SolidChief

Znate onaj osećaj kad se prisetite neke stare igre koju ste igrali kao klinac i u glavi vam je najmodernija grafika svih vremena? Onaj osećaj kad ubedite sebe da je neka igra izgledala i igrala bolje nego što je zapravo istina? Sigurno ste onda nekada ili upalili tu igru ponovo na modernijem hardveru ili pogledali neki YouTube klip i shvatili koliko ste matori i koliko je igra zastarela. E sad, ako biste uzeli da igrate Epic Mickey Rebrushed danas, sem promena kontrola i par novih mehanika, samo biste rekli koliko je igra ista, ali kad uporedite ovaj remaster sa originalom, promene su nebo i zemlja. 3D platforme se izgleda vraćaju u velikom stilu. Sa uspehom AstroBot-a, ljudi su očigledno željni još ovakvih veselih platformskih igara. Iako nije nova igra, Epic Mickey Rebrushed je toliko dobar rimejk da može da se komotno smatra novom igrom. Epic Mickey je originalno izašao za Nintendo Wii i pokazao se kao veoma uspešna igra. Međutim kontrole i kamera nisu bili baš najbolji i ovi problemi su potpuno rešeni sa Rebrushed verzijom. Kontrole su sada responzivne, kamera je mnogo fluidnija i dozvoljava veću kontrolu. Ali ovo je samo početak poboljšanja. Igra počinje sa tim da naš glavni junak, Miki Maus, pronalazi portal iza svog ogledala koji ga vodi do radionice čarobnjaka iz filma Mikijeva Fantazija. Tamo pronalazi magičnu četkicu i slučajno prosipa boju koja pušta zle senke u zemlju zaboravljenih crtanih filmova. Igra vam onda pomeri vreme nekoliko godina unapred gde prikazuju kako je Miki napredovao kroz svoju istoriju i tada ga sile mraka uvlače ponovo u ogledalo. Miki je sada sam u zemlji zaboravljenih crtanih filmova i uz pomoć magične četkice pokušava da izvuče živu glavu i da pomogne ostalim crtaćima koji sada pate zbog njegove greške. Zapravo, cela premisa, priča i lokacije su vrlo mračnog karaktera, što je atipično za Miki Maus igru. Ali ovo nije čudno jer je na igri radio Voren Spekter, jedan od tvoraca Deus Ex serijala. Da bi igra bila još mračnija, postoji moralni sistem koji je poprilično binaran ali dosta mračan. Kroz igru ćete imati izbor da pomažete ili odmažete ostalim Diznijevim junacima. Ali, nekad ćete imati izbor da budete i zli kako biste mogli da dobijete neku bolju nagradu na uštrb junaka kome možete da pomognete. Ili ćete spasiti Gnoma sa katapulta ili ćete ga lansirati i uzeti kovčeg – poprilično mračno. Većina ovih izbora će uticati kako na svet tako i na nastavak igre i priče, tako da razmislite dobro ako planirate da igrate ovu igru samo jednom. Ostatak igre je klasična 3D platforma gde ćete uglavnom skakati i tabati se sa neprijateljima. Miki ovog puta ima magičnu četkicu sa kojom može da manipuliše kako okruženje tako i neprijatelje. Četkica može da boji i da ispija boju po potrebi i ovo će često uticati na svet. Na primer, da biste prešli otrovnu reku, možete da obojite most koji će se manifestovati preko nje. Velika statua vam stoji na putu? Uklonite boju ispod statue da propadne na niži nivo. Ovakvih manipulacija bojama ima kroz celu igru i čak se i borba ogleda u tome da ispijate boje iz neprijatelja. Ako napadate neprijatelje bojama, onda postaju šarmirani i pomažu vam protiv ostalih. Većina bosova koristi ovaj pristup kombatu gde ćete morati nešto da ispijete ili obojite kako biste naneli štetu. Ali pored i ovakvih interakcija, biće neprijatelja na koje samo izbljujete ogromnu količinu boje da bi vam se pridružili ili samo ispijati dok ne budete imali prilike da ih udarite. Lokacije u igri su „detinjaste“ ali u isto vreme i strašne. Pod ovim mislim da će se Miki provlačiti kroz kanalizaciju, prolaziti kroz začarani mračni zamak i lutati po vrlo čudnom luna parku. Svaka od ovih lokacija, a ima ih mnogo više nego što sam naveo, su odlično dizajnirane da inkorporiraju Mikijeve sposobnosti kako za progres dalje tako i za pronalazak skrivenih lokacija i zagonetki. Neki nivoi se prebace u 2.5D gejmplej koji dosta podseća na stare platforme kao što je Rayman. Ovo su vrlo kratki segmenti koji su se meni mnogo dopali jer su nostalgični ali dovoljno dinamični i uzbudljivi da mogu komotno da budu svoja igra ako bi bili malo duži i kompleksniji. Epic Mickey Rebrushed je još jedan odličan remaster a u poslednje vreme ih dobijamo dosta. Da li je ovo dobro ili loše, to je za neku drugu priču. Miki će svakako biti zabavan kako klincima tako i odraslima i mislim da niko ne bi zažalio ovu kupovinu. Ako nikada niste imali prilike da probate Epic Mickey na Nintendo Wii a želite iskustvo koje je bolje nego original, Epic Mickey Rebrushed je za vas. Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Boji, briši, strašni Miki: Epic Mickey Rebrushed recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Zamislite kako ste nekoga godinama učili da je protagonista igara o Zeldi zapravo lik po imenu Link. Da, ovo jeste česta zabuna kod novih igarača… I sada kada je ta osoba konačno usvojila znanje, počinjete da igrate najnoviju igru serijala gde on uperi prstom ka protagonisti i poviče “Link!”. Kako sada objasniti da ponovo nije u pravu? I da je posle gotovo 40 godina postojanja franšize, princeza Zelda dobila igru u kojoj je protagonista! Dobro, onu katastrofu sa Philips CD konzole ne računamo… Serijal ovih igara nije preterano krut. Povremeno, pojavila bi se tu i neka sporedna avantura, koja menja koncept ali zadržava duh franšize. Uglavnom, to bi bile neke “džepne” igre, koje odaju utisak pustolovine u malom. Ali su gotovo sve one, odlični naslovi. Takav je slučaj i sa Echoes of Wisdom koji je danas pred nama. Iako je pobedio u fer borbi protiv Ganona, Link po završetku okršaja postaje žrtva zloslutnog portala koji počinje da se širi i guta kraljevstvo Hajrul. Princeza Zelda nekako uspeva da pobegne kandžama iste sudbine, pa udružuje snage sa misterioznim stvorenjem kako bi zaustavila neumitno propadanje sveta, a naravno i spasila svog junaka u zelenom. Vrlo romantično, ako mene pitate. Kako Zelda, bar u ovoj iteraciji, i nije neki borac, način na koji se suprotstavlja čudovištima širom sveta, samo je odjek njene mudrosti. Otuda i naslov, jelte. Princeza, čuvar jednog od tri dela “Triforce” moći, može da replicira predmete i stvorenja i iskoristi ih kako bi prevazišla sve prepreke. Tako na primer, pri prvom susretu sa krevetom, može da ga iskopira i ubaci u svoju bazu predmeta, koje kasnije može da zove po potrebi. Široka klisura? Nema problema. Naređamo nekoliko kreveta jedan na drugi i napravimo mostić. Energija na izdisaju? Nema problema. Dozovemo najudobniji krevet i odmorimo oči na nekoliko minuta. Predmeta je mnogo a mogućnosti su ograničene samo vašom intuicijom i maštom. Šta, naveo sam samo krevet? Mada nek’ sam proklet ako ga nisam koristio u 97% situacija! Kao da mi je igra u samom startu dala najkorisniji predmet i već tu umanjila potencijal svakog mog narednog razmišljanja. Rekao bih da je razvojni tim ovde ipak napravio mali propust. Kloniranje odnosno “odjekivanje”, ne staje samo na predmetima, već je moguće dozivati i pobeđene protivnike da se bore na vašoj strani. Odabir odgovarajućeg protivnika, automatski definiše dalji tok borbe, pa je tu takođe potrebno malo mućnuti glavom. Slati slepe miševe da se bore sa ajkulom, ima još manje smisla nego što mislite… Vizuelno, igra je replika rimejka igre Link’s Awakening, objavljene 2019. godine. Iako simpatično, moram priznati da nisam ni bio pa isto tako ni ostao ljubitelj stila koji je krasio tu igru. Možda svet za nijansu manje deluje kao da je ispunjen plastičnim lutkicama, ali serijal je uvek umeo da nas šarmira i najjednostavnijim dizajnom, što ovde nije sasvim slučaj. No igra izgleda i više nego pristojno, naročito ukoliko uzmemo u obzir platformu koja samo što se nije penzionisala. Svet je šaren, dizajn nivoa nije previše jednostavan, a povremene scene i specijalni efekti umeju da budu baš lepi. Ipak, bez obzira na sve to, ukoliko niste baš tvrdokorni zaljubljenik u ovaj stil, nećete se sresti ni sa čim vrednim oduševljenja. Osim što može da doziva likove u pomoć, Zelda može i da se transformiše u Linka na kratak period, što na neki način ipak unosi prepoznatljivi i tradicionalni gejmplej u igru, čemu sam se naročito obradovao. Ovo je automatski uticalo i na spoznaju da, koliko god zabavan bio novi sistem, ipak je za ligu slabiji od onoga na šta smo do sada navikli. Sa vedrije strane, igra je ispunjena tradicionalnim zagonetkama, što je jako pohvalno i ide pod ruku sa dodatnim izazovima za razmišljanje, zasnovanim na izmenjenoj mehanici borbe ali i snalaženja u prostoru. Kompletan sistem je jako dobro izbalansiran u svakom pogledu, tako da ni zagonetke neće biti previše teške. Ali ni momenti gde je potrebno premostiti prepreke ili nadjačati protivnike nisu ni previše laki ni izazovni. Naravno da ceo utisak kompletira muzika, koja je očekivano jako kvalitetna. Rekao bih čak i bolja nego u vizuelnom mlađem bratu kakav je bio “Link’s Awakening”, tako da ćete sigurno uživati u mnoštvu numera. Kao veliki ljubitelj The Legend of Zelda serijala, ja sam i u ovoj igri propisno uživao. Ali celo iskustvo se ipak ne može porediti sa nekom Zelda igrom koju jedva iščekujete, pa kada se konačno pojavi potpuno vas raspameti. Ovo je više sporedna, džepna i šarmantna pustolovina sa nesvakidašnjim obrtom. Odličan ubica vremena dok čekamo na naredni veliki naslov, na koji se valjda neće čekati previše dugo. Ukoliko volite avanture koje pokreću na razmišljanje ili ste apsolutno neprikosnoveni ljubitelj ovog serijala, nema nikakvog razloga da ovu igru zaobiđete. Ali ako niste baš sigurni koliko vam cela postavka može prijati, mislim da je najbolje da na internetu pogledate prvih pola sata igre i zaključite na osnovu toga. Jer kako igra inicijalno “udari”, verujte tako će i ostatak njenog trajanja odjekivati… The Legend of Zelda: Echoes of Wisdom je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Link je konačno Zelda! – The Legend of Zelda: Echoes of Wisdom recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Devolver Digital i Free Lives studio su par iz raja. Free Lives su poznati po svojim ludačkim igrama kao što su Broforce i Genital Jousting (GOTY 2016 što se mene tiče) i sad sa Anger Foot nisu ni malo zgazili kočnice na svoje ludorije, a Devolver ih podržava u potpunosti. Sa početka, igra vam ukazuje da je vrlo detinjasta kako sa dizajnom, muzikom tako i sa humorom. Ne stide se ove činjenice, štaviše potpuno se hvataju za nju i to čini igru duhovitom ali, još bitnije, zabavnom. Radnja se dešava u Shit City (upozorio sam vas). Ovo je grad gde je kriminal zapravo zakon i kontrolisan je od strane četiri kriminalne grupe. Pollution Gang, grupa koja čini zločine protiv životne sredine, Violence Gang je na čelu nasilnog kriminala, Business Gang obavlja korporativne kriminalne akcije dok Debauchery Gang specijalizovan za razvrat. Glavni junak, vi, ne pripada nijednoj bandi i želi samo da dovrši svoju kolekciju patika, koje bivaju ukradene. Sad je na Anger Foot-u da krene u avanturu nasilja i razvrata i da povrati svoje patike i pogazi malu armiju neprijatelja. Da, zvuči jako glupo. Ali ovo je šarm Anger Foot-a – ne shvata ni sebe, ni žanr, ni priču nimalo ozbiljno. Samo vas ubaci u igru, da vam jedno dugme za šutiranje i konačni cilj – pronađi sve patike. Na prvi pogled, gejmplej je vrlo jednostavan – razbijaj vrata nogama i pobij sve uz put od tačke A do tačke B. Jako je teško preneti tekstualno koliko je ovaj koncept zapravo zabavan. Možete da šutnete skoro bilo šta i da to nešto pretvorite ili u mleveno meso ili u leteći projektil. Šutiranje vam je glavni adut, ali kroz igru ćete pronalaziti razna naoružanja od protivnika koji vam unose nove faktore krvoprolića kroz svaki prolaz. Kroz misije ćete često dobijati pištolj, SMG i sačmaru koji imaju ograničenu municiju, ali možete da je dopunite tako što ćete pokupiti novo oružje sa poda. Kasnije kroz igru, ali samo u specijalnim misijama, dobićete i moćnija oružja kao što je samostrel ili bacač plamena. Ali najbitnije oružje koje imate je noga. Kako budete prelazili misije, dobijaćete nove tipove obuće koje mogu da budu različiti modifikatori kako se ponaša vaš lik ili neprijatelji. Svaka misija vas ocenjuje sa zvezdicama koje se dobijaju za razne zadatke koje ispunite tokom igre (završi misiju u određenom vremenskom periodu, pobij sve neprijatelje, nemoj da koristiš oružja i slično), što pospešuje ponovno igranje kako biste skupili sve zvezdice. Zvezdicama otključavate novu obuću gde svaka ima neki modifikator. Na primer, štikle vam dozvoljavaju da ubijete neprijatelje predmetima za bacanje, dok ih meci samo ošamute. Detonators su patike koje pretvaraju sva vrata u eksplozive (a verujte mi da ćete šutirati mnogo vrata) dok Floaters smanjuju gravitaciju i dozvoljavaju vam da lebdite. Postoje 23 pari obuća koje čete otključati i ovolika količina vas motiviše da se često vratite igri i probate nove modove. Kao što rekoh, postoje četiri bande i samim tim i četiri bosa od kojih svaki drži po par ukradenih patika. Do svakog bosa se dolazi kroz nekoliko misija u tematici svake bande, što je standardan progres. Međutim, težina igre se ne ogleda u samom prelazu, već u skupljanju ponekad izuzetno teških izazova kako biste zaradili što više zvezdica. Neki od ovih izazova zahtevaju specifičan par cipela kako biste ga uopšte započeli – kao na primer izazov koji zahteva da ne skočite nijednom tokom misije, što je nemoguće bez cipela koje gase gravitaciju, a koje morate prethodno da otključate. Anger Foot sam igrao na PC i na Steam Deck-u i ne znam gde je bolji doživljaj. PC ima prednost veće preciznosti zbog miša i tastature, dok igranje na Deck-u unapređuje vreme provedeno na WC šolji, a i radi u zaključanih 60 FPS. Cilj Anger Foot-a nije da pređete igru, nego da svaki nivo naučite kako biste mu se vratili i otključali sve izazove. Ovo je igra koja je na papiru vrlo repetativna i zahteva da se vraćate u prethodne misije kako biste ih uradili što bolje. Ako ovo nije vaš tip igre, možete uživati u Anger Foot jednim prelaskom, dok će igrači koji vole izazove i gejmplej ponavljanja nalik na Hotline Miami, ovde definitivno uživati. Anger Foot je dostupan za PC i Steam Deck Autor: Igor Totić Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Da li su to Ribok ili Najk? – Anger Foot recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Da li volim ja Vedžita? Tako nešto se ne pita. Nije tajna da je Dragon Ball franšiza na mene ostavila najveći utisak kada je anime kultura u pitanju. Nisam siguran da bih mogao da odaberem omiljeni anime, ali ako je neki ostavio najveći trag na mene, definisao moju ljubav prema žanru i uvrstio me među doživotne obožavaoce japanske animacije, to je definitivno Dragon Ball. Da nisam bio jedini igrač koji je bio željan da kroz video igre doživi atmosferu serije, pokazatelj su desetine i desetine igara sa ovom tematikom, objavljene tokom decenija na mnoštvu platformi. A ja, kao veliki obožavatelj i uživalac interaktivne zabave, isprobao sam gotovo svaku igru na temu Zmajeve kugle koje sam mogao da se dočepam. Iskreno, mislio sam da će tranzicija sa PlayStation 2 na PlayStation 3 generaciju konzola, označiti ulazak u sam vrhunac za anime igre, koje će izgledati nikad bolje i neće bolje ni moći da izgledaju u budućnosti. Ovo je ujedno i jedna od mojih najgorih prognoza ikada, jer od tog trenutka, Dragon Ball igre kao da su sve svoje prioritete uložile u sporo poliranje grafike, koja jeste sve lepša ali zato zanemaruje neke druge stvari. Pre skoro 20 godina, i sam sam radio na jednoj igri sa Dragon Ball tematikom, želeći njom da prikažem kakav je to osećaj biti Goku, u najboljem mogućem smislu. Nažalost, život se isprečio pa je moja DBZ igra rađena u Macromedia Flash-u zauvek ostala u 0.2 beta fazi a sve moje nade i snovi, prepušteni su zvaničnim timovima koji i dan danas pokušavaju da nas oduševe novim naslovom voljene franšize. No, kakva je situacija danas? Sparking! Zero je direktan nastavak na Budokai Tenkaichi 3, poslednju u nizu PlayStation 2 igara iz zlatnog vremena Dragon Ball tuča. U ovom smislu, spremite se da iskusite oprobani recept koji je nekada žario i palio konzolama anime zaljubljenika. A danas, pokušava da pronađe čvrst oslonac na lelujavom tlu modernog gejminga. Igru bih voleo da definišem što jednostavnije, jer se na neki način u jednostavnosti i kriju draž i šarm DBZ serija i igara. Pa bih prvo krenuo od grafike. Vizuelno, igra varira od solidnih do zaista impresivnih momenata. Animacije ponekad mogu biti krute ali kada zasijaju, one bukvalno pršte. Igra je blagoslovena sa skoro 200 karaktera i svaki od njih ima svoj set poteza, što broji jednu zaista impozantnu kolekciju specijalnih napada i efekata. U tom smislu, igra izgleda stvarno impresivno. Moja prva zamerka, bez obzira na grafiku koja na slikama izgleda besprekorno, tiče se upravo vizuelnog doživljaja koji radi u službi atmosfere. Tolike generacije konzola su došle i otišle, sada na raspolaganju imamo hardver koji kao da stoji na pragu mogućnosti da se poigra fotorealizmom, a i dalje nemamo Dragon Ball igru koja zalazi u samu srž DBZ iskustva. Sve zaista pršti, zgrade se ruše, varnice sevaju, ali težina udaraca i dalje deluje plitko. Zemlja ne podrhtava dovoljno slikovito kada se sudare dva giganta. Na zemlji ne ostaju realistični krateri nakon što je izbombardujete arsenalom specijalnih napada. Dragon Ball je serija preterivanja, a današnje igre kao da bojažljivo opipavaju puls igračima u nastojanju da ih previše ne uzbude. Ne shvatite pogrešno, igra izgleda odlično, tragovi uništenja ostaju i zemlja ume da podrhti, ali sve je to slabo naspram onoga kako bi jedan pravi fan serijala napravio da je radio na igri. Međutim, možda su moja očekivanja i previsoka. Možda bi takvu igru i takav sistem bilo jako teško izbalansirati a da ne bude potpuni haos u najavi. Ali verujem da, kada bi pažnja bila na doživljaju umesto na ubacivanju 182 lika u igru, situacija bi bila neopisivo bolja. Dajte mi 20 likova, ali neka igra kao igra bude nezaboravno iskustvo. Sparking! Zero poseduje više režima igranja, od kojih je najzanimljiviji prelazak priče i kompetitivna borba dva igrača. Istina, stotinu puta smo prelazili Dragon Ball priču ispočetka, ali ovde je ona izvedena jako dobro, dinamično prelazeći preko najbitnijih momenata u serijalu gde kontrolu preuzimate kada je ono najzanimljivije. Ovakva vrsta implementacije, čini da pomislim kako mi nikada neće dojaditi da Dragon Ball priču doživljavam ispočetka. Kompetitivni režim je ipak ono gde ćete provesti najviše vremena, oprobavajući snagu sa drugarima za istim televizorom. Ovo je naravno izvodljivo zahvaljujući starom “split screen” sistemu koji vertikalno deli sliku na dva dela. Nažalost, kada se slika podeli tj. renderuje dva puta, moguće je koristiti samo jednu jedinu mapu za borbu, kako bi igranje drugih bilo previše zahtevno za današnji hardver. Iskreno, uopšte mi nije jasno kako je ovo moguće da je slučaj i nadam se da će biti ispravljeno budućim zakrpama. E sad kada govorimo o borbi, moram da priznam da istom nisam sasvim zadovoljan. U pitanju je sistem koji je previše komplikovan za nešto tako jednostavno. Nemate vi tu Bog zna koliko komandi i napada a opet povezivati ih i koristiti protiv protivnika, istovremeno se braneći, predstavljaće izazov čak i za iskusnije igrače. Ovome doprinosi i činjenica da je sistem tutorijala jako oskudan i neće vas ni upola pripremiti koliko je potrebno za okršaje protiv ljudi koji znaju šta rade. U ovom smislu, moram da priznam da sam odustao od treniranja i omogućio jednostavno izvođenje specijalnih komboa u opcijama. Ukoliko ne planirate da učestvujete na nekim takmičenjima, mislim da bi najpametnije bilo da i vi učinite isto. Čast izuzecima! Audio podloga je savršeno u Dragon Ball duhu, od muzike pa do glumačke postave koja je većinom ona iz originalnih serijala. Ovo je naravno izuzetno značajno za jednu Dragon Ball igru i na tom polju nemam apsolutno nikakvu primedbu već samo reči hvale. Kao jedan paket, Dragon Ball: Sparking! Zero je dugoočekivana i dobrodošla igra žanra koji je definitivno nedostajao. Ovaj tip igara je nekada bio objavljivan često ali svakim nastavkom opravdavao svoje postojanje propisnim napretkom. Sada, decenijama kasnije, napredak je teško izmeriti. Ali dobrodošlicu za povratak serijalu, a u neku ruku i žanru, s lakoćom je izmeriti. Velika je! Ukoliko ste ljubitelj Gokua i ostatka družine, nema sumnji da ćete uživati. Ali u zavisnosti od vaših očekivanja, pitanje je jedino da li ćete uz naslov provesti samo broj sati dovoljan za prelazak glavnih modova ili se zadržati mnogo, mnogo više, odmeravajući snage u društvu. Na ovo pitanje, nažalost, možete samo sebi dati odgovor, nakon što igru pribavite. A bez obzira na sve moje kritike, ova igra je nešto što ipak moram da preporučim svima koji su u ljubavi sa Dragon Ball franšizom. Dragon Ball: Sparking! Zero je dostupan za PS5, PC i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ponovo sevaju varnice: Dragon Ball: Sparking! Zero recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Satisfactory 1.0 je ovde, i prosto ne mogu da verujem da je prošlo već pet godina od mog teksta o prvoj Early Access verziji. I da, pre nego što krenem da taljigam o ovoj igri, ako ste se zapitali – da, Satisfactory je veoma… satisfactory. Eh, nakon ove fore, sa zadovoljenjem (evo, prestajem, obećavam), mogu reći da je Satisfactory jedno vrhunsko iskustvo, koje je u 1.0 verziji ispunilo i nadmašilo sva očekivanja koja smo imali. Gubeći se u ovom trodimenzionalnom simulatoru automatizacije, otkrićete koliko je sve istovremeno teže i bolje kada se prebacite u nešto prisniji pogled iz prvog lica naspram sličnih igara kao što je Factorio. Glad, beskonačna glad, koja vuče da pravite još samo ovaj materijal i još samo ovaj pojas, će pojesti brojne i brojne sate logistike i petljanja. Sami ste na planeti čiji minerali se moraju izrudariti u ime humane i “totalno” ne-eskploatativne kompanije. Najveći dodatak 1.0 verzije jeste zapravo priča, posuta u mrvama kroz vaš progres i dostavljena od strane vašeg AI šefa, primarno vam govoreći kako će vaš projekat spasiti univerzum. Priča ostaje relativno interesantna, ali irelevantna jer generalno i nema neku veliku poentu u ovakvoj igri. Satisfactory daje osećaj grandioznosti bolje nego bilo koja igra o automatizaciji, čak i naspram Dyson Sphere Programa koji smo takođe recenzirali u našem časopisu. Ovome upravo doprinosi taj pogled iz prvog lica, gde možete prošetati između vaših rafinerija i pojasa, koji će vam uporno prouzrokovati probleme preglednosti dok ne otključate raznorazna oruđa koja vam daju da prkosite gravitaciji. Ovde ćete raditi dosta matematike od koje će vam se nekada zavrteti u glavi čisto kao posledica ogromnog broja različitih resursa i materijala kojima ćete baratati, iako je prilično jednostavna. Igra će doduše uspešno prihvatiti i pedantnije igrače i one haotične kada je organizacija u pitanju, dajući opcije za precizno postavljanje vaših struktura. Interesantno je što pored novih tehnologija koje 1.0 donosi, vaš novi AI šef će često komentarisati vaše organizacione veštine sa vrlo često ciničnim tonom. Da napomenem, postoji i još jedan mračniji narativ ispod svega koji uključuje krv i hramove, ali to ću ostaviti za vas da sami otkrijete. Kretanje je ovde predivno odrađeno, gde Satisfactory sa svojom kombinacijom džetpeka, ludog uklizavanja, pa i robotskih nogu koje vam daju veću brzinu trčanja i kuke za hvatanje kojom se možete kačiti za razne kablove. Lansiranje po mapi je normalna pojava i dodaje na zabavu, ako je već niste dovoljno imali uz planiranje vaše fabrike. Satisfactory doduše ima probleme, u vidu povremenih izbacivanja iz igre koja nisu rešena iz doba rane faze razvoja. Alternativni recepti koje otključavate iz hard diskova su retko korisni, iako ima par izuzetaka, ali generalno ovaj aspekat nije najbolje izbalansiran sa određenim osnovnim receptima na koje sam ja možda previše navikao. Sve u svemu, malo mi je i teško da nađem stvari koje i mogu zameriti u pravom smislu, jer Coffee Stain Studios stvarno zna šta radi, i jedva čekam njihov sledeći naslov, dok mi ostaje samo da uložim još par stotina sati u ovo remek-delo. Satisfactory je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Veoma zadovoljavajuće iskustvo: Satisfactory recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Test Drive je jedna od najstarijih trkačkih franšiza i nakon prvog oživljavanja tokom 2000-ih, zbog propasti Atarija, TDU je zamro na duže vreme. Nakon 13 ,,tričavih” godina, dočekali smo i nastavak, koji nažalost, ne samo da ne obuhvata ono što je TDU činilo originalnim i drugačijim od ostalih trkačkih igara, već i manjka na drugim, nekim znatno osnovnijim poljima koja čine neku igru dobrom i zabavnom. Prvo što sam iskusio je jeziv broj neuspelih login pokušaja kako bih uopšte započeo TDU Solar Crown, novo čeljade KT Racing-a, poznatog po relativno mediokritetnim WRC igrama. To vam već govori da ova singlplejer igra zahteva konstantnu onlajn konekciju, što se u prošlosti već pokazalo kao loša praksa u brojnim slučajevima. Kada konačno dođete do igre i kreirate svog karaktera, bivate regrutovani za visokoprestižno takmičenje Solar Crown koje se održava na Hong Kong ostrvu. U stilu prethodnih TDU naslova, ovde socijalni aspekt igra znatno veću ulogu, u vidu posećivanja virtuelnih kazina, kupovine stanova i kuća, pa i odeće za vašeg lika. Solar Crown je uspeo da uprosti sve ove elemente, čineći ih jezivo bazičnim i oduzimajući ono malo ličnosti TDU-a koju je ova igra mogla da zadrži. Štaviše, može se reći da je skoro svaki aspekat TDU 2 doživeo ozbiljno unazađivanje od strane naslednika. Stanovi se ne kupuju, već ćete vaš apartman nadograđivati kako budete levelovali vašeg karaktera, dok je garaža limitirana drastično sa brojem automobila koje možete izlagati. Odeća je tu, ali vaš karakter nažalost neće imati mnogo lokacija niti prilika da se pokaže drugim igračima, što u vizuelnom, što u socijalnom smislu, pa ostaje da se zapitamo – koja je poenta ovog dela igre uopšte? Hong Kong je odlična lokacija za trkačku igru sa otvorenim svetom, a sama lepota ovog ostrva, makar sa verne rekreacije nekih lokacija stvarno ume da bude prava poslastica za igrače, ali nažalost ovaj potencijal je ostao veoma neiskorišćen. Otvoreni svet je izostavio ljude, tako da osećaj nekog urbanog epicentra potpuno izostaje, gde i najveći delovi metropole izgledaju prazno i mrtvo, uprkos svojoj veličini i velelepnosti. Elevacije i brda po ostrvu su takođe verno prikazana, ali i one pate od istog problema gde jednostavno nemate osećaj kao da je ovo svet u kojem se živi, a ne samo vozi. Kada to uparite sa svega par tipova trka u vidu tipičnih sprintova, offroad trka i kružnih vožnji, ostaje iskustvo koje brzo postane repetitivno i dosadno. Moram pohvaliti doduše samu vožnju automobila koja ponovo ovde balansira između neke potpune arkade i takozvane simkade, gde se i automobili ipak solidno razlikuju među sobom. Da, tu su i klanovi, to jest klanovske trke koje su iste kao i obične, osim što donosite poene i prevlast jednom od dva sukobljena klana koje ćete birati u ranoj fazi igre. Uz repetitivne trke, koje se nažalost razvlače kroz par istih formata, javlja se i drugi problem – AI protivnici. Protivnici ne samo da su prejaki i često varaju u trkama sa očiglednom mehanikom sustizanja i apsolutno suludih skretanja i brzina, već ne možete ni birati njihov nivo težine koji će igra automatski određivati u skladu sa vašim nivoom. Kao neko ko igra trkačke igre godinama i to generalno na najvećim težinama, bilo da su potpune arkade i simulacije, nikada nisam imao većih problema sa protivnicima koji su apsurdno nerealni, pored svoje velike težine. Na lansiranju, TDU Solar Crown dolazi sa jedva 100 automobila, što je poprilično razočaravajuće za današnje standarde. Ima još manje automobila iz ove decenije, plus uz to ako ste fan azijskih automobila, na njih potpuno možete zaboraviti. TDU je nešto škrtiji sa davanjem automobila besplatno, te će ovde progresija zahtevati veći grajnd, međutim ovo i nije toliko užasavajuće za neke pristupačnije, a ipak moćne automobile jer daje bolji osećaj progresije nego a primer Forza ili The Crew. Ipak, kada su skuplji egzotici u pitanju, kad-tad ćete udariti u zid koji će delovati kao veštačka barijera kako biste se igrali što duže. Iako sam napomenuo da je Hong Kong odlična lokacija za trkanje, makar sa strane dizajna i verno prenesenih puteva, pored svog mrtvila TDU pati i od ozbiljno zastarele grafike u većini slučajeva. Ovo se odražava ne samo na vizuale okoline već i na izgled automobila i karaktera koji deluju kao da kasne par generacija. Uprkos tome, igra ima ozbiljne optimizacione probleme i van lošeg serverskog koda. Česti padovi u frejmrejtu, bagovi i čudno osvetljenje su prisutni na svakom koraku. Kao veliki fan ove franšize, jako mi je teško i krivo što je ova igra doživela ovako loš razvoj i teško mi je da budem optimističan za njen dalji put. Iako se ispod svega ovoga krije jedna zabavna trkačina, problemi na skoro svakom koraku čine je jednom od najgorih trkačkih naslova u poslednjih par godina. Test Drive Unlimited Solar Crown je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Test vožnja je bila neuspešna: Test Drive Unlimited Solar Crown recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Harry Potter Quidditch Champions je interesantno iskustvo, primarno namenjeno fanovima megapopularnog serijala o nešto manje popularnom izmišljenom magičnom sportu – kvidiču. Kako je u pitanju sport izmišljen radi narativnog aspekta u knjigama, sam koncept kvidiča je ostao poprilično nebalansiran i nedorađen, što je moglo vrlo lako da se uoči i u prethodnoj (sada već 20 godina staroj), kvidič igri Quidditch World Cup. Ovde, Unbroken Studios baš iz tog razloga malo menja formulu, oslabljujući poziciju tragača i formirajući nešto balansiranije iskustvo koje ima više smisla igrati u multiplejeru. Naime, kvidič se sastoji iz četiri pozicije – goniča, razbijača, golmana i tragača. Goničima je cilj da crvenu loptu ubace kroz jedan od tri protivnička gola (prstena), dok razbijači, koristeći dve čelične omađijane lopte, čuvaju svoj tim od istih ili napadaju protivnike. Golmani čuvaju ove golove, sve dok tragač pokušava da uhvati malu zlatnu skrivalicu, lopticu sa krilima koja se pojavi nakon nekog vremena, u ovom slučaju kada se određeni metar pri vrhu napuni do kraja. Ovo je generalno na papiru jako zabavan sport, i uvek sam voleo te sekvence što u knjigama, što u filmovima i igrama. Nažalost, kada se oprobate malo duže u kvidiču, shvatate koliko je ovo zapravo glup sport, uprkos solidnim pokušajima Unbroken Studiosa da ga izbalansira. Ovde su tragači i dalje previše bitni, noseći 30 poena za svaku uhvaćenu skrivalicu. Svaki meč traje sedam fiksnih minuta, te ko ima više poena na kraju pobeđuje. Problem ovde jeste što sve igrače kontrolišete VI, te ćete tokom meča uvek imati opciju da se prebacite na jednu od tri preostale uloge, gde će se odraditi kratka jednosekundna tranzicija na datu poziciju. Doduše, ovo unosi pometnju u tempo igre, uprkos veoma sposobnom AI-ju koji kontroliše preostalih šest saboraca u vašem timu. S obzirom da se mnogo stvari na terenu paralelno dešava, nikada nećete biti u kontroli u potpunosti, uprkos višečasovnim sesijama vežbanja. Golmani na primer mogu postavljati svetleće prstenove za svoje saigrače, iscrtavajući plan igre koji im daje dodatno ubrzanje pri letenju kroz iste. Ipak, u singlplejer modu, goniči su ubedljivo najbitniji i jedini vredni igranja aktivnije, s obzirom da ćete najviše poena postizati pomoću njih, s vremena na vreme se prebacujući na tragača radi hvatanja skrivalice. Ovu pometnju je teško kontrolisati, te sam otkrio da je najbolje jednostavno ignorisati uloge golmana i razbijača, primarno jer perspektiva kamere i opšti haos na terenu ne dozvoljavaju previše kontrole u ovom aspektu. Sam gejmplej je veoma responzivan, i uprkos svojoj arkadnosti, ume biti veoma zabavan u određenim momentima ili modovima (primarno u multiplejeru). Singlplejer karijera nudi put od imanja Vizlijevih i treninga, preko čarobnjačkih turnira u Hogvortsu i tročarobnjačkog turnira između škola, pa sve do svetskog prvenstva koje nudi izbor između 20 različitih zemalja. Nažalost, ovde nema preterano velike razlike između timova u stilu igre, ali je svakako lepo imati selekciju za koga želite da igrate. Kreirate karaktera za svaku poziciju koju igrate, pa im kroz levelovanje istih dodeljujete iskustvene poene koji će poboljšavati njihove sposobnosti, što u vidu mobilnosti, što u vidu preciznosti ili snage, mada ovaj sistem ne ostavlja previše mesta za manevrisanje. Igra ima vrlo dopadljiv vizuelni stil koji je malo odmakao od realizma i lepo doprinosi i vizuelnoj preglednosti na terenu. Ova igra je sa druge strane značajno bolja u multiplejeru, za koji je primarno i napravljena. Nažalost, trenutno postoji samo 3 na 3 opcija, gde svaki igrač kontroliše goniča i po jednu od preostale tri uloge. Ipak, zahvaljujući ovome, haos na terenu je znatno manji (ili veći, u zavisnosti od vaših saigrača i protivnika), ali je gejmplej znatno koherentniji i više sklon kontroli i strategiji, s obzirom da više ne kontrolišete šest likova odjednom. Uz to je i planiran 6 na 6 mod koji mislim da će mnogo doprineti igri i njenom potencijalu u multiplejer smislu. Igra nema mikrotransakcije i otključavaćete brojni kozmetički sadržaj jednostavnim igranjem i rešavanjem raznih izazova i progresiranjem karijere. Nažalost, sadržaja ovde i dalje ima u premaloj meri rekao bih, jer igra poseduje svega šest arena sa blagim razlikama u vidu vremenskih prilika. Kroz par sati ćete iskusiti sve što ima da se vidi i uradi, te ostaje nada da će dodatak novog sadržaja biti konzistentan i da nećemo dugo morati da čekamo na neke nove multiplejer modove. Quidditch Champions je odlično optimizovana igra u svakom smislu, bez bagova, problema sa frejmrejtom i serverskim kodom, te su bilo kakva pucanja u multiplejeru i van njega apsolutna retkost i za svaku pohvalu u vremenu veoma neispeglanih naslova. Igra svakako ima potencijala da bude zabavna sa svojim kratkim mečevima i interesantnim konceptom, uprkos svojim problemima u singlplejeru koji su više problemi kvidič sporta nego same igre. Harry Potter: Quidditch Champions je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S, Xbox One i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metle i lopte: Harry Potter: Quidditch Champions recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Za Heretical sam sasvim slučajno čuo tokom Asmongoldovog strima, kada je developerima iz srpskog Three Swords Studija dodelio 3000 dolara za nastavak razvoja igre. Pošto sam veliki ljubitelj ARPG-ova, Heretical mi se dopao na prvi pogled, ali tokom igre se pokazalo da je igra mnogo drugačija nego što izgleda. Heretical jako liči na standardan izometrijski ARPG, ali se već na početku vide elementi igara kao što su Hades, Halls of Torment i Death Must Die. Jako lepa mešavina žanrova koja nagrađuje upornost i preciznost ali zahteva i malu dozu sreće. Vaš prvi lik (a otključavaćete ih nekoliko tokom igre) je standardni ratnik sa mačem i štitom, sa kojim se WASD kontrolama krećete kroz voxel dizajniranu mapu koja jako podseća na stari Souls dizajn. Uz to da je stil gotska fantazija, atmosfera u igri je komplementarna dizajnu i jako lepo izgleda. Vaš običan napad se kontroliše levim klikom miša dok se magije ispaljuju automatski na neprijatelje. Kako neprijatelji umiru, tako skupljate opremu i nove magije. U datom trenutku možete da nosite dva oružja koje menjate kad god želite, ali ćete uvek imati dostupan samo jedan tip oklopa. U tom smislu ne postoji inventar u kom skupljate raznu opremu, nego tokom igre birate da li ćete zameniti to što trenutno nosite sa nečim boljim ili lošijim. Magije ispadaju kako dobijete level, sa tri nasumična izbora koje uklapate u svoj build. Kasnije otključavate nove magije i svaka se unapređuje kroz igru po sistemu sličnim Vampire Survivors i Halls of Torment. Igra je poprilično izazovna i početak će biti vrlo spor dok ne otključate neka neophodna unapređenja. Progres se vrti oko Predskazanja – vrsta misija koje ćete ispunjavati tokom svakog pokušaja. Ispunjavanjem Predskazanja, otključavaće vam se nove magije i oružja koje mogu da ispadnu od neprijatelja. Pored Predskazanja, igra ima i skill tree koji je vrlo širok i kompleksan, ali za njegovo popunjavanje po mapama morate da tražite (ponekad dobro skrivene) fragmente koji vam daju poene za trošenje. Pošto ovi pasivni elementi nisu nebitni, pametno je što bolje istražiti svaki ćošak. Kao što sam spomenuo, dizajn mapa je sličan Souls igrama. Posle par prolazaka osnovnim putem koji je repetitivan, otključavaju se prečice koje vas vode dalje kroz mapu i čime preskačete početnu lokaciju. Na vama je da odlučite da li ćete da grindate početnu zonu ili da krenete odmah dalje među teže neprijatelje. Iako je combat simplističan, ono što mi trenutno mnogo smeta je sam osećaj oružja i napada. Bilo da li nosite mač i štit, luk i strelu ili moćni magični štap, oružja zvuče kao da neprijatelje udaram jastucima. Mnogo malo povratne informacije ima sem brojeva koji iskaču i vizualnog HP-a protivnika. Ambijentalni zvuk je vrlo atmosferičan ali su oružja i povratne informacije borbe jako slabe. Postoji i nivo korupcije koji se akumulira kako ubijate protivnike. Kada pređete određenu količinu, igra vas baca u mini boss arenu gde se bijete protiv nekih Cthulhu pipaka koji postaju sve teži sa većom korupcijom. Nisam siguran da li je ovo dizajnirano da razbije standardan loop, poveća težinu ili da vas namerno vraća na početak igre ako vam ide previše dobro, ali mislim da svakako mora malo više da se izbalansira, pogotovo u početku. Svakako, Heretical je zabavna igra i ova beta mi je dala nade da može da postane lider u žanru. Ima poznate elemente iz drugih priznatih igara, ali ubacuje dovoljno ličnog identiteta da bi se izdvojio od ostalih. Mada, igra mora još da se kuva i očekujemo uskoro izbacivanje igre u Early Access. Nastaviću da pratim progres i jedva čekam da vidim finalno izdanje. Heretical demo možete isprobati putem ovog linka. Igru ustupio: Three Swords Studio Autor: Igor Totić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Heretical appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Doba je godine kada sportske simulacije izlaze jedna za drugom a samim tim i naše vreme a i posao da vam ih opišemo i predstavimo na najbolji mogući način. Danas je, što bi se reklo na tapetu, EA SPORTS FC 25. „Zlatna koka“ kompanije Electronic Arts iliti EA… Šta nam ona ove godine donosi a šta nam ne donosi, probaćemo da vam dočaramo u nastavku teksta. Odmah na startu možemo da kažemo da nas kompanija EA ni ove godine nije iznenadila, jer se opet opredelila da svog ljubimca prodaje po ne tako niskoj ceni. Bez obzira što su se neki od konkurenata odlučili na, po našem mišljenju pošteniji potez, a to je da svoju igru učine besplatnom. Odnosno u prenesenom značenju da za igranje iste ne traže ni dinara a da eventualni profit pokušaju da ostvare kroz kupovinu virtualnih novčića koje će igrači kasnije moći da troše u igri, ne bi li kupovali kartice igrača i kozmetičke detalje. Cena bi doduše i mogla da se opravda ukoliko bi napredak iz godine u godinu bio toliko značajan da imate utisak da zaista kupujete nešto novo, a ne da iz godine u godinu dobijate šminku najviše klase koja vešto prikriva sve bore na licu ove, ne zlatne već stare koke. Šminka koja pokušava da vam skrene misli sa činjenice da ta koka više ne leže jaja, ni zlatna ni obična. Koka je u poznim godinama i potreban joj je dostojan naslednik. Ovaj tip poslovanja igračima širom sveta polako počinje da stvara gađenje u guši svaki put kada se pomene FIFA. Istina, igra se više ne zove tako zvanično, ali je ovo i dalje naziv koji igrači obožavaju da s gađenjem upotrebljavaju. Ili bar tako kažu ptičice na grani… Podsetimo, EA od skoro više ne polaže prava na korišćenje imena svetske fudbalske federacije (FIFA). Pretpostavljamo da se od nas igrača očekuje da zažmurimo i na tu činjenicu kao i na činjenicu da skoro svake godine ova igra gubi i pojedinačne licence za fudbalske klubove. Retko se koja vrati kao što je ove godine slučaj sa fudbalskim klubom AS ROMA koja je posle duže pauze ponovo u igri sa punom licencom. A kada smo se već dohvatili Rome koja se vraća u ovu igru, reći ćemo da je i tu odrađen traljav posao, bar za sada. Jer domaći dresovi uopšte ni nemaju tačnu nijansu boje koju u pravom životu ovaj klub ima. A da ni ne spominjemo činjenicu da dugogodišnji igrač Rome, El Šaravi i dalje ima istu facu i frizuru kao što je imao i u FIFI 14. Hej, deset godina kasnije isti čovek! Pa nije li to sindrom neobičnog slučaja Bendžamina Batona napao jadnog Stefana El Šaravija?! Ili su prosto u EA toliko lenji i toliko malo poštuju sve druge lige osim Premier Lige pa im ovako nešto nije bitno… Kad već pomenusmo Premier Ligu, ona je zaista predstavljena na zavidnom nivou. Od dresova, stadiona i navijačkih pesama, sve do grafike mečeva, faca i frizura igrača, tetovaža… Sve to zaista liči na realističnu Premier Ligu. I to je za svaku pohvalu. Ali šta je sa ostalim ligama? Tek tu i tamo blesne neki klub i detalj koji bi mogao da nam pomogne da se dodatno uživimo. Sve ovo ne govorimo bez razloga, jer se iza ovoga svakako krije činjenica da najveće pare zapravo i donosi ta Premier Liga i da ovo nije slučajno kao ni činjenica da je za ovu igru i ove godine potrebno izdvojiti ne tako mali novac. Rekli bismo bez ikakvog ustručavanja da su se ljudi iz EA precenili, da su postali previše pohlepni i da ih je novac zaslepio. Nešto slično kao patuljke u Moriji… Ovakav vid poslovanja im očigledno za sada donosi profit ali da li će to tako biti i kada se novi konkurenti uključe u igru za fudbalsku simulaciju, to ćemo videti. Konami očigledno nema više toliku moć da se bori sa EA-om ali glasine kruže da su iz 2K stavili šapu na FIFA licencu i da planiraju da lansiraju svoju fudbalsku simulaciju. Ova vest je nešto što mora da obraduje svakog istinskog zaljubljenika u fudbalsku veštinu, jer čak iako ste fan FC-a, zdrave konkurencije nikad dosta! Do sada ste sigurno primetili da još nismo ni jednu reč pomenuli o samom gejmpleju, verovatno vam je jasno i zašto. Ali ako nije, reći ćemo samo da je recikliranje odlična stvar i da time čuvamo našu životnu sredinu ali recikliranje u gejming svetu je nešto sasvim drugo i nikako nije poželjno. A izgleda da se iz EA-a prave ludi i da iz godine u godinu nastavljaju da recikliraju svoju fudbalsku simulaciju. Možemo je slobodno zvati Green FC, koliko je samo virtuelnog otpada ovde dobrano iskorišćeno… Dakle recimo da je igra u suštini ista kao i prošle godine uz neke manje promene taktičkog tipa, odnosno neke nove opcije u pogledu taktičkih zamisli. Ove godine je fokus očigledno na taktici, čak i FC ambasador koji u samom intro-u pokušava to da nam dočara. A on je ni manje ni više nego Zinedin Zidan, proslavljeni francuski fudbaler alžirskog porekla. Ali džaba Zinedine, nismo došli na trenersku akademiju, želimo samo dobru fudbalsku simulaciju i to za poštenu cenu! Ipak ova igra donosi i nešto dobro a to dobro je novi sistem igranja odnosno novi mod za igranje koji se zove RUSH mode, a predstavlja fudbal na skraćenom terenu gde igraju 4+1 igrača na obe strane, dakle 4 igrača plus golman. Ovo najviše liči na prošlogodišnji mod malog fudbala, koji je pritom i ove godine prisutan ali samo u formatu 3 na 3. Iako podseća na mali fudbal ovo je ipak nešto sasvim novo i moglo bi vam pružiti dosta zabave pogotovo ako ovaj mod budete eksploatisali sa vašim prijateljima na vikend druženjima uz neki roštilj ili pivo – ko šta voli. Može i smoki i gusti sok ako ste dečko-devojčica! Šalu na stranu, šta god vas čini srećnim. A kada već pomenusmo dečake i devojčice, i ove godine možete da mešate ova dva pola u vašoj ekipi u Ultimate team modu. Pitamo se šta je sledeće, da li će biti i non-binary osoba samo da bi se današnji svet zadovoljio i da bi se išlo u korak sa vremenom koje nam, reklo bi se polako ističe. Osim svega što smo već gore naveli, moramo napomenuti da je igra ove godine puna bagova. I to bagovi tipa: igrač krene po loptu da izvede aut i zaglavi se u reklamama ili uđete u replay da vidite neki detalj iz akcije koju ste upravo odigrali i slika krene da vam se duplira. Dešava se i da ne možete da locirate igrača i pustite replay. Ono što je isto primetno je da je kretanje kursorom kroz meni nekako usporeno, pogotovo u UT modu. Ovo bi ipak okarakterisali kao hronični problem koji već godinama nije ispravljen, prisutan tek nešto kraće nego nesrećna frizura jadnog i već pomenutog Stefana El Šaravija. A ako volite izazove daćemo vam i jedan mini zadatak, da otkrijete ko je to još ostao zaustavljen u vremenu, jer nažalost Stefan nije jedini ali jeste najekstremniji primer. Osim RUSH moda za igranje za pohvalu su i vizuelni detalji u igri kao i statistika koju je moguće pratiti tokom i posle meča. I koja je veoma podrobna. Sam osećaj u igri je okej ali gotovo identičan kao i u prethodnim delovima. Muzika je u istom stilu i ritmu kao i pre a izbornici gotovo identični. Dakle! Ukoliko volite fudbal ne preporučujemo vam da se latite novčanika i kupite ovu igru. Slobodno ostanite na prošlogodišnjem izdanju ili ako imate opciju da sa nekim drugarom podelite pare (još bolje ako vas je više) i kupite ovu igru. Ako ništa drugo, zbog RUSH moda i ažuriranih postava timova i podataka. U suprotnom možete i sačekati da se 2K uključi u igru i nadamo se malo prodrma ljude iz EA i podseti ih da se pare zaista moraju i zaraditi i da recikliranje u gejming svetu ne sme da bude praksa. Ovaj vid poslovanja nije održiv na duže staze i da konačno mora da završi u regularnoj kanti za smeće, a ne u onoj za reciklažu. EA Sports FC 25 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox One, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fudbalsko recikliranje u virtuelnom obliku: EA SPORTS FC 25 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Trideset godina nakon događaja u originalnom Frostpunk-u, svet je i dalje u jezivoj ledari, dok je društvo i dalje u haosu. Lokacija je ista – Novi London, ali ovoga puta sa mnogo većim i širim fokusom. Igrači preuzimaju ulogu Stjuarda, osobe zadužene da drži grad i sve u njemu živim i zdravim. Iako je ova premisa slična prvoj igri, kako igrači budu gradili grad, nadograđivali puteve i petljali sa uvek manjkavim resursima, skoro svaki aspekat originalne igre je proširen ili pak izmenjen, u dobrom, i lošem smislu. Grad je mnogo veći nego pre, pa pošto sada ne radite sa stotinama ljudi, već sa hiljadama, pa i desetinama hiljada, fokus sa individualnih priča i mikrokozma koji je vaš grad u prethodnoj igri predstavljao je prešao na nešto širu sliku. Ova narativna promena je uklopljena i sa mehaničke strane, te ako ste očekivali istu ili sličnu igru kao prvi Frostpunk, prevarili ste se. Igra se fokusira na nešto više politički aspekat, ponovo dajući veliki broj izbora igraču, najviše kroz svoj ogromni, petnaestočasovni tutorijal u vidu glavne kampanje koji vas priprema za Utopia Builder mod koji je faktički beskonačni city builder. Jedan od fokusa ovog nastavka jesu kolonije, gde možete slati svoje građane u nove kolonije kako bi tamo živeli, te povezivati te gradove u jednu ogromnu mrežu za razmenu resursa. Iako i dalje postoje specijalne oluje koje uzrokuju da ljudi neće moći da rade i svodeći se na jednostavno korišćenje resursa koje ste do tada prikupili, sama hladnoća predstavlja znatno manju opasnost nego u prethodniku. Ovo ima možda narativnog smisla, ali ume malo da oduzme na onoj tenziji koju je prvi deo tako uspešno napravio. Tu je i gradski savet u kojem par frakcija ulazi u igru, gde svaka frakcija ima svoje želje i ideje za budućnost grada, kreirajući međusobni konflikt. Na vama je da balansirate između ovih frakcija i tehnički da pregovarate sa njima donoseći raznorazne zakone. Kako vreme bude prolazilo i vi budete donosili razne odluke ili istraživali nove puteve razvoja, nove frakcije će se pojavljivati unoseći sve veću pometnju u politički sistem Novog Londona. Igra će vas naterati da vrlo lako pogazite svoja moralna načela, a da ni ne primetite da ste to uradili, često zahtevajući kompromis, nikad ne dostavljajući sve na tacni. U Frostpunk 2 ćete umesto puteva praviti cele četvrti koje će gostiti hiljade ljudi. Umesto sati i dana, cele nedelje će prolaziti kroz par sekundi. Na vizuelnom nivou ovo je takođe izraženo, gde igra zadržava svoj distinktni stil dizelpanka, ali megalomanski povećava celokupnu skalu naspram prve igre. Nažalost, u procesu se delimično gubi osećaj da ste vi izgradili taj grad, s obzirom da vreme i individualne građevine više ne zahtevaju vaš nadzor, malo oduzimajući i od osećaja da se u tom gradu zapravo živi, uprkos fascinantnom broju detalja kada zumirate do najmanje razmere. Ovde i dalje postoji doza mikromenadžmenta, gde ćete morati da šaljete brojne mašine u tundre kako biste prikupili resurse, kao i raznorazni bonusi i kazne od određenih rasporeda četvrti, što vertikalno, što horizontalno. Ovo uključuje zagađenje, kao i brojne druge aspekte. Više nećete moći da podešavate radnike određenim zgradama, već ćete kontrolisati proizvodnju celih četvrti koja će određivati koji procenat radnika će se zaposliti i baratati radnicima između različitih distrikta. Frostpunk 2 je čudna igra i neće se svakome svideti, pogotovu fanovima prve igre koji su očekivali nešto slično u nastavku. Razmera igre je porasla, ali briga o svakom građaninu i generalni city builder aspekat igre su opali. Ipak su se okolnosti promenile, pa i ne zameram na porastu društvenih aspekata i smanjenju individualnosti, jer kako se društvo menja i raste u velikoj meri, tako se i manje brine o svakom pojedinačnom čoveku. Mislim da Frostpunk 2 to i pokušava da kaže svojom otuđenošću od građana o kojima brinete. Igra ima i svoje optimizacione probleme, mada ne u nekoj većoj meri koja bi prouzrokovala nezadovoljavajuće iskustvo. Svakako, topla preporuka, pogotovu ako ste spremi da dovedete sopstveni moral i ličnost u pitanje. Frostpunk 2 je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Terminals Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Benzin, led i politika: Frostpunk 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ukoliko neki brend ima pristojno dugu tradiciju, obično ima i maskotu koja vas odmah asocira na njega. U industriji video igara, ovo je čini se decenijama duga praksa. Sega je imala Sonika, Nintendo Marija, Xbox Mastera Čifa, a Soni… Kreša? Ne, čekajte, zmaja Spajra? U stvari Sekboj. Ne, ne… Izgleda da je, kada je Soni u pitanju, situacija sa maskotama malo haotična. Japanska kompanija čini se tu voli da menja stvari, s vremena na vreme. No, čim je PlayStation 5 ušao u naše domove, sa sobom je uneo i besplatnu igru koja je kroz promociju svih noviteta konzole promovisala i jače ustoličila poslednju u nizu PlayStation maskota – Astro Bota. Prvo pojavljivanje simpatičnih robotića, bilo je u sjajnoj VR igri iz 2018. godine da bi nam najnovije i ujedno treće izdanje došlo u vidu upravo ove, najgrandioznije do sada. Avanture koja nosi jednostavno ime – ime svog protagoniste. Da je u pitanju aktuelna Sonijeva maskota, lako je uočiti igrajući ovu igru. Hrpa PlayStation elemenata i kultnih likova su predvođeni upravo Astro Botom, kao nekakvim mesijom koji PlayStation vodi u još svetliju budućnost. Za početak, važno je napomenuti da je ova igra 3D platforma. Pripadnik žanra koji je izgubio na popularnosti proteklih deceniju i po, ali i te kako zaslužuje da se vrati u punoj slavi. Sa zadovoljstvom mogu da izjavim da je Astro Bot savršen primer i obrazloženje zašto je to apsolutna istina. Ovo je jedna od najlepših iteracija 3D platformera na modernoj pozornici. Premisa igre je veoma jednostavna. Džangrizavi vanzemaljac je ukrao jezgro svemirskog broda kojim su robotići putovali kroz kosmos. Ovo je učinilo da se brod raspadne na sastavne delove, posada rasturi po mnogim svetovima a Astro Bot dobije za zadatak da sve vrati u prvobitno stanje i usput se osveti zelenom napasniku. Kroz igru, spašavaćete članove posade dok je glavna nagrada svakog od svetova, neki od centralnih delova srušenog svemirskog broda. Brod je zapravo u obliku PS5 konzole, a delovi su procesor, grafička jedinica i ostali hardver. Vrlo domišljato, vrlo linearno, a više od svega zabavno! Pronaći sve članove, povod je za detaljno istraživanje. A svetovi su dušu dali za velike količine zavirivanja u svaku pukotinu i razmatranje mogućih skrovišta i zagonetki. Među ovim robotićima, nalaze se i VIP članovi, odnosno robotizovane verzije nekih od najznačajnijih likova bogate PlayStation istorije. Kratos, Nejtan Drejk pa i Bloodborne lovac, samo su neki od njih. A dok većinu samo spašavate, neke od njih možete i da kontrolišete u specijalnim nivoima! Astro Bot je bukvalno Super Mario na Sonijev način. Kontrole su utegnute, načini za pobediti protivnike maštoviti i raznovrsni a nivoi spektakularno dizajnirani. Specijalne alatke koje dobijate u pojedinim misijama, svaki put su uspevale da mi izmame osmeh na lice, ali kada pogledam igru u globalu – a šta nije? Kompletno iskustvo je jedno intenzivno i osvežavajuće krstarenje i evociranje ne samo na neke davne igre, već i na sam osećaj kako je to bilo iskusiti čari interaktivne zabave po prvi put. Možda i najveća zvezda igre, jeste iskustvo koje pruža DualSense kontroler. Nesumnjivo smo se do sada navikli na njegove mogućnosti – prvenstveno HD vibracije i trigere koji pružaju otpor pri pritiskanju. Ali baš kako je to i ASTRO’s playroom po pojavljivanju PlayStation 5 konzole učinio, Astro Bot kao da je usavršio. Svaki korak, udarac, skok, zapljuskivanje vode, prolazak kroz lišće, šrafove, prepreke – sve ćete osetiti kroz kontroler. Verovatno najzabavniji momenti ovog tipa, bili su mi trenuci kada vraćate svemirski brod u prvobitni oblik. Instaliranje hardvera sa sve zavrtanjem šrafova, uglavljivanjem delića i pranjem i glačanjem šasije, nešto su što želim da demonstriram celoj familiji, prvom prilikom kada mi dođu u goste. Da, igra čini da malo podetinjiš! Vizuelno, Astro Bot gotovo da nema nikakvu manu. Ja sam konstantno imao utisak da je rezolucija varirala, pa je povremeno padala ispod 4K kako performanse ne bi trpele. To mi je bila i jedina zamerka, jer sam imao neodoljivu potrebu da prikaz slike bude što oštriji. Što se modela, efekata i generalnog dizajna tiče, tu je sve apsolutno savršeno. Da ne pominjem animacije, koje su toliko simpatične da ne mogu da se setim kada sam poslednji put uz igru bio toliko očaran njenim simpatičnim šarmom i humorom. Ovo počinje da se ističe naročito kada uspete da povratite određen broj izgubljene posade. Što ih je više, to su luđi i zanimljiviji. U centralnom nivou gde popravljate brod, možete i istraživati okolinu za šta je potrebno da imate i što veću posadu. A kada ona počne da broji i nekoliko stotina robotića koji haotično u maniru Pikmina prate vođu i zajedničkim naporima premošćuju prepreke, nema tog igrača koji se bar na tren neće ponovo osetiti kao da kontroler drži po prvi put u životu, oduševljen onim što vidi. Šarm se naravno ne zaustavlja na gejmpleju i vizuelnom utisku, već je u potpunosti kompletiran audio podlogom. Osim što ćete iz kontrolera čuti sijaset zvukova kako biste se što dublje uživeli, pozadinska muzika je očekivano zarazna i neće vam dosaditi. Varijacije tema iz prethodih naslova i neke nove, stavljaju konačni pečat na celu atmosferu. Ako ništa, poslušajte numeru pod imenom Tite Mites (Crystal Cave) i kažite mi da nije u pitanju nešto što biste krišom i sa zadovoljstvom slušali! Celokupna avantura traje desetak sati, ali ovo će varirati u zavisnosti od toga koliko ste detaljni. Ukoliko želite da pronađete baš svakog robotića i otključate svaki skriveni nivo, broj sati bez problema može da se duplira nakon prvog prelaska glavne priče. Pre nekoliko dana me je drugarica pitala kakva je Astro Bot igra, na šta sam joj odgovorio da je to nemoguće opisati i da će morati sama da je isproba. Svega par sekundi nakon toga, uvideo sam da zapravo moj posao i jeste da igru opišem i da me pisanje recenzije čeka ovog popodneva. Ovo je iskreno učinilo da se uspaničim na trenutak! A sada gledajući na upravo otkucan tekst, vidim da je razlog za strah bio delimično opravdan. Gotovo je nemoguće iskustvo igranja ove igre preneti na papir! Jedino što mi je preostalo, jeste da dočaram svoje oduševljenje igrom, a ono je rekao bih bilo dosta evidentno u onome što ste upravo imali priliku da pročitate. Ako volite 3D platforme ili bar igre prožete dečijom energijom, neoprostivo bi bilo da ovoj ne date šansu. Jedno od najsimpatičnijih osveženja ove godine. Nemojte da ga propustite! Astro Bot je dostupan za PlayStation 5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post PlayStation simfonija: Astro Bot recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle decenija vožnje kamiona po Evropi i Americi, konačno je došlo vreme da krenemo u novu pustolovinu, i to komplet van atmosfere planete Zemlje. Prosto mi je toplo oko srca kada zamislim sastanak razvojnog tima na kom neki developer predloži ideju simulacije vožnje kamiona, ali u svemiru, i kako ostali samo klimaju glavom, razmišljajući kako bi sve to izgledalo i funkcionisalo. Ovakav tip igara, bar što se zemaljskih verzija tiče, obično nema razvijenu priču, ako je ima uopšte. Međutim, u Star Trucker je situacija malo drugačija. Vaša avantura počinje nakon katastrofalnog sudara sa svemirskim đubretom, usled čega ćete morati da popravite svoj kamion i završite isporuku. No tu su druge kamiondžije koje će vas navoditi preko radija, a kako vaša karijera napreduje, davaće vam i sporedne posliće koji skupa zapravo predstavljaju glavnu priču igre. Količina posvećenosti razvojnog tima da napravi pravu simulaciju vožnje transportnog vozila kroz svemir se primećuje od prvog momenta kada uskočite u vaš kamion. Gravitacija, inercija i brzina će i te kako imati uticaja prilikom vožnje, kao i gomila prepreka i neprilika sa kojima se možete susresti samo u svemiru. Postoji opcija da isključite pomoćne auto-žiroskope i nivelaciju kako biste uštedeli energiju, ali u tom slučaju slobodno možete da se oprobate u vožnji pravog spejs šatla pošto je manevrisanje svemirskog kamiona sa tovarom izuzetno teško. Sam tovar je bitan u stavkama koje se svode na to šta prevozite i koliko brzo morate da prevezete isti na drugu lokaciju. Opasnije, skuplje, lomljivije i veće tovare otključavate sa skill poenima kako napredujete kroz igru. Imaćete priliku da unapredite svoju licencu iliti svog lika i da na taj način otključate bonuse, delove priče i pristup novom tovaru. Drugi tip poboljšanja se odnosi na sam kamion, na kom ćete unapređivati brzinu, izdržljivost, efikasnost i otpornost na razne efekte. Nažalost za sada ne postoji izbor drugačijeg dizajna vašeg kamiona – jedina karakteristika po kojoj se razlikuje od drugih na ”svemirskim auto-putevima” je boja. I vi ćete moći da ofarbate svoj kamion i da ga doterate posle određenog momenta u priči. Za razliku od mnogih simulatora ovog tipa, moći ćete da ustanete iz sedišta i da se prošetate po kamionu. Sam enterijer nije preterano veliki ali nudi dosta aktivnosti, kao što su sređivanje predmeta koje pronađete na vašem putovanju, zamena baterija, mikro ploča i filtera za vazduh, koji su neophodni za preživljavanje u hladnim dubinama svemira. Tu su i sistemi za reciklažu vazduha, punjenje zaštitnog odela i slično. Ono što takođe morate imati u vidu jeste gomila svemirskog smeća koje pluta van glavnih putanja, kao i da kretanje između solarnih sistema troši veliku količinu vremena. U prosečnoj ”kamiondžija igri” ćete se samo voziti, ponekad nešto popraviti ili platiti kaznu za brzu vožnju. Ovde ćete nasuprot toga manje putovati između lokacija koje bi mogle da se okarakterišu kao gradovi u drugim igrama, ali ćete se mnogo više kretati po samim lokacijama, u potpunosti u 3D ravni gde možete da radite svakojake akrobacije tokom letenja. Čak je parkiranje prikolice lakše kada imate komplet veliku površinu u sve tri ravni. Uprkos prelepoj grafici, Star Trucker nije preterano zahtevan. Efekti na koje budete naletali u kasnijim sektorima mogu biti šljašteći, ali većina igre je veoma prosto dizajnirana i sa taman dovoljnom količinom detalja. No to ne znači da svemir i lokacije koje budete obilazili neće izgledati zadivljujuće. Zapravo, svaki solarni sistem koji ćete posetiti je jedinstven na neki svoj način. Muzika u igri je odlična i budi taj efekat ”svemirskog kamiondžije” sa svojim ”space country” numerama. Problem je što imate pristup samo jednoj radio stanici koja će posle sat, dva da vam se skroz izvrti, zbog čega bih voleo da razvojni tim ubuduće doda još pesama ili možda čak neki podcast. Glasovna gluma je takođe sjajna. Preko vašeg radija možete veoma opušteno razgovarati sa drugim vozačima, ali samo tokom priče. Bilo bi lepo da možete da se javite kamiondžijama u prolazu i da ih pitate gde ima gužve ili nepogoda ili samo da čujete neku glasinu. Najveća mana igre je sistem resursa i koliko se brzo troše tokom vožnje. Ako ne koristite sitne trikove gde ćete gasiti određene sisteme po kamionu ili čak svetla kako biste uštedeli energiju, imaćete veoma loše iskustvo. U tom slučaju ćete se istrošiti kupovinom baterija, goriva i mikro ploča, pa će vam preostati veoma malo novca za bilo šta drugo. Druga mana, na kojoj tim developera već radi je slobodno menjanje kontrola. Iako igra ima neke iritantne mane, one mogu da se koriguju sa Custom modom za težinu u kome možete isključiti ili modifikovati pregršt opcija, uključujući potrošnju resursa i količinu para koju zarađujete po poslu. Naravno, iskusni igrači ovakvih igara će igrati po osnovnim podešavanjima ili čak na većim težinama, ali je bitno da postoji ovakva opcija za one koji traže opuštenije iskustvo. Ako ste dugogodišnji vozač i ljubitelj ovakvog tipa igara i hoćete da probate nešto novo i ludo, onda vam toplo preporučujem da isprobate Star Trucker. Ako vam je vožnja po zemlji dosadna ili ste igrali Elite Dangerous ili slične igre, onda je ovo odlična nova prilika da istražite nove granice svemira. Star Trucker je dostupan za PC i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Raw Fury Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Paja i Jare u SVEMIRU!!! – Star Trucker recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Tinejdžersku verziju mene je ranih dvehiljaditih potpuno hipnotisao jedan tada veoma popularan žanr video igara – strategije u realnom vremenu, poznatije skraćeno kao RTS igre. Kada sam prvi put u PC igraonicama video starije momke kako na ekranima manevrišu grupama jedinica, prave baze i razvijaju strategije kako bi pobedili suparničku stranu, momentalno sam bio očaran konceptom takve igre pa sam i sam počeo da istražujem žanr. I tako sam se sa oduševljenjem upoznao sa takvim remek-delima epohe kao što su StarCraft, Age of Empires II i Red Alert 2, kulminirajući kasnije sa Warcraft 3, igrom kojoj sam ostavio srednjoškolske dane, i koja je na mnoge načine (verujte mi da ne preterujem) definisala moj život. U tom moru RTS igara koje sam igrao našao se i Age of Mythology, mitološka verzija Age of Empires igara, izašla 2002. godine, svega nekoliko meseci nakon Warcraft III: Reign of Chaos. I sada, 22 godine kasnije, pred nama je rimejk originalne igre. Age of Mythology: Retold je napravljen od nule u novom endžinu, onom koji je korišćen za Age of Empires IV, i mada dolazi sa značajnom listom unapređenja i promena, cilj nije bio da se napravi nova igra, već da se original što je moguće vernije dovede u moderno dobra. Developeri su pažljivo izvagali šta je u redu menjati, a šta zadržati isto. Naravno, glavna novina i nešto o čemu treba prvo pričati jeste osveženo vizuelno ruho. I mogu da kažem da su ovde uspeli da odrade vrhunski posao. Retold je igra koja izgleda jako lepo i moderno, a pri tome je zadržala sav šmek originalne igre. Okruženja na mapama su poprilično detaljna i živopisna, počev od veoma dinamičnih i realističnih vodenih površina, preko šumskih oblasti koje izgledaju živo i veoma prijatno, do pustinja, planina i snegom zavejanih prevoja. Tim zadužen za level dizajn je kreirao raskošne mape bogate detaljima, koje pri tome ne staju na put dizajnu nivoa u gejmplej smislu. Ista stvar se može reći i za građevine svih frakcija. Sve su to one iste zgrade koje prepoznajete iz originalne igre, ali sada sa milion puta više detalja na njima i prava je milina gledati vaša naselja kako se grade i šire. Zahvaljujući opcijama zumiranja i rotacije kamere, možete da uživate u gomili sitnih elemenata na objektima koji možda nisu toliko važni, ali daju jednu dodatnu dimenziju imerzije u svet igre. I novi modeli jedinica su fantastični. Ovde su developeri uspeli da naprave dobar balans između potreba RTS igre i želje za detaljima. Kao što svaki ljubitelj RTS igara zna, strategije u realnom vremenu su veoma osetljive na takozvanu „vizuelnu buku“, odnosno kada se previše stvari dešava na ekranu, što igraču otežava preglednost i mogućnost da jasno i momentalno vidi i razume šta se odigrava na mapi. Zato je uvek potrebno napraviti dobar balans između realističnosti i lakoće čitanja dešavanja. To vizuelno „kodiranje“ dešavanja je ovde odlično urađeno, i veoma brzo sam se uhodao i navikao ruke i oči na razaznavanje dešavanja, jedinica i objekata. Ovo je nešto što zaista želim da naglasim, jer je neverovatno bitno za dobro i glatko iskustvo igranja RTS igara. Ukoliko igrač ima problema da čita dešavanja na ekranu, niste uradili dobar posao kao dizajner RTS igre. Sa druge strane, što se tiče animacija jedinica, one izgledaju donekle kruto, ali mi se čini kao da je ovo urađeno namerno, jer upravo zbog te specifične animacije kretanja i borbe jedinica sam imao osećaj kao da igram autentični Age of Mythology, a ne neku potpuno novu igru. Da se razumemo, animacije nikako nisu loše, daleko od toga, ali imaju taj specifični ukočeni osećaj koji je karakterističan za starije Age of igre, što meni lično nije mana, jer je time zadržan vajb originalne igre. Što se gejmpleja tiče, jednostavno rečeno – ukoliko ste voleli originalnu igru, apsolutno ćete uživati i ovde. Developeri su napravili minimalne izmene, koje, po mom mišljenju, dodatno unapređuju iskustvo. Božanske moći su sada nešto što možete koristiti više puta u partiji (imaju tajmer i koštaju solidno puno Favor), tako da sada imaju mnogo veću stratešku ulogu nego u originalu. Moja lično omiljena promena je što je limit populacije podignut na 160, što je skoro duplo više nego u originalu (100). Ovo je promena koja otvara vrata za potencijalne epske bitke sa ogromnim armijama. Još jedna novina je uvođenje Wonder doba. Original iz 2002. godine je imao četiri doba: Archaic, Classical, Heroic i Mythic. Wonder je end-game doba, koje značajno ojačava mitološke jedinice, i čiji je cilj da prirodno privede partiju kraju. Po pitanju ostalih gejmplej elemenata, ne bih se tu previše zadržavao jer su isti kao i u originalnu, osim da jednostavno potvrdim da je Age of Mythology još uvek neverovatno zabavna strateška igra. Što se muzike tiče, onog trenutka kada sam prvi put upalio igru me je udario težak nalet nostalgije, one najlepše iz detinjstva, kada sam čuo glavnu temu igre. Ukoliko ste uživali u numerama iz originalna (nemate ukusa ako niste!), bićete oduševljeni kada čujete da je simfonijski orkestar sada snimio uživo svaku numeru za potrebe Retold, pa sada možemo da uživamo u ovim epskim trakama uz neverovatno bogat i kristalno čist zvuk. Glasovna gluma je definitivno nešto što je podelilo fanove. Developeri su želeli da podignu kvalitet produkcije i po ovom pitanju, ali kako nisu svi originalni glasovni glumci bili dostupni, za neke stvari su morali da unajme nove. Meni lično ovo nije smetalo, makar ja nisam osetio u igranju, ali neki fanovi su ljuti zbog ovoga. Ostaviću na vama da procenite da li su vam novi glumci dobri ili ne. Ti novi glumci su isključivo za potrebe glavnih likova u kampanji, ne i za same jedinice. Kada smo kod kampanje, osnovna verzija igre sadrži tri kampanje na koje možete potrošiti dobrih 70-80 sati ukoliko igrate sporo (volite da se izgradite, što bi ljubitelji strategija rekli) i mučite se na težim nivoima kao ja. Priča i misije su identične kao u originalnoj igri, te je i dalje pravo uživanje prelaziti kampanju. Kampanje nas vode kroz mitove i legendarne lokacije trenutno dostupnih frakcija u igri – Egipat, Stara Grčka i Skandinavija – gde pratimo naše heroje na epskim putovanjima. Ukoliko volite tradicionalne tipove misija za RTS igre i prosto uživate u istraživanju novih lokacija koje vam se otvaraju kroz misije, onda je Retold prava igra za vas. Istina, zbog toga možda kampanja nekome može da izgleda donekle zastarelo, ali imajte na umu da je to i bio cilj, da se autentično iskustvo verno prenese u moderno okruženje. Treba napomenuti da su ove tri kampanje samo početak, i da će buduće ekspanzije dodati nove civilizacije, sa novim kampanjama. Od negativnih stvari pomenuo bih pre svega pathfinding, nešto što je krucijalni aspekt svake dobre RTS igre. Nažalost, jedinice često umeju da se pogube i da koriste ne baš optimalne putanje od tačke A do tačke B, te ćete često morati da držite oči na njima. Neretko neće ni znati kako tačno da dođu to krajnje lokacije, a dešavalo mi se i da se zaglave između drveća. Sve ovo ume da bude jako frustrirajuće, ali su developeri svesni tih problema i rade na popravkama. Druga frustrirajuća stvar jeste ponašanje radnika koji često nisu sigurni gde trebaju da isporuče resurse, pa se šetkaju kao mravi do drugog dela mape umesto do mlina ili rudnika koji se nalaze odmah pored njih. Mogućnost automatizacije sakupljanja resursa na osnovu predefinisanih potreba je u praksi veoma korisna stvar, ali u teoriji često ne radi kako treba i ume da dodatno zbuni ionako pogubljene radnike. Na kraju, sistem čuvanja je mogao biti unapređen stvarima kao što su „Quick Save“, „Continue“ i svrstavanje sejv fajlova po vremenu/datumu, a ne samo po imenu. Nedostatak ovih stvari mi je učinio sejvovanje u kampanji jako napornim, i voleo bih kada bi developeri implementirali ove funkcije koje su već decenijama standard u industriji. I tu bi se otprilike završila moja lista stvari kojima nisam zadovoljan. Za sve ljubitelje Age of franšize i strategija u realnom vremenu, mislim da nema potrebe da vam uopšte govorim da morate igrati ovu igru. Sve što ste voleli pre dvadeset i kusur godina je još uvek tu, samo modernizovano i obučeno u prelepo odelo moderne grafike sa zadivljujućim detaljima. Age of Mythology: Retold je dostupan za PC i Xbox Series X/S Autor: Nikola Savić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bogovi su nam uslišili želju: Age of Mythology: Retold recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Baziran na popularnoj društvenoj igri Boss Monster iz 2013. godine, Overboss je prava poslastica za ljubitelje strategija, ali pre svega za one kojima je dosadilo da budu dobri momci i koji žele da pređu na stranu zlikovaca. U ulozi ultimativnog Overbossa, igrači imaju zadatak da izgrade najmoćniju teritoriju koristeći se terenskim pločicama, monster tokenima i drugim građevinama koje donose poene. U svakoj rundi, igrači naizmenično postavljaju terenske pločice i žetone na tablu. Svaka vrsta terena, kao što su šume, močvare, pećine i groblja, donosi specifične bonuse u kombinaciji sa zlikovcima koje igrači takođe postavljaju. Pored toga, različiti tipovi zlikovaca donose dodatne poene, u zavisnosti od toga kako su postavljeni u odnosu na teren i druge zlikovce. Overboss možete igrati i kao pravu, fizičku društvenu igru, ali je GoblinzPublishing veoma uspešno preneo ovo unikatno iskustvo i u digitalnu verziju, koja je zadržala karakterističan, pikselizovani retro stil. Mi smo isprobali mobilnu verziju igre, ali na Steamu takođe možete pronaći izdanje za PC. Nismo sigurni kakva je situacija u ovom trenutku, ali je Steam verzija na izlasku dobila ogroman broj negativnih komentara i recenzija na račun bagova i tehničkih problema. Overboss je dostupan za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One, Xbox Series X/S, Android i iOS Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Overboss appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao što njen naziv sugeriše, Intoxicated Driver je indie igra koja je izazvala kontroverzu zbog svoje tematike koja se vrti oko pijane vožnje. U osnovi je trkačka/vehicular combat igra, s tim što simulira simptome teškog pijanstva, kao što su dupli i zamagljen vid, oslabljena motorika i dezorijentacija. Sa ovim efektima u priči, igra nije nimalo laka! Kao co-op trkačina, Intoxicated Driver poseduje ogroman broj game modova koji su karakteristični za žanr, kao što su race i capture the flag. Tu je i nekoliko unikatnih modova, uključujući little VS big, bombs, deadly lines, hot potato i cop chase, u kom morate da pobegnete od policijske patrole. Pored toga što igrate ulogu pijanog vozača, imamo utisak kao da je Intoxicated Driver predviđen da se igra kao drinking game u društvu. Posle nekoliko čašica, efektivno ćete igrati u stanju ”duplog pijanstva”, pokušavajući da pobedite u mini igrama koje mogu biti teške čak iako ste trezni. Developeri su se baš potrudili da nas napiju! Ako su vam dosadile klasične trkačke igre ili prosto želite da se zabavite i ubijete vreme sa drugarima, isprobajte nekoliko kratkih sesija Intoxicated Drivera. Naravno, nikako nemojte ”igrati” ovu igru u stvarnom životu! Intoxicated Driver možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Intoxicated Driver appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada pomislite na košarkašku simulaciju u bilo kom obliku, nekako je nemoguće a da vam na pamet ne padne izdavačka kuća 2K i njen ljubimac 2K NBA, kojeg pod svojim krilima a bogme i na njima nosi još od davne 1999. godine. Tada je objavljena prva iteracija ove legendarne franšize pod nazivom “SEGA Sports NBA 2K”. Kvalitet koji je nametnut od starta je nekako sistematski potisnuo EA-ovu košarkašku simulaciju koja je nešto ranije počela svoju odiseju. Preciznije od oktobra 1994. godine, kada je i izbacila svoj prvi naslov pod imenom “NBA Live 95” i do neke sredine 2000-tih godina u potpunosti držala primat. Totalna dominacija 2K nad konkurentom iz EA je dovela do niza neželjenih događaja za ljude iz EA-a. Prvo je NBA live 13 otkazan. Takođe, 2016. godine nije ni izašlo valjano izdanje nego je postojala samo verzija za mobilne telefone. I na kraju dolazimo do 2019. godine i otkazivanja NBA live 20 kao i svih nastavaka do dana današnjeg. Sa ovakvim uvodom nedvosmisleno se vidi da se radi o najboljoj košarkaškoj simulaciji na tržištu, što je svakako velika titula, ali ta titula sa sobom nosi i određenu odgovornost. Opšte je poznato da je put do vrha težak ali ono što je još teže je zadržati se na vrhu, a kako se sa tim izazovom nosi naš današnji “kandidat”, pokušaćemo da odgonetnemo u nastavku teksta. Na prvu loptu (košarkašku naravno), reklo bi se da najupečatljivija stvar koja prva upada u oko je unapređenje pokreta igrača na terenu i dodavanje niza novih animacija koje doprinose potpunijem košarkaškom iskustvu. Svi driblinzi i pokreti su nekako usporeniji, ali ujedno deluju realističnije. Sa ovim novim dodacima Jokićev “Sombor Shuffle” sija u punom sjaju kao i njegova, iz nama nepoznatih razloga, podmlađena faca. Jokić izgleda bar pet godina mlađe bez i jedne dlačice na licu, kao da se nije onomad na olimpijskim igrama pojavio sa nekim pokušajem musketarske bradice koja je na određenim delovima lica nicala na mahove. Ako zanemarimo njegov izgled, pokreti izgledaju zaista realistično a i vredi pomenuti da je i ove godine Jokić najbolje ocenjeni košarkaš, iako je u ukupnom rejtingu izgubio jednu ocenu u odnosu na prošlu godinu – sa 98 je pao na 97. Rame uz rame sa njim na vrhu liste su Luka Dončić i Janis Adetokumbo. Osim Jokića pomenućemo i ostale srpske igrače koji se nalaze u ovom izdanju igre, a koji su po našem skromnom mišljenju pomalo i potcenjeni. Tu je naravno Bogdan Bogdanović, as Atlantinih sokola iliti Atlanta Hawks-a i kapiten naše reprezentacije koji ove godine ima rejting od skromnih 79, Vasilije Micić 75, Nikola Jović 76, Nikola Topić 72, Tristan Vukčević 70 i poslednji, iako bez kluba, Boban Marjanović sa rejtingom 72. Ako smo nekoga izostavili neka prašta našu površnost. Dakle budućnost srpske košarke u kontekstu ove igre nije baš sjajna. A kada već govorimo o našim košarkašima želeli bismo i da ukažemo na to da da je opšti utisak da u 2K nemaju nameru da igračima približe malo i evropsku košarku koja je iz godine u godinu sve jača i koja definitivno zaslužuje više pažnje. U 2K su se samo jednom opredelili da sklope dogovor sa čelnicima Evrolige i da ovo prestižno takmičenje ubace u svoju igru. To je bilo 2017. godine i po nama, to je bio pun pogodak ali po ljudima iz 2K izgleda nije, jer je Evroliga već sledeće godine izbačena. Da ne pominjemo kako se o reprezentativnim evropskim i svetskim takmičenjima ni ne razmišlja, a ni o Olimpijadi koju Ameri ipak toliko cene. Ostaje samo nada da će se neko iz 2K “smilovati” i ponovo uzeti u razmatranje košarku i sa ove polovine Zemljine kugle. Što se tiče glavnih modova u igri, oni su isti kao i prošle godine. Ako želite da doživite sve što igra pruža u punom sjaju, biće vam potreban debeli novčanik – dosta sadržaja u igri možete, ili je poželjno kupiti. Posebno tu mislimo na kartice igrača u myTeam modu igranja. Izbornici i prozori u igri su redizajnirani a dodate su i neke promene na terenima u vidu printova i kozmetičkih detalja. Ali uzimajući sve u obzir, nekako deluje da je svako novo izdanje ove igre samo ažurirana verzija prethodnog. Kad već igrači troše tolike pare na kupovinu sadržaja u igri, NBA2K bi opušteno mogao da postane “free to play” kao što je to pre koju godinu uradio Konami sa svojom fudbalskom simulacijom. Znamo da se to verovatno neće desiti sada a ni u skorije vreme, ali svakako verujemo da bi tako bilo najpoštenije. Da rezimiramo. Ovo izdanje NBA2K je doživelo neka unapređenja koja ga i dalje drže na vrhu kada su u pitanju košarkaške simulacije (ruku na srce nemaju ni neku konkurenciju), ali sve te promene iz godine u godinu deluju više kao sezonska unapređenja nego kao nova izdanja. Ako vam nije problem da izdvojite određenu svotu novca i kupite ovu igru a onda potrošite još novca ne bi li je bolje doživeli, onda svakako samo napred! Ova igra će vam pružiti sve što vam je potrebno, pogotovo ako ste košarkaški zaljubljenik. U suprotnom, ako vam košarka nije omiljeni sport i želite samo ponekad da odigrate meč sa vašim prijateljima, onda vam savetujemo da se zadržite na prethodnom izdanju i ne trošite dodatni novac. Stvarno nema velike potrebe… NBA 2K25 je dostupan za PC, PS5, PS4, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Miloš Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post 2K i dalje gura jako ali i skupo: NBA 2K25 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Eksplozije i buka prevazilaze sve ostalo u početnom sinematiku igre. Siluete Space Marinaca nam jasno stavljaju do znanja da će njihov Thunderhawk brod biti napadnut, ali niko na brodu ne pokazuje ni trunku straha. Ovi hrabri članovi Deathwatch odreda Inkvizicije imaju zadatak da urade samo jedno – da istrebe sve što nije ljudsko. Rampa Thunderhawk-a se kida i gomila tiranidskih Gargojela napada Marince i upada u brod. Jedan hrabri marinac uspeva da se izbori i iskoči iz broda i padajući ubije gomilu Xeno bagre. Marinac je preživeo pad i sada ima zadatak da se pronađe ostatak odreda i aktivira bio-bombu koja će istrebiti prljave Tiranide. U tom momentu, igrač dobija kontrolu nad hodajućim tenku zvanom Space Marine. Igra nas baca u prelepu džunglu koja je prepuna Tiranida, imamo mač, Bolt pištolj i vekove iskustva za nama – kreći u istrebljavanje. To je to, 10/10, igra godine. Nek neko javi Džefu Kiliju da ne mora da organizuje VGA ove godine, jer već znamo pobednika iz samo ove intro scene. Ja znojav od uzbuđenja brišem ruke i kontroler i nastavljam dalje sa svojim Deathwatch Space Marincem. Kroz intro nivo upoznajemo se sa osnovnim elementima igre i saznajemo da je naš Deathwatch Marinac zapravo Demetrian Titus, protagonista prvog dela. Titus je u prethodnom delu nepravedno optužen za jeres i sada se dokazuje u Inkvizitorskom odredu Deathwatch gde ga šalju na nemoguće misije. Ali, ovo je izgleda poslednja jer uprkos truda, gubi bitku od ogromnog Carnifex Tiranida. Srećom, njegova Ultramarine braća ga spašavaju i podležu ga specijalnoj proceduri koja ga pretvara u Rubicon Primarisa (generalno jača verzija Marinca). Iako se vratio svojim voljenim Ultramarincima, Titus i dalje ne može da se otarasi sumnje da je potpao pod jeretički uticaj i svi članovi ga drže pod oštrim okom. Na Titusu je sada da verno služi Imperatoru i dokaže svoju nevinost kroz službu, čast i bratstvo. Sad kad sam sve ovako nahajpovao, hajde pre sve ga porazgovaramo o priči. Nažalost, priča je poprilično iskopirana iz prvog dela sa malim promenama. Umesto Orkova, sad su Tiranidi ali ostalo je manje više isto. Priča se i dalje vrti oko istog artefakta (koji bi trebalo da je već uništen), Armije Haosa koja pokušava da se domogne artefakta, vrlo očiglednih izdajnika i obrta u priči. Poslednje poglavlje se znatno ističe od ostatka priče gde ima mnogo iznenađujućih momenata na koje će fanovi franšize vrištati od sreće. Na kraju, otkrivaju se neke tajne i ostavlja se mesto za nastavak. Iz tog razloga, Space Marine 2 iz moje perspektive više podseća na rimejk prvog dela nego na nastavak. Ne pomaže to što kampanja traje otprilike 10 sati bez sporednih misija (sa njima oko 16). To ne znači da se nisam zabavio, naprotiv, samo bih voleo da je zabava duže trajala. Tokom kampanje, Titus na raspolaganju ima bogat arsenal sa kojim rešava sve svoje probleme. Od oružja, pokriveni su svi bitni tipovi. Od bolta, preko melte i plazme do najjačih laserskih oružja. Svaki deo opreme zvuči izuzetno autentično i unikatno, što je izazovno za bukvalno preko 10 različitih bolt tipova. Tokom misija ćete na svakom ćošku imati razni izbor oružja tako da vas igra ne tera da se pridržavate jednog tipa. Ono što će vam igra nuditi su situaciona oružja, na primer snajpere ako ulazite u deo mape koji ima protivničke snajpere. Od hladnog oružja kampanja nudi identičan izbor kao u prvom delu, mada se izbor širi u Operacijama o kojima ću pričati kasnije. Pored standardnog noža, vrlo brzo ćete otključati chainsword koji tako lepo kida i cepa da ćete retko menjati na bilo šta drugo. Kasnije se otključava i Power Sword kao i Thunder Hammer i tada igra postaje apsolutni genocid. Pored glavnog i hladnog oružja imate razne tipove granata i mogućnost da privremeno nosite treće, teško, oružje koje koristite dok ima municije. Multi-melta ili Heavy Bolter apsolutno cepaju sve pred sobom i koristio sam ih kad god ih mi je igra ponudila. Titus opet ima jednu specijalnu sposobnost koja mu povećava štetu koju čini i regeneriše ga kada je aktivira. Šteta što nisam mogao da je menjam ili da na bilo koji način unapredim Titusa tokom kampanje, ali tome služe Operacije. Gejmplej je samim tim poprilično jednostavan ali dovoljno izazovan. Iako imate ogroman arsenal naoružanja na raspolaganju, protivnika je daleko više pa ćete morati pametno da balansirate korišćenje hladnog i vatrenog oružja. Melee ima malu prednost jer vam dozvoljava parry mehanike kao i stagger koji otvara protivnika za brutalnu egzekuciju koja vam vraća potrošeni oklop. Osećaj igre me je dosta podsetio na Gears of War jer je pristup jako sličan. Marinci imaju osećaj težine i svaki zamah mačem se oseća kako kroz kontroler tako i kroz zvučne i vizualne efekte. Apsolutni balet krvoprolića. Verodostojnost 40k univerzumu je ogroman fokus u ovoj igri. Od detalja na oklopima, preko mapa i dataslejtova koje nalazite tokom kampanje, imaćete utisak da je ovaj univerzum mnogo veći nego što se prikazuje u igri – a i jeste. Developeri su obratili pažnju na detalje tako da na primer članovi Aedeptus Mechanicus-a će razgovarati na binarnom, drugi Ultramarinci će praviti bdenja i oltare svojoj paloj braći a servitori će se šetkati unaokolo i raditi svoje zadatke. Svaki momenat u HUB delu je prepun ovakvih detalja koji doprinose atmosferi koju će prosečni igrači primetiti, ali i pokazuju poznavanje 40k univerzuma koje će fanovi ceniti. Mape su odličan primer za ovo. Kroz celu igru sam imao osećaj da su sve lokacije, od ljigave močvare do gotičarskih katedrala prvo dizajnirane od poda do plafona a onda ručno urušene. Pod ovim mislim da su developeri imali gotove prelepe lokacije a onda su primenili premisu da u mračnoj budućnosti 41. milenijuma postoji samo rat i time su pobacali gomilu bombi svuda. Svaka mapa ima neki glavni put koji vodi negde i sve ima smisla, ali je na primer most urušen što vas primorava da idete zaobilaznom putanjom. Nisam primetio mnogo onih „gaming“ vođenih mapa koje nemaju smisla u svetu ali imaju smisla u igri. Space Marine 2 radi obe stvari – ima smisla u svetu ali ima smisla i u igri, što je vrlo osvežavajuće. Kao što rekoh, osnovna kampanja je kraća nego što sam očekivao, ali tokom igre se otvaraju sporedne misije ili Operacije. Operacije su prikazane vrlo lepo u smislu da se dešavaju paralelno sa kampanjom. Na primer, Titus ide na misiju i treba mu distrakcija pa mora da pošalje trojicu marinaca da mu obezbede istu. To otvara Operaciju gde tri nasumična marinca moraju da ispune zadatak da bi Titus nastavio misiju. Tokom kampanje, ne morate da radite ove sporedne misije i igra podrazumeva da je operacija uspešna (to se i komunicira tokom misije). Ali ono što razlikuje Operacije od kampanje je odabir klase. Tactical, Assault, Vanguard, Bulwark, Sniper i Heavy su trenutno dostupne klase i svaka ima svoj kit i skup naoružanja. Na primer, Bulwark ima štit, Assault ima jetpack a Heavy nosi teško naoružanje. Svaka klasa može da se dodatno nadograđuje sa perkovima koje otključavate tako što uspešno prelazite Operacije i možete da pravite neke rudimentarne build-ove za vašu odabranu klasu. Pored perkova, oružja koja koristite mogu da se dodatno unapređuju pasivnim sposobnostima što ih čini znatno jačim. Trenutno ima šest Operacija, što je okej za početak ali će ubrzo postati vrlo repetativno. I Operacije i kampanja mogu da se igraju u 3 igrača co-op, što je moja preporuka jer je A.I. na lošijoj strani. Operacije dosta produžavaju vreme igranja, ali samo ako vam ne smeta grind sa prijateljima. Kozmetika se takođe otključava preko Operacija ali na vrlo čudan način. Na primer, ako pobedite sedam operacija, otključavate boju za jedan Marinački odred, a ako pobedite osam onda otključavate emblem za drugi. Jako je konfuzno i nepotrebno jer na sve to imate neke poene koje možete da trošite na kozmetiku. Mislim da moraju da smisle malo bolji sistem nagrade umesto ”samo vrti misije ad infinitum”. Pored operacija, Space Marine 2 ima i PvP. Nažalost tokom review perioda, bilo mi je vrlo teško da pronađem partiju jer nije mnogo ljudi igralo u vreme kad i ja. U suštini, PvP ima tri moda (Hardpoint, Domination i TDM) i koristi iste klase. Generalno, Imperijalni Lojalisti se bore protiv Haos Izdajnika i par puta kad sam uspeo da upadnem bilo mi je mnogo zabavno. Arene su zanimljive i pametno dizajnirane i TTK nije ni predugačak ni prekratak, baš je kako treba. Ali ja generalno nisam ni u prvom delu igrao mnogo PvP-a jer mi ubija imerziju. Svakako, PvP je dostupan svima po izlasku igre. Igru sam testirao na PS5 i performanse nisu bile najbolje. Lično uvek biram Performance mod u svakoj igri jer mi više znači frejmrejt nego RayTracing. Međutim, FPS je bio vrlo nestabilan tokom cele igre. Ono što sam primetio je da je bio nepravilno nestabilan, u smislu ako me napadne horda Tiranida, igra je zakucana na 60FPS ali čim izađem na neki otvoreni deo mape gde ima dosta građevina u pozadini, FPS opadne ispod 40, a nekad ode i do 20. Malo pre early access perioda je izašao patch i nisam siguran da li je placebo efekat ili je FPS malo poboljšan. Svakako, ako vam ne smetaju FPS fluktuacije, ili volite da igrate na 30FPS, ovo vam neće uticati na kupovinu. Na kraju, Space Marine 2 ipak nije 10/10 ali mislim da je jako blizu. Iako sam imao osećaj da je cela igra jedan ozbiljni rimejk prethodnog dela, iznenadila me je svojom prezentacijom, izvođenjem i poštovanjem prema 40k univerzumu. Nadam se da je ovo priprema za treći deo jer kraj igre nema cliffhanger (što je popularno u modernim igrama). Space Marine 2 je omaž Xbox 360 gaming periodu koji je pretočen u moderne sisteme, ali je zadržao dušu originala i igara te generacije. Što se mene tiče, ova igra od mene ima ogromnu preporuku – u ime Imperatora. Warhammer 40,000: Space Marine 2 je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nastavak ili odličan rimejk? – Warhammer 40,000: Space Marine 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Predecessor, besplatna MOBA iz trećeg lica razvijena od strane Antonym Studiosa, 20. avgusta je izašla iz early access faze. Iako igra nudi solidno iskustvo sa zanimljivim gejmplejem i raznolikom postavom heroja, nije bez svojih nedostataka. Gejmplej Predecessora podseća na klasične MOBE kao što je League of Legends, ali i na modernije, ”third person” varijante kao što je SMITE. Igra je bazirana na formuli standardne MOBE – igrači biraju heroje, od kojih svaki ima jedinstvene sposobnosti, a njihov cilj je da unište neprijateljsku bazu dok istovremeno brane svoju. Trenutni roster heroja je veoma raznolik (trenutno ih ima 38). Kao i u LoL-u, u igri postoji besplatna rotacija, u ovom slučaju od osam heroja. Međutim, Predecessor nema baš tako sjajan tutorijal, tako da je možda malo manje pristupačan od prosečnih MOBA. Ono što nam se nije dopalo su mikrotransakcije. Developeri su nedavno uveli in-game valutu ”Amber”, ali sa njom trenutno možete kupovati samo heroje. Mnogo gori je Affinity sistem, lični battle pass za svakog heroja koji od vas praktično zahteva da trošite pravi novac. Ni matchmaking nije najbolji, ali ovo je standardna boljka MOBA igara. Uprkos svim manama, Predecessor je vredan vaše pažnje ako ste ljubitelji MOBA, posebno ako uzmemo u obzir da se tek nalazi u beta fazi. Predecessor možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Predecessor appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

The Darkside Detective je point-and-click avantura koja igrače vodi na nadrealno putovanje kroz grad Twin Lakes. Kao detektiv Francis McQueen, udružićete se sa svojim nespretnim partnerom kako biste istražili seriju bizarnih slučajeva. Ton igre je izrazito humoristički, sa mnoštvom referenci na popularnu kulturu – zamislite Dosije X, ali kao komediju. Slično avanturama Moldera i Skali, slučajevi su i ovde prožeti natprirodnim fenomenima. Zagonetke održavaju solidan balans logičnog i bizarnog, što je veoma važno za svaku point-and-click avanturu. Nikada se nećete predugo zaglaviti, što će vam dati prostora da se fokusirate na priču i dijaloge sa likovima. S druge strane, humor i dijalozi nisu baš najbolje izbalansirani – svaka druga rečenica je neka ”fora”, što posle nekog vremena postaje veoma naporno, čak iako su šale dobre. The Darkside Detective izgleda i zvuči fantastično. Pixel art je odličan izbor za avanturu ovog tipa, dok se muzika savršeno uklapa u sablasno-humorističku atmosferu igre, tako da je Spooky Doorway sa te strane ”pogodio pravo u centar”. The Darkside Detective je dosta kratak, ali je, rekli bismo, natprosečna i to vrlo jeftina point-and-click avantura. Možda nije najbolja igra za novajlije u žanru, ali se dugogodišnji fanovi sigurno neće pokajati. The Darkside Detective je dostupan za Android, PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: The Darkside Detective appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Požuda za modernom i licenciranom teniskom simulacijom postoji verovatno oduvek, makar otkad smo doživeli Top Spin 4 još pre više od deceniju. Nažalost, iako je Top Spin 2k25 vratio stari gejmplej u ne tako novom odelu. Zbog površne karijere, jezivo zastarele grafičke podloge i ograničene postave igrača, teško je bilo preporučiti ovo izdanje, iako je faktički jedino na tržištu koje nudi ”tenisko iskustvo’. Međutim, Big Ant, proizvođač ne tako dobrih igara kao što su AO Tennis 2 i World Tennis Tour je sada uz mnogo veći budžet već mesecima prolazio kroz Early Access razvoj zvanične licencirane ATP i WTA igre. Iako je igra izgledala ”grubo oko ivica”, Early Access i generalno aktivna komunikacija sa zajednicom su obećavale pozitivan razvoj igre u mesecima koji nadolaze, dok odjednom Tiebreak nije najavljen da naprasno izlazi iz Early Access faze, što je izazvalo znatnu brigu o stanju ove igre na izlasku. Nažalost, Tiebreak nije mnogo prebacio, inače vrlo nisku lestvicu, koju je postavio prethodnik AO Tennis 2. Gejmplej manjka u fundamentalnim aspektima i nosi probleme koji su se vukli kroz celokupni Early Access period. Šprintanje po terenu je surealno brzo, dok loptica generalno kao i da „nema fiziku“, čineći spin udarce vrlo nerealnim i lošim, pogotovu slajs. Same podloge su relativno irelevantne i ne utiču preterano na igru, dok je nivo težine gotovo nebitan, jer je AI apsolutno glup u svakom smislu i poene ćete lako dobijati šakom i kapom na iste fore razvaljujući dijagonale u prazan prostor bez većih problema. Mečevi ovime rezultuju u veoma nerealističnom maniru, gde poeni u većini slučajeva traju predugo ili prekratko i ne ostavljaju mnogo satisfakcije za igrača, bilo da ste postigli viner ili iznudili grešku protivnika. Servis igra je bazična, voleji takođe, dok su takozvani specijalni udarci kao što su balon top spinovi ili oštri slajsevi jednostavno nefunkcionalni i u većini slučajeva nepotrebni. Kretnja loptice je prebrza i operisana od svakog fizičkog modela koji iole podseća na realizam, stvarajući efekat nekih teniskih arkada od pre više od deceniju, koje su ponovo pružale više zadovoljavajuće iskustvo. Pored generalno slabog gejmpleja, pregršt modova koji dolaze sa Tiebreak-om jesu tipični versus modovi, turniri, Đoković Slam i karijerni režim. Što se tiče Đoković Slam Challenge-a, ovo je mod u kom ćete prolaziti kroz istorijske Novakove pobede na svim od njegovih 24 grend slema, uključujući čak i poslednje olimpijske igre, stavljajući vas u određene situacije tokom kultnih mečeva. Ovo je za Novakove fanove prava poslastica, ili bi makar bila da je sam tenis u teniskoj igri zabavan. Najveća travestija ovde jeste karijerni režim, koji iako donosi impresivan broj vizuelnih opcija za kreiranje vašeg tenisera, potpuno zabranjuje da ga unapređujete, iako se navodno „levelujete“ kako budete prolazili kroz turnire. Ovo deluje kao da je ova opcija neimplementirana i dodaje na već postojeći osećaj da igra jednostavno nije završena i da je izbačena znatno ranije od planiranog datuma. Igrača nećete unapređivati, već ćete sa početnim statistikama igrati celokupnu karijeru, oduzimajući svaki osećaj progresije, uprkos nekim drugim odličnim sistemima kao što je pravi nivo napredovanja kroz turnire, sponzorstva i slično, čime se ova karijera može sigurno nazvati najboljom u teniskim igrama da joj ne nedostaje glavni aspekat i razlog njenog igranja uopšte! Ono čime se Tiebreak može pohvaliti jeste apsolutno najbolja postava tenisera u istoriji teniskih igara, sa više od neverovatnih 120 licenciranih tenisera i teniserki, uključujući i par legendi sporta, i jedina igra koja zapravo poseduje veliku trojku. Većina poznatih tenisera rangiranih od 50. mesta pa naviše su prisutni, dok je tu i opcija za kreiranje stadiona i tenisera koje možete deliti sa ostalim igračima, baš u stilu AO Tennis 2, što je svakako dobrodošla opcija. Pored toga, svi ATP i WTA turniri su licencirani u vidu serije 250, 500 i 1000, dok su gren slemovi ipak ekskluziva Top Spina, ali i to se lako rešava pomoću korisnički kreiranih stadiona. Što se tiče vizuelne podloge, ovo jeste definitivno najlepša teniska igra na tržištu, pogotovu ako govorimo o modelima igrača koji izgledaju veoma verno svojim pandanima iz stvarnosti. Nažalost, o gejmpleju bih verovatno mogao da pričam još deset strana, ali nemamo toliko mesta u časopisu, pa je stvarno šteta što sam tenis nije ni blizu toga kako igra vizuelno izgleda. Animacije su veoma dobre, ali sve je to nebitno kada se sve svodi na isključivo vizuelnu satisfakciju. Razočaravajući karijerni režim, užasavajuće nerealističan gejmplej i pregršt sitnih problema koji dolaze sa banalno glupim AI protivnicima rezultuju da je Tiebreak veoma teško preporučiti bilo kome, uprkos masivnom potencijalu koji je nosio tokom svog razvoja. Tiebreak je dostupan za PC, PS5, PS4, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Još jedan u nizu izgubljenih setova: TIEBREAK recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još jedan mesec i još jedna Sonijeva live service igra. Posle ogromnog uspeha Helldivers 2, Sony je osladio brk i nadao se da će Destiny 2 i Concord biti dodatne zlatne koke za ovog ogromnog izdavača. Ali ono što nisu uzeli u obzir je, da bi igra bila uspešna, mora da bude dobra. Concord je PvP FPS iz prvog lica koji dosta podseća na Destiny 2 PvP. To nije ni čudno s obzirom da su vodeći developeri iz Firewalk studija bivši Bungie developeri. Čim uđete u igru imaćete osećaj da igra ima Destiny identitet, ali joj fali taj neki tajni začin koji ovakav gejmplej zapravo čini zabavnim. Iako je Concord timski shooter, Firewalk je rešio da ubaci gomilu visokobudžetnih animacija koje približavaju karaktere i svet igraču. Ono što je problem je to što su pre deset godina pogledali Guardians of the Galaxy film i zaključili da vreme stoji i da će biti dobra ideja da bukvalno pokupe sve fore, ponašanja i slične dijaloge iz filma i prebace u igru. Square Enix je to uradio ali sa Guardians of the Galaxy igrom (koja je fenomenalna) i to kako treba. Concord se previše trudi da vam kaže kako su svi likovi kul i zanimljivi i kako je univerzum super zabavan. Ali se više trude da vas ubede nego što vam zapravo pokazuju. Ali šta je zapravo Concord? Ukratko, vrlo standardni hero shooter koji ne nudi baš ništa posebno. Standardni kompetetivni shooter gde svaki heroj ima svoj kit koji je više orjentisan na individualnost nego na timsku sinergiju. Pod ovim mislim da skoro svaki heroj može sam da se obračuna 1v1 i samim tim se ne naglašava timska igra niti zavisnost od drugih saboraca – što je potpuna suprotnost na primer Overwatch-u. Time-to-kill ili vreme koje vam je potrebno da ubijete neprijatelja je poprilično veliko a neki heroji imaju ogroman health pool što znatno usporava igru ali ne zahteva napredniju taktiku nego se na kraju svodi na „lupaj glavom u zid dok ne probiješ“. Ne pomaže ni to što se većina tenkova izuzetno sporo kreće i dodatno usporava kako igru tako i zabavu. Dizajn karaktera je većinski generičan i dosadan. Pošto se trude što više da budu Guardian-i, karakteri su jako retro sci-fi dizajnirani ali izgledaju vrlo dosadno. Ni u jednom momentu se nisam oduševio nekim dizajnom niti ću ih pamtiti u budućnosti. Na primer, uvek ćete se setiti svakog Widowmaker piksela kad vas neko bude pitao za deset godina. Setićete se i kretanja, ponašanja i zvukova oružja svakog heroja u Overwatch-u, dok ništa od ovoga Concord nema. Igra za sada ima tri moda, Brawl (klasičan Deathmatch), Overrun (zauzimanje pointova) i Rivals (Counter-Strike u svemiru). Prva dva su potpuno standardna moda za ovakav tip igre, ali ono što barem malo izdvaja Concord od drugih hero shootera je Rivals. Rivals funkcioniše jako slično CS rundama gde vam je smrt permanentna do početka sledeće runde. Ovo vas tera da igrate sa timom i da se igrate oko objektiva. Jedini mod koji zapravo zahteva timsku igru ali mislim da skup kit-ova nije dobro balansiran oko ovog moda jer nema dobre sinergije između likova i klasa. Klase su potpuno druga priča i nepotrebno zakomplikovan rusvaj. Postoje Anchor, Breacher, Haunt, Ranger, Tactician i Warden klase i toliko su opskurno objašnjene da će vam trebati dosta vremena da sve pohvatate, što je mana u jednoj ovakvoj hero shooter PvP igri. Svaka od ovih klasa ima neki svoj „buff“ koji vam ostaje do kraja igre, a pošto birate svoj skup heroja pred partiju (ali i menjate tokom), morate da zapamtite ikonice i koji buff vam ostaje za ostatak partije ili koji buff želite da imate u nastavku. Ovaj buff se odnosi samo na vas a ne na ceo tim što je po mom mišljenju velika greška. Ovo znači da ako hoćete da main-ujete nekog karaktera, u interesu vam je da on bude nabafovan raznim poboljšanjima drugih likova. Da biste dobili buff, morate da izaberete lika u klasi, umrete, izaberete drugog lika u klasi, umrete ponovo a onda tek posle nekoliko puta izaberete svog main-a koji je sad nabafovan. Desilo mi se par puta u partiji da saborci namerno ginu samo da bi nafarmovali bafove što pre – vrlo glup dizajn. Čak iako igram sa ovim pristupom gde jurim bafove za svog main-a, može da se desi, kada taj karakter dođe na red, da ga je neko drugi već izabrao a igra ne dozvoljava iste klase u grupi – opet, glup dizajn. Pored svega ovoga, svaka klasa ima svoju varijantu. Varijante daju sitne, ali nekada bitne promene u kit-u klase, na primer brži reload ili veća brzina kretanja, ali se svaka varijanta klasifikuje kao posebna klasa pri izboru. Pošto se vaša „posada“ pravi pre meča (unapred birate likove koje biste želeli da igrate), svaka varijanta zauzima po jedan slot, što vas izuzetno ograničava sa izborom. Varijante bi trebalo da budu slobodne promene pri izboru karaktera tokom meča jer biste tako birali varijantu čije sposobnosti se bolje snalaze u trenutnoj situaciji tokom meča. Pošto možete da pravite više grupa svoje „posade“, developeri su hteli da ubace neku meta igru pred svaki meč gde pravite neki build. Ali je previše komplikovano i nepotrebno jer poenta ovih igara je da budu nepredvidive a na vama je da se adaptirate u letu, što vam igra ne dozvoljava. Druga polovina dobrog PvP shootera su mape i Concord se poprilično potrudio da skoro sve mape budu bazične i dosadne. Cela poenta igre je retro sci-fi ali sve mape su neka standardna skladišta, vojna postrojenja, platforme i druge generične lokacije. Stvarno mi nije jasno kako nisu mogli da ubace neke bitke na asteroidima gde gomila tunela vezuje male arene ali su svi tuneli polu-otvoreni i na drugačijim visinama i nagibima. Ova ideja zadržava svemirsku estetiku, dodaje element visoke pozicije i uzanih lokacija u tunelima. Firewalk, eto ideja za džabe, neću se buniti ako implementirate ovo na neki način. Concord jako lepo radi, igra je prelepa i animacije su izuzetno visokog kvaliteta. Da je ovo bila singlplejer ili co-op igra, mislim da bi odlično prošla. Ali to što pokušavaju da budu live service igra u žanru koji već ima gigante, neće im se isplatiti i očekujem da ćemo vrlo brzo u budućnosti čitati čuveni tweet koji se sastoji iz jpg slike sa žutom pozadinom gde se developeri izvinjavaju što moraju da ugase servere. Pored svega, igra čak nije ni free-to-play nego košta 40 evra – svaka odluka koju su doneli je loša. Ono što je odmah trebalo da se zapitaju je: „Zašto bih igrao Concord umesto Overwatch-a?“. Ne verujem da su postavili ovo pitanje ali bi odgovor svakako bio „ne bih“. Concord je dostupan za PC i PS5 Autor: Igor Totić Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Još jedan Konkord pao: Concord recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Uh kako volim kada vidim naše igre, pogotovu kada su projekti strasti sa nekim vrhunskim konceptualnim idejama. Upravo je takav i SUPER Dungeon Muncher, igra koju je kreirao jedan čovek iz Kragujevca i koju trenutno možete pored PC platforme pronaći i na Android telefonima. U pitanju je mali slatki akcioni roguelike koji će vas staviti u ulogu heroja koji pokušava da pobegne od ogromnog crvenog monstruma koji proždire sve za vama. Kretnjom po limitiranoj stazi bežaćete u cilju da spasete živu glavu, međutim usput ćete skontati da monstrum koji vas prati nije jedini. Ono što ovde moram da pohvalim jeste ingeniozna ideja da kako vas ogromni, takozvani Muncher prati i jede sve u realnom vremenu, preostali protivnici će u pravom i veoma fer roguelike fazonu da se kreću samo kada se vi pomerite. Ovo pretvara igru u ritmičku zagonetku, pogotovu u kasnijim sekvencama, gde morate iskalkulisati kuda i kako je bezbedno proći, dok vas ogromni Muncher tera da razmišljate što brže jer vam se sve više i više približava. Kretaćete se po kvadratnim poljima koja, pored neprijatelja, mogu biti isprepletana i raznim tajnama, bilo da su u pitanju kovčezi sa oružjem i dodatnim unapređenjima, bilo da su jednostavno objekti koji će vam donositi sve veće ukupne poene koji se kalkulišu na kraju vašeg prelaza. Često ćete imati opcije i da usporite Munchera, kao i da otkrijete nove puteve, dok će i pojedine deonice od vas zahtevati da posedujete neko od neophodnih oruđa u vidu mača, sekire ili čekića. Igra ne oprašta greške lako i često vas može navesti na rutu bez izlaska, upropašćujući vam trenutni prelaz, pa neretko budeći i frustracije kada govorimo o balansu određenih nivoa. U većini slučajeva doduše, proceduralna generacija funkcioniše besprekorno, te sam naišao i na sekvence koje su zahtevale da sačekate Munchera da vam se približi, kako biste imali bolji uvid šta se nalazi ispod vas. Preglednosti terena zavisi i od toga koliko vam je Muncher blizu, što svakako unosi dodatnu dinamiku. Svakako, primetićete da postajete sve brži i bolji kako budete prelazili igru u pravom roguelike smislu. Nažalost, igra nema dodatne modove, te bih mogao zamisliti da će nexy u budućnosti ubaciti određeni challenge mode ili slične zavrzlame. Što se tiče dodatnog sadržaja, osvajanjem određenih ačivmenta otključavaćete nove karaktere koji poseduju specijalne sposobnosti koje dodatno olakšavaju dalje prelaze, što će bitno uticati na vaš stil igranja i pristup prostornim zagonetkama. Što se tiče grafike, pikselizovani retro fazon koji najviše podseća na ostalu ekipu sa SUPER prefiksom, a la Mario Bros i slično, savršeno odgovara igri, uz jako sladak dizajn protivnika i Munchera pogotovu koji je moj favorit. Muzika ume postati repetitivna, ali se definitivno uklapa u ovaj jednostavan, ali stresan ambijent. Uprkos frustracijama koje se mogu brzo napakovati, što zbog čudnog vidokruga koji zavisi od vaše udaljenosti od Munchera, što zbog neoprostive štete koju će vam nanositi protivnici pri greškama, SUPER Dungeon Muncher stvarno pruža taj osećaj dopamina. SUPER Dungeon Muncher je dostupan za PC i Android Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: n_nexy Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Domaći žderač tamnica: SUPER Dungeon Muncher recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Deadlock je najgore čuvana tajna u istoriji igara. Već mesecima se šuška da je Valve pustio neku PvP igru na testiranje samo određenim ljudima, da bi se kasnije proširilo na strimere i pojedine DOTA 2 igrače. Na kraju, nije postojala osoba koja nije čula za Deadlock i Valve je odgovorio na ovo tako što je samo pustio Steam stranicu sa naslovom igre i kratkim klipom. Onda je pustio pozivanje prijatelja kroz igru u ranu verziju igre. Ovaj tip marketinga, gde igra govori više nego 100 miliona dolara marketinške kampanje, je upalio. Imao sam sreće da budem pozvan i moram da priznam da sam se apsolutno navukao. Prvo što bih želeo da napomenem, Deadlock nije hero shooter. Ako ste ikada igrali Smite, to bi bila možda najbliža igra Deadlock-u. Ovo je MOBA iz trećeg lica. Dotu i njen nastavak sam igrao od začetka, kao i League of Legends još od bete. Mnogo sati sam ostavio u ovim igrama ali godine su me stigle i živci više nisu vredni trošenja. Pored toga, najbitnije je što su mi MOBE dojadile. Deadlock tačno češe taj MOBA svrab ali pruža neverovatno timsko i izuzetno kompleksno iskustvo koje me je vratilo u mladost. Deadlock je MOBA koja se igra 6v6, u kojoj raspolažete sa 21 herojem koji imaju vrlo unikatne sposobnosti. Pre nego što zapravo uđete u igru, birate grupu heroja iz koje ćete dobiti jednog da igrate do kraja partije. Ako imate svog maina, možete da stavite prioritet na njega i igra će se truditi da vam dodeli tog karaktera. Svi karakteri tokom partije moraju biti unikatni, to jest nema duplikata, ali igra od vas zahteva da izaberete više od jednog kako bi vam lakše našla partiju. Posle učitavanja i inicijalne pripreme, upadate na mapu koja ima četiri lejna (putanje kretanja). Pošto je igra 6v6, lejnovi su podeljeni na 2x1v1 i 2x2v2 i igra će se truditi da vas upari sa igračima i protivnicima koji imaju sličan MMR vašem. Ako ste solo lejn, vaš protivnik će imati isti ili sličan MMR dok drugi lejnovi mogu imati manji ili veći. Ovo u početku može da demotiviše lane swap, ali na višim rangovima nije toliko bitno. Kako krene partija, svi kreću da se „voze“ šinama koje su postavljene iznad arene. Ove šine služe da brzo odete do baze i nazad kao i da brzo menjate lejnove ako je neophodno. Kada stignete do kraja šina, tu kreće početna borba gde vam je cilj da ubijate neprijateljske kripove ali i da sprečavate neprijatelja da „potvrdi“ vaše. Ako ste ikada igrali DOTU, znaćete da možete da ubijete svoje kripove i time uradite deny protivniku i sprečite mu zaradu. U Deadlock ovo funkcioniše malo drugačije. Umesto zlata skupljate duše, a svaki put kad krip umre, iz njega izleti duša. Na vama je da upucate tu dušu i dobijete dodatne duše koje se koriste za kupovinu, dok protivnik takođe može da ih upuca i time uradi deny vama i prisvoji ih sebi. Pošto svi heroji imaju neku vrstu naoružanja, ovo bi bilo samo prepucavanje i pobedio bi onaj koji je precizniji. Iako taj faktor i dalje postoji, Valve je smislio način kako da rizikujete malo više ali da garantujete dodatne duše – igra mnogo nagrađuje borbu prsa u prsa. Što znači, da ako vi kripa ubijete napadom ruke (melee), dobijete zagarantovane duše koje ne mogu da vam se oduzmu, ali se otvarate za neprijatelja da vas ili kazni zbog toga ranjavanjem ili ubijanjem – igra ima ogroman plafon za skill. Kretanje je vrlo bitan faktor u Deadlock-u jer je pozicioniranje, sakrivanje i skakanje ključno za preživljavanje, kao i za napad. Zbog toga, igra ima dubok sistem kretanja koji se vrti oko stamine koja se troši za skokove, duple skokove, skok u stranu, klizanje i još mnogo naprednijih vrsta kretanja koje zavise od kombinovanje svih navedenih. Dobro poznavanje sistema kretanja je ključno za napredovanje u igri. Trenutno postoji samo jedna mapa i grafički je opskurna sa dosta privremenih grafičkih elemenata. Pregršt tunela i ulica dele lejnove, koje bi u drugoj MOBI zvali „džungla“. U džungli jurite neutralne kripove koji vam daju dodatne duše, ali takođe možete da tražite kutije koje kada razbijete potencijalno dobijate razna permanentna unapređenja u vidu brzine kretanja, veće količine municije, dodatnih duša i ostalo. Za razliku od drugih MOBA, ako u datom momentu nemate objektiv da jurite, džungla u Deadlock-u je dizajnirana tako da nemate prazan hod ni u jednom momentu. U sredini mape se u jednom trenutku tokom partije pojavi Roshan/Nashor kojeg možete da ubijete i njime dobijete male bafove ali i ogromno smanjen respawn tajmer za jednu upotrebu. Ubijanjem ovog velikog čudovišta niste zagarantovali buff, već se po njegovoj smrti spušta predmet koji morate da udarite ručnim napadom da biste ga osigurali. Ovo znači da protivnici mogu da vas puste da ubijete čudovište i da vam ukradu buff – sjajna prilika za napredne strategije oko objektiva. Ono što se meni u Deadlock-u lično najmanje sviđa je prodavnica i itemizacija. Kao i u svakoj MOBI imate osnovne iteme koje kupujete i unapređujete lika, a kasnije ih pretvarate u bolju verziju. Postoje četiri vrste itema koje možete da kupite: Weapon, Vitality, Spirit i Flex. Prva tri tipa imaju svoje boje i po četiri slota u koje ubacujete iteme. Na primer, u Weapon idu crveni itemi koji vam unapređuju napad, u Vitality idu zeleni itemi koji vam poboljšavaju šanse za preživljavanje i u Spirit idu ljubičasti itemi koji vam poboljšavaju magije. Pored ovoga, postoje i Flex i Active slotovi – Flex otključavate kada odradite određene objektive na mapi i dozvoljavaju vam da u njih stavite bilo koju boju, a active su posebne moći koje mogu da se aktiviraju kao što su polje za lečenje, razni aktivni bafovi i slični. Dizajn ovih itema je vrlo bazičan i izgledaju vrlo nedovršeno. Ne izdvajaju se mnogo jedni od drugih i u većini slučaja sam tražio iteme po imenima a ne po ikonici. Mislim da dobar dizajn ikonica može mnogo da ubrza kupovinu jer su prepoznatljive. Uf baš sam se raspisao, ali igra je vrlo kompleksna i jako je teško sve staviti na papir. Iako je i dalje rano, pa smo svi nubovi, za par meseci će biti igrača koji će izvoditi neverovatne gejmplej momente. Za jednu MOBU, nisam očekivao da će igraču pružiti toliko slobode kako kroz kitove heroja, tako i kroz dizajn mape i dizajna kretanja. Što vreme više odmiče, Deadlock mi se sve više igra, a mislim da nisam jedini. Ako se razvoj igre nastavi u ovom pravcu i ako developeri poboljšaju sjajnu osnovu koju su predstavili, mislim da možemo da krunišemo potpuno novog kralja MOBA žanra. Deadlock je dostupan za PC: https://store.steampowered.com/app/1422450/Deadlock/ Autor: Igor Totić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Deadlock appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U vremenu kada Dizni crpi svaku kap plemenitog soka Star Wars univerzuma, izlazi nam igra pod imenom Star Wars Outlaws, naslov koji u odnosu na neke prethodnike ima jednu značajnu razliku a koja se ogleda u tome da sada kontrolišete karaktera koji nije džedaj ili predodređen da to bude. Ovoga puta bićete u kontroli Kej Ves, protagonistkinje koja se bavi prevarama i na taj način pokušava da pronađe svoj put slave u galaksiji. Rekli bismo da je Kej Ves svojevrstan omaž Han Solu, tako da će ova igra verovatno obradovati sve njegove fanove jer će im pružiti priliku da galaksiju dožive iz ugla jednog krijumčara i plaćenika. Radnja je smeštena u vremenu između “Imperija uzvraća udarac i “Povratak Džedaja”. Naša glavna junakinja Kej, po već dobro oprobanom receptu, neće sama uploviti u ove galaktičke avanture jer će joj verni saputnik biti životinjica po imenu Niks, pripadnik vrste „Merqaal-a“. Ili bar tako kažu… Niks će izvoditi pregršt trikova koji će vam pomoći da lakše savladate specifične deonice. Neke od njegovih veština biće da sabotira određene elektronske sisteme i uređaje koji će ukloniti zaštitu sa određenih, vama zanimljivih lokacija. Ili recimo da skrene pažnju protivnicima dok vi sami to ne uradite. Pored toga, sa njim možete i da napadate protivnike i da im kradete kredite, a ako ste ljubitelj kockanja, takođe vam može pomoći da iz prikrajka vidite karte vaših protivnika u igri „Sabacc“. U pitanju je mini-igra koja se na filmskom platnu pojavila prvi put 2018. godine u filmu Solo: A Star Wars Story, a korene vuče iz još davne 1983. kada je pomenuta u noveli “Lando Calrissian and the Mindharp of Sharu”. Ono što nam je odmah privuklo pažnju jeste što je u ovoj igri implementiran nešto drugačiji pristup glavnom akcionom tasteru – ovde je to R3. U startu smo bili veoma skeptični povodom ovog nesvakidašnjeg izbora ali smo kroz igru polako postali čak i oduševljeni ovom idejom i koliko je zapravo taj mali detalj olakšao mnoge stvari. Taster je značajno pristupačniji nego što biste na prvu loptu pomislili i skraćuje reakciono vreme. Pomenuli bismo i zanimljiv način provaljivanja sefova ili takoreći dešifrovanje kodova istih. To ćete raditi pomoću „data spike“ uređaja i praćenjem ritma zvukova koje čujete, a ujedno pritiskanjem tastera u istom ritmu. Veoma zanimljiv i inovativan način. Drugi način za dekodiranje nekih kompjutera je bukvalno igra „Skočko“ iz „Slagalice“. Ako ne verujete, zaigrajte i uverićete se sami. Bukvalno birate od ponuđenih simbola i kompjuter vam kaže koliko je na pravom mestu a koliko nije i tako dok ne rešite. Naravno, što pre to bolje. Što se tiče misija i svetova, i u ovoj igri ćete moći da putujete sa planete na planetu. Ceo proces ume da bude naporan jer ćete morati da dođete do broda, isplovite iz luke, zađete u galaksiju a zatim pristupite meniju odabira do koje planete želite da dođete. Onda sledi animacija prelaska u hiper pogon, pa kada dođete u željenu galaksiju i približite se planeti, imaćete mogućnost da odaberete u koji grad želite da sletite. Pa tu onda ponovo sledi animacija sletanja… Dobro, sve to doprinosi na osećaju realizma, odnosno koliko je muke i vremena potrebno da se dođe sa jedne planete na drugu. Ali ceo ovaj proces vremenom može da bude jako zamoran. Sva sreća ono što će ceo taj proces smanjiti je „fast travel“ opcija. Naime, na planetama postoje određene tačke na koje ćete moći brzo da se teleportujete, ali njih treba prvo otključati. Svakako nije veliki posao, ali istovremeno zahteva i dobar staž u gejmpleju i progresiju u priči da biste mogli mnogo brže i lakše da putujete i rešavate misije. Svetovi zaista izgledaju predivno, iako teksture određenih objekata ne bi škodilo unaprediti. Smena dana i noći je čini nam se malo brža nego u većini igara zarad dinamike i uživanja u predelima sa različitim osvetljenjem. Ono što je minus i što moramo pomenuti jeste da igra i dalje ima značajnu količinu bagova. Oni uglavnom nisu toliko strašni ali utiču na celokupan osećaj. Neki od najčešćih su problemi sa kamerom i kako se ona ponaša u skučenim prostorijama ili dok ste na vašem speeder-u. Takođe moramo napomenuti da kolizija sa objektima i živim bićima u najmanju ruku nije idealna. Ne postoje nikakve velike posledice u tim kolizijama i sudarima, što malo ubija konačan utisak o atmosferi. Ako vozite pažljivo onda ove situacije možete izbeći, pa samim neće imati toliki uticaj. Misije su raznovrsne i nisu dosadne, priča je dobra, ali za one koji su fanovi svetlosnih sablji i džedaja sve ovo bi moglo da bude malo dosadno. No ako ste kežual gejmer, onda bi svakako mogli da uživate u ovoj igri. Svakako ne smemo da zaboravimo muziku i zvučne efekte koji su zaista sjajni i koji dosta doprinose tome da se lakše uživite u svet. Ovo izuzetno utiče i podiže celokupnu atmosferu. Ono što ne možemo da ne pomenemo jer jednostavno živimo u “woke” svetu, jeste da nametanje savremenih vrednosti nije toliko evidentno, bar ne ako ne zagledate i ne tražite iza svakog ćoška. Da li je to povezano sa nedavnim otkazivanjem serije “The Acolyte” koja je zbog prenametljive „woke“ ideologije doživela revolt kod fanova i po ocenama i kritikama svela se na najniže grane, ili je to pak proizvod nekih drugih razmišljanja, nismo ni sami sigurni. Ali svakako podržavamo umerenost u svakom smislu i mislimo da je ovo pravi put kojim treba nastaviti, ne samo kada je Star Wars u pitanju već i ostala gejmerska ostvarenja. Dakle da poentiramo! Star Wars Outlaws je dobra igra koja je sa nekim rizičnim potezima uspela da napravi nešto novo i zanimljivo, a da pritom zadrži duh prethodnih igara na ovu temu. Isto tako je zadržala i duh Ratova Zvezda i pružila obožavaocima jedan drugi i novi način kako mogu da dožive galaktička prepiranja i borbu za prevlast. Ovu igru svakako preporučujemo svim Star Wars fanovima pa i onima koji to nisu jer verujemo da će vam ona pružiti mnogo više pozitivnih emocija i doživljaja, nego onih negativih. Do sledeće prilike, neka je Sila sa vama, jer Silom prilika njušimo da će sličnih naslova iz Star Wars univerzuma biti još dosta… Star Wars Outlaws je dostupan za PC, PlayStaton 5 i Xbox Series X/S Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zvezdani ratovi se odmetnuli: Star Wars Outlaws recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neko se orijentiše koliko je vremena proteklo kada pogleda decu koliko su porasla. Ja to činim gledajući kada su neke video igre prvobitno objavljene. Ne mogu da verujem da je prošlo skoro polovina mog života od kada je prvi World of Goo ugledao svetlost dana! Da li u kombinaciji sa mojim tadašnjim mentalnim sklopom, godinama ili prosto raspoloženjem koje me je obuzimalo te davne 2008. godine, World of Goo je nesumnjivo postala jedna od mojih omiljenih video igara dvehiljaditih godina. A verovatno i uopšteno. Prvenac studija 2D Boy koji je kasnije prerastao u Tomorrow Corporation, bila je igra koja je svojom postavkom možda podsećala na neke druge logičke igre zasnovane na fizici i sličnim pravilima, ali je istovremeno posedovala neverovatan šarm, predvođen unikatnim vizuelnim stilom i atmosferom koja se gradila kroz muziku i simplističku prezentaciju. Iako su u međuvremenu objavili još nekoliko igara drugačije postavke ali istog duha, potpuno niotkuda čak 16 godina kasnije, World of Goo dobija i svoj zvanični nastavak. Igra koja je već pri prvom pokretanju učinila da mi oči zacakle kao da reflektuju deceniju i po staru svetlost monitora. Momentalni fokus i rasplamsavanje emocija. Kao i njegov prethodnik, World of Goo 2 zasniva gejmplej na istim pravilima. Koristeći malene glibove, odnosno “goo” loptice, formirajte na ovaj ili onaj način putanju ka cevi koja će ih usisati u “bolju budućnost”. Pa dok inicijalna pravila zvuče simplistički, kao i u originalu, ovo se iz nivoa u nivo menja. Vrste malih glibavaca variraju, pomagala se menjaju a pravila prilagođavaju progresu u toj meri da nijedan naredni nivo neće biti moguće sasvim poistovetiti sa prethodnim. Koliko god da je prva igra imala maštovite načine za upregnuti i koristiti šarenolike ljigavce, čini se da nastavak to radi trostruko snažnije i raznovrsnije. Objašnjavati mehanike čini se suvišnim. Ovo je svakako nešto što morate iskusiti sami. Ali ukoliko osetite da igra na neki način usporava po pitanju držanja vaše pažnje, budite sigurni da je neka vrsta obrta tu iza ćoška. Kao po običaju, razvojni tim ima dara da igru povede u potpuno drugom i neočekivanom smeru. Moram da priznam da sam se u više navrata osećao izgubljeno pa čak i bespomoćno, što nije nešto što se sećam da sam iskusio u prvoj igri. Rekao bih da je ovde previše varijabli u igri pa “efekat leptira” jednim lošim potezom lako može da pokvari dalji tok. Na svu sreću, tu je “undo” opcija kojom možete vraćati poteze u nazad, klikom na vrlo suptilno leteće stvorenje koje poigrava u pozadini svakog od nivoa. Ubedljivo najveći adut ovih igara, za mene je bila muzika i priča koja se bavi nekim od uvek aktuelnih tema potrošačkog društva. World of Goo 2 uzima muziku originala i udahnjuje joj novi život. Koliko sam razumeo, sijaset umetnika se udružio ne bi li svi zajedno dali svoj doprinos muzičkom albumu igre. Pesme zasnovane na prepoznatljivim temama originala kao i potpuno nove, jezive i epski razvijene melodije, daju neverovatnu dubinu ovom univerzumu. Priča je ispričana kroz neke animacije ali najviše je vođena tekstom koji otkrivate usput, baš kako je to bio slučaj i u originalu. Egzistencijalna pitanja kao i nagoveštaji onog večitog o svrsi postojanja, domišljato golicaju maštu igrača, kao da tek tu negde iza ćoška, kriju odgovor na univerzalno “zašto?”. Igra istovremeno sebe shvata i ozbiljno i neozbiljno, dajući prostora igraču da sam doživi svoja nadahnuća. Zvučaću možda previše umetnički nastrojeno, ali kompletna igra deluje kao nadrealna vežba disanja. Vizuelno, može vam se učiniti da World of Goo 2 izgleda identično kao prethodnik, ali to je tako daleko od istine. Svet je ovde neuporedivo bogatiji i prosto deluje organski u svojim harmoničnim pokretima. Igru smo testirali na Switch-u na kom izgleda dosta dobro i putem kontrola osetljivih na dodir, pruža odličan način igranja. Ali ja nisam mogao da odolim i da igru ne isprobam i na računaru, gde je iskustvo još bolje. Kako zbog kontrole mišem koja nekako deluje prirodnije, tako i zbog više definicije prikaza slike. 4K rezolucija iz ove igre izvlači zaista onaj najslađi maksimum. Ukoliko ste u mogućnosti, preporučujem vam da igru igrate isključivo na taj način. Priznaću, igra je na mnoge načine napredak, ali mi prosto nije legla tako savršeno kao original. Ponavljam, da li zbog tadašnjeg mentalnog sklopa, godina ili raspoloženja, World of Goo je bilo jedno savršeno iskustvo. Sada, kao da je 16 godina bilo previše razmaka da bi se dve glibave loptice mogle spojiti onako kako dolikuje. Siguran sam da će igra baš iz ovih razloga za svakog igrača predstavljati unikatno iskustvo. Zato je nemoguće biti objektivan po pitanju preporuke. Od mene ona svakako postoji, jer šanse su da ćete uz igru doživeti neku vrstu meditativnog i vanvremenskog iskustva, ukoliko vaše raspoloženje bude na istoj frekvenciji sa njenim šarenim vibracijama. Zato od mene u ovom trenutku, ocena je samo jakih osam. Kakav god da je momenat, World of Goo uvek u srcu ću da nosam… World of Goo 2 je dostupan za PC i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Tomorrow Corporation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Glibavi odjek nostalgije: World of Goo 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu