SolidChief

Kao varijanta klasične igre Breakout, u Newtro imate zadatak da manevrišete lopticama i da uništite cigle na vrhu ekrana. Za razliku od svog drevnog prethodnika, ovoga puta ćete imati posla sa više loptica, kao i sa inovacijama u rasporedu cigli. Postoje neke ideje za koje ćete odmah shvatiti da su loše – minuti koje provedete gledajući kako zalutala lopta odskače oko kružnog nivoa, marljivo izbegavajući svoju palicu koja se nalazi u centru, su minuti koji se nikada nećete vratiti – dok ne bude kasno i bum! Izgubili ste. U prevodu, ako tražite dobar izazov, došli ste na pravo mesto. Ako volite Breakout, i Newtro definitivno vredi isprobati, pogotovu što ga možete igrati za džabe. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Newtro appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dorfromantik je simpatičan mali naslov koji donosi neobičan umirujući efekat i predstavlja jedno veoma specifično iskustvo. „Dorf“ na nemačkom znači selo, što ćete upravo i graditi ovde. Nakon dužeg Early Access perioda, ova igra je konačno dočekala 1.0 verziju, mada treba biti oprezan jer iako je u pitanju jedno odlično iskustvo, za neke će ovo biti mač sa dve oštrice, a evo objašnjenja i zašto. Dorfromantik je igra postavljanja heksagonalnih pločica okićenih segmentima pejzaža koji ćete upravo vi dizajnirati i sklapati. Ova seoska sredina sastavljena od šestouglova sadrži par različitih tipova, takozvanih „bioma“, u vidu šuma, kuća, livada, žitnih polja, kao i vodenih površina. Na vama je da sa ograničenim brojem tih polja dostignete što veći broj poena, vezujući raznorazne kombinacije i usput kreirajući opuštajući krajolik koji stvarno ume biti raj za oči. Naravno, ove kombinacije podrazumevaju spajanje istih podloga na krajevima šestougaonih polja, dobijajući em estetski lepši pejzaž, uz dodatne poene. Na sve ovo se dodaju i zadaci koje će vam igra zadavati u vidu povezivanja određenog broja drveća, kuća i polja, sa varijacijama u vidu tačno određenog broja, pa sve do minimalnog broja istog bioma koji treba prebaciti. Ovo unosi određenu varijaciju u raznorazne prelaze koje ćete igrati, jureći taj viši skor, međutim kroz prelaze ćete otključavati i nove skinove za već postojeća polja, dobijajući na raznoraznosti i varijacijama vašeg seoskog kraja. Nažalost, otključavajući ova polja ne menja ni u kakvom smislu gejmplej u vidu novih tipova bioma i slično, već služi samo kao motivator za više raznovrsnosti. Pored klasičnog, Dorfromantik poseduje i nekoliko različitih modova igre, u vidu hard moda, koji će vam davati manje zadataka i zahtevajući bolje planiranje, brzi mod za kraću igru, kao i kreativni gde možete menjati trenutno polje koje vam je zadato za bilo koje drugo. Ovde se sastoji i ono što sam pomenuo na početku teksta, jer je Dorfromantik upravo ono što očekujete od njega i ni mrvu više od toga, pa ako niste jedan od onih igrača koji voli da juri najveći skor ili neke od dužih izazova u vidu achievement-a, nećete biti oduševljeni ovom igrom na duže staze. Ipak, relaksirajuća atmosfera Dorfromantika se sastoji u njegovom audio-vizuelnom dizajnu. Kroz pastelna okruženja sa opuštajućom muzikom, ova igra predstavlja pravi odmor za sva čula, ne zahtevajući previše od igrača u vidu strategije, ali savršeno pogađajući taj balans gde je dovoljno interaktivna da bude zanimljiva. Raznovrsnost polja se povećava novim skinovima kako budete igrali, i stvarno treba pohvaliti dizajnerski tim za živahnost istih, gde na svakom ima dovoljno pokreta da vaš seoski kraj izgleda kao mesto u kojem postoji život. Animacije svih polja su veoma satisfaktorne, dok su zvučni efekti puckanja i prirode tu ponovo da obraduju čulo sluha na neobično umirujući način. Što se tiče bagova i optimizacije, grafičkih gličeva gotovo i da nema, dok su oni retki koji se umeju javiti u veoma specifičnim scenarijima gotovo i neprimetni. S obzirom na tip igre i njen specifičan vizuelni dizajn, Dorfromantik će veoma lako raditi i na dosta starijim konfiguracijama. Sa svime time na „talonu“, Toukana Interactive je stvarno uspeo nešto neverovatno, uprkos prostoj jednostavnosti celokupnog koncepta. Iako vam Dorfromantik možda neće oduzeti neki veliki broj sati ako niste pasionirani jurišnik najvišeg skora, u ovom vremenu nakon iscrpljujućeg dana na poslu ili u školi, potrebno je ponekad pustiti mozak na ispašu po vašem malom nemačkom seocetu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Toukana Interactive Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Romantizovana selendra: Dorfromantik recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pored svih drugih niša i žanrova u svetu indie igara, Table Top RPG je jedan od možda najmanje zastupljenih, ali nekako kad god se pojavi uvek briljira, i to kroz veoma minimalistički gejmplej i dizajn. Igre kao Disco Elysium, Inscryption kriju priče koje će ostati uz vas i neće morati da plaćaju kiriju da bi boravile u vašem umu. U svetu i svemiru prepunom podivljalog korporativnog kapitalizma koji je na granici da se sruši, vi treba da nađete svoj put i mesto kom pripadate. Preuzimate ulogu Sleeper-a, biomehaničke humanoidne mašine napravljene za čist fizički rad za vladajuću korporaciju. Vi niste čovek, niste ni AI program, već ste nešto između – kopija nekoga ko negde daleko spava u kriogenom snu. Ali takođe vi ste i dalje vi, kopija, zalutala duša, ili podivljali program. Nakon što se probudite u hangaru svemirske stanice, na vama je da odlučite ko ste kao Sleeper i kako će vas drugi videti. Stanica na kojoj se nalazite je davno napuštena od strane propale mega korporacije, a njeni jedini stanovnici su lutalice, izbeglice i svakojake propalice – svaki od njih u potrazi za novim životom ili načinom da preživi. Vi se nalazite u istoj situaciji – juriće vas, odbijati, ali takođe ćete imati i priliku da nađete prijatelje, pomoćnike, ili možda pomognete drugima da nađu bolji život. Glavni adut cele igre je njena priča. Gejmplej kao takav je minimalistički i oslanja se na veoma dobro odrađen ali i dalje prost TTRPG ili FRP sistem. Naime kako biste odradili neke akcije, bilo to posao u baru, doku za svemirske brodove, ili hakovanje određenih lokacija, za sve ovo će vam biti potrebne kockice. Na početku svakog ciklusa iliti dana dobićete određen broj kockica sa rezultatima u odnosu na to koliko dobro stoji vaš HP bar, koji se svakog dana spušta. Te iste kocke vam daju određeni procenat uspešnosti kada ih postavite na neki posao. Na ovo dodatno može uticati i koliko je taj posao težak ili opasan. Druga strana ‘’gejmplej novčića’’ jeste pažljivo korišćenje i potrošnja resursa koje možete skupiti u toku igre. U zavisnosti od toga koji zadatak uradite uvek ćete dobiti neki resurs. Svaki od njih će vam u početku biti jako važan – njegovo pametno sortiranje i korišćenje će vas dovesti do spasa ili u suprotnom, do propasti. Ako ste ikada igrali bilo koju strategiju ili survival horror igru ovo će vam biti prost sistem za savladati. Pošto je ovo i dalje RPG, iako na prvi pogled liči na visual novel ili čak interaktivni roman, i dalje ćete imati quest-ove iliti misije koje treba da rešite. Neki od njih će biti zasnovani na obavljanju određenih zadataka nekoliko puta, neki na sakupljanju itema, dok će drugi od vas zahtevati fokus i brzinu ne bi li ste spasili sebe i druge od sigurne propasti. Sve ovo se vrlo lako prenosi kroz brz tutorijal na početku igre. Međutim na kraju krajeva glavna mehanika je interakcija sa svetom i ljudima u njemu. Tokom vašeg boravka na svemirskoj stanici naletećete na pregršt veoma šarenolikih likova, od kojih svaki ima neku svoju agendu i život za koji se bori. Od prostog uličnog kuvara sa kojim ćete deliti priče uz topao obrok, preko uzbuđenog sistem administratora, pa sve do zalutalih korporativnih agenata. Svaki od likova će otkriti jednu od mnogih strana stanice na kojoj se nalazite, nešto o njenoj istoriji, i još mnogo toga. Svaki lik će vas uvući u te njihove priče bez mnogo ubeđivanja – želećete da saznate šta rade, kako preživljavaju, kako možete da im pomognete i na kraju kako će sve to vas promeniti. Naravno, kao igra koja se najviše oslanja na priču i pisanje, u tome apsolutno uspeva i bez premca će vas uvući u teme transhumanizma, eksploatacije, kapitalizma, izdaje, porodice, ljubavi, prijateljstva, humanosti, preživljavanja i na kraju na šta ste sve spremni da uradite kako biste dostigli neki svoj cilj. I pazite, svaki vaš odgovor, svaki vaš komentar i izbor može dovesti do drastično različitih rezultata koji će vas lako dovesti do suza. Grafički, igra nije ništa o čemu ćete puno pričati. Dizajn stanice i svih njenih sekcija je dobro odrađen i dovoljno detaljisan. Dizajneri su definitivno uspeli da dočaraju taj osećaj samoće i praznine koju samo svemir može da donese. Naravno ima nešto o čemu možete rado pričati a to je apsolutno prelep ručno crtani dizajn svih likova sa kojima ćete pričati. Ilustracije koje je Guillaume Singelin kreirao će vas držati zalepljene za ekran sve dok ne pregledate svaki mali detalj na svakom od likova. Iako igra nema ni momenta glasovne glume, a mogla bi da ima, ima šta nadoknađuje tu tišinu, a to je zadivljujući soundtrack. Muzika u ovoj igri nikada neće biti bombastična niti super akciona – čak i mala količina zvučnih efekata je veoma suptilna. Ali zato će svaki ton, svaka pesma, svaki efekat preneti i obeležiti život na ovoj polu-raspaloj stanici. Ako će nešto da vam se uvuče pod kožu toliko duboko i prikaže kako je to živeti i preživljavati na ovakvom mestu, to je muzika u igri. Par grešaka malo sputava igru u njenom putu ka savršenom izdanju. Greške vas neće totalno zaustaviti u igranju ali mogu dovesti do par iritacija. Najveće među njima su UI greške gde će neki delovi nestati ili prikazati pogrešnog lika u datom delu teksta. Naravno tu su i neke tekstualne gramatičke greške ali to se lako može srediti, što je i pokazano pošto je developer već objavio besplatne DLC priče i dalji rad na sređivanju igre i rebalansiranju. Ako ste ljubitelj naučno fantastičnih priča, avantura, a pogotovu kombinaciju istih, gde vaš izbor jako znači i može okrenuti ceo tok priče naglavačke, onda je ovo definitivno naslov za vas. Ovako duboku i interesantnu Cyberpunk priču ćete teško naći. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Double Jump Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vreme je za buđenje: Citizen Sleeper recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

High Isle je šesta „velika“ ekspanzija za TESO, nakon punih osam godina od izlaska ove igre. Od tada, bilo je znatno više uspona nego padova, s obzirom da je osnovna igra patila od velikog broja problema, mada je nakon nekoliko godina TESO konačno pronašao svoj identitet i postao jedan od najboljih MMO-va koje možete sebi priuštiti. Ipak, to ne važi za sve njegove ekspanzije, a The High Isle nastavlja neprijatan trend koji ZeniMax Online praktikuje još od Greymoor ekspanzije, a to je postepen pad u količini sadržaja koji vam donose. Kao što joj ime govori, ova ekspanzija vas vodi u High Isle, koja označava avanturu koja će trajati sledećih godinu dana sa postepenim pečevima koji će proširivati narativ. High Isle je do sada neviđeni region u TES igrama, odakle dolaze Bretonci, pa će fanovima serijala sigurno biti intrigantno uleteti u ovu oblast. Kroz priču punu političkih intriga i časti, Sistres Arhipelag predstavlja više nego solidnu pozornicu za ovo narativno poglavlje. Pisanje kao i u prethodnim ekspanzijama ostaje sasvim solidno, i svakako, ovaj PvE aspekat glavne priče i jeste glavni motivator za većinu igrača koji se vraćaju ili počinju TESO. Pojavljuju se i pojedini voljeni karakteri iz prethodnih segmenata priče, koji samo doprinose iskustvu, koje ponovo pruža solidnu količinu sadržaja za one koji TESO tretiraju više kao singlplejer igru sa opcionalnim multiplejerom. Nažalost, tu se većina dobrih priča o ekspanziji završava. Dodato je pet novih mitičnih delova opreme, kao i novi raid sa par novih dungeon-a. Novi raid je veoma zabavan, iako donekle prelak na normalnoj težini, dok na veteran težini predstavlja solidan izazov čak i sa najboljom opremom. Što se tiče mitične opreme, očekuje vas jeziva količina grajndovanja, s obzirom da morate raditi daily quest koji vam u svakom slučaju ne daje putokaz ka kovčegu u kojem se možda nalazi jedno od parčića ove opreme. Pored toga, The High Isle je preplavljen igračima koji grinduju istu opremu, pa ćete ih videti kako čekaju pored kovčega da im se posreći da ga prvi otvore kako se respawnuje. Pored ovih relativno dosadnjikavih dodataka, osim raida, The High Isle dolazi i sa potpuno novom kartičnom igrom, reklamiranom kao jednom od glavnih dodataka. Nažalost, kartična igra dolazi sa ogromnom količinom grajnda za nove špilove, presporim ranking sistemom, slabim ranked partijama (s obzirom da ćete igrati sa veoma ograničenim brojem karata i špilova), kao i prevelikim faktorom sreće. S obzirom da ovo nije collectible igra kartama, već deckbuilder, u velikoj meri ćete zavisiti od sreće i, nažalost, ako vam se ne posreći, partije mogu potrajati predugo za ono što donose u vidu novca, motiva za opremu ili ranking poena. Što se tiče dizajna nove zone, The High Isle izgleda odlično, prikupljajući određene uticaje od Summerset ostrva, ali dajući mu određeni Bretonski pečat i srednjovekovnu atmosferu, sa vulkanom, ostrvima, džunglom i vanserijskom plejadom starih i novih likova, kao i kompanjona. Nažalost, ovi saborci su ponovo beskorisni ako imate opremu višeg nivoa, s obzirom da će prebrzo ginuti, ali svakako će vam lepo praviti društvo dok budete tumarali novom zonom. Grafički, TESO se naravno nije promenio, mada igra i dalje odoleva pesku vremena i ume i danas da izgleda lepo. Muzika je veoma slična prethodnim ekspanzijama, predstavljajući neku varijaciju na prethodne numere, u tipičnom TES maniru. TESO je relativno dobro optimizovan, s obzirom da je ipak u pitanju igra stara osam godina, mada pri većem broju igrača i apsolutnom haosu i dalje ume da zaštuca. Bagovi su i dalje tu – uglavnom su smešnijeg karaktera, vizuelno ili po ponašanju, mada ZeniMax je dovoljno rafinisao igru da im se određeni problemi više ne ponavljaju. Nažalost, kada govorim o većem broju igrača, govorim uglavnom u PvE situacijama, s obzirom da je igra dosta skrenula sa puta što se tiče PvP-a koji je u početku igre veoma obećavao, pa ostaje samo nada da će buduće ekspanzije proširiti iskustvo i za tu publiku. Tu i dolazimo do glavnog problema THI, a to je količina sadržaja, koja je manja nego u Blackwood ekspanziji, koja je već imala blage probleme na ovom polju, kao i Greymoor. Iako je novi region veoma dobar, kao i narativ koji stoji iza njega, ako vas nešto drugo zanima u TESO, to ovde nećete naći, i brzo ćete preći sve što ima nova ekspanzija da vam ponudi (makar kada govorimo o MMO satnici), te je THI teško preporučiti ako nije na nekom popustu, s obzirom na cenu koju je ZeniMax postavio. Iako THI ima šta da ponudi u vidu zabave, barem kada je singlplejer iskustvo u pitanju, TESO je ipak MMO, pa ostaje nada da će se i ZeniMax toga setiti u bliskoj budućnosti. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Visoko ostrvo, niska očekivanja: The Elder Scrolls Online: High Isle recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stari Vampire the Masquerade Bloodlines od studija Troika je jedna od najboljih RPG igara koje sam igrao do sad. Nisam jedini u ovom mišljenju jer se nastavak željno očekuje iako je trenutno u razvojnom paklu (iskreno ne verujem ni da će iz njega ikada izaći). U međuvremenu smo imali dosta World of Darkness igara, za neke od kojih sam pisao i recenzije, ali nijedna nije uspela da uhvati taj šarm i to shvatanje celog WoD setting-a kao što je uspeo Bloodlines. Po najavi Swansong-a, imao sam visoka očekivanja jer su prvi trailer i prve najave bile obećavajuće, ali sad kada sam zapravo imao prilike da probam igru, i dalje mislim da niko nije ni blizu prezentovanju vampira kao što je bio Bloodlines. Swansong je RPG avantura koja je pokušava da uklopi WoD pravila sa sve kockicama u sistem igranja koji to ne podržava baš najbolje. Priča počinje sa ekskluzivom žurkom visoke klase vampira koji pokušavaju da naprave pakt sa nižim vampirima kako se bi međusobno pobili. Naravno sve krene po zlu i nije baš najjasnije zašto. Igra ima izuzetno spor početak i dosta joj treba da dođe do poente zašto ste vi tu i šta treba zapravo da uradite. Napokon, vaša tri karaktera koje možete da menjate tokom igre, dobijaju zadatak od Princa vampira Bostona da saznaju šta se zapravo dogodilo. Sa ova tri lika ulazi i RPG sistem koji podseća na Bloodlines ili Pen and Paper World of Darkness igru. Svaki karakter ima svoje statistike i poene za svaki skill (Retorika, Ubeđivanje, Dedukcija), koji utiču na fizičke, socijalne i mentalne atribute koje koristite tokom igre za razne probleme i razgovore sa drugim karakterima. Takođe, svaki lik ima i svoje discipline koje vam dodaju neke pasivne sposobnosti kao što je, na primer, pasivna percepcija. Pošto je ovo socijalna igra, skoro svaki razgovor vodite kroz mini igre gde koristite mentalne sposobnosti i mentalni fokus likova naspram sagovornika, pogotovo ako pokušavate da izvučete neku informaciju. Ako recimo treba da savladate Retoriku 3 vašeg protivnika, trošenjem fokusa dobijate dodatne poene na ovaj stat i pokušavate da dovedete šansu uspeha na veći nivo nego protivnik. Ako je nerešeno, baca se kockica da se odredi ko je pobedio. Svaki NPC ima svoj pregled (character sheet) gde možete dobiti sve podatke o tom NPC i videti da li uopšte imate, na primer, šanse da ga ubedite u nešto. Što sam zalazio dalje, to sam imao bolje i detaljnije lokacije, ali jedini razlog zašto sam gurao da završim igru jeste jer sam spremao recenziju. Sam početak je izuzetno dosadan i prazan, tako da sam siguran da bi prosečan igrač odustao misleći da cela igra ima osećaj nedovršenosti. Tokom igranja, posetićete razne lokacije gde su neke interesantne i pune detalja, dok su druge prazne i dosadne. Istraživanje ovih lokacija je tipično za avanturističke igre, ali dosta podseća na David Cage avanture (Detroit, Heavy Rain). U zavisnosti od vaših izabranih sposobnosti, sa nekim elementima lokacije ćete moči da manipulišete ili da pronalazite stvari koje se ne vide golim okom, ali i konverzacija sa karakterima na lokacijama će vam biti neophodna kako biste izvukli što više informacija. Ono što je izdvajalo Bloodlines od svih drugih WoD igara su sjajno napisani likovi i fenomenalna prezentacija. Swansong je prepun različitih likova ali većina je zaboravna. Ono što ide dodatno na štetu igri je odvratna glasovna gluma. Svi su plastični, ravni i bezlični, a za jednu avanturu to je izuzetno veliki problem. Svi zvuče kao da čitaju scenario a ne da ga glume. Konverzacije između likova ne zvuče kao razgovor nego kao izgovaranje pisanog teksta. Lošoj glasovnoj glumi ne pomaže ni izuzetno čudan dizajn karaktera. Pored Nosferatu-a koji moraju da budu deformisani, ostali likovi koji bi trebalo da budu oličenje lepote i vampirske harizme izgledaju kao da ih je neko provukao kroz presu i izgledaju pljosnato sa mnogo oštrim ivicama. Na kraju krajeva, bitno je da li je igra zabavna ili ne. To zavisi iz koje perspektive polazite. Ako tražite neku novu avanturu sličnu Life is Strange izvođenju, onda je Swansong za vas. Ako ste fan World of Darkness a pogotovo Vampira, onda ova igra može da zagolica par referenci i da vas podseti da i dalje čekate Bloodlines 2. Swansong je prosečna avantura sa mnogo mehanika koje se ne uklapaju u izvođenju i gde se na kraju sve svodi na sreću. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Rulet ideja bez realizacije: Vampire: The Masquerade Swansong recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stanley Parable iliti Stenli Parabola je jedno veoma specifično, sada gotovo kultno igračko iskustvo staro „tričavih“ 9 godina. I onda, nakon toliko vremena, ovo surealno delo dobija neočekivano proširenje u vidu ovog Ultra Deluxe izdanja. Teško je recenzirati ovu igru, a bilo bi višestruko teže i srednjoškolskom meni koji je igrao original kada je izašao. Čak i tada, ova igra je toliko jednostavno, makar u većini trenutaka, pak dovoljno duboko isticala i objašnjavala određene probleme igračke industrije, njenog sećanja i iluzije izbora koja je bačena pred vas kao igrača. Za one novije igrače ili stariju populaciju koja se pak tek sada prvi put upušta u ovo – vi ste Stenli. Dobar i vredan radnik u kompaniji, koji svaki dan čita instrukcije na ekranu koje dugme da pritisne na tastaturi, radeći to svakog dana po ceo dan poslednjih dvadesetak godina. Međutim, jednog dana se dešava nešto specifično, s obzirom da Stenli ne dobija nikakve instrukcije na ekranu već sat vremena, dok su sve njegove kolege misteriozno nestale. I tu počinje vaša priča, sa neizbežnim naratorom koji zapravo iznosi srž ove igre u simbiozi sa vama kao Stenlijem. Gejmpleja u ovoj igri ima jako malo, ali SP je u suštini avantura iz prvog lica sa nekim rudimentarnim interakcijama sa prostorom. Ako očekujete neku veću akciju, ovo nije igra za vas, mada svakako nije ni pravljena oko toga. Naime, Stenli se suočava sa granajućim putevima priče, često se suočavajući sa navodnim izborom. Međutim činjenično je stanje da svaki od tih izbora vodi ka određenom već popločanom putu od strane razvojnog tima, a igra, kao i sam Narator su pretežno veoma svesni toga, to jest svoje strukture. Kako je igra izašla 2013. godine, pojedine teme kojima se igra bavi, kao i same reference su ipak nešto što će, onima koji igraju prvi put, a nisu bili već uronjeni u scenu od pre 9 godina, delovati nepoznato, ili pak zastarelo. S obzirom da je ova tema o memoriji i iluziji izbora relativno dosta razrađena u poslednjoj deceniji, ovakva mogućnost doživljaja je sasvim logična, međutim treba ipak napomenuti da je većina narativa koji originalni sadržaj SP-a nudi jeste i dalje veoma relevantna i aktuelna. Ono što Stenli doduše pruža svojim novim izdanjem jeste maltene mini-nastavak unutar originalne igre, sa solidnom količinom novog sadržaja i podjednako intrigantnim komentarom na industriju razvoja video igara, koji sada ide u skladu sa modernim tropama, socijalnim normama i praksama u razvoju. SP se sad svakako osvrće i na uticaj publike na razvoj, konstantnu fluktuaciju sadržaja video igara, prilagođavanje tržištu, kao i, ponovno, iluziju izbora koja se prebacila sa žanra na celokupnu gejming industriju. Ne želim ništa više da vam otkrivam, te ću se zadržati ovde kada je u pitanju poenta ove igre, jer je svakako treba iskusiti naslepo bez ikakvih dodatnih informacija. The Stanley Parable je dobio i vizuelno unapređenje, pa te nešto zastarelije teksture sada deluju svakako oštrije, sa višom rezolucijom i solidno boljim osvetljenjem, ali svakako ne treba očekivati neki fotorealizam, jer je čar SP-a upravo specifičan vizuelni stil kojim samo GMod estetika može disati. Tu su sa novim sadržajem i novi vrhunski monolozi Kevana Brajtinga, koji je davao glas Naratoru i pre devet godina. Pored njegovog, svakako najupečatljivijeg prisustva, Stanley Parable ostaje isti, uz sitne adicije dodatnih lokalizacija, opcija pristupačnosti i slično. Za novajlije, ovo je jedna od najtoplija preporuka sa moje strane, jer ako ste iole fan umno provokativnih iskustava i narativnih avantura, bićete oduševljeni. Međutim, ako ste ranije već igrali SP, u ovom izdanju možete očekivati još odličnog sadržaja koji će vas nasmejati, uplašiti i ponekad čak i istraumirati. Sve je baš kao što se sećate, a pravo pitanje je da li se Stenli promenio, ili smo se ipak mi promenili? Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Crows Crows Crows Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nakon 9 godina, i dalje ne postoji ništa slično kao Stanley Parable: The Stanley Parable: Ultra Deluxe Edition recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Doba live-action igara je u nekoj čudnoj renesansi poslednjih par godina, s obzirom da je period kasnih 90-ih i ranih 2000-ih godina probudio ovaj, ne toliko zastupljen žanr, kao jedno proširenje tada popularnih klasičnih avantura. Ipak, kako smo u poslednjih par godina videli neke odlične naslove poput Her Story, ne čudi što je Square Enix izbacio nešto kao što je Shijima Story. Ovo iskustvo treba posmatrati kao nešto najsličnije detektivskoj vizuelnoj noveli, osim što ćete umesto statičnih anime panela gledati više nego solidno napisanu detektivsku seriju. Protagonista je Haruka Kagami, uspešna književnica detektivskih novela, gde prilikom davanja autograma sa svojom urednicom Akari bivaju upoznate sa Eiđijem, konsultantom za neke više naučne aspekte Harukinih spisa. Eiđi otkriva da želi da njih dve istraže istinu iza ceremonije nasledstva njegove porodice, pod okriljem navodne reportaže. Kroz priču o legendarnom Voću Mladosti i nedavno otkrivenog kostura u dvorištu njegovog imanja, polako počinje da se razvija priča o ubistvu koje evocira misteriju staru par vekova. S obzirom da je poenta Shijima Story isključivo narativni aspekat, otkrivanje bilo čega više od ovoga bi upropastilo iskustvo. Ipak, tvrdim da će svi fanovi misterija i vizuelnih novela biti apsolutno zaljubljeni u odlično kreiranu priču koja je ovde prezentovana. Čeka vas 15 sati odličnog scenarija i sjajnog tempa, uz veoma umerenu dozu ekspozicije, koja je taman dovoljna da ne dobijete osećaj kao da vam se apsolutno sve servira na tanjiru. Ono što je još delimično zaslužno za veoma zadovoljavajuće iskustvo jesu sami likovi, pogotovu Haruka koja svojom paralelno ekscentričnom i ljubaznom prirodom zrači određenim šarmom od početka do kraja. Kroz obične razgovore, tonalne promene ličnosti kod Haruke između detektiva i obične devojke su veoma prirodne i dinamične, što se može odraziti i na jako dobre sporedne likove, pogotovu Eiđija i pojedine članove njegove porodice koji su veoma distinktni sa svojim osobenostima, a ponovo imaju čvrstu karakterizaciju i individualnost. Gejmplej se odražava kroz dve faze. Dok budete gledali klipove za svaki od slučajeva, postepeno ćete sakupljati tragove koji koreliraju sa ubistvom koje se odigrava ili se odigralo. Iako ćete tokom scena imati par momenata gde uz jednostavne pritiske dugmeta možete pronaći novi trag za slučaj, ovo je malo veštački urađeno jer će vam igra automatski prikupiti većinu dokaza i da ih sami niste uzeli tokom njihovog izvođenja. Nakon svega, dolazi druga faza gde ulazite u Harukin kognitivni prostor gde ćete sve ove tragove i misterije razrešavati na heksagonalnoj tabli. Kao početno polje, nalaziće se uglavnom jednostavno, ali krucijalno pitanje vezano za misteriju koju rešavate, dok povezivanjem tragova na okolna polja sa istim simbolom kao na početnom možete dovoditi misteriju do njenog razrešenja. Ova relativno jednostavna mehanika povezivanja različitih oblika između polja dosta pojednostavljuje igru, pa čak i možda daje previše plitkosti ovom procesu razrešavanja misterije, jer će vas često previše navoditi prilikom dedukovanja bez neke veće inicijative gde sami treba da mozgate. Naravno, nije da takvih trenutaka ne postoji, ali s obzirom da u igri ne postoji način da pogrešno dedukujete i „omašite“ slučaj, ovaj aspekat će samo uticati na ocenu koju ćete dobiti za slučaj na kraju, što je pomalo razočaravajuće, s obzirom na to koliko igra insistira na igračevom izboru. Neke od ovih dedukcija će biti ili previše očigledne ili potpuno iracionalne da će vas često iskustvo šetati u oba smera, pa će neki od izbora zavisiti čisto i od puke sreće ili veoma suludog toka misli, u slučaju da ste baš talentovani detektiv. Glumačka ekipa je odlična, uprkos par preterano ekspresivnih momenata, i generalni utisak je sjajan na svakom koraku. Za ljubitelje engleske sinhronizacije i ona je tu, međutim kako igra baš u srži sadrži celokupnu japansku atmosferu, preporučujem ipak opciju sa titlovima na japanskom jeziku, prvenstveno jer su japanski glumci ovde uradili nešto bolji posao. Uz to, treba pohvaliti i poprilično visokobudžetnu produkciju celokupne scenografije i kostima, kako sa istorijske strane, tako i u modernijim momentima, gde igra diše tradicionalnim i modernim Japanom. Muzička podloga je veoma dinamična, gde je tim dobro izbalansirao da se numere ne ponavljaju previše i vrhunski ih uklapio u specifičnim momentima sa vrlo jakom muzičkom postavom. Kako je u pitanju više interaktivni film, Shijima Story nije zahtevan, niti sadrži mnogo bagova i problema. Ono što ume malo da upropasti iskustvo jeste činjenica da su snimci u 4K rezoluciji ekskluzivno na PS5, dok će PC igrači biti „počastvovani“ nečime između 720p i 1080p, što je poprilično razočaravajuće. Uz to, iako je interfejs uglavnom čitak i dobro sadrži sve neophodne informacije i podsetnike prethodnih događaja, odluka da se na konzolama sve selektuje i prenosi poprilično sporim kursorom je veoma neintuitivna i iritirajuća. Sve u svemu, Shijima Story je veoma prijatno iskustvo koje sa sobom nosi neke od najboljih narativnih momenata u ovom žanru uopšte. Uprkos pojedinim propustima i nedostatku nešto veće slobode, ovu igru ipak treba posmatrati kao odličnu interaktivnu TV seriju. Sve u svemu, ako ste fan žanra misterija i detektivisanja, teško da ćete biti razočarani. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Šerlokovanje u igranom ruhu: The Centennial Case: A Shijima Story recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sniper Elite ove godine puni tričavih 17 godina postojanja serijala. Kroz iteracije, ove AA igre su imale solidnu evoluciju iz linearnog dosadnog šutera iz trećeg lica u punokrvno stealth sandbox iskustvo, što petica dodatno potvrđuje. Vodite Karla Ferburna, koji igrom slučaja nabasa na tajni nacistički projekat tokom 1944. godine u Francuskoj, te ćete kroz ogromnih osam misija pokušati da sputate ovaj poduhvat pre nego što bude prekasno za saveznike. Priča u Sniper Elite 5 se ne odlikuje nekim kvalitetom, mada to nikada nije ni bio fokus SE igara. Ipak, bilo bi lepo da je Rebellion malo poradio na ovom segmentu. Kroz misije, dobijaćete minimalno ekspozicije kako bi priča imala strukturu i neku ideju vodilju ka svom zaključku. Sporedni likovi jesu povremeno intrigantni sa svojim pričama i poprilično tvrdim škotskim, engleskim i francuskim akcentima, ali svakako nemaju dovoljno vremena na ekranu kako bi vam išta više pružili od daljeg progresa glavnog narativa. Sniper Elite 5 ima kampanju sa ogromnih osam mapa po kojima ćete u potpuno sandbox fazonu imati priliku da rešite nekoliko većih zadataka u redosledu i maniru u kojem god vi poželite. Ovaj redosled može čak i uticati na pozicioniranje određenih meta, međutim to su retki slučajevi i ovde počinje da se urušava taj sandbox aspekat koji je Rebellion pokušao da ucementira. Primarno, stealth nije bio nikad bolji, što je zapravo i uticalo na ovaj problem, s obzirom da su nivoi nešto lošije dizajnirani nego u prethodniku. Stvara se utisak odvojenih arena po nivou koje su tehnički mini nivoi, pa uprkos različitim načinima pristupa, ovi segmenti mapa se ponašaju maltene skroz homogeno bez nekog uticaja spoljašnjih dešavanja na ostatak nivoa. Pucačka mehanika je doživela unapređenje kada ne govorimo o snajperisanju, ali i dalje predstavlja znatno lošiju opciju od šunjanja i snajpera. Nišanjenje i celo iskustvo i dalje deluju nezgrapno, s obzirom da igra nije dizajnirana oko tih segmenata. Karl sada ima i veliki izbor oružja i nadogradnji za iste putem nalaženja radnih stanica po mapama uz otključavanje novih opcija. Ove opcije solidno utiču na ponašanje vašeg oružja, pa je svakako i preporučljivo da se fokusirate na nalaženje nadogradnji, uz to što će vas igra stvarno nagraditi opcijom da se prilagodite svom stilu igre. Ono što je takođe uneto u ovu iteraciju serijala jeste i rudimentarni parkur koji je preterano ograničavajući i limitra vas maltene na mesta isključivo namenjena za pentranje, dok ćete često nailaziti na male zidiće i zidine koje okružuju nivo koje iz nekog razloga ne možete preskočiti. Protivnici se znatno prirodnije ponašaju, sa nešto organizovanijim kretanjem, kao i znatno boljom i realističnijom linijom vida, pogotovu u vertikalnim situacijama, mada i tu postoji problem gde je AI isprogramiran da se zalepi za zaklon čim pokušate da ih poskidate dok držite dah. Iako ovo ne zvuči toliko problematično, protivnici su sposobni da se maltene teleportuju iza zaklona, te ćete iritantno samo gledati u ekran kako nacisti magično uspevaju da pobegnu od vašeg nišana. Igra je sada ustanovila i konačan broj objekata koje možete koristiti za skretanje pažnje i lomljenje sijalica po nivoima, pa je rezultat ovoga i čest slučaj gde će vaš cilj da se savršeno prošunjate biti uskraćen, što ponovo predstavlja relativno neintuitivno rešenje. Vizuelno, SE5 vas neće oduvati sa stolice, ali i dalje uspeva da izgleda odlično u većini slučajeva. Dizajn nivoa, ako zanemarimo problem sa gejmplejom, je predivan i sve lokacije su bazirane na istorijskim, i stvarno verno prenose Francusku tokom rata. Glasovna gluma je uglavnom rudimentarna, s obzirom na to da je priča ovde u potpuno drugom planu, dok muzika ne odiše nečime više od klasičnih numera vezanih za žanr i serijal kroz ambijentalne „borbene“ kompozicije. Ono što SE5 donosi jeste kooperativni režim za kampanju, gde sa drugarom možete prelaziti brojne izazove, pa je ovo jedan od boljih načina da pronađete sve skrivene stvari po nivoima ili se samo uskladiti sa nekim za lakši prolaz kampanje. Nije da će vam to biti preterano izazovno, jer je Rebellion iz nekog razloga dodatno olakšao igru, uvodeći i Very Easy mod, dok Authentic+ mod iz prethodnika nedostaje, pa vam ostaje samo klasičan Authentic koji ponovo deluje nešto lakši nego u prethodniku. Pored tipičnog co-op režima, najveća inovacija jeste Invasion mod koji dopušta igračima da upadnu drugima u igru kao nacistički snajper i da se love međusobno po nivou. Nažalost, ovo zvuči veoma interesantno samo na papiru, jer će ovi dueli često potrajati predugo, dok je u očiglednoj prednosti onaj koji vrši invaziju na vašu partiju, s obzirom da ima okvirnu lokaciju gde se nalazite. Ako volite ovu igru mačke i miša i konstantan strah da će vas neko skinuti dok provirujete, ovaj mod je pun pogodak, ali ipak malo razbija tempo, posebno za igru koja se bazira na stealth sistemima. Odatle često i dolazi inicijativa da pokušavate da pređete igru šunjajući se, jer ako ste u čistom singlplejeru, čak i da igrate kao Rambo, igra vas neće sprečiti da protrčite maltene kroz sve što ima da ponudi. Što se tiče optimizacije, Rebellion je ovde znatno bolje odradio posao nego u prethodnicima, makar kada govorimo o konzolnim verzijama. PC verzija je istačkana manjim bagovima koji neće praviti problem, mada antialiasing ume izgledati loše na skoro svim platformama zbog čudnog renderinga koji FSR 1.0 pruža. Generalno, SE5 je jedno pomešano iskustvo. Ako ste fan serijala i sandbox šunjalica, sigurno ćete uživati u igri, uprkos svim nedostacima. Ako pak tražite nešto sirovije i istančanije iskustvo, ovde verovatno nećete naći užitak. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Elitni snajperista, pošast nacista: Sniper Elite 5 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Napredak čistokrvnih co-op igara u dvoje je veoma zabavno ispratiti i još više odigrati, ako imate co-op partnera naravno. We Were Here Forever je tip igre koji je definitivno zabavniji sa bliskim drugarima, tako da vam ne preporučujem da se upuštate u celu priču sa nekim nasumičnim ljudima. Ukoliko niste ispratili plot igre i tek sad stajete u hodnike Castle Rocka, možete pogledati mali serijal videa na zvaničnom YouTube kanalu developera. Za sve ostale, vraćamo se u svet Castle Rocka, i kao zarobljeni pustolovi ponovo moramo da savladamo mnogo teže i kompleksnije zagonetke kako bi se možda ovaj put izvukli iz škripca i spasili živu glavu. Kao što smo napomenuli na samom početku, ovo je isključivo kooperativna igra. Još od svoje prve iteracije, We Were Here igre niste mogli da pikate u solo režimu, i ukoliko nemate sa kime da igrate možete u startu zaobići ovaj naslov. Za sve one koji su ostali, hajde da nastavimo. We Were Here serijal je divan set kooperativnih igara koje su vremenom dosta napredovale sa novim mehanikama i idejama. Kao što je već viđeno u prethodnom delu, vi i vaš pajtos ćete i ovde delom biti razdvojeni, a delom na okupu u pokušaju rešavanja raznoraznih zagonetki rasutih po zamku. Same putanje su generalno linearne, ali ćete se vrlo lako ponovo razdvajati (ponekada čak i slučajno), čime se pospešuje korišćenje integralne mehanike koja datira još iz prve igre. Ta mehanika je komunikacija preko vokitokija. U prvim igrama je to bilo krucijalno pošto se niste videli sa vašim saigračem, i striktno ste putem komunikacije morali da preneste rešenja za razne imaginarne zagonetke. Iako je zadržao ovu mehaniku u svojoj srži, u Forever ćete dosta vremena provesti zajedno, sa fokusom na koordinaciju i saradnju kako biste nešto aktivirali i napredovali. Inventarni sistem kao i sistem interakcije je fino sređen u odnosu na prethodne delove kao i sama stabilnost igre. Mnoge zagonetke i zadaci će se sada svoditi ne samo na prenos informacija jedno drugom, nego čak i na prenos i zamenu predmeta. Ipak, od samog početka i do samog kraja komunikacija je ključ, bilo da to uključuje dranje, nesporazume i generalnu haotičnost u istoj ili ne. Takođe, iako neke zagonetke vuku osnove ili podsećaju na neke stare, svaka je u svojoj srži potpuno nova i veoma interesantna. Grafički dizajn igre, likova i zamka odiše duhom neke misteriozne bajke. Animacije su fine i proste bez nekih većih detalja. Ono što će vam definitivno privući pažnju jeste solidna količina raznoraznih regija u kojima ćete se naći – ne brinite, neće biti samo dosadnih zamkova! Muzika je prijatna i fino će pratiti atmosferu okoline u kojoj se nalazite. Sa većim budžetom i četvrtim delom u serijalu takođe je dodata i velika količina glasovne glume koja je prilično solidna. Sad, moje žalbe na igru dolaze iz veoma čudnog ugla. Da, provuče se tu koja greška i ima nekih zagonetki koje su malo previše teške, ali dobar deo zamerki će se svoditi na samu kooperativnost. Okej je koristiti vokitoki dok ste odvojeni od vašeg partnera, ali developeri su zaista mogli da implementiraju neki voice chat baziran na blizini igrača. Drugo, ako se ipak upustite u solo igranje, mogu vam odmah reći da će to biti praktično nemoguće, pošto nasumičnih online soba ima malo, a samim tim i malo igrača. Čak iako uspete da uđete u neku od njih bićete brzo izbačeni ili će se drugi igrač drati na vas. Samim tim možemo reći da igri fali par sistema, tako da vas niko neće kriviti ako koristite Discord ili nešto slično pri komunikaciji sa vašim saigračem. Kooperativnih igara je malo na tržištu. Ako ste fan istih ili redovno obilazite Escape Room sobe, onda je ovo igra apsolutno napravljena za vas. Moram ipak da napomenem da, za razliku od igre kao što je A Way Out, We Were Here Forever morate kupiti i vi i vaš partner ako želite zajedno da ga opikate. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Total Mayhem Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sve je bolje u paru: We Were Here Forever recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Postoje filmovi u kojima uživamo jer su dobri, zatim oni u kojima uživamo jer su loši i onda je tu Evil Dead – serijal gde ovo pravilo ne postoji i jednostavno uživate a gotovo da ne znate ni zašto. Ovo je bar slučaj kada je moje lično iskustvo u pitanju. Od prvog filma i prve igre sa Evil Dead u naslovu, nepovratno sam postao obožavalac Ešovih avantura, kojima je dušu kroz svoj jako čudni ali neosporivi šarm ulio glumac Brus Kembel. S tim u vidu, rekao bih da Evil Dead naslovi imaju dve strane – realnu i nadrealnu. Prva predstavlja zaključak na osnovu kvaliteta, od strane osobe koja na nju posmatra neutralnim očima. Druga je iskustvo onoga ko se prepustio i samo uživa u vožnji. Kao recenzent koji sebe smatra za objektivnog procenitelja kvaliteta, dopustite da na trenutak iz ruku ispustim Nekronomikon Eks-Mortis, Knjigu Mrtvih ukoričenu ljudskim mesom i ispisanu krvlju, pa prozborim nekoliko realnih utisaka na konto igre koja je pred nama. Evil Dead: The Game je fenomenalna igra! Ne, u stvari sačekajte trenutak, Nekronomikon mi je još uvek u ruci. Šalu na stranu, kao i svaka igra, tako i ova ima određen broj mana i vrlina. A ja bih u ovom slučaju najradije krenuo od kvalitetnije strane najnovije Evil Dead igre. Evil Dead: The Game je u najvećoj meri multiplejer iskustvo. To ne znači da samostalno ne možete uživati u njoj, ali to iskustvo će biti bar tri puta skromnije u odnosu na ono što donosi igranje sa pravim ljudima. I dok gejmplej najviše podseća na ono što je uveo nesrećni Evolve a uobličio Dead by Daylight, slobodno mogu da kažem da je ova igra verovatno najzabavnija od svih ovog tipa koje sam do sada probao. Izvođenje je uglavnom iz trećeg lica, prezentovano kroz Unreal endžin što s lakoćom iznosi jako kvalitetno vizuelno iskustvo. Igrači će biti smešteni na nekolicinu poznatih lokacija iz Evil Dead franšize, a srž gejmpleja predstavlja okršaj između ljudi i hordi mrtvih odnosno demona. Dok ljude mogu kontrolisati do četiri ljudska igrača istovremeno, armiju mrtvih kontroliše samo jedan, pa svaka od ovih strana donosi potpuno različit doživljaj. Dok su ljudi mnogo ranjiviji ali i jače udaraju, na raspolaganju imaju sijaset oružja i za cilj da unište zlu knjigu, dok armija mrtvih pokušava da knjigu zaštiti na svaki mogući način, odnosno uništi sve ljudske likove. Kontrolisanje zlog prisustva predstavljeno je iz prvog lica, gde poput vetra lako prelazite velike razdaljine i prepreke a usput postavljate zamke, podižete vojsku iz mrtvih ili se i sami otelotvorite u obliku jačeg demona. Cela postavka podseća na igru mačke i miša gde jedna strana mora da radi dobro kao tim, dok ih druga sabotira – svojim natprirodnim moćima. Igranje sa ljudskim timom zasigurno predstavlja autentično Evil Dead iskustvo, ali moram priznati da je igrati kao zloća verovatno najzabavniji segment igre. Uništiti protivnički auto kako bi morali da bauljaju po mraku, razdvajati ih i zastrašivati, možda jeste loše – ali osećaj je dobar! I dok zabava sa četiri drugara definitivno predstavlja najbolji način igranja kao i apsolutnu poslasticu svakom ljubitelju serijala, ova igra ima i značajno mračniju – pardon, lošiju stranu. Kao prvo, ukoliko nemate zainteresovano društvo ili baš ne uživate u multiplejeru, igru je moguće igrati i sa botovima. Ali takvo iskustvo je toliko degradirano u odnosu na multiplejer, da je to prosto poražavajuće. Botovi ni u kom scenariju ne mogu da zamene pravog igrača u jednom ovakvom naslovu. Samostalni igrači na raspolaganju imaju i pet misija za preći, čime se otključavaju novi karakteri i sadržaj, ali ukoliko je igranje sa botovima loš izbor, ovo je nesumnjivo još gori. Linearni sled zadataka u kom izgubiti znači krenuti sve ispočetka, izuzetno je frustrirajuć i gotovo da nema nikakav faktor zabave. Na vrh ove nevesele družine frustracija, nažalost moram spomenuti i još nekoliko problema tehničke prirode. Igra poseduje zavidan broj neispoliranih gličeva, gde je vrlo lako zaglaviti se u izuzetno neravnom i haotično dizajniranom terenu, a nedostatak skoka u igri sve još dodatno otežava. Videti kuda vozite, kojim putem se provući, kako se okrenuti ka protivniku… sve sugeriše na jako visok nivo neispoliranosti koja često može da vas izludi. Opcija za invertovanje kamere u Y osi, iako postoji, funkcioniše samo za kontroler ali ne i ukoliko se igrate na mišu i tastaturi. Možda nije u pitanju nešto što će većini igrača smetati, ali svaki igrač stare škole će bezrezervno izustiti poneku kandarijansku kletvu put razvojnog tima, kako bi što pre ovo popravili hitnom zakrpom (koje u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije bilo!). Konačno, tu je i loša vest za sve one koji se igraju na PC konfiguracijama bliskim minimalnoj za pokretanje ovog naslova. Igra će u najvećoj meri ignorisati vaše grafičke postavke, raditi bolje na višim podešavanjima, lošije na nižim, a definitivno najgore izgledati na maksimalnim. Totalni haos gde teksture prestaju da budu teksture i postaju mrlje kojima nijedan par ljudskih očiju ne bi smeo da posvedoči. Zapravo, ukoliko želite pravi horor, izazivam vas da igru probate na konfiguraciji starijoj od pet godina. Ali pre toga bar sklonite sve oštre predmete iz vaše neposredne blizine. Da rezimiramo! Evil Dead: The Game je iskustvo koje će svakom ljubitelju serijala, sa četiri istomišljenika uza se, pružiti desetine nezaboravnih, autentičnih sati legendarnog izvornog materijala u interaktivnom izvođenju. Ljubitelji serijala željni samostalnog igranja, doživeće bar tri puta skromnije iskustvo. Oni koji nisu ljubitelji,verovatno će napraviti popis gličeva i bagova koje samo pravi obožavaoci mogu da oproste. A oni koji se odluče da igru igraju na slabijim PC konfiguracijama… Za vas ću se najviše moliti. Klaatu berada… Ma kao da je važno! Odoh ja da odigram još koju partiju. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Honest PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Samo za Evil Dead zladokusce: Evil Dead: The Game recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dok je magiju video igara po svemu sudeći, gotovo nemoguće preneti na filmsko platno, čini se da je obrnut slučaj znatno uspešniji proces. Ovo ne bi trebalo da čudi, s obzirom da su video igre kombinacija filma, knjige i koncerta pod upravljačkom palicom igrača, ali povremeno se pojavi i neki naslov koji ovo sprovodi na nivou nadprosečnog kvaliteta. Pre nekolicinu godina, PlayStation 4 je dobio neverovatan naslov – Ghost of Tsushima, igru koja je kroz prezentaciju epskih razmera simulirala pustolovinu smeštenu u drevni Japan. I dok Trek to Yomi sa tom igrom deli istu tematiku, ne bi ih trebalo preterano mnogo porediti. Ovo je značajno linearnije iskustvo koje nepogrešivo „emulira“ doživljaj po kom su prepoznatljivi filmovi iz vremena Akire Kurosave. Grafika je u potpunosti predstavljena bez boje, sa opcionim i preporučenim filmskim filterom koji gotovo od svake scene igre stvara autentični prizor crno-belog samurajskog filma. U tom pogledu, igra izgleda spektakularno. Možda modeli likova i animacije po pitanju detalja nisu na nivou nekog naslova čiji se budžet meri milionima dolara, ali usmerenom prezentacijom kroz precizan gejmplej, ovde je postignut apsolutno besprekoran grafički prikaz. Igra predstavlja kombinaciju kretanja kroz 3D i 2D prostor, koji se neprimetno smenjuju u zavisnosti od toga da li istražujete okolinu ili učestvujete u borbi. I dok je kompletna igra izuzetno linearna, postoji sijaset skrivenih lokacija koje je lako preskočiti ukoliko niste dovoljno pažljivi. Te lokacije su u najveću ruku bitne jer kriju unapređenja za snagu glavnog lika ali i povremen komadić priče ili isečak iz japanske mitologije. Protagonista je mladi samuraj koji doživljava tragičnu sudbinu pa kreće na put na kom će birati između dužnosti i ljubavi. I dok priča nije nikakvo remek-delo po pitanju obrta i iznenađenja, neviđeno dobro se uklapa u kompletnu postavku i duh igre. Borbe sa hordama protivnika možda nisu naročito kompleksne, ali su stilski izuzetno dobro izvedene i pružaju poprilično lepe doze satisfakcije onima željnim samurajskih borbi. Glavni lik na raspolaganju ima više napadačkih kombinacija koje usput otključava, a akcija se najviše zasniva na dobrom tempiranju blokiranja i brzim kontranapadima. Tu je i nekolicina pomoćnih alatki kao što su šurikeni ili luk i strele, a ni povremene „boss“ borbe nisu nepoznanica i odlično razbijaju monotoniju celog toka igre. No i pored toga što za prelazak igre nije potrebno više od nekoliko sati, lično bih preporučio igranje u dve odvojene sesije. Ovo naravno zavisi i od toga koliki ste ljubitelj prezentovanog štiva, vaše veštine ali i nivoa odabrane težine. Kao jedan od interesantnijih režima igranja, izdvojio bih „kensei mode“, odnosno težinu gde svakog protivnika (osim „boss“ karaktera) možete poraziti jednim udarcem. A ovo se odnosi i na vas, kako će samo jedan udarac biti dovoljan da izgubite. Svakako je u pitanju nešto što preporučujem ukoliko želite da doživite realnije iskustvo, ali isključivo ukoliko niste neko ko lako gubi živce igrajući teže igre. Kao katalizator svemu, igra je preplavljena čekpointima, i osim nekolicine skrivenih ili lošije postavljenih, ukoliko poginete, jako lako ćete se vratiti u akciju baš tamo gde ste stali. Dok ovo na neki način možda i remeti kompletan balans težine igre, ja odluku da se status često čuva oberučke pozdravljam jer za ovakvu igru, očuvanje tempa i toka prelaženja, jako je važna stvar. Trek to Yomi na nekom generalnom nivou, svojim izvođenjem i snažnom atmosferom, možda najviše podseća na Inside i Limbo naslove. Ali dok ne sadrži takve količine „vau“ momenata koji pomeraju granice, opet uspeva da bude izuzetno dobra igra koju s lakoćom mogu da preporučim svima. Pomalo simplističko, repetitivno i nešto kraće, ali bez sumnje – izuzetno kvalitetno igračko iskustvo. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Devolver Digital Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Put kojim se ređe ide: Trek to Yomi recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nekako kao da se doba osetljivijih TV ekrana, poklopilo sa vremenom popularizacije „motion“ kontrola. Ovom prilikom pozivam na minut ćutanja svim poginulim LCD televizorima, kojima je u žaru pomahnitale borbe, presudio zalutali, greškom bačeni gejmped. I dok je ovaj „pokret“ (ha-ha?) imao svoje svetle momente kada se tek pojavio, pa i svoje mračnije nekoliko godina kasnije kada su sve igre imale fokus na njemu hteli mi to ili ne, sada kada je prošlo više od petnaest godina od prvog namenskog vitlanja kontrolerima, mislim da je idealno vreme da se osvrnemo na njegove najslavnije dane. Nintendo Switch Sports se izgleda sa time slaže, i na Switch konzole donosi neke od najpopularnijih sportskih „motion“ igara iz ere Wii konzole. Ovaj put, na raspolaganju imamo 6 probranih sportskih disciplina, dok iščekujemo da se pojavi i sedma – golf, u ne tako dalekoj budućnosti. Dok je ove igre naravno moguće igrati u solo režimu protiv kompjuterskih igrača, draž naslova je isključivo u multiplejeru odnosno situacijama gde sobu napunite društvom, pa zajedno uz haos i dobro raspoloženje kakvo samo kompetitivni, esports naslovi mogu da iniciraju, demolirate – pardon, zajedno uživate. Od ovih šest igara, neke su lošije a neke bolje, pa bih s tim na umu krenuo od najslabije discipline ka vrhu. Naravno, redosled zavisi i od vaših ličnih preferencija. Ovo je samo mišljenje prekvalifikovanog, objektivnog, profesionalnog i bolno iskrenog recenzenta. Šalu na stranu – fudbal! Zamislite dosta tromiju verziju igre Rocket League i sve će vam biti jasno. Maksimalan broj ljudskih igrača je dvoje istovremeno, a mečevi se vode između dva igrača ili četiri na četiri. Kako likovi nisu automobili već imaju samo dve noge, većinu vremena provodićete trčkarajući preko prostranog terena, što i nije tako zabavna stvar. Problem bi rešilo par raketnih patika, ali nažalost Nintendo me nije kontaktirao u potrazi za savetima, tako da za sada na raspolaganju imamo samo ovu verziju. Nešto prijatnije iskustvo, bilo bi mačevanje. Dva igrača ukrštaju mačeve u nastojanju da probiju blok suparnika i zadaju udarac. Svaki udarac, navodi protivnika bliže ivici kako bi ga izbacio sa terena i doneo vam pobedu. Na raspolaganju imate nekoliko vrsta mačeva uključujući i mogućnost da vitlate sa dva istovremeno. Svaka opcija nosi svoj set prednosti i mana međutim, dok na kraju sve zavisi od vaših refleksa i pronalaska puta kroz suparničko blokiranje. Odbojka sa druge strane, predstavlja daleko zabavniju disciplinu, kojoj najveća mana leži u uhodavanju. Sistem nije sasvim intuitivan i stvari mogu da postanu haotične kada vaša uloga na terenu počne da se žonglira između onoga ko prima, dodaje ili udara loptu. Ali nakon što pohvatate kako stvari funkcionišu, odbojka je bez sumnje jedna od kvalitetnijih disciplina u ovom paketu. Tenis je upravo ono što biste mogli i da očekujete i pruža gotovo istovetan osećaj kao i njegova inicijalna verzija na Wii konzoli. Nažalost, na raspolaganju je jedino igranje dublova, ali kontrola nad udarcima „servira“ satisfakciju pri gotovo svakom od njih. Kuglanje je možda i moj lični favorit, što mi ponovo oživljava davno rođenu sumnju da sam daleki potomak Freda Kremenka. I dok je moja atletska figura daleko veći povod za takvu sumnju, probajte da mi verujete na reč kada kažem da – ukoliko volite kuglanje uživo, nema šanse da u njemu nećete i ovde uživati. Možda kada pohvatate sve cake, postaje nemoguće da ne srušite sve kegle u jednom potezu, ali set dodatnih izazova ipak pomaže da se razbije i ta neizbežna monotonija. Još ukoliko se odlučite na igranje u četvoro istovremeno, nema šanse da će vam kuglanje ubrzo dosaditi. Konačno i neočekivano, badminton predstavlja verovatno najkvalitetnije iskustvo. Simuliranje fizike udaraca daje mnogo prostora za detaljisanje i iskreno me podseća na davno zaboravljenu simulaciju stonog tenisa za Sonijev „move“ kontroler. Nažalost, broj igrača je ograničen na samo dva istovremeno, ali zato kompletan utisak koji ova disciplina ostavlja jeste apsolutno neprikosnoven – bar kada su igre ovog tipa u pitanju. Zaključak je ovde isti kao i u uvodnom delu. Ukoliko imate raspoloženo društvo a potrebna vam je igra kojom biste podigli atmosferu u stanu na par sati, pod uslovom da imate tolerantne komšije, dugo nije bilo ovako dinamičnog paketa igara sa kontrolama pokretom. Ako imalo volite ovaj tip interaktivne zabave, posedujete Switch konzolu, nekoliko pari JoyCon kontrolera i odgovarajuće društvo, ne razmišljajte mnogo i nabavite Nintendo Switch Sports za malo nostalgije i puno dobrog provoda. I da, obavezno vežite kontrolere za ruke! Televizori su sve veći, ali ništa manje otporni na zalutale džojstike. Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Televizori su ponovo u opasnosti: Nintendo Switch Sports recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vizije mnogih nekadašnjih velikana IT industrije su se ostvarile. Mobilni telefoni su zaista postali džepni računari sa moćnim hardverom i mogućnošću da sa njima činite šta vam je volja. Sve moćnije specifikacije uz dobru optimizaciju dozvoljavaju da se Android i iOS platformama poniknu grafički impresivne igre. Znam da ovo govorim kao da sam gejming novinar pred penzijom, ali pošto sam neko ko retko igra na mobilnom telefonu, Apex Legends Mobile mi je bio pravi šamar koliko igra može dobro izgledati na mobilnom, gotovo isto kao verzija za druge platforme. No, grafika nije sve, pa me je tako oduševio ovaj celokupni port proslavljene Battle Royale igre i mogu vam reći da sam prilično uživao igrajući Apex Legends Mobile. Apex Legends se pojavio početkom 2019. godine, praktično iznenada, i ubrzo stekao na desetine miliona igrača sa velikim brojem pohvala. Moja malenkost je imala priliku da napiše recenziju tadašnje verzije igre za PC, kada smo je proglasili igrom meseca. Kao što verovatno već znate, ovo je Battle Royale naslov koji stotinu igrača, podeljenih u timove ili solo, baca na jednu mapu u borbu do poslednjeg preživelog. Ovo je poznata formula koja je prisutna u svim drugim Battle Royale igrama, s tim što je u Apex Legends svaki karakter jedinstven i nosi sopstveni set pasivnih i aktivnih sposobnosti, kao i Ultimate moć. Ovo daje dodatnu kompleksnost gejmpleju i čini igru istaknutijom od ostalih, a ujedno verujem da je to razlog što se na mobilni port čekalo pune 3 godine (a najavljen je praktično odmah). Drugi konkurenti – Fortnite, PUBG, CoD Mobile – su već uveliko prisutni na mobilnim platformama, ali oni poseduju pojednostavljeniji set kontrola i na samom početku se vidi koliko se razlikuju od Apex Legends Mobile. Apex Legends Mobile se ne razlikuje preterano od svog starijeg brata po pitanju samih mehanika. I dalje su tu omiljene legende igrača, ali sa brojnim drugim elementima koji su nekako prenatrpani, što podseća na PUBG Mobile. U pogledu modova igranja tu je sam Battle Royale, Ranked mod i Practice mod. Mobilni port se razlikuje po ponudi heroja, pošto je u ovoj verziji prisutno njih 10 – Bloodhound, Gibraltar, Lifeline, Wraith, Octane, Bangalore, Caustic, Mirage i Pathfinder, kao i novi heroj ekskluzivan za mobilne, dok će ostatak verovatno postepeno biti uvođen. Od 4 mape, koliko ih trenutno ima u ponudi u Apex univerzumu, dve su prisutne u mobilnoj verziji – Kings Canyon, koji je za TDM i Arene, kao i World’s Edge koji je za Ranked. Ove dve mape imaju sve iste lokacije i pokazatelje retke opreme kao i u originalu. Gejmplej. Apex Legends Mobile na početku nudi dve opcije za kontrole (layoute), kao i opciju za odabir u odnosu na način igre, 3 ili 4 prsta. Predefinisane kontrole nisu nešto od velike pomoći, te preporučujem da se poigravate i podesite sve kako vam odgovara i da to isprobate u trening modu. Mehanika igranja kao sama nije mnogo menjana – imaćete osećaj kao da igrate na PC-u, s tim što na raspolaganju imate i aim-assist koji uvek dobro dođe. Ping sistem smo prvi put videli upravo u Apex Legends pre nego što je prešao na ostale igre, a on ne nedostaje ni u mobilnoj verziji. Možete upozoriti saigrače na neprijatelje, oružja, pakete, loot i slično, i to sa glasom heroja sa kojim igrate, kao u originalnoj verziji. Ovo je dosta zgodna stvar kada igrate na nekom javnom mestu ili (pst) na poslu. Da se odaljimo od poređenja, jer Apex Legends Mobile ima da ponudi i nešto novo. Kao što sam pomenuo ranije, Fade je trenutno ekskluzivan za mobilnu verziju. On sa sobom nosi boostere i daje ubrzanje, dok mu Flashback daje sposobnost da se vrati “nekoliko koraka unazad”. Ultimate sposobnost na okolinu baca kavez, koji vam omogućava da igrate dosta agresivno, što čini iskustvo dosta uzbudljivim, a i možete se izvući kada zagusti zahvaljujući osobinama koje nudi. Dalje, kod heroja novitet je progresija Legendi sa opcijom odabira loadouta i prilagođavanja perkova, finišera i sposobnosti. Dodatne moći se otključavaju tokenima i mogu se koristiti u Ranked mečevima. Mimo problema sa kontrolama i slučajnim aktiviranjem Ultimate-a, drugih muka u igranju Apex Legends Mobile nema. Ako ste početnik spremite se da učite i da se prilagodite obiljem kontrola, a ukoliko ste Apex veteran, ne dajte da vas manjak sadržaja odbije jer ima i nekih noviteta, a i igra je dosta slična verzijama na PC-u i konzolama. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Battle Royale za poneti: Apex Legends Mobile recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

The Show je godinama jedina simulacija bejzbola koju možete igrati, još otkako je 2K izgubio MLB licencu. Međutim, uprkos nedostatku konkurencije, San Diego studio je ubedljivo poboljšao igru kroz prethodnih par iteracija, sa nekoliko novina koje doduše mogu ukazivati na oprez. MLB The Show 22 je najnovije izdanje ovog serijala koji tradicionalno izlazi početkom proleća kada ujedno počinje i nova sezona najveće bejzbol lige na svetu. Ove godine, SDS kao da se fokusirao na onu staru izreku, „ne popravljaj ono što je već dobro“, te fanovi koji su očekivali neke radikalnije promene u modovima igre verovatno neće biti oduševljeni onime što The Show 22 ima da ponudi u tom smislu, ali svakako nije kao da je igra ostala na istom tlu gde je se nalazila i prošle godine. Kada su sportske igre u pitanju, moja lična procena da li igra vredi zavisi i od količine promena (i njihove srazmerne vrednosti) koju je razvojni tim uveo od prethodne iteracije, s obzirom da sportske igre često pate od boljke veoma sporog razvoja i premalih promena na suštinskim elementima igre. The Show 22, koji kao jedan takav produkt ove godine ponovo dolazi sa svim poznatim multiplejer i singlplejer modovima, nažalost se ponovo pretežno fokusira na multiplejer režime igre u vidu kartičnog moda Diamond Dynasty, najsličnijeg onima iz NBA i FIFA igara. Iako ovo može upozoravati na oprez, ipak je bitno istaknuti da DD svojim obiljem pretežno zabavnih singlplejer izazova daje igraču dosta opcija kako može unapređivati svoj tim, i to za znatno manje vremena nego u konkurentskim igrama. Na popularne Team Affinity izazove i bejzbol momente dodati su novi koji ih grupišu u nedeljno reklamirane izazove koji mogu doneti nove nagrade. Igrači će moći da odigraju mini sezone u ovom modu, gde će imati priliku da opikaju skraćenu sezonu od 28 utakmica protiv kompjutera pre samog plejofa. Conquest se takođe vraća sa par sitnih unapređenja, u vidu bržeg simuliranja utakmica i generalno responzivnijeg interfejsa i bržeg iskustva. Ovo je bilo preko potrebno, jer je procesuiranje i simuliranje utakmica umelo brzo da dosadi s obzirom na dužinu trajanja, pošto biste neretko morali da simulirate i više od 50 do 100 puta po izazovu. Ono čemu će se multiplejer publika obradovati jeste online kooperativni mod gde ćete moći da igrate mečeve 2 na 2 i 3 na 3 gde će svaki igrač u rotaciji menjati bitne uloge u timu između bacanja, odbrane i udaranja. Tu je i drugi notabilni mod, Road to the Show, koji je već godinama glavni karijerni režim gde kreirate svog igrača. Iako je ovaj mod doživeo neke loše i dobre promene prethodne godine, ovde to nije slučaj, s obzirom da je RTTS jedino dobio nekoliko novih linija dijaloga između utakmica, uz opciju da kreirate više različitih igrača. Singlplejer publika ove godine nažalost nije dobila veća unapređenja, uz pomalo zabrinjavajući fokus SDS-a isključivo na multiplejer modove i njihov potencijal za monetizovanje. Franšiza je ostala ista, uz obećanja da je logika razmene igrača poboljšana, što je bilo jedno od „unapređenja“ i prošle godine, iako je AI i dalje pravio solidne greške na tom planu. Ove godine to jeste poboljšano, ali franšiza i dalje ostaje ista već godinama, što je šteta s obzirom da pruža stvarno veliki potencijal vođenja cele jedne MLB organizacije. Pored toga, tu je i pretežno zabavni March to October koji ima nekoliko noviteta u vidu aktivnosti koje možete raditi van sezone. Međutim, i to se svodi pretežno na free agency i par nekih sitnica, dok neke stvari koje već postoje u franšizi, kao što je rule 5 draft i slično, nećete moći da iskusite. Ako bi March to October mogao da malo ubrza progres kroz sezonu, bilo bi svakako zabavnije. Uz sve te dodatne novine koje franšiza nosi sa sobom, šteta je što MtO i dalje nije dostigao nivo detalja kojim bi konačno mogao da zameni serijal kao novi naslednik menadžerskog moda u The Show serijalu. Vizuelno, igra izgleda gotovo identično kao prethodnik, sa izuzetkom znatno bolje prezentacije utakmica, koja još bolje daje osećaj televizijskog prenosa, sa novim komentatorima i skorbordovima. Što se tiče gejmpleja, on jeste jedan od faktora koji je doživeo značajnije promene. Sada će vam se zonalno udaranje otežavati kako budete udarali lopte koje lete van zone za strajkove. Uz to, možete se fokusirati i na određeni mali deo zone za strajk kako biste dobili veliki plus na udarac, kao i srazmerno negativan bonus ako ste omašili pri predikciji gde će bacač baciti loptu. Pored toga, kontrolni sistem je blago izmenjen za dosta akcija u igri, dozvoljavajući nešto veću kontrolu, a tu je i savršeno bacanje loptice u odbrani koje je bilo rezervisano isključivo za spoljni deo terena, dok je ove godine to deo i igre sa kraćim loptama. Bacanje je takođe doživelo pretežno veoma bitnu promenu, gde će određeni tipovi bacanja biti teži u zavisnosti od lokacije, pa su strategije prilikom bacanja sada izraženije nego ikad i bliže onima iz stvarnosti. Bagova i dalje ima, pogotovu u nekim odbrambenim situacijama gde će vaš igrač automatski potrčati u pogrešnom smeru nakon udarca, pa vam time otežati već tešku akciju. Pored toga, The Show serijal već godinama ima poprilično loš netkod, a ni ove godine nije izuzeto pucanje konekcije pri online mečevima. Kada se sve ovako sroči, promene su relativno inkrementalne i suštinski ne menjaju iskustvo koje The Show pruža. Ono što ipak treba napomenuti jeste da su opcije za težinu i gejmplej koje ova franšiza pruža neprikosnovene u celokupnom sportskom žanru video igara, kao i to da The Show ipak predstavlja jednu odličnu simulaciju bejzbola, uz opciju da se ležerniji fanovi mogu lako prebaciti na arkadniju varijantu igre. Ipak, očigledno je da SDS traži punu cenu na godišnjem nivou za svaku iteraciju serijala, a ove godine inkrementalna unapređenja i par korisnih promena u gejmpleju je teško opravdati cenom od 70 dolara. Ako ste pak novopridošli igrač, čeka vas svakako jedno odlično bejzbol iskustvo sa pregršt sadržaja i mnogo dobre zabave. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Inkrementalno unapređenje ili nešto potpuno novo: MLB The Show 22 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ukoliko već neko vreme čitate moje recenzije, upoznati ste sa činjenicom da i pored svoje velike ljubavi prema žanru, ja se nisam rodio kao JRPG fanatik. Čak naprotiv, pre više od dvadeset godina, ovaj žanr čak toliko nisam kapirao, da sam ga u svom neznanju povremeno nazivao i glupim. Onako kako sada nazivam sebe iz tog perioda. I kako se moja ljubav prema japanskim RPG igrama budila, kroz mnoge kvalitetne naslove, tek je jedan uspeo da je zaista ustoliči i nepovratno me ubeleži kao doživotnog zaljubljenika. Pogađate, u pitanju je Chrono Cross. Kao nastavak apsolutno legendarnog i kultnog naslova Chrono Trigger, Chrono Cross je bio na udaru neviđeno visokih očekivanja. Pa iako veoma različita od svog prethodnika, igra je ipak uspela da ispuni svako od njih. I danas se igrači možda ne osvrću za njom kao za Trigger-om, ali Cross je svakako jedan od najboljih JRPG naslova svih vremena. Remaster koji je pred nama, zapravo predstavlja jednu od slabijih „restauracija“ iz Square Enix kuhinje. Po količini uloženog truda, najviše asocira na remasterizovano izdanje Final Fantasy osmice, kome sam u vreme njegovog izlaska dosta progledao kroz prste, uprkos lenjosti razvojnog tima. Ovoga puta, iako je u pitanju jedan od meni najdražih naslova ikada, moram biti nešto stroži. U tom maniru, odmah bih želeo da istaknem da ukoliko želite da odigrate Chrono Cross a niste obavezno vezani za moderne platforme, igru odigrajte u prvobitnom izdanju. Ne zato što je strogo govoreći u pitanju bolja verzija, već razlika između originala i remastera ne opravdava podržavanje ovako površne prakse remasterizovanja. Kada govorimo o nekom remasteru, prvo što se od igre očekuje jeste unapređena vizuelna prezentacija. Ovde na tom polju imamo nekoliko poboljšanja. Odnos stranica, sada je prilagođen modernim ekranima. Modeli likova znatno su unapređeni, a rezolucija prikaza slike dolazi u očekivanoj HD varijanti. Manje lep aspekt tiče se prerenderovanih pozadina na kojima je evidentno primenjen „upscale“ nekim kompjuterskim softverom, koji zbilja pruža oštrije ali istovremeno i ružnije iskustvo. Na kraju kao da se nameće zaključak da su pikselizovani pejzaži originala lepši u odnosu na zamrljane pozadine remastera koje ističu i na videlo iznose sve mane originala. Najveće razočarenje tiče se frejmrejta koji za vreme borbi dostiže užasno niske cifre. Nisam se poslužio nekim pomagalom za merenje, ali bi moje istančano čulo matorog igrača odokativno procenilo da se ovde suočavamo i sa do petnaestak sličica u sekundi. Znate one nostalgične vibracije za kojima tragate kada uključite neku staru igru? Petnaest frejmova u sekundi nisu deo tog iskustva. Naravno, tu je i šačica unapređenja koja igru čine daleko „prihvatljivijom“ za današnje standarde i ona uključuju povećanje i usporavanje (?) brzine izvođenja kao i isključivanje protivnika koji vas u tom slučaju neće opsedati sve dok sami ne odlučite da im se suprotstavite, ili dok ne naletite na nezaobilaznog „boss“ karaktera. Gotovo kompletan ostatak mojih utisaka, sada ću evocirati iz originala, a nakon što sam se u remasteru uverio da na tom polju ništa nije promenjeno. Chrono Cross krasi jedna od najfascinantnijih brojki po pitanju igrivih likova i načina na koje možete završiti igru. U tom smislu, kroz igru možete zaigrati sa čak četrdeset i pet unikatnih karaktera i doživeti jedanaest različitih završetaka. Ta sama činjenica nepobitno govori o tome koliko su priča i njeni akteri važni za celo iskustvo. Igra obiluje predmetima koje možete pronaći a koji su skriveni na nešto radikalniji način. Umesto potrage za kovčegom ili protivnikom koji čuva oklop ili oružje, stvari su sakrivene direktno pred vama. Ovo znači da je neophodno da istražite svaki ćošak i pritisnete dugme za akciju u nadi da će se baš tu nalaziti neka skrivena nagrada. Otprilike kao igra „vruće-hladno“ samo bez da vas neko u njoj navodi. Borbeni sistem, osim što je tradicionalno potezne prirode, predstavlja jedan od najinteresantnijih sa kojim sam se susretao u žanru. Protivnike napadate sa jednom od tri ponuđene snage udaraca, gde svaka ima različitu šansu da pogodi neprijatelja ali troši i različite količine energije za napadanje. Interesantno je to da iako ovaj sistem u početku deluje konfuzno, vremenom se neverovatno lako nastani u korelaciji između vaših prstiju i načina razmišljanja. Začinimo ovo i sistemom elemenata i magija koji sa sobom nosi više rizika ali i veće nagrade po pitanju nanesene štete i… Ma verujte mi, borbeni sistem je odličan. Pored sjajnih likova i priče, odličnog borbenog sistema i prelepog sveta, jedan je aspekt igre koji mi je u sećanju ostao urezan živopisnije nego bilo koji drugi. Oni koji su igru barem probali, odmah će znati o čemu je reč. Chrono Cross obiluje muzikom koja kao celina, predstavlja jedan od najkvalitetnije napisanih i izvedenih muzičkih albuma jedne video igre – ikada. Još u povoju „dial-up“ interneta, uspeo sam da nabavim kompletnu muzičku podlogu i preslušam je nebrojeno mnogo puta. Jedna od najmoćnijih tema pod naslovom „Time of the Dreamwatch“ (postoji i nekoliko alternativnih naslova), za mene i dan danas predstavlja svojevrsnu sanjarsku himnu i podiže mi raspoloženje svakim ponovnim preslušavanjem. Uvodna tema, prožeta zvucima akustične gitare a nošena tekstom koji dobija smisao tek nakon što duboko zagazite u igru, u startu obećava nesvakidašnji kvalitet na ovom polju. A to obećanje, verujte mi, u potpunosti ispunjava. Remasterizovano izdanje na žalost ili sreću, ne donosi ponovo aranžirane verzije dobro poznatih tema. Umesto toga, sve pesme su samo restaurirane u smislu podizanja čistoće zvuka. I ovo je po mom skromnom mišljenju, sasvim dovoljno. Jedan jako interesantan dodatak u ovom paketu, predstavlja i bonus igra pod nazivom Radical Dreamers. Do sada dostupna samo na japanskom jeziku, ova tekstualna novela predstavlja sponu između Trigger i Cross naslova i nešto je u čemu će najviše uživati pravi zaljubljenici u ove igre, željni da saznaju što više o njihovom svetu i karakterima. Kao original pa čak i u remasterovanom izdanju, Chrono Cross je igra za sva vremena. Apsolutno fenomenalan, vanvremenski naslov koji nijedan ljubitelj žanra ne bi trebalo sebi da dopusti da preskoči. U smislu remastera, ovo je jedno dosta šturo odrađeno izdanje, što je prava sramota za jedan milijarderski studio kao što je Square Enix. Apsolutno je nedopustivo da ljubitelji igara potpuno besplatno, kvalitetnije restauriraju voljene igre (recimo Moguri Mod za Final Fantasy IX) od njihovih tvoraca i vlasnika. S tim na umu, radije bih preporučio original nego da nabavljate remaster i time podržite dalje „lenčarenje“ studija koji misli da ovako nešto sme da ima prođu kod igračke publike. Ali ukoliko je ovo jedini način da igru iskusite, ne bih vas smeo odvratiti od toga. U pitanju je ipak jedan od najboljih JRPG naslova svih vremena. Pa čak kada se i nalazi u jednom, s minimalno truda skrpljenom paketu. Konačna ocena ne oslikava kvalitet suštine igre, već i njenu vrednost kao remastera za koji se traži da igrači ponovo izdvoje novac kako bi naslov iskusili u daleko boljem svetlu. To svetlo, nažalost, i dalje isijava u najvećoj meri samo iz originalnog materijala. Sledeći put, nadamo se, razvojni tim će biti mnogo vredniji kada kultne i voljene naslove vraća na moderne platforme. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lošiji odjek savršene simfonije: Chrono Cross: The Radical Dreamers Edition recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Brzih retro šutera u skorije vreme ima sve više i više, gde svaki dolazi sa nekom svojom ludom i otkačenom varijacijom. Bilo da je to istočnoevropsko sivilo i ludilo u HROTu, RPG elementi i brutalna priča u HEDONu, ili jednostavno noir gangsterisanje u Fallen Aces. Tema koju pokrivamo danas su Lovecraft čudovišta i apsolutno nemoguće ludilo. Priča počinje pošto jedan od naša dva lika stignu u krčmu u mračnom lučkom gradu Pestisville u potrazi za njihovim nestalim rođakom. Bilo da krenete kao sveštenik ili kao mlada novinarka svakako ćete biti zaglavljeni u istom sosu natprirodnog ludila koje ćete morati da razotkrijete i preživite. Pored par sinematika, ostatak priče je veoma opcionalan ali vidljiv dok igrate. Samim tim možete samo pucati ili se udubiti u misteriju i ludilo. Prva stvar koju ćete primetiti kod gejmpleja, pored veoma čudnog stila, jeste da igra leti. Tačnije, praktično ćete ‘’kliziti’’ po mapi brzinom svetlosti. Međutim kada se naviknete na brzinu i kretanje, čitavo iskustvo postaje izuzetno zabavno. Stil kojim se igra vodi je definitivno baziran na retro naslovima sa početka samog životnog veka pucačina. Jedan od nedostataka je slab skok koji vam igra daje, tako da nećete baš preskakati protivnike i leteti unaokolo. Drugi se tiče malih arena u kojima ćete biti okruženi poprilično brzim protivnicima. No ovo su vrlo sitni nedostaci, jer ono što igra pruža i dodaje na staru formulu je mnogo zanimljivije i isplativije. Pre svega, Forgive me Father pokušava da ubaci solidan broj RPG elemenata u formulu retro pucačina, što nije strano ovom žanru, ali će to ovde ipak biti malo prominentnije. Svaki protivnik će imati HP bar koji ćete moći da vidite pošto krenete da pucate na njih. Sakupljaćete XP kako biste na svaki Level Up trošili poene za unapređenje ne samo svojih specijalnih sposobnosti, već i kako biste otključali nova oružja. Na primer, ako se opredelite za osnovnu pumparicu, imaćete priliku da je unapredite u neku od dve moguće varijacije – ovaj sistem važi za sva oružja. Ovo vam pruža šansu ne samo da ponovite igru radi testiranja drugog naoružanja nego i da ne brinete da li ćete skupiti taj upgrade ili ne. Specijalne sposobnosti će biti vezane za lika kog odaberete na početku – reporterku ili sveštenika. Korišćenje istih se dešava pošto popunite nivo ludila tokom borbe. Sama količina i raznovrsnost naoružanja i sposobnosti će vam dati mnogo opcija pri odabiru vašeg ličnog stila tokom igre. Bilo da proterujete zombije i razne karakondžule sa svetim krstom ili ih sečete na komade sa plamtećim mačem, zabava je zagarantovana. Ovime dolazimo do još jedne veoma zanimljive mehanike, a to je preciznost. U zavisnosti od toga gde pogodite protivnika, bila to glava ili neki drugi deo tela, možete ili naneti ogromnu količinu štete ili kompletno promeniti kako se protivnik ponaša. Svaki protivnik ima svoju posebnu ‘’caku’’, a svima je zajedničko da će biti rasparčani u ogromne količine sastavnih delova ukoliko ih razvalite sa dovoljnom količinom olova. Ako ne budete pazili lako možete ostati bez municije doduše. Lokacije su zanimljive ne samo na stilskom nivou već i zbog njihove progresije, gde ćete putovati od prilično bazičnog grada pa do apsolutno nepojmljivih mesta. No na svakoj lokaciji ćete vreme provoditi u potrazi za ključevima različitih boja kako biste napredovali u sledeću zonu ili nivo. Sakupljanje ključeva ne traje dugo i većina nivoa se prelazi za oko 10 minuta ili manje. Grafički stil je veoma zanimljiv pošto pokušava da kombinuje staro i novo. Kretaćete se kroz potpuno 3D okolinu, ali će sve protivnike kao i nekoliko predmeta predstavljati 2D sprajtovi. Mešanjem stripskog seta boja za aktivne predmete sa veoma tupim i pomalo realističnim setom za pozadine, dobija se veoma čudna i otkačena atmosfera. Poneki protivnici će prečesto izgledati kao nabacana količina boja i predmeta, ali će vam ipak biti prepoznatljivi po svojoj silueti. Sve ovo sasvim fino donosi taj Lovecraftski misteriozni užitak i strah. Osim nekoliko uzrečica i komentara koje će glavni likovi izgovarati, glasovne glume i nema previše, gde kvalitet iste nije baš najbolji. Ono što će gurati igru na nivou zvuka jeste heavy metal muzika koja će vas pratiti tokom masakra natprirodnih čudovišta i mutanata, gde numere odlično prikazuju svaki nivo i okršaj. Naravno ne smem da zaboravim da napomenem sjajne zvučne efekte oružja i protivnika. Najveće mane se svode na balans i ponašanje protivnika. Neki će previše jako udarati, drugi će se pak kretati previše brzo ili agresivno, dok će drugi biti izuzetno slabi ili će ih njihove putanje dovesti da budu smešno zaglavljeni. Najgore što može da vam se desi jeste da dođe do problema sa save fajlom. No razvojni tim već aktivno radi na ovom problemu. Ako ste fan retro pucačina, Forgive me Father je savršen izbor za vas, ili bilo koga drugog koga bar malo interesuje Lovecraft mitos. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: 1C Publishing EU Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Oče blagoslovi ovo olovo koje ispaljujem: Forgive me Father recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Šta je to u ljudskoj prirodi, zbog čega su „rogue like“ i „lite“ igre tako privlačne? Valjda ima nešto u tom osećaju postepenog napretka usled upornosti. Satisfakcija savladavanja prepreke koja se nekad činila nedostižnom. Šta god da je u pitanju, izgleda da popularnost žanra ne jenjava a verovatno nikada i neće. U duhu te izjave, pred nama je igra Revita u svom izdanju za Nintendovu Switch konzolu. Igra koja je pre više od godinu dana prvobitno objavljena na računarima, dostupna je široj publici u svom najkompletnijem izdanju do sada. Da li bi trebalo da obratite pažnju na nju? Ukoliko ste ljubitelj žanra – i te kako. Revita nas stavlja u ulogu dečaka koji pati od amnezije. U potrazi za odgovorima o svom poreklu, kreće na put kroz toranj na kom će mu se isprečiti mnoštvo raznolikih protivnika. Dovoljan zaplet da zagolica maštu i navede na igranje? Kada je ovaj tip igara u pitanju, ovakav zaplet je sasvim dovoljan. Igra je prezentovana u maniru dvodimenzionalne, pikselizovane grafike. Svet je oslikan minimalistički ali ima dosta duha, pa jednostavnost ovakvog grafičkog prikaza tu dolazi do izražaja. Grubo govoreći, igra izgleda dosta kvalitetno, bez obzira na retro stil kojim se koristi. Revita je u srži akciona, 2D platforma, sa povremeno haotičnom akcijom koja od igrača iziskuje brze reflekse i razmišljanje. U ovom smislu, kretanje protagoniste je tečno i odziv kontrola je odličan. Međutim, bez obzira na svoje dugogodišnje iskustvo u igranju ovakvih igara, opet moram da iznesem jedan element kao manu. Sećate li se „twin shooter“ igara? U pitanju su naslovi koji koriste obe palice džojstika istovremeno, levu uglavnom za kretanje u jednoj ravni u prostoru i desnu za konstantno nišanjenje oko igrača. Revita koristi ovakav kontrolni sistem, što znači da su kontrole malo „pomešane“ u odnosu na jednu prosečnu 2D platformu. Skakanje i izbegavanje napada korišćenjem tastera sa strane džojstika, ume da bude jako konfuzno. S tim na umu, pred igračem su dve opcije. Ili da uporno istrenira mozak da se navikne na ovakav kontrolni sistem, ili da promeni kontrole na neku od jednostavnijih varijanti čime se gube neke od mogućnosti koje je razvojni tim pokušao da plasira kao esencijalne. Ovo se naročito oseća u pogledu naprednih opcija kretanja, gde skok i pucanje u zemlju istovremeno, omogućavaju da doprete do viših platformi. Takođe, dugme za brzo kretanje i izbegavanje protivničkih napada, u svakoj drugoj varijanti osim podrazumevane, kao da više komplikuje stvar umesto da je uprošćava. Moj savet vam je da se naviknete na podrazumevane kontrole, ali samo pod uslovom da ozbiljno nameravate da zaigrate igru, jer i to može imati svoju cenu kad se vratite na neki „normalniji“ naslov nakon toga. Prelaženje nivoa, osim što traži da budete vešti u akcionom delu, nudi i mogućnost da se ojačate nekim od unapređenja koja plaćate sopstvenom energijom. Kako je u pitanju najvredniji resurs koji imate na raspolaganju, jako je važno dobro promisliti pre nego što se odlučite da kupite neko poboljšanje od usputnih trgovaca ili platite otvaranje pronađenog kovčega sa blagom. Uz sve to, igra je ispunjena tajnim prolazima kao i onim koje otvarate ključevima stečenim usput. A kao najbitniji ključ od svih, stoji razumevanje sistema napretka i statistika. Samo pažljivim eksperimentisanjem sa unapređenjima i oružjem možete dalje napredovati. Ali povremeno izgubljena partija, neminovno će se događati. U tom slučaju, bićete nagrađeni u zavisnosti od toga koliko daleko ste dogurali, valutom koju možete trošiti u centralnoj oblasti, pa otključavati trajna i najkorisnija unapređenja. Konačno, igra obiluje interesantnim muzičkim temama, koje u retro maniru pozivaju da se što više udubite u akciju, ali i misteriozni svet koji ipak poseduje nekoliko interesantnih priča za ispričati… Revita je naslov koji bi svako željan dobre „rogue lite“ akcije trebalo da isproba. Kao jedina prava mana, ponovo se nameće nezgrapni kontrolni sistem. A svaka ostala, najviše je obojena vašom odlučnošću i pitanjem – koliko daleko imate strpljenja da dogurate. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Plan of Attack Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobra igra i zle kontrole: Revita recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako je napravila veliku bum pre nekih šest godina, VR tehnologija u video igrama je trenutno u nekoj vrsti stagnacije sa tek povremenim hitom, pa nema sumnje da je u pitanju sfera visokog potencijala kada je interaktivna zabava u pitanju. I ne samo to, već bi 3D platforme u virtuelnoj realnosti mogle da dožive neku vrstu renesanse. Treća dimenzija i procena dubine, neprocenjiva je stvar kod ovih igara, što sam definitivno utvrdio pre desetak godina, igrajući Super Mariovu avanturu na 3DS konzoli. A nakon što sam probao Astro Bot i Moss, bio sam ubeđen da će poput lavine uslediti desetine sličnih naslova na PlayStation setu za virtuelnu realnost. Nažalost, to nije bio slučaj i dolazak igre Lucky’s Tale na PSVR, iako već šest godina postoji na računarima, i te kako je dobrodošao. Kada bismo je posmatrali na standardnom ekranu dvodimenzionalnog prikaza, lako bi mogla proći ispod svih radara kao prosečna, ili čak igra siromašnijeg izgleda. U VR-u, to je sasvim druga priča. Kao da sve postaje mnogo „prisnije“ sa igračem. Osećaj je kao da se kompletan jedan svet uklopio u minijaturu koja se razvija direktno pred vama. Prijatna paleta boja, simpatičan dizajn likova i šarmantne animacije dok karakteri vrše interakciju između sebe ili sa igračem, predstavljaju srž dopadljivosti ovog naslova. Platformisanje nije naročito inovativno, priča ne grabi pažnju i težina igre je prvenstveno usmerena na mlađu igračku publiku, a opet – nije lako odvojiti se od igre, jednom kad uronite u nju. Dobro, bol u očima nakon sat vremena VR igranja, uglavnom se postaraju oko toga… Laki će kroz igru proći desetinom nivoa, od kojih je svaki solidne dužine. Mada kao celina, igra nije naročito duga i moguće je preći je za par sati, a na raspolaganju imate i dodatne izazove u vidu trke s vremenom, koje su mnogo teže od standardnog prelaženja. Zapravo, toliko su teške da ne vidim način da ih neko dete, ciljna publika običnih nivoa, uopšte i pređe pre bar svog petnaestog rođendana. Mada šta ja znam, današnja deca su čudo… Celo iskustvo odnosno pozitivnu atmosferu upotpunjuju vesela muzika i plejada zabavnih zvučnih efekata. Mada moram da priznam da me je manjak vibracije džojstika iznenadio. Možda nisam dovoljno čačkao po opcijama, ali VR igra bez podrške za vibraciju, nije nešto sa čime sam se često susretao. U 3D platformama, naročito ukoliko se igraju u VR-u, kamera ume da predstavlja najvećeg od svih neprijatelja. Na svu sreću, ovde funkcioniše jako lepo. Sve je pregledno, lako je resetovati je u bilo kom trenutku, a način na koji prati igrača bilo da napreduje kroz nivo, ili se kroz njega vraća, dosta je prijatan. Iznenađujuće dobro iskustvo na tom polju. Jedine stvari koje bih mogao da iznesem kao zamerke za ovaj naslov, jeste par već pomenutih činjenica. Igra je dosta laka i brzo se prelazi, dok za produžetak iskustva preostaju samo izuzetno teški, dodatni izazovi. Uz to, igra ne koristi pun potencijal virtuelne realnosti, pa je interakcija sa objektima oko vas minimalna. Ovo se tiče i činjenice da u igri možete pomeranjem glave zaviriti u bilo koji ćošak, a u njemu nažalost, nećete pronaći aman baš ništa. Kao kratku avanturu u kojoj možete uživati zajedno sa nekim mlađim, Lakijeva Avantura je za svaku preporuku. Dok mlađi uživa u prelaženju, vi se znojite uz dodatne izazove i eto zabave za celo jedno poslepodne. Na duže staze, PlayStation VR-u će biti potrebni ipak neki novi, kvalitetniji naslovi. Kao što rekoh, ova platforma je jako plodno tle za takve igre, a čekanje na njih slobodno prekratite uz Lakija. Siguran sam da nećete nimalo zažaliti. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Playful Studios Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kratka priča za sreću: Lucky’s Tale recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao konstantno rastući trend u svetu, kriptovalute nas u skorije vreme neće napustiti, ma koliko to očekivali ili priželjkivali – jedino što se menja jeste broj ljudi koji ih prihvata kao metod kupovine. Ideja kriptovaluta nastala je još krajem 20. veka, ali sa sigurnošću možemo reći da je Bitcoin prva prava kriptovaluta. Kada ove faktore uzmemo u obzir, zajedno sa činjenicom da igre-simulacije koje nastoje da prikažu svaki aspekt naših života postaju sve popularnije, dobijamo igru Crypto Miner Tycoon Simulator domaćeg studija Bigosaur. Crypto Miner Tycoon Simulator je ultimativna simulacija rudarenja koja pokriva svaki aspekt ovakvog poslovanja, od sastavljanja RIG-ova za rudarenje, odabira komponenti, softvera i praćenja zagrevanja računara, pa do samog vođenja biznisa sa zapošljavanjem ljudi. Igra nas prvo vraća u 2010. godinu, praktično na sam početak ‘’kriptopomame’’ sa Bitcoinom. Pred igračima je odabir nekoliko scenarija podeljenih na kontinente. Svaka regija nudi određene benefite i poteškoće za sam početak biznisa, gde je u Severnoj Americi recimo sve ‘’lakše’’, jer su plate i standard veći, dok je situacija u Africi teža ali ipak nudi neke olakšice. Isprva je dostupan samo scenario Severne Amerike, gde priču počinjete kao neiskusni klinac, sin bogataša kome se dopada ideja kriptovaluta, koji vam daje veliku količinu novca kako biste započeli biznis. Već na samom početku se vidi pažnja koja je posvećena najsitnijim detaljima u Crypto Miner Tycoon Simulatoru, gde je potrebno odabrati RIG i odgovarajuće komponente, dići sistem na računaru i krenuti sa rudarenjem. Moram ponovo da istaknem da sam jako impresioniran posvećenošću detaljima u igri, gde možemo videti istorijski tačne cene kriptovaluta i pojavljivanje istih. Naravno, ovo ne znači da će sve ići istim putem, već igrač u jednom momentu slobodno može preokrenuti tok istorije, to jest kroz manipulaciju cene na društvenim mrežama i hajpovanjem određenih valuta. U tom smislu, igra poseduje izuzetnu dubinu. Likove u igri možete obučavati kako bi naučili dodatne veštine i time lakše profitirali od svog biznisa. Recimo, moguće je naučiti Linux i time obezbediti besplatni OS za računare, potom overclocking i softverske veštine, a kasnije kroz igru treba savladati i menadžment, jer će u jednom momentu porasti potreba za više zaposlenih. Međutim, potrebno je pronaći dobar balans, jer ako vam je okruženje previše bučno zbog rudarenja, nećete moći da se fokusirati na učenje. Dubina igre vremenom raste i potrebno je pratiti vesti i poruke igrača kako biste mudro napredovali i ispratili trendove, jer ubrzo nakon Bitcoina dolaze i druge kriptovalute za rudarenje. U nekoliko navrata ćete biti u iskušenju da prodate stečenu kriptovalutu za male novce, ili će vam misteriozni tipster iz budućnosti reći da kupite što višu sumu. Scenario u Severnoj Americi je prilično lak za igranje, ali pravi izazov nude regije iz država trećeg sveta. Milina je pratiti svoj napredak kao i rast cena kriptovaluta. U kasnijim fazama imaćete ogroman broj opcija, poput prelaska na struju dobijenu od solarne energije, pa proširenje farmovanja na ogromne rigove u halama. Sa porastom kompleksnosti rastu i rizici, te pažljivo morate razmatrati svoje sledeće korake. Grafički, igra je prosta i podseća na klasične 16-bit igre, što je dobar izbor, a i sam developer je poznat po ovom stilu. Što se tiče zamerki imam ih vrlo malo – postoji nekoliko bagova i možda bi bilo bolje da je UI malčice prostiji. Voleo bih kada bi ovaj Crypto Miner Tycoon omogućio kupovinu nekih trofeja, kako bi se u igri stvarno prikazalo koliko je para prikupljeno, recimo kupovinom luksuznih vila, skupih automobila i sličnog. Ako ste propustili uzbuđenje oko kriptovaluta kada su bile u samom povoju, Crypto Miner Tycoon Simulator je prava igra sa prilikom da to iskusite, i to na krajnje realističan način. Čak i da vas ne zanimaju kriptovalute, Bigosaur je napravio krajnje kvalitetan Tycoon Simulator kojem vredi posvetiti pažnju, pogotovu ako ste fan žanra. Autor: Milan Janković Igru ustupio: Bigosaur Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Majnovanje u modernom izdanju: Crypto Miner Tycoon Simulator recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Skywalker Saga je odlagana više nego bilo koja druga Lego igra, ali definitivno mogu reći da se čekanje isplatilo. Posle jako dugo vremena konačno vidimo neku istančaniju evoluciju formule Lego igara i šta bi one mogle biti. Lego Star Wars: Skywalker Saga je ogromna igra koja, ne samo da pokriva svih devet filmova ove kultne franšize, već i menja strukturu igre i sveta na nešto slično otvorenom univerzumu. Imaćete opciju da putujete širom galaksije, posećujući pregršt planeta koje ne moraju uvek biti nužne za dalji napredak. Sloboda igrača je ovde veća nego ikad, dok je veličina i atmosfera ovog univerzuma možda ono što ova igra najbolje prenosi. Priča će pratiti svih devet filmova od kojih svaki ima tri čina sa veoma filmski odrađenim sekvencama, ponajviše zbog promena u samom gejmpleju. U Skywalker Sagi ćete imati više od 380 likova raspoređenih u nekoliko različitih kategorija, konkretno deset. Prvo što se da primetiti jeste promena perspektive, prvenstveno kod likova koji koriste blastere, gde se kamera prebacuje iza vašeg ramena, što je tipično za akcione igre iz trećeg lica. Ovaj zum kamere koji vas dovodi do neposredne akcije izbliza predstavlja znatno veću promenu i na nivou dizajna i na nivou gejmpleja. Pored toga što ćete zapravo nišaniti dok budete rokali neprijatelje, imate i, relativno rudimentarne, kombo udarce za svaku od kategorija likova, dok neki specijalni likovi imaju i specifične poteze kojima se mogu dičiti. Borba ne predstavlja neki veliki izazov ali je osvežena, s obzirom da se sada posmatra da li ste pogodili glavu ili noge protivnika, time mu nanoseći više štete ili ga onesposobljavajući za kretanje. Pogotovu u glavnim misijama (kroz koje ćete i otključavati najveći broj karaktera), ova perspektiva dovodi do izražaja najbitnije i najbolje momente filmske sage, s obzirom da su određene promene dijaloga ili tajminga samih događaja odlično izmiksovane i uklopljene u prepoznatljivi Lego humor koji će ponovo biti zabavan svim uzrastima. Sakupljanjem ‘’novčića’’ i specijalnih kajber kocki, otključavaćete nove sposobnosti za svaku kategoriju likova, dodajući im nove razarajuće kombo udarce, specijalne poteze i skillove koje mogu čak i uticati na rešavanje nekih zagonetki ili potencijalno gustih situacija. Iako je borba i dalje poprilično jednostavne prirode uz sve ove poteze, ovo osveženje je bilo preko potrebno u Lego igrama, s obzirom da je jedan od najdosadnijih segmenata u igrama upravo bila bazična borba. Dosta kajber kocki i drugih bitnih predmeta se krije iza apsurdno velikog broja zagonetki koje možete naći u skoro svim segmentima igre, ali njihova upotreba koja se ovde ogleda u nadogradnji vaših likova im dodaje poseban značaj i znatno satisfaktorniji osećaj napredovanja. Zagonetke su slične prethodnicima, zahtevajući određene tipove likova kako biste pristupili određenim zonama, dok su ovde ukombinovane i sa njihovim inherentnim sposobnostima kao što je prevođenje teksta kod protokola droida i slično, uvodeći još više te SW atmosfere u celokupno iskustvo. Univerzum je prepun sadržaja, uz svemirske bitke sa preko sto različitih brodova na raspolaganju. Česti će biti i nasumični susreti sa protivnicima u vidu lovaca na ucenjene glave ili imperijalnim lovcima. Nažalost ove svemirske mape nekada umeju biti premale, to jest tesne za pojedine bitke sa nešto više borbenih brodova, što naravno ne znači da je to uvek slučaj, pogotovu kada govorimo o Zvezdi Smrti i bitkama u nivoima gde se ona pojavljuje. Što se tiče samog sveta i univerzuma, on je prelepo prenesen u Lego okruženje, gde se sada senke, osvetljenje i teksture stvarno mogu uočiti na jednom dosta višem nivou nego u prethodnicima. Pored samog izgleda, Skywalker Saga savršeno kreira i atmosferu, gde su glavna mesta na planetama jako živopisna, puna NPC likova i naravno velikog broja različitih lokacija do kojih ćete neretko putovati u nekim od kopnenih vozila. Zvuk je više nego solidan, čiji efekti jedino popuštaju kod raznoraznih tipova blastera koje koristite, dok je blago izmenjena muzika Džona Vilijamsa tu svakako maestralna. Glasovna gluma je jako dobra, uz neka kultna imena koja daju glasove svojim i pojedinim drugim likovima u serijalu, čak i u ovom izmešanom izdanju priče, koje se, ponovo, odlično uklapa u ovaj Lego svet. Igra će raditi i na dosta zastarelim konfiguracijama, te performans ne treba predstavljati nikakvu brigu, što je za svaku pohvalu jer igra stvarno ume impresivno izgledati bez obzira na to što je u pitanju Lego. Konzole imaju dva moda, performansni za 60 FPS-a i onaj koji se više fokusira na kvalitet sa 30 FPS-a. Međutim, postojanje ovog 30 FPS moda mi nikako nije jasno, jer poboljšava kvalitet slike, dok zauzvrat daje čudne tajminge frejmrejta, pa će osećaj usporenosti biti sveprisutan dok budete igrali. Na performansnom modu ovih problema nema. Multiplejer i dalje dolazi jedino u obliku lokalnog, online kooperativni multiplejer i dalje nije fokus TT Games-a, te jedini način da igrate sa nekim jeste da upalite split screen. Isprobao sam ovu opciju, koja čitavo iskustvo čini još zabavnijim, mada ume malo pomučiti hardver u nekim prenatrpanim momentima koji iziskuju više resursa u duplom prikazu. Lego Star Wars: Skywalker Saga i dalje nije igra bez mana, ali predstavlja jednu fascinantnu evoluciju potencijala ovog „žanra“ ka onome čemu su se mnogi fanovi nadali. Iako su pojedine svemirske zone premale, i side questovi i dalje ne briljiraju pričama i dušom, celokupno iskustvo je toliko dobro ukombinovano sa filmskim serijalom i znatno zabavnijom borbom u ogromnom univerzumu, da je nemoguće ne preporučiti ga svim fanovima, bilo Lego igara, Star Warsa ili dobre combat/puzzle zabave. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Saga u možda najidealnijem ruhu do sada: Lego Star Wars: Skywalker Saga recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Malo je falilo da u aprilskom broju našeg časopisa imamo tri igre pristigle iz smera Square Enix giganta, koje su me ostavile bez teksta u krajnje lošem smislu. Na svu sreću, Stranger of Paradise, iako je jedan od najčudnijih Final Fantasy spin-off naslova, ne može se svrstati među loše igre. A kao da se trudi da u tome uspe! Smeštena u mračniju verziju sveta iz prve igre serijala, ova Final Fantasy Origin priča vas stavlja u ulogu Džeka, predvodnika jedne od najbleđih postava likova koje sam ikada video. Džeka na njegovom putu vodi opsesija da uništi zlo poznato kao Haos, tako da bih kompletnu priču mogao da opišem jedino kao prenaglašenu skupinu nabacanih scenarija, kojoj malo fali da bude toliko loša da je dobra, ali nažalost – ni to joj ne ide od ruke. Kao da je kompletan scenario pisao tim izuzetno inteligentnih i talentovanih mravojeda, a režisersku palicu poput štafete razmenilo deset reditelja koji nisu imali međusobni kontakt. Retko svedočimo ovako basnoslovno lošoj simfoniji bez duše, kada su u pitanju likovi i priča nekog Final Fantasy naslova. Ali ukoliko vas priča može zadovoljiti bez obzira na kvalitet, sve dok se nešto kroz nju dešava, imate sreće. Ovde se dešava i te kako mnogo toga! Vizuelno, igra takođe ne izgleda kao Final Fantasy naslov novije generacije, već radije kao nešto što je moglo biti objavljeno i pre pet godina na prethodnoj generaciji konzola. Iako nije u pitanju obavezno loša stvar, kako igra ne izgleda loše, eto prilike da u nekom naslovu odaberete i režim izvođenja koji preferira frejmrejt u odnosu na rezoluciju. Nećete skoro pa ništa izgubiti a dobićete značajno fluidnije izvođenje kada krene akcija. O da, akcija! Ako je nešto u ovoj igri zaista dobro, onda je akcija upravo to. Ovo ni ne čudi, s obzirom na to ko je radio na igri. Očekujte dosta poteza, bleštave borbe i mnogo eksperimentisanja pri uništavanju protivnika. Da je ostatak igre bar upola dobar koliko akcioni deo, već bih sada mogao da vam je bezrezervno preporučim. Mada nije kao da ovde ne možemo pronaći i još nekoliko dosta kvalitetnih elemenata. Ukoliko ste dobar poznavalac i ljubitelj serijala, imate čemu da se radujete. Igra će vas provesti kroz većinu svetova glavnog serijala, bar nekim od prepoznatljivih lokacija. I dok nisu u pitanju iskopirani delovi ranijih igara, svaki od njih tematski bezgrešno pogađa u nostalgičnu metu. Još kada krene muzika inspirisana igrom iz koje lokacija potiče, svaki fan će nesumnjivo biti dobro prodrman. I dok detalji i mogućnost eksperimentisanja skoro uvek predstavljaju plus, naročito kada su u pitanju igre zasnovane na dobroj akciji, dolazimo i do najluđeg elementa ovog naslova. Količina predmeta i oružja, a zatim njihov menadžment, nešto su najluđe što sam video u poslednje vreme. Iako inventar poseduje mnogo mesta, igra vas prosto obasipa opremom koju pronalazite usput. Dok trepnete, svako mesto u inventaru biće popunjeno, a ni tu nije kraj mukama. Pronaći najbolju opremu među svim stvarima koje posedujete, pravi je košmar. Toliko je statistika, afiniteta i drugih začkoljica koji od lošije opreme prave najbolji izbor za pravog lika i od najbolje opreme prave najgori izbor za pogrešnog lika, da me je glava jako često bolela. Žongliranje i vaganje opremom, moguće je zaobići opcijom automatskog opremanja najboljim predmetima. Nažalost, ovo ne garantuje da su ti predmeti najbolji upravo za odabranog lika. A nedostatak opcija za filtriranje i sortiranje, od cele situacije prave još gori haos. Da je ovaj haos ono što Džek sve vreme stremi da uništi, u potpunosti bih ga razumeo i podržavao! Velika količina mogućnosti, kako uzrokovana mnoštvom opreme ali i klasama kojoj svaki od likova može pripadati, od cele igre prave nepotrebno komplikovan sistem upravljanja predmetima i statistikama. Sigurno postoji izvestan deo publike koji uživa u ovakvoj vrsti mikromenadžmenta, ali igra u kojoj akcija predstavlja najsvetliju tačku naslova, ne bi trebalo da bude sabotirana od strane ovako komplikovanih i neispoliranih sistema. Naposletku, Stranger of Paradise tek zaviruje na teritoriju igara koje mogu da vam preporučim. Ukoliko ste željni dobre akcije i mnoštva dešavanja, bez obzira koliko ona smislena ili ne, ovo je savršen naslov za vas. No ukoliko vas konstantno žongliranje predmetima plaši, ili vas pomisao na postavu karaktera bez imalo šarma odbija, bojim se da je ovo Final Fantasy naslov koji bi trebalo da zaobiđete. Konačno, ako ste igrač koji pripada po malo svakom od ovih opisa, ova igra bi trebalo da bude dobar izbor, bar na tridesetak sati dok ne pređete glavnu kampanju i opravdate cenu koja se traži za nju. Verovatno jedan od najčudnijih Final Fantasy naslova ikada, a opet ne katastrofa oko koje kao da celo vreme oscilira. Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zbilja nesvakidašnji Final Fantasy naslov: Stranger of Paradise: Final Fantasy Origin recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Tiny Tina’s Wonderlands ima tu čast da zvuči kao neki osrednji DLC za Borderlands 2. Međutim u pitanju je potpuno odvojena igra, iako ne odmiče preterano od svojih glavnih prethodnika. Ovoga puta bićete jedan od glavnih aktera u table top kampanji koju vodi Tiny Tina, potpuno ćaknuta klinka iz Borderlands franšize koja je bila jedan od najzanimljivijih likova iz BL2. Na početku njene kampanje moraćete da kreirate svog lika, a Wonderlands nudi šest različitih klasa tipičnih za table top RPG-ove kao što je D&D, pa ćete imati opciju da se mlatite izbliza, iz daleka, bacate magije, prizivate pomoćnike i slično. Svaka od klasa ima nekoliko različitih sposobnosti od kojih svaka ima svoje drvo u koje možete ulagati poene. Ovde po prvi put imamo i nešto detaljniji kreator likova gde zapravo možete menjati izgled svog lika, kao i verovatno najbolju opciju „slider override“, gde možete otići u apsolutni haos sa slajderima za izgled vašeg lika i napraviti neke poprilično abominalne kreacije. Tiny Tina’s Wonderlands ima relativno rudimentarnu, iako zabavnu priču u početku, s obzirom da tehnički igrate Borderlands sa fantazijskom podlogom. U Borderlandsu je narativ uglavnom bio nit’ pun pogodak, niti pun promašaj, sa izuzetkom fantastičnog BL2, koji je i dalje imao par slabih momenata. Međutim, sa Tiny Tinom se ponovo javlja relativno slab narativ viđen u BL3, sa dosta provučene nepotrebne političke (ne)korektnosti, koji svakako ume da ubije ionako mlak humor, koji doduše ume biti jako zabavan u nekoliko trenutaka. Svakako će vam priča držati pažnju od početka do kraja, ali ne očekujte neki iskorak u odnosu na prethodni deo, jer je očigledno da pisci pate od istih boljki kojima su ugrozili pisanje u trojci. Priča svakako nije ni bila fokus BL igara, već njegov identitet kao looter-shooter igra. Tiny Tina’s Wonderlands mi je lično probudila nadu da će uvesti nešto novo, pogotovu zbog RPG potencijala koju table top postavka nosi sa sobom kroz igračku interakciju, raznovrsnost i ludilo koje bi Tina mogla da uvede u svoju kampanju. Nažalost ovaj potencijal je premalo iskorišćen, s obzirom da uprkos novim mehanikama, TTW je i dalje BL sa fantazijskim začinom preko. Borba je gotovo ista kao u BL3, makar što se pucačke mehanike tiče, mada su sposobnosti klasa znatno zabavnije i uklapaju se više u fantazijsku pozadinu, dok ćete ovde imati i oružje izbliza u odvojenom slotu, kao i par stvari kao što su magije, prstenje i slično. Sada imate i šest atributa, koji su u velikoj meri slični onima iz D&D-a, kao i iz klasičnih RPG-ova, pa će povećavanje njih uticati na različite sposobnosti vašeg lika. Odabirom pozadinske priče vašeg lika mu takođe menjate početne vrednosti ovih atributa, dodajući dodatnu raznovrsnost pri klasama. Gearbox se doduše malo vratio korenima i sistemu loota sličnom u BL1, pa sada oklopi i oružja mogu promeniti dosta, dodajući iskustvene poene na određene atribute i sposobnosti, uvodeći još više opcija za min-maxovanje vašeg lika. Oružja imaju standardnih pet elemenata štete koju mogu nanositi, a uz to je uvedeno i nekoliko novih proizvođača oružja uz već postojeće kojima je Tina promenila nazive zarad njene kampanje. Ako govorimo o svetu i toku igre, istraživaćete ga u izometrijskom fazonu dok ne dođete do određene lokacije. Problem sa sporednim aktivnostima i lokacijama jeste generalno reciklaža istih i repetitivnost koja se jako brzo javlja kao posledica toga. Ulazićete u arene koje će biti ili veoma slične prethodnima ili gotovo iste. Randomizacija ovih okruženja je u najbolju ruku rudimentarna, pa iako je sama borba veoma zabavna, ubrzo ćete doći do zasićenja, makar dok ne pređete igru do kraja. Tu se dolazi do chaos dungeon-a koji će posedovati nešto bolju randomizaciju sa, naravno, najboljim mogućim lootom. Multiplejer tu i dolazi do izražaja, s obzirom da su osnovne četiri težine, čak i na najvišem nivou u ranoj fazi igre relativno jednostavne, sve do ovih borbi gde se već sinergije između saigrača više traže, pogotovu sa veoma oštrim skaliranjem za svakog dodatnog igrača u ekipi. Što se tiče dizajna, grafička podloga je gotovo istovetna kao u BL3, osim što se sa vizuelne strane Gearbox ovde svakako oslobodio na planu fantazijske podloge. Sve je znatno ekstravagantnije, pogotovu dizajn protivnika. Ovo se nažalost ne može reći za oružja, s obzirom da i dalje odudaraju od pozadine sveta, sa nekoliko izuzetaka iz novih proizvođača. Zvuk je više nego solidan, pogotovu u surround delu, mada ćete svakako imati mini mapu koja će vam biti više korisna. Muzika je s druge strane relativno prosečna, osim u nekoliko momenata prilikom borbe gde uspešno ume da dočara taj table top osećaj. Optimizacija je znatno bolja nego u BL3, međutim multiplejer pati od dosta lošeg netkoda, gde često ume biti problema sa povezivanjem sa saigračima i povremenim izbacivanjima. Padovi u frejmrejtu su retki, ali se dešavaju, što zbog laga, što zbog dosta zahtevnih animacija i haosa na ekranu, pogotovu ako igrate sa više ljudi. Uz sve to izrečeno, ostaje neki neprijatan osećaj gde Gearbox kao da nije uspeo da iskoristi sve čari table top aspekata kojima se igra diči. Narativni deo je ovde verovatno najviše zafalio, uz neke dodatne sposobnosti koje su mogle da se dodaju uz bolju randomizaciju. Fanovi BL serijala će sigurno uživati u ovome, pogotovu zbog jako zabavnih oružja i same borbe, ali Tiny Tina’s Wonderlands i dalje se najbolje može opisati kao blagi fantazijski spin-off franšize koji je mogao da bude znatno više od toga. Ipak, uprkos tome, zabava je zagarantovana ako ste ljubitelj BL-a ili looter shooter RPG-ova uopšte. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Mala Tina u zemlji čuda: Tiny Tina’s Wonderlands recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

WWE franšiza i 2K Games našli su se u nimalo zavidnoj poziciji zahvaljujući gresima iz prošlosti. Raskalašnost u razvoju godišnjih izdanja i očekivanja da će publika slepo prihvatati praktično isti proizvod iz godine u godinu uzela su maha i red je došao da izdavač nauči skupo plaćenu lekciju. Povratak je koštao jedno izdanje WWE igre, odnosno kašnjenje istog, kojeg nije bilo na vreme radi “kalibracije” i promene ključnih stvari koje nekoliko godina unazad nisu štimale. Developer nije promenjen, Visual Concepts je ostao na čelu, ali se uozbiljio, da odmah kažem to. Odmah po lansiranju igre, dobija se prilika da se prođe tutorijal koji nas sprovodi kroz sve gejmplej mehanike, gde se odmah vide blagodeti dodatnog rada. Nema više kompleksnih kombo patterna, već je sve uprošćeno i daleko pristupačnije za igranje. Stamina i helti su isto uprošćeni, ali opet fino uklopljeni da ne narušavaju upotrebu nekolicine kombo poteza koje rvači imaju na raspolaganju. Drugim rečima, WWE 2K22 predstavlja preko potrebno osveženje u odnosu na prethodna izdanja i ponuda dosta sija, pogotovu kada se sagledaju modovi igranja koji su dosta raznovrsni. Postoji nekoliko modova igranja. Egzibicioni mod, gde u osnovi možete da birate između nekoliko tipova mečeva (jedan na jedan, Tag Team, No DK, Falls Count Anywhere, tuča u bekstejdžu, pakao u ćeliji, Royal Rumble, i slično). Zatim tu je MyRise koji u osnovi služi kao mod priče, gde su vam na raspolaganju muški i ženski rvač, sa naravno različitim pričama. Još uvek sam u ženskoj priči, tako da ne mogu mnogo da otkrijem o tome, ali je definitivno zabavna. Ipak, ne očekujte previše od njega. Za mene ovaj mod vredi igrati jer jednostavno toliko volim ovu igru, i iskoristiću svaku priliku da je opikam. Tu je i MyFaction, u osnovi deo igre za prikupljanje karata. Srećom, igra se samo protiv veštačke inteligencije, jer se u suprotnom bojim da bi ovaj režim završio kao Ultimate Team za FIFU… Postoje izazovi poput nedeljnih kula i nekoliko izazova koji vam donose novčiće u igri, pomoću kojih otvarate pakete i poboljšavate svoj tim. Nažalost, ne suzdržava se u potpunosti da ljudima ponudi premium valutu za gotovinu. Učinite sebi i svojim roditeljima uslugu deco, NE podržavajte ovo. Bez uvrede za 2K, ova igra je odlična, ali dosadna praksa nuđenja premium valute… ozbiljno? Mora da su puštali Shance O’Macovu muzičku temu kada su ovo implementirali u igru… Rey Misterio ima svoj Showcase mod koji za početak ima 11 mečeva. Poslednji 12. meč se otključava nakon završetka svih ostalih mečeva i ispunjavanja svih ciljeva u tim mečevima, gde nam Rej priča o svojim osećanjima i o tome kako se meč odigrao. Kada se ispune ciljevi, igra prelazi sa animacije u igri na pravi šou, pa zatim nazad na animaciju gde Rej nastavlja da priča o svojim osećanjima i o tome zašto su mu određeni mečevi bili važni. Prvih nekoliko mečeva koji istražuju njegov odnos prema Ediju Gereru su posebno emotivni, gde čak uključuju i RAW epizodu nakon Edijeve smrti, što je bilo posebno srceparajuće. Sve u svemu, ima sjajnih mečeva, ali neki od njegovih značajnijih okršaja, posebno onih koji su vezani za Dominikovu priču, su isključeni. Verovatno nisu hteli da ispričaju priču 2022. jer bi danas ovo bila nemoguća priča, pretpostavljam. MyGM vam omogućava da izaberete GM-a od Sonje Deville, Šejna Mekmejon, Stefani Mekmejon, Adama Pirsa ili Vilijama Regala (da, onog koji je pušten i pridružio se toj drugoj kompaniji tek prošlog vikenda). Sledeće ćete izabrati emisiju (Smackdown, Rav, NXT, NXT UK). I GM i Show imaju posebnu bonus karticu koja vam daje prednost. Imaćete nešto početnog novca da potrošite na draft i izaberete svoje superzvezde, pa će AI ili drugi igrač izabrati posle vas, i tako dalje. Nakon toga ćete morati da postavite emisiju, utakmice i promocije. Navijači će ocenjivati vaše mečeve i na osnovu ishoda ćete zaraditi nešto novca za naredne nedelje. Vaš cilj je da pobedite rivalsku emisiju. Možete igrati i onlajn ili preuzeti odabrane rvače/arene/prvenstva drugih igrača. Ovo je dobro funkcionisalo u ranom pristupu i već postoji mnogo sadržaja za preuzimanje. Većinu svog vremena proveo sam u GM režimu, iako je ono što me tera da se vraćam u ovaj režim pomalo razvodnjeno. Više se ne radi samo o popularnosti, već postoji strategija koja ulazi u celu priču, i sa dodatkom power kartica koje mogu poremetiti šou drugog GM-a dok pokušavate da shvatite kako da postavite sopstvenu emisiju. Ovo čini dobar režim igre čak iako je, kao što rekoh, pomalo razvodnjen. Ovo je praktično najbolja WWE igra otkako 2K poseduje franšizu. Mehanika igre je toliko poboljšana zahvaljujući novim promenama i pruža potpuno novo iskustvo. Grapple, Heavy Attack i Light napadi imaju jedinstvene dugmiće, sada možete blokirati neprijateljske napade, a parametri specijalnih poteza su promenjeni na dobar način. Skoro svaki režim igre u WWE 2K22 dobio je poboljšanja, što je za svaku pohvalu. Ako ste dugogodišnji fan serijala i skeptični ste zbog prethodnika, bez brige. Rvanje je ponovo in, i to na dobar način! Autor: Milan Janković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak WWE međ’ gejming scenu na velika vrata: WWE 2K22 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kad se samo osvrnem na količinu pitanja u vezi sa njim, shvatam da je Kirbi možda i najintrigantniji Nintendov karakter. Kako to da su njegove igre tako lake a tako teške? Da li je on zapravo negativac svojih naslova, s obzirom na to da proždire gotovo bezopasne protivnike? Kakva je to kosmička slučajnost, da bez ikakve namere ovo ružičasto čudo koje usisava sve pred sobom, ime deli sa najčuvenijim usisivačem na svetu? Godine su učinile svoje i na mnoga moja pitanja, odgovor je dalo iskustvo. A u ovom konkretnom slučaju, osvrnuo bih se na prvo koje sam naveo. Kako su to Kirbijeve igre i lake i teške? Odličan dizajn, dragi moji čitaoci. Gotovo sve igre serijala pa tako i ova, dizajnirane su na takav način, da ih može preći i neko ko se tek upoznaje sa svetom video igara. Ali prevazilaženje svakog izazova koji igra nudi, od vas već traži da budete igrački veteran. Ovo nije nov pristup dizajniranju igara i nešto je na šta smo već navikli kada je Nintendo u pitanju. I dok negde balans teškog i lakog može biti narušen, kao što je to bio slučaj sa Mariovom Odisejom, najnovija Kirbijeva avantura pruža gotovo jednaku količinu izazova i satisfakcije manje iskusnim i najiskusnijim igračima. Kirby and the Forgotten Land je smešten u trodimenzionalni svet, i po izvođenju više liči na neku Super Mario avanturu nego na prethodne Kirby naslove. No dok kretanje u prostoru pruža dosta slobode, kamera je gotovo sasvim fiksirana i u stopu vas prati iz istog ugla. Na ovaj način, igra ostvaruje pun potencijal svog dizajna, gde nećete iz vida gubiti cilj a opet će ostati dosta prostora za tajne koje je prava uživancija otkrivati. Priča prati Kirbija koji zajedno sa dobrim delom populacije njegove domovine, biva usisan (sad zna kako je to) u alternativni svet, koji najviše podseća na postapokaliptičnu viziju planete Zemlje. Da, The Last of Us vibracije u stopu su me pratile, što je jedini element za koji sam bio siguran da nikada neće biti implementiran u neku Kirbijevu avanturu. Na svu sreću, pogrešio sam. Jer osećaj misterije i želje za istraživanjem, jači je verovatno nego u bilo kom drugom naslovu serijala. Grafički, igra izgleda standardno dobro za jednu Kirby avanturu. Nije u pitanju vizuelno nesvakidašnja igra i slabiji hardver Nintendove konzole ovde se možda ističe više nego što bi trebalo. Ali The Forgotten Land opet uspeva da kroz pametan dizajn skrene pažnju sa niske rezolucije, slabe daljine iscrtavanja i ostalih štucavica, i svu pažnju igrača okupira čvrsto skrojenom atmosferom. Gejmplej osim tradicionalnih mehanika koje uključuju gutanje protivnika i preuzimanje njihovih sposobnosti, ovaj put uvodi i stavljanje većih predmeta u usta, gde Kirbi praktično postaje ono što je obgrlio čeljustima. Lično bih uživao svaki put kada Kirbi postane automobil, ali budite sigurni da ćete nailaziti i na dosta neočekivanih i blesavih predmeta nad kojima je moguće preuzeti kontrolu. Svaku od stečenih sposobnosti, moguće je unapređivati u gradu koji služi kao sigurna zona i središte igre. Kako spašavate stanovnike Kirbijevog sveta, tako oni obogaćuju grad novim lokacijama koje uključuju mesto za pecanje, arenu za borbu ili štandove za kupovinu predmeta za ojačavanje. Kompletna igra, propraćena je fantastičnom muzičkom podlogom, uvek zabavnim zvučnim efektima i velikim brojem animiranih sekvenci, koje od celog iskustva čine možda i „najfilmskiju“ Kirby igru koju sam ikada zaigrao. Prosto je nemoguće da vas igra ne uvuče u sebe, ukoliko je bar jednom pokrenete i pružite joj poštenu šansu. Naravno, Kirby and the Forgotten Land nije savršena igra, ali kada je potrebno navesti razloge zašto nije, gotovo da je nemoguće govoriti o manama. Ono što sprečava ovu igru da bude idealna, više je nedostatak prednosti no prisustvo mana. Dopustite da budem precizniji. Pustolovina i istraživanje su divni, ali retki su momenti kada će vas neka zagonetka baš ljudski „oduvati“. Ne, nije zato što Kirbi ne duva nego usisava, već što je jako teško napraviti igru u kojoj može uživati mlađa igračka populacija, a opet da zadovoljava kriterijume iskusnijih igrača. Igranje na većoj težini je od apsolutnog imperativa, ali ni tada vas neće spopasti kakav genijalan izazov koji samo korišćenjem velikog igračkog iskustva možete prevazići. Kad čitam svoje reči, deluje mi kao da na silu želim da iznudim od igre da mi prizna sve svoje najveće mane. Ali to naravno nije slučaj. Kirby and the Forgotten Land je jednostavno jedna sjajna igra koju njen rođeni dizajn i ciljna publika sprečavaju da bude još bolja. Povremeno repetativne mehanike, ograničenost u interakciji sa okolinom i istraživanju i ne najbolje inkorporiran kooperativni režim igranja, zasigurno su jedine stvari koje ovde mogu da zamerim, a da me nakon toga ne grize savest što cepidlačim. Kirby and the Forgotten Land je apsolutna preporuka. Dašak svežeg vazduha u moru napornih naslova i jedna od najprijatnijih igara prvog tromesečja 2022. godine. Mogu samo dodati da smer u kom se kreće serijal, i te kako obećava. Još samo nedostaje Kirby igra sa izvođenjem fantastičnog Super Mario naslova – Bowser’s Fury, i mogu polako da počnem da u stan unosim ružičasti nameštaj. Zamolio bih vas da poslednji pasus izađe iz zapisnika, sa izuzetkom dela „apsolutna preporuka“. Verujte mi, nećete pogrešiti. Nabavite igru već danas! Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Zaboravljena zemlja i nezaboravna pustolovina: Kirby and the Forgotten Land recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ponekad nije okej kada se igra najavi kao prequel i nema broj u svom nastavku, da bi se onda ispostavilo da je i te kako punokrvni nastavak. No ako vam je kraj trećeg dela bio iznenadan i ostavio vas u nezgodnoj poziciji, onda je ovo idealna prilika da nastavite još jednu sibirsku avanturu. Priča prvobitno počinje 1937. godine u Vaghenu, davno pre svih dešavanja u Syberia svetu, i to sa mladom damom po imenu Dana Roze. Njena cvetajuća karijera kao brilijantan pijanista će doživeti iznenadni preokret kada ode na planinski letnjikovac kako bi izbegla nadolazeću pretnju koja se gomila pred zoru drugog svetskog rata. Drugi deo priče će naravno pratiti Kate Walker i početi 2004. godine u Taiga regionu. No pre nego što krene na dnevni zadatak u zatvorskom rudniku, pristiže joj pismo koje će joj slomiti srce. Tračak sreće joj ipak pristiže u obliku pukotine koju pravi u zavučenom delu rudnika koji će je odvesti do slobode. Tu počinje glavni deo radnje gde ćemo videti kako Kate razotkriva misteriju vezanu za Danu Roze. Point-and-click avanture se generalno postavljaju na 2D pozadinu, čak i kada imaju 3D ili 2.5D likove koji se šetaju po istoj. Sam dizajn i pozicija kamere dopušta ovaj efekat i u nekim situacijama je praktično neprimetan. Sve ovo se naravno radi kako bi se što brže, lakše i bez preteranih zahtevnosti napravila jedna ovakva avantura. Syberia je jedan od naslova koji se kroz svoje nastavke sve više trudio da ide u što primetnije 3D okruženje. Sa The World Before su to ponajviše i uspeli da urade. Samo kretanje kroz lokacije pa čak i njihovo istraživanje je postavljeno u odnosu na poziciju lika. Kamera je skoro uvek centrirana na glavnog lika i iako je možete pomerati u stranu, i dalje će biti vraćena na prvobitnu poziciju, ali ćete zato veoma neprimetno i fluidno prelaziti iz lokacije u lokaciju. Mana ovde može doći u vidu lakog previđanja nekih lokacija ili pogrešnog ulaska u neke, tako da se ne vide neki objekti za interakciju. Sad, možda vam je čudno što toliko pričam o ovome, ali to je zato što većina novih avanturističkih igara ima vrlo malo novih mehanika, pogotovu onih koji je izdvajaju iz mora drugih naslova. Ako ste igrali prethodne igre iz serijala ili čak bilo koju drugu igru ovog tipa, znaćete šta da radite i kako da igrate. Pred sobom ćete imati gomilu zagonetki i pregršt predmeta čijim kombinovanjem i korišćenjem ćete iste i rešiti. Čak i sistem davanja različitih odgovora tokom razgovora sa drugim likovima ili čak korišćenje drugih rešenja za trenutnu situaciju neće na kraju mnogo izmeniti igru, osim što će vam možda dati priliku da ponovo pređete igru i drugačije odgovorite. Ovo je zapravo delom i forsirano, pošto ne postoji manualni način snimanja igre nego samo checkpoint sistem i auto save, tako da nećete moći da odgovorite na jedan način i onda probate ponovo na drugi čisto da vidite rezultat. Može se desiti da propustite neke sporedne zadatke. Tako je, igra ima potpuno opcione zagonetke koje neće uticati na njen tok i celokupnu progresiju, ali će vam dati dodatni kontekst za neke situacije. Igra je doduše prepuna, i kada kažem prepuna ozbiljno mislim prepuna, malih interakcija sa predmetima i situacijama koje bi jednostavno trebalo da budu kratke animirane sekvence. U redu je ispitati i iskliktati objekat u inventaru s čime ćete saznati nešto više, čak i manuelno pomeranje i otvaranje fioka, ali stvarno ne želim da povlačim miš u jednom pravcu kako bih gurao vagon ili da okrećem miš u krug kako bih otvorio neki ventil. Dovoljno bi bilo da kliknem da lik interaguje sa nekim predmetom i da to vizuelno vidimo kako se dešava. Zagonetke su same po sebi predivno odrađene, i ako ste već iskusni avanturista nećete imati previše problema sa njima niti se zaglavljivati. Čak se ni one koje vam izgledaju malo monotono ili nepotrebno neće ponavljati, pa neće biti neke iritantne repeticije. Syberia je apsolutno prelepa. Ne samo kao igra već kao i vizuelno umetničko delo. Ako ste ikada hteli da vidite kako može predivno izgledati neki Steampunk svet, ovo je više nego savršen prikaz istog. Razvojni tim se istinski potrudio da prikaže sve čari i male detalje koje je Benoit Sokal zamislio u ovom svetu. Čak i dosadne lokacije matorog rudnika izgledaju izuzetno detaljno. Naravno, nije sve baš super savršeno. Manji nedostaci i ponekad nezgrapne animacije likova mogu dovesti do čudnih situacija, ali vam neće pokvariti užitak. Muzika pridodaje atmosferi i često ćete uživati u njoj dok prolazite kroz lokacije. Glasovna gluma je kao i uvek dobro odrađena i glumci veoma dobro prenose emocije u svakom bitnom momentu. Ubedljivo najveću jeres koju igra ispoljava, bar što se mene tiče, jeste to što nije moguće proveriti sve tačke za interakciju na datoj lokaciji. Sistem gde ne morate da pređete mišem preko tačke veličine piksela da biste videli da li na nešto možete kliknuti je okej na malim scenama, ali na većim vrlo brzo pada u vodu. The World Before je definitivno četvrti nastavak u serijalu, i iako igra ima kratak video koji prikazuje šta se dogodilo u prethodnim delovima, ipak bi trebalo preći sve da bi se komplet u njemu uživalo, pogotovu jer ima dosta referenci na ranije naslove. Sam svet i misterija će vas i te kako držati zalepljene za stolicu. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sudar prošlosti i sadašnjosti: Syberia: The World Before recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu