narednom potezu. Koristeći sakupljene poene, možete napadati više puta u jednom krugu ili pojačavati dejstvo specijalnih napada. I dok Bravely Default ovu mehaniku proteže duž celog borbenog sistema, gde skupljene poene možete iskoristiti za bilo koju akciju, Octopath Traveler usko fokusira sistem na svega nekoliko akcija a sve u cilju slamanja protivničkog garda. Naime, svaki protivnik ima nekolicinu slabosti kao i štit koji je aktivan sve dok uspešno ne eksploatišete neke od pomenutih slabih tačaka. Nakon što probijete štit, protivnik postaje daleko ranjiviji na vaše napade i gubi mogućnost da reaguje u narednom krugu. Kombinacija poteza u pravom trenutku, znače razliku između života i „game over“ ekrana. Svaki od karaktera poseduje set unikatnih veština kao i dve sposobnosti koje može da koristi u istraživanju. Ove sposobnosti se razlikuju u zavisnosti od toga da li je trenutno dan ili noć, a variraju od džeparenja NPC karaktera, ispitivanja, regrutovanja i ostalih korisnih veština koje se međusobno dopunjuju. Bez obzira što neki od likova imaju jako slične mogućnosti, one na kraju ne deluju suvišno ili beskorisno jer od igrača zavisi da odluči kako i kojim karakterom je u datoj situaciji najbolje upotrebiti neku od njih. Napomenuo bih takođe da smena dana i noći ne zavisi od postepenog prolaska vremena ili čekanja da vreme prođe oko logorske vatre. Ovde je prisutan najdirektniji pristup promeni vremena – ikada. Pritiskom dugmeta, vreme se instant menja (još brže nego u Srbiji ovih prolećnih dana), a osim što padne mrak – i muzika se promeni. I dalje je prisutna ista tema, samo sada u drugačijem, prikladnijem izvođenju, što mi je lično jedan od najlepših momenata ove igre. Promena vremena prisutna je i na glavnom ekranu, nakon što igru tek pokrenete. Ali dok sam uz najiskreniji kez dugme pritiskao i srdačno uživao u celoj uvertiri misleći da je u pitanju samo simpatična fora za promenu uvoda, bio sam i više nego prijatno iznenađen kada sam shvatio da i u samoj igri postoji ista mehanika. Kada se sve sagleda, igra buja od kvaliteta i gotovo da je nemoguće da budete zaljubljenik u žanr a da u ovom naslovu ne uživate maksimalno. Količina priče ispričana kroz sjajnu režiju i odličnu glasovnu glumu, ispraćena je kvalitetnim izazovima. Sistem borbe je samo naizgled jednostavan ali na kraju predstavlja sjajan alat za eksperimentisanje, koji vam neće dosaditi do samog kraja. Ovim bih završio zasluženi hvalospev i osvrnuo se na meni jedinu pravu manu, pomenutu na početku recenzije. Bez obzira koliko je originalna igra odlična a ovaj nastavak podjednako dobar ili još bolji na nekim poljima, naposletku ostaje samo nadogradnja na original. Priče su subjektivno kvalitetnije i mnogi elementi su poboljšani, ali element slatkog i nesvakidašnjeg iznenađenja kakvim je prednjačila prvobitna igra, ovde nažalost nije nešto na šta Octopath Traveler II može da se osloni. Kako bi doživeo visine originala, morao bi više da rizikuje i da na sto iznese nešto bar podjednako neočekivano a kvalitetno, kao što je to prva igra uradila pre pet godina. Kao korak u pravom smeru, nadam se da će Octopath Traveler II biti samo odskočna daska za treći deo. U ovom obliku, nedostaje mu inovacija i noviteta da bi pružio osećaj pravog nastavka. A opet, ništa od ovoga ga ne sprečava da bude apsolutno sjajna igra. Meriti mane i vrline i vagati kvalitet, jeste jedna sfera načina posmatranja na video igre. Ali uživanje u njima, u ovom konkretnom slučaju, nikakva lista zamerki neće moći da vam spreči, ukoliko ovoj barem pružite priliku. Octopath Traveler II je dostupan za Nintendo Switch, PlayStation 4/5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Osmoro veličanstvenih: Octopath Traveler II recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon odličnih Nioh igara koje su redefinisale soulslike borbu na neki veoma originalan, a čak i bolji način od From Software-a, Koei Tecmo je rešio da preseli inspiraciju ove formule u kineski period Tri Kraljevstva, isprepletan poznatim istorijskim ličnostima i ratnicima. Ipak, u Wo Long će pojedini ući sa rezervom, primarno zbog straha da je ovo samo još jedna maska za Nioh igre. Međutim, Wo Long je veoma daleko od tih igara, potpuno preuzimajući primat borilačkih veština sa jako zanimljivim pristupom borbi koja će vas ovde nagrađivati za agresivnost. Wo Long prati veoma konvoluiranu priču Tri Kraljevstva i upoznaje igrača sa brojnim istorijskim ličnostima iz ovog perioda, kao što su Cao Cao i Liu Bei. Problem ovde leži u apsurdnom toku priče koji ima ozbiljnih problema sa povezanošću i tempom kojim je ona ispričana. Naime, borite se protiv takozvanih Žutih turbana koji su rešili da pokore Kinu svojom demonskom korupcijom. Kroz mistične događaje koje ni sam ne bih znao da vam objasnim, vaš lik, član lokalne vojske, spašava slepog dečaka pri napadu Turbana, koji biva zarobljen od strane misterioznog monaha. Saznajete da je dečak otelotvorenje mističnog zmaja i krećete na put kako biste ga spasli. Ovi događaji jesu bazirani na istorijskim ličnostima, kao i periodu pada dinastije Han, sa primesom lokalne mitologije, baš kao i u Nioh igrama. Za razliku od Nioh, Wo Long će vam konstantno ubacivati nove likove kako bi ih zanemario već u sledećoj misiji, gde ćete se osećati kao da je svaki nivo jedna filer epizoda dok ne dođete do prekretnice glavne priče između činova. Ako me pitate ko mi je omiljeni lik, ne bih znao da se setim većine likova koji su se pojavili, s obzirom na to koliko su nerazvijeni i nebitni, i da sam istovremeno zasipan informacijama koje ni ne mogu da pohvatam koliko su zamršene i bez konteksta. Na svu sreću, priča svakako nikada nije ni bila fokus Koei Tecmo igara, već borbeni sistem koji je apsolutno maestralno realizovan. Ako ste fan žanra soulslike igara, zamislite da je ova igra nešto između Nioh i Sekiro borilačkih sistema, začinjenih kineskim borilačkim veštinama i mitologijom poznatijom kao ”wuxia”. Nemate stamina bar, već imate vrlo zanimljiv sistem ”stava”, to jest skalu koja počinje na sredini i koju možete puniti na levu ili desnu stranu. Kroz obične udarce, skala će se puniti nalevo, povećavajući vam štetu koju nanosite i otvarajući vam opcije da je konzumirate kako biste iskoristili jake završne udarce, specijalne udarce ili magije. Sve ovo će vas vraćati nadesno, gde ako dođete do krajnje tačke, vaš stav će biti probijen, pa ćete postati ošamućeni i otvoreni za veoma jake kaznene udarce, nešto slično letalnim udarcima iz Sekira i posture sistema. Međutim, obični napadi se mogu izvoditi beskonačno i graditi vašu skalu, dok će sve ostalo konzumirati skalu, gde vrlo lako i sami sebe možete dovesti do krajnjeg minusa ako niste pažljivi. Uz to, ovde postoji i deflektovanje udaraca, gde za razliku od Sekiro igara možete preusmeriti napad protivnika u smeru u kojem želite, otvarajući prostora za neke sulude borbene kombinacije pri borbi sa više protivnika. Uz to, specijalni napadi protivnika koji se mogu samo deflektovati će vam otvoriti prostora za ogromnu štetu protivničkom stavu, ali i velikom riziku u slučaju da omašite tajming. Ono što kod borbe dolazi do izražaja su odlične animacije i agresivni stil igranja koji će stvarno brojne duele učiniti da izgledaju filmski i koreografisano, i to je upravo ono što Wo Long čini prezabavnim. Na raspolaganju imate i brojne veštine i magije, pa čak i sistem kompanjona koje možete povesti u bitku i izdavati im komande. Međutim, našao sam sebe u situaciji gde ih koristim samo kao štit ili magnet za aggro protivnika. Ipak, Wo Long ima jedan problem koji nisam očekivao, a to je da u kasnijim segmentima stvarno ume postati prelak, s obzirom da imate mnogo više oproštaja za tajminge pri deflekciji udaraca, gde ćete uz malo fokusa vrlo lako izbegavati i najgore napade. Izuzetak je par boss protivnika, mada kada naučite njihove šablone nakon prvog pokušaja, neće vam dugo trebati da projurite i kroz njih. Magije umeju biti korisne samo u veoma specifičnim situacijama, dok novi sistem unapređivanja veština pati od jezivo nezgrapnog i ružnjikavog korisničkog interfejsa, ali sam pak našao sebe da i dalje koristim najviše obične udarce i specijalne poteze koji dolaze sa oružjem. U ovom smislu, loot je poboljšan, jer svako oružje može doći sa drugačijim nasumično (ili ne) generisanim potezima, te varijable za svako oružje i kako se ono može koristiti drastično rastu. Nažalost, ovo se ne može reći za ostatak loot-a, koji dosta podseća na ono što se može videti u ARPG-ovima, sa pregršt nebitnih generisanih procentualnih bonusa koje nećete ni previše osetiti, osim ako ne volite taj ”min-max” stil igre. Dizajn oklopa, likova i protivnika je za svaku pohvalu, međutim oružja nažalost pate od generičnosti, pa će vam ceo inventar biti prepun identičnih oružja sa samo drugačije generisanim statovima. Sama struktura igre je veoma slična onoj u Nioh – prolazite kroz misije, to jest instancirane nivoe koji definitivno imaju više vertikalnosti i mogu se preplitati sami u sebe veoma često, što je svakako korak napred u odnosu na prethodne igre. Glasovna gluma je takođe sjajna, pogotovu na kineskom jeziku ako volite da se unesete u atmosferu, što toplo preporučujem. Međutim, miks zvuka je veoma čudan i nekonzistentan, te će glasovi likova često biti pretihi ukoliko je haos na ekranu. Nažalost, iako se konzole mogu pohvaliti pristojnim performansom, gde i PS5 ume na momente posustati sa frejmrejtom, PC igrači su najgore prošli sa jezivo lošim portom prepunim bagova, mikrozamrzavanja i veoma neoptimizovanih kontrola za miš i tastaturu. Na kraju, ne mogu reći da je Wo Long otišao korak napred u odnosu na Nioh 2, iako se može pohvaliti originalnošću i nekim odlično zamišljenim sistemima koji stvarno doprinose borbi na dosad neviđen način. Sputavan raštrkanim i zbunjujućim scenarijom, nešto uprošćenim sistemom magija i atributa i lošijom optimizacijom, Wo Long može biti nešto više u budućnosti kroz zakrpe, ali za sada predstavlja samo jedno veoma zabavno borbeno iskustvo koje će zadovoljiti veliku većinu fanova žanra. Sve u svemu, Koei Tecmo sa ovom igrom ponovo pokazuje da je definitivni veteran gejming industrije. Wo Long: Fallen Dynasty je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Wo Long, so long: Wo Long: Fallen Dynasty recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedino što može da se meri sa osećajem ushićenosti, dok nestrpljivo čekate da se u prodaji pojavi omiljena igra, jeste osećaj potpune iznenađenosti naslovom za koji ste čuli tek juče a već ga igrate i uživate van svih granica očekivanja. Za ovu igru, saznao bukvalno i jesam par dana pre nego što sam je i zaigrao. Ono što me je dočekalo, bilo je jedno toplo i opušteno, atmosferično iskustvo sa kakvim se danas iskreno retko srećem. A kao kontrast sjajnoj ali krajnje napetoj Resident Evil četvorci koju sam uporedo igrao, ova igra je bila kao hladna obloga nakon dobrog treninga. Tchia je igra inspirisana Novom Kaledonijom, ostrvskim arhipelagom nadomak Australije, njegovom kulturom, običajima i lepotom. Prezentovana u „crtanolikom“ stilu, igra momentalno baca sve karte na sto kada je u pitanju njena vizuelna prezentacija, pa ćete je ili odmah nabaviti, ili ćete je preskočiti. Ne preskačite je. Priča prati (T)Čiu, devojčicu iz naslova igre u potpuno neočekivanoj pustolovini. Nakon što joj izvesna grupa ljudi kidnapuje oca, Čia uzima na sebe zadatak da ga spasi. Ovo će je odvesti na put preko celog arhipelaga gde će naučiti više o kulturi Nove Kaledonije ali i upoznati mnoštvo novih prijatelja. Zapravo nije Čia ona koja uči o ovom svetu koliko sam igrač, jer igra nije samo inspirisana arhipelagom, već daje sve od sebe da vam predstavi sve ono što je karakteristično za ovu egzotičnu lokaciju. Naravno, svemu doprinosi i činjenica da su tvorci igre poreklom odatle… Međutim, Tchia ne kopira do detalja sve motive Nove Kaledonije, već više interpretira ovo mesto na svoj način. Ovo ostavlja prostora i za dobrom količinom stvari kojima sigurno nećete posvedočiti čak i da lično posetite ovo mesto. Tako recimo Čia ima sposobnost da preuzme kontrolu životinja ili predmeta na koje naiđe. Ovo joj pruža ne samo mogućnost da stvari sagleda iz drugačije perspektive, već i da reši brojne zagonetke i premosti sve izazove koji joj se nađu na putu. A to sve odlično ide uz duh ovog naslova, jer bez obzira što ste na misiji da spasite oca, poenta igre jeste da se opustite, u nju uživite i svojim tempom uživate u istraživanju. Svet ne samo da je prelep, nudeći brojne kontraste u zavisnosti od lokacije, već je i njegova prezentacija za svaku pohvalu. Smena dana i noći, jedna je od najlepših koje sam ikada video. A hipnotišući pejzaži i vidici kojima se poigrava svetlost praskozorja, prizor je koji sam sigurno duže promatrao nego što je trebalo. Tchia sjajno uspeva i da dočara uzbuđenje istraživanja i novih saznanja. Recimo, pristup mapi ne znači da ćete u svakom trenutku biti svesni toga gde se nalazite, već mapa po starom principu, pre vremena GPS i preciznih lokatora, pruža samo uvid u svet oko vas. Na vama je da prepoznavanjem elemenata karakterističnih za okruženje, shvatite gde se nalazite i tako se orijentišete. Sjajan detalj. Dok mnoge aktivnosti sa sobom nose i prikladne nagrade, ostatak i ne donosi mnogo konkretnih razloga za igranjem. Tako neki zadaci nagrađuju ojačavanjem sposobnosti, dok drugi za cilj kao da imaju samo da se zabavite igrajući ih. Ukoliko niste neko ko sasvim ume da se upusti i opusti igranjem besciljnih izazova, ovo ćete sigurno doživeti kao veliku manu. Tchia pruža lep osećaj pod prstima. Kontrole su jednostavne, osećaj kretanja kroz svet iako često trom, veoma je zadovoljavajuć. Elementi pozajmljeni iz drugih igara kao recimo „nazovi padobran“, kojim možete preletati svet kao u nekim od Zelda naslova ili sviranje gitare kao u The Last of Us, odlično se uklapaju u ceo doživljaj. Ukoliko ste neko ko jednostavno voli dobru atmosferu, mnogo aktivnosti, lepu količinu sadržaja po pitanju zagonetki i mnogo, baš mnogo istraživanja, Tchia je bez sumnje naslov za vas. Osim ako baš nikako ne podnosite šarenoliku grafiku u stilu crtanog filma, ne volite kada vas igra istovremeno poziva na lagani tempo dok vas otac čeka da ga spasite ili akcija praćkom ne donosi uzbuđenje za kakvim tragate. Tchia svakako nije igra za svakoga i to joj je sigurno i najveća mana. Ali količina ljupkog šarma kojim vas poziva i evidentna gomila srdačnog truda koji je razvojni tim uložio u njeno stvaranje, čini ovo naslovom koji s lakoćom mogu da preporučim bilo kome. Ako tragate za interaktivnim opuštanjem nakon napornog dana (ili naporne igre), novac koji je potrebno da utrošite na kupovinu ovog naslova, mala je cena za ono što ćete dobiti zauzvrat. Tchia je dostupna za PlayStation 4/5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tchia li si tchia: Tchia recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da mi se ne bi dopala neka Resident Evil igra, Capcom bi morao svojski da se potrudi. Recimo da napravi da su zombiji Srbi koji urlaju nepovezane psovke, imaju najčudnija imena poput Ruka-Hvatanje, Ustanak ili Rasklapanje, igru zalije tonama bezumne akcije i prepoznatljivi šarm isisa silinom crne rupe… A da, to je bio Resident Evil 6, davno prežaljeni košmar. Drugim rečima, da bi mi se dopala neka Resident Evil igra, mora biti bilo šta samo ne šestica. Šalu na stranu, ne mogu da verujem da je prošlo skoro dvadeset godina od kada sam zaigrao Resident Evil 4, u svetu jedan od najcenjenijih, ako ne i najvoljeniji naslov serijala. Iako još tada nezadovoljan udaljavanjem od tradicionalne formule sporih zombija koji su ovde zamenjeni više ljudskim antagonistima, još uvek se dobro sećam tog osećaja golemog uživanja kada sam sa suštim zadovoljstvom prelazio igru. No kako mi tematika nije bila preterano draga, igru nisam igrao taman toliko dugo da je skoro u potpunosti zaboravim. Tačno na vreme za igranje rimejka koji je pred nama i željom da ponovo osetim to ushićenje kojim me je igra pre dvadesetak godina obgrlila. Ukratko – dobio sam i više nego što sam tražio. Resident Evil 4 rimejk je fantastična igra! No da krenem redom, ako je ikako moguće zauzdati emocije dok su utisci još uvek sveži. I pored toga što se suštinski ne sećam većine dešavanja iz originala, mogu vam sa sigurnošću reći da ovo nije prekopirana igra sa doteranom grafikom, već njen naslednik kom je usađen novi život. Sve do sada viđeno, u celosti je redefinisano. Odnosno igra ovaj put sebi daje mnogo više prostora i vremena da bi vas uvukla u sebe. Lokacije su redizajnirane tako da je sada mnogo lakše da vas savlada atmosfera dok koračate obimnijim i lepšim svetom od onog koji je original mogao da ponudi. Danas je jako teško biti oduševljen grafikom neke igre. Ali bez obzira na visoko postavljene standarde, Resident Evil 4 rimejk uspeva i te kako da zadovolji apetite ovog, odlične grafike vazda gladnog igrača. Svet je pun detalja, efekti svetlosti su spektakularni a modeli svih karaktera verovatno najbolji koje je Resident Evil serijal ikada iznedrio. Jedine zamerke koje imam na konto grafike, tiču se nekih animacija gde protagonista Leon deluje previše kruto. Da stvar bude gora, još više zameram na dizajnu njegovog lica. Nesrećnik baš ume da deluje beživotno… Ali s obzirom na njegov dosadni karakter i nedostatak ljudskih emocija (ljubitelji Leona, ne zamerite), ovakav model mu možda i odlično pristaje. No s obzirom da sam igrajući igru sebi u bradu dugo mrmljao kako je Leon baš loše napisan, nekako sam ceo taj aspekt protagoniste uspeo da odvojim od njega i da se još udobnije lično smestim u junačke cipele. Iako ni dan danas nisam preterano velik ljubitelj onoga što je četvorka uradila za serijal po pitanju tematike odnosno motiva antagonista koji više nisu zombiji u klasičnom smislu, u igri sam uživao podjednako kao u bilo kom drugom odličnom Resident Evil naslovu. Nisam siguran kakvom se mračnom čarolijom igra služila da me tako omađija, ali ako bih morao da pogađam, rekao bih da je krivac onaj prepoznatljivi žanr horor preživljavanja, koji je ovde besprekorno izveden. Osećaj da ste uvek na izmaku snaga (i municije) dok krčite put kroz nepredvidive horde jezivih protivnika, činio je samo da želim da napravim još neki korak dalje pre nego što isključim konzolu. Ovo je jedna vožnja koja od početka do kraja ne pušta, pa čini da još jače proklinjete sve obaveze koje vas drže podalje od ekrana. Kombinacija istraživanja, preživljavanja i želje da saznate šta se sledeće dešava, ovde čine jedan ubitačno efikasan koktel koji isijava suštinom gejminga. Resident Evil 4 rimejk je pakleno zabavan naslov. Dobro, priča nije nikakvo remek delo… Leon polazi u misiju da spasi predsednikovu ćerku, zarobljenu u centru krajnje ruralnog dela Španije. Usput shvata da njegov zadatak nije nimalo jednostavan i da seže mnogo dublje od običnog spasavanja. Iza kulisa vreba daleko zlokobnija priča o sekti koja svoja verovanja odlično potkrepljuje mračnom naukom. I dok ovako čitajući priča može da deluje zanimljivo, način na koji je izvedena, tipičan je za Resident Evil serijal, samo možda još blago naivnije… Likovi su napisani dosta otrcano pa nekada čak i smešno. Način na koji se ponašaju povremeno izlazi iz svih mogućih granica uverljivosti. A opet i pored svega navedenog, igra uspeva da „kompresuje“ sve svoje blesave aspekte u jednu neverovatno šarmantnu celinu. Nešto poput filma koji je toliko loš da je dobar, ali tako simpatično da nemate srca ni da izustite da je nešto loše. Sva sreća, postava sporednih likova svojom harizmom odlično pokriva rupe u celom narativu. Poprilično je lako zavoleti (ili zamrzeti) većinu njih, tako da budite sigurni da nećete imati nikakav problem da se uživite u postavu i uživate u predstavi. Kako je u pitanju horor naslov, očekujte i tonu kvalitetne, jezive atmosfere. Jeste da ćete najverovatnije morati da spuštate svetlinu ekrana, kako Resident Evil igre često umeju da pate od lošeg kontrasta uprkos sjajnom osvetljenju, ali nije u pitanju ništa što nije moguće sanirati uz malo dotezanja grafičkih podešavanja. Verovatno najslađa stvar u vezi sa atmosferom, jeste što se horor ne gradi čestim momentima gde vas protivnik prepadne, već naprotiv jako suptilnim građenjem osećaja ranjivosti. Nebrojeno puta možete očekivati da vas nešto prepadne a ništa se neće dogoditi. Ali naravno onda kada spustite gard, trenutak je kada vas igra brutalno podseća da ste tu ipak da preživite a ne da razgledate lepote Španije. Momenti koji mi se nisu dopali, najviše se tiču jednostavnosti koju nikada nisam tražio od Resident Evil serijala. Tako recimo inventar od vas ne iziskuje pametno slaganje predmeta u njega već se slaže sam od sebe, pritiskom dugmeta. Takođe, u skladište kod mesta gde čuvate igru moguće je odložiti samo oružje, tako da ćete municiju za ono koje ne koristite bez veze nosati sa sobom i gubiti na prostoru. Ima tu još sitnica koje kao da namenski otimaju onaj sirovi duh starih igara ne bi li se lakše dodvorili modernoj publici, ali kada pogledam sva unapređenja u odnosu na ono čega se sećam iz originala, celokupna igra definitivno deluje pristupačnije i znatno atraktivnije. Interakcija sa okolinom a naročito protivnicima, možda subjektivno ali znatno podiže osećaj uzbuđenja. Akcija i sve u njenoj sferi, bez sumnje su sjajni. Možda već znate, ali kada govorim o video igrama, ne volim mnogo da se upuštam u govoranciju o njenim konkretnim mehanikama i sitnicama za koje smatram da je najlepše otkriti ih dok sami igrate. Umesto toga, najradije govorim o osećaju koji igra pruža igraču. Budite uvereni da Resident Evil 4 rimejk u tom pogledu briljira. Ovo je jedno izuzetno zabavno, lepo ispolirano i izbalansirano igračko iskustvo. Da možda par sitnica pružaju veću slobodu, da je protagonista lepše napisan a ceo scenario malo uverljiviji, ovo bi bila igra koju bih smeo da ocenim i najvišom ocenom. Ovako, ostaje jedan od najboljih naslova voljenog mi serijala. Pa i bez obzira na mane, ovde je zabavni faktor za čistu desetku. Uz zdravu dozu istraživanja na srednjim podešavanjima težine, igra će vam se u potpunosti isplatiti za uloženi novac. Laganim tempom i uz skoro stoprocentno istraživanje i rešavanje sporednih aktivnosti, bilo mi je potrebno oko 20 časova kako bih igru prešao. Početkom aprila očekuje se izlazak i besplatnog DLC dodatka. U pitanju je Mercenaries mod iz originalne igre koji pruža mogućnost da se suočite sa hordama protivnika u nastojanju da što duže preživite. Na samo njegovo igranje, siguran sam da ćete utrošiti bar desetak sati nakon prelaska glavne priče. Resident Evil 4 rimejk nije savršena igra, ali je bez sumnje jedan od najboljih naslova serijala kao i jedna od najzabavnijih igara koje sam zaigrao poslednjih godina. Prava poslastica za sve ljubitelje originala ali istovremeno i neverovatno dragocen dar novim obožavaocima, ovo je jedna od najlakših preporuka koje ću dati ove godine. Zaigrajte je, otkrijte sve što sam vam prećutao i ne zaboravite da se zabavite! Resident Evil 4 je dostupan za PC, PlayStation 4/5 i Xbox Series X/S Igru ustupio: CD Media Autor: Milan Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zaboravih koliko je ovo dobro: Resident Evil 4 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vraćamo se u alhemičarske vode iliti kotao, i to sa trećim nastavkom u serijalu koji skoro nikada ne radi direktne nastavke sa istim likovima kao vodećim protagonistima. Dodatna zanimljiva stavka je, pored toga što sam izgleda ja ”lik za Atelier igre u Play!Zine redakciji”, Ryza 3 je zapravo prva u ovoj trilogiji koju imam prilike da igram. Mada svakako je prijatno znati da je ceo Atelier serijal ponovo oživeo, kako sa remasterima starih naslova, tako i sa novim izdanjima. Kada pokrenete igru imaćete priliku da pogledate preview video koji će vas lako i brzo obavestiti šta se prethodno dogodilo u trilogiji. Početkom ovog dela videćemo kako se, sada već iskusna i poodrasla, Ryza vratila na svoje rodno ostrvo gde je postala glavni alhemičar koji rešava probleme svih njegovih žitelja. Neki od njenih prijatelja dolaze u posetu ali baš u tom momentu kreću novi problemi. Ryza sakuplja deo stare družine i pokojeg novog člana i kreće u novu avanturu. Ako ste do sada igrali neku igru iz ovog serijala ili čitali opis iz prethodnih brojeva, znate da nas očekuje gotovo identična baza igre sa novinama koje mogu biti dobre ili loše, u zavisnosti od toga šta vam se svidelo ranije. Atelier serijal uvek ima istu osnovu – slatka alhemičarka koja radi na tome da bude što bolja u svom poslu, trčanje po mapama zarad sakupljanja materijala, borba sa nasumičnim čudovištima i pre svega kombinovanje i pravljenje predmeta, kako za svrhu rešavanja zadataka, tako i za borbu. Iako se ovaj serijal čvrsto drži svojih korena, skoro nikad se ne stidi da proba nešto novo. Ranije smo uvek menjali glavnog lika između igara, a Ryza je sada sa nama već treću igru. Sada imamo priliku da igramo sa do 11 likova, kako iz prethodnih delova, tako i sa nekim novim. Lokacije po kojima ćete tražiti materijale ili jednostavno istraživati su ogromne. Čak i na sistemima kao što su Nintendo Switch ćete zaboraviti da postoji učitavanje ekrana. Iako su lokacije najčešće linearni koridori, čak i kroz šume, nećete se osećati kao da ste u totalno linearnoj igri, ali je ipak jasno da definitivno niste u open world igri. Najbolja opcija ovde je fast travel sistem koji ima više nodova nego Elden Ring i vrlo je funkcionalan. Sistem borbe je poprilično intrigantan i možda čak najkomplikovaniji do sada. Na prvi pogled je kao i svaki drugi potezni JRPG, ali zapravo više liči na akcioni sa elementima poteznog. Znam da zvuči čudno, i biće vam čudno sve dok ne skapirate kako funkcioniše. Bitke su i dalje potezne, s tim što ćete morati da sačekate da se aktiviraju akcioni poeni na vremenskoj rotaciji da biste mogli da napadnete. Napadanjem sakupljate još akcionih poena koje potom trošite za specijalne poteze. Protivnici takođe imaju tajmer pre nego što napadnu, tako da u pravom trenutku možete da probate da blokirate njihov napad. Na ovo sve možemo dodati aktiviranje specijalnih napada, korišćenje predmeta i to da se protivnici redovno repozicioniraju, kako aktivno, tako i kada ih vi slučajno razbacate. Tu dolazimo do najvećeg problema u igri a to je da ćete često biti umlaćeni zato što se fokusirate na jednog protivnika, dok će vas ostali, koji su iza vas i van ekrana, konstantno napadati s leđa. Naravno možete promeniti aktivnog lika ili aktivnu metu, ali to i dalje ne pomaže da izbegnete bočne napade ili barem da primetite da će vas neki protivnik napasti s leđa. Sa što više karaktera na ekranu bitke postaju haotičnije, i osim ako se u potpunosti ne udubite u borbu, vrlo lako će vas savladati i najobičniji protivnik ili bar nepotrebno oštetiti. Pored opremanja likova i talent poena, moramo se fokusirati na najbitniji deo igre koji zapravo omogućava pomenuta dva, a to je alhemija iliti glavni crafting sistem igre. Za razliku od nekih prethodnih serijala koji su se fokusirali na sklapanje materijala u stilu puzli, ovde ćete postavljati materijale različitog kvaliteta i sa različitim bonusima koje možete dodati na predmet koji hoćete da napravite, ali to će sve biti lepo segmentirano u svoje posebne lokacije u receptu. Više vam se neće desiti da napravite neku grešku. I naravno imate i opciju da vam igra sama pokupi i razvrsta materijale, što dodatno ubrzava igru kada želite da napravite 5 ili 6 mačeva i brdo napitaka. Najnovija mehanika se vrti oko titularnih ključeva iz naziva igre. Jedan od najčešćih načina da dobavite ključeve je tačno pre nego što pobedite neko čudovište. Te ključeve možete koristiti ne samo za pojačanja svojih likova tokom borbe i poboljšanje vaših crafting sposobnosti, nego i za otključavanje specifičnih barijera i kutija koje se nalaze skrivene po svetu. Sve u svemu, ovo je možda najzabavniji sistem alhemije u svim Atelier igrama. Grafički, igra ima malo problema sa učitavanjem na Nintendo Switch konzoli, ali ako uzmemo u obzir veličinu sveta to nije toliki problem. Čitav svet i animacije su veoma lepo odrađeni (mnogo bolje nego u prethodnim igrama), a čim uđete u neku bitku igra postaje još lepša. Glasovna gluma je za sada dostupna samo na originalnom japanskom, i iako par likova zvuče malo odraslije nego što izgledaju, sve je fino odrađeno. Muzika je s druge strane prvoklasna. Kad kod krene neka numera imaćete osećaj kao da ste u nekoj pozitivnoj i srećnoj anime avanturi. Naravno to i jeste duh igre, ali da svaka nota to tako dobro prenese, stvarno je nesvakidašnje. Kada se Ryza 3 igra u docked modu na velikom TV-u ili ekranu, UI i tekst postaju previše mali, a bez pozadine tekst se često previše uklopi u pozadinu igre, zbog čega postaje praktično nečitljiv. Pored prekomplikovanog sistema borbe, ovo je jedna od najvećih mana igre. Ako ste igrali prethodne Ryze igre, verovatno ste već nabavili Alchemist of the End & the Secret Key. Ako nekim čudom prvi put čujete za ovaj serijal onda bi možda bilo bolje da krenete sa prvim delom kako biste ispratili priču, ali je sasvim okej i ako odlučite da krenete sa trećim. Iako vaš lik počinje od levela 20 i dalje ćete raditi sve što biste radili na početku svake druge Atelier igre, samo malo ubrzano. Zbog toga će čak i novajlije ova igra vrlo brzo uvući u kolotečinu craftovanja i alhemisanja. Atelier Ryza 3: Alchemist of the End & the Secret Key je dostupan za PC, PS4, PS5 i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Po treći put u kotao: Atelier Ryza 3: Alchemist of the End & the Secret Key recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Otherwar je (skoro) jedinstvena tower defense igra koja u svoju mehaniku unosi elemente bullet hell žanra, stvarajući zanimljivo i izazovno iskustvo koje će vas privlačiti na duže staze. Kao igrač, preuzimate ulogu anđela koji ima zadatak da odbrani Kapije Raja od sila tame koristeći razne kule i oružja. Grafika u Otherwar je vrhunska za svoju nišu, a igra odlično koristi svoj pikselizovani stil kako bi stvorila jezivu, ali zadivljujuću atmosferu koja vas uvlači u svet igre. Audio dizajn je takođe odličan, sa zloslutnim zvučnim zapisom koji savršeno postavlja raspoloženje za igru. Gejmplej je izazovan, ali isplativ. Svaki nivo se sastoji od 10 talasa neprijatelja koji progresivno postaju jači kako napredujete, tako da je strateški pristup igri obavezan. Otherwar nudi niz različitih tornjeva koje možete izabrati, uključujući jednostruke, dvostruke i trostruke kule, AOE kule, laserske kule, pa čak i toranj koji može povećati efikasnost susednih tornjeva. Tipovi neprijatelja u Otherwar su raznovrsni i predstavljaju jedinstvene izazove, sa tenkovima koji mogu da upijaju štetu, strelcima koji ispuštaju salvu projektila i neprijateljima koji vode boss karaktere koji zahtevaju kombinaciju postavljanja tornja i upotrebe oružja za poraz. Pored toga, igra nudi niz veština i sposobnosti koje možete otključati ispunjavanjem zadataka i zarađivanjem “zvezdica”. Ove veštine vam omogućavaju da unapredite brzinu kretanja vašeg anđela, brzinu napada, učinak štete i još mnogo toga, što vam olakšava da se odbranite od sve težih talasa neprijatelja. Jedan od najugodnijih aspekata je balans između odbrane tornja i bullet hell gejmpleja. Igra zahteva od vas da se aktivno uključite u borbu izbegavanjem neprijateljskih projektila i ispaljivanjem sopstvenih svetlosnih metaka, dodajući dodatni sloj uzbuđenja. Jako mi se dopalo što Otherwar pruža mnogo mogućnosti za ponovno igranje. Postoje različite strategije koje možete koristiti da biste pobedili, a svako igranje može biti drugačije. Igra takođe ima mnogo sadržaja, tako da vam neće lako dosaditi. Iako je igra izazovna, nikada se ne čini nepravednom. Podešavanja težine omogućava igračima da izaberu svoj nivo izazova, sa tri različita podešavanja za izbor. Sistem nivoa u igri takođe pruža osećaj napredovanja, omogućavajući vam da nadogradite svog anđela i otključate nove sposobnosti. Sve u svemu, Otherwar je fantastična igra koju vredi isprobati ako ste ljubitelj Tower Defense ili Bullet Hell naslova. Jedinstvena mešavina žanrova ga izdvaja od ostalih igara na tržištu i ima mnogo mogućnosti ponovnog igranja. Grafika je odlična, muzika je sjajna, igra je glatka, a najbolje od svega je što košta manje od 6 eura. Otherwar je dostupan za PC Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Odlični spoj tower defense i bullet hell žanrova: Otherwar recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Bili smo iznenađeni kada je nova Bayonetta igra najavljena tako brzo nakon trećeg dela, ali ovako nešto nikako nismo očekivali – definitivno ne igru ovakvog kvaliteta. Vidi se na čemu je zapravo radio umetnički tim iz Platinum Games studija. Kao što sam Origin deo naslova kaže, ovde ćemo imati priliku da saznamo sve o našoj lepotici Bajoneti, od njenog začetka pa do trenutka kada je postala veštica. Njena prva prava avantura počinje kad joj se u snovima javi misteriozni mladić koji joj kaže da će, ako želi da spasi svoju majku, morati da kroči u mračnu šumu Avalon, punu fej kreatura, i da prati belog vuka do izvora moći. Mlada Cereza će morati da savlada svoje strahove i pronađe snagu kako bi uspela u ovom zadatku. Međutim na ovom putovanju neće biti sama, pošto će joj društvo praviti novopronađeni demon Cheshire. Obožavam kada neki studio specifično radi na Nintendo Switch igri. Ovo kažem jer u tom slučaju imaju punu slobodu da eksperimentišu sa kontrolama koje ova zabavna portabilna konzola pruža. Platinum Games je iskusan kada je ovako nešto u pitanju, pogotovu ako ste ranije igrali Astral Chain, njihovu igru iz 2019. godine koja je takođe Switch ekskluziva. Kada igra dođe do momenta da vam da punu kontrolu nad likovima, videćete da možete da ih možete kontrolišete istovremeno. Drugim rečima, Cerezom i njenim demonom ćete upravljati sa levim i desnim joy-con-om odvojeno. Sistem malo podseća na gorepomenuti Astral Chain, ali vam ovde daje više slobode i potpuno različit set opcija. Naime, Cereza je mlada i neiskusna veštica pa samim tim neće imati mnogo ofanzivnih sposobnosti, a ujedno je i laka meta za protivnike. Umesto toga će se fokusirati na usporavanje protivnika ili pojačavanje njenog demona. Cheshire je zato tu da prebije neprijatelje, razvaljuje prepreke i generalno pomaže u svemu što Cereza ne može sama da uradi. Naravno, nećete morati stalno da ih kontrolišete odvojeno – Cereza će moći da prigrabi svog demona i vrati ga u oblik plišane lutke kako bi zajedno putovali i čak rešavali zagonetke. O da, i te kako će biti zagonetaka, ali ni one neće biti previše teške. Pretežno će se svoditi na otkrivanje skrivenih lokacija, prolaženje jednog od dva člana družine kroz neku zonu, korišćenje novootključanih elementalnih moći, ili generalne zagonetke koje se vrte oko same okoline. Lokacije kroz koje ćete prolaziti imaju nekoliko Metroidvania elemenata, što znači da ćete ih ponovo posećivati, putem fast travel sistema ili peške, kako biste otvorili putanje ili skrivene delove mape kojima niste mogli ranije da pristupite. I pored toga, većina lokacija će biti prilično linearna, što i nije neka mana pošto ovako lako možete da se orijentišete i pronađete put za dalje. Ipak pripazite, jer čak i kada se vraćate možete naleteti na nasumične okršaje. Sam sistem borbe nije spektakularan kao u prethodnim Bayonetta igrama, što može odbiti fanove glavnog serijala. Međutim, igra i pored toga pruža veoma dobru količinu izazova. Pokušavajući da zaštitite Cerezu dok koristite njenog demona nije nimalo lako, pogotovu kada krenu da se pojavljuju sve intrikantniji i komplikovaniji protivnici. Na sve ovo možemo dodati i posebne mini tamnice koje će biti posebno izazovne. Za razliku od spektakla glavne trilogije, ovde se borba više svodi na dobro pozicioniranje, bacanje magija i kontrolu terena. Sistem magija je zapravo relativno zabavan, gde ćete morati da odigrate kratku ritmičku igru kako biste bacili neku čaroliju. Doduše ovu i još nekolicinu opcija možete lako isključiti ili modifikovati kako biste olakšali sebi život. U vizuelnom smislu, ova igra je definicija bajkovitosti. Platinum Games je definitivno unajmio svoj najbolji umetnički i dizajnerski tim. Cela direkcija komplet odskače od ozbiljnog i realističnog, čega je svakako bilo u originalnoj trilogiji, i prelazi na bajkoviti stil koji izgleda kao da je izašao iz neke slikovnice. Dizajn likova, izgled lokacija, pa čak i sinematici, bilo da su animirani ili prezentovani u obliku slika, izgledaju kao lepa knjiga. Bilo da je momenat strašan, lep, ili mističan, gledaćete u njega sa puno pažnje i interesovanja. Ne mogu dovoljno da vam naglasim koliko igra izgleda kao bajka. Da ne pominjemo da ima i taj uznemirujući ton koji smo videli u American McGee’s Alice ili nekom Tim Barton filmu. Zvučna podloga nimalo ne kaska za vizuelnom. Svaka lokacija će imati prelepu mističnu i bajkovitu temu koja je prati, a studio se nije stideo da ubaci i ”pobedničke note” kao u Legend of Zelda igrama. Druga strana ovog fenomenalnog novčića je apsolutno spektakularna glasovna gluma koju možete ispratiti u originalnom japanskom ili na engleskom jeziku. Svaki lik i narator zvuče apsolutno savršeno, a čak ni glas mlade Cereze ne zaostaje i ne sapliće se sa time kako će kasnije zvučati kao Bayonetta. Možda najveći nedostatak igre je neki lock on sistem, barem za demona kako biste se lakše fokusirali na protivnike. Ovako ćete samo mlatiti u gomili i često mašiti metu na koju ste ciljali. I definitivno će vam trebati vremena da se naviknete i prešaltate mozak na nove kontrole. Ako ste fan glavnog Bayonetta serijala, ova igra apsolutno mora biti u vašoj kolekciji. Ako nikada niste probali neki Bayonetta naslov, a pritom volite lepe i kompetentno napravljene igre, onda vam toplo preporučujem Cereza and the Lost Demon. Čak i da se prvi put upuštate u ovaj serijal, ovo je više nego dobar početak. Na kraju krajeva, na Switch-u uvek možete isprobati demo igre kako biste videli da li vam odgovara. Bayonetta Origins: Cereza and the Lost Demon je dostupan za Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Veštica mala i pitoma ala: Bayonetta Origins: Cereza and the Lost Demon recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mato je igra koja se pretežno klasifikuje kao visual novel, ali su joj takođe pridruženi elementi drugih igara koji u osnovi drže JRPG žanr. Ovde ćete lako prepoznati elemente Persone i drugih sličnih naslova, pored toga što je još jedna anime igra. No sam seting i svet će biti izuzetno zanimljivi za istražiti. Priča počinje na veoma ”Noir način”. Mladi privatni detektiv Doe nevoljno završava pred veoma imućnom i opasnom lepoticom Nightshade koja od njega traži da istraži odakle dolazi misteriozna nova droga na tržištu po imenu Handout. Tokom istrage Doe završava u drugoj dimenziji, u kojoj upoznaje našeg drugog glavnog protagonistu, lovca na čudovišta Grama. Naravno, kao i kod svakog dobrog JRPG naslova, narativ će ovde odleteti u nebesa i pretvoriti se u priču sprečavanja apokalipse, putovanja kroz vreme i sličnih ludila. Kad smo na početku napomenuli da je Mato Anomalies mešavina visual novel i JRPG igre, nismo se nimalo šalili. U većini poznatih naslova priča se odvija kroz vokalne interakcije likova ili sinematike, međutim ovde će toga biti vrlo malo. Pretežna interakcija sa svim likovima će se odvijati u visual novel stilu. Kada završite razgovor imaćete priliku da prošetate po veoma ograničenim, ali brojnim manjim zonama kako biste došli do sledeće lokacije, gde su okruženja alternativne dimenzije nažalost previše linearna i veoma repetitivna. Tu dolazimo do sledećeg gejmplej elementa a to su klasični potezni okršaji sa neprijateljima. Okršaji se odvijaju u klasičnom JRPG maniru – naletite na čudovište, krene muzika za najavu bitke iz pokemona (ne baš ali skoro da jeste) i tada počinje standardna potezna borba. Na raspolaganju imate standardne napade, specijalne napade i dodatne likove sa kojima ih možete kombinovati, a naravno tu su i elementalni napadi i slabosti neprijatelja. Pored toga, svaki lik i svaki protivnik ima svoju inicijativu. Ako ste igrali bilo koji JRPG naslov sa ovim tipom borbe, odmah ćete znati šta da radite. Iz ugla poboljšanja likova, postoji oprema koju možete kupiti, kao i talent poeni koje im možete dodeliti. Misije se dele na glavne i sporedne, koje ćete najčešće nalaziti kod nasumičnih NPC-eva po mapi. Uz to možete ponovo prelaziti prethodna poglavlja igre ili nasumične tamnice zarad dodatnog izazova. No društvo ni tu nismo završili, o nikako. Sledeća velika stavka je deck building element. Drugim rečima, kako biste promenili mišljenje nekih NPC-eva ili došli do dodatnih informacija moraćete da uradite Mind/Hack, iliti pobedite ih u ”umnoj borbi” i savladate njihove unutrašnje demone koji ih štite. Istina je da ovo zvuči i izgleda prekomplikovano, ali se u suštini svodi na veoma dobro implementirani mod kartične igre, gde sa pomenutim kartama napadate protivnika, štitite sebe, ili delite buff i debuff efekte. Dobra stvar kod ovog moda jeste što ga možete preskočiti ako ga prezirete iz dna duše. Da se ne lažemo, sistemi koji su ovde prisutni izgledaju kao da treba da pripadaju u tri različite igre ili kao da su na igri radila tri različita razvojna studija. Međutim dobra strana toga je što ćete sigurno naći nešto što će vas dovoljno zadržati kako biste Mato Anomalies prešli barem jednom, bio to zanimljiv svet, otkačeni likovi, ili čak mehanike u samoj igri. Animacija i grafika su veoma bazični, i jasno je da je na igri radio indie studio. Ovo doduše može odbiti određenu publiku koja traži ekstreme u vizuelnoj prezentacij,i pa čak i kod anime naslova. No umetnički prikaz likova tokom visual novel segmenata i sama umetnička direkcija tokom prikaza lokacija i različitih delova ovog distopijskog grada je apsolutno na mestu. Ako studio dođe do malo jačeg budžeta, u sledećoj igri ćemo možda videti više detalja u vizuelnoj prezentaciji. Jedino što je ostalo jeste da se odluče da li će imati komplet animirane sinematike ili one u obliku strip panela. Muzika je možda jedan od najboljih elemenata ove igre. Naime, svaka scena ili lokacija će imati sopstvenu muzičku temu. Skoro svaka numera će vas vrlo lako opčiniti, posebno ako volite zanimljive muzičke kolekcije u igrama. S druge strane, glasovna gluma, kada je ima, pogotovu na engleskom, je poprilično loša, tako da bolje da sami dajete glasove likovima dok čitate visual novel segmente igre. Možda najveća mana igre je to što nažalost generalno izgleda i radi kao naslov iz doba PS2 konzole, sa svojim veoma generičnim JRPG sistemom i veoma prostom grafikom. Sa vedrije strane, može se videti da je razvojni tim dosta uznapredovao ako pogledamo kako je izgledala njihova prethodna igra, Hermitage: Strange Case Files. Malo je rizično uzeti Mato po punoj ceni ako vam se neki element igre (a ima ih na pretek) u startu ne sviđa. Ako vas interesuju igre sa anime tematikom ili bar JRPG naslovi, onda definitivno dajte šansu Mato Anomalies, sigurno ćete se dobro provesti. Ako vas pak interesuje samo par elemenata u ovoj igri onda možda bolje sačekajte neki popust čisto da budete sigurni. Svaka sledeća Arrowiz igra postaje sve bolja i bolja, tako da jedva čekamo da vidimo šta će sledeće izaći iz njihove kuhinje. Mato Anomalies je dostupan za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Noir Azija: Mato Anomalies recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada opisujem avanturističke igre, a pogotovu point and click, često kažem da je vrlo teško dodati nešto novo ovom žanru pošto je ”točak već izmišljen”. Čak i kada se pojave neke novine, jako su malo zastupljene ili slabo primetne. Posle ko zna koliko vremena, BROK zapravo uspeva da doda nešto potpuno unikatno, nešto ludo i nešto brzo, a to je beat ’em up mehanika u avanturističkoj igri. Nećete verovati koliko ovo dobro radi dok ne sednete da igrate. Titularni BROK the InvestiGator je, kao što naslov kaže, aligator u svetu antropomorfnih životinja koji radi kao privatni detektiv, a ponekad i kao vodoinstalater. Pošto mu je žena preminula pre 5 godina, na njemu je da se brine o sinu jedincu kao samohrani otac. U procesu je morao da se preseli iz dobro obezbeđenog, bogatijeg dela grada u propali kraj gde sa sinom živi na ivici siromaštva, zbog čega se prepustio svakakvim istraživačkim i detektivskim poslovima kako bi sakupio kintu za život. Priča naizgled deluje kao fin crtać, ali vrlo brzo postaje jasno da je zapravo veoma, veoma ozbiljna i mračna. Kao i u svakoj avanturističkoj igri, gejmplej se svodi na kliktanje svega što može da se klikne, sakupljanje svega što može da se sakupi i pričanje sa svim likovima pre nego što krenete da kombinujete predmete kako biste rešili zagonetke. Ali naravno, Brok donosi još jednu veliku novinu, no pre toga bih se osvrnuo na ”point and click” segment igre. Zarad rešavanja slučajeva i istraživanja sveta, osnovne mehanike point and click avantura su malo produbljene. Pošto je igra pretežno detektivska, imaćete opciju da sakupite pregršt informacija o likovima i lokacijama i onda ta saznanja kombinujete kako biste rešili misteriju. Pored kombinovanja predmeta možete da pričate sa likovima, da pregledate prethodne razgovore ili pozive, i ako se baš zaglavite, da se oslonite na hint sistem. Pored glavnog zadatka možete rešavati i gomilu sporednih. Sada možemo da pređemo na drugi i intrigantniji segment igre. Naime, genijalci iz razvojnog tima su od svega odlučili da ubace mehanike iz beat ’em up igara, iliti tabačina, kao što su Cadilacs and Dinosaurs ili TMNT. Funkcionišu tako da u bilo kom momentu možete preći iz istraživačkog moda u akcioni, čime dobijate opciju da udarate stvari i čak da skačete. Da, skok je u ovom žanru igara praktično neviđen, osim ako nije striktno vezan za lokaciju. E sad kad su vam pesnice podignute morate ih koristiti pravedno i časno. Nikako ne smete udarati nasumične NPC likove ili razbijati zagonetke kako biste ih zaobišli, ali vas niko neće sprečiti u tome. Razvojni tim ne samo što se setio da uvede ovakvu mehaniku, već je otišao i korak dalje i nije je zaključao u stilu neke mini igre ili je vezao samo za jednu ili dve lokacije u igri. A koliko god ovo bila stara i dobro poznata gejmplej mehanika, dobija potpuno novu čar kada se uvede u žanr point and click avantura, jer im daje novu vertikalnost i raznovrsnost, u ne samo rešavanju zagonetki, već i u postavljanju istih. Ne znate kako da rešite zagonetku sa tipkama i brojevima? Razbijte je pesnicama. Morate da se popnete do neke visoke lokacije, što bi u drugim avanturama bila zagonetka sama za sebe? Samo skočite i popnite se. Neki lik vas izuzetno nervira a poseduje predmet koji vam je potreban? Iznabadajte ga. Naravno ne morate (i nemojte) biti toliko nasilni, jer neki likovi potencijalno više neće želeti da pričaju sa vama. Da ne pominjemo da je ovo jedna od retkih igara ovog tipa gde možete jednostavno da poginete. A da, zaboravio sam da pomenem da igra ima više završetaka, što je za svaku pohvalu. Međutim, mana ovog beat ’em up sistema jeste da je definitivno veoma prost i jednostavan. Nećete imati previše kombo poteza ili kombinacija tastera, a dodge je verovatno jedina zanimljiva mehanika, što je sasvim okej za prvu igru koja je bila dovoljno smela da pomeša ova dva žanra. Ako dovoljno dobro prođe uvek možemo očekivati mnogo više od nastavka. Novac je takođe veoma važan element u igri, kao i razni drugi predmeti koje ne biste očekivali u ovakvom žanru. Razvojni tim nije stao tu. U najskorijoj verziji dodato je i pregršt accessibility opcija za ljude sa slabijim refleksima, lošijim vidom ili sluhom. Ovako nešto ne viđamo u AAA naslovima a kamoli indie avanturama. Čak i u samom startu igra vam daje opciju da igrate bez beat ’em up elemenata, već kao običnu point and click avanturu. Likovi iz igre izgledaju kao da su iskočili iz nekog crtaća iz 80-ih, dok su pozadine oslikane malo bleđim i tamnijim bojama, što zapravo dosta podseća na stare Scooby-Doo crtaće. Nekome se ovaj kontrast možda neće dopasti, ali su animacije svakako veoma solidne i dobro odrađene. Glasovna gluma je apsolutno odlična i treba pohvaliti sve glumce na verno prenesenim emocijama likova. Muzika je prisutna ali ne i preglasna, pa lepo prenosi atmosferu lokacija. Pored toga što je posle jedne patch verzije igra na kratko vreme bila neigriva, BROK the InvestiGator nema mnogo nedostataka. Malo je veće cimanje sa prebacivanjem iz menija u meni kada igrate na konzoli, ali čak i to je relativno fino odrađeno. Ako ste ljubitelj avantura ili samohranih očeva koji moraju da izađu na kraj sa svojim nestašnim tinejdžerom, onda obavezno morate zaigrati BROK the InvestiGator. Nemojte da dozvolite da vas njen vizuelni šarm zavara jer vas čeka veoma ozbiljna i emotivna detektivska priča. Pored toga što nije previše skupa, igru možete da pređete na više različitih načina, tako da ponovnim igranjem potencijalno možete dobiti potpuno drugačiji završetak. BROK the InvestiGator je dostupan za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: COWCAT Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tik-tok-tik-tok, ne osmehuj se aligatoru: BROK the InvestiGator recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sa jedne strane, prosto je neverovatno da je prošlo već 11 godina od izlaska poslednje velike Diablo igre. Čekanje u redu ispred prodavnice kako bi se igra kupila što pre, sada je samo odblesak vremena kada su fizičke kopije igara imale primat. Danas, jedino što sam čekao jeste da se tih osamdesetak gigabajta beta verzije skinu, ali s obzirom na brzinu interneta od 2 ili 3 gigabita (ne, stvarno više ne znam ni koju brzinu imam), i to je kratko trajalo. Stvarno živimo u budućnosti… Šalu na stranu, protekli vikend bio je izuzetno buran po pitanju zatvorene beta verzije najnovijeg Diablo naslova. S obzirom da smo odabrali PC kao najprikladniju platformu za igranje, jer tradicija je ipak tradicija, osim hordi demona morali smo da se suočimo i sa hordama tehničkih poteškoća. Dugo čekanje na red da se uđe u igru pored hiljada drugih igrača, nije nešto što sam očekivao. Naročito s obzirom da su ova čekanja umela da potraju i po sat vremena. Na svu sreću, situacija se ubrzo primirila pa smo mogli da pređemo i na… Druge poteškoće. Igra, bez obzira na vašu konfiguraciju, radila je jako nestabilno. S obzirom da se preporučuje da vaš sistem ima 16 gigabajta RAM-a a onda ga igra pojede za 60 sekundi, očito je prisutan bag sa curenjem radne memorije. Privremeno rešenje bilo je spuštanje kvaliteta grafike, što je prava grehota uzevši u obzir kako dobro igra izgleda. Od dizajna pa preko modela i atmosferičnog osvetljenja, igra izgleda mnogo bolje nego što sam očekivao, bojažljivo bacajući pogled na promo materijale prethodnih godina. Još ukoliko igra na datum izlaska bude ispeglana dovoljno dobro da zapravo mogu da je bez problema igram i na višim grafičkim podešavanjima, moći ću i stvarno da odahnem. Atmosfera je toliko dobra da ne mogu da verujem da sam sebi dopustio da se toliko uživim u igru čije je igranje bilo ograničeno na dva dana. Konstantna i fenomenalna muzika koja kao da briše sve smetnje spoljašnjeg sveta dok tonete u ovaj svet, činila je da se osećam kao da istovremeno štitim svet od armija Pakla i sedim u prvom redu nekog koncerta prvoklasnog simfonijskog orkestra. Jako mi se dopada i sistem mape koji izuzetno olakšava kretanje kroz svet a istovremeno i sugeriše njegovu grandioznu veličinu. Nisam siguran koliko je tradicionalno nasumično generisanje nivoa bilo u toku, ali nemojte sumnjati da vas očekuje neizrečivo zanimljiv svet za istraživanje. Sistem menija i inventara kao i dostupnih veština, kao da je negde na pola puta između drugog i trećeg nastavka serijala. Možda većina nas i najviše voli originalni i pomalo sirovi sistem prva dva dela, ali i ovo je dovoljno napretka unazad – ako razumete šta hoću da kažem. Kroz nivoe je sada moguće kretati se i penjanjem i provlačenjem kroz prepreke, što mnogo doprinosi kompletnom utisku mobilnosti, a tu su čak i konji koje je moguće jahati što je novitet kakvom se nisam nadao. Kao verovatno najupečatljiviji segment, ovog puta mi se izdvojila i priča i način pripovedanja. Osim što je premisa zanimljiva a kvalitetne kompjuterske animacije ovog renomiranog studija prisutne, tu su i „in game“ sekvence koje su ili „prerenderovane“ ili se izvode u realnom vremenu. Moram da priznam da neočekivano dobro produbljuju narativ i izgledaju zaista sjajno. Diablo nije serijal kom je potrebno previše reklame. Pa bez obzira što je studio koji stoji iza njega imao svoje uspone i padove, ja nemam apsolutno nikakvih sumnji da nas očekuje jedna sjajna igra. Možda čak i najbolja koju ćemo videti od davne i kultne dvojke. Slobodno planirajte kupovinu igre unapred. Siguran sam da nećete zažaliti, osim ak Blizzard ne izvuče još jednu poznatu i neslavnu kartu iz rukava i izda igru u koju ćete morati da uložite dodatni novac kako biste propisno uživali. Ali što bi mudri i učeni ljudi iz starina rekli – pu pu, daleko bilo. Otvorena Diablo IV beta će biti dostupna od 24. do 26. marta za PlayStation 4/5, Xbox One Series X/S i PC Planirani datum izlaska: 06.06.2023. Autor: Milan Živković Beta ključ ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post 11 godina je prošlo, a ja te i dalje volim: Diablo IV BETA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Verovatno ste nekada iskusili tu sreću da vaš omiljeni film ili video igra dobiju nastavak i da taj nastavak bude još bolji od samog originala i bolji nego što ste uopšte mogli očekivati. Iako nažalost sve češće ima dosta suprotnih slučajeva, čuda su moguća. Najnovija igra koja je bolja od svog i te kako odličnog prethodnika jeste Slime Rancher 2, koji se prošle godine pojavio kao deo early access programa na Steamu, tako da se radi o projektu koji još nije gotov (iako izgleda kao da jeste), a pritom donosi odličnu uživanciju koja će nastaviti da pruža benefite tokom igranja i daljeg razvoja. Neposredna stvar koju ćete odmah primetiti jeste da je Slime Rancher 2 mnogo nalik na original što, iskreno, takođe nije loša stvar. Original je majstorski dizajniran, izgrađen tokom dugog vremenskog perioda, uz doprinos zajednice koja je govorila šta je dobro funkcionisalo, a šta nije. Iskreno, pametno je koristiti to kao osnovu za nastavak i još više ga proširiti uz pomoć fanova. I dalje sakupljate ljigavce (Slimes) svojim usisivačem, uzgajate ih, hranite ih, dobijate novčiće za to i trošite ih u skladu s tim na nadogradnje i širenje parcela. U suštini, ako ste ikada želeli da izgradite farmu sluzavih, ali pritom slatkih stvorenja, ovo je igra za vas. Naredna stvar koja se da primetiti jesu vizuelni elementi. Slime Rancher 2 oduzima dah u 4K, pogotovo ako posmatrate na koji način se oblaci kreću po nebu i kako se vreme menja iz dana u noć. Svetla i tamna estetika je tako suptilna, tako lepo urađena i divno obogaćuje igru. Međutim, samo Rainbow Island je mnogo veći od mape prve igre, a zapravo je i mnogo gušće naseljen. Svaka lokacija ima više različitih puteva kojima možete odlutati, a pritom ste uvek nagrađeni novim prizorom ili slagalicom za rešavanje. Bilo je mnogo lakše izgubiti se u ovom svetu igre nego u onom iz njegovog prethodnika. Narativ u igri je takođe intrigantan, gde polako ali sigurno stižete da istražite ovo novo ostrvo i otkrijete misterije koje se kriju iza njega. Ko je poslao čamac? Ko je napisao pismo? Na sva ova pitanja biće odgovoreno u dogledno vreme, ali nikada na direktan način. Uvedene su nove vrste hrane, kao što je nektar, kako bi se začinila raznolikost onoga što je svakom pojedinačnom “ljigavcu” potrebno za opstanak. Pored ovoga, uvedene su neke nove mehanike za neku sluz, kao što je ‘’Ringtail Slime’’, koja se pretvara u statuu noću, što znači da resurs od nje možete sakupljati samo tokom dana. Ako ste uopšte zabrinuti za neke od vaših omiljenih vrsta Slajmova u originalu, ne plašite se, jer svaki od njih postoji i u nastavku. Najveći dodatak u Slime Rancher 2 bilo bi uvođenje konzervatorijuma, koji deluje kao glavna nova poljoprivredna oblast u kojoj ćete smestiti svoje sluzi i uzgajati izvore hrane za njih. Radi se o ogromnoj lokaciji koja se može proširiti i nadograditi dok igrate, a pritom je umetnički veličanstvena. Oko ove baze operacija nalazi se niz bioma koji su dom za svaki od jedinstvenih tipova Slajmova, koje ćete postepeno otključavati dok istražujete i nadograđujete svoju opremu. Odmah na početku se vidi da je Slime Rancher 2 mnogo lepša igra od svog prethodnika, pre svega u smislu umetničkog pravca i same grafike. Opseg boja, tekstura, lišća i vodenih efekata je značajno unapređen, a sami Slajmovi takođe izgledaju divnije nego ikad. Različite oblasti mape su sada mnogo otvorenije, sa više bočnih regiona i skrivenih ulaza. Takođe se primećuje da mnogo više stvorenja može da bude na ekranu u istom trenutku. Međutim, postoji skoro čest problem gde bih nakratko video samo opšti obris Slajmova, a njihovim prepoznatljivim tragovima kao što su uši, repovi ili krila, bio bi potreban trenutak da se učitaju. Slime Rancher 2 je trenutno dostupan u early access fazi, a za svakoga ko uživa u ugodnom gejmpleju više klase ili ko jednostavno voli prethodni Slime Rancher, nastavak nikako ne sme da propusti. Međutim, ako želite dublju priču i objašnjenje svrhe svega što radite, možda bi bilo najbolje da sačekate potpuno izdanje gde će svi ovi elementi igre biti u potpunosti prošireni. Developer Monomi Park je doveo odlična poboljšanja i mislimo da je ovo nastavak koji ni sami fanovi nisu mogli da zamisle. A razvoj je praktično tek počeo! Slime Rancher 2 je dostupan za PC, Xbox One i Xbox Series X/S Planirani datum izlaska: Q1 2024 Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Simulator ispuštanja serotonina: Slime Rancher 2 Early Access utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Devolver Tumble Time je simpatična puzzle igra zasnovana na fizici sa mehanikom koja funkcioniše po principu match three. Igrači “prevrću” različite likove u ‘’mašini za pranje veša’’ dok pokušavaju da spoje tri ili više istih kako bi ih uklonili i napredovali kroz nivoe. Ako ste ikada igrali igre kao što su Candy Crush Saga ili Bejeweled, ovaj stil gejmpleja vam je sigurno poznat. Devolver Tumble Time pruža pristojno sveukupno iskustvo, iako bi se definitivno moglo poboljšati. U igri postoje reklame, što obično nije toliko loše, ali ovde su tempirane na takav način da se pojavljuju na sredini nivoa, što nikada nije dobra ideja. Pored iritantnih reklama, igra postaje znatno teža u kasnijim fazama. Devolver Tumble Time je zabavan i jedinstven naslov u match three niši, ali kao i sa mnogim mobilnim igrama ovih dana, voleli bismo da vidimo više gejmpleja i manje reklama. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Devolver Tumble Time appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sons of the Forest je izgrađen na odličnom temelju prethodne The Forest igre, ali i pored toga se ne stidi da uvede neke nove mehanike ili da proba nešto novo. Ipak, srž igre je na kraju ostao isti – spremite se za novu sezonu lova na kanibale. Ovaj serijal definitivno neće ući u istoriju po svojim inteligentnim pričama o kojima će se godinama kasnije filozofirati. Međutim, razvojni tim se potrudio da bar delimično da neki cilj igraču, bar u ovom nastavku. Samim tim vi ste pripadnik, verovatno privatne, bezbedonosne grupacije firme Puff Corp (da, dobro ste pročitali), a vaš zadatak je da pronađete porodicu Puffton na ostrvu punom kanibala i mutanata. Naravno, vaši helikopteri bivaju oboreni, zbog čega ostajete nasukani na pomenutom ostrvu. Međutim za razliku od prve igre, pored vas će preživeti i jedan NPC lik po imenu Kelvin, koga je pad učinio gluvim. Jedini način komunikacije sa Kelvinom je putem poruka koje ćete mu ispisivati. Ovde dolazimo i do jedne od najvećih promena u žanru ovog tipa horor igara – NPC co-op. Do sada su nas igre ovog tipa ostavljale potpuno same, ako ne računamo co-op sa drugim igračima, a Kelvin čak i u multiplejer modu dolazi da se druži sa vama! Njegov pathfinding je za sada prilično užasan doduše, i često će mu biti potrebno neko vreme da vas dobro isprati gde idete, ali mu AI zato nije toliko loš. Ako mu zadate bilo koju drugu komandu, bilo da sakuplja drveće ili pravi vatru ili sklonište, on će na to prionuti apsolutno i potpuno kompetentno, dokle god ga kanibali ne pojedu naravno. Kalvin će vam biti veoma koristan dok ne provalite poprilično izmenjen crafting sistem koji se pojavljuje u ovom nastavku. Crafting za neke predmete je prilično jednostavan, dok ćete neke druge, kao recimo vatru za kampovanje, morati ručno i postepeno da sastavite. Pošto je manual pomalo neintuitivan, kontrole konfuzne, a tutorijal nepostojeći, biće vam potrebno neko vreme da skapirate kako sistem funkcioniše. Kada se izvežbate, baze i kuće možete da pravite kako god hoćete, a drva možete cepati na kraće instance ili ih obrađivati. Tada vam se otvara potpuno novi svet kraftovanja i modifikovanja, a frustracija prelazi u zadovoljstvo. Protivnici imaju poprilično nasumičan AI, i to čak gori od prethodne igre. U jednom momentu će stajati ili trčati oko vas bez ikakvog smisla, dok će u drugom biti veoma agresivni. Developeri definitivno moraju da porade na ovom polju, kao i na broju neprijatelja koji se mogu pojaviti u jednom trenutku. Ostrvo iliti otvoreni svet koji ćete istraživati je s jedne strane ogroman, možda čak i preogroman, ali je isto tako veoma prazan. Ipak, verujem da će developeri obogatiti svet, priču i lore u kasnijem delu Early Access faze. Grafički, Sons of the Forest je unapređena verzija prethodne igre. Najveći problem na ovom polju je ponovo loša kalibracija noći i mračnih pećina i zona. Kada mrak padne, onda se apsolutno ništa ne vidi. Jasno mi je da je tako i u stvarnom životu, ali voleo bih da su developeri dodali mesečevu svetlost ili nešto slično. No najveću hvalu možemo dati ogromnoj količini animacija za apsolutno sve što radite – od jedenja hrane i kraftovanja, pa do pisanja poruka Kelvinu i paljenja vatre. Iako se možda često možete zaglaviti u nekoj od animacija, one nisu preduge, tako da ne predstavljaju preveliki problem. Zvučna podloga nažalost nije preterano dobro optimizovana, muzika je konfuzna, a glasovne glume naravno nema, ali opet, verujem da će developeri definitivno poraditi na ovom polju. Pored gorepomenutih mana, moram da vam skrenem pažnju i na veoma pipav sistem kontrola. Redovno ćete se saplitati dok prolazite kroz menije, pokušavajući da skapirate šta otvara šta, sa čime interagujete sa kojim dugmetom, kako spajate stvari, i slično. Čak i neko ko je igrao prethodni deo će imati problema oko ovoga. Ako će igra stvarno izaći za nekih 6 do 8 meseci, onda bih vam preporučio da sačekate i kupite je kada bude bila kompletna, ali ako hoćete da podržite developere i da doprinesete razvoju, nije loša ideja pazariti je već sada. Cena je sasvim fina za ono što Sons of the Forest pruža, pogotovo ako igrate sa drugarima. Sons of the Forest je dostupan za PC Planirani datum izlaska: 2023. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Endnight Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Otvorena nova sezona lova na kanibale: Sons of the Forest Early Access utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Like a Dragon: Ishin je rimejk relativno malo poznatog spinoff-a Yakuza serijala iz 2014. godine, koji smešta postojeće likove u suton samurajske ere tokom druge polovine 19. veka. U igri se pojavljuje većina poznatih likova iz serijala u alternativnom izdanju sa drugačijim imenima, ali i ne toliko drugačijim statusom. Glavni lik, Rjoma (notabilno Kirju iz originalnog serijala), traži osvetu za ubistvo svog mentora i očinsku figuru, kao i bitnog člana vladajućeg režima, koji traži da konačno uništi veoma izraženi klasni sistem gradića Tosa. Ova priča možda ne parira nekim kvalitetnije ispričanim Yakuza narativima, ali je svakako nose iscrpni dijalozi i zanimljivi likovi koji ipak krase ovu intrigu ubistva i drže vas zainteresovanim do samog kraja. Ono u čemu Ishin posustaje jeste nešto veća količina ekspozicije koju baca pred vas i pregršt likova kojima nije dato dovoljno vremena da se pokažu, osim kroz objašnjavanje njihovih životnih priča. Srećom, Ishin nije samo narativna igra, iako ćete najveći broj sati provoditi u odlično odglumljenim dijalozima (doduše bez engleske sinhronizacije, ako bih uopšte to nekome preporučio), već je isprepletana i zanimljivim borbenim sistemom koji uzima skoro sve iz starijih Yakuza igara i novog Judgement serijala, gde je razvojni tim ipak odlučio da ne zađe u potezne vode koje su srž Like a Dragon serijala. Kao i u filmu Yojimbo Akire Kurosave, možete ‘’furati“ revolver i katanu, naravno sa opcijom da ih istovremeno koristite birajući jedan od četiri borilačka stila, od kojih jedan uključuje i borbu golim rukama. Kako budete prelazili igru otključavaćete i nove specijalne poteze, kao i bonuse za iste. Udarci imaju osećaj težine, mada pojedini neprijatelji to mogu upropastiti svojom velikom količinom HP-a, ali to nije ništa novo za Yakuza serijal. Preko toga imate i Trooper kartice koje su ovoga puta stavljene u primarni izbor, za razliku od originalne igre gde su bile prilično opcionalne, i koje donose dodatne sposobnosti, kao i bonuse na vaše atribute. Ove kartice predstavljaju vaš tim ratnika, s obzirom da ćete u nekom trenutku dobiti status koji će od vas očekivati da vodite svoju jedinicu, i ovo definitivno jeste dobrodošla promena u serijalu, primarno jer produbljuje borbu i dodaje nove poteze na sistem koji često ume da dosadi u poznim satima igre. Ali naravno, čar Yakuza igara nije borba, već njihov svet i veliki broj sporednih aktivnosti na koje možete često potrošiti više vremena nego na celokupnu glavnu kampanju. Ishin nije izuzetak, kako ni sa komične strane, tako ni sa kreativne. U igri postoje aktivnosti kao što su kuvanje, cepanje drva, tradicionalni ples, tonu kartaških igara (da izgubite sve svoje pare), par zanimljivih modova koji će testirati vaše borbene sposobnosti i moji omiljeni – trka pilića i karaoke. Iako ovo sve ume da odudara od vremenskog perioda, atmosfere i realizma koji Yakuza provlači kroz svoj glavni narativ, ovo je svakako glavni šmek Ishina, kao i ostalih naslova u serijalu. Drugim rečima, Ryu Ga Gotoku studio je dao sve od sebe kako bi nas odmamio od nekada prenatrpane glavne priče. Uz to, sporedni zadaci koje budete nalazili često umeju biti apsurdni, mada ostaje mi osećaj da je Ishin nešto malo povučeniji od ostatka franšize i ume često napraviti jako tesnu atmosferu, sa nešto manje komedije, dosta se oslanjajući na istorijske ličnosti i slično. Ovo će nekome biti pozitivno, nekome negativno, mada generalno se svodi na lični ukus. Što se tiče prezentacije, vidi se da je rimejk u pitanju, s obzirom da Ishin drastično bolje izgleda od originalnog izdanja, mada posustaje za ostatkom novih naslova koje je razvojni tim objavio poslednjih godina, najviše u vidu okruženja. Gradovi često umeju da deluju isprano i rezolucija tekstura ume da bude loša čak i za standarde iz 2014. godine, naspram karakternih modela koji izgledaju definitivno u skladu sa trenutnom generacijom konzola. Iako se serijal nikada nije dičio nekom vrhunskom grafikom okruženja, ovde je situacija nekako gora jer su pojedini segmenti grada poprilični mrtvi, čak i sa stacioniranim NPC-evima, što zbog nedostatka detalja koji krase moderni Japan, što zbog pomenutih loših tekstura. Glasovna gluma je ostala odlična, zajedno sa standardnim audio dizajnom Yakuza serijala, pa će svakako, kao i uvek, glavni nosilac atmosfere biti sami likovi i ekspresije njihovih emocija. Što se tiče optimizacije, ona je generalno dobra, jer je uprkos rimejku igra iz 2014. godine koja ne izgleda kao nešto što će vam otopiti računarske komponente. Sa druge strane, kontrole su poprilično neposlušne, pogotovo kamera koja u određenim situacijama može šetati sa zumom predaleko ili preblizu. Sve u svemu, Like a Dragon: Ishin! mi je pružio još jedno prezabavno iskustvo u ovom alternativnom Yakuza svetu. Ako ste strastveni fan ovog perioda ili serijala, Ishin ne smete propustiti. U suprotnom, kao uvodnu igru bih vam i dalje preporučio nešto iz glavnog serijala. Like a Dragon: Ishin! je dostupan za PC, Xbox Series X/S, Xbox One, PS5 i PS4 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jakuze u poznom Edo periodu: Like a Dragon: Ishin! recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu