SolidChief

Developer Firaxis se i te kako proslavio sa serijalom XCOM igara, ali ako mislite da Marvel’s Midnight Suns ide u identičnom pravcu, onda se varate. Iako obe igre dele neke sisteme, ovo će ipak pružiti potpuno novo iskustvo. Da se odmah bacimo na priču – određeni ogranak Hidre ponovo planira da osvoji svet (zamislite), a ovoga puta na dnevnom redu je oživljavanje mrtve majke demona Lilith. Heroji ubrzo primećuju da se nešto mućka, doduše poprilično kasno. Tu vi stupate na scenu. Igrate ulogu Huntera, heroja koji je prethodno porazio Lilith ali pao zajedno sa njom. Sada je na vama da povratite svoju snagu, sakupite što je moguće više heroja, sastavite tim i porazite Hidru i Lilith. Većina ljudi će gejmplej verovatno odmah uporediti sa onim iz novih XCOM igara, ali moram odmah da naglasim da je daleko sličniji nekom JRPG naslovu kao što je Like A Dragon ili Edge of Eternity, samo sa dodatnim kartičnim elementima. Borbe će se odvijati na malim mapama ili arenama, a ne na velikim otvorenim predelima kao u XCOM-u. Combat je dosta fokusiran na taktiku, i vođen je ograničenim opcijama kretanja samo jednog lika po potezu i kartama koje ćete izvlačiti kao u nekoj tipičnoj kartičnoj igri. Set karata koji možete da povučete se pravi od karata sposobnosti svakog lika kojeg povedete u trenutnu misiju. Za razliku od relativno proste taktike pomeranja likova i pucanja sa kojom se srećemo u XCOM-u, ovde je ona drastično komplikovanija. Možete odigrati samo tri karte po potezu, osim ako nisu quick efekti, a pored toga možete ponovo da povučete i zamenite dve karte po potezu. Koje karte izvlačite, a koje možete iskoristiti u datom trenutku, biće u rukama random Isusa. Na sve ovo dodajte Heroic poene koji se skupljaju igranjem karata, kako biste aktivirali još jače karte ili kako biste povećali broj dodatnih akcija. Levelovanje likova zavisi od toga koliko karata aktiviraju po potezu, a same karte možete unaprediti kombinovanjem njihovih kopija. Znam, znam, sistem deluje previše komplikovano i nekompatibilno sa standardnim taktičkim squad igrama. Naravno, sve je to daleko zabavnije kada igra zapravo radi kako treba i kada vam se potrefe karte. Ako iole volite TCG igre kao što su Yu-Gi-Oh! ili Pokemoni, Midnight Suns će vam se verovatno dopasti. Kada se radi o pozicioniranju sposobnosti ili interakcijama sa mapom, distanca od protivnika nije toliko bitna jer uvek mogu da vas dohvate. Heroji će se dosta kretati tokom borbe, a svemu ovome doprinosi to što ćete se često makljati sa gomilom protivnika, tako da će u borbi konstantno vladati haos. Sve ovo combat čini neizmerno zabavnim i veoma superherojskim – kao da gledate neku epizodu crtanog filma. Bez sumnje mogu da kažem da je Firaxis odlično dizajnirao sistem borbe u Midnight Suns. Drugi deo gejmpleja se svodi na neku vrstu Dragon Age ili Mass Effect bleje sa herojima u hub zoni, iliti crkvici zvanoj Abbey. Ne samo da ćete pričati sa herojima koje ste odabrali za vaš tim, nego i pronalaziti gomilu skrivenih predmeta, otključavati dodatne zone, rešavati zagonetke, otvarati kovčege i još mnogo toga. Ovaj deo igre deluje zanimljivo, ali je nekako ipak pretrpan i nabacan, kao da je developerima bio u potpuno drugom planu pri razvoju. I opet, slično nekom kvalitetnom JRPG-u, sistemi i opcije koje imate u Abbey će vam se polako, veoma polako otključavati kroz igru. Međutim dosta stvari je lako propustiti ako samo hoćete da se tabate sa zlikovcima, ali ako volite da istražujete naći ćete dosta zanimljivosti. Vizuelni prikaz opet pati od onog pomalo čudnog superherojskog stila koji ”krasi” Marvel’s Avengers igru. Nije sve tako crno, pošto se u Midnight Suns ne pojavljuje toliko likova sa kojima se stalno srećemo u Marvel igrama. Najzabavniji deo ovoga je da svaki heroj i svaka njihova sposobnost ima posebnu animaciju tokom aktiviranja određene karte. Grafika je vrlo stripska, ali sa realističnom paletom boja, što joj daje interesantan šmek. Za razliku od novog Pokemon naslova koji ne može da plati glasovne glumce, ovde su ih izgleda preplatili više nego što bi iko očekivao. Svaki heroj uključujući i vašeg posebno napravljenog heroja konstantno nešto priča i komentariše, što delimično važi i za protivnike. Vaš tim heroja ćete više čuti nego kad bi blejali na Normandy i slušali šta posada govori. I pisci su odlično dočarali ličnosti svakog heroja, od mračnog Blejda do mladih tinejdžera i njihovih modernih fora. Jedini koji ovde definitivno pada na ispitu je Tony Stark, koji više zvuči kao zec na 10 šoljica kafe nego na ozbiljnog i podjednako zabavnog Tonya koga poznajemo. Muzika će vas udariti svojom bombastičnošću od prvog momenta kad upalite igru, a taj kvalitet uspeva da održi do kraja. Mana nažalost ima mnogo. Najveći problem je što je igra užasno, bolno, očajno optimizovana. Ukoliko nemate zver od računara, ne računajte da ćete moći da igrate Midnight Suns ni na super low podešavanjima – i tada će igra seckati u sinematicima, tokom razgovora i tokom šetnje po slobodnoj zoni. Tu su raznorazne greške i čak izbacivanje na desktop i kompletno pucanje igre, ili njeno zamrzavanje dok se nešto ne učita. Ali najveća uvreda igračima je odvajanje heroja i njihovih misija za sezonsku propusnicu i ubacivanje mikrotransakcija i kupovine posebne valute sa pravim novcem. Ovo je tako odvratno, masno i potpuno nepotrebno za ovakav tip igre da se svuda vide otisci prljavih prstiju koje je 2K ostavio. Superherojske igara u poslednje vreme ne blistaju po kvalitetu. Ne radi se samo o Marvel igrama, ali hajde da nam to bude fokus za sada. Iako Midnight Suns ima veoma dubok i zanimljiv sistem borbe, taj isti će iz takta definitivno izbaciti one kojima se ne sviđaju kartične igre. Drugi deo gejmpleja, koji je više kao Persona ili Fire Emblem, će verovatno odbiti tip igrača koji je ovde radi strategijskih okršaja. Igra je zaista sjajna, ali predložio bih da sačekate da je razvojni tim još malo ispolira i recimo izda neku kompletnu verziju sa svim upakovanim DLC dodacima – sa trenutnom cenom, sama DLC sezona je skupa skoro kao i sama igra. Ako pak ne možete da sačekate i sve što smo pomenuli vam budi želju za igrom, samo izvolite. Svakako će vam pružati dosta zabave ukoliko imate dovoljno jaku mašinu da je pokrenete. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post O moje sunašce, herojsko sunašce: Marvel’s Midnight Suns recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Tržište besplatnih, tačnije free-to-play igara je prepuno i konstantno raste. Zajedno sa tim, sve primetniji je kvalitet produkcije ovih igara zbog isplativosti na duže staze i raznovrsne monetizacije. Pa čak je i Overwatch 2 izašao kao takva igra, što mnogo govori o tome. Elem, sada ćemo vam predstaviti još jednu obećavajuća igra koja je u razvoju za Steam platformu i koja je planirana kao F2P naslov. Radi se o The First Descendant, igri čiju smo betu nedavno isprobali. Sa tim u vidu, The First Descendant izlazi u prepuno more kooperativnih pucačina, ali svakako se trudi da se istakne čak i u svojim najranijim danima. Ova besplatna RPG pucačina iz trećeg lica od studija Nexon Games će imati probnu beta verziju kasnije ovog meseca, ali smo mi već imali priliku da iskusimo mali delić onoga što nudi. Iako nismo videli ništa spektakularno po pitanju sadržaja, sa sigurnošću možemo da kažemo da obećava. U The First Descendant, igrači mogu da biraju između supermoćnih heroja poznatih kao Descendants kako bi zaštitili čovečanstvo od neprijateljske invazije, služeći se raznovrsnim arsenalom jedinstvenih sposobnost i oružja. Ovo je postavka koja će biti dobro poznata svakome ko je igrao igre u poslednjih 10 godina i zaista su potrebni pravi noviteti u žanru kako bi se privukli novi igrači. Gejming industrija je porasla zastrašujućom brzinom poslednjih godina, a određeni delovi tržišta su, pa… već su u problemu. Opšti napredak kroz igru podrazumeva putovanje u jedan od sedam različitih regiona (samo tri su bila dostupna u beta verziji) kako biste završili sve story misije u toj oblasti, što zauzvrat otključava uzastopne misije i bitke za Void Intercept. Otključavanje te dve stvari otvara endgame kakav je sada, iako je vredno napomenuti da ćete morati da pređete sve regione da biste otključali sve misije. Gore pomenuti endgame ide napred-nazad između dva tipa misija kako bi se dobili delovi potrebni za otključavanje dodatnih likova ili određenih predmeta koji povećavaju koliko Runa možete opremiti na svom liku/oružju. Misije se dele na survival (klasičan hero defense) ili odbranu (base defense). Void Intercept su boss borbe u stilu napada u kojima ćete se boriti protiv ogromnih Kolosa koji imaju određene slabe tačke i jedinstvene mehanike. Ove bitke su najzabavnije između dve opcije za endgame, jer ne samo da je dizajn boss karaktera sjajan, već je potrebna i koordinacija između saigrača, a pobeda rezultira eksplozijom loota u stilu Borderlands igara. Nažalost, većinu svog vremena ćete provoditi radeći sporedne misije i to zaista naglašava najveću manu koju The First Descendant nosi: ulaganje vremena igrača. Pretpostavljam da će glavna privlačna strana za The First Descendant biti kooperativna igra sa drugarima. Tokom godine, sve vrste prosečnih do užasnih igara su ipak spasile sebe time što su u ponudi imali co-op mod, a The First Descendant je bar malo iznad proseka kao igra prema trenutnim utiscima. Datum izlaska za The First Descendant trenutno nije poznat. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Obećavajući plod među trulim jabukama: The First Descendant BETA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prošle godine uoči lansiranja Battlefield 2042, EA je objavio planove za razvoj nove Battlefield mobilne igre koja će se nadmetati sa Call of Duty: Mobile, PUBG, Fortnite i drugim poznatim pucačinama. Nažalost, Battlefield 2042 je, skromno rečeno, završio katastrofalno, tako da već neko vreme nismo čuli ništa o Battlefield Mobile. Ove nedelje se to konačno promenilo. EA je uveo otvorenu beta verziju za Battlefield Mobile u nekoliko zemalja. Beta verzija je dostupna samo na Android uređajima na Tajlandu, Maleziji, Singapuru, Indoneziji i Filipinima, pošto razvojni tim i dalje testira igru i mrežnu infrastrukturu. Igra će biti besplatna za preuzimanje i imaće monetizaciju u vidu premium Battle Pass-a za sezonsku kozmetiku. Ako ste igrali moderne šutere, onda ovo ne bi trebalo da vas čudi, jer je Battle Pass sistem sada izgleda obavezan za bilo koju multiplejer igru. Battlefield Mobile razvija Industrial Toys, koji se pridružio EA još 2018. godine. Kako je izvestio VGC, ova otvorena beta verzija uključuje klasične mape iz Battlefield 3 ere, kao i omiljene režime igre kao što su Conquest i Rush. EA planira da lansira Battlefield Mobile početkom 2023. godine, tako da očekujte još vesti na ovu temu u narednim mesecima. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Battlefield Mobile appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hotta Studio donosi akcioni RPG Tower of Fantasy koji igrače šalje na misiju da istraže živopisnu postapokaliptičnu planetu Aidu. Igrači će u hack ‘n’ slash stilu sretati razna čudovišta i mutante tokom istraživanja zajedničkog otvorenog sveta. Stilski, Tower of Fantasy odaje utisak „anime Borderlandsa“, sa vrlo živopisnom postapokaliptičnom atmosferom. Za razliku od Genshina koji se igra zbog priče, muzike, dizajna i grafike, Tower of Fantasy nudi znatno više izazova. Jednom kada se upoznate sa svetom ToF-a i naučite pravilno da koristite grappling hook i jetpack zajedno sa opcijama za brzo kretanje, istraživanje u Genshinu počinje da deluje prilično dosadno. Količina bagova sa svakom zakrpom je toliko velika da zaista sprečava ovu igru da dostigne svoj pun potencijal. Uprkos tome, moramo reći da je ToF fenomenalan. Nemojte da vas zavara početna lakoća, jer igra vrlo brzo počinje da liči na pravi, punokrvni PC MMORPG, gde boss karakteri mogu da vas srede iz 1-2 udarca ako niste adekvatno pripremljeni Igru možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Tower of Fantasy appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nisam bio dete retro generacije. Odrastao sam uz 486, Pentium, Cyrix mII procesore ali nikada nisam imao Segu, SNES, pa cak ni onu fake Terminator 2 Segu sa milion Super Maria u različitim bojama. Moje konzolno gaming iskustvo kreće sa sedmom generacijom (PS3, XBOX 360). Da igrao sam se po igraonicama i na PS1 i PS2, kao i kod ponekog retkog drugara koji je posedovao ove konzole, ali svoju nisam imao do Nintendo Wii i Xbox 360. Iako je u Srbiji PS3 bio znatno popularniji, Xbox je u tom periodu imao serijal Gears of War koji je mene opredelio za ovu konzolu (a i dostupnost „čipovanja“ konzole je bila veća za Xbox u tom periodu). Pored Gears imali smo i Uncharted serijal na Sonijevoj strani, Dead Space, Red Faction, Max Payne 3 pa i čuveni Warhammer 40k Space Marine. Blesava akcija je bila u prvom planu sa vrlo sivim i braon Unreal Engine 3. Ali to je bilo vreme kada su DLC tek krenuli da guraju svoje zle namere (on disc DLC i slično), ali nismo imali predatorne momente kao što su današnje battle pass sezone, milion skinova, live service i kripto/NFT gluposti koje će biti samo gore. Tada je bila premisa da se uzme kontroler u ruke i pobije sve što može na ekranu. Iako je retko koja od ovih igara bila revolucija gaminga ili igra koja će ući u neki top 10 izbor, poenta ovih igara je bila da vas zabavi – Evil West radi isto. Evil West je u srži akciona igra iz trećeg lica i ne stidi se toga. Igrate ulogu Džesija Rentiera, agenta tajne organizacije koja se bori protiv natprirodnih bića kao što su Sanguin… sanguinsugu… sanguinsudž…vampiri. Vampiri su zapravo jako interesantni jer imaju svoj kabal (sličan kao u Vampire the Masquarade) gde jedan deo želi da živi u status quo dok drugi znaju da ljudi tehnološki napreduju i žele da reaguju pre nego što ih ljudi kompletno istrebe. Ljudi doduše žele da se vampiri kompletno istrebe, a Džesi je jedan od najboljih za taj posao. Priča je sama po sebi dosta šuplja i vrlo predvidiva, ali se non stop trudi da bude baš onakva kao što smo ih ranije imali sa prethodno navedem igrama. Malo prepotentno, malo ozbiljno, ali ipak malo više vuče na humor i zabavu. Dizajn same igre je vrlo nostalgičan. Evil West je dosta linearan, toliko da čete propuštati delove sa skrivenim kovčezima i tajnim dokumentima pa nećete moći da se vratite po njih sem ako ne igrate igru ispočetka. Klasičan dizajn ovakvih igara iz sedme generacije kada nije bilo toliko otvorenog sveta. Braon i crvena boja dominiraju u svim nivoima, dok plava i bela od munja koje glavni lik proizvodi jako lepo lupaju kontrast svemu i samim tim se akcioni delovi dosta ističu. Jedino mi je žao što su zadržali i arena dizajn, što znači da ćete se provlačiti kroz rupe ili koristiti kuku sa kanapom da pređete neku rupu i onda direktno u arenu sa neprijateljima. Puzli ima, ali su vrlo jednostavne i samo su tu da ispune igru a ne da vam izazovu moždane vijuge na duel. Pa hajde da pričamo o gejmplej elementima. Igra vam vrlo polako otvara mogućnosti i izuzetno se trudi da vam dopusti da se naviknete na inicijalne kontrole i osećaj za igru. Većinu početnih nivoa ćete provesti tabajući golim rukama zombi vampire i druge slabe neprijatelje. Onda će se pojaviti brute koji je mnogo veći i izdržljiviji gde ćete naučiti mehaniku šutiranja gde možete da zaustavite veće neprijatelje. Onda ćete učiti o zamkama koje su postavljene po arenama i kako da lansirate neprijatelje u njih. Kada se taman naviknete na inicijalne kontrole i način ponašanja igre, Evil West kreće da otključava arsenal počevši od revolvera i puške, pa sve do rukavice koja proizvodi munje. To naravno nije sve, jer će vas igra redovno častiti novim naoružanjem koje ćete koristiti da smanjite populaciju pijavica ili vampira kako ih popularno zovu. Naravno, imate i perk sistem u kom možete da pravite svoj build, to jest mogućnost da se fokusirate ili na borbu „prsa u prsa“ ili borba na daljinu. Ono što je meni najbolje leglo je kombinacija oba. Naravno da možete da se fokusirate na jedno ili drugo jer neprijatelji imaju stagger momenat, gde se na kratko pojavi meta na njima koja, ako uspete da je upucate, staggeruje neprijatelje, što vam dozvoljava da ih ili dokrajčite ili nastavite da bijete golim rukama. Kombinacijom ove mehanike i mehanike šuta možete vrlo inovativno da kontrolišete ogromne količine neprijatelja koje će vas napadati. Ako bih morao combat da poredim sa nekom drugom igrom, onda bi to bili Doom Eternal i God of War. Teško je objasniti tekstualno zašto baš te dve igre, ali svako ko je igrao Evil West mi je rekao da ih poredi sa te dve igre i skroz se slažem. Naravno, ovo nije ispolirana igra kao što su prethodno dve navedene, ali je jako lepo videti taj uticaj. Bagovi su doduše veliki problem ove igre. Često mi se desilo da tokom finišer animacija propadnem kroz teksture, sinhronizacija zvuka nije konzistentna i nevidljivi zidovi ne reaguju baš lepo kada pokušam da prođem kroz njih (zovu me, šta ću). Evil West će podeliti igrače jer je objektivno zastarela igra sa prevaziđenim mehanikama i tehnologijom koja je ostala zaboravljena u sedmoj genraciji. Ali se meni čini da je Flying Wild Hog studio baš išao u tom smeru i nostalgičarima, kao što sam ja, ovo je više plus nego minus. Ni u jednom momentu mi nije bilo dosadno dok sam igrao Evil West i to je ono što je najbitnije – igra je ekstremno zabavna. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zlatno doba gaminga – remake: Evil West recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stiglo je i novo izdanje Dark Pictures antologije – The Devil in Me. Priča prati filmsku ekipu koja dobija misteriozni poziv – ponudu da poseti repliku hotela poznatog H. H. Holmsa, prvog američkog serijskog ubice i tamo snimi svoj novi dokumentarac. Međutim u duhu imena ovog naslova, a što bi naš narod rekao “Ne lezi Vraže”, stvari će se, kako to obično biva, prilično zakomplikovati. Ekipa će primetiti da ih neko posmatra i da je ulog mnogo veći nego puko snimanje dokumentarnog filma. Tumarajući hodnicima jezivog zamka, koji ujedno predstavlja kuću straha kao i repliku hotela poznatog serijskog ubice, vi ćete upravljajući nekim od 5 likova pokušavati da otkrijete u kakve ste se to mračne klopke upleli i kakve se to opskurne tajne kriju u beskrajnim hodnicima i prostorijama koje krije ovo fascinantno zdanje. U celom ovom procesu nailazićete na informacija koje će vam pomoći da sklopite mozaik i saznate ko se krije iza cele priče, a ujedno i da izađete sa što manje “štete” (čitaj – žive glave). Vrhunska grafika na krilima najnovije iteracije Unreal endžina dodatno naglašava horor atmosferu, u čemu joj pomaže i kristalno isproduciran dizajn zvuka, na šta smo se već navikli igrajući prethodne igre iz ovog serijala. Međutim nije loše napomenuti da se taj kvalitet audio produkcije u pojedinim scenama diže na visine koje do sada nismo imali prilike da vidimo, dok se pak u drugim situacijama usled bagovitosti spušta na nivo ispod zadovoljavajućeg. Naime, u određenim delovima igre glasovi karaktera zvuče kao da se oglašavaju iz neke poluotvorene bačve. Uz fantastične grafičke i audio momente treba spomenuti da različiti izvori svetla u igri izgledaju sjajno, a posebno želimo da naglasimo da svetiljke koje će vaši likovi koristiti na mračnim mestima, poput upaljača, blica i lampice iz fokusnog mikrofona izgledaju veoma zanimljivo i inovativno. Načini na koji osvetljavaju mračne prostorije i predele, doneće određenu umetničku notu u celokupan vizuelni doživljaj. Još jedan novitet u ovom izdanju predstavlja i mogućnost korišćenja određenih predmeta u različite svrhe. Na primer korišćenje vizit kartice za otključavanja fioka, kasa ili kovčega, skidanje određenih predmeta sa visoke police uz pomoć monopoda, i tome slično. Sve su to nesumnjivo poželjni noviteti i doprineće celokupnom utisku, iako ruku na srce neke od tih stvari verovatno nećete ni iskoristiti, ali dobar je osećaj da znate da postoji i ta dimenzija mogućnosti. Ono što svakako moramo spomenuti jeste negativan trend koji se u poslednje vreme ustalio u industriji video igara, pri kome naslovi izlaze sa pregršt bagova i nedostataka. Taj “trend” nije zaobišao ni ovaj, četvrti nastavak Dark Pictures serijala. Najgora situacija, čini nam se, dešava se u Shared story režimu igranja u kome preko internet konekcije možete podeliti iskustvo bežanja od pomahnitalog ubice sa prijateljem, odnosno istovremeno zajedno učestvovati u prelaženju ovog naslova. Specijalne animacije pravljene za likove kao što su balansiranje preko položenog debla ili penjanje uz stepenice će biti vidljive samo vama, dok ce vaš saigrač gledajući istu scenu na svom ekranu imati utisak da “levitirate” ili klizite dok obavljate gore pomenute akcije. Naročito loša situacija je ako odlučite da igru prelazite na računaru uz pomoć tastature i miša. Već pomenuto održavanje ravnoteže prilikom prelaska preko debla, kao i rešavanje pojedinih zagonetki (tipa, prespojiti ovu stvar sa onom), pravi je pakao kontrolisati mišem. Tako da, za konkretno ove dve situacije savetujemo korišćenje strelica na tastaturi ili još bolje, generalno korišćenje kontrolera. Čisto da ne biste stalno morali da vagate ili gledate u pasulj da li će određeni taster raditi ono što bi trebalo da radi. The Devil in Me odlikuje odlična atmosfera i sjajna grafika, ali ono što ovoj igri fali su kvalitetni zapleti i realniji izbori pri odlukama koje direktno utiču na ishod preživljavanja vaših karaktera. Iskreni da budemo, u prvoj polovini igre to je još i bilo na određenom nivou ali kako smo se bližili kraju, nekako su te odluke gubile smisao i cela priča je degradirala. Utisak je kao da je razvojnom timu ponestalo i vremena i uputstava od nadređenih, pa je igra nekako i završena u takvom maniru. Kako bismo vam bolje približili ovu situaciju pokušaćemo da je uporedimo sa serijom “Igre prestola”. Ko je gledao zna kako se sve to završilo. A ko nije, reći ćemo samo da završetak nije bio baš bajan… Generalno, celokupan utisak je da kreatori ni ovoga puta nisu podbacili, ali nam ipak ostaje gorak ukus što neki momenti u igri nisu bili uverljiviji i što priča nije završena u maniru nekih prethodnih nastavaka. Da li vredi igrati? Definitivno. Ali najbolje je ući u celu priču sa minimumom očekivanja, jer u tom slučaju igra bi mogla da ima i pozitivno iznenađenje ili dva za vas. Mi kao fanovi Dark Pictures serijala naravno nismo preskočili ni ovaj naslov i svakako podržavamo kreatore da nastave u istom ritmu. Možda jedini savet koji bismo imali za iste jeste da se ne opuštaju, jer ko zna kakve zamke modernog gejming sveta bi mogle da vrebaju u mraku i pokvare sve planove koje su imali u pokušaju da kreiraju nešto o čemu bi buduće generacije sa ushićenjem pričale. Zato samo hrabro Supermassive Games, i napravite pravi izbor baš onako kao što smo i mi, vaši verni fanovi to uradili onda kada je to bilo najpotrebnije. Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Šejtan u meni: The Dark Pictures Anthology: The Devil in Me recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Triangle Strategy je izašao za Nintendo Switch početkom ove godine, a u oktobru se pojavio i za PC. Taktičke JRPG igre obično ostanu Nintendove ekskluzive, te je osvežavajuća mogućnost zaigrati igru iza koje je bila velika uzbuđenost pre njenog izlaska. Jedan od glavnih razloga za to je bilo očekivanje da će igra obnoviti slavu koju je Final Fantasy Tactics doživeo pre više od 25 godina. Nažalost mnogih to se nije desilo, jer igra nije bila ono što su mnogi očekivali. Na moju veliku sreću ta činjenica je apsolutno ono što meni predstavlja veliki plus u odnosu na precenjenost FFT-a. Triangle Strategy počinje u zemlji po imenu Norzelija u kojoj koegzistiraju tri nacije, Aesfrost okružen ledenim planinama i prekriven večitim snegom, Glenbrook sa svojim zelenim poljanama i ravnicama i Hyzante čije se kraljevstvo nalazi u velikoj i neprohodnoj pustinji. Kao što to obično biva, sve tri nacije su dugo bile u borbi oko resursa svojih protivnika, ali poslednjih trideset godina među njima vlada mir uspostavljen pomoću kralja Glenbrooka. U Glenbrooku je pronađen veliki rudnik za koji je određeno da bude simbol ujedinjenja koji će uz pomoć sve tri nacije svima doneti prosperitet i ojačati savezničke veze između sva tri kraljevstva. Naravno ne vide svi to isto, a stare rane i ubeđenja još uvek nisu zaceljena u potpunosti, zbog kojih će Norzelija ponovo biti obuhvaćena u plamenu rata. U centru svega nalazi se Serenoa, sin jedne od tri uticajne kuće Glenbrooka, koji će na svojim leđima zajedno sa svojim vernim saveznicima morati da se upusti u rat i pokuša da ga okonča. Sa strane gejmpleja, Triangle Strategy nije izmislio toplu vodu, tako da će se od samog početka lako snaći svako ko je nekada igrao taktičke RPG igre, posebno na konzoli. Doduše igra ima par inovacija sa kojima se razlikuje od većine. Prvobitno, svaki lik ima svoju ulogu i svoje posebne sposobnosti. Sa te strane, iako se jedinice mogu svrstati u klasu ratnika, maga, tenka i slične uobičajene uloge, svako od njih ima svoje sposobnosti koje dobija tokom levelovanja i unapređivanjem svog oružja. Dva strelca na primer mogu imati potpuno dve različite uloge – dok se jedan fokusira na nanošenje velike štete sa velike udaljenosti, drugi se recimo fokusira na debuffovanje i privremeno zaustavljanje neprijatelja. S obzirom da svi likovi imaju pregršt sposobnosti, umesto mane igra koristi takozvani TP resurs. Svaki lik počinje sa 3 TP-a koji se mogu iskoristiti za bacanje magija i specijalnih sposobnosti. Nakon što na istog lika ponovo dođe red, njegov TP se obnovi za jedan. Na ovakvu vrstu sistema sam dugo čekao, i na moju sreću sve veći broj taktičkih igara u poslednjih pet godina totalno zamenjuje manu sa mnogo boljim sistemima poput ovoga. Više se neće desiti da vaš mag postane potpuno beskoristan u borbi nakon što potroši svu manu. Naravno menadžment TP-a je krucijalan, jer sposobnosti uglavnom koštaju vise od jednog, što onemogućava spamovanje najjačih poteza do besvesti. Što se težine tiče, igra ima četiri opcije – Very Easy, Easy, Normal i Hard, koje možete menjati kada god poželite. Lično sam igrao na Hard težini a uz to sam isprobao i Normal, i mogu reći da je razlika prilično velika. Dok je na Normalu moguće biti prilično agresivan, na Hardu se gejmplej potpuno menja. Neki od likova koji su prilično “slabi” postaju krucijalni zbog svojih sposobnosti koje često ne nanose štetu već pružaju preko potreban CC. Korišćenje mape, dobre taktike i planiranja poteza unapred postaju izuzetno bitni jer većina likova može da umre posle otprilike tri udarca. Iako ne mogu reći da je igra sama po sebi preteška, bilo je slučajeva kada sam morao da ponavljam borbu nekoliko puta dok nisam pronašao pravu strategiju. Iako postoje načini za grind, levelovanje likova posle nekog vremena stane, tako da vam igra ne dozvoljava da kasnije pobeđujete borbe za tri sekunde jer ste potrošili pet sati na grind sa strane. Jedan aspekat koji se nekima neće svideti jeste skoro potpuno odsustvo opreme – ne postoje oklopi i slično. Postoje dva slota za prstenje a sve ostale statistike se pojačavaju unapređivanjem, to jest kraftovanjem oružja i unapređivanjem klase lika. Svaki lik ima tri nivoa oružja koja otključavaju različita unapređenja za taj nivo. Za to su vam potrebni resursi koji se mogu osvojiti od neprijatelja ili kupiti od prodavca, i to za priličnu količinu para. Tokom prvog prelaženja pare i resursi će uvek predstavljati problem, tako da je veoma bitno dobro razmisliti koje sposobnosti i statistike želite da poboljšate i u kog lika želite da uložite resurse. Isto tako unapređivanje klase zavisi od medalja koje se dobijaju na fiksnim mestima, a unapređivanje klase pored malog povećanja statistika, otključava nove poteze i magije. Mali spoiler alert za ovaj pasus! Igra ima četiri različita kraja u zavisnosti od konvikcije glavnog lika. U suštini, postoje specifični delovi igre gde se kroz biranje određenih odgovora generišu prvobitno nevidljivi poeni koji se dele na Morality, Utility i Freedom. Konvikcije određuju koji od likova se slaže sa donetom odlukom, s obzirom da glavni članovi družine takođe učestvuju u donošenju odluka. Pre svake bitne odluke moguće je diskutovati sa likovima, gde možete da pokušate da ih ubedite ka željenom putu, ali to je izuzetno teško tokom prvog prelaženja, s obzirom da su statistike konvikcija prvi put nevidljive. Nakon što se igra pređe otključava se New Game +, i pored likova i svega što je prvobitno otključano, konvikcije postaju vidljive i njima je moguće upravljati slobodnije. S obzirom da postoji račvanje u igri, gde pritom otključavaju nove likove, borbe i tok priče, Triangle Strategy ima veliki “replay value”. Iako je ovaj sistem zanimljiv, pitanje je koliko će igrača želeti da ponovo igra igru i otključa najbolji kraj, koji je skoro pa gotovo nemoguće otključati prilikom prvog prelaženja. Jedna od prvih stvari koje se mogu uočiti je količina dijaloga i scena koje vode celokupnu priču ove igre. Čak i pre nego što vas ona baci u prvu borbu, proći će najmanje trideset minuta ako ne i više. Ovo je bila jedna od velikih zamerki mnogih igrača nakon što je igra prvobitno izašla za Switch. Da budem iskren, s obzirom da JRPG-ovi, pogotovo taktički, uglavnom imaju užasavajuće loše i u potpunosti kliše narative, koje ova igra donekle zaobilazi, ova kritika mi nije bila jasna. Pre nego što sam započeo igru, po onome što sam čuo, očekivao sam još jedan naslov sa jednobojnim zlikovcima koji uvrću svoje iz satelita vidljive brkove dok šutiraju male mačiće, dok pritom raznorazni monstrumi haraju svetom zbog toga što je nekakva magična čarapa svetog Vasilija ili nekog takvog heroja prošlosti počela da gubi moć jer zli bog, koji se naravno pojavljuje tek na kraju, vuče konce iz senke. U potpunosti suprotno tome, cela priča je prilično “ljudska”, sa negativcima koji su često više sivi nego crni sa par izuzetaka. Oni koji su na vrhu služe sebi, ali pored toga njihova ubeđenja i reforme koje žele da donesu su diskutabilno bolje od trenutnog stanja svojih protivnika. Doduše ne mogu reći da je priča bez svojih mana, jer još uvek pati od nekih karakteristika JRPG narativa gde se neka logična pitanja ni ne postave u ključnim trenucima, ali svakako je ogroman korak napred za ovakvu vrstu igara. Jedan od ranih primera je kada određenog lika protivnička nacija likvidira jer je pronašao nešto neočekivano u rudniku. I dok je iz dijaloga očigledno da je nešto sakrio od drugih, nikome iz družine ne pada na pamet da proveri o čemu je reč. Ovakvih primera ima nekoliko, ali kao što sam spomenuo toga je mnogo manje nego u drugim igrama ovog tipa. Što se samog zvuka i muzike tiče, nema ničega što će ikoga previše oduševiti. Mogu na prste jedne ruke navesti broj numeri koje po kvalitetu odskaču od generičnog i zapravo dodaju uzbuđenju tokom borbi. Posebnu pažnju moram posvetiti glasovnoj glumi u igri, koja je po kvalitetu najnekonzistentnija koju sam ikada video. Na primer glavni lik Serenoa zvuči apsolutno užasno i drveno, dok recimo Benedikt, njegova desna ruka, zvuči izuzetno dobro. S obzirom da postoji velika količina glasovnog dijalekta taj “krivudavi” kvalitet se može primetiti na više mesta. Doduše moguće je prebaciti glasove na japanski gde je kvalitet glume po običaju na mnogo višem nivou, ali to ipak nije opravdanje. Kao sam port igra nije preterano zahtevna, ali naravno nešto od čega veliki broj ovakvih igara oboljeva jeste odsustvo grafičkih opcija. Pored rezolucije i još par efekata nije moguće promeniti neke detalje koji bi danas trebalo da budu standard. Jeste da je igra 2.5D i da su sprajtovi likova kvalitetni, ali to ni u ovom aspektu nije opravdanje. Ako ništa drugo, kontrole su veoma dobre, a ako ne posedujete gamepad sve dugmiće je moguće remapovati i prilagoditi. Iako bih lično voleo da je miš malo bolje prilagođen, njegovo odsustvo najčešće nije preterano uticajno. Izuzetno sam uživao u igri i uložio više od osamdeset sati u nju, i još uvek nisam otključao sve. Odsustvo grinda, farmovanja opreme, levelovanja nepotrebnih likova i dobar balans su u mojoj knjizi mnogo više nego nešto outdated poput FFT-a ili novog remastera Tactics Ogrea. Iako ima donekle zanemarljive mane, postoji jedna preko koje je vrlo teško preći, a to je njena cena – 60 eura za ovakvu igru je iskreno previše, posebno kada se na to doda da je igra port koji je izašao više od šest meseci nakon originala. Koliko god ja želeo da preporučim igru za naš standard (a definitivno je preporučujem), savetujem vam da sačekate popust. Autor: Lazar Drašković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ko je tražio FFT i Tactics Ogre klona, ovde ga neće pronaći: Triangle Strategy recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Miles Morales je jedno kratko i veoma lepo zaokruženo iskustvo, pa je konačno, nakon originalnog Spajdija, bilo i vreme da PC igrači dožive Majlsa u odelu poznatog čovekolikog pauka. Piter je otišao na kratak odmor, pa nakon rekapitulacije događaja iz prethodne igre, ova samostalna ekspanzija će vam pružiti gotovo isto ono što je i prvi Spajdi pružio. Međutim, to je ovde upakovano u još ispoliranije ruho, s obzirom da je već fascinantno kretanje i letenje mrežom još više poboljšano dodatnim animacijama i responzivnijim pentranjem po zidovima. Majls se nalazi u središtu sukoba dveju novih frakcija unutar Njujorka, notabilno Rokson Korporacije i Podzemlja, od kojih svako ima svoju agendu. Prvi deo je patio od malo napornih sporednih aktivnosti u kasnijim predelima koje su produžile igru, dok ovde to već nije slučaj. Tempo priče je znatno bolji, s obzirom da je ona kraća i da svaka glavna misija doprinosi glavnom narativu, ponajviše Majlsovom liku. Kroz svega 8 sati možete preći priču, dok će vam nešto sporedni kvestovi dodati još par sati na to. Borbeni sistem je takođe u velikoj meri ostao isti, sa dodatnim Venom udarcima koje Majls poseduje. Oni vam omogućavaju da ošamutite neprijatelje i unosi element elektriciteta u celu jednačinu. Ostatak poteza je gotovo identičan, uključujući i njihove animacije, ali sa par dobrodošlih promena. Sve u svemu, combat svakako deluje kao jedna lepa evolucija Arkham borbenog sistema. Kretanje po gradu nikada nije bolje bilo, dok je sam Njujork dobio preporod u vidu snežnog pokrivača, te će ovo zimsko vreme svakako baciti nešto drugačiji ambijent od onog u prvom delu. Sporedni kvestovi su takođe relativno nepromenjeni, uz neke kreativnije nove izazove. Ono što je doduše prešlo iz prve igre u još većoj meri jesu iritantne, repetitivne i dosadne šunjalačke deonice gde ćete iznova i iznova morati da skenirate svakog neprijatelja kako biste ga potom tiho uklonili. Ovde nema previše mozganja i interaktivnosti, pa je ovo samo naporna petlja između skeniranja i skidanja protivnika. Što se tiče samog porta na PC, možete očekivati sličan slučaj kao kod originalnog Spajdija. Performansni problemi postoje, pogotovu sa ray-tracingom uključenim. Međutim to nije glavni problem, već izbacivanja iz igre. Ovo je učestali slučaj, dok frejmrejt takođe ima povremene padove i nekonzistentne visine, ali ovo je sve podložno popravci i zakrpama. Automatsko čuvanje igre je srećom dovoljno dobro da vas igra nikada neće vratiti predaleko unazad, mada svakako ne eliminiše iritaciju višestrukog lansiranja igre. Srećom ovo se ne javlja konstantno, samo povremeno, dok je performans same igre relativno dobar i ne zahteva neke od najjačih konfiguracija na tržištu. Iako je ovo znatno manja igra, pa se u tom aspektu može argumentovati njena solidno visoka cena od 50 evra, Majls je savršen paket i svakako predstavlja jedno još bolje iskustvo od već odličnog Spajdermena iz 2018. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Miles and miles away, ponovo: Marvel’s Spider-Man: Miles Morales PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Opasna seksi veštica se vraća na gejming scenu, ponovo ekskluzivno za Nintendo Switch. No, kao i sve što je danas popularno a ima iole magije ili napredne tehnologije u sebi, i ovaj serijal će istraživati priču multiverzuma! Za sve ove multiverzum priče, koje sve moguće igre, serije, filmovi, anime i crtaći eksploatišu, definitivno možemo kriviti Spajderverzum. Priča se vrlo brzo otvara sa postavkom da jedna veoma opasna frakcija odlučuje da baš svi univerzumi u multiverzumu moraju biti uništeni, a preduslov tome jeste da u svakom od njih naša draga Bajoneta mora biti uklonjena. Igra se ne ustručava da vas odmah baci u borbu, gde igrače vrlo brzo tera da se upoznaju sa kontrolama. Kao spektakularna akciona igra, kao što je to recimo Devil May Cry, Bayonetta takođe ima pregršt poteza, komboa, i raznovrsnih napada i kombinacija koji će svaku bitku učiniti, pa, spektakularnom. Ali ukoliko ne odlučite da možda bar malo pogledate kontrole i kombo liste, dosta toga ćete propustiti. Doduše, igra vam zapravo pruža opciju za lakše i automatske komboe ako aktivirate mali trinket koji dobijete na samom početku, tako da u igri mogu da uživaju i novajlije. Novina uz standardni udarac, pucanj i random magičan kombo jeste prizivanje demona, koji se u potpunosti nalaze pod Bajonetinom kontrolom. Ti demoni će imati svoje poteze koji su znatno prostiji pošto ne ostaju dugo na bojištu, ali zato ćete moći da birate između tri unikatna demona. Sami protivnici variraju od malih koji će vas generalno smarati, kao i velikih koje ćete sređivati u tandemu sa prizvanim demonima. Drugi sistemi vezani za gejmplej su minimalni. Naravno, pored promena demona imaćete i promenu oružja, uz mogućnost unapređivanja, što dodatno utiče i na način kretanja kroz mape. Imaćete i opciju da ne samo kupujete napitke nego i da ih sami pravite od materijala koje ćete sakupljati tokom avanture. No sve je to veoma sporedno pored okršaja i borbi sa protivnicima i bossovima. Mape su i dalje veoma linearne sa pokojom otvorenijom zonom, gde imate šansu da se malo više bavite istraživanjem i da uradite pokoji dodatni izazov, ali ništa spektakularno van toga. Najveća promena u odnosu na prethodne igre jeste to što se nećemo igrati samo sa Bajonetom. Tu je Jeanne čije će misije uglavnom biti samo bazirane na skrivanju i šunjanju, dok je Viola tu već kao aktivniji karakter koji će imati cela poglavlja za sebe. Za razliku od Bajonete, ona će imati mnogo agresivniji i ograničeniji pristup borbi sa protivnicima i najviše će se oslanjati na njenu katanu – čak i kada prizovete sopstvenog demona on neće biti pod vašom kontrolom. Ono što vas možda može izbaciti iz nekog generalnog konteksta i gejmplej kolotečine jeste pozamašan broj mini deonica, od surfovanja na ogromnom demonu do trčanja sa zapaljenim dupetom. Ako ignorišemo celu dramu oko glasovnih glumaca i promene glumice koja daje glas Bajoneti, i dalje možemo reći da je Dženifer Hale odradila više nego dobar posao. Spektakularna muzika je i dalje tu i uživaćete u njoj tokom svakog okršaja. Igra sa grafičke strane izgleda veoma mešovito. Likovi i akcione sekvence su prelepe za gledati, bez obzira da li se dešavaju tokom igre ili tokom sinematika. Ali ako stanete na trenutak i odlučite da polako prošetate kroz neke zone, videćete da su detalji veoma prosti i traljavo odrađeni. Vidi se da su developeri morali malo da ”utišaju” neke stvari kako bi sve dobro radilo na Switch konzoli. Pored problema oko količine ogromnih protivnika koji su više ogromni health barovi nego što su opasni protivnici, drugi najveći problem će vam definitivno biti kamera, pogotovu tokom deonica sa prizivanjem demona, gde u nekim trenucima nećete imati pojma gde se nalazite. Iako je ovo treća igra u serijalu, lagano u nju možete uleteti čak iako niste igrali nijednu od prethodnih. Pored svih benefita koji se odnose na sam tok i težinu igre, možete je podesiti da bude super laka ili ekstremno izazovna, čak i za ljude koji godinama igraju igre iz ovog ćoška gejming sveta. Velika preporuka za ljubitelje žanra, ali imajte na umu da Bayonetta 3 možda ipak nije za svakoga. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ples sa vešticom: Bayonetta 3 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još jedna godina, još jedan CoD. Prilično sam siguran da ću svaku CoD recenziju počinjati ovom rečenicom, iako je potpuno nepotrebna, s obzirom da je ovo postalo prirodno stanje gejming sveta, pa zašto onda svaki put isto? Jer je ovo još jedno igranje na sigurno, uprkos tome što MW2 ima da ponudi ponešto originalno i inovativno za franšizu. Kampanja, koja kod većine ljudi verovatno pada u drugi plan pri kupovini, ove godine predstavlja zapravo najbolji segment igre, sa konačno nekim svežim daškom vazduha i evolucijom onih ideja iz prvog MW-a iz 2019. godine. Naime, priča se ovde nadovezuje na pomenutog prethodnika, sa očiglednim isključenjem dodatnog narativa koji je pružio Warzone kroz sinematične sekvence tokom svog životnog veka. Kapetan Prajs i Gaz se vraćaju kao jedni od glavnih aktera, međutim fokus je prebačen na neka stara-nova lica kao što su Ghost i Soap, članovi Prajsovog TF 141, kao i General Šepard, koji ima drugačiji izgled znatno približniji tipičnom američkom generalu. Priča prati klasičan konflikt na Bliskom Istoku gde američkim trupama bivaju ukradene interkontinentalne balističke rakete od strane terorističke organizacije i njenog vođe, iranskog majora Hasan Zjanija. Iako je ovaj haotični konflikt pokretač radnje, MW2 neguje svoje karaktere i znatno ih bolje oslikava nego gotovo bilo koji prethodnik CoD franšize. Kako je ovo blagi ribut starog serijala, sa lakoćom mogu izraziti da su Ghost, Soap i njihov novi pajtos Alehandro potpuno dopadljivi, uz određenu hemiju i dosta (nekad i previše) komičnih momenata i opaski. Interakcija između likova je znatno bolje odrađena, ponajviše zbog nešto kvalitetnijeg pisanja, koje na momente i dalje ima svoje padove sa nekim glupavim rečenicama i generičnim motivacionim govorima. Ovo ipak nije najveće unapređenje, već sam dizajn misija koji je Infinity Ward podigao na jedan viši i interaktivniji nivo. Često ćete imati poluotvorene zone sa blago nelinearnim načinom prelaska, gde vas igra neće voditi za ručicu kroz pregršt nevidljivih zidova i predviđenih puteljaka. Često se javljaju i omaži starim delovima kroz ove misije, pa ponovo imate snajpersku šunjalicu sa kapetanom Prajsom kroz visoku travu, ovaj put po znatno otvorenijim pejzažima i poljanama gde je čak i način pristupa kako ćete očistiti protivnike ostavljen u potpunosti na vama. Dosta misija prati ovaj trend, među kojima je upleten čak i rudimentaran sistem kraftovanja predmeta, pošto ćete biti u par nezavidnih situacija i bez oružja. Iako sama priča ne predstavlja ništa novo za igrače, njeni likovi će vam sigurno prirasti srcu, čak možda i više nego oni iz originalne trilogije. Što se tiče multiplejer komponente, ono što ovde možete očekivati jeste još jedno klasično, brzo i veoma dinamično Call of Duty iskustvo. Kada govorimo o gejmpleju, pucačka mehanika je u velikoj meri ostala ista kao u prethodnih par CoD-ova, sa možda za nijansu manjim vremenom potrebnim za ubijanje protivnika nego u MW 2019. Sva oružja su tu, od kojih nažalost dosta nema prava imena, već predstavljaju samo reprezentacije i replike određenih iz stvarnog sveta. Iako sa pucačke strane nema većih promena, mape i dinamika modova već poslednjih par godina predstavljaju razliku u CoD igrama. Na početku teksta sam rekao da je ovo još jedno igranje na sigurno, primarno zbog dizajna mapa u ovoj igri, koje predstavljaju jednu mešavinu veoma sigurnih poteza sa daškom neke kreativnosti, kako u pozitivnom, tako i negativnom smislu. Dosta mapa ima čvrstu strukturu u vidu svoje prostornosti, često pružajući prilike za dosta dinamičnih sukoba, i ostavljajući mesta da pozicioniranje igra solidnu ulogu u meču. Međutim, ovde je problem nekonzistentnog dizajna koji šeta između dva ekstrema – preterano otvorenih i preterano restriktivnih mapa. Kod pretežno otvorenih mapa, ne samo da imate opcija na pretek, nego se pojačava efekat „kampovanja“ kod igrača, kao i činjenice da vas konstantno mogu uočiti iz minimum 3-4 različita pravca, pa ćete često zaginuti zato što vas je neko napao sa strane u koju niste gledali u tom trenutku. Što se tiče novih modova, pored tipičnih tu je i Invasion, koji je sličan Ground War modu sa vozilima, osim što dodaje i po 20 kompjuterskih igrača na svaki tim. Nažalost, Invasion mi nije uzeo previše pažnje, kao i Ground War, s obzirom da su mape jako loše balansirane i vidi se da momci iz IW nisu dostigli nivo dizajna Battlefield franšize na otvorenim prostorima sa vozilima. Tu su i kooperativni modovi, takozvani Spec Ops, koji je relativno rudimentarni PvE hordaški mod gde ćete napucavati tonu neprijatelja sa društvom, pa za multiplejer generalno ostaju standardni modovi koji pružaju ono CoD iskustvo na koje je publika navikla. Sada postoji i nesvakidašnji mod iz trećeg lica u multiplejeru koji ostavlja prilično neutralan utisak, s obzirom da je veoma čudan i nov za Infinity Ward, mada generalno ne pruža podjednako zabave kao standardna perspektiva iz prvog. Igra je imala dosta problema na samom izlasku sa ovim modom, ali srećom ti bagovi su do trenutka kad budete čitali ovaj tekst popravljeni. CoD tokom kampanje izgleda maestralno, iako je IW doneo neobičnu odluku da isključi bilo kakav ray-tracing iz svih komponenti igre. To nije preterano uticalo na vizuelni spektakl koji kampanja nudi, pogotovu u nekim dramatičnijim momentima i filmski odrađenim scenama i facijalnim animacijama koje sa veoma solidnom glasovnom glumom doprinose likovima i celokupnom doživljaju. Međutim, u multiplejeru se vidi solidan korak unazad kada govorimo o vizuelnoj prezentaciji, pa iako svakako izgleda solidno na momente, često će mape i teksture delovati isprano i oduzimati on nekog zanimljivijeg iskustva na nivou efekata. Što se tiče zvuka i muzike, za ovaj deo je teško ne nahvaliti svakog mogućeg audio inženjera kojeg Infinity Ward poseduje. CoD MW 2 obiluje verovatno najboljim dizajnom zvuka koji je franšiza posedovala, od zvuka oružja, punjenja istog, bacanja bombi, eksplozija, vozila, pa sve do ambijentalnih zvukova. MW2 zvuči kao veoma realistično iskustvo, uz sijaset žanrovski klasičnih, ali monumentalnih numera u pozadini. Nažalost, najveći problem CoD-a nije njegov kopirani multiplejer ili nedostatak kreativnosti na tom planu, već apsolutno užasna bagovitost cele igre. Izbacivanja su konstantna, kako u singlplejeru, tako i u multiplejeru. Često nećete moći da sačuvate igru, server će vas izbacivati, zamrznuća pri učitavanju su konstantna, dok je tu i užasna činjenica da ako želite da uđete u kampanju, morate da restartujete igru pošto je pokrenete. To čak neće biti ni jedini slučaj, jer i nakon svake zakrpe koju IW izbaci moraćete takođe da restartujete igru kada je pokrenete. Frustracije će se gomilati kako budete sve duže i duže igrali i stvarno je teško izboriti se sa nezgrapnim iskustvom koje nimalo ne dolikuje jednoj završenoj igri. Sve u svemu, MW 2 stvarno nije loše iskustvo, a kampanja se lako može svrstati u neke od najboljih koje je CoD imao. Ovo je pre svega bila jedna velika sigurica za Infinity Ward, međutim s obzirom na ogromne performansne probleme koje igra ima, i ako baš niste fan bezumne kežual pucačine, onda ćete je verovatno zaobići. Ako IW uspe da sredi tehničke probleme, možda i uspete da doživite još jedan CoD, ne tako drugačiji od prethodnih, ali svakako i dalje zabavan. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ghost is back: Call of Duty: Modern Warfare 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Komedija je mnogo teža profesija nego što mislite. Nije samo bitno reći smešnu foru, već je i osećaj za tajming od izuzetne važnosti. Nažalost, u New Tales from the Borderlands ćemo ovo saznati na teži način. Po nekom kolektivnom tajmlajnu Borderlands univerzuma, priča počinje negde godinu dana posle kraja treće igre. Ovom prilikom ćemo takođe pratiti tri karaktera: Anuradha Dhar, naučnicu sa čudnim moralnim kodeksom, njenog brata pustolova Octavio Wallace-Dhar, kao i gospođu Francine Miscowicz koja samo hoće da vodi svoj kafe sa smrznutim jogurtom. Njihove sudbine će se ujediniti kada korporacija Tediore odluči da izvrši invaziju na njihovu planetu u potrazi za još jednim od Vault ključeva. E pa upravo je na ovoj otkačenoj grupi da spase svet i sačuva svoju budućnost. Generalni gejmplej koji je u ovim igrama uspostavio Telltale se pretežno svodi na gledanje interaktivnog filma sa minimalnim igranjem u konvencionalnom smislu i velikim fokusom na vaše izbore. Mnoge ove stvari ova igra radi okej, dok mnoge druge radi relativno loše. Ceo sistem istraživanja lokacija je odlično odrađen i neće vam biti teško da bilo šta pronađete ili sakupite. Ali tokom svih sinematika i interakcija sa drugim likovima, što je bukvalno veći deo igre, bićete zatrpani gomilom quick time eventova ili lošim forama. Igra doduše izlazi u susret igračima i daje im dovoljno opcija za podešavanja, pa možete čak i isključiti tajmer za biranje odgovora tokom razgovora sa likovima. Suštinski, ceo užitak igre će se oslanjati na to kakav je vaš smisao za humor i koliko volite quick time eventove i većinski neinteraktivno slušanje priče. Kao što sam pomenuo ranije, ovaj tip igara je izuzetno baziran na odlukama, i iako ćete naravno menjati situaciju tokom neke scene, generalno ćete veoma malo uticati na tok glavne priče. Često će se sve to svoditi na trenutnu scenu, dok će se ostatak priče nekako uvek odvijati baš onako kako je glavni pisac zamislio. Za razliku od drugih Telltale igara gde je to teže primetiti, ovde je to malo očiglednije. Ako išta, bar na kraju igre možete da otključate opciju da se vratite na bilo koje poglavlje u epizodi i probate neki drugi izbor. Druga velika (čitaj sporedna) novina jeste Vaultlanders mini igra u kojoj skupljate minijature, a potom se i borite sa njima u mini quick time događajima. Iako je Vaultlanders prelak, pruža prilično solidno iskustvo. Grafički, igra i dalje prati taj dobar stari Borderlands stil, samo sa mnogo preciznijom motion capture prezentacijom. Animacije su veoma dobre i fluidne, možda čak i previše dobre, pošto u nekim situacijama likovi postaji previše spaztični i samo se razmahuju unaokolo, nepotrebno kreću ili prave čudne grimase. Glasovna gluma je takođe apsolutno na mestu i svi glumci su sjajni, pa čak i oni koji tumače sporedne i nebitne likove. Ovo je naravno za veliku pohvalu pošto ćete provesti sate i sate slušajući ih kako blebleću i komentarišu. Sa tehničke strane igra je solidna i radi kako treba bez grešaka i mana. Problem je više u samoj realizaciji priče i humora koji stoji iza nje. Nekako se odaje utisak kao da je developerima ovo bila jedina prilika da naprave igru, pa su odlučili da u nju ubace sve, uključujući i kuhinjsku sudoperu. Nemojte pogrešno da me shvatite, nije cela igra prepuna lošeg humora – zapravo ima dobrih fora i zabavnih likova. Problem je što su to uglavnom sporedni likovi, za razliku od glavnih koji bi trebalo da budu u centru pažnje. Ukoliko ste veliki fan Borderlands igara, ovaj naslov biste mogli da opikate čisto zato što će se dobar deo likova iz franšize pojaviti ili barem biti spomenut. Ukoliko pak niste, ali biste želeli malo tog izgubljenog Telltale šarma, New Tales from the Borderlands će vam se verovatno dopasti, ali imajte na umu da igra ni u kojoj meri nije savršena. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Novo ali ne i sveže: New Tales from the Borderlands recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Za ljubitelje horor žanra, The Chant dolazi poprilično ispod radara. U pitanju je akcioni horor iz trećeg lica, koji vas stavlja u ulogu Džes, koju muči nesrećna smrt svoje sestre, te je njeni prijatelji zovu na duhovno putovanje na izolovano ostrvo, gde bi lokalni „duhovni prosvetitelj“ Tajler trebao da im pomogne sa njihovim unutrašnjim nemirima. Ostrvo samo izgleda dovoljno sumnjivo na samom početku, sa par natakarenih šatora, gde Tajler se prethodno nije potrudio da očisti razrušene zgrade pune kostura i sličnih jeza. I naravno, Tajler, bradati hipik vama i društvu sipa neke pečurkice u piće i kači vam kristal oko vrata. Uz pojanje, otvarate portal za tzv. The Gloom, dok svaki kristal poprima boju simboličnu onim emocijama koje muče svakog od likova. Tako Kim npr. ima izlive besa, pa je njen kristal crven, i onda ulaskom u Gloom, Džes mora sve da ih pronađe, prolazeći očigledno kroz jezive konstrukcije sopstvenog uma i njenih internih horora. Priča je poprilično mršava, s obzirom da je predvidljiva, a ne odiše nekim jezivim osećajem, niti će uneti iole dovoljno straha u vas. Pisanje ima problem sa detaljisanjem likova i preteranom ekspozicijom neposredno pre nego što postanu relevantni, i to je rekurentno za svakog lika, dok ceo tok narativa ima neki predvidljivi karakter u smislu da možete pretpostaviti kuda celokupna priča vodi. The Chant je veoma atmosferičan, i vizuelno ume izgledati jako dobro za indie naslov, mada je dizajn protivnika (iako donekle dobar u pojedinim slučajevima) nedovoljno „slobodan“ u smislu da previše podsećaju na nešto već viđeno, što je šteta s obzirom da bi trebali da budu konstrukti ljudskog uma i negativnih emocija kao uzroka. Borba je čist prosek, jednostavno vam ostavlja taj „meh“ osećaj, gde su određeni protivnici previše sunđerasti, upijaju previše štete koju im nanosite, dok je igra sama po sebi prelaka i ne zahteva nikakvu strategiju od vas. Pored tri repetitivna oružja koja možete koristiti, imate i zamke i stvari koje možete bacati na neprijatelje. Sve se svodi na povremeno izbegavanje jakih napada, i onda besomučno udaranje dok monstrum ne rikne. Takođe, kamera ume veoma da iritira s obzirom da se uvek orijentiše na najbližeg protivnika, pa pri borbama sa više čudovišta ćete imati problem da se orijentišete kako vama odgovara. Igra nema previše boss protivnika, mada njihov dizajn ovde moram pohvaliti jer se dosta razlikuju i imaju zanimljive poteze koji koriste vaše okruženje tokom borbi, makar svih osim poslednjeg koji je još jedan sunđer za vaša oružja. Muzika i generalno dizajn zvuka nije mogao da se pohvali nekim numerama i originalnim i udarnim efektima. Kod zvučne podloge je njen problem što previše pokušava da bude nešto slično muzici iz Silent Hill igara, samo na jako loš način, uz čudne vibracione zvučne efekte koji zvuče kao kada vam vibrira telefon. Svakako, sve numere su veoma zaboravne, što i komplementira generalno zaboravnu prirodu igre u njenoj celokupnoj audio-vizuelnoj prezentaciji. Jedini izuzetak jesu neobično dobre animacije, opšti visoki kvalitet tekstura i poluotvorena struktura omanjeg ostrva na kojem ste. S obzirom da je ovo indie igra, facijalne animacije i glasovna gluma su jedina svetla tačka narativnog aspekta i zaboravnih likova koje The Chant stavlja pred vas, gde je kvalitet ovih aspekata na nivou nekih veoma visokobudžetnih igara. The Chant je generalno pružio sasvim solidan performans, mada na PS5 su se dešavali solidni padovi u slikama po sekundi kasnije u igri, prilikom ulaska u Gloom svet. Što se tiče bagova, oni postoje kao i svuda, međutim ništa što će vam preterano narušiti iskustvo, pa generalno većih tehničkih problema, dok performans deluje potpuno popravljiv sa par zakrpa. Na kraju, The Chant ostavlja dosta bled utisak, čak i sa dobrom glasovnom glumom, zabavnim boss protivnicima i solidnom grafikom, jer mu se pridružuju površni likovi i priča i veoma veoma mediokritetan gejmplej u kombinaciji sa jako slabom muzikom. S obzirom da ova igra traje oko 5 sati, njena cena je apsurdna, ali mogu zamisliti da će se dopasti ljubiteljima horora, s obzirom da radi neke stvari malo drugačije, pa ne bi bilo loše ugrabiti je na nekom popustu u budućnosti ako spadate u ovu ciljnu publiku. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Chant review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prošlo je više od 6 godina otkako je objavljena Persona 5, jedan od najcenjenijih JRPG naslova svih vremena. Igra koju mnogi smatraju besprekornom i u svakom smislu savršenom, pojavila se na samom zalasku PlayStation 3 generacije na dotičnoj konzoli, a do sada je prema tvrdnjama brojnih obožavalaca, ostarila kao dobro vino. Pa dok ja lično, na iznenađenje svih mi poznanika, nisam veliki fan Persona serijala, moram da priznam da se ovde krije neviđen kvalitet. A reizdanja koja ovu igru „razvlače“ na čak tri generacije konzola, od Persone 5 čine nešto što bih najradije uporedio sa tortom na tri sprata. Zašto je tako voljena, zašto ne sa moje strane i zašto, pobogu zašto tortom na tri sprata – pročitajte u nastavku recenzije. Ako bi se ukratko morala opisati, Persona 5 bi bila izuzetno pažljivo izbrušena igra, neverovatno preciznih borbenih mehanika i sistema interakcije sa likovima, a ujedno i remek-delo po pitanju sirovog vizuelnog stila i audio podloge. Gotovo da svaki element ove igre, savršeno prianja uz onaj do njega, čineći nesvakidašnji paket interaktivne zabave. Kako je u pitanju igra koja se igra oko stotinu sati, što je na neki način idealno trajanje za jedan JRPG, to je već odličan osnov za svakog ljubitelja žanra. Ovo naravno podrazumeva i ogromne količine sadržaja, izvrstan narativ i sjajno napisane karaktere kao i pregršt aktivnosti i širok dijapazon lokacija. Osnova priče se vrti oko protagoniste koji zbog krivičnog dela koje (ni)je počinio, biva prebačen u totalno drugo okruženje gde mu je data prilika za iskupljenjem odnosno novim životom. U novom mestu i novoj školi, on upoznaje i novo društvo, a spletom paranormalnih okolnosti, sa njima osniva udruženje koje rešava probleme ljudi iz okoline ali i celog grada, i to opet na istom paranormalnom nivou. A sve ovo je zapravo ispričano iz ugla uhapšenog i osumnjičenog karaktera, koji svojim iskazima uz pomoć igrača kroji priču i otkriva kako se sve zapravo odigralo. Ovo možda jeste grub opis postavki Persone 5, ali o igri staroj pet godina, malo toga može da se kaže a da već nije poznato. Sve ono na čemu je zasnovana pre 6 godina, još uvek je prisutno i retko bi neko ko je igru prelazio, u celom iskustvu mogao prstom da uperi na neke njene negativne aspekte. Persona 5 je opšte voljena igra, ali kao što sam rekao – ja ne spadam baš u tu kategoriju zaljubljenika ovog naslova, pa ni serijala. Kao neko ko je do sada odigrao više hiljada igara, sebe i dalje smatram za ležernog igrača. Zvuči neobično, ali pojam ležernog odnosno „kežual“ igranja, za mene predstavlja uživanje u igri prema sopstvenim pravilima i nahođenju. Igrač je onaj koji diktira tempo i način kako u igri uživa i to je nešto što se može reći da je primenjivo u većini video igara danas. Sa druge strane, Persona serijal spada u naslove koji pružaju tonu kvaliteta, ali zauzvrat traže da igrate po njihovim pravilima. Ovo u startu demolira onaj ležerni aspekt igre, a evo i kako je to ovde implementirano. Igra ima pravolinijski tok i nije moguće vratiti nešto što ste jednom propustili. Dani se smenjuju jedan za drugim, a u svakom možete uraditi samo određen broj akcija. Na igraču je da odabere čemu će posvetiti dan, a kada on prođe, prošla je i prilika da se uradi nešto što ste samo tada mogli. Baš kao i u stvarnom životu. Neke radnje su dostupne gotovo svakodnevno, ali najzanimljivije i one koje kroje priču, traže vašu nepodeljenu pažnju. Igra vas tera da odaberete šta ćete raditi neki određeni dan, kome ćete se posvetiti i na koji način ćete utrošiti vreme, a kada ga utrošite – nema natrag. Baš kao u šahu, što je upravo i razlog zašto uopšte ne igram tu igru iako mislim da je jedna od najboljih društvenih igara svih vremena! Ukoliko niste neko kome je važno da igru kompletira u prvom prelasku i pritisak izbora vama ne predstavlja problem, onda mislim da je Persona 5 idealan naslov za vas. Pa čak i ako ste neko ko igre igra ispočetka, nakon što ih pređe jednom, Persona 5 opet može biti odličan izbor jer višestrukim prelascima možete nadoknaditi sve što ste propustili prvi put. Kod mene ovo nažalost nije slučaj, pa ovu igru igram isključivo zbog njenih basnoslovnih kvaliteta na svim ostalim poljima. Ali eto, sada znate i zašto bez straha ljudima izjavljujem da Persona nije baš tako voljena s moje strane. Ostaje mi samo još da objasnim zašto je posmatram kao tortu na tri sprata… Persona 5 jeste šest godina stara igra, ali 2020. godine je objavljena i njena „Royal“ verzija za PlayStation 4. Ono što je ona donela, osim vizuelno boljeg iskustva u odnosu na prvobitno PS3 izdanje, jeste velika količina dodatnog sadržaja koji uključuje bolje izbalansirane borbe, nove poteze i mehanike, karaktere, kompletan DLC sadržaj ali i celu novu priču koja se nastavlja na original. U pitanju je svakako veliko osveženje renomiranog naslova i nešto što su ljubitelji originala do sada sigurno iskusili. Kao konačni sloj ove trospratne torte, Persona 5 Royal je konačno objavljena i za ostale konzole, uključujući i PlayStation 5 na kom sam ovaj put imao priliku da igru testiram. PS5 verzija donosi 4K rezoluciju i tečan frejmrejt od 60 sličica u sekundi, što je jedino poboljšanje u odnosu na PS4 verziju. Uzevši to u obzir, ukoliko imate verziju za prošlu generaciju konzola, kupovina novog izdanja nije preporučljiva niti isplativa, s obzirom da dolazi u punoj ceni umesto samo uz doplatak za nadogradnju. Ali ako je neko novije izdanje Royal verzije preporučljivo, to je Switch verzija koja sa sobom naravno donosi mogućnost portabilnog igranja. A kako je Persona serijal praktično i popularizovan na zapadu u svom prenosivom obliku, Switch verzija ima nekako i najviše smisla. Sa druge strane, ukoliko niste nikada igrali Personu 5, Royal verzija za bilo koju platformu biće odličan izbor. Kada se sagleda, Persona 5 i dalje ostavlja utisak PlayStation 3 igre. Ali neverovatan stil koji je krasi, vešto sakriva sve njene tehničke nedostatke. Zapravo, svako pa i najmanje unapređenje u odnosu na original, dovoljno je da igru osveži u toj meri da slobodno mogu da kažem da i dalje izgleda fenomenalno. A njen potezni gejmplej ispraćen dijapazonom inovacija i unapređenja, uopšte ne odaje utisak 30+ godina starih mehanika. Muzika, priča, likovi, stilska perfekcija, interakcije sa likovima, atmosfera i pregršt sadržaja, jeste set nekih od najvećih preporuka koje igra sama sebi može da ispiše. Jedino što preostaje jeste da procenite da li je sve to za vas, ili ste malo više ležerni, poput vašeg skromnog autora. A s obzirom da kroz ovu recenziju nismo govorili o detaljima po pitanju samog gejmpleja, ako do sada niste zaigrali Personu 5, eto i jedne od poslednjih prilika da sve otkrivate i u svemu uživate iz prve ruke. Šta god da je slučaj, Persona 5 Royal ostaje sjajna igra. Ne za svakoga, ali bez pogovora sjajna igra i uvek dobra preporuka. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dostupna svima – nije za svakoga: Persona 5 Royal recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Po peti put zaredom u novembru, kao poručeni, tačno na vreme, srećemo se ja i novi Football Manager. Izašli smo na kafu da popričamo o svemu što se promenilo u poslednjih 12 meseci. Gleda on mene, gledam ja njega, sve isto, kao da ni dan nije prošao, osim što sam ja uspeo da nabacim par kilograma. Kao i svaka sportska igra, tako i Football Manager svake godine izbaci novi ‘’unapređeni’’ deo. Kao veliki ljubitelj ovog serijala, ne bunim se, niti imam nameru da kritikujem taj sistem. Generalno, ovaj trend neće previše uticati na moj finalni sud, ali ipak je vreme da se neke stvari malo brže unaprede, jer par nedelja od njenog izlaska, nemam utisak da sam instalirao novu igru, niti isprobao nešto drugačije od onoga što se pikalo poslednjih godinu dana. Sports Interactive se obično potrudi da promeni nekoliko stvari, donese nešto sveže, što će bar malo unaprediti naše iskustvo, ali mislim da ovoga puta stvarno gotovo ništa novo nisu uradili. Znate ono kada dobijete projekat na poslu koji traje na primer dve nedelje, a vi odlučite da prvih nedelju i po dana nećete ništa raditi, pa poslednjih par dana skarabudžite nešto, čisto da kažete da ste završili posao. Ako ste igrali prethodnika, apsolutno ne postoji ništa što će vas iznenaditi u nastavku, ništa novo što će vam privući pažnju. Ubačen je takozvani Squad Planner, koji vam omogućava da napravite listu igrača koje smatrate da će biti budućnost vašeg kluba i oko kojih možete da gradite tim. Daje vam neku ideju budućnosti, ali gotovo da ništa zapravo ne dodaje samom iskustvu. Skauting igrača je dobio par unapređenja, ali ponovo nešto što je krajnje neprimetno, niti dovoljno da bi se opravdala nova igra. Jedina stvar vredna pomena ovde jeste nova opcija razgovara sa agentima. Preko ovoga možete i pre početka razgovora saznati šta su vam očekivanja i kakve su vam šanse da prođete kod određenih igrača. Doduše, čak iako vam agent kaže da igrač nije zainteresovan, predlažem vam da svakako probate, jer nemate šta da izgubite. Ono što jeste lepa promena, jeste dodatak licenci za evropska takmičenja poput Lige Šampiona, Evrope i Konferencija. Ovo donosi neki novi šarm evropskim utakmicama, posebno kada čujete zvaničnu muziku. Ne želim da ispadne kao da nemam šta lepo reći o FM23. Iskreno smatram da napreduje iz godine u godinu i nisam jedan od onih koji je preterano vezan za FM08 i FM12, čak iako sam i sam lično najviše vremena proveo igrajući dva pomenuta dela. Verujem da je Manager najbolja igra ovakvog formata na tržištu i siguran sam da se to neće skoro promeniti, ali ako su već taj deo samog menadžerisanja doveli do nekog maksimuma, zašto se ne okrenu onome što je i dalje slaba karika, a to je grafika i sam meč endžin. Nadao sam se da će nova iteracija u serijalu biti mnogo bolja od prethodne, ali dobismo isto đavo kao i prošle godine. Nije meni problem da pređem preko loše grafike jer ona nikada nije bila najjači adut ove igre, ali dokle ćemo više da trpimo užasne bagove koji konstantno kvare iskustvo? Igrači i dalje ponekada odbijaju da potrče za loptom, golmani neretko primaju golove jer odbijaju da se pokrenu, a postoji tu još mnogo primera. Nije problem izgubiti, ali kada mečeve gubite zbog greške u igri, nikako nije zabavno. Nadam se da za godinu dana neću voditi istu priči, te da ćemo uživati u gomili novog sadržaja koji će nam spremiti Majl Džejkobson, ali ove godine ne mogu da kažem da sam oduševljen. Uvek sam bio pristrasan kada pišem ovu recenziju, ali ću se sada potruditi da to ne bude baš tako. Daleko od toga da se meni ova igra ne dopada. Bio sam i te kako uzbuđen kada je stigao kod u redakciju i uživam u svom sejvu sa Čukaričkim, ali isto tako joj ne mogu dati najbolju ocenu jer je igra, ponavljam, gotovo identična kao i prethodna. Da li je ovo po meni najbolji FM, nema sumnje, kao što verujem da će biti i naredni, ali jednostavno smatram da je vreme da se podigne na viši nivo, bar kada je reč o osnovnim stvarima koje iz godine u godine ostaju netaknute. To je neki standard koji moramo da očekujemo i nadamo se da će nas Sports Interactive konačno poslušati. Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ako nije pokvareno, nemoj ga popravljati: Football Manager 2023 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dugo nisam igrao Sonic igru koja bi na pravi način mogla da rasplamsa tu staru ljubav prema Seginom plavom ježu. Kako je u pitanju jako star serijal, proteklih decenija smo mogli da se susretnemo sa velikim brojem naslova, gde je Sonik iznova pokušavao da nas ponovo pridobije. Ovo naravno nije primenljivo na stare obožavaoce, jer ko je jednom zavoleo Sonika, sigurno nikad nije ni prestajao. Ali ono što svi kolektivno uvek jesu priželjkivali, jeste kvalitet. Jer tako nešto sa punim pravom i možemo očekivati od ove kultne franšize. Iako su neki naslovi bili odlični, neki manje dobri a neki ni toliko, istorijat Sonic igara se može najgrublje podeliti na 2D i 3D igre. I dok su sve Sonikove 2D avanture manje ili više držale standard, one koje su se odvijale u tri dimenzije povremeno bi bile zaista zabrinjavajućeg kvaliteta. S tim na umu, bez obzira na priželjkivanje nečeg sjajnog, poučen iskustvom, ovu najnoviju 3D igru sam skeptično dočekao držeći palčeve – em zbog uroka, em odlažući igranje pod strepnjom. Da stvar bude još grđa, Sonic Frontiers je prva „open world“ Sonic igra, i kao takav, eksperimentalni proizvod, dodatno mi je sugerisala zabrinutost. A moj prvi utisak, bio je upravo ono što sam i očekivao. Igra vas sa postavkom svog univerzuma upoznaje kroz animaciju takve produkcije, da ostavlja utisak ravan glumi i režiji koju biste očekivali od filma „B“ kategorije. Misteriozni zaplet i uvertira koja Sonika i njegove prijatelje uvlači u celu zavrzlamu, ukočila mi je desnu obrvu u podignutom položaju skeptičnog čuđenja. A kada je automatski krenuo prvi nivo, za čije prelaženje je potrebno oko 40 sekundi, samom sam sebi u bradu razočarano čestitao na sumnjičavosti. Odmah potom vas očekuje i „glavno jelo“ i „zvezda“ Sonic Frontiers-a – otvoreni svet. A kretanje kroz njega koje je isprva predstavljeno kroz jako linearne deonice i generalno dizajn koji deluje jako klimavo, dodatno me je ubedilo da je Sonic Frontiers nažalost upravo naslov kakav nisam želeo da bude. Otrcani, neinspirisani, nezgrapni haos od eksperimenta koji će samo još dublje srozati ime legendarnog ježa. Dragi čitaoci, da sam samo znao šta me čeka, još bih više bio u neverici. Znate kako Sonik obično počinje sa sporijim kretanjem a onda polako postiže brzinu kojom probija zvučni zid? Ova igra je otelotvorenje Sonika kao lika. Ne sećam se kada sam poslednji put doživeo jednako loš početak igre, koja bi me zatim sve više i više u sebe uvlačila. Ukratko govoreći, celo moje iskustvo je počelo razočarenjem a završilo se oduševljenjem. Nakon trideset sati igranja i osvojenog platinastog trofeja, mogu slobodno da kažem – ja obožavam Sonic Frontiers! Kako je cela ova uvertira za cilj imala da opiše moj lični utisak po pitanju igre kao celine, mislim da bi u nastavku teksta bilo najbolje govoriti o konkretnim pozitivnim i negativnim aspektima igre. Za početak, inspiracija koju ova igra vuče iz drugih medija je toliko evidentna, da je nemoguće ne primetiti je. Za mene su to konkretno najviše dve stvari, s akcentom na očigledniju – Breath of the Wild. Ne samo da je otvoren svet dizajniran sa vizuelnim akcentom na drevnu a naprednu tehnologiju, već je i koncept nivoa koje otključavate i u koje se teleportujete, totalno poput hramova iz Zelda naslova. Tu su i malena stvorenja Kokoi (eng. Koco) kao pandan Korocima (eng. Korok) koji su toliko iskopirani da ih praktično i u imenu deli samo jedno slovo. Da ne pominjem da ih je na stotine razbacano po svetu i na vama da ih pronađete. Ovo su samo par od mnogih sličnosti sa Zelda naslovom. Zapravo, teško je pobrojati sve sličnosti sa igrom Breath of the Wild, a kamoli sa ostalim ostvarenjima, ali druga jasna inspiracija za mene jeste dizajn dobrog dela protivnika, koji podsećaju na antagoniste anime serijala „Neon Genesis Evangelion“, odnosno koncipirani su po principu „biblijskih anđela“. Od vizuelnih i zvučnih detalja pa sve do mehanika pri igranju, mnogo je toga „pozajmljenog“ sa svih strana, što nekako ujedno i celo iskustvo čini jako teško održivim ali istovremeno i nesvakidašnje zabavnim. Tako recimo implementacija Sonikovog brzog kretanja kroz otvoren svet, jako je teško izvodljiva bez „orkestriranih“ putanja. Ovo dovodi do jako velikog broja nepredviđenih i iritantnih okolnosti gde je lako zaglaviti se u neki objekat, pasti u provaliju ili odleteti na totalno pogrešnu stranu. Ali kada se kockice poklope i sve proradi, veličanstveno je i ushićujuće, poput pravilno postavljenih domina koje precizno padaju jedna za drugom. Mogu slobodno da kažem da je igra, ma koliko se ona trudila da stvari drži pod kontrolom, u najvećem delu na potpuno haotičan način prepuštena samom igraču. Ovo jeste otvoren svet ali je u pravom smislu reči i „sand box“ igra, gde se sa mehanikama i načinom igranja prosto poigravate po sopstvenom nahođenju. Postoji krajnji cilj, postoje određeni koraci koje morate preduzeti da mu se približite, ali većina svega toga je gotovo potpuno opciona. A evo ukratko i kako to funkcioniše. Da biste napredovali, potrebno je da skupljate određene predmete koji vam otvaraju mogućnost da aktivirate delić priče. Ove instance su rasute svuda po svetu i svaka zahteva da imate određen broj skupljenih predmeta. Ujedno, morate pronaći i poraziti takozvane „guardian“ likove, od kojih dobijate zupčanike kojima otključavate nivoe. Ovi nivoi su prezentovani u tradicionalnom Sonic okruženju i njihov prelazak u zavisnosti od performansi, nagrađuje igrača ključevima. A ovi ključevi, nakon što skupite određen broj, otključavaju „Chaos Emerald“ negde na mapi. Kada skupite skoro sve ove smaragde i aktivirate priču do izvesnog dela, možete se suprotstaviti glavnom protivniku tog sveta. Kažem tog sveta, jer Sonic Frontiers ne poseduje samo jedan ili dva, već 5 (tehnički 4) svetova za istraživanje. Ovo je nešto što me je više obradovalo nego oduševilo, jer igra je svakim narednim korakom bivala sve bolja. I po pitanju otvorenih svetova i po pitanju pojedinačnih nivoa i po pitanju priče i likova, apsolutno svaki aspekt igre je sve bolji, što je više igrate. Zapravo, za igru koja vas isprva totalno bombarduje najbanalnijim „tutorijalima“, gotovo da vas ničemu neće ni naučiti na taj način. Skoro sve se zasniva na „provali sam“ principu i baš iz tog razloga, igrač počinje u stanju izgubljenosti a završava potpunom dominacijom nad svim sistemima. Sistemima koje je sam otkrio kako funkcionišu. Sa druge strane, za igru koja bi po prirodi trebalo da bude brza, kretanje kroz menije i preskakanje animiranih sekvenci koje se ponavljaju, neverovatno je tromo i usporeno. Promeniti samo par opcija, zahteva veliku dozu strpljenja a preskakanje filmova koje se izvršava držanjem dugmeta, greškom može preskočiti i narednu animaciju ukoliko se zanesete, što dodatno frustrira. Kao šlag na torti, tu je povećanje Sonikove brzine i kapaciteta prstenova, gde svaku od statistika možete povećati do 99. nivoa, ali nivo po nivo, prolaskom kroz tekst koji se ponavlja. Za svaki nivo, potrebno je oko 10 sekundi vašeg vremena, pa sami izračunajte koliko je to ukupno minuta na najbanalniju, dosadnu stvar. Dok se ja trudim da smisleno i organizovano govorim o haotičnoj igri, jasno je da tako nešto i nije sasvim izvodljivo. Ali mislim da bismo sve negativne strane ovog naslova mogli da pobrojimo na sledeći način. Igra je prepuna „gličeva“ gde Sonik u haosu i brzini može da završi tamo gde niste planirali. Ili gde vas neki dosadni protivnici stalno pokušavaju da uvuku u borbu, fokusirajući vašu kameru na sebe. Isto važi i za predefinisana okruženja sa kontrolisanim uglom posmatranja. Sve stvari koje možete da sakupljate, totalno su haotično raspoređene po svetu, što znači da je gotovo nemoguća misija ići nekim redosledom. To je rešeno tako što su ovi resursi dati u izobilju, i možete ih skupiti mnogo više nego što vam je potrebno. Ukoliko ste perfekcionista, ovakve stvari vas mogu nervirati. Naročito kada otkrijete da skoro svaki predmet, Sonik može da nasumično stvori tako što u trku nacrta zatvoren krug tragom koji ostavlja iza sebe. Bez obzira na veličinu kruga koji može biti i prečnika pola metra, iz njega će poleteti nasumičan broj nasumičnih predmeta. A činjenica da ove krugove možete praviti i po jedan u sekundi kada se malo izvežbate, skoro da u potpunosti ubijaju celu poentu igranja bilo čega. Na svu sreću, igrati Sonic Frontiers je toliko zabavno, da ćete svaki sistem zloupotrebljavati više iz čiste zabave, nego namere da igru zbrzate. Praktično svaki naredni svet, nivo i protivnik, sve su zabavniji. A mehanike koje se nekim čudom kroz uvek sveže zagonetke nižu jedna za drugom, ne dopuštaju da se dosađujete. Zapravo od svih poređenja sa drugim naslovima, zaboravio sam da pomenem za mene lično možda i najveći. Sonic Frontiers izgleda kao Super Mario Odyssey, kada bi mu se kroz prezentaciju igre Bowsers’s Fury, sakupljanje predmeta i rešavanje zagonetki učinilo zabavnijim. Ovde, bez obzira koliko je jednostavna zagonetka ili način da dođete do nagrade, osećaj satisfakcije je zagarantovan. Što se performansi tiče, a one su za jednu ovako brzu igru zaista važne, PlayStation 5 nudi dve opcije i to 4K igranje u 30 sličica po sekundi, ili nižu rezoluciju a mnogo bolji frejmrejt. Druga opcija je nešto što oberučke preporučujem, naročito iz razloga što grafika sa tehničke strane nije ništa spektakularno. Nešto mutniji prikaz slike za bolje izvođenje, dobitna je kombinacija u svakom smislu. Jedino što me čudi jeste nemogućnost razvojnog tima da igru sa ovakvom grafikom dovede na izvođenje u 60 frejmova po sekundi i 4K rezoluciji. Predmeti koji se učitavaju na jako velikoj blizini, detalji koji se gube već na nekoliko koraka kao i slični, iznenađujući momenti, stvarno teraju da se zapitate kako sve nije moglo mnogo bolje. Na svu sreću, umetnički dizajn sveta toliko lako priraste k srcu, da već posle nekoliko smena dana i noći (što je takođe prisutno u igri), već počinjete da uživate u svakom izlasku sunca, kao da igra izgleda daleko bolje nego što to zaista jeste slučaj. Morao bih da pomenem i muziku koja zbilja ide pod ruku sa tradicionalnim temama iz 3D Sonik naslova, ali meni lično nije skoro uopšte prijala. Da, tu je povremena pesma koja je podizala atmosferu, ali generalno bih morao da zaključim da je muzička podloga dosta otrcana, neprikladna i povremeno blamirajuće neprijatna. Naročito kada se setim kvalitetnih numera iz nekih od prvih Sonic naslova, na kojima je privremeno radio čak i Majkl Džekson. Ali ovaj aspekt opet ostavljam na sud vama, jer o ukusima, naročito muzičkim – ne vredi raspravljati. O ovoj igri bih mogao da govorim satima, iako kroz ovu malo dužu recenziju već imam utisak da nisam skoro ništa od značaja rekao. Ali pretpostavljam da tako mora biti, kada su u pitanju izuzetno haotični ali apsolutno zabavni naslovi! Sonic Frontiers je za mene savršen primer sukoba kvaliteta i zabavnog faktora. A kako lično smatram da zabavni faktor igre jeste njen najznačajniji aspekt, on sa lakoćom anulira većinu nedostataka koje je haos u igru tako bezrezervno ulio. Na polici mojih ličnih favorita, ova igra se nalazi mnogo više od osmice, kojom je upravo vama krajnje kritički i objektivno „brendiram“. Igra koja pati od tako otrcanog narativa i takvih tehničkih poteškoća, ne može dobiti najviši rejting. Ali koja ima tako neporeciv zabavni faktor, ne može imati nisku ocenu pa da je i dva puta lošije sklepana. Zato u duhu ovog haotičnog teksta o haotičnoj igri, naglo stajemo sa preporukom – pružite igri priliku i zaigrajte je bar sat vremena. Dalje će vas voziti sama. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eksperiment godine: Sonic Frontiers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

THQ Nordic već neko vreme drži titulu odličnog izdavača, ne samo zato što je pokupio gomilu dobrih naslova već i zato što dobrom broju njih daje novi život, nove studije da rade na njima i čak šansu da se ponovo probiju na tržište i osvoje nove fanove. Kada je izašao remake za prvi Destroy All Humans! deo nadao sam se da će izaći i za drugi, i evo, i to se i desilo. Taman kako je naš divni Crypto osvojio svet, iliti bar Ameriku, i konačno našao način da mirno uživa među populacijom ljudi, pojavio se KGB koji želi da upropasti njegovu zabavu. Sa brzim i taktičkim raketnim napadom KGB uništava njegov glavni brod i sa njim i Poxa, što je bio okidač za novi rat sa čovečanstvom. Igra će vam biti daleko zabavnija ako ste igrali prethodni naslov, ali će većina mehanika i sistema i dalje biti tu, sa dodatnim načinima da mučite ljude, kao na primer da ih naterate da igraju uz umobolnu muziku 60-ih. Glavni gejmlej loop je ipak malo promenjen. Za razliku od prethodnog dela gde bi samo odabrali misiju i uleteli u malu oblast sa fokusom na jedan cilj, ovde ćete biti bačeni u limitiranu open world zonu u kojoj će se progresivno slagati zadatak za zadatkom. Samim tim ovde će biti mnogo veći fokus na prikrivanju sopstvenih aktivnosti, pošto ako pravite previše haosa nećete moći da dođete to određenih lokacija, likova ili čak propisno obaviti dat zadatak. Igra vam zarad ovoga daje više nego dovoljno načina da se sakrijete, bilo putem starog dobrog otimanja tela ljudi, bilo slanjem lažnih informacija preko telefona. Vaše telekinetičke i umne sposobnosti su i dalje tu, ali su pojačane i mnogo korisnije. Pištolj će takođe imati pregršt novih modova i mogućnost da se unapredi onako kako vama odgovara. Međutim, meni za podešavanje i unapređenja ćete naći tek kada dođete do vašeg letećeg tanjira. Kada se dograbite letećeg tanjira možete ga unaprediti, kao i vaše sposobnosti i oružja, u zavisnosti od toga koliko ste itema sakupili po mapi, uključujući ljudsku DNK ili pak same ljude. Poene za unapređivanje ćete moći da nađete nasumično skrivene po mapi ili rešavanjem sporednih zadataka tokom svake misije koju ćete dobiti. Cela draž igre se najviše vrti, pored širenja haosa, oko humora i veoma karikaturnog prikaza ljudskog sveta. Sam Crypto će imati više nego dovoljno komentara na sve. Interesantno je da se developer nije ustručavao od ponovnog pokazivanja svih ovih šala i komentara, čak iako neki od njih mogu zvučati veoma zastarelo, ili što bi klinci rekli krindž. Tokom razgovora sa drugim likovima možete biti veoma zli prema njima i apsolutno ih prozivati, što je prilično urnebesno. A sada najbolja opcija, kooperativno igranje. Ovaj sistem je doduše ograničen na lokani kooperativni mod, ali je odlično odrađen i naravno izuzetno zabavan ako imate drugara sa kojim možete igrati i komentarisati igru. Igra grafički izgleda ekstremno kvalitetno, i vidi se da je pravljena za konzole moderne generacije. Naravno, ceo svet je dočaran ne samo šarenim bojama 60-ih, već i karikaturnim dizajnom svakog karaktera u igri. Legendarni glasovi Crypta i Poxa se vraćaju kao i njihove komične rasprave. Naravno, pored njih tu je i gomila drugih glasovnih glumaca koji će veoma precizno preneti sve žive moguće i nemoguće klišee i akcente, od Rusa, preko Britanca pa sve do Japanca. Očekujte brdo audio humora ovde. Pošto je igra ponovo napravljena od nule, možemo očekivati ne samo male grafičke nego i sistemske greške, no ovo su problemi koji se mogu brzo i lako rešiti kroz par zakrpa. Destroy All Humans serijal je kolekcija haotičnih i smešnih sekvenci koje ili vi sami stvarate, ili koje vam igra nabija direktno facu. Ako vam premisa deluje interesantno, vreme je da isprobate kako vam se čini da za promenu osvajate planetu umesto da je spašavate od vanzemaljaca. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ljudi nisu dovoljno uništeni: Destroy All Humans! 2: Reprobed recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Konami, Konami, Konami. Vidi ga kako je tih i ništa ne radi par godina, i evo ga vraća se na velika vrata pokušavajući da progura nostalgiju i naše detinjstvo nama pod nos kako bi ga opet zavoleli. Pa sad, taj poduhvat neće biti toliko lak, iako je ovo veoma, veoma dobra kolekcija TMNT igara ne samo sa arkada, nego i sa konzola Nintendo, Super Nintendo, Sega pa čak i Gameboy. Iako znamo da TMNT univerzum ima mnogo igara vezanih za različite serije i iteracije, igre u ovoj kolekciji su pretežno izabrane iz kultnog serijala iz 80-ih koji je i najviše popularizovao celu franšizu. Imaćete prilike da ponovo vidite klasične likove iz crtane serije TMNT u akciji, i da budete njihov saputnik na čudnim avanturama kroz Menheten. Sama kolekcija sadrži 13 igara, dve sa arkada, četiri sa NES konzole, dve sa SNES konzole, dve sa Sega Genesis konzole, i tri sa Gameboy konzole. Ovde ćete lako naći naslove koji su vam pojeli brdo žetona u igraonicama ili ste ih sa radošću igrali na Segi. Jedanaest naslova ćete takođe moći da igrate u originalnoj japanskoj verziji. Pored standardnih side scrolling avantura, dodato je i nekoliko tabačina sa tematikom i likovima iz TMNT. Sve igre su verno portovane, čak i sa nekim starim gličevima i bagovima, ali zato je dodato i nekoliko poboljšanja u ovaj miks. Svaka igra će imati posebne opcije, koje bi lako mogli da nazovemo olakšicama za prelaženje same igre. Opcije nisu iste za svaku igru i možete ih aktivirati pre pokretanja iste. Dodatno, u samoj igri postoje komande koje će biti aktivne za sve. Među njima je opcija da se premota vreme nekoliko sekundi unazad kako biste izbegli udarac neprijatelja, ili čak smrt. Kada je reč o ostalim olakšicama, na raspolaganju vam je i Save State komanda. Što se tehničkih poboljšanja tiče, možete promeniti rezoluciju ili čak podesiti widescreen, a pre svega najzabavniji dodatak jeste podešavanje različitih filtera preko same igre, kao što je TV filter, ili monitor filter koji će dodatno probuditi nostalgičan element ili čak načiniti da neke igre izgledaju još bolje. Opisivati svaku od 13 igara bi bilo previše, ali osim onih koje možemo svrstati u tabačine, većina će se svoditi na premlaćivanje talasa protivnika, prelaženje nivoa i eventualno tuču sa nekim od boss protivnika. Sve igre koje su ranije podržavale igranje u više igrača to naravno podržavaju i u ovoj kolekciji, ali samo nekoliko naslova ćete moći da igrate u online režimu. Kao dodatak svim fanovima i starijim igračima, ali naravno i novajlijama, igra u sebi sadrži kolekciju pregršt zanimljivosti u obliku skečeva, korica IDW serijala stripova, scena iz svake epizode crtane serije TMNT, pa čak i originalne reklame iz časopisa za igre u kolekciji. Velika količina istorije TMNT franšize se ovde može pronaći bez ikakvog cimanja i otključavanja, što važi i za sve dodatne opcije ili šifre za igre. Grafičkih podešavanja nema mnogo osim već pomenutih filtera i razvlačenja ili uvećanja ekrana. Igre ćete dobiti u njihovom originalnom obliku sa svim mogućim prednostima i manama. Muzika je doterana i ispeglana da zvuči još bolje nego ranije, ali naravno i dalje će se pridržavati onoga što smo pamtili u originalu. Najveći problem u kolekciji jeste to da online komponenta jedva radi i prečesto ima previše jak lag tokom igranja, pogotovu ako želite da igrate sa ortacima koji nisu u istoj sobi sa vama. Teenage Mutant Ninja Turtles: The Cowabunga Collection je savršena kolekcija ne samo za nekoga ko je odrastao na starom TMNT crtanom filmu, nego i za nove igrače koji bi želeli da se upuste u ovaj serijal i da isprobaju prvih 13 igara u franšizi. Cena kolekcije jeste pomalo visoka, ali je obavezno uzmite na nekom popustu, ukoliko ste spremni da se suočite sa nivoom užasne težine koji je bio sveprisutan u igrama ovog vremena! Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Cowabunga opet: Teenage Mutant Ninja Turtles: The Cowabunga Collection recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne dešava se često da nastavak neke igre izađe posle 25 godina a da pri tome nije proveo večnost u razvojnom paklu. Na svu sreću, ovaj nastavak je uspeo da izbegne ovu sudbinu, i sasvim fino se nadoveže na ceo Shin Megami Tensei univerzum i lako u njega uvede i nove igrače. Priča počinje u dalekoj budućnosti, gde je svet, smešten u Devil Summoner univerzumu, na ivici uništenja. U pokušaju da spasi čovečanstvo, hiper napredni AI je kreirao dve verzije sebe, Ringo i Figue, koje će iz digitalnog sveta moći da uđu u svet ljudi, kako bi pokušali da zaustave njegovo uništenje. Nažalost stižu prekasno, jer se ispostavlja da je Devil Summoner koga su trebali da održe u životu već ubijen. Ringo tada odlučuje da ”uhakuje” upokojene duše i time povrati u život mladića pod imenom Arrow. Tu počinje glavni deo zapleta i cele gužve oko toga kako spasiti svet i ko će biti zadužen za njegovo spašavanje. Igra je nastavak na originalni Devil Summoner: Soul Hackers, a sam Devil Summoner je nastavak na serijal igara i franšizu pod generalnim nazivom Shin Megami Tensei. Jedna od veoma popularnih igara iz iste grupacije i franšize je upravo Persona. Samim tim, ako ste iole upoznati sa ovim tipom igara, i ovde ćete lako i veoma voljno uleteti u setting, priču i gejmplej. Kako ne bi napravili prost klon drugih sličnih igara sa poteznim borbama, kao što je recimo Persona, developeri su u Soul Hackers 2 ubacili nekolicinu novih trikova kako bi učinili užitak i igranje različitim. Pa da krenemo sa generalnim poređenjem sa prethodnim naslovima iz ovog serijala. Kao prvo, glavni lik koga ćete voditi će biti Ringo, dok će ostatak tima biti vrlo brzo sakupljen i samim tim fiksan do kraja igre, što je standardno za dobar broj JRPG naslova. Za razliku od recimo Persone gde samo glavni lik menja male demone koje koristi u bici, ovde ćete bilo kom liku lako moći da promenite partnera demona i oko toga će se vrteti dobar deo taktike i planiranja kod težih okršaja. Ipak, ono što će malo usporiti celu progresiju kroz igru jeste nalaženje novih demona. Naime, tokom bilo kakvog istraživanja lokacija naletećete na vaše partnere koji su u tom momentu pronašli neki predmet, što je mnogo zanimljivije od razbijanje burića ili traženje svetlećih tačaka koje označavaju iteme, ali ova mehanika nažalost ostaje za pronalaženje novih demona. Drugi način da se dođe do novih demona jeste spajanje onih koje već posedujete. Ukoliko nemate nekog koji vam je potreban za spajanje, možete ga dodatno kupiti ako ste ga prethodno bar jednom pronašli i otključali. Randomness je ime ove igre i često ćete morati da protrčavate kroz isti hodnik više puta u nadi da ćete naći nešto korisno. Ono što dodatno otežava situaciju jeste da će se i protivnici ponovo stvarati i praviti vam probleme u ovom planu. Igra se dosta oslanja na grind koji je često zastupljen u JRPG naslovima, a ako praktikujete isti, lako ćete postati super moćni, ali po cenu vašeg vremena i dobrog dela živaca. Kako bitke ne bi bile previše dosadne ili duge, developeri su dodali poboljšanja na standardni sistem pogađanja slabih tačaka iliti elementarnih slabosti protivnika. Nov sistem pod imenom Sabbath se svodi na to da ako svi u timu napadnu i pogode protivničku slabost, aktivira se masivan kombo timski napad koji će uglavnom načiniti ogromnu štetu ili praktično završiti borbu. Sve borbe su samim tim po dobrom starom poteznom sistemu, i kako otkrijete koja je slabost kog demona ili protivnika, tako ćete to znati i u budućim borbama. Drugi deo igre, pored glavnog zadatka spašavanja sveta, svodiće se na otkivanje i popravljanje memorije vaših saigrača. Ovo će biti opcione misije i tamnice, koje se svode na uletanje u psihu saveznika kako biste ih ponovo sastavili i otkrili nešto dodatno vezano za njih ili događaje u svetu. Van glavnih misija ćete takođe imati i nekoliko hub lokacija gde ćete ili obaviti neke proste zadatke ili produžiti interakciju i prijateljstvo sa nekim od glavnih likova koji provode vreme u baru. Naravno tu su i prodavnice koje u ponudi imaju ne samo opremu, nego i hranu koja će dodatno pojačati vaš tim. Grafički, igra je preplavljena šarenim i jarkim bojama na relativno tamnijim pozadinama i lokacijama, i izgleda zaista prelepo. Sam izgled je dosta baziran na Cyberpunk žanru i jarko se naslanja na isti. Jedini problem je što ćete previše često dolaziti na iste ili veoma slične lokacije. Što se animacija tiče, takođe su jako lepe i fluidne. Velika razlika u odnosu na većinu Shin Megami Tensei igara jeste da glavni protagonista, Ringo, nije nema, to jest potpuno je pokrivena glasovnom glumom, koja je odlična. Samim tim se bitan deo priče igre oslanja na međusobni razgovor između likova. Muzika takođe fino prati eksplozivne i zabavne momente tokom bitaka, kao i mirne momente van istih. Najveća mana igre jeste veoma čudna i pomalo tupava odluka da se Very Hard Mod, iliti najveća težina igranja zaključa iza DLC dodatka, uz još par dodatnih opcija. Još jedan detalj koji će vas iritirati jeste kretanje glavnog lika po mapi. Često ćete propustiti da pokupite neki item zato što će se Ringo zatrčati, a potom će joj biti potrebno dosta vremena da se zaustavi. Konačno, još jedna stvar koja će vam verovatno zasmetati jeste to što će vas čudovišta nemilosrdno juriti čak iako samo hoćete da protrčite kroz zonu i izgubite ih iz vidokruga. Ako do sada niste igrali nijednu Shin Megami Tensei igru, ili pak niste imali sreće sa malo kompleksnijim izdanjima iz ovog serijala, Soul Hackers 2 će biti savršen naslov za vas. Sve trope i premise koje se nalaze u većini drugih igara iz franšize, od veoma šarenih likova, demona i ogromnog grinda će biti i ovde, gde je sve lepo spakovano u zabavan paket koji će čak i početnicima biti lak za savladavanje. Ako već imate iskustva sa ovim serijalom, onda će Soul Hackers 2 biti vrlo fin dodatak vašoj kolekciji. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Internet nas hakuje nazad u život: Soul Hackers 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Od svih remastera koje dobijamo ovih dana, All Star Battle R, borilačka igra stara devet godina, je verovatno ljudima poslednja na pameti bila. Jojo’s Bizzare Adventure je, lično, jedan od mojih omiljenih animiranih serijala, i izrodio je pregršt borilačkih igara kroz godine, međutim Bandai Namco je mislio da je bolje remasterovati staru igru, nego praviti nešto potpuno novo, pogotovu nakon toliko dugog vremenskog perioda gde Jojo fanovi nisu dobili gotovo ništa. Iako žalimo za novom igrom, All Star Battle R svakako nije nešto što se baca u kantu, već je jedan od punokrvnih fajtera koje imamo, sa znatno većom dubinom i više nego impresivnom postavom od 51 borca! Naime, celokupni sistem je ostao isti kao u originalu, gde imate tipične normalne i jake napade, hvatanje, blok, kao i metar koji koristite za vaše specijalne sposobnosti. Ovde ima i par zanimljivih mehanika kao što su izbegavanje udaraca, koje koristi 2.5D okruženje, te vaš karakter može da se pomeri u stranu, a ako pažljivo tempirate poslednji trenutak, dobijate i kratko zaustavljanje vremena za još bolju reakciju i otvaranje kombo udarcima. Takođe, jednostavnim pritiskom na dugme, možete koristiti vašu stilsku sposobnost, notabilno hamon, stand ili spin u zavisnosti od vašeg lika, te promenom između moda korisnika i vašeg standa ili neke druge sposobnosti, možete praviti zanimljive kombinacije. Ovo podrazumeva i dinamički prelaz između ova dva moda, te možete koristiti i stilizovano prekidanje poteza kako biste izašli iz animacije ili nastavili kombo, zavisno od situacije. Ove mehanike doprinose individualnosti svakog karaktera, te All Star Battle R može delovati i kao raj za ljubitelje borilačkih igara, s obzirom da ova ogromna postava likova stvarno može da se pohvali totalno različitim iskustvom kroz igranje svakog lika. Što se tiče modova igre, remaster je izostavio glavnu kampanju koja je svakako bila dosta površna, gde je kroz tekst prepričavala radnju svakog dela JJBA. Ipak, ovo je bilo i dalje bolje od poluzavršenog arkadnog moda All Star Battle, koji će vam davati bitke sa specijalnim uslovima iz svih delova, otključavajući borbu protiv glavnog zlikovca u tom činu, generalno se svodeći na borbe protiv kompjutera sa minimalnim modifikacijama. Ostali modovi obuhvataju tipičan arkadni mod, dok versus poseduje uvek dobrodošli turnir mod gde možete birati broj ljudskih protivnika koji će učestvovati u nokaut formatu. Svaki karakter poseduje pregršt glasovnih linija i skinova koje ćete otključavati igranjem ovih modova. Timske bitke, to jest 3 na 3, gde će se nakon svake borbe smenjivati vaši odabrani likovi dok neko ne izgubi, nažalost se mogu igrati samo u lokalu. Vizuelno igra izgleda jako dobro, s obzirom da je remaster igre stare devet godina, gde je verno prenet tipičan stil Hirohiko Arakija i njegovih likova u svakom aspektu. Modeli karaktera izgledaju veoma verno, dok su okruženja iz animea i mange prepoznatljiva, ali se kod njih već vide tragovi starenja. Zvučna podloga briljira, koristeći originalne glasovne glumce iz animea, dok su i sami efekti i udarci preneti u potpunosti za pun doživljaj. Što se tiče multiplejer komponente, ona sadrži klasične modove običnog i rangiranog meča, gde rangirani sistem funkcioniše po tipičnom broju poena koje dobijate i gubite u zavisnosti od toga da li ste pobedili ili izgubili. Nažalost, sa optimizacione strane, ova komponenta je apsolutno užasna, s obzirom da ako ne igrate sa nekim ko je blizu vaše lokacije, nećete naići na ništa zabavno. Kašnjenja su veoma česta, kao i problemi sa beskonačnim učitavanjima meča gde morate da izađete iz igre kako bi vam se poraz uopšte računao, kao i činjenica da ne postoji filter za wi-fi konekcije i konekcije kablom. Pošto ne možete da vidite koliki vam je ping ili da li ste sa nekim ko igra na bežičnom internetu, količina seckanja i kašnjenja koju ćete imati na ekranu je apsolutno nepodnošljiva. Nažalost, netkod je očigledno ostao isti, s obzirom da je i originalno izdanje ove igre imalo isti problem, a za kompetitivnu borilačku igru u 2022. godini to je apsolutno nedopustivo. I kada sve to saberem, ne znam ni sam kako da se osećam povodom ove igre. Iako ima solidnu dubinu, gde svaki od vaših likova ima distinktne poteze, kompetitivni multiplejer je totalno disfunkcionalan. Pored toga, igra i dalje ima ozbiljne probleme sa balansom između likova, dok je nedostatak konkretne kampanje takođe prilično razočaravajući. Sa svim tim manama na umu, Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R vredi kupiti samo ako ste jedan od najvernijih fanova serijala. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Anime mlataraljka za ‘’prave fanove’’: Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Na ulazu u moj dom, i dalje zlatnim slovima piše: „O putniče namerniče, ako je ljubav prema Zmajevoj kugli u tebi jaka, reci „Goku“ i uđi.“ Ili bi barem pisalo, da upravnik stambene zajednice nije pravi pravcijati Friza… Šalu na stranu, kada bi se moja ljubav prema Dragon Ball franšizi mogla izmeriti, merila bi se u gigavatima. A u kombinaciji sa mojom ličnom igračkom kulturom, mislim da su izuzetno retke Dragon Ball igre za koje nisam čuo, ako ih bar nisam i lično odigrao. S tim na umu, o Dragon Ball: The Breakers se nisam mnogo informisao, već se automatski podrazumevalo da ću igru zaigrati ukoliko mi dopadne šaka. Pre nekoliko dana, to sam i učinio. A moji utisci su veoma pomešani. Dragon Ball: The Breakers je po svojoj prirodi multiplejer igra, koncipirana kao „sedam na prema jedan“ nadmetanje, smešteno naravno u svetu Zmajeve kugle. Sa ovim konceptom smo se susretali i ranije, kroz igre kao što su Dead by Daylight ili Friday The 13th, ali ovde razumljivo nema horor elemenata. Osim ako ne računamo sveopšte utiske na konto kvaliteta. Uh… Osim prologa kroz koji provodite lika napravljenog u vrlo bazičnom kreatoru, igra je u celosti multiplejer iskustvo. S tim na umu, traljav i haotičan prolog koji služi kao uvod u priču i lagani tutorijal, mogao bi biti nešto čemu se da oprostiti ukoliko je ostatak igre kvalitetan. To, nažalost, nije sasvim slučaj. Kažu da se na zapadu najviše vrednuje dobra ideja. Da je to baš tako, ova igra bi bila remek-delo. Koncept u kom se sedam igrača koji upravljaju običnim ljudima suprotstavlja osmom, koji kontroliše nekog od najpoznatijih negativaca iz Dragon ball univerzuma – na prvu loptu zvuči užasno zabavno. Negativac je tu dospeo igrom slučaja, a na vama je da kroz saradnju pronađete određene tačke na mapi, čime aktivirate vremeplov kojim zajedno sa saborcima možete da pobegnete što dalje od opasnosti. Na negativcu je da vas u tome spreči tako što će vas poraziti bar dva puta ili vam uništiti vremeplov. Ukoliko izgubite vremensku mašinu, imate još priliku da pronađete individualne kapsule kojima samostalno možete da pobegnete ili ako ništa drugo ne upali – direktno se suprotstavite protivniku, koji se po terminologiji igre oslovljava sa „raider“. Kako pobediti Frizu ili Sela, jedne od najjačih zlih stvorenja Dragon Ball franšize? Na raspolaganju imate značajan broj oružja, ali kada bomba ili raketni bacač nisu dovoljni ni da ogrebu premoćnog zloću, na scenu stupa mogućnost da skupljanjem određene energije, na kratko vreme postanete inkarnacija nekog od čuvenih heroja serijala. Heroje neočekivano osvajate kroz „gacha“ segment igre, čije prisustvo me je veoma iznenadilo. Ovde nasumično i na sreću izvlačite nekog od junaka, odnosno čak ne izvlačite ni tog karaktera već njegovu verziju koja sa sobom donosi jedan specijalni potez. Obično volim „gacha“ momente, ali ovde sam ako bilo šta, bio poprilično zbunjen. Bar ostadoh zahvalan što nam je igra pružila bar neki konkretan metod da se suprotstavimo antagonisti. Ukoliko na ovaj način ne uspete da porazite protivnika, barem ćete možda uspeti da ga zamajavate dovoljno dugo ne bi li vaši saborci završili rad na vremeplovu. Ali ukoliko je zlikovac uspeo da evoluira i postane značajno veća opasnost po vašu družinu, želim vam više sreće u idućem meču. Kada ovako sve stavim na papir pa još jednom pročitam, opet mi se igra ova igra! Teoretski, ljubav lepo zvuči. No, malkice je drukčije u praksi… Tako ni ljubav prema kultnom serijalu nije dovoljna da ovaj naslov vine iznad proseka. Kao prvo, pronaći sedam drugara koji bi bili radi da sa vama zaigraju ovu igru, bio bi uspeh na kom bi vam svako moga pozavideti. Ali da stvar bude još gora, pronaći i strance onlajn da sa vama zaigraju, nije znatno lakše. Činjenica da je ovo isključivo multiplejer naslov, veoma umanjuje njegovu vrednost i vek trajanja. A s obzirom da serveri ne podržavaju igranje između platformi, možda je i najgora stvar u vezi igre. Osim što je grafika igre veoma bazična, sa gotovo nepostojećim kvalitetnim animacijama, samo kretanje likova jedno je od najgorih koje sam video u poslednje vreme. Podsetilo me je na dvadeset godina staru igru Rockstar studija – State of Emergency, gde sam još u ono vreme bio u čudu kakvu igru je izrodio tako velik studio. Da vidim nešto slično tome danas u jednoj zvaničnoj Dragon Ball igri, nadrealno je. Kamera sa druge strane, predstavlja jednu sasvim posebnu vrstu horora. Kao da pod ruku ide sa ostatkom tehničke neispeglanosti, pa želi da zaokruži celo kriminalno iskustvo. No, ukoliko se baš zainatite i rešite da se uživite u igru i naviknete na njeno loše izvođenje, stvari se mogu popraviti. Ali sam siguran da broj instanci gde ćete se nevoljno zaglaviti u neki objekat i zbog toga izgubiti meč, nesumnjivo mora rezultovati frustracijom ma koliko razumljiv igrač bili. Čitajući sopstvene reči, deluj kao da posmatram epilog bojnog polja gde se odigrao sukob između ljubavi i žalosti. Jedna od zanimljivijih ideja u poslednje vreme, smeštena u jedan od najboljih anime univerzuma svih vremena, a izvedena tako bazično i nespretno, da prosto poziva na žalopojku. Nije dovoljno da budete Dragon Ball ljubitelj da biste uživali u ovoj igri. Potrebno je da imate i malo sreće sa pronalaženjem društva za igranje kao i strpljenje da iz ovog naslova izvučete ono najbolje. Suštinski, igra ima dosta skrivenih kvaliteta koje uništava dosta loša prezentacija. Ali ako vas ljubav i sreća posluže, pa tome dodate i malo više strpljenja, možda će vam se isplatiti da potrošite nešto malo novca i zaigrate ovu igru. Samo požurite. S obzirom na stanje u kom je igra trenutno, mislim da neće proći mnogo vremena pre no što serveri budu pogašeni a igrači vremeplovom pobegnu što dalje od ovog naslova, u neku svetliju budućnost. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra koja lomi srca: Dragon Ball: The Breakers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

EFootball 2023 je jedan od najmanje hajpovanih i najavljivanih naslova – ikada! O toj činjenici dovoljno govore i komentari na društvenim mrežama, gde se sa iznenađenjem prihvata saznanje da je eFootball 2023 već izašao. Da li je to bio marketinški trik ili se face iz Konamija polako predaju i spremaju se da podignu sidro, ni sami nismo sigurni. Ali ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da je eFootball 2023 izašao i da ćemo pokušati da prenesemo naše utiske o tome kako smo doživeli ovo novo izdanje i šta je u njemu sve promenjeno. U novom izdanju Konamijeve simulacije sada postoji 26 timova koji su vam dostupni za egzibicione mečeve. I dalje nismo sasvim sigurni zašto je to tako i zašto nemamo mogućnost odabira svih timova, ali možemo pretpostaviti da je cilj developera da se igrači u potpunosti prebace u “my team” režim, koji bi trebalo da bude pandan FIFA FUT modu. Prosto se vidi da ljudi iz Konamija u njega trenutno najviše i ulažu. Što se samog gejmpleja tiče, rekli bismo da je mnogo bagova ispravljeno i da se dosta poradilo na nekim segmentima, a opet neki kao da su potpuno zaboravljeni. Na primer, pasovi su boljeg odziva kontrola, a samim tim i precizniji, a sama igra dodavanja deluje dosta fluidnije. Ako gajite ovaj stari stil igranja, sigurno ćete biti zadovoljni. Ali u drugu ruku, ukoliko ste tip igrača koji voli da driblingom dođe do pogotka, tu ćemo morati da vas razočaramo, jer su driblinzi gotovo nemogući za izvesti. Defanzivni igrači napadače sada mnogo lakše izbacuju iz balansa, čak iako se radi o nekom stamenom igraču poput Ibrahimovića. Istovremeno, napadači se mnogo tromije i sporije kreću, pa čak iako upravljate Maradonom lično. Ovo dodatno olakšava defanzivnim igračima da dođu do poseda lopte, što dosta menja kompletnu ravnotežu meča. Što se šuteva tiče, i oni su dosta boljeg odziva i neki bagovi koji su nas mučili u prošlosti su uklonjeni. Sada ne morate da gledate u budućnost i unapred pritiskate dugme za šut, nagađajući da li će vas neko napasti da uzme loptu. Sada imate potpunu slobodu da čekate na pravu priliku do gotovo poslednjeg trenutka. “Team press” opcija je takođe unapređena. Bagovi koje smo ranije imali, kao na primer situacija u kojoj igrači nisu ni markirani indikatorom a mimo naše želje kreću u presing, otklonjeni su. Slobodno predahnite jer su ove stvari sada lepo ispeglane i mnogo je lakše koristiti takve opcije. Nažalost, ima i bagova koji su preživeli, a jedan od njih najbolje opisuje situacija u kojoj se igrač zaledi prilikom odbitka lopte ka njemu, pa reaguje u stilu platana sa Kalemegdana. Bukvalno kao da je izgubio razum i pretvorio se u drvo! Nešto slično kao Marko Šćepović u “najboljim” danima (seća li se neko?! Ne? Haha). Opšti utisak je da unapređenja postoje, ali da se prednost dala odbrani a ne napadu, i da se igračima uskraćuje sloboda izbora stila igre. No, uzimajući u obzir da je ova igra besplatna, ne možemo previše ni izvoljevati, jer čak ni skupocena FIFA nije uspela da nam podari veći izbor unapređenja. Rekli bismo da nju muči drugi problem, to jest da je njeno srce obuzela pohlepa, ali o tome ćemo u opisu posvećenom toj konkretnoj simulaciji. Kao glavni problem kod Konamija ostaje to što kupovinom licenci pokušavaju da se otrgnu konkurenciji i približe igračima, a ne shvataju da i time gube budžet za dalja unapređenja koja bi zaista napravila razliku. Ako se vratimo koju deceniju ranije, u svima nama dragom PES-u nije ni bilo licenciranih timova, pa smo svi bez obzira jako uživali igrajući ta izdanja. Najbolji primer koji mogu da vam dam, jeste iz ličnog iskustva. Veliki sam fan AS Rome i upravo Konami drži licencu za korišćenje imidža ovog kluba, ali čak ni to me nije nateralo da sednem i da odigram poveći broj mečeva sa ovom ekipom. Složićete se, najbitnije i ono zbog čega svi igramo fudbalske simulacije, jeste da se prenese sam duh fudbalske igre i da se u našim srcima ponovo probudi želja za dugim okupljanjima sa prijateljima i organizovanjem turnira. A to neće postići nikakve šminke i licencirani omiljeni klubovi. Sa žaljenjem moramo konstatovati da ni FIFA ni eFootball ove godine, nisu to u potpunosti uspeli. Nećemo biti nezahvalni i nerealni i priznaćemo – neke promene su dobre. Ali sve to nekako deluje kao da se igra na sigurno. Prisetite se kako je ranije na svakih nekoliko izdanja dolazilo do značajnih promena, pa su nove igre izgledale potpuno drugačije od svojih prethodnika. I to bi se nekada isplatilo, nekada ne, ali što kaže dobri stari Del Boj: “Ko riskira – profitira!” Zato Konami i EA, molim vas riskirajte! Autor: Miloš Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Na istoku ništa novo: eFootball 2023 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovogodišnje izdanje FIFE će biti poslednje pod tim imenom, jer će EA izgubiti licencu za korišćenje istog. Kolike će to promene doneti ne znamo, ali ono što možemo da saznamo i što ćemo pokušati da odgonetnemo jeste da li se FIFA dostojno oprašta od svog starog imena i koliko nam ovo “oproštajno izdanje” može ponuditi zabave pre nego što “zaplovimo” u nove vode pod novim imenom. Ako kažemo da nam nova FIFA ne donosi mnogo suštinskih promena, moglo bi se reći da smo u pravu a isto tako i da nismo. Ako bismo hipotetički gledano mogli da obrišemo iskustva sa naslovima od FIFE 16 do FIFE 22, i da odjednom i direktno zaigramo FIFU 23, osetili bismo veliki napredak u pogledu samog gejmpleja, atmosfere, dizajna i generalno same suštine fudbalske igre. U takvom scenariju, igrači bi imali čemu da se raduju i u čemu da uživaju. Ali pošto to nije tako i svake godine se susrećemo sa minimalnim promenama koje nam se serviraju na kašičicu, a pritom pokušavaju da se predstave kao epohalna dostignuća i poboljšanja, onda moramo ipak konstatovati da smo daleko od takvog sna. Sa druge strane, najveći problem i nije to što svake godine imamo minimalno unapređenu igru, koliko činjenica da za svaku od njih moramo da platimo pozamašnu svotu novca. A uzimajući u obzir da EA već kao po pravilu uzima mnogo novca na mikrotransakcijama u svom najpopularnijem modu FUT, to nas dovodi do zaključka da kod čelnika kompanije ipak vlada gramzivost umesto želja da se verni fanovi na neki način “ispoštuju” i učine srećnim. Baš iznenađujuće, zar ne? Sada je došlo vreme da se pozabavimo tim već toliko puta pomenutim “mini” promenama. Sam gejmplej na prvu loptu (haha?) deluje veoma slično kao kod prethodnika, ali ako odigrate neki veći broj utakmica počećete da primećujete razlike. Jedna od prvih koje ste možda primetili jeste svakako promena mehanike izvođenja prekida. Sada ćete pri izvođenju slobodnih udaraca imati indikator kretanja lopte i moći ćete da odredite kojim delom stopala će igrač šutnuti loptu, a ovo će dodatno uticati na trajektoriju kretanja iste. Iako na papiru deluje kao zanimljiva promena, ne bismo mogli reći da smo oduševljeni kako to izgleda u praksi, pogotovo što će kežual igračima definitivno biti potrebno mnogo više vremena da se adaptiraju na novitet. Privikavanje na novi sistem, dosta je teško ukoliko ste odavno navikli na stari. A opet ako se ne naviknete, već loptu šutirate onako bazično kao i uvek, sebi dosta smanjujete mogućnost za postizanjem atraktivnih pa i manje atraktivnih golova. Penali su takođe pretrpeli promene i njihovo izvođenje je dodatno pojednostavljeno. Ukoliko imate dobar tajming i umete da precizno odmerite snagu šuta, nećete imati mnogo problema da postignete gol. Pa čak i da niste preterano vični, sigurno ćete znatno lakše postizati golove iz penala nego prošle godine, gde je u FIFI 22 šut lopte „nebu pod oblake“ iz penala bila mnogo češća prilika za videti. Ovo je super za kežual igrače, ali opet smanjuje mogućnost za postizanje nekih posebno lepih golova iz penala, ili promašaja poput onog Roberta Bađa sa svetskog prvenstva iz 1994 kategorije. Što se tiče drugih unapređenja, jedno od po nama značajnijih jeste uklizavanje i oduzimanje lopte, gde će se od vas tražiti mnogo bolji tajming i procena kretanja igrača sa loptom. Za razliku od prethodnog izdanja ove franšize, sada je mnogo lakše promašiti loptu i napraviti faul. Lopta se neće „lepiti“ za vaše noge kao ranije, pa ćete i posle dobrog starta moći da ostanete bez nje. Ovo je korak u pravom smeru i svakako podržavamo ovakva unapređenja. Šutevi nisu mnogo menjani, osim što je ubačena nova opcija za „power shot“, koja igraču omogućava da ukoliko ima dovoljno vremena da to izvede, pritiskom dugmića R1 i R2, pristupi “natezanju” šuta, pri čemu će se kamera malo približiti samom igraču i lopti. Ovi šutevi su neodbranjivi ako se dobro izvedu. Međutim, pri njihovom izvođenju morate precizno da usmerite palicu kontrolera. U suprotnom, lopta može da završi čak i u korner zastavici, što sa običnim šutem nije lako postići s obzirom na predefinisani „assistant mode“, koji joj ne dozvoljava da toliko odstupi od pravca kretanja prema golu. Samim uvođenjem ove nove mehanike, reklo bi se da su “obični” šutevi dodano oslabljeni i da neće imati onu snagu koju su ranije imali. Koliko je to dobro ili loše nismo ni sami sigurni. Ali verujemo da će vam „power shot“ mogućnost brzo dosaditi, pogotovo zbog pokretanja akcije zumiranja kamere koja ume da odvuče pažnju. Što se tiče ostalih, ne toliko fudbalskih promena, vredna pomena je uvedena nova fizika kretanja frizura, odnosno kose igrača. Ova novina neće biti prisutna kod svih igrača, ali kod onih poznatijih (ili bitnijih?) ćete moći da je primetite. Ona podrazumeva dosta realističan uticaj zemljine teže na gotovo svaku vlas kose, pa će se pri trku kosa Nikola Zaniola vijoriti kao zastava na jarbolu. Lepa nova promena, ali ne menja mnogo sam osećaj dočaravanja fudbalske igre igračima. Ostale vizuelne promene su manje upečatljive i tiču se kozmetike menija i ostalih indikatora, pa ih nećemo detaljnije opisivati. Na kraju analize, zaključak bi bio da čak i ako ste greškom naleteli na opis za FIFU 22, gotovo sve što je tamo napisano ali bez detaljisanja, bi manje ili više moglo da se kaže i za novu FIFU. Napretka ima, ali minimalno i po istom principu. Hrane nas mrvicama koje debelo naplaćuju. Ako imate koji dinar više da potrošite, kupite novu FIFU. Ako ništa makar da uživate u lelujanju Mesijeve kose, bar dok ne odluči da se ošiša na ćelavo, o čemu se već uveliko spekuliše u uskim krugovima bliskim Argentincu. A ako ovo kojim slučajem čitaš baš ti Lionele – ne diraj kosicu, bolje ti je tako! Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fifin poslednji ples: FIFA 23 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kolaboracije su zaista neobična stvar. Skoro da ne znam nikoga ko bar jednom nije poželeo da se dve fiktivne persone odvojenog univerzuma, sretnu u nekom trećem, stvorenom samo za njih. Osmi putnik protiv Predatora, Robokap protiv Terminatora, Baka Prase protiv Željka Mitrovića… Kad se jednom kucne na vrata kolaboracije, nebo postaje granica. Dobro, neki susreti su manje ili nimalo zanimljivi, a neki posve neočekivani. Baš tako sam bio u celosti iznenađen saradnjom između Nintenda i Ubisofta, kada su se pre pet godina udružili snage Mario karaktera i „zecova“ iz Rejmenove franšize. Na prvu loptu, igra mi je delovala besprekorno zabavno. A nakon što sam uplovio u njen svet, kao da nisam bio spreman za strateško-potezni gejmplej koji je igra poprilično inovativno prezentovala. Znate već one situacije, kada igra ma koliko dobra i ma koliko u vašem ličnom maniru, prosto nije kliknula u pravom momentu sa trenutnim apetitima. Kingdom Battle sa žaljenjem moram da priznam, još uvek čeka na to da ga u potpunosti pređem. Zato zamislite moje veselo iznenađenje, kada sam nastavak zgrabio kao da se tek susrećem sa ovim receptom i zaigrao ga sa takvim uživanjem da me je milina bilo gledati kako Switch ponovo koristim u prenosivom režimu, gde god bih krenuo. Da li je zbilja u pitanju toliko bolja igra ili je prosto tek sada kucnuo moj trenutak za igranje ovakvog igračkog „štiva“, pitanje je na koje iskreno i nemam potrebu sebi da odgovorim. Ali činjenica stoji – Sparks of Hope je zrelije, lepše i nadasve igrivije izdanje svog prethodnika. Pa da krenemo redom! Od starta ćete se uveriti da je igra vizuelno izbrušena do te mere da prvi deo iako nekada sjajno, sada izgleda bleđe nego ikada. Iako je Ubisoft bio zadužen za kreiranje ovog univerzuma, svi modeli likova, nivoi i atmosferična tematika, preslikani su Nintendovim kvalitetom. Igra izgleda fenomenalno. Tu i tamo se može uočiti manjak detalja po pitanju interakcije sa okolinom ili nekih drugih sitnica na koje bi ljudi iz Nintenda obratili više pažnje, ali to ne umanjuje kvalitet generalnog utiska. Ovo je verovatno najlepša „nintendolika“ igra na kojoj nije radio sam Nintendo – ikada. No ovo grafičko dostignuće nažalost nije tu bez neke cene za platiti. Igra ume da, naročito u detaljnijim nivoima, doživi neprijatnije padove frejmrejta. Ovo neće toliko uticati na vaš učinak, koliko na izgrađenu atmosferu. Iako do sada nisam bio zagovornik toga da je vreme da Switch doživi naslednika, ta opcija deluje sve realnije. Još godinu ili dve i mislim da će biti pravo vreme za to. Do tada, ukoliko niste neko ko se ježi na povremeno slabije performanse u video igrama, nemate mnogo o čemu da brinete. Gejmplej je umnogome zadržan iz prethodnika i predstavlja strateške i potezne okršaje sa protivničkom armijom. Arsenal poteza obogaćen je napadima koji su karakteristični za svakog lika ponaosob, ali i timskim potezima gde morate udružiti više likova, kao i potpuno novim „sparks“ moćima koje otkrivate pronalaženjem vrlo specifičnih saboraca tokom prolaska kroz nivoe. Mogućnosti za igranje su toliko raznovrsne, da i nakon što duboko zagazite u prelazak igre, možete da otkrivate i smišljate nove. Osim što pružaju neke očekivane elementalne napade, „sparks“ dolaze i uz arsenal poprilično osvežavajućih moći. A sijaset alatki koje možete kupiti, dodatno produbljuju borbene mogućnosti. Luiđi kao vispreni snajperista sa lukom i strelom, koji može da dopre dalje od svojih saboraca, ili Mario koji protivnicima prepoznatljivo može da skoči na glavu kao dodatak običnim napadima, samo su neki od opcionih detalja i mogućnosti kojima likovi raspolažu. A što više budete unapređivali likove, to će svaki biti posebniji i korisniji za situacije u kojima će dolaziti do izražaja. Kada se ne nalazite u borbi, slobodno se možete kretati kroz nivoe u potrazi za novim protivnicima ili zagonetkama za rešiti. A ovih mozgalica je u izobilju. Pa iako nisu naročito teške, pružaju solidan nivo satisfakcije nakon što ih rešite. Jedina zamerka na tom polju, jeste u činjenici da je zagonetku zabavno rešiti samo prvi put. A ukoliko se odlučite da ponovo prelazite igru, one mogu predstavljati samo dosadnu prepreku. Igra vrvi od šarma i karaktera, naročito u pogledu likova i njihovih interakcija. Zapravo, svaki od likova je toliko živopisan da je lako zamisliti ih kako bi se ponašali u određenim situacijama. Osim prepoznatljivog Marija i mog ličnog favorita, brata mu Luiđija, posebno sam uživao u ludorijama „zecovske“ princeze Pič. Gotovo da nije bilo kadra u kom ona ali i drugi likovi prenaglašenih ličnosti, nisu uvlačili igrača da se oseti kao da je sve vreme uz šašavu družinu. Priča je naročito zanimljiva, jer osim što dolazi uz određenu dozu uvek dobrodošle misterije, ceo svet boji nešto mračnijim tonovima i poziva vas na njegovo oslobođenje. A ima li šta primamljivije u video igrama, no upravljati družinom heroja oslobodilaca, prepunim blesavog karaktera? Retko šta, ako mene pitate. Za kraj, možda i najslađa činjenica od svih, jeste muzička podloga koja stiže od strane tri renomirana kompozitora, među kojima je i Grant Kirkhop – prepoznatljivi autor muzike Banjo-Kazooie i mnogih drugih igara. Lagao bih kada bih rekao da i muzičke teme ne odišu veličanstvenim kvalitetom kolaboracije i na tom planu. Savršeno uklopljene u svet koji boje veselim, dinamičnim ali i suptilnijim tonovima, pesme su vrhunske – sve do jedne. Kada se Super Mario World muzika ukrstila sa prepoznatljivim Kirkhopovim stilom, za mene je to instant postala omiljena audio kreacija ove godine. A ukoliko ste neko kome ova igra ne deluje baš primamljivo a voli muziku koja je decenijama krasila igre iz njihove kuhinje, bar poslušajte album muzike ove igre. Siguran sam da će vas, ako ništa drugo, propisno razveseliti. Ako je pored nekoliko desetina neverovatno zabavnih sati ova igra za mene nešto učinila, to je da poželim da se vratim njenom prethodniku i pružim mu još jednu priliku. Ali i da se iskreno nadam da će ovaj neverovatni nastavak izroditi bar još jedno poglavlje, pa zaokružiti celo iskustvo u zbilja nesvakidašnju trilogiju. Ukoliko ste voleli prvi deo, obavezno nabavite nastavak. A ukoliko niste ili ga možda niste čak ni zaigrali, nema nikakvih problema direktno uleteti u ovo odlično ostvarenje. Vredi svake pare, što se danas ne može reći ni za polovinu naslova na tržištu interaktivne zabave. Za ovaj mesec, od mene još jedna velika preporuka. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak podivljalih ušiju: Mario + Rabbids: Sparks of Hope recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Yomawari: Lost in the Dark, treći je naslov u serijalu horor igara sa obmanjujuće slatkom grafikom. Jer igra, ma koliko simpatično izgledala, predstavlja jedno od najoriginalnijih iskustava strave i užasa koje sam do sada zaigrao. Ukoliko niste igrali prve dve igre, ne samo da ne mari kako je u pitanju potpuno odvojena priča, nego je čak i poželjno. Pitate se zašto? Razlog je vrlo jednostavan. Sve tri igre su po stilu istovetne, ali to se proteže dalje i na sam dizajn lokacija kao i na izgled karaktera. U pitanju jesu odvojene priče, ali svaki naredni naslov deluje kao reciklirana verzija prethodnog. Kao da je neko uzeo sve nivoe i neprijatelje, malo ih „prekopao“ i ponovo složio za nastavak. S tim na umu, ovo može smetati starim igračima koji su treći deo zgrabili nadajući se svežem sadržaju. Ali ako se sada prvi put srećete sa serijalom, doživećete baš upravo ono najkvalitetnije što on ima da ponudi. Veoma slično kako su ga i drugi doživeli, kroz ranije naslove. Lost in the Dark nas stavlja u ulogu devojčice, koja nakon što postane žrtva okrutne šale školskih siledžija, gubi svest i budi se sa zastrašujućim otkrovenjem. Na nju je stavljena kletva, a vremena za njeno skidanje nema mnogo. Ukoliko zakasni, kletva će zauvek ostati na njoj, što je dovoljno crna pomisao da se svako uspaniči, a kamoli desetak godina stara devojčica. Da stvar bude još gora, nesrećno dete pati i od gubitka pamćenja. Igra je u celosti dvodimenzionalna, rukom crtane grafike i izvođenja iz polu ptičje perspektive. Odavde i crpi svoj šarm koji zatim dodatno uobličava neočekivanim dozama horora. Po prvi put u serijalu, imate mogućnost da malo promenite izgled protagonistkinje kao i njeno ime. Ali ukoliko sve ostavite na podrazumevanim podešavanjima, devojčica će ostati poznata kao Juzu. Juzu je primarno jedino „naoružana“ baterijskom lampom kojom krči svoj put kroz noć u potrazi za izgubljenim sećanjima i spasom od svoje kletve. A u tami vrebaju kojekakve spodobe, primarno inspirisane duhovima iz japanske mitologije i narodnih priča. Kako Juzu nema sposobnost da se bori sa ovim monstrumima, na vama je da protrčite, prošunjate se ili skretanjem pažnje provučete pored karakondžula na putu do svog cilja. Jedan pogrešan korak znači sigurnu smrt, a pažljivo kretanje i zagledanje okruženja je ključno za preživljavanje. Nakon što se približite nekom čudovištu, čućete srce nesrećne devojčice kako ubrzano kuca, time čineći svojevrsni indikator opasnosti. Još strašnije, neki od jezivih protivnika mogu da vas ubiju samo ukoliko ih pogledate u oči. Zato postoji i mogućnost žmurenja, gde ćete se snalaziti samo na osnovu zvuka ili suptilnih vizuelnih indikatora. Ovo me vodi i do „najimerzivnijeg“ aspekta igre – audio režije. Veoma je posebno a i preporučljivo iskustvo igrati ovu igru sa slušalicama. Zvuk koraka, šuškanja i neposredne opasnosti, izuzetno dobro je osmišljen. Naravno, pripazite se i povremenog iznenadnog iskakanja zastrašujuće kreature, što možda jeste jeftin trik ali i nije toliko čest da bi predstavljao problem. Istovremeno, jedan od najboljih momenata igre jeste sukobljavanje sa „boss“ karakterima. Po principu zagonetki kojih ima u izobilju, tako je i protiv glavnih neprijatelja potrebno rešiti neku mozgalicu kako biste ih porazili. A osećaj kada kao nemoćna devojčica uspete da porazite iskonsko i nemilosrdno zlo, svakako pruža pošten osećaj dostignuća. Muzika je takođe prisutna ali i izuzetno odmerena, tako da sa ostalim segmentima čini jednu nesvakidašnju horor celinu. Na momente deluje prosto neverovatno da tako simpatična igra može biti i toliko užasavajuća. Ali vas već naredni susret sa strašnom zlom pojavom vraća u stvarnost. Yomawari serijal nije za plašljive igrače! Ukoliko ste igrali i voleli prethodna dva dela, sigurno ćete imati šta da zavolite i ovde. Iako sve deluje kao kvalitetno štivo, ipak je u pitanju recikliran kvalitet, a ne nešto što nikada nije valjalo. Sa druge strane, ukoliko se po prvi put susrećete sa serijalom, volite horor igre a dojadili su vam stari recepti, takođe nabavite igru. Siguran sam da će vam njena nesvakidašnja prezentacija dobro prodrmati i osvežiti pogled na horor igre. Ali u svakom slučaju, sačekajte bar neki popust. Cena je za sada previše visoka za ono što kupujete. Autor: Milan Živković Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Poznaćeš je i po mraku: Yomawari: Lost in the Dark recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Za prvu A Plague Tale igru, saznao sam upravo čitajući naš časopis. Odlična recenzija od strane Ivana Danojlića (kolegu, prijatelja, kuma – haha), otvorila mi je oči za igru sa čijim postojanjem uopšte nisam bio upoznat. A da stvar bude grđa, igra je bila apsolutno fantastična. Ne samo da je recenzija obećavala nesvakidašnju pustolovinu, već je i igranje samog naslova ispunilo još više nego što sam se i u tom trenutku mogao nadati. Nastavak igre, imao je još teži zadatak i još viša očekivanja za ispuniti. Da li je u tome uspeo? Pa, krenimo redom. Requiem se direktno nastavlja na tri godine star Innocence – igru koja se završila tako da je bila celina za sebe. Drugi deo je više proizvod uspeha originala i želje za nastavljanjem priče, nego što je to zaista bilo neophodno. Stoga, način na koji se priča prirodno nadovezuje na prethodnika, iznenađujuće je dobar. Gotovo da je neosetan prelazak u ostatak priče, što iskreno nisam očekivao da je moguće izvesti. Mehanike originala, umnogome su zadržane ili blago obogaćene, a igra i dalje predstavlja kombinaciju horor žanra sa primesama skrivanja i izuzetno snažnim narativom koji je verovatno jedan od najintenzivnijih dramskih komada koje sam ikada video u nekoj video igri. Možda bi umesto nabrajanja žanrova koji čine igru, najjednostavnije bilo reći da je u pitanju „simulator patnje“. Ova igra tako dobro dočarava težak život protagonista, da mi je teško i da zamislim monstruozne kreacije iz horor univerzuma koje bi bile strašnije od sudbine kroz koju lično sprovodite Amisiju i njenog mlađeg brata Huga. Otkriti previše detalja o priči, za ovu igru bi bio najveći greh. Ali vam mogu reći da se sve vrti oko nastojanja brata i sestre da pronađu lek kojim bi se Hugo rešio prokletstva s kojim je rođen. Dok je u prvom delu Amisija bila znatno ranjivija ali svejedno žestok borac, ovde imamo njenu malo stariju, iskusniju i malo više smrtonosnu verziju. I dalje ćete biti u čizmama devojčice koju okrutan svet može da slomi u svega dva poteza, ali ona ponovo na svakom koraku oduševljava svojom izdržljivošću i duhom. Snalažljivost i želja za životom, neverovatno dobro dočaravaju i čine uverljivim sve okrutne prepreke iz kojih se jedino za dlaku možete izvući. Mnoge situacije u igri još uvek je moguće preći na više načina. Šunjanje je svakako uvek opcija, a ja sam lično ciljao na to da porazim svakog neprijatelja na kog bih naleteo. Mom stilu igranja najviše je doprinelo uživljavanje i saosećanje sa protagonistima, pa sam ljutito želeo da života rešim svakoga ko bi im stao na put. Mogućnost da igranje prilagodite sopstvenom stilu, uvek je dobrodošla stvar. Ako je prvi deo imao dobro odmerenu količinu pasivnih i akcionih scena, ovde je taj balans malo intenzivnije naklonjen u korist dinamičnih sekvenci. Neke situacije prosto oduševljavaju koliko su vizuelno grandiozne, naročito kada horde pacova krenu u nemilosrdno pustošenje. Ali neretki su i trenuci kada miran momenat, vizuelno sjajno dočaran, obavija igrača snažnom atmosferom. Za svoje vreme, prvi deo je bila prelepa igra. Requiem je taman toliko vizuelno unapređen, da bi se danas isto to i za njega moglo reći. Vidi se da nije u pitanju „AAA“ naslov kada zagledamo animacije kretanja, pomeranja usta pri razgovorima i slične momente koje najveći studiji ipak umeju najbolje da ispoliraju, ali po pitanju opšteg dizajna, osvetljenja i fotogeničnosti, ova igra je pravi dragulj. Na raspolaganju naravno imamo i „photo mode“ koji je bukvalno prvi za koji sam ikada primetio da se može koristiti i u filmskim sekvencama. Nemam ideju zašto je razvojni studio dopustio da slobodno pomeramo kameru kroz „photo mode“ u ovim među-animacijama, čime je lako uočiti sve trikove kojima su se služili da sastave jednu scenu, ali mogu reći samo da sam im izuzetno zahvalan na ovome. Detalj koji će svaki radoznali igrač umeti da ceni. Atmosferični utisak naravno ne bi bio kompletan bez apsolutno fenomenalne muzike koja pojačava svaku emociju. Olivije Derivijer, zaslužan je za komponovanje muzike nekih od mojih omiljenih igara. A ovde besprekorno boji ceo doživljaj jedne teskobne pustolovine. Možda nije nešto što bih slušao u slobodno vreme nevezano za igru, ali unutar samog naslova, teško da mogu zamisliti bolju muzičku podlogu od ove koju smo dobili. Video igre igram već duže od 30 godina i uz njih sam proživeo dosta emotivnih momenata, od kojih neke i dan danas živopisno pamtim. Ali se ne sećam da me je ikada neka video igra dotakla tako snažno, da bih pustio „mušku suzu“. Reći ću samo da je A Plague Tale: Requiem igra za koju mi je apsolutno drago da je nisam prelazio u društvu. Ukoliko se uživite u priču i odnos brata i sestre koja bi učinila sve da zaštiti svoju porodicu, budite spremni na to da vas igra emocionalno rasparča na sastavne delove. Iako remek-delo, Requiem nije savršena igra. Dok bih subjektivno možda dao i višu ocenu od ove koju dajem, nekolicina stvari ipak sugeriše da moram biti znatno stroži kada igru preporučujem našim čitaocima. Igranje na PlayStation 5 platformi, ovu još uvek svežu konzolu je namučilo kako to do sad još nisam posvedočio. I svaki jauk ventilatora konzole bio bi u redu, da igra povremeno nije patila od drastičnog pada frejmrejta. Rezolucija koja nije 4K a frejmrejt koji broji maksimalnih 30 sličica u sekundi su jedno, dok je učestalo „seckanje“ u zahtevnijim scenama jedan potpuno drugačiji problem. Optimizacija nije na nivou i nadam se da je u pitanju nešto što je moguće ispraviti na pravi način budućim zakrpama. A kad smo već kod zakrpa, igra je prošarana veoma neobičnim bagovima. Mislim, znam da Amisija mnogo voli svog brata, ali kada bi joj on sa nekih tridesetak metara, bukvalno poput ptice poleteo u ruku na njen poziv, nisam mogao a da se slatko ne nasmejem. Tu slede i momenti koji mogu da frustriraju u odsudnim momentima ali na svu sreću, kako je igra napredovala, bilo ih je sve manje i manje. Naposletku, ostatak negativnih aspekata igre se svodi na segmente koji nisu ispolirani i koji su onaj poslednji stepenik ka savršenoj oceni kojoj sve igre večito streme. Meni lično, sve ovo nije ni najmanje pokvarilo celo iskustvo. U igru sam se uživeo kako skoro nisam i cela njena poruka i emocija kojoj se težilo, na mene se preslikala sa stopostotnom efikasnošću. A Plague Tale: Requiem je naslov koji bi svako trebalo da odigra i iskustvo kakvo skoro nisam imao uz jednu video igru. Jedna od mojih najvećih preporuka ove godine. Ne propustite je. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prelepa simulacija patnje: A Plague Tale: Requiem recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu