SolidChief

Potrudili smo se da ne bude sve baš tako mračno u pogledu Covid situacije. Ne mora baš Omicron uvek da bude asocijacija na najnoviji soj korone koji je možda i najsmrtonosniji. Baš “zahvaljujući” njemu, prisetili smo se jedne sjajne video igre za novu “Reinstalaciju”. Dejvid Kejdž, dobro poznati CEO Quantic Dream-a, mnogo pre nego što nam je podario neke od najpoznatijih igara današnjice, poput Heavy Rain ili Detroit, izdao je Fahreinheit, a još pre toga, Omikron: The Nomad Soul, te davne 1999. godine, koju mi u ovim krajevima pamtimo po nekim drugim dešavanjima. Ova avantura, čiji su stil “pozajmile” naredne Quantic Dream igre, razvijena je za PC i Dreamcast. Iako je svetlost dana ugledala 1999. godine, Dejvid je na njoj radio još od 1994, a jedno od najvećih iznenađenja bilo je uključivanje Dejvida Bouvija u igru, koji je pride napisao i soundtrack za ovaj naslov. Kejdž je imao velike probleme da u startu pridobije izdavače, koji su ga redom odbijali zbog toga što su smatrali da se ovakva igra ne može napraviti. Potom je angažovao prijatelje, uložio sopstveni novac i za šest meseci napravio prototip. Eidos kojima se obratio bio je toliko oduševljen da je ugovor potpisan već narednog dana i ubrzo nakon toga igra je prikazana na E3 sajmu. Upravo je Eidos bio zaslužan za to što se Dejvid Bouvi pridružio projektu. Kejdžova želja je bila ili on, ili Massive Attack ili Bjork. Verovatno bi i sa ostalima igra dobila neki svoj specifičan šmek, ali nam se čini da je sa Bouvijem ipak načinjen pravi izbor. Pored pisanja deset originalnih pesama za igru, Dejvid je ujedno prikazan i kao lik iz igre pod imenom Boz koji je vođa benda koji nastupa širom Omikrona. Preko 30 sati potrošeno je za motion capture kako bi Bouvi bio što bolje prikazan unutar ovog naslova. Radnja igre smeštena je u budućnost i fiktivni grad Omikron (predskazanje, da, ne?) koji je “ušuškan” ispod velike kristalne kupole (okej, sad je definitivno predskazanje), kako bi zaštitilo svet od ledenog doba nakon što je Sunce prestalo da greje. Sam grad podeljen je u više sektora, i žitelji ne smeju da napuštaju svoje sektore (okej, paničimo!). To je dovelo do prilično različitog razvoja svakog od sektora, što će dalje postaviti osnovu za tok radnje u Omikronu. Kao glavni junak, istražujete seriju ubistava, a stvari ubrzo odlaze u potpuno neočekivanom pravcu kada shvatite da je ubica zapravo demon, a ne čovek. Naravno, nećemo dalje da vam kvarimo igranje, nađite negde Omikron pa ga isprobajte. Što se tiče izvođenja, ono je donekle poznato ljudima koji su odigrali neke od drugih naslova Quantic Dream-a. Igrač istražuje trodimenzionalni svet šetajući okolo, ali i učestvuje u borbama, kako golim rukama, tako koristeći i naoružanje. Specijalni potezi izvode se određenim kombinacijama pokreta, a napredovanjem kroz igru i u tučama jačate svoje znanje i umeće u borbama. Posebno interesantan momenat je mogućnost prebacivanja duše u druge igrače, što se svakako događa ako umrete (idete u prvog NPC-ja sa kojim interagujete), a kasnije ćete biti u prilici da to radite i po sopstvenoj želji. Ovo je verovatno i najoriginalniji element u igri. Baš kao i u drugim avanturama, od ključne važnosti je da čitate sve poruke, pričate sa drugim likovima i sakupljate predmete. Moneta Omikrona koristi se za kupovinu predmeta, boljeg oružja, podmićivanje i tome slično. Bez obzira da li vam se igra dopadne ili ne, ne može se ignorisati njena unikatnost u odnosu na sve druge slične naslove tog perioda, pa i do dan danas. Igra izgleda veoma dobro za svoj datum izlaska, borbe su zanimljive i veoma napredne za jednu avanturu, muzika je sjajna kao i sama priča od koje naravno nije ni trebalo očekivati ništa manje, imajući u vidu ko je potpisuje. Autor: Bogdan Diklić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post REINSTALACIJA: Omikron: The Nomad Soul appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle gomiletine tužbi i pretnji moderima, Rockstar je odlučio da i zvanično najavi i izbaci remastere prve tri 3D GTA igre. Posle groznog trejlera i nula gejmplej prezentacija, ne znam zašto su svi iznenađeni da je cela trilogija kompletni drek. OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. GTA 3, GTA Vice City I GTA San Andreas su legendarne igre PS2 i PC ere, i ne postoji niko ko čita ovaj tekst a da nije igrao barem jednu od njih. Ono što bi Ubisoft voleo, a što je GTA uspeo, jeste da postane kultna franšiza koja je vrlo draga fanovima, tako da mi nije jasno kako je Rockstar uspeo toliko da…uprlja motku. Inicijalno sam tražio da radim Switch verziju igre, ali dobro je što nisam jer se ta verzija kompletno raspada. Verziju koju sam ja igrao je za PC, onako kako sam je i igrao u detinjstvu jer nisam imao PS2. Jedino dobro što je zajedničko za celu trilogiju su poboljšanja oko gejmpleja kao i moderni dodaci koji su doveli stare GTA naslove u sadašnjost. Minimape su sada prisutne kao i bolji pregled cele mape, pogotovo u trojci. Misije imaju checkpoint-e (samo u San Andreas), što dosta olakšava prelazak kako ne biste morali em ispočetka celu misiju, em da se vraćate do osobe koja vam je dala istu. Kontrole su dovedene na moderan nivo tako da se ne krećete kao tenk ili samo u 8 smerova, što dodaje nove nijanse prilikom vožnji, letenja pa i tokom pucanja. Tu se i završavaju dobre stvari ove trilogije, a i nisu toliko bitne jer se nisu ni toliko reklamirale koliko i grafička pogoršanja (čuj mene pogoršanja, mislim poboljšanja). Teksture su veštački povećane na 4K, a one koje nisu, direktno su uvezene iz GTA 5 i tu se ne zna ko pije a ko plaća. Našao sam milion i jedan čudan prelaz jer neke teksture jednostavno ne izgledaju lepo u 4K dok druge izgledaju previše moderno za ostatak igre. Ovo važi za sva tri dela i potpuno mi je nejasno kako niko ovo nije primetio tokom testiranja. Modeli automobila se toliko ne uklapaju i imaju taj neki sjajni prelaz i odsjaj da izgledaju kao plastične igračke. Ovo može da se odnosi i na modele likova jer sve kose izgledaju kao da su Lego. Promena glavnih i bitnih likova je toliko očajna da većinu njih nisam mogao ni da prepoznam, to jest da se setim kako su ranije izgledali, jer sad izgledaju kao crtani filmovi – loši crtani filmovi. Vice City ovde najmanje pati, jer je sam grad vrlo šarenolik i sunčan, tako da ovi modeli mogu da se provuku kao da pripadaju. Međutim, GTA 3 i San Andreas su mračniji, sa više kontrasta i ovakvi modeli nikako ne pripadaju. Na sve ovo ide ogromna količina vizuelnih bagova koji su u početku smešni ali posle izuzetno frustrirajući. Granica iscrtavanja objekata (draw distance) je bukvalno uklonjena, tako da više nema one misteriozne magle u pozadini koja vam polako otkriva nove delove grada, nego sada vidite sve i opet, sve podseća na sto sa igračkama i jako je neprijatno. Kiša izgleda kao da su nalepili gif preko ekrana i to gif koji je pravio neko ko nikada kišu u životu nije video. Izgleda kao da pada samo igraču i nikome više i prati vas bilo da ste napolju ili unutra. Vidi se da su samo uradili AI upscale, pokrenuli igru, videli da radi do menija i otišli na pivo. Što je najgore, saznali smo da su radili remaster mobilnih verzija igara a ne izvornog koda, što je još veći blam za Rockstar. Što se performansi tiče, ja ne mogu da verujem da ove igre moram da igram na manje od maksimum detalja na 2070S da bih održao stabilan frejmrejt. Pobogu, ove igre su izašle za PS2 i moj mobilni ih bolje emulira nego moja gejming mašina, a koliko čujem ništa bolja situacija nije ni na konzolama. Prosto je neprihvatljivo da igre ovog kalibra i pedigrea rade toliko loše na modernim mašinama. I još pride na PC mora da se koristi Rockstar launcher koji je katastrofalno loš i u jednom periodu nisam ni mogao da igram jer je bio oboren. Tri singlplejer igre ne rade jer je umro launcher – sramota. Rockstar se pridružio klubu „Izbaci sad i popravi kasnije“ što će im se izuzetno obiti o glavu jer ovakva franšiza zaslužuje dobar remaster a ne da se pretvori u vadiparu i tužbe protiv modera (koji su 20x bolji posao uradili). Stil GTA i remaster grafika ne idu jedno sa drugim i nikako se ne uklapaju, toliko da se međusobno potiru. Remaster ove trilogije je rađen na brzinu, čisto da imaju nešto pored GTA Online da pokažu za ovu fiskalnu godinu – pravi šamar fanovima ovih igara. Ali, mimo svega ovoga, sve tri igre sam ponovo prešao, bilo je jače od mene. I to ne samo zbog recenzije nego jer su mi se prokleto igrale ove igre. Zbog ovih igara sam se krio po igraonicama od roditelja, jer da su saznali da sam skupljao prostitutke i bacao ih sa mosta, ne bih bio živ da pišem ovaj tekst. GTA je uvek bila urnebesna, zabavna i opičena franšiza i šteta što su je toliko upropastili. Autor: Igor Totić Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Grand Theft Auto The Trilogy Definitive Edition review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jurassic World Evolution je nakon tri godine dobio svoj nastavak kao naslednik sasvim solidne tycoon igre, koja slično Frontier-ovom Planet Coaster-u i čuvenom Zoo Tycoon, predstavlja još jednu menadžersku igru u kojoj ovoga puta baratate sopstvenim parkom dinosaurusa. Evolution 2 pravi nadogradnju na velikom broju segmenata, i ako očekujete određeno unapređenje što se tiče količine sadržaja koja vas čeka, ovde se nećete razočarati. OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. Počevši od singlplejer kampanje, ona predstavlja jedan od zapravo najvećih minusa ovog nastavka, s obzirom da u poređenju sa prethodnikom pruža znatno površnije i manje razrađeno iskustvo. Kampanja ne koristi neke od novih mehanika koje Evolution 2 uvodi, već se samo nastavlja na priču filma Jurassic World Fallen Kingdom, pa ćete se ovde znatno manje fokusirati na menadžment samog parka, a više na baratanje nekim kritičnim situacijama koje postaju repetitivne u svom dizajnu misija. Kada se na to doda da kampanja traje svega četiri sata, Evolution 2 vam definitivno neće pružiti neko specijalno iskustvo što se tiče narativnog dela i interakcije, mada to nadoknađuje odličnim modom zvanim Chaos Theory. U ovom modu igra vas baca u raznorazne scenarije koji uglavnom sadrže situacije iz Jurassic Park i World filmova sa blagim zaokretom. Svaki set koristi dosta verne prikaze parkova onim iz filmova, dok su sami izazovi veoma dinamični i traže solidnu količinu mikromenadžmenta. Kada govorimo o mikromenadžmentu, fokalna tačka svih tycoon igara svakako jeste njihov sandbox mod, koji pruža više nego solidne opcije nego svoj prethodnik kada je u pitanju izgled parka, kao i više nego impresivan broj vrsta dinosaurusa na raspolaganju. U osnovnoj verziji, Evolution 2 sadrži znatno veću selekciju nego prvi deo sa preko 75 vrsta, od kojih su uvrštene i leteće i vodene vrste koje znatno doprinose raznolikosti. Što se tiče pomenutog mikromenadžmenta, sada je znatno prisutniji i neophodniji, što će neke igrače možda i odvratiti, jer je uveden znatno detaljniji sistem posetilaca koji su raspodeljeni u četiri različite kategorije. Svaka od ovih kategorija će imati drugačije preference kao i drugačije ponašanje kada posete vaš park, pa ćete atrakcije, kao i dodatne zgrade morati da balansirate i prilagođavate vašoj publici. Zgrada zapravo postoji manje nego u prethodnoj igri, ali svaka može biti nadograđena novim segmentima, opcijama i sitnicama koje takođe mogu uticati na zadovoljstvo određenih grupa posetilaca. Ovo je, možda subjektivno, pozitivna promena, jer se nekako dobija atmosfera parkova sličnijim onim iz filma po ovoj organizaciji zgrada. Takođe, pojedina publika će preferirati konkretne tipove dinosaurusa, pa ćete i o samoj selekciji životinja morati da vodite računa. Ono što je doživelo solidno unapređenje jeste AI dinosaurusa koji se sad ponašaju znatno „realnije“ i logičnije u skladu sa njihovim ličnostima, a dodat je i veoma zanimljiv faktor teritorija i teritorijalnosti samih dinosaurusa koji mogu biti veoma defanzivni ili agresivni prema svojim, to jest tuđim teritorijama. Naučnici su takođe doživeli promenu, pa sada kada ih unajmljujete, moraćete da vodite računa o njihovim specijalnostima, kao i njihovom moralu, jer jelte mogu praviti greške koje će dovoditi do katastrofalnih posledica koje obično možete uočiti u filmovima iz serijala. Takođe, sada postoji i nova medicinska stanica koja će biti zaslužna za zdravlje vaših dinosaurusa, a rendžere i medicinare možete manuelno kontrolisati znatno bolje nego u prethodnoj igri, gde nišanom možete locirati željenog dinosaurusa. Što se tiče grafičke podloge, ona je doživela solidno unapređenje, pa dinosaurusi, kao i okolina izgledaju odlično za jednu tycoon igru, iako taj nivo podloge i dalje nije na nivou većih menadžment igara kao što su Anno 1800 i slične. Takođe, osvetljenje, kao i broj različitih mapa koje su vam ponuđene su drastično poboljšani, dok je dizajn zvuka standardno veoma solidan, iako ovde ne igra preterano ulogu. Glasovna gluma je poprilično prosečna u kampanji, mada s obzirom da je očigledno koliko je Frontier bacio ovu komponentu u drugi plan, to nije ni iznenađujuće. Ipak moramo izdvojiti odličnog Džefa Goldbluma u ulozi Iana Malkolma i Brajs Dalas Hauard u ulozi Kler Diring. Dizajn mapa je takođe poboljšan, mada mape, iako su malo veće nego u prvoj igri, bi mogle da budu još prostranije. Ipak fali više prostora za parkove i ekosistem, pogotovu jer u kampanji postoje znatno velike mape koje se nažalost ne mogu koristiti u sandbox modu. Sve u svemu, Jurassic World Evolution 2 je sasvim solidan naslednik već solidne tycoon igre viđene u prvom delu. Optimizacija nije najidealnija, pa ćete naletati na povremene i tehničke i grafičke probleme, međutim oni ne predstavljaju ništa što bi vam narušilo igru u potpunoj meri, a i svakako su nešto što se može popraviti u ne tako velikom vremenskom roku, nadam se. Ako ste iole fan tycoon igara, a pogotovu franšize filmova, ovo je idealna prilika da se ubacite i napravite svoj park iz doba jure. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jurassic World Evolution 2 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj opis će biti malo drugačiji od mojih standardnih, pošto ova igra nema priču, dok su grafika, muzika i gejmplej toliko usko povezani da prosto ne mogu da ih posmatram kao odvojene entitete. Svakako, ono sa čime mogu započeti ovu recenziju jeste sa komentarom da previše ljudi kritikuje Ubisoft o tome da svake godine izbacuju jednu te istu igru, uglavnom pozivajući se na Assassin’s Creed, Far Cry i Tom Clancy franšize. Ne, ne, ne, ovo nisu igre koje su potpuno identične svom prethodniku, jer Ubisoft zaista ubaci koju novinu – to što one na kraju ispadnu iste je samo nuspojava. OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. Ipak, serijal koji kroz godine nekako uvek uspe da ostane isti jeste Just Dance. Bez šale ili ikakve hiperbole, ovogodišnje izdanje izgleda praktično identično kao i ono iz 2021, 2020, i tako dalje… UI je na neki način i dobio koju izmenu ali sve ostalo je u osnovi isto. No da ne budem totalni smarač, ipak mogu reći da 2022 izdanje ima neke dobre strane. Pošto pokrenete igru imaćete opciju, bar za Nintendo Switch konzolu, da odaberete da li hoćete da koristite po jedan Joy-Con džojstik ili mobilne telefone za praćenje pokreta tokom igranja. Ne zajedno nego jedno ili drugo, a za mobilni ćete morati da skinete posebnu aplikaciju da biste mogli da igrate. Pošto napravite ovaj odabir dočekaće vas prost i veoma banalan UI u kome ćete birati između Kids, Just Dance i Quick Play opcija. Sve su poprilično proste za objasniti – Kids mod, muzika za decu, može da vrti pesme beskrajno, u Quick Play režimu možete da uskočite u igru bez nekog razmišljanja, a tu je i glavni Just Dance mod gde možete birati šta i kako igrate. Ovde vas čeka lista od nekih 40 novih pesama, plus-minus neke koje su ekskluzivne za određene zemlje ili prosto blokirane. Lista je solidno popunjena sa numerama koje su poznate mlađoj generaciji ali i starijoj, tako da svako može lako naći nešto poznato uz šta će da đuska, ili pak da pronađe nešto novo. Jedna od interesantnih novih numera je “Pop/Stars” od K/DA. Druge pesme će pak imati expert mod ili varijacije za jednog ili više igrača, ili čak obrade. Međutim kako budete listali kroz opcije videćete da je zapravo veliki broj pesama, osim ovih startnih 40, zaključano iza jednog veoma specifičnog moda, a to je Just Dance Unlimited. Ovo je sistem pretplate kojim, kako se oni sami hvale, dobijate pristup preko 700 pesama. Zvuči jako dobro zar ne? E pa nije baš tako. Sve te pesme iz cele Unlimited kolekcije su zapravo iz svih prethodnih Just Dance igara, samo prebačene u novo izdanje i potom zaključane iza pretplate koja se kreće od $3,99 za jedan mesec do $24,99 za celu godinu. Da su numere nove ili specifično dodavane za ovu pretplatu pa ajde, ali ogroman broj ako ne i sve su zapravo samo prekopirane iz starih naslova. Ako želite da zaigrate neku stariju pesmu, moraćete da pokrenete prethodno izdanje Just Dance-a! Ako mislite da je ovo užasno, postaje gore. Skoro non stop ćete dobijati pop up screen, reklamu za Unlimited, i to posle svake druge pesme ili kada uđete u meni za ovaj mod. Kao da igrate neku jeftinu mobilnu igru! Sam gejmplej nije toliko komplikovan i ima nekoliko opcija za podešavanje težine. Cela poenta je da zgrabite Joy-Con ili telefon u desnu ruku i pratite pokrete likova na ekranu i oponašate ih što preciznije. Generalno praćenje i registrovanje je veoma sporadično. Takođe možete samo da stojite u mestu i pomerate tu jednu ruku, što je drastično drugačije od onog davnog vremena kad je ova igra bila na Kinect platformi za Xbox. Moguće je igrati sa čak 6 igrača, plus neke pesme su dizajnirane za grupu, tako da svaki igrač na neki način ima svoju ulogu. Ako mislite da igrate mnogo dobro, možete se povezati sa drugim igračima i takmičiti u prelaženju tri pesme. Dodat je i tekst pesama pa ljudi koji gledaju mogu da se priključe zabavi i pevaju dok vas gledaju kako se znojite. Da, znojićete se, a imate i specifičan podmod sa kojim možete videti koliko ste kalorija spalili dok ste odigrali neku pesmu. Što se grafike tiče, tu nema šta preterano da se kaže. Gledaćete veoma, veoma, veoma šarenolike i dobro animirane spotove. Ponekad može da se desi da se pogubite sa potezima ali generalno je sve vidljivo. Da budemo iskreni, teško je uvesti inovacije u ovaj tip igre, ali ceo taj fokus na Unlimited pretplatu je veoma, veoma gramziv. Ako imate prijatelje sa kojima ćete Just Dance 2022 đuskati iole sporadično, onda se možda i isplati. Međutim ako vas interesuje samo kao povremena igra za društvo ili da se malo razmrdate kući i naučite koji plesni potez za žurke, onda je najbolje da pregledate liste pesama iz ovog i prethodnih izdanja i odlučite gde ima više onih koje volite. Velika je verovatnoća da ćete ih pronaći više u starijim verzijama, koje su inače često na veoma velikim popustima. Što se tiče novog izdanja, sačekajte neki popust ili rasprodaju, jer je puna cena previsoka za ovaj tip igre, a pretplatu koju vam guraju pod nos ni da ne pominjemo. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Just Dance 2022 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kako samo volim kada proreknem nešto kroz recenziju, a to se za par godina i ostvari. Ukoliko kojim slučajem redovno čitate moje tekstove, sigurno ste primetili taj fenomen i poželeli da vam pogledam u dlan (svakim prvim četvrtkom u mesecu upola cene). Pa tako i pre okruglo tri godine, pišući utiske o igri Super Mario Party, rekoh da će taj soft-reset serijala odlično poslužiti da se prekrati čekanje na nastavak koji će biti još bolji. I da, bio sam u pravu… OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. Mario Party Superstars je nešto nalik resetu koji je u sebe progutao sve ono najlepše iz dugog niza igara i na sebi svojstven način preneo to u moderniji gejming svet. Šta da kažem kada od stotinu mini-igara kojima ova igra raspolaže, bar 90 su pravi pogodak kada su u pitanju favoriti ljubitelja ove franšize. A elementi koji ove igre drže na okupu, odmereni su i upravo onakvi kakve bismo poželeli od jedne, nostalgijom sazdane Mario Party igre. Izgleda da je Nintendo slušao vapaj svojih igrača. Znam, i ja sam u šoku… I test ne bi bio pravi test, da momentalno nisam sakupio društvo da u četvoro proverimo sirovi kvalitet najnovije Mariove parti igre. Prvi utisak, kada sam shvatio da mogu da igram i na pro kontroleru a ne isključivo joy con-u kao u prethodnoj igri, odmah me je oduševio. Pardon molim, nije mene baš tako lako zadovoljiti. Ali najnoviji nastavak voljene franšize, radi tako mnogo stvari baš kako treba. Ovo je samo prva od njih. Igra je prožeta olakšicama, prečicama i opcijama, kojima možete otkloniti sav napor, tromost i jednoličnost koji su često problem u ovakvim naslovima. Dužinu jedne igre možete birati u startu, ali i promeniti u sred trajanja partije ukoliko ne želite da zabava stane. Ukoliko morate da prekinete igranje, status će biti sačuvan kako biste mogli da nastavite kasnije. I to ne samo za jednu igru, već deset istovremeno, ukoliko volite da igrate Mario Parti simultanke. Igranje sa kompjuterskim protivnicima, sada je prijatnije nego ikad. Nećete više morati da trpite njihovo „razvlačenje“, kako im proizvoljno možete odrediti brzinu kretanja. Ali nećete morati ni da besmisleno posmatrate dobar deo njihove akcije u kojoj ne učestvujete, jer je igra automatski preskače. Kada je Mario Party u pitanju, nivoa nikad dovoljno. Prethodni naslov je imao četiri table, što je po mom mišljenju bio prihvatljiv minimum. Ova igra ih ima pet, što je prihvatljiv minimum – plus jedan. Nekolicina igara, pretrpele su „gubitke“ po pitanju vizuelne detaljnosti. Bolje rečeno – nije u potpunosti prenet duh originala. Ali ovi slučajevi su tako retki i nebitni za ljude koji nisu okoreli nostalgičari, naročito ukoliko pogledamo sve dobro u vezi mini-igara. A osim što su u pitanju gotovo najbolje koje serijal ima da ponudi, dobrim delom su optimizovane kako po pitanju živopisnije grafike, tako i samog gejmpleja. Igre je sada mnogo lakše shvatiti, eliminisan je velik broj sporijih momenata koji su nas nekada frustrirali, a vežbanje pre pravog igranja se automatski pokreće uoči glavnog događaja. Jednostavno, ovo je jedan ispolirani nostalgični paket, spremljen od strane nekoga ko je zapravo slušao šta želite da pronađete nakon što ga otvorite. A pa da, jesam li pomenuo lokalni i onlajn multiplejer? Koji zapravo funkcioniše? Nema potrebe da se uštinete, ova igra je stvarna. I kao pomalo nepotrebni ali apsolutno neophodni detalj paradoksa, imamo i prodavnicu. Valutu za kupovinu stičete prostim igranjem, a u njoj možete nabaviti muziku ili stikere, kako biste se još bolje izrazili (ili nervirali suparnika njihovim konstantnim korišćenjem). Detalj koji je prenet iz starih naslova a opet iznenađujuće drugačiji, tiče se predviđanja pobednika koje kompjuter „voli“ da podeli sa igračima pet krugova pred kraj partije. Stara iskustva sa ovim prognozama, mene su naučila da računar pogađa u 9 od 10 slučajeva. Sada uspeva isto toliko puta, ali da pogreši! Ne znam šta se desilo ovom elementu, ali u neku ruku mi je i drago. Pobednika bi ipak trebalo otkriti na samom kraju… Tako da mu i ovo dođe kao plus. Naravno, ni ova igra nije bez svojih nedostataka. Ali oni leže u dve krajnje bazične stvari. Prva je činjenica da ovde neće biti prisutna baš svaka mini-igra koju ste voleli, kao ni karakter, nivo ili ko zna koji detalj kojim nostalgija voli da nas omađijava. Druga stvar jeste ograničenost žanra, jer teško da će akcioni „Ne ljuti se čoveče“ ikoga raspametiti. No budite sigurni da će vas dobro zabaviti. Zapravo, bio sam u situacijama da igru igram sa ljudima koji su i pre i posle igranja tvrdili da im se igra ne dopada, dok je za vreme samog partijanja bilo evidentno da uživaju. Iz tog razloga mogao bih Mario Party Superstars preporučiti apsolutno bilo kome. Pa i da vam se ne svidi, ja sam opet ubeđen da će vam se dopasti. Još jedan u nizu paradoksa u tekstu o igri, za koju mi nikada nije bilo jasno kako je mogla da uspe… A ona to iznova i iznova radi. Nekad bolje a nekad lošije. Ali gotovo svaki put – napravi taj lepi izuzetak. Autor: Milan Živković Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mario Party Superstars review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Povratak kultnog, tri i po decenije starog Shin Megami Tensei serijala, sa sobom mi je doneo i razočaravajući podsetnik. Onaj u vidu činjenice da sa serijalom nikada nisam bio preterano dobro upoznat. Da, igre glavne franšize su mi oduvek delovale privlačno i nekolicinu sam i zaigrao, ali nikada ozbiljno niti dovoljno da me u potpunosti obgrle. OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. Kada je reč o spin-off naslovima, situacija je bila nešto bolja, naročito kada je reč o najpoznatijem od njih – Persona serijalu. Igre neverovatnog stila, narativne dubine ali i one po pitanju mehanike, bez sumnje su me duže zadržale u svom svetu naspram onog iz kog su sve potekle. I tek sada, kad pred sobom „na vreme“ ulazim u novi Shin Megami Tensei naslov, uviđam koliko je to zapravo neobično! Ovde je poređenje dva serijala neizbežno, pa dozvolite da ukažem na razlike. Dok Persona igre karakteriše razvoj likova, njihovi odnosi i pažljiv odabir dnevnih aktivnosti kako ne možete postići da u igri uraditi baš sve, Shin Megami Tensei ima veći fokus na priči i atmosferi, moralnim dilemama kao i ličnom iskustvu protagoniste. Iako veoma štura podela, može vam pomoći da uvidite šta je više za vas. A kada sam ja u pitanju, tu sumnje nema. Shin Megami Tensei, gde si mi do sada bio?! Ko voli da ga igra ograničava vremenom kako bi precizno birao aktivnosti kojima će se posvetiti, samo neka izvoli. Ali ja sam uvek raspoložen za što veću slobodu. Uvek se setim čuvene igre Majora’s Mask iz jednog od mojih omiljenih serijala video igara, i kako sam morao da žurim pri igranju pre nego što isteknu tri dana i Mesec opiči po sred Zemlje, pa opet ispočetka. Bez obzira na ogroman kvalitet te igre, opet mi je jedna od najmanje omiljenih Zeldi. Ista situacija je i ovde, jer Shin Megami Tensei V nudi baš sve ono što Persona ne, i obratno. Ali dosta o Personi i poređenju, pređimo na nešto konkretnije. Priča igre veoma vešto uvlači u sebe a prati protagonistu, učenika srednje škole, koji igrom slučaja završava u alternativnom, postapokaliptičnom svetu kojim vladaju demoni. Kako bi preživeo, on udružuje snage sa misterioznim bićem tako što od njih dvoje nastaje jedan entitet – Nahobino. U ovom obliku, stičete moć da okupite demone na svoju stranu, promenite sudbinu čovečanstva ali i dođete do odgovora o tome šta se to dogodilo sa svetom oko vas. Sigurno najupečatljiviji utisak, na mene je ostavila grafika igre. I to ne zato što je apsolutno neverovatna, već zato što sam o njoj najduže razmišljao, pokušavajući da je etiketiram ocenom kvaliteta. Naposletku, mogao bih da kažem samo sledećih par stvari. Nemam sumnji da je ova igra mogla biti objavljena i na PS3 generaciji konzola. Poneki vizuelni efekat je lep, ali sirovi kvalitet modela karaktera pa i dizajn okruženja, deluju i te kako vremešno. Zašto sam se onda toliko razmišljao o grafici? Zato što bez obzira na taj skromniji sirovi kvalitet, Shin Megami Tensei V izgleda odlično! Prepoznatljiv dizajn likova uliva dosta života u svakog od njih, a njihovo kretanje obogaćeno je mnogim animacijama koje zaista mnogo znače kada je vizuelni aspekt u pitanju. Spuštanje niz strme krajolike ili prolazak pored drugih karaktera dok ih protagonista prirodno ispraća pogledom, nešto su što nisam očekivao da ću doživeti nakon što sam igru prvi put ugledao. Tu je naravno i sjajan dijapazon raznolikih demona, od kojih je gotovo svaki odličan i upečatljiv. Mnoge od ovih likova sam prepoznao iako nisam previše vremena proveo uz ranije igre, ali bez mnogo sumnje mogu da kažem da nikada nisu izgledali ovako dobro. Naročito u pokretu, dok se bore ili izvode svoje jedinstvene specijalne napade. Kompletan svet, toliko je atmosferičan da mi je grafika delovala sve lepše, što sam dublje u njega zalazio. A interakcije sa drugim likovima nakon dugih deonica bez priče, izuzetno su osvežavajuće. Nisam u potpunosti siguran kakav je to recept razvojni tim ovde koristio, kada je od naizgled bazične postave likova, osrednje grafike i razvučene priče uspeo da napravi ovako snažan doživljaj. Ali verujte da je ovo verovatno najkompletniji JRPG koji sam zaigrao ove godine, bez obzira što je na prvu loptu delovalo da je daleko od toga. Igra je obogaćena odličnom sinhronizacijom na engleskom jeziku ali je sa Nintendove prodavnice moguće preuzeti i japanske glasove, koji po mom mišljenju zvuče još bolje. No možda još interesantnija opcija za preuzimanje sa prodavnice dolazi u obliku mogućnosti da težinu igre spustite na još niže od najlakše. Ovo se preporučuje apsolutnim početnicima kao i ljudima koje interesuje samo priča, a nakon što sam malo dublje ušao u kompletnu mehaniku igre, shvatio sam koliko samo smisla ima postojanje takve opcije. Ovo je jedna od najtežih JRPG igara koje sam ikada zaigrao! I dok „tradicionalne poteškoće“ RPG igara predstavljaju potrebu da „grindamo“ odnosno igramo što duže kako bismo ojačali likove da nastavimo dalje, Shin Megami Tensei ovde ima drugačiji pristup. Ključ za prelazak leži u pravom odabiru tima i što boljoj preraspodeli njihovih veština. Svaki protivnik zahteva drugačiji pristup, koji se najgrublje može kategorizovati u zavisnosti od oblasti na kojoj se nalazite. Ovde na scenu stupa eksploatisanje slabosti neprijateljskih likova i odbrana protiv njihovih napada odgovarajućim demonom i elementom. Skupljanje demonskih saboraca, jedna je od najzanimljivijih mehanika u igri i svodi se na – ćaskanje. U sred borbe, možete započeti razgovor sa željenim demonom, a on može da teče dobro, loše ili nikako, u zavisnosti od mnoštva faktora. Pokušaji da se pronikne u ono što bi demon želeo da čuje ili dobije od vas kako bi vam se pridružio, stvarno je odličan sistem. Da ne pominjem da su ovi dijalozi često urnebesni. Pažnju bih skrenuo i na muzičku podlogu koja je nesumnjivo odlična. Ne samo da poseduje zavidan broj fantastičnih numera, već u celosti uspeva da pomogne pri izgradnji atmosfere sveta koji kao da konstantno pleše na ivici apokalipse. Poučen skromnim iskustvom sa serijalom, nisam ni očekivao manje kvalitetnu zvučnu podlogu, a ona je ovde od efekata pa do pesama apsolutno natprosečna. Generalno ne volim mnogo da govorim o mehanikama igre. Fokus pri recenzijama mi je kao i pri igranju, usmeren na čist doživljaj a ne detalje. Tako ni ovde ne bih mnogo otkrivao o konkretnim sistemima, ali znajte da možete da računate na mnogo proizvoljnog izgrađivanja vaših karaktera. Spajanje dva slabija demona u jednog jačeg i nasleđivanje osobina i sposobnosti, samo su neki od načina za ojačavanje. A toliko mogućnosti igru će učiniti lakšom samo ukoliko ih ispravno koristite, a daleko težom ukoliko ne znate šta radite. Tu se nekako i ogleda kompletna slika ove igre. Shin Megami Tensei V računa da vi kao igrač posedujete bar jednu od dve karakteristike. Ili da ste dobro upoznati sa serijalom i znate već kako većina njegovih pravila funkcioniše, ili da ste veteran JRPG žanra koji će se zahvaljujući pozamašnom iskustvu dobro snaći na nepoznatom terenu a u poznatim čizmama. Igra vas nikako neće voditi za ruku, što je donekle urnebesno kada samo pomislim da vam na početku objašnjava neke od najjednostavnijih svojih mehanika koje možete pronaći u hiljadama drugih naslova, ali o onim najbitnijim mudro ćuti. Širina sveta koji ova igra nudi, lokacije i karakteri, prepoznatljiva no opet intrigantna priča, ogromne količine načina za građenje likova kao i fantastična atmosfera i istraživanje u preko pedeset sati igranja, čine peti nastavak Shin Megami Serijala jednom od meni najlakših preporuka ove godine. Ukoliko ste ljubitelj serijala ili okoreli JRPG entuzijasta, ne dopustite sebi da propustite ovu sjajnu igru. No ako niste toliko iskusni a želeli biste da se ovde oprobate, ne zaboravite samo da ne klonete duhom. Igra jeste jako teška, ali nema ničeg lošeg u igranju na najmanjoj težini. Biće to naša mala tajna… Šta, na kojoj težini sam ja igrao? Toliko vremena imamo za danas. Vidimo se u narednoj recenziji! Autor: Milan Živković Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Shin Megami Tensei V review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sama činjenica da je retro horor žanr dobio novi vetar u leđa u proteklih par godina je veoma prijatna pojava. Pored velikog rada na Resident Evil serijalu od novih igara do remaster verzija, od indie studija nam stiže popriličan broj pokušaja da se originalni duh ovih horor igara prenese u moderno vreme. Neke to rade vernije, držeći se starih pravila uz koju manju modernizaciju, dok neke to rade tako što modifikuju ceo žanr. Them and Us ima ovaj drugi pristup, ali možda čak i više nego što bi trebalo. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Osnova priče se vrti oko mlade Alicije koja je završila u zatvoru, tačnije u medicinskom krilu za mentalno obolele. Po njenoj naraciji saznajemo da je potpuno nevina, i da doktori vremenom krive njenu sliku realnosti. No na njenu sreću, ili možda nesreću, tokom transfera u drugu ustanovu dešava se pobuna. Alicia se izvlači iz uništenog autobusa na obodu nepoznatog grada i ubrzo pada u nesvest. Budi se u misterioznoj vili, i prisetivši se da je izgubila ćerku i da je možda ovde može naći, naša junakinja kreće u njeno istraživanje. Priča je veoma klimava što se njene strane tiče, bar pri početku. Pre nego što krenemo sa opisom svih mehanika igre, moramo da naznačimo da je možete preći na nekoliko veoma specifičnih načina. Imaćete opciju da igrate sa fiksiranom kamerom i standardnim tank i alternativnim kontrolama, ili pak sa kamerom iz trećeg lica, nalik na Resident Evil 2 Remaster. Četvrta opcija, iliti pogled iz prvog lica, zaključana je iza plaćenog DLC-a. Izbor perspektive na samom početku je vrlo bitan, posebno jer nećete moći da je promenite usred igre. Uticaće na ceo užitak i težinu, kao i na neke delove kuće koju istražujete. Najprimamljiviji sistem je sa pogledom iz trećeg lica, ali ako baš hoćete izazov i retro užitak onda su tu fiksna kamera i tank kontrole. Ostatak glavnih mehanika je velikim delom identičan kao u starim Resident Evil naslovima. Šunjaćete se kroz mračnu vilu i ostale lokacije, tražeći predmete koji će vam pomoći da rešite razne zagonetke, i naravno usput boreći se ili izbegavajući pregršt protivnika. Same lokacije na koje vas igra šalje su u ogromnom broju i često, previše često, ćete se naći u situaciji gde ćete morati da trčite sa jednog kraja svih tih mapa na drugi, za razliku od većine igara ovog tipa gde su mape i lokacije segmentirane u vidu poglavlja ili dužih deonica. Pored toga, i sistem inventara će vam zadavati glavobolju. Iako ćete vremenom doći do sobe u kojoj ćete moći da čuvate sve predmete koje ste sakupili, u početku ćete često morati da ih ostavljate za sobom zbog nedostatka mesta u inventaru. Borba sa protivnicima vam takođe neće biti nimalo prijatna. U početku ćete imati kontakt sa vrlo slabim i praktično banalnim zombijima, ali kako igra bude napredovala, snaga novih protivnika će odjednom masivno skočiti. Iako igra dodaje brdo opcija za borbu, u njoj ne postoji nikakav način da izbegnete napad, kao recimo u Resident Evil 3, što će računajući popriličnu brzinu jačih protivnika značiti da ćete morati da primate udarce kako biste ih zapravo pobedili – bežanje i repozicioniranje će im samo dati još šansi da vas udare. Najveću jeres koju igra čini jeste da je šteta koju nanosite i primate često potpuno nasumična, i deluje kao da ne zavisi od vrste oružja koje koristite. Za snimanje pozicije naravno koristite gramofon i gramofonsku ploča koja je potrošni predmet ako ne igrate na najlakšoj težini. Doduše možemo reći da su zagonetke solidno i dobro osmišljene i implementirane, tako da se gotovo nikada nećete zaglaviti ili izgubiti. Grafika nažalost nije nimalo spektakularna. Čak je i dizajn protivnika jako sličan drugim, mnogo bolje odrađenim igrama. Zombiji su generični kao iz RE igara, kultisti skoro kao iz RE4, a čak i natprirodna bića više podsećaju na zaboravljene modele iz Tormented Souls igre koja je zapravo imala originalni čudovišni dizajn protivnika. Animacije su poprilično proste, a krajolik možda ima par zanimljivih lokacija dok ostatak nimalo ne oduševljava. Muzika je skoro apsolutno zaboravna, i osim što vrlo malo dodaje atmosferi, većinom ćete zaboraviti da je tu. Glasovna gluma je minimalna ali bar delimičnog kvaliteta. Najveći problem je pozicioniranje zvuka i njegovo širenje kroz lokacije. Često ćete čuti zombije ili druge protivnike koji se nalaze u sasvim drugom hodniku, na drugom kraju dvorišta, ili čak u zoni u koje još niste ušli. Ovo vam olakšava da saznate gde ste bezbedni a gde ne, ali takođe narušava bilo kakvu misteriju ili mogućnost iznenađenja i straha. Primera radi, igra pokušava da rekreira legendarni momenat iz prve Resident Evil igre kada prvi put naletite na zombija, ali bezuspešno, pošto ćete ga čuti daleko niz hodnik kako gricka svoju žrtvu. Mislim da smo mane i nedostatke većinski već spomenuli. Razvojni tim je očigledno imao preveliku ambiciju da implementira što više raznih sistema, ali bez ikakve kohezije i smisla za dizajn progresije. Treba poraditi i na optimizaciji pošto igra ima običaj da dugo učitava lokacije i prilikom prvog kretanja u istoj dobro zasecka i izgubi frejmove. Neverovatno je koliko ova igra ima potencijala i mogućnosti da bude stvarno spektakularni retro horor naslov, ali je plejada loših tehničkih i dizajnerskih odluka nažalost samo ukopava sve dublje i dublje. Ukoliko baš tražite ovakvu igru i dalje vam preporučujem da sačekate neki popust. Ukoliko ste baš strpljivi možda dočekate neku Enhanced Edition verziju. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Tendo Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Them and Us review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Serijal “Dark Pictures” donosi nam treću po redu zastrašujuću horor priču, ovoga puta malo drugačiju od prethodna dva dela. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Ukoliko ste fan pomenutog serijala onda ste sigurno već upoznati sa njegovom suštinom, ali ukoliko ipak niste i prvi put se susrećete sa ovim naslovom, u par rečenica ćemo pokušati da vas uputimo i spremimo za ulazak u ovaj “tamni vilajet”. Posle toga ćemo se upustiti u detaljno opisivanje onoga što ova igra nudi i kakve emocije i doživljaj je izazvala u nama, ne bi li vam preneli naša iskustva i pomogli da shvatite koliko je ova igra za vas i vredi li za nju odvojiti 6-8 sati. Dakle, radnja se dešava pod zemljom u mesopotamijskom hramu pracivilizacije, dok na površini bukti rat u Iraku. Vaš zadatak će biti da protagoniste izbavite od svih nedaća koje su im nepredviđene okolnosti nenadano nametnule. Ono što je važno da vam napomenemo jeste – držite koncentraciju tokom cele igre, bar koliko je to moguće, jer bi samo jedan trenutak nepažnje mogao da vas košta nekog od glavnih likova i donese vam rasplet kakvom se niste nadali. Sada kada znate o čemu je reč, vreme je da se pozabavimo nekim od glavnih segmenata kao što su priča, likovi, grafika i atmosfera. Ono što smo na samom početku primetili jeste dosta klišea u naraciji i odnosima između likova, koji su u prvi mah jako površno i šablonski osmišljeni. Međutim moramo biti iskreni i priznati da se naše mišljenje kroz igru menjalo i da smo na kraju ipak bili zadovoljni kako su neki momenti i situacije “hendlovane” od strane pisaca. Priča se polako gradi sa vrlo malo iznenadnih obrta u zapletu, bar do pred sam kraj. Sve nekako podseća na kombinaciju Indijana Džonsa i Osmog putnika. Komande nisu kompleksne i lako ih je pohvatati, pa i nema mnogo “jump scare” elemenata. Zapravo, taj momenat je ovde zamenjen jednim još strašnijim – situacijama u kojima morate brzo da odreagujete i pritisnete određeno dugme. Ne samo što je vreme za to kratko već će se i pozicija indikatora menjati od situacije do situacije. Naravno, ukoliko igrate na manjoj težini, ovo neće biti nikakav bauk, dok na većoj, što bi se reklo… Neka vam je Bog u pomoći. Grafika koja prati ceo poduhvat je dosta dobra, međutim ono najbolje što bi igra mogla da ponudi u ovom segmentu bi usledilo tek ukoliko igrate na nekom kvalitetnijem 4K ekranu, i to ponajviše u mračnim deonicama. Refleksije su zaista odlične i dodatno doprinose na celokupnom utisku. Zvučni efekti su dosta dobri, međutim u određenim trenucima nam se glas samih likova činio u najmanju ruku čudno – kao da u su se nalazili u metalnoj kanti sa odškrinutim poklopcem. Ono što je jedan od najvećih aduta uz celokupnu priču je to što ne manjka osećaja dobre atmosfere, pogotovo kako napredujete kroz igru. Tenzija će se postepeno podizati do samog kraja, skoro do tačke pucanja. Vašeg ili možda vašeg kontrolera? Nadajmo se ničeg od ponuđenog. Nešto što treba napomenuti a tiče se negativnog aspekta, jesu bagovi. Ima ih nekolicina a pomenućemo samo neke od njih. Jedan od bagova tiče se samog menija i pregledanja artifakata, gde ćete u jednom momentu biti zakucani i nećete moći da nastavite pretragu pronađenih “premonition-a”, pa ćete morati skroz da izađete i vratite se u taj izbornik. Drugi manje nervirajući bag se svodi na misteriozno svetlucanje na krajevima ekrana kada se nalazite u mračnim delovima igre. Osim što može da vas uplaši nekada može i da vam odvuče pažnju pa da utiče na vaše reflekse. Osim ako to nisu namerno uradili da nas sabotiraju? Ko zna… Za kraj, tu je i krajnje čudan glič od kog u određenim momentima, unutrašnjost usta likova svetli. Da, da, dobro ste pročitali! U nekim momentima smo mislili da je to probijanje svetlosti kroz obraze, ali u mračnim predelima to opravdanje više nije “pilo vodu”, i stavilo je svetleća usta na listu neobičnih grafičkih gličeva. Sve u svemu, The Dark Pictures Anthology: House of Ashes predstavlja ako ne korak unapred u odnosu na prošli deo ove antologije, onda svakako bar stoji rame uz rame sa njim. A kada ga uporedimo sa prvim delom, tu je definitivno par klasa iznad. Ljudi iz Supermassive Games-a definitivno idu pravim smerom sa ovom franšizom, a s obzirom da ona nije ograničena na jednu priču već više njih, mi im predviđamo svetlu budućnosti i želimo mnogo uspeha. Svakako su pokazali da uče na svojim greškama i da slušaju fanove, a to koliko god delovalo jednostavno, često i nije slučaj. Tako da – kontrolere u ruke i pođite u novu avanturu, hrabro i gordo. Jer drugačije neće da valja! Bar ne kad su u pitanju “mračne slike” i njihove antologije. Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Dark Pictures Anthology: House of Ashes review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako je ova igra u meni probudila neko osećanje, onda je to konstantan deža vi utisak. Ali ovaj put, to ne znači da je nešto promenjeno u Matriksu. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Naprotiv, nastavak pet godina stare igre The Caligula Effect, užasno podseća na prvi deo koji sam do sada skoro i u potpunosti zaboravio. Sve što je ostalo, bile su sitnice koje su se delimično vraćale u svest kako je igra napredovala, ne bih li na kraju kroz igru doživeo gotovo identično iskustvo kao i sa originalom. Pominjanje Matriksa nije nimalo slučajno, jer postavka igre predstavlja nešto veoma slično. Radnja igre se odvija u virtuelnom svetu Ridu (eng. Redo), čiji stanovnici nisu svesni da su njegovi robovi. Osuđeni na njega iz najbolje namere od strane veštačke inteligencije po imenu Rigret (eng. Regret), svi ljudi zarobljeni u Ridu su tu kako bi zaboravili na sve ono za čime su u životu žalili. A njihova žal, zajedno sa ostalim sećanjima, oduzeta im je i stavljena pod ključ. Stvari počinju da izmiču kontroli kada izvesna individua upada u Ridu i krade sećanja, čime nastaje pokret otpora koji za cilj ima samo jedno – da pobegne iz ovog virtuelnog zatvora. Kako je cela postavka u stilu japanskog školskog života, tako i protagonisti osnivaju klub koji služi kao paravan za sve planove i akcije koje ćete sa njima sprovoditi. Ovo naravno povlači klasične filozofske teme i nedoumice, kako život u nestvarnom svetu ne može biti prihvatljiv nijednom biću željnom slobode. Ali kako je sloboda individualna stvar, tako od karaktera do karaktera njeno poimanje zavisi isključivo od okolnosti. Niti svako želi da pobegne iz Ridua, niti svako želi da u njemu ostane. I jedni i drugi, daće sve od sebe da ostvare ono što žele. Odlična postavka ispričana je kroz solidno napisane likove i radnju. Iako bolja kao ideja nego završeni proizvod, priča vam može dati dovoljno razloga da igru završite do kraja. Nije nikakvo remek-delo u pitanju, ali ukoliko vas prosečni narativ zadovoljava u ovakvoj vrsti igara, možete slobodno da odahnete. U svojoj suštini, The Caligula Effect 2 je kao i original, JRPG sa delimično poteznim sistemom borbi. Nakon što naletite na protivnike, ekran će se prebaciti u borbeni režim a likovi transformisati u svoje akcione verzije. Akcije su moguće kada dođete na red, ali to ne znači da će protivnici besposleno čekati da završite svoj naum. Zanimljiva mehanika iz prve igre i dalje je prisutna i omogućava vam da predvidite ishod svojih akcija. Na ovaj način, možete gotovo sigurno da zaključite šta će se dogoditi pre nego što pokušate da sprovedete skovani plan. I dok je ovaj princip naročito efikasan kod jačih protivnika, na slabijim možete upotrebiti i automatski režim gde računar kontroliše vaše saborce, dok je na vama jedino da vodite protagonistu. Između glavnih, nailazićete na mnoštvo sporednih misija koje mogu biti dosadne, ali čuvaju jako vredne nagrade koje unapređuju karaktere čime pružaju sasvim dovoljno motivacije za njihovo prelaženje. A oprema koju koristite, nakon što dostigne pun potencijal kroz što veću upotrebu, otključava mogućnost da pruža svoje bonuse čak i ukoliko je ne koristite aktivno. Okruženja su raznovrsna i zanimljivo ih je istraživati, a sve je propraćeno kvalitetnom muzikom i dobrom glasovnom glumom. Ponovo nije u pitanju kvalitet epskih proporcija, ali nema sumnje da je audio nadprosečan, naročito u poređenju sa sličnim igrama. Konačno, apsolutno najslabiji element igre jeste njena grafika. Iako je dizajn likova dobar, celokupni vizuelni kvalitet izgleda kao proizvod iz slične kuhinje samo iz PlayStation 3 ere video igara. Ovo je velika šteta s obzirom da igra žudi za razvojem stila koji u potpunosti ograničava njena tehnička strana. Recimo da je konačan utisak nalik naručivanju najnovijeg Persona naslova sa AliExpress-a. Otrcan vic, ali teško da se bolje može opisati ova situacija. Ukoliko ste voleli prvi deo, nastavak je apsolutna preporuka. Isto važi i ukoliko volite Persona serijal a grafika i osećaj siromašnije produkcije vam ne mogu zasmetati. U svakom drugom slučaju, preispitajte svoje prioritete kada su JRPG igre u pitanju. U moru industrije postoji dosta kvalitetnijih naslova, ali sve ono što valja u vezi drugog Kaligulinog efekta, zaista je vredno vaše pažnje ukoliko ste spremni da malo dublje zavirite u zečju rupu. Autor: Milan Živković Igru ustupio Reef Entertainment Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Caligula Effect 2 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Upravo sam primetio jednu neverovatnu stvar. Godinama pišem za Play! Zine i opisivao sam nebrojene „metroidvania“ igre, a baš nijednom nisam imao priliku da kažem koju reč direktno o tvorcu žanra. I ma koliko to neverovatno bilo, opet i nije previše začuđujuće jer u poslednjih deset godina, objavljene su samo dve Metroid igre. Obe za 3DS i obe, sticajem okolnosti, nisu dospele u moje šake za potrebe pisanja recenzije. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Da stvar bude još zanimljivija, igra pred nama je prva tradicionalna, 2D skrolujuća Metroid igra nakon 19 godina, ako izuzmemo rimejkove starijih naslova. Prime serijal i nekolicina eksperimentalnih nastavaka i rimejkova, ukorenili su se kao standard, dok su ljubitelji izvornih igara sanjali o ovom danu. Konačno, ne tako dugo nakon prve najave, Metroid Dread je tu, spreman da opravda svoje ime i žanrovsku zaostavštinu. Ukoliko je Castlevania majka ovog žanra, Metroid je svakako otac. Metroidvania su igre koje karakteriše sistem napretka kroz konstantno istraživanje nivoa i vraćanje na prethodne deonice, nakon što steknete mogućnost da u njima napredujete. Nijednu od ovih igara ne karakteriše držanje igrača za ruku, pa ni Metroid Dread ovde nije izuzetak. Ovo je igra za igrače oštrog oka, dobrog pamćenja i ljubitelje pažljivog igranja. Igra se izvodi u „dve i po“ dimenzije, gde se gejmplej posmatra sa strane ali dubina nivoa takođe igra ulogu. Grafički, igra je veoma pametno osmišljena, kako bi što lepše izgledala na prenosivoj konzoli ograničenih tehničkih mogućnosti. Ako je nešto bilo žrtvovano radi frejmrejta, rekao bih da su to bile teksture kojih ili kao da nema ili su jako niske rezolucije. Ali kako je celo okruženje u metalno-futurističkom stilu, ovo je gotovo neprimetno. Igra izgleda odlično. Gejmplej je skoro sasvim preuzet iz poslednje Metroid igre – Samus Returns za 3DS, gde osim tradicionalnih poteza ove franšize, kontranapad igra izuzetno važnu ulogu. Većina protivnika ima napad kom možete da parirate tempiranjem pritiska dugmeta. A ovo se dalje proteže i na sukobe sa smrtonosnim EMMI robotima, koji su gotovo neuništivi, a ukoliko vas ščepaju, samo precizan tajming vam može pružiti šansu da pobegnete. Ovi surovi protivnici vladaju određenim deonicama mape, pa na taj način usporavaju istraživanje i stavljaju pritisak na igrača koji u tom momentu umesto lovca, postaje lovljeni plen. U pitanju je malo odstupanje od dosadašnje formule serijala, ali kao inovacija je bez sumnje dobrodošlo. Zapravo, kompletna igra odiše prvenstveno nostalgičnim notama i asocira na desetine naslova iz „zlatne ere video igara“. Priča prati protagonistkinju serijala Samus Aran u njenim pokušajima da se vrati na svoj brod, nakon što uviđa da poziv u pomoć kom se odazvala na udaljenoj planeti, nije baš bio toliko iskren. A za razliku od prethodnih Metroid igara, deluje kao da je dinamika celog naslova na znatno višem nivou. Kako to znam? Pa recimo samo da je ovo verovatno prva Metroid igra koju sam u jednom dahu prešao, bez da su me usporavale trome deonice i prepreke. Kada smo već kod toga, ono što je karakteristično za sam žanr, jeste to što se od vas traži da upamtite gde se nalaze nepristupačne lokacije, kako biste im se vratili nakon što steknete moć da ih dosegnete. Ovo je poprilično zahtevan zadatak za um, pa iako pruža neviđene slojeve igračke satisfakcije, često može biti previše za igrače željne pristupačnijih izazova. U ovoj igri, osim svega dva puta kada sam zastao i dobro promislio pre nego što sam nastavio dalje, ovaj problem je sasvim eliminisan. Kako? Neviđeno dobrim dizajnom nivoa! Ukoliko dobijete moć a ne znate gde treba da je upotrebite ili kako tu da stignete, igra će vas sama tamo navoditi. Ne kojekakvim strelicama, indikatorima na mapi i slično, već čistim dizajnom. Igra obiluje momentima kada vas suptilno postavi u situaciju iz koje ne možete da se vratite natrag, što vaše istraživanje ograničava na manje lokacije gde imate mnogo veće šanse da pronađete to što tražite. I što je najbolje od svega, ovo se izvodi neprimetno i stvara iluziju igraču da poseduje kakvo šesto čulo. A igra koja čini da se osetimo posebno, ne može biti loša! Verovatno najinteresantniji momenat igre, jesu okršaji sa unikatnim protivnicima, odnosno „boss borbe“. Vrlo je moguće da u poslednjih dvadeset godina nisam iskusio bolje osmišljene susrete sa plejadom živopisnih neprijatelja. U početku deluju kao nemoguća prepreka, ali već nakon nekoliko pokušaja u sebi pronalazite veštinu a u njima šablon kako ih poraziti. I sve to užasno zabavno za gledati, a još zabavnije za osetiti pod prstima. I kad već pominjem prste, moram napomenuti da je ovo jedna od retkih Switch igara koje sam radije igrao na televizoru nego u prenosivom režimu. Razlog tome nije ni lošiji frejmrejt ni siromašnija grafika, jer sve funkcioniše i izgleda gotovo identično u obe varijante. Jednostavno, kontrole iziskuju igranje na što udobnijem kontroleru. Akcija je mnogo, a vrše se i kombinacijom više dugmića. Za prosto igranje, prenosiva varijanta je sasvim OK, ali kada naiđe gazda nivoa, bolje isučite taj Pro Kontroler iz fioke. Jednoj ovako zabavnoj igri pored koje je lako zaboraviti na vreme, nije zahvalan posao tražiti mane. One su svakako prisutne kako nije u pitanju idealan naslov, a najviše bih ih mogao nasloviti na konto inovacija i generalnog unapređenja. Iako jako retko, dizajn nivoa ima svoje mane, a navođenje kroz nivoe bi moglo koristiti i neku vrstu olakšanja barem proizvoljnim planiranjem putanje kretanja. Crtanje po mapi? Može. Bilo šta, samo da od i ovako fluidne igre, celo iskustvo bude još tečnije. Iako izgleda odlično i traje solidno, i na ta dva polja se može uložiti dodatan trud. Dok verni obožavaoci neće ni trepnuti pre kupovine, uložiti šezdeset evra za desetak sati dugu igru koja izgleda kao brušeni proizvod izuzetno talentovanog nezavisnog studija – za android, nije nešto na šta je lako odlučiti se. Ovakvu igru treba zgrabiti već na prvom popustu, ali kako znamo da Nintendo slabo popušta kada su igre iz njihove kuhinje u pitanju, ovo je odličan trenutak da se zapitate koliko ste verni ovom serijalu. Ukoliko niste neko ko gleda cenu kada je kvalitet u pitanju, ovu igru vam od srca preporučujem. Ali ukoliko želite dužu zabavu a ponovno igranje naslova koji i jeste dizajniran da se igra više puta prosto nije nešto što volite da radite… opet organizujte sebi neki popust. Evo recimo jedan dobar od 50%. Dogovorite se sa drugarom, kupite igru po pola. Verujte mi, vredi svake pare u dinarskoj protivvrednosti tih trideset uloženih evra. Autor: Milan Živković Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metroid Dread review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dolazak nove generacije konzola nekako nas je iz iskustva naučio da sa sobom nosi i radikalne promene po pitanju sportskih simulacija. Obično je to značilo i promenu endžina za određene franšize, ali ovoga puta nešto tako “revolucionarno” se nije desilo. Šta smo to dobili, šta izgubili a šta je ostalo isto, pokušaćemo da vam približimo u daljem tekstu. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU FIFA 22 je u odnosu na konkurenta eFootball 2022 (bivši dragi nama PES) odlučila da i ove godine igračima iz džepa “istera” pozamašnih šezdeset evra, ne bi li isti mogli da okušaju svoje znanje na ovogodišnjem izdanju EA-ove franšize. Sve to ne bi bio problem da nemamo predznanje o njihovoj zlatnoj koki FUT modu koji im donosi najveći profit. Zato se i postavlja retoričko pitanje – da li ih je pohlepa ili nešto drugo navelo da od igrača izvuku dodatni novac. Ove godine najpopularniji FIFA mod – FUT, pretrpeo je određene promene, ali rekli bismo ništa radikalno. Većina se svodi na način za nagrađivanje igrača kroz Division Rivals i Weekend League. Glavna promena u igri je zapravo “HyperMotion”, koji bi trebalo da doprinese na realizmu pokreta igrača na terenu. Ukratko, “HyperMotion” je nova tehnologija skeniranja nekolicine najboljih svetskih fudbalera i prenošenje njihovih pokreta u igru. Ovo zaista podiže igru na viši nivo, ali baza skeniranih igrača je za sada jako mala, što svakako treba još obogatiti u budućnosti. Kada bi ovaj metod zaživeo i kada bi se baza skeniranih igrača povećavala iz godine u godinu, na duže staze bismo se konačno približili autentičnom repliciranju fudbalske utakmice. Ono što bi u ovom slučaju kao i u nekim drugim moglo da bude problem, jeste situacija sa licencama, jer teško je prikupiti sve dozvole i napraviti neku sveobuhvatnu bazu skenova koja bi pokrila bar većinu igrača iz najvećih liga. A kad smo već kod licence, FIFA je ove godine izgubila licencu za još nekoliko timova, kao što su Napoli, Lazio i Atalanta. Te licence su, pogađate, pokupili konkurenti. Ovo svakako neće obradovati zaljubljenike u Italijansku Seriju A, koja moramo priznati iz godine u godinu raste i vraća se na staze stare slave kada su Maldini, Totti, Del Piero i ekipa harali Apeninskim poluostrvom. Druge promene koje nam ovogodišnja FIFA donosi odnose se na “Volta Football” i na Karijerni mod. Tu su noviteti kao što su Dodgeball, Foot Tennis, Disco Lava, Quick Strike, Wall Ball Elimination, Team Keepaway, Target Gallery, Corner Scramble. Međutim, iako novi arkadni režim “Volta Football” ima sve ove mini igre koje su zabavne za igranje, čini se da je EA možda pogrešio time što je dozvolio da budu dostupne samo u određeno vreme tokom nedelje, što je definitivno loša vest za kežual igrače. Niko ne bi trebalo da zbog takvih odluka propusti jedan od najopuštenijih i najzabavnijih režima ovogodišnje fudbalske simulacije. Sledeći novitet vredan pomena a vezan za karijerni mod svodi se na dodatak novih “cut scena” koje doprinose na osećaju autentičnosti. A tu su i dodavanje Lige šampiona, Evropa lige kao i trećeg po jačini takmičenja – Lige konferencija. Međutim, možda najveća i najznačajnija promena je opcija da kreirate klub. Dakle, ako ste nekada maštali da imate svoj klub koji bi krenuo iz poslednje divizije Engleske pa da ga uvedete u Premijer ligu, sada je to i moguće. Ali vredi i napomenuti da je izbor u dizajnu dresova i grbova ipak ograničen, no dovoljan da se koliko-toliko uživite u vaš novi projekat. Pored svih ovih promena, ono što zaista posebno moramo da pomenemo i pohvalimo je grafika u ovoj igri. Ona je zaista na zapanjujuće dobrom nivou, posebno ako imate mogućnost igranja na 4K televizoru sa HDR-om. U pojedinim momentima kada je HyperMotion u punom sjaju, moglo bi se reći da igra izgleda gotovo pa fotorealistično. Na kraju se postavlja pitanje, da li je ovogodišnja FIFA donela toliko noviteta i poboljšanja da se za nju izdvoji pomenuta suma novca? Neki naš zaključak bi mogao biti i da i ne. Da – jer zaista dobijate priliku da uživate u pregršt modova i sadržaja, koji bi, ukoliko se odlučite da igrate u društvu, mogli da vam donesu sate i sate zabave uz fenomenalne vizuelne detalje. Ali opet i ne – jer čak i uz toliko pominjani HyperMotion, ne možemo reći da je načinjena neka suštinska promena i da je napravljen veliki korak napred. Sve nekako i dalje miriše na nekoliko prethodnih izdanja… Ostaje utisak da je FIFA i dalje arkadna igra a ne simulacija. A nemamo sumnje u to da bi novac kojim raspolaže ekipa iz EA, mogao znatno pametnije da se upotrebi. Zapravo, mislimo da je za to i krajnje vreme. Vreme za promenu ne samo endžina, već i suštine koja bi od FIFE napravile ne samo najbolju simulaciju naspram konkurencije, već i zbilja odličnu igru u svakom pogledu. Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post FIFA 22 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

PES 2022 nam ove godine dolazi sa novim imenom koje bi trebalo da označi i novi početak, ili je bar to bila namera. Osim ako novo ime eFootball 2022 nije samo marketinški trik u šta smo posumnjali veoma brzo nakon izlaska prve (nepotpune) verzije ove igre. Verzije koje ćemo upravo opisati, bar dok nam na vrata ne zakuca neka gde su svi modovi otključani. A tako nešto se po najavama očekuje sredinom novembra… OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU eFootball 2022 na prvu loptu već pri prvom ekranu ostavlja nekako siromašan utisak. Glavni meni je dosta jednostavan a u pozadini možete videti Lionela Mesija koji pozira u nekom “hipi dresu”, koji valjda predstavlja Konamijevu imaginarnu garnituru domaćih dresova. Mesi kao pojava svakako jeste veliko ime, ali ne bi se moglo reći da je njegova karijera na vrhuncu. Kao što verovatno i svi znate, on je ove sezone napustio Barselonu posle punih 20 godina provedenih u tom klubu, a da stvar bude gora, ne kompletno svojom voljom. Posle ovakvog epiloga i uzimajući u obzir da Lionel ima 34 godine, teško je očekivati da njegova karijera može da krene uzlaznom putanjom. A nešto slično bi se moglo reći i za Konamijevu fudbalsku simulaciju. Zašto to mislimo? Upravo to ćemo pokušati da vam pojasnimo u daljem tekstu. U trenutnoj verziji igre, jedini modovi koje ćete moći da koristite su “Events” i “Match”. Prvi pomenuti vam nudi mogućnost da svoje snage odmerite sa nekim od igrača koje će vam Konamijev sistem za spajanje dodeliti. Dakle u pitanju nije igra protiv kompjutera, već onlajn meč. U ovom modu ćete u zavisnosti od dana kada se uključite imati mogućnost da uzmete neki od klubova ambasadora eFootballa 2022, a to su, pogađate, uglavnom klubovi koji u FIFI 22 nisu licencirani. Kao na primer Roma, Atalanta i Juventus. Cilj u ovom modu jeste da u prvoj fazi pobedite bar jedan meč od 3 za šta ćete biti nagrađeni sa 10 hiljada “e novčića” koje ćete kasnije, kada puna igra izađe, moći da potrošite u modu “My club”. Ukoliko savladate prvu fazu, prelazite u drugu gde vam je cilj da ostvarite 2 pobede od 3 meča. Mod je ponovljiv, tako da ćete moći da ga igrate više puta. Drugi mod “Match”, kao što možete da pretpostavite, svodi se na egzibicioni meč protiv kompjutera ili protiv drugog igrača u lokalu, odnosno vašeg gejming kompanjona, da tako kažemo. U ovom modu ćete imati izbor suženog broja timova među kojima su: Bajern iz Minhena, Barselona, Juventus, Mančester Junajted, Arsenal, Korintians, Flamengo, Sao Paolo i River Plejt. Što se tiče same igre i njene suštine, ono što je na “prvu loptu” bilo primetno jeste da je eFootball 2022 prepun bagova. Neki su popravljeni od izlaska, a neki još nisu. Jedan od najučestalijih je čudna kolizija igrača kod remplovanja i startova koja često dovodi do tragikomičnih momenata gde se igrači teleportuju ili klizaju po travi. Ukoliko ste radoznali da vidite zaista fascinantnu plejadu bagova, svakako preporučujem brzu pretragu na JuTjubu. Ako izuzmemo bagove, što je složićete se jako teško, sama igra zaista ima dobar potencijal da prenese suštinu fudbalske igre u virtuelni svet. Naročito ako pogledamo kretanje lopte i pokrete igrača koji izgledaju zaista dobro. No izvesti neku dobru akciju, zaista je teško. Ukoliko igrate na osnovnim podešavanjima, za precizan i dovoljno brz pas ka igraču trebaće vam dosta veštine i znanja. Takođe, građenje lopte i sam prijem su isto tako dosta kompleksni no verodostojni. A sve nekako ima mnogo veći značaj kada napokon postignete gol, znajući koliki ste trud i napor uložili ne bi li došlo do toga. Ono što nikako ne ide u korist realnosti su sami šutevi. Lopta i dalje leti nekako kao da je u pitanju, žargonski rečeno “balonjara”, a golmani dosta brzo uspevaju paradama da je izbiju van okvira gola. U ovom pogledu bi iz Konamija mogli malo da bace pogled u susedno dvorište i “ukradu” zanat od komšije, jer iako smo generalno mišljenja da je eFootball simulacija a FIFA arkada, to ne možemo reći i za ovaj segment igre. Ono što posebno bode oči a tiče se grafike jeste trava! Ako se ovo uopšte može i nazvati tako, jer više liči na neki tepih koji je pozeleneo od muke. A ono što nikako ne pomaže toj činjenici su senke koje fudbaleri i objekti na terenu i van njega bacaju na taj “tepih”, jer u nekim momentima će vam izgledati kao da igrači ili lopta levitiraju. Da budemo iskreni, uvodne animacije pre početka utakmice izgledaju zaista dobro, uz kadrove zagrevanja igrača koji su solidno modelirani. Ali ne daj Bože da gledate krupni plan ponovljenog snimka gde se neki igrač ljuti na sudiju. Tako nešto bi, ukoliko imate decu, moglo trajno da ih odvoji od fudbala. Verujte nam i budite oprezni, jer facijalne animacije u ovoj igri zaista mogu da uplaše. Još jedna zamerka tiče se dresova koji su i dalje zalepljeni za model igrača i na njima izgledaju kao da su pokisli pa su im se slepili uz telo. Nadali smo se da će bar ove godine dresovi biti posebno i nezavisno modelirani ali izgleda da ćemo morati da pričekamo još neko vreme… Autor: Miloš Živković Igra je besplatna Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post eFootball 2022 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Demagog Studio je ime koje bi trebalo dobro upamtiti. Sa srpskim skrivenim draguljem koji se probija na uzavrelom i prezasićenom tržištu igara, naši developeri su izgleda našli pravu formulu za uspeh. Naravno, saznanje da je ovo igra domaćeg developera nije uticalo na moju odluku da zaigram Golf Club Wasteland. Češljajući ponudu noviteta na platformi, ova igra se posebno istakla po tome što je praktično jedinstvena. Nema igara koje govore o distopijskoj budućnosti, u kojoj je od čovečanstva u vremenu ostao samo sitan trag postojanja, a da je još i golf uklopljen u celu priču. Golf Club Wasteland vas smešta u ulogu usamljenog astronauta, koji po idilično-apokaliptičnim lokacijama i krajolicima ima zadatak da za što manje udaraca golf lopticu dovede do rupe. Napuštena gradilišta, priroda koja se polako vraća na svoje, uništeni tržni centri i slično. Mehanika golfa je prijatna, ne preterano napredna, ali odlično funkcioniše i ne izaziva previše problema u ovoj futurističkoj pustoši. Naravno, morate se čuvati radioaktivnih krava koje će rado pojesti lopticu ako je pošaljete u njihovom pravcu. Kada golf stavimo sa strane, ova igra ima toliko toga da ponudi, i to u vidu priče samog protagoniste, kao i otkrivanja detalja o svetu pre katastrofe. Planeta Zemlja je razorena i postala je deponija, a ostatak civilizacije živi na Marsu. Naš dom sa svim radioaktivnim ostacima i razorenim gradovima postao je odlično mesto za igranje apokaliptičnog golfa. Kao što sam rekao za samo golfiranje tako i ostaje, ali ono odlazi sa strane kada vas pustoš uvuče u osluškivanje. Imerzija je prava reč, ma koliko sumoran svet bio. DJ na radiju polako otkriva našu zaboravljenu prošlost, a tokom ovog neonskog putovanja naletećete i na neka neočekivana iznenađenja. Nelinearno kazivanje priče u Golf Club Wasteland, koje vam ne stavlja tekst pred nos, već suptilno uvlači u zasebni svet, je fenomenalno odrađeno, što nas kao domaći medij zaista čini ponosnim. Tako dobijamo tri zasebne priče koje na kraju stvaraju sopstvenu celinu. Priča je stvarno genijalno uklopljena i dobro prikazuje pad nekada neustrašive planete, i to kombinuje sa odličnom vizuelnom prezentacijom, skladno uvezanom kroz tok narativa. Grafika jeste prosta, ali lepo iskazuje tematiku budućnosti sa neonskim znakovima i oblakoderima u toksičnoj izmaglici, a ujedno i nije preterano zahtevna. Igra poseduje odličnu muziku, pre svega upućenu žiteljima Marsa koji se nostalgično prisećaju hitova iz 2020. godine. Izbegavao sam da se upustim u gledanje ocena na Steam-u i Switch konzolama pre nego što sam svoje utiske sveo i priveo kraju. Ali sada, mogu reći da nisam iznenađen pozitivnim reakcijama pošto su one sasvim opravdane. Golf Club Wasteland definitivno zaslužuje 90% pozitivnih ocena na Steam-u. Golf Club Wasteland domaćeg Demagog Studija je zabavno post-apokaliptično golf iskustvo sa pregršt distopijskog šarma. Ostaje samo pitanje – Šta čekate? Autor: Milan Janković Igru ustupio: Untold Tales Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post REVIEW: Golf Club Wasteland appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle apsolutne katastrofe zvane Marvel’s Avengers, nisam mnogo očekivao od Čuvara Galaksije. Čak i prvi prikaz igre je izgledao dosadno i nisam bio nešto preterano niti zainteresovan niti hajpovan za ovu igru. Veoma mi je drago što mogu da kažem da su Čuvari Galaksije trenutno u mom izboru za najbolju igru godine. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Prišao sam igri sa vrlo malo očekivanja. Kratka singlplejer avantura sa dobrom muzikom i par fazona koja će da mi ispuni jedno popodne. Ali ispostavilo se da sam potpuno pogrešio i dobio veliko iznenađenje. Igra je duboka, odlično napisana, presmešna i zabavna. Igra prati članove Čuvara Galaksije o kojima ne moram mnogo da pričam. Vi ste ekskluzivno u ulozi Pitera Quill-a, to jest Star-Lorda, dok sa vama u avanturu idu Rocket, Groot, Gamora i Drax. Njihov odnos tokom cele igre je prepun prozivki ali i dubokih konverzacija koje non stop traju. Ogromna količina teksta je napisana za ove likove i svako slovo je pažljivo birano što mi je bilo neverovatno za igru ovog kalibra. Tokom cele igre, učestvovaćete u duhovitim i ozbiljnim razgovorima koji nastaju ili spontano ili vezano za neki deo igre. Star Lord ima opciju da učestvuje u razgovoru, tako da može na primer da podrži jednog člana ekipe ali da otuđi drugog, ili može samo da ćuti i da ih pusti da se raspravljaju. Ali svakako, učestvovanje u ovim prozivkama je toliko zabavno i dodaje na vrednost istraživanju svake mape, jer nikada ne bude praznog, dosadnog hoda. Neke opcije će imati i posledice na gejmplej, ali mislim da nisu toliko uticale na ishod igre, ali svakako ću igrati ponovo i izabrati druge opcije samo da bih se smejao na nove fore. Što se same priče tiče, trudiću se da ne ispričam mnogo jer je igra dosta vođena istom, ali sticajem okolnosti zadobili ste tešku kaznu koju morate da isplatite „Svemirskoj Policiji“ – Nova Corps. Naši heroji sada moraju da skupe određenu količinu novca na jako „sive“ načine i da izvuku živu glavu. Svakako, ništa ne ide kako treba, što ih uvlači duboko u vode „Svemirskih sekti“, gde padaju u centar velike zavere. Priča postaje vrlo duboka i detaljna kako nastavljate sa igrom i svako poglavlje sa sobom nosi svoje obrte koje sigurno neću spoilovati ovde, ali me je sve držalo vezanog za igru kako zbog priče, tako i zbog propratnog humora pa i samog gejmpleja. E, da, gejmplej. Čuvari Galaksije su tehnički akciona avantura iz trećeg lica samo sa mnogo više fokusa na priču nego na avanturu i akciju. Star-Lord u početku može da puca iz svojih Quad Blastera i da vrlo loše mlatara rukama po protivnicima, ali ono gde gejmplej dobija na životu je kombinovanje ostalih članova ekipe. U svakom trenutku tokom bitke možete da aktivirate specijalne sposobnosti svakog lika posebno i svi su specifični na svoj način. Drax je jaka grdosija koja radi tonu štete, Rocket baca bombe, Groot vezuje protivnike korenjem dok Gamora brzo seče svojim mačem. Sve ovo su osnovne sposobnosti a tokom igre za svakog heroja otključavate dodatne od ukupno četiri po heroju. Tokom igranja, skupljaćete metalne otpatke (scrap) koje na radnom stolu u vašem brodu, ili tokom nekih misija, možete da trošite na unapređenja kao što su health, štit, dodatne sposobnosti blastera, i slično. Preporučujem da odmah investirate u sposobnost koja vam dozvoljava da vidite skrivene resurse, što će vam izuzetno ubrzati i olakšati napredak i skupljanje istih. Na sve to, Star-Lord ima i svoje sposobnosti, plus može da pretvori štetu Quad Blastera u neki element kao što su led i struja. Kombinovanjem svih ovih veština i sposobnosti, bitke su izuzetno brze i haotične što je potpuno u skladu sa Čuvarima Galaksije. Pored osnovnih neprijatelja, neki zahtevaju i taktiku. Na primer, morate da zaledite želatinastu kocku da biste iz leda izbili bodljikavog vanzemaljca i napokon ga ubili. Da, neprijatelje je jako teško opisati jer su, kao u stripu, svi vanzemaljci izuzetno apstraktni što je u igri prelepo preneseno. Neprijatelji će se ponavljati tu i tamo, ali kombat je toliko zabavan da vam neće biti ni bitno. Borbe protiv kraljica su takođe izuzetno iskustvo jer vas igra tera da iskoristite sve što ste tokom misije naučili kako biste na pravi način kombinovali sve sposobnosti vašeg tima. Ako se pak desi da krenete da gubite prednost u odnosu na protivnike, onda lepo aktivirajte „Huddle“ i tu kreće haos. Huddle je specijalna sposobnost koja se puni vremenom tokom borbe, a kad je aktivirate, onda Star-Lord upali svoj verni Walkman i pozove ekipu na brzi razgovor. Onda kreće kratka mini igra gde slušate boljke vaših saboraca i odredite kako ćete da ih „hajpujete“ za nastavak bitke. Ako dobro izaberete, Star-Lord pušta muziku, svi ste nalečeni i imate žestoke bonuse na štetu i cooldown. Mnogo, mnogo zabavni delovi i previše dobro odrađeni. Muzika je apsolutno fenomenalna, što je bilo i za očekivati. Ne prođe ni momenat a da ne kida neka hitčina iz 80ih i playlista je potpuna bombona. Uništavaćete neprijatelje uz A-ha, Iron Maiden, Def Leppard, Kiss, Joan Jett, Bonnie Tyler, Soft Cell, Billy Idol i još mnogo drugih (a uspeli su da ubace i RickRoll što je ogroman plus). Pored muzike i dizajn zvuka je prestižan i besprekoran. Glasovna gluma je izvanredna (sem Gamore koja mi se nije uklopila) i svi glumci su uradili izvanredan posao, koji nije ni bio toliko težak uz ovako dobro napisan scenario. Animacije lica i manirizma su izuzetno dobro urađene i to ne samo tokom sinematika, nego i tokom običnog gejmpleja. Definitivno nisam očekivao ovoliku količinu detalja u jednoj Marvel igri. Izgleda da su postavili sebi visoke ciljeve i izuzetno se trudili da ih dostignu. Grafika je takođe na visokom nivou. Svaki nivo je prepun detalja kako radi igre tako i radi fanova stripa. Iza svakog ćoška možete da pronađete neke reference, ali i skrivene škrinje u kojima se često nalaze kostimi za sve karaktere (Besplatne kozmetike? Nečuveno). Ovo me dosta podsetilo na Jedi: Fallen Order, samo su mape dosta svedenije kod Čuvara i nisu odrađene u „metroidvania“ stilu. Ono gde igra opada po kvalitetu je u silnim tehničkim problemima, bagovima i lošim AI kako protivnika tako i saboraca. Više puta mi se desilo da mi neki bag nije dozvolio da nastavim dalje, kao na primer obični neprijatelj koji postaje imun na štetu, što mi onemogućuje da napredujem dok ne resetujem čekpoint. Često se dešava da vaši saborci samo stoje u mestu i ne rade ništa dok im ne naredite da iskoriste neku sposobnost i tek se tada dozovu pameti, a neprijatelji samo naleću na vas bez ikakve taktike ili mašte, što igru čini izuzetno lakom. Takođe sam imao dosta problema u scenama koje su polu QTE, gde se od mene očekuje na primer da skočim i uhvatim za ivicu, ali igra jednostavno nije htela da registruje mučenog Pitera da hoće da se uhvati pa je padao u svoju smrt više puta. Međutim, ovi bagovi nisu uspeli da mi ubiju zabavu niti su uspeli da mi drastično spuste mišljenje o igri. Marvel’s Guardians of the Galaxy je izuzetno zabavna avantura sa odlično napisanom pričom, sa puno urnebesnih momenata, sa mnoštvo detalja i dosta zabavnim gejmplejom koja me je apsolutno oduševila i iznenadila. Nisam očekivao da ću se ovoliko zabaviti uz jednu Guardians of the Galaxy igru koja je trebalo da bude u fazonu „izbaci i prodaj što više kopija možeš“. Na kraju, Čuvari su se žestoko probili u top 10 igara ove godine i trenutno se bore za jedno od prva tri mesta, u zavisnosti od toga da li ću preći poslednjeg bossa u Metrod Dread ili ne. Svakako, ako želite tupavu zabavu i ogromnu količinu osmeha na licu, Baštovani Galaksije su za vas. Autor: Igor Totić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Marvel’s Guardians of the Galaxy review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre nego što počnem recenziju, spomenuću da sam pored svoje malenkosti imao dva profesionalca za testiranje Hot Wheels Unleashed-a, u vidu petogodišnjaka i osmogodišnjaka koji imaju neverovatnu kolekciju, tako da će uz moje utiske njihovi komentari dopuniti sve ono što nedostaje. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKUElem, čini se da se deca ovih dana ne igraju mnogo igračkama, ali Hot Wheels je nekako uspeo da ostane hit sve ovo vreme. Shvatam da se svet promenio, ali ponekad poželim da su najmlađi zadržali svoju fascinaciju autićima i rvačkim figurama malo duže kako je to bilo u našoj mladosti! Jedna od najistaknutijih uspomena mog detinjstva bila je prelepo dizajnirana linija Hot Wheels vozila i narandžaste trake sa svakojakim dodacima (ne biste verovali šta danas sve možete da kupite kao addon za HotWheels stazu). Kada sam video da kreatori MotoGP-a Milestone planiraju trkačinu zasnovanu na ovoj franšizi, moje interesovanje je poraslo jer znam koliko je zabavno igrati se ovim čudima. Automobili i igrice u miksu su dobro funkcionisali i ranije (sećate se možda premoćnih – Micro Machines-a). Hot Wheels Unleashed će vas zgrabiti u zagrljaj nostalgije od trenutka kada prvi put pokrenete motore automobila na legendarnoj uvrnutoj narandžastoj stazi. Ova igra odlično uspeva da prenese izgled i osećaj stvarnih trkačkih Hot Wheels autića. Ovo nije Forza u miksu sa Hot Wheels-om (to smo već videli), već su ovo automobili na plastičnoj stazi, ili ponekad na podu, koji rade ono što bi radili pravi autići. U menijima, sva vozila izgledaju tako blizu pravim Hot Wheels-ima da je skoro kao da možete posegnuti u ekran i izvaditi ih – iako su mnogo veća ako igrate na bilo kom ekranu razumne veličine. Više nego bilo koja druga igra koje mogu da se setim, fizika ovde čini da se osećate kao da zaista preuzimate kontrolu nad verzijom automobila koje ste bacali po svojoj spavaćoj sobi, kroz uzvišenu mega garažu, ili petlje koje prkose zakonima fizike koje vam je stariji brat pomagao da sastavite. Kad smo kod pravljenja staze – u okviru ukupnog budžeta za stavke možete da kreirate bilo koju stazu Hot Wheels-a koja vam se sviđa, čak i uključujući delove nevidljive staze koji vam omogućavaju da pravite ogromne skokove ili se krećete zajedno po svim powerup-ovima i posebnim deonicama staze. Na početku nije lako savladati igru, dok će iskusnijim vozačima biti potrebno nekoliko trka da se naviknu. Međutim, kada sve klikne i kada počnete da baratate automobila koji su vam na raspolaganju, počećete da pravite veliki napredak. Hot Wheels se takođe pripisuje školi digitalnog automobilizma gde dodir na dugme kočnice pokreće dug, relativno dobro kontrolisan drift. Iako nije drift igra, ova mehanika je urađena baš kako treba. Odabir omiljenog automobila nije nimalo lak. Ako ste stariji od deset godina, treba da budete sigurni da ste izabrali najmanje srednju težinu. Igra se pokreće sa Easy kao podrazumevanom postavkom, i to je potpuno razumljivo s obzirom na franšizu, ali osim ako ne uživate u mogućnosti da osvojite prvo mesto u prvih 15 sekundi trke i da nikada više nikoga ne vidite protivnike, najbolje je da malo pojačate težinu. To ide sve do Extreme, što ne preporučujem jer ćete se lako iznervirati, ali ako zaista volite izazov, samo izvolite. Klincima je neki Medium bio okej, dok sam ja išao na stepen iznad, ali tu vas čeka glavobolja I nerviranje. Automobili izgledaju neverovatno i postoji nekoliko modela koji će vam odmah biti prepoznatljivi, kao što su Tanknator, Dragon Blaster, Formula Flashback, Veloci-Racer, GT Scorcher i RocketFire. Postoji i nekoliko licenciranih automobila iz stvarnog života i onih izvučenih iz pop kulture koji se mogu otključati, pokupiti u sanducima u igri (koji izgledaju kao stvarne kutije u kojima kupujete Hot Wheels komplete za staze) ili kupiti uz pomoć valuta. Tu su čak i neverovatni DeLorean iz Back to the Future, kao i Knight Rider, Batmobile i još neki poznati automobili iz svetske kinematografije, što me je apsolutno oduševilo. Dobra vest je da se duplikati mogu demontirati ili prodati u zamenu za opremu ili valutu, što vam omogućava da nadogradite svoje automobile ili kupite nešto drugo. Odeljak sa ograničenim ponudama u prodavnici rotira pregršt vozila (za sada bez DLC-a, oko 60 automobila), tako da tamo možete da pogledate da li se vaš favorit pojavljuje, ili možete da nastavite da okušavate sreću sa Blind Box-evima. Nisam se zaista toliko zabavio u trkačkoj igri već neko vreme, pogotovu sa dva moja pomagača koji su bili prehajpovani i učinili mi dan još lepšim. Hot Wheels Unleashed nije savršen, ali celokupni osećaj igranja je IZVANREDAN. Bilo bi dobro ubaciti još nekoliko opcija, kao na primer da više igrača može da učestvuje u jednoj trci. Muzika je malo glasnija, ali je jako dobro ukomponovana sa stilom igre. Na kraju, iznenađujuća količina pažnje je posvećena detaljima i dosta truda je uloženo u to kako automobili izgledaju i kako se njima upravlja, a to je možda i najbitnije. Ono što imam da kažem za kraj jeste da Hot Wheels Unleashed savršeno koristi ime svog brenda i ispisuje novu istoriju u svetu gejminga. Milestone nije imao lak posao jer su se našli između dve stolice – da li da naprave klasičnu trkačku arkadu ili da ubace onaj osećaj vožnje autića koji možemo osetiti u stvarnom svetu – sa moje strane rizik je bio uspešan jer su definitivno briljirali. Autor: Nikola Jordanoski Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Hot Wheels Unleashed review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Okej, vreme je ‘’da se adresira ogroman slon u sobi’’. Autori ove igre su developeri koji su radili na originalnom Left 4 Dead naslovu, i to se i te kako vidi. Doduše možemo pouzdano reći da su takođe uspeli da unaprede ceo koncept na potpuno novi nivo. Hajde da vidimo da li je Back 4 Blood dostojan naslednik kultne Left 4 Dead franšize. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Počećemo od možda i najmanje bitnog elementa za ovakav tip igre – priče. Naime, narativ pomalo odskače od standardne zombi apokalipse – vanzemaljski parazit po imenu Devil Worm inficira veći deo ljudske populacije, pretvarajući ih u nemrtve mutante Ridden. Grupica ljudi koja sebe naziva Cleaners ulazi u zone prepune inficiranih zombija kako bi sakupila potrebne materijale, hranu i lekove za preživele. Među njima ste naravno i vi. Ako ste ikada igrali Left 4 Dead ili bilo koju sličnu zombi horde igru u proteklih par godina, osetićete se kao kod kuće. Doduše B4B ipak najviše liči na L4D, barem kada su mehanike u pitanju. Glavna etapa igre se vodi kroz različite mape gde ćete se probijati kroz gomile nemrtvih, u cilju da stignete do željene lokacije ili da rešite neku misiju. Bilo da igrate solo ili sa prijateljima, uvek ćete se naći u timu od četvoro. Što se protivnika tiče, najviše ćete se nagledati klasičnih zombi ‘’šetača’’ koji dolaze u hordama, a periodično i specijalnih inficiranih spodoba, koje ne samo što će biti žilavije, nego dolaze i sa svojim posebnim napadima i sposobnostima. Vidi se da su obe igre delile školsku klupu i da je jedna prepisala domaći od druge, ali je naravno nešto i promenila kako ih profesorka ne bi izvalila. Promene koje Back 4 Blood donosi u ovaj već malo bajati žanr su veoma osvežavajuće, i predstavljaju sasvim organski i prirodan nastavak na celu formulu. Da je tim ostao u saradnji sa Valve kompanijom, ovo bi sigurno bio Left 4 Dead 3. Kada nekoliko puta prođete kroz misije videćete da B4B i te kako ima duh kooperativnog roguelike naslova. Možete odabrati jednog od 8 likova, od kojih neke dobijete već na početku, dok druge morate otključati. Videćete da svaki od njih počinje sa drugim setom oružja i specijalnim perkovima i bonusima koji pomažu ne samo njemu nego i celom timu. Zbog toga više nećete birati likove samo na osnovu njihovog izgleda (neki možda i hoće), nego i na osnovu toga koliko pomaže ostatku tima. Naravno, nećete biti zaključani u set oružja sa kojim započinjete misiju – pronaći ćete pregršt drugog naoružanja kao i modove koje možete zakačiti na vaše puške. Na sve ovo dodajte karte, koje služe kao još jedan modifikator. Da, tako je, igra ima deck building elemente. Pre početka misije svaki igrač će odabrati kartu koju će aktivirati i dodati drugim prethodno aktivnim kartama. Svoj špil ćete vremenom dopunjavati novootključanim kartama i praviti kombinacije koje vam najviše odgovaraju, kako biste što bolje pomogli timu ili kontrirali protivničke karte. Dobro ste pročitali, igra će takođe dodati posebne karte i efekte koji će modifikovati protivnike. Sve ovo izgleda kao previše opcija i brojeva za bonuse koje treba uračunati, ali ćete brzo naučiti da je svaki izuzetno važan, pošto čak i na Normal težini igranja možete veoma lako izgubiti ako niste spremni. Grafika je naravno na odličnom nivou, i iako je veoma mračna, u većini situacija takođe može ispoljiti i dovoljno šarenila kako bi razbila crnilo i sivilo. Najviše se vidi koliko je detalja iskorišćeno u samim protivnicima, koji iako na prvi pogled izgledaju kao obični zombiji, opet mogu da vam uteraju strah u kosti. Lokacije i pejzaž doduše nisu nešto specijalni, i većinski se sastoje od gradova, ulica, tunela, i nešto malo šuma. Zvuk i glasovna gluma su odlično odrađeni, dok je sam tekst mogao biti dosta bolji. Dok u sinematicima zvuče okej, vaši likovi će u toku same igre izbacivati neke veoma čudne i nezanimljive uzrečice. Čak ni komentari između likova nisu zanimljivi ko što su bili u L4D serijalu. Igra za sada pati od ogromnog problema koji se zove Always Online, iliti potrebe da igra uvek, uvek bude povezana sa internetom, čak i kada igrate solo kampanju u kojoj i ne dobijate poene za progresiju u generalnoj igri. Tako da ako imate iole nestabilan internet često ćete ispadati iz lobija sa drugim igračima ili čak i iz sopstvene solo igre. Naravno tu je i dalje veoma umobolan AI botova kao i ponekad samih zombija. Ako ste ikada čekali da izađe propisan nastavak na Left 4 Dead serijal ovo je definitivno igra za vas. Sve nove mehanike će vam dati inicijativu da je igrate što više kako biste što bolje opremili svoj špil karata ili otključali sve kozmetičke i druge opcije. Uvek možete dodatno napredovati ili pronaći nešto novo, tako da vam Back 4 Blood ni posle stote misije verovatno neće dosaditi, posebno ako igrate sa društvom. Igra već ima Annual Pass u kom su najavljeni nastavci na priču, novi mutanti i novi likovi. No ovde će jedini problem praviti sama cena igre. Neće biti lako skupiti dovoljno prijatelja osim ako svi nemate Xbox Game Pass gde je igra besplatna. Najbolja preporuka je da sačekate da se greške u samoj igri isprave i da cena spadne na nekom od akcijskih popusta pre nego što je nabavite. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Back 4 Blood review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ja apsolutno obožavam ovu igru! I dok vi posmatrate ocenu kojoj sam joj dao i češkate glavu u čudu dok se ja ponosim svojom profesionalnom objektivnošću, hajde malo da porazgovaramo o izvornom materijalu ovog naslova. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU The Hinokami Chronicles zasnovan je na uspešnoj mangi i još uspešnijoj anime seriji – Demon Slayer. Još veća zanimljivost na konto popularnosti ove franšize, jeste činjenica da je dugometražni film koji se nadovezuje na seriju, najgledaniji film svih vremena u Japanu, otevši ovu titulu kultnom Spirited Away filmu Hajao Mijazakija, koji se njome dičio punih 19 godina. Među hordom okorelih fanova ove sjajne serije, nalazi se i moja malenkost. A najava igre na kojoj je radio fantastični studio CyberConnect2, momentalno je obećavala kvalitet. Ako neko može da prenese epske momente serijala u video igru, to je ovaj studio. I odmah da vam kažem, u tome su apsolutno uspeli. Dok je studio eksperimentisao sa mehanikom u igri Kakarot, sa Demon Slayer-om se vraća svojim najčuvenijim korenima i gejmplej intenzivno kopira iz Ultimate Ninja Storm serijala. Franšiza Naruto igara bila je jedna od najbolje urađenih tuča zasnovanih na nekoj anime seriji, a ovaj naslov možemo direktno porediti sa tim – gotovo savršenim igrama, kada govorimo o sirovom kvalitetu. Ova igra je obavila sjajan posao po pitanju podele svojih kvaliteta i mana, jer sve je jasno kao dan. Zato mislim da bi najbolji način da se napiše ova recenzija, bio upravo navođenje svih najistaknutijih vrlina i onih, ne tako sjajnih elemenata koji čine The Hinokami Chronicles. Pa, krenimo od svetle strane… ka tamnoj. Ukoliko ste gledali seriju ili igrali neku od CyberConnect2 anime igara, možete očekivati basnoslovno kvalitetne vizuale i uopšte nećete pogrešiti. Igra izgleda fantastično. Od besprekornog dizajna likova, preko identično iskopiranih scena iz serije, do prelepih animacija, svetlosnih efekata i specijalnih napada koji ne mogu da dojade ni nakon što ih vidite po stoti put zaredom – sve prosto „pršti“. U igru je lako uleteti i kao novajlija, kako komande i sama mehanika borbi uopšte nisu komplikovani. A osim same tuče, igra poseduje priču čijim prelaskom pokrivate kompletnu seriju i film. Ovde ćete skupljati i mnogobrojne (polu)animirane sekvence kojima možete osvežiti pamćenje po pitanju serijala ili možda naučiti nešto novo. Fenomenalna muzika je takođe preneta iz anime-a i uklapa se u sve tako dobro, da sam morao da je pojačam ne bi li bar za trunku nadjačala sve ostale zvučne efekte i u potpunosti obuzela odličnu atmosferu. Što je praktično i moj finalni pozitivni utisak – atmosfera koja je kroz svaku borbu i deonicu, izuzetno dobro preneta iz originalnog materijala. A s obzirom da ova igra barata jednom sjajnom pričom, atmosfera je neprocenjiva alatka za apsolutnu imerziju i potpuno prepuštanje. Za razliku od Ultimate Ninja Storm igara, The Hinokami Chronicles poseduje značajno siromašniji borbeni sistem. Nekolicina osnovnih komboa i načina da ih povezujete, prisutna je tek toliko da igra neće postati repetitivna kroz savršeno izvežbane komboe već posle nedelju dana igranja. Ali nedostatak poteza za izbegavanje, pomoćnih alatki, finti i ostalih elemenata koji unose strateški duh u borbeni sistem, ova igra ostavlja mnogo bleđi utisak. I dok Naruto igra broji preko stotinu igrivih karaktera što nadmašuje čak i ogromni izbor poslednjeg Smash Bros naslova, The Hinokami Chronicles ide u totalno suprotnu stranu. Šta da kažem kada među likovima nema ni jednog jedinog negativca, a neki od prisutnih se pojavljuju u čak dve varijante. Zapravo, protagonista Tanđiro ima čak tri igrive verzije od kojih je bar jedna mogla biti žrtvovana kako bi u igri završio neki iz postave zloća. Tu je već jasno da je najveća mana igre to što joj nedostaje sadržaja. Priču ćete preći za pet sati i animirane deonice zaista zaustavljaju dah, ali segmenti gde istražujete nivo u potrazi za ciljem, krajnje su bazični. Skupljanje poena, otključavanje sličica i muzike, trening i izazovi… Sve je tu samo sa jednom svrhom – da što više produži celo iskustvo, prodajući vam praznu slamu. Da je borbeni sistem iole sadržajniji, sve ostalo i ne bi bilo toliko važno. Ali u stanju u kakvom igra trenutno jeste, ne mogu a da ne osetim prazninu. Istina, ovde je obrađena samo prva sezona anime serije plus film, pa mnogo materijala nije ni bilo. Ali s obzirom da druga sezona uveliko teče (za vreme pisanja ove recenzije), a manga je odavno završena, zaista nije bilo mnogo razloga da priča i ostali elementi po pitanju sveukupnog sadržaja ne budu znatno bogatiji. Sa druge strane, gotovo da očigledno stoji mogućnost ubacivanja dodatnog sadržaja kroz DLC. Novi likovi pa čak i priča, mogli bi sasvim prirodno da pronađu svoj put u igru i time je obogate. Zapravo, izgled menija i ekrana za odabir likova, gotovo da sugerišu da će se to dogoditi u nekoj budućnosti. I to bi bilo odlično, jer igra zaista i deluje kao nekakav temelj na kom tek treba da se izgradi kompletan naslov. Novi likovi, komboi pa čak i mehanike, značajno bi podigli kvalitet i ocenu ove igre. A šta da kažem ja, koji u igri toliko uživa da mu malo fali da osvoji platinasti trofej? Kada su stvari tako lepo odrađene, pa makar i kratke i nepotpune, a tiču se izvornog materijala koji obožavate, kako da odolite. Ukoliko ste ljubitelj serije, igru prosto morate nabaviti jer ćete biti oduševljeni. A ukoliko samo želite dobru anime tuču… Možda bi bilo najpametnije da malo pričekate. Gotovo da mogu da namirišem najavu nekog DLC-ja, kojih bi već par moglo da od ove igre načine apsolutni klasik. Demon Slayer to bez sumnje zaslužuje. Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Demon Slayer: Kimetsu no Yaiba – The Hinokami Chronicles review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre dve generacije konzola, dok sam na PlayStation trojci imao pristup svim igrama koje su me tada zanimale, postojala je jedna Xbox 360 ekskluziva koja je ujedno bila i jedina igra zbog koje sam želeo da posedujem dotičnu konzolu. Kao nekakav duhovni nastavak i produžena ruka kritički osporavanog, ali meni izuzetno voljenog petog nastavka Alone in the Dark serijala, pojavio se Alan Wake. Pojavio i svojom rezervisanošću za Majkrosoftovu konzolu učinio da sanjam kako je posedujem. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Oko dve godine kasnije, moja želja za Xbox-om je nestala u potpunosti jer – Alan Wake je konačno objavljen i za računare. A sav onaj potiskivani hajp i divljenje izdaleka u stilu Desanke Maksimović, učinili su da ova igra uleti u sve moje top liste omiljenih video igara. Atmosferični horor dobre akcije, intrigantne priče, odlične grafike, zvuka i muzike, 11 godina nakon originala, i te kako zaslužuje remasterizovanje koje je konačno dobio. Originalna igra imala je vrlo interesantan razvojni put. Prvobitno zamišljena kao „open world“ naslov, gde smena dana i noći igra glavnu ulogu u elementu preživljavanja, konačni proizvod je završio kao linearna, filmska vožnja kroz sablasni zabavni park. Ali kada govorimo o remasteru, mislim da je najbolje ukazati na razlike u odnosu na original kao i na to koliko su stvari koje nisu promenjene, dobro „ostarile“. Unapređenja se naravno prvenstveno tiču tehničke prirode, a evo i šta je tu dotegnuto. Ukoliko se igrate na PS5 konzoli, što je jedna od najboljih opcija, možete da očekujete 4K rezoluciju i frejmrejt od 60 sličica u sekundi. Meniji i indikatori na ekranu su takođe doživeli mali redizajn kako bi bolje „pasovali“ na novoj rezoluciji, a kompletan svet je obogaćen velikim brojem detalja. Osim što su teksture mnogo više rezolucije nego ranije, dosta objekata je doživelo da budu napravljeni od nule, a neki su i dodatno ubačeni, pa sada svet deluje osetno bogatije. No najprimetnija promena su bez sumnje redizajnirani likovi, gde je lik protagoniste Alana u potpunosti promenjen kako bi više izgledao kao glumac koji ga tumači. Ovo može smetati samo ljubiteljima originala koji su voleli njegov prvobitni izgled, ali sa sobom donosi i još jednu neobičnu situaciju. Alanov lik je jedini koji je doživeo promenu ovog tipa, dok svi ostali karakteri kao da ne teže izgledu glumaca na kojima su zasnovani, već su restaurirani „iz glave“. Iz tog razloga, većina likova deluje plastično i više veštački u odnosu na original, naročito kada stanu rame uz rame sa protagonistom i prozbore koju. Igranje na DualSense kontroleru donosi i set sopstvenih benefita i mogu slobodno da kažem da su sve vibracije i povratne informacije veoma lepo dizajnirane i izrežirane, pa celoj igri otvaraju jednu dodatnu dimenziju koju do sada nismo imali prilike da iskusimo. Lep novitet za ljubitelje originala, dolazi i u vidu režima sa komentarima tvorca koji će opisivati razvojni proces dok prelazite igru. Naravno, pod uslovom da ste je prešli bar jednom pre toga, jer drugačije i nema smisla. Osim ukoliko ne nameravate da pratećim komentarima smanjite horor efekat? U tom slučaju, nisam siguran ni zašto biste igrali ovu igru, hm… Mada i pored unapređene grafike, kristalnijeg prikaza slike, realističnijih senki i veće daljine iscrtavanja objekata, ne mogu a da se ne otrgnem utisku da je igra u procesu poliranja izgubila nešto od svoje sjajne atmosfere. Zapravo, morao sam da pokrenem original i uverim se u ovo iz prve ruke. Zaključak je potvrdio moje sumnje. Svi ti silni pikseli, zamućenja, intenzivnije senke i mrak i gomile magle u kojima su se krile imperfekcije igre u ono vreme, pružili su nam znatno atmosferičnije iskustvo, dok u scenama preko dana, remaster „otvara oči“ igraču i nesumnjivo je dobrodošao. Sve mračnije scene koje čine većinu igre, sada definitivno imaju znatno slabiji horor šmek. Ono što je u potpunosti zadržano jeste… Pa, sve ostalo što se tiče same mehanike igre i izvođenja. A upravo to izvođenje odnosno gejmplej, ostarili su neverovatno dobro. Pravilo da protivnika pre pucanja morate dobro osvetliti i rasterati tamu koja ga štiti, čine da je igranje iako i dalje simplističko, još uvek izuzetno zabavno. Bez mnogo komplikovanja sa arsenalom oružja, žongliranjem u inventaru ili ne daj Bože statistikama, osnovni gejmplej igre je još uvek jednostavan i funkcionalan. Jedino što sada mogu da primetim, a na šta u ono vreme nisam obraćao mnogo pažnje, jeste činjenica da glasovna gluma i nije baš tako sjajna. Da, vrši posao i stoji na istoj visini kao i priča koju sprovodi, ali sveukupno ne stvara plejadu dopadljivih likova niti vas može nešto naročito emotivno uključiti u dešavanja. No priča, ma kakva bila, ima odličan tok i činiće da preispitujete realnost od početka pa do samog kraja. Što kompletnu pripovedačku stranu ovog naslova zadržava negde na sredini vage kvaliteta. Ne naročito sjajno da biste bili oduševljeni, ali ne ni naročito otrcano i loše da biste uživali na potpuno drugačiji način. I dok je original imao i neku vrstu polu-nastavka pod imenom American Nightmare, on nažalost nije uključen u ovo izdanje. No remaster na svu sreću poseduje oba DLC dodatka originala, kojim ćete priču nastaviti na još nekoliko sati i celu fabulu zaokružiti na još bolji način. Po mom skromnom mišljenju, original je za vreme kada se pojavio bio mnogo upečatljiviji naslov, nego što je to za današnjicu ovaj remaster. Ali to ni u kom smislu ne znači da je bilo koji od dva loš izbor za igrati i u moderno vreme. Rekao bih da sam u prelasku novog izdanja uživao gotovo koliko i pre tih desetak godina, igrajući meni još uvek jednu od omiljenih video igara. Bez obzira na razlike u atmosferi, remaster je igra koja zaslužuje da je odigrate. Naročito ukoliko uzmemo u obzir skromnu cenu koja se traži za jedan ovako kultni naslov. Ukoliko ste ljubitelj horora, naročito onih gde prosto ne možete da ne osetite količinu strasti, truda i pažnje ulivenu u njihov nastanak, ne dopustite sebi da propustite ovu igru. To bi tek bio pravi horor, verujte mi… Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Alan Wake Remastered – review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Forza Horizon 5, Gran Turismo 7 i ostale nadolazeće AAA blokbaster igre jesu kul, sa stotinama vozila, preciznom simulacijom i super realističnom grafikom. I pored svega toga, “mini” trkačke igre su za mene pravi užitak. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Top-down trkačkine igram još mnogo pre nego što sam mogao dohvatiti papučicu za gas, i dobro se sećam kultnih igara kao što su Super Off Road, Micro Machines i njima slični. Možda i zato u vremenu kada se gura realizam i prisustvo što većeg broja detalja, preferiram igranje manjih zabavnih igara. Tu mislim na Circuit Superstars. Circuit Superstars je ostvarenje studija Original Fire Games i izdavača Square Enix. Radi se o trkačini koja na moderne ekrane donosi šmek starijih klasika, što odmah nagoveštava da se radi o ptičijoj perspektivi, poznatoj kao i top-down. Odmah ću napomenuti da igra zahteva dosta preciznosti u vožnji, sa kratkim stazama, a samim tim i brzim trkama u kojima nema mnogo vremena za greške. Dosta vremena sam provodio u naporu da na istim stazama budem što precizniji i nađem što bolji ugao, kako bi što više skratio vreme (mislim na milisekunde), a potom i oborio svoj lični rekord. U ponudi su nelicencirane verzije stvarnih vozila, podeljene u kategorije od kamiona, običnih automobila do reli vozila, što starijih što modernijih. U zavisnosti od kategorije, svako vozilo se razlikuje po kretanju i upravljanju, sa varijacijama u driftovanju koja se osećaju čim se promeni klasa, što je odličan plus i garantuje da igra ne dosadi lako, pogotovu uz mehaniku vožnje koja je zadovoljavajuća uz prethodno vežbanje. Što se tiče samih trka, one su u većini slučajeva jednoklasne, bez mešanja tipova vozila, što je okej stvar i drži akciju jednakom, ali mislim da bi bilo uzbudljivije postojanje moda koji meša klase. To je dostupno u Free Play modu, ali ne i u takmičarskim. Kada smo već kod modova igranja, Grand Prix je prvi takmičarski režim sa kojim sam se susreo u Circuit Superstars i nudi pet staleža – Amateur, Pro-Am, Pro, Master i Superstar. Svaka lestvica sa sobom nosi određeni izazov i otežava sakupljanje poena u trkama, potrebnih za što bolji plasman. Igra je odlično dizajnirana u pogledu ponude koja je odmah otključana. Slobodno odmah možete da vozite najbolja vozila, ali AI će vas samleti na asfaltu. Takođe, samo trkanje je dosta kompleksnije nego što sam gore napisao. Na stazi morate paziti na gorivo, popravljati štetu i menjati gume kako biste ostali kompetentni. To je mali detalj i super je što postoji, ali nema neke preterane raznovrsnosti u njemu, recimo nema više vrsti guma koje se mogu odabrati. Nakon modova singlplejer formata u kojima ćete se okušati na početku, tu je i puno onlajn iskustvo. Circuit Superstars ima i krosplej podršku, što je iznenađujuće za igru ovog formata. Trkanje sa drugim živim igračima je još uzbudljivije nego sa botovima i lepo je odrađeno, a možete i sami kreirati svoj lobi za trku sa prijateljima. Ono što će vas vraćati jesu i nedeljni izazovi koji omogućavaju otključavanje novih skinova i dodataka za kastomizaciju. Audio-vizuelno, igra je odrađena odlično, sa simpatičnim grafičkim stilom koji pomalo podseća na crtaće, a opet ima dosta detalja za dobru prezentaciju tokom trkanja. Vozila imaju dobar zvuk i grafički su raznovrsna, a tu je i kastomizacija kako biste se šepurili pred botovima ili drugim igračima. U pogledu nedostataka, nije da neću, već nemam razloga za kukanje. Bagovi postoje kao u svakoj drugoj igri, a kod multiplejera onlajn konekcija može povremeno praviti probleme. Na kraju, Circuit Superstar treba biti krunisan kao trkačka igra retro šmeka, koja je naizgled zastarelo top-down trkanje dovela u svet modernog gejminga. Zabava je zagarantovana na svakom polju, gde god se okrenete, samo trebate sesti za volan. Autor: Milan Janković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Circuit Superstars review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vreme je da Agata Kristi i njen Herkul Poaro konačno dobiju svojih pet minuta. Dosta je bilo sa Šerlokom Holmsom! No sa ozbiljne strane, fino je videti još detektivskih igara koje pokušavaju da promovišu ovaj tip avanturističkog žanra. To što je izdavač Microids treba samo malo da vas zabrine. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Priča prati mladog Herkula koji tek što je kročio u čizme običnog policajca i čuvara reda u malom zabačenom gradu u Engleskoj. Naravno, on već sada mašta o svom unapređenju i rešavanju neke velike misterije. Na vama je da mu pomognete u rešavanju jedne baš takve, koja mu praktično pada u šake. Osnova gejmpleja bazirana je na uprošćenim funkcijama point and click avantura – umesto sakupljanja i sklapanja predmeta, u fokusu je njihovo povezivanje. No naime, na vama je da pažljivo istražite svaku lokaciju i pronađete predmete i tragove koji će vam pomoći da razrešite misteriju. Isti ti predmeti neće biti očigledno vidljivi dok im se ne približite, što samo istraživanja uzdiže na potpuno novi nivo. Posle slede dijalozi i ispitivanje svedoka ili osumnjičenih, a na kraju se povlačite u takozvanu palatu uma, u kojoj ćete povezivati sve pronađene tragove i dobijati nove opcije ili pitanja kako biste saznali još više. Svi ovi sistemi su toliko dobro podržani sa prikrivenim setom pomoći i quality of life funkcijama da vam uopšte neće oduzeti draž kada provalite i skapirate neki trag ili razotkrijete deo misterije – tretirajte ih kao neku vrstu suptilne smernice. Na primer, za razliku od Murder Mystery Machine igre, ovde ćete imati tačno definisane elemente koje možete spojiti, a ne nasumičnu zavrzlamu predmeta koje povezujete po principu ‘’svaki sa svakim’’ i nadate se da ste uboli logiku kojom igra razmišlja. Svakako, pored povezivanja tragova moraćete da povežete lokacije i ljude u njima. Kako se budete bavili glavnom misterijom i ubistvom, može se desiti da čak budete i preplavljeni informacijama. Grafika je urađena u stilu animiranog crtanog filma. Ako ste nekada zamišljali avanture Poaroa kao animirani film, ova igra će vam biti najbliža tome. Iako su detektivske igre mahom realistične i ozbiljne, ovakav stil definitivno ne oduzima glavnu draž žanra. Sve boje su veoma jarke, šarene, a čak i fino kombinovane sa tamnijim nijansama, tako da i dalje daje malo realističniju, ali prijatniju paletu boja. Glasovna gluma je tu i tamo, pogotovu što čak polovina nekih Poaroovih komentara nije snimljena. Ali ono što jeste snimljeno je predivno odrađeno, i zato tažimo još. Glasovna gluma je uvezena i u sam gejmplej, tako da ćete često pronaći nove tragove prateći način govora i manirizme sagovornika. Muzika je doduše toliko tiha da je skoro neprimetna. Glavna mana, kao i u većini point and click igara, je to da lako možete da se zaglavite u momentu kada vam zatreba baš taj jedan predmet. Pravi hint sistem je previše očigledan kad je uključen, tako da ga ne preporučujemo. Ako ste ljubitelj detektivskih romana i želite da zagrejete i razigrate svoje sive ćelije, ovo je divna igra za vas. Lako će vas uvući u žanr avanturističkih igara i odatle možete otići ili na klasike ili dublje u polje detektiva. Iako je na kraju krajeva malo prekratka, i dalje je vredi isprobati, bar kada bude bila na nekoj rasprodaji. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Agatha Christie – Hercule Poirot The First Cases review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Imali ste naporan dan na poslu, želite malo da se opustite, gleda vam se neki film, a mrzi vas da odete do bioskopa. Na Netfliksu ste odgledali skoro sve filmove, ali onda upalite Steam i naletite na igru po imenu A Juggler’s Tale. ”Igra kažeš? Pa meni se gleda film”. U ovom slučaju, to vam dođe isto. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU A Juggler’s Tale je 2D puzzle avantura koja će vam dati jedno unikatno iskustvo, jer ćete se osećati kao da gledate film, samo što imate zadatak da pomažete glavnom junaku koji pokušava da se domogne slobode. Priča prati malenu devojčicu, tačnije marionetu, Abby, koja želi da pobegne iz kaveza u kojem je zatočena od strane zlog direktora cirkusa. Abby na svom putu upoznaje nekoliko prijatelja, ali i znatno veći broj neprijatelja. Suočiće se sa mnogim životnim problemima i preprekama, ali ono što je najvažnije, nikada ne gubi nadu, čak i kada joj najbliži okrenu leđa. Igra je podeljena na 5 različitih aktova, a na svakom ćete se susretati sa sve težim zadacima. Ipak, za razliku od mnogih drugih puzzle igara koje u nekom trenutku postanu vrlo komplikovane, A Juggler’s Tale je relativno jednostavan, pa se nikada nećete zadržati na istom problemu duže od par minuta. Takođe ćete se susreti sa nekoliko boss okršaja, ali čak ni oni vam neće oduzeti mnogo vremena. Jedini glas koji ćete čuti je glas naratora, koji je odlično uklopljen u celu igru. Lutkar po imenu Džek zapravo priča ovu priču svojoj pijanoj publici i biće sa vama do samog kraja. U određenim izazovima će pomoći malenoj lutkici da pobegne od neprijatelja, ali ponekad će možda i malo da vam odmogne, jer ste na kraju krajeva ipak vezani za konce, te on vodi glavnu reč. Grafički nije remek delo, ali smatram da je igra odlično uradila ono što je želela da prikaže, zbog čega ćete s vremena na vreme uživati u prelepim pejzažima. Jedan od velikih pluseva je muzika, koja se odlično uklapa u pomenutu naraciju, koja vam stvara osećaj kao da ste deo jedne prave bajke. Kao što sam već rekao, igra mnogo podseća na film, naročito zbog toga što je možete preći za manje od dva sata. Uz sve to nećete imati previše izazova igrajući je, zbog čega mogu reći da je idealna opcija ako želite da se opustite i uživate u jednoj lepoj priči. Ako ste neko ko voli da aktivira svoje možda vijuge, onda ovo možda i nije najbolja igra za vas. Daleko od toga da je A Juggler’s Tale savršen, ali je definitivno vredan pomena i pažnje. Moj najveći problem sa njom je njena cena. Mislim da igra koju možete preći za manje od dva sata ne opravdava cenu od 15 dolara, naročito što nema mnogo razloga da je odigrate više puta. Ako zanemarimo njenu dužinu, priča je inspirativna i lepa, a Abby je jedan od onih junaka za kojeg stvarno želite što lepši moguć kraj! Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio Mixtvision Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post A Juggler’s Tale review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hajde da budemo malo lični, jer igra pred nama u meni je evocirala doživljaje toliko bliske, da kao da sam sebe posmatrao iz polu ptičje perspektive, prelazeći je. Za mog radnog veka, radio sam na oko 15 različitih lokacija, kroz grad tako neobično raštrkanih da su pružale osećaj nekakve zagonetke. Kao da bi se spajanje lokacija linijama na mapi, ukrštalo u jednoj tački gde se krije odgovor na sva naša pitanja. Naravno, život nije avanturistički film i razlog lokacijama posla tako dalekim od mesta stanovanja, možemo pripisati samo lošoj karmi. Radnja igre The Plane Effect prati radnika slične sudbine. Bezimeni i tihi gospodin, po završetku smene kasnog noćnog časa, grabi svoj kofer i kaput te kreće na put kući. Put bizarniji od bilo čega što sam mogao da očekujem u takvoj situaciji. Osim možda onog kratkog perioda kada sam radio u Surčinu… No dosta o meni. Vizuelno, igra postiže neverovatno dobar efekat, barem kada su u pitanju raznolikost lokacija i „fotogeničnost“ pri slikanju ekrana iz igre. Ukoliko ste ljubitelj igara kao što su Inside ili Limbo, ova igra vas može privući. Ali ne dajte se prevariti jer u pokretu, u pitanju je znatno skromnije vizuelno iskustvo. Protagonista će na putu kući nailaziti na razne prepreke u obliku zagonetki i deonica sa platformisanjem. I dok su zagonetke često jednostavne, pa čak i u momentima izgubljenosti lako premostive uključivanjem sistema nagoveštaja i navođenja, platformisanje je kriminalno loše. Povremeno frustrirajuće i tragično izvođenje skakanja gde pogrešan korak znači polazak ispočetka, veoma kvari celo iskustvo. Atmosfera igre postignuta utiskom da vas neko posmatra kao da ste deo surovog eksperimenta, često je narušena bizarnim spletom okolnosti koji deluje kao da je tu samo da bi vas naveo da pomislite da se iza svega krije neka dublja poenta. A pre nego što doznate ima li poente, obgrliće vas utisak praznine. Kao da igra nema dušu na kojoj bi želela da zasnuje svoju kompletnu fabulu. Za prelazak vam neće biti potrebno više od tri sata igranja, što je donekle opravdano ne tako visokom cenom. Ali bez obzira na dužinu, ne upuštajte se na ovo putovanje ukoliko niste spremni na haos od kog ćete zaboraviti i kuda ste pošli. Kombinacijom zvučnih efekata, simplističke muzike i strukture nivoa, ova igra predstavlja pravi anestetik za sve ono što ste osećali pre nego što ste je pokrenuli. Igra, čini se radi na konstantnih 60 frejmova u sekundi. Međutim pati od povremenih „trzavica“ gde praktično ukoči na nekoliko trenutaka. A kada naletite na mesta gde kameru nespretno zaklanjaju objekti koji su vam bliži nego karakter, biće evidentno da je igri moglo da posluži dodatno poliranje. Poliranje kojim bi se izbacilo i ono užasno platformisanje, jelte. Za jednu igru ovakve vizuelne prezentacije i stila, velika je šteta što je ostali elementi ne mogu ispratiti u pogledu dizajna. Iako neretko izgleda odlično, The Plane Effect ispraznošću svojih ostalih sastavnih delova na kraju ostavlja poprilično bled utisak. Motivaciju za prelaženje pruža jedino vizuelni narativ. Za ostalo, inspiraciju ćete verovatno morati sami da pronađete… Kao igra građena na smeloj umetničkoj podlozi, The Plane Effect može osvojiti vaše simpatije ukoliko znate tačno šta možete da očekujete od nje. U svakom drugom pogledu, u pitanju je iskustvo koje bi možda bilo lepše „preći“ na Jutjubu, pri dvostrukoj brzini reprodukcije i šoljom kvalitetne kafe. Autor: Milan Živković Igru ustupio PQube Limited Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Plane Effect review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pored tradicionalnih i očekivanih kriterijuma pri ocenjivanju video igara, samo jedan je izuzetno važan a da nema direktan uticaj na sirovi kvalitet naslova. Zvuči nemoguće? Slažem se, ali saslušajte prvo o čemu je reč. Kriterijum o kom je reč i koji se provlači kroz sve moje tekstove jeste – ciljna grupa. Igra može biti savršena u svakom pogledu a tematike koja je namenjena malom procentu igračke populacije. Odličan proizvod koji skoro niko ne želi da koristi, nije odličan proizvod. Iz tog razloga, bez obzira na grafiku, zvuk i igrivost, ciljna grupa jeste „usko grlo“ svakog naslova. A Road 96 kao da za ciljnu grupu ima užasno precizno definisan profil ljudi, tako da nisam mogao da odolim i ne započnem ovu recenziju upravo pričom o toj tematici. Ukoliko ste prosečan igrač, željan lepog pripovedanja, avanture i donošenja izbora pri igranju, Road 96 će sigurno imati dosta toga da vam ponudi. Ali ukoliko želite da od ovog naslova izvučete najveće količine satisfakcije, biće neophodno da budete tinejdžer sa jasnom definisanom političkom opredeljenošću. Da, biće neophodno da budete drugar Bane iz srednje škole, što je uvek sedeo u prvoj klupi reda do prozora i zalagao se da bude predsednik odeljenske zajednice, pa ga ovih dana najčešće viđate kako poslanički izlazi iz Narodne skupštine ili pak urla na opozicionim protestima. Da pogađam, ne želite baš da izvlačite maksimum iz ove igre? Bez brige, jer Road 96 nije sasvim neinteresantan ni nama, apolitički nastrojenim igračima. Priča igre prati nekolicinu tinejdžera koji revoltirani političkim smerom u kom se država kreće, pokušavaju da pobegnu iz zemlje. Malo je vremena ostalo uoči predsedničkih izbora, a do tada se valja izbaviti iz čeljusti sistema čiji kvalitet propada brže nego kvalitet YouTube platforme ovih dana. Sa sve reklamama predsedničkih kandidata koje na dnevnom nivou vidite češće nego reklamu za neku dostavnu službu… Igra vrši dobar posao da dočara kako bi se mlad čovek osetio na otvorenom putu, dok grabi ka nepoznatom i neizvesnom. Glad, potreba za snom i snalaženje pri pronalasku načina za putovanje, samo su neke od briga koje ćete imati. Živopisna plejada sporednih karaktera koji vam mogu pomoći ili vam stati na put, ipak čini suštinu ove avanture. Izvođenje igre je iz prvog lica a podrazumeva istraživanje okoline i interakciju sa likovima. Opcija i ishoda je mnogo, kako je u pitanju avantura koja se generiše u zavisnosti od vaših izbora. Ali činjenica da su mogućnosti predstavljene u obliku teksta na ekranu koji je potrebno „nanišaniti“ pre izbora, stvari nepotrebno otežava. Izabrati pogrešnu opciju u igri koja prvenstveno zavisi od odabira, samo zato što se tekst previše mrda, nikako nije dobra stvar. Osim istraživanja i interakcija, jedini aktivniji segment gejmpleja jesu mini igre na koje ćete nailaziti na svakom koraku. Za cilj verovatno imaju da podignu dinamiku i pruže osećaj dostignuća, ali se na kraju svode na pomalo usiljenu i jednostavnu prepreku, u kojoj ni pored inovativnosti nije moguće uvek uživati. Igra ima zaista zavidan broj mogućih puteva pri prelasku, gde svaki korak zavisi od prethodnog. Pa iako se sve putanje na kraju ulivaju u jedan sličan ishod, ne mogu a da ne pohvalim raznolikost scena koje često uspevaju da ostanu izuzetno sveže pri svakom narednom pokušaju. Pokušaju? Da, zaboravio sam da pomenem da igra poseduje i „roguelite“ element, tako da očekujte da ćete povremeno izgubiti karaktera i početi priču sa nekim novim. Ako ništa drugo, originalan pristup avanturističkom žanru, koji kao da kupi mnogobrojne kvalitetne sastojke Telltale igara i uspeva da pronađe kompatibilne začine kako bi osvežio recept. Grafički, igra je dosta jednostavna, ali upotrebom odlične palete boja i korišćenjem pametnog dizajna, na momente uspeva da izgleda zaista spektakularno. Povremene scene neočekivano oduzimaju dah svojom umetničkom prezentacijom, dok neke druge izgledaju presmešno loše. A ta nestalna osobina igre prenosi se i na frejmrejt i uopšteno izvođenje. Na Switch-u, doživećete neke od najstrašnijih padova brzine izvođenja koje sam video u poslednje vreme. A tu su i povremeni bagovi koji kvare celu kompoziciju… Na svu sreću, otezanjem pisanja ovog teksta uspeo sam da dočekam i ozbiljnije pečovanje na Nintendovoj konzoli pa je situacija sada mnogo bolja. Bar što se bagova i vizuelnih gličeva tiče… A situacija će se verovatno popraviti i u budućnosti, sa bar još nekom zakrpom. Igra je naravno natopljena velikom količinom glasovne glume, koja odiše karakterom ali u isto vreme ne deluje ni približno kvalitetno koliko bi se moglo očekivati od jednog ovakvog naslova. Na svu sreću, muzička podloga je tu da spasi stvar. Igra obiluje izuzetno kvalitetnim numerama koje su obojene alternativnim spektrom zvuka. Elektro, rok pa čak i folk, često preneti vibracijama usamljene gitare, s lakoćom dočaravaju atmosferu puta kroz nepoznato u još manje poznato spasenje. Kada se sve sabere, Road 96 poseduje velik broj kvaliteta i originalnih ideja pri izvođenju. No tematika kojom se bavi, ciljano uprta ka igračima koji se još uvek pronalaze u životu, svakako od ovog naslova ne čine preporuku u širem smislu. Ukoliko volite avanture i priče nošene izborom, a politička nota i tematika odrastanja nisu nešto što bi vas odbilo od jedne video igre, pružite ovoj šansu. U suprotnom – nikad, ali nikad kao Bane. Autor: Milan Živković Igru ustupio Digixart Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Road 96 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dugoočekivani i odlagani Far Cry 6 je napokon stigao. Posle agresivne marketinške kampanje i milion i jednog klipa sa očigledno dobro plaćenim Đankarlom Espositom, evidentno je da Ubisoft izuzetno veruje u ovaj nastavak kao sveži pristup Far Cry serijalu i nada se da će igra doživeti uspeh Assassin’s Creed Valhalle i biti live service igra koja će se godinama igrati. Ja, lično, u to ne verujem. Far Cry 6 je, kao i prethodnici, FPS avantura gde ste ‘’jadni po priči’’ ali ‘’OP po gejmpleju’’, gde vaš lik pokušava da oslobodi određenu zabačenu lokaciju od određenog ludog antagoniste. Ako ste igrali bilo koji Just Cause, što se priče tiče, Far Cry 6 je isto samo sa dodatnim koracima. Nalazite se u ulozi muškog ili ženskog Deni Rohasa, koji, ili koja pokušava da pobegne sa sputavanog i potlačenog ostrva Yara, koje definitivno nije Kuba, niti igra pokušava da iskaže bilo kakve političke stavove, c, c, c. Sticajem vrlo zgodnih ali tragičnih okolnosti, naš protagonista upada u malu jedinicu gerila pod imenom Libertad i pomaže joj da se izbori protiv diktatora Antona Kastilje. Kastiljo, koga tumači Đankarlo Esposito, pokušava da napravi idealnu državu, ili kako on kaže – raj, tako što će da iskoreni slabe stanovnike Yare i da ostavi samo najjače (Jarevči? Jarevčani?). Glavni adut mu je Viviro – lek koji se pravi od lišća tabaka i služi za lečenje od raka. Problem je to što se ove biljke moraju posipati toksinima koji su izuzetno opasni za ljude, pa Kastiljo koristi buntovnike i „lažne stanovnike Yare“ da budu ti koji rade na poljima. Uz to, Kastiljo ima sina, Dijega, kojeg uči kako da bude dobar mali diktator kako se raj ne bi raspao kada Kastilja ne bude više bilo. Dijego je kroz priču jedina kompleksna ličnost i jedini lik koji nije kompletno jednodimenzionalan kao ostali. On pokušava da bude svoja osoba, ali isto tako voli oca i pokušava da ga učini ponosnim, samo nije monstrum. Količina priče koja se dešava na početku igre me je naterala da se ponadam da će Far Cry 6 biti svedeniji i da će zapravo imati neki smer koji su apsolutno izgubili u prethodnom delu. Moja očekivanja su bila opravdana, ali samo pri početku igre. Već posle nekih dva sata igranja, Far Cry 6 se pretvara u čuveni Ubisoft otvoreni svet sa markerima i segmentiranim misijama koje meni nikada nisu imale smisla. U jednom momentu posle velikog intro segmenta dobijate brod, kada vam vođa Libertada, Klara, kaže da možete da se pokupite i odete za Majami ako ne želite da se borite za gerilce. U Majamiju vas čeka alternativni kraj igre, ali ja nisam daleko dogurao. Za sve koji su ostali na Yari, igra se u potpunosti otvara i postajete prava gerila. Reč gerila će se pojaviti toliko puta da, ako budete pili čašicu rakije svaki put kada je budete čuli, već ćete biti mrtvi u prvih pola sata igranja. Ako vam nije bilo jasno do sada, vi ste u ulozi gerile. Gerila na svom raspolaganju ima malo, ali to malo što ima mora da ume da iskoristi – ovo je glavna parola koju smo viđali u Far Cry 6 trejlerima i najavama. U igri nije baš tako, jer to ‘’malo’’ zapravo nije malo i nalazićete ga svuda. Ono što sam ja mislio da će ova igra imati je neki tip crafting sistema, koji će nam dozvoliti da pravimo svoja luda, štapom i kanapom sklapana oružja. Ne, već ćemo samo da skupljamo retke materijale i onda biramo oružje koje je sivo na spisku na crafting stolu i otključati ga. Pored ovog oružja pravljenog od đubreta, imate i standardna naoružanja koja nalazite tokom igre. Sva mogu da se promene na neki način, bilo različitim tipovima municije ili dodacima kao što su drugačiji nišani, veći šaržeri, i slično. Na vrhu vaše opreme se nalazi Supremo – ranac koji je opremljen raketama i u njemu takođe nosite granate i ostale stvari koje možete da bacate. U odnosu na stil koji želite da igrate, postoji više različitih tipova Suprema, kao na primer verzija koja umesto raketa baca gas koji guši sve neprijatelje u okolini. Pored ove novine, perkovi i talenti više ne postoje, nego sve to dobijate preko opreme koju skupljate tokom igranja. Igra baš pokušava da vas navede na istraživanje Yare, koja je izuzetno prazna ali i izuzetno prelepa. Druga novina su tipovi municija koji su mi baš ubili uživanje u igri. Naime, svaki neprijatelj ima tip municije na koji je slab u zavisnosti od svoje opreme, što znači da morate da birate oružje (ili da ga modifikujete) koje probija taj oklop. Ovo je bilo glupo rešenje u Youngblood, glupo je rešenje i u Far Cry 6. Ovo znači da skoro svaki sukob koji imate ne može da bude spontan, nego morate da nađete neku uzvišicu (a ima ih jer je očigledno dizajnirano da bude jedini tip pristupanja neprijateljima) i sa mobilnim telefonom pronađete sve neprijatelje, skenirate ih i vidite na koji tip municije su alergični. Nije mi bilo jasno, daju vam prokleti raketo-bacač koji nosite na leđima koji ne možete da iskoristite ako su neprijatelji imuni na blast štetu. Pored ovoga imaćete i izbor vozila koja ćete otključavati i sami naoružavati, kao i pregršt raznih konja koje možete da jašete. Konji su baš agilni i brzi i trebalo mi je vremena da se naviknem jer sam skoro igrao Red Dead Redemption 2 gde se konji mnogo drugačije (da ne kažem realnije) ponašaju. I ovoga puta imate NPC kompanjone koji vas prate, ali su uglavnom životinje. Na početku se srećete sa predivnim krokodilom koga dugo nisam menjao – jer je krokodil pobogu. Sa tehničke strane, igra izgleda prelepo, ali nema taj „next gen“ osećaj, šta god to značilo. Na PS5 igra je radila na fluidnih 60 FPS-a čak i kada je bilo pregršt dešavanja i eksplozija na ekranu. Od fensi i modernih tehnologija nema ništa, ali sa osnovnom grafikom uspeva da dočara lepotu Yare kao što je to radio stari dobri Far Cry 3. Ono što šesti nastavak izdvaja su urbani delovi koji su po meni bili najbolji, iako ih je bilo malo. Cela mapa Yare je naravno ogromna i podeljena na više segmenta sa pretnjom da će se kroz DLC širiti na još okolnih ostrva, a svaki segment je jedan deo priče i predeo koji morate da oslobodite od opresije. Igra traje ali ne mogu da vam kažem koliko, jer ćete morati da istražujete svaki ćošak i da uništavate svaku neprijateljsku bazu kako biste pronašli dovoljno materijala za upgrade i nova oružja, što nisam hteo da radim jer se pretvaralo u dosadan posao. Čudan problem koji sam primetio, a pretpostavljam da će biti popravljen sa nekom zakrpom, jeste desinhronizacija kontrolera, to jest vibracije adaptivnih okidača (R2 i L2) sa zvukom i slikom pucanja. Ako povučem R2, prvo kreće animacija pucanja, pa onda vibracija, pa onda zvuk, što mi je bilo jako čudno i važilo je samo za neka oružja, ne sva. Ali mimo toga i standardnih bagova sa NPC-evima i čudnim neprijateljskim AI-em, problema nisam imao. Far Cry 6 je pokušao da se proda kao nova generacija Far Cry serijala (ili sam ga ja barem tako shvatio), ali je i dalje isti Far Cry koji smo igrali ranije, samo za nijansu bolji od prethodnika, a mnogo bolji od Far Cry 5. Imamo ludog antagonistu koga pokušavamo da ubijemo na nekoj zabačenoj lokaciji sveta, ali Kastiljo nije Vass, niti je bogami Pagan Min, nego je jednostavno klasičan diktator i negativac bez preterane dubine. Ako volite da idete od markera do markera, skupljate opremu i delove za oružja kako biste kasnije isto to radili na drugom delu ogromne mape, to jest ako volite Far Cry serijal, šesti nastavak vas neće razočarati, ali ne očekujte nešto novo ili drugačije. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Far Cry 6 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Policijske proceduralne serije su pretežno zabavne zato što ih režiseri čine zabavnim, bilo to koristeći dramu, specijalne efekte ili totalno čudne likove. Svim gledaocima je zanimljivo da uporedo pokušaju da povežu tačke i pogode ko je krivac, osima ako ne gledate Kolumba i povezujete rešenje sa ostatkom tragova zajedno sa njim. E to je referenca koju će mali broj ljudi povezati. U svakom slučaju, Blazin Griffin razvojni tim je pokušao baš taj osecaj da prebaci u formu video igre. Sve od istraživanja mesta zločina, preko ispitivanja svedoka i mogućih počinioca zločina sa pravim pitanjima, pa sve do ogromne virtuelne table gde ćete povezivati tačke i tragove sa crvenom linijom. Ako ste ko ja, to će vam izgledati kao onaj meme o poludelom teoretičaru zavera. Pomalo je smešno koliko je početak priče kliše. Cassandra Clarke, kao tek novopečeni regrut sa najvećim ocenama u generaciji (naravno), dolazi u DCA odred za rešavanje zločina i postaje partner veteranu Nate Hustonu. Nate je onaj tip veterana koji mrzi novajlije i voli da radi sam, onaj koga je vreme izgrizlo i stavilo izmorenog, iako izgleda kao da ima siti broj godina kao i Cassandra. Sam ostatak priče pokušava da bude veoma tipičan buddy cop sa novim naivnim i starim iskusnim pajkanom, ali njihova obostrana interakcija je veoma loše odrađena. Na to možemo dodati da je prvi slučaj ubistvo veoma važnog i moćnog političara, a da je rešenje možda i previše očigledno. Malo sam odužio sa uvodom, znam. Sam gejmplej nije preterano spektakularan niti nudi mnogo akcionih segmenata. Kako budete napredovali kroz scene i slučajeve videćete da će se većinom svoditi na svega nekoliko akcija i puno pogađanja. Naime, kada vas igra ubaci u scenu iliti prostoriju, na vama je da je prođete i kliknete na sve moguće lokacije koje vam igra obeleži i popričate sa svedocima ili osumnjičenim. Onda prelazite na drugi najveći deo igre – povezivanje raznih tragova i informacija ne bi li izvukli neki zaključak ili još mogućih pitanja za NPC likove. Ako jurite da otključate dalja pitanja, trik je da možete povezati sve tragove bez nekih negativnih posledica. Jedino što ćete morati da povežete nekoliko očiglednih informacija kako bi sve na kraju imalo iole smisla pri iznošenju zaključka. Pošto budete sigurni kako se i šta desilo na mestu zločina, preostaje vam samo da odgovorite na pitanja: Ko? Šta? Zašto? Najveća čudnovatost igre je da je jedan slučaj podeljen na više manjih nivoa i da ćete na svakom od njih imati posebne manje zadatke i lokacije. Tako ćete otkrivati nove tragove i onda ih ponovo povezivati. Nijedan predmet nećete moći ručno da ispitate, ali ćete dobiti informacije u organizatoru vezane sa njih. Tako da ćete zapravo veći deo igre provesti gledajući vaš organizator iliti zid sa svim tragovima i povezivati ih. No nećete morati previše da se brinete ako samo jurite da kompletirate nivo. Sa svim otkrivenim pitanjima i tragovima možete koristiti hint opciju koja će vam povezati određene tačke. Ovo će naravno uticati na vaš konačni rezultat i ocenu na kraju nivoa, ali bar ćete imati bolji pogled na širu sliku. Ocena ipak jedva da ima ikakvog uticaja. Ceo svet i sama igra je prikazana u izometrijskom pogledu, kao igre tipa Diablo, što donosi veoma zanimljivu perspektivu svakom od mesta zločina, kao da gledate u dioramu. Iako je ugao kamere zanimljiv, samo grafički prikaz je bolno prost. Intro muzika je zapravo zabavna i pomalo podseća na serije iz ovog žanra, ali to je praktično sve što ćete čuti od igre osim sasvim prosečne pozadinske muzike. Mislim da bi likovima, koji su jedva tolerantni, glasovna gluma mnogo pomogla da propisno prenesu i prikažu njihova mišljenja i komentare, tako bi možda i bili zabavni dok ih slušate. Tehničkih mana i nema i igra sasvim fino operiše i na starijim mašinama. Najveće mane se vrte oko veoma lošeg sistema ocenjivanja koliko ste dobro odradili koji nivo, kao i dizajna nekih veoma prostih opcija kod ovakvog tipa igara. Recimo nijedan trag ili objekat u igri nećete moći da lepo vizuelno ispitate, nego ćete dobiti informacije koje vaš lik misli da su bitne i zabeležiti ih u vašem organizatoru tragova. Da ne pričamo kako ćete morati da se borite sa logikom koja samo razvojnom timu ima smisla. Svaki slučaj ili epizoda će vam davati utisak kao da ste u jednoj od onih kriminalističkih serija, ali ćete ipak imati osećaj da nešto fali ili da je nešto bar moglo biti bolje odrađeno. Ako tražite igru u kojoj samo želite da testirate svoje sposobnosti dedukcije i rešavanja slučajeva, onda će vam Murder Mystery Machine možda i biti zanimljiv. Ali ako tražite bilo kakvu akciju ili zabavu, to ovde nećete pronaći, osim možda par duhovitih igra reči ili koji interesantan komentar jednog od likova. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Murder Mystery Machine review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu