SolidChief

Serijal “Dark Pictures” donosi nam treću po redu zastrašujuću horor priču, ovoga puta malo drugačiju od prethodna dva dela. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Ukoliko ste fan pomenutog serijala onda ste sigurno već upoznati sa njegovom suštinom, ali ukoliko ipak niste i prvi put se susrećete sa ovim naslovom, u par rečenica ćemo pokušati da vas uputimo i spremimo za ulazak u ovaj “tamni vilajet”. Posle toga ćemo se upustiti u detaljno opisivanje onoga što ova igra nudi i kakve emocije i doživljaj je izazvala u nama, ne bi li vam preneli naša iskustva i pomogli da shvatite koliko je ova igra za vas i vredi li za nju odvojiti 6-8 sati. Dakle, radnja se dešava pod zemljom u mesopotamijskom hramu pracivilizacije, dok na površini bukti rat u Iraku. Vaš zadatak će biti da protagoniste izbavite od svih nedaća koje su im nepredviđene okolnosti nenadano nametnule. Ono što je važno da vam napomenemo jeste – držite koncentraciju tokom cele igre, bar koliko je to moguće, jer bi samo jedan trenutak nepažnje mogao da vas košta nekog od glavnih likova i donese vam rasplet kakvom se niste nadali. Sada kada znate o čemu je reč, vreme je da se pozabavimo nekim od glavnih segmenata kao što su priča, likovi, grafika i atmosfera. Ono što smo na samom početku primetili jeste dosta klišea u naraciji i odnosima između likova, koji su u prvi mah jako površno i šablonski osmišljeni. Međutim moramo biti iskreni i priznati da se naše mišljenje kroz igru menjalo i da smo na kraju ipak bili zadovoljni kako su neki momenti i situacije “hendlovane” od strane pisaca. Priča se polako gradi sa vrlo malo iznenadnih obrta u zapletu, bar do pred sam kraj. Sve nekako podseća na kombinaciju Indijana Džonsa i Osmog putnika. Komande nisu kompleksne i lako ih je pohvatati, pa i nema mnogo “jump scare” elemenata. Zapravo, taj momenat je ovde zamenjen jednim još strašnijim – situacijama u kojima morate brzo da odreagujete i pritisnete određeno dugme. Ne samo što je vreme za to kratko već će se i pozicija indikatora menjati od situacije do situacije. Naravno, ukoliko igrate na manjoj težini, ovo neće biti nikakav bauk, dok na većoj, što bi se reklo… Neka vam je Bog u pomoći. Grafika koja prati ceo poduhvat je dosta dobra, međutim ono najbolje što bi igra mogla da ponudi u ovom segmentu bi usledilo tek ukoliko igrate na nekom kvalitetnijem 4K ekranu, i to ponajviše u mračnim deonicama. Refleksije su zaista odlične i dodatno doprinose na celokupnom utisku. Zvučni efekti su dosta dobri, međutim u određenim trenucima nam se glas samih likova činio u najmanju ruku čudno – kao da u su se nalazili u metalnoj kanti sa odškrinutim poklopcem. Ono što je jedan od najvećih aduta uz celokupnu priču je to što ne manjka osećaja dobre atmosfere, pogotovo kako napredujete kroz igru. Tenzija će se postepeno podizati do samog kraja, skoro do tačke pucanja. Vašeg ili možda vašeg kontrolera? Nadajmo se ničeg od ponuđenog. Nešto što treba napomenuti a tiče se negativnog aspekta, jesu bagovi. Ima ih nekolicina a pomenućemo samo neke od njih. Jedan od bagova tiče se samog menija i pregledanja artifakata, gde ćete u jednom momentu biti zakucani i nećete moći da nastavite pretragu pronađenih “premonition-a”, pa ćete morati skroz da izađete i vratite se u taj izbornik. Drugi manje nervirajući bag se svodi na misteriozno svetlucanje na krajevima ekrana kada se nalazite u mračnim delovima igre. Osim što može da vas uplaši nekada može i da vam odvuče pažnju pa da utiče na vaše reflekse. Osim ako to nisu namerno uradili da nas sabotiraju? Ko zna… Za kraj, tu je i krajnje čudan glič od kog u određenim momentima, unutrašnjost usta likova svetli. Da, da, dobro ste pročitali! U nekim momentima smo mislili da je to probijanje svetlosti kroz obraze, ali u mračnim predelima to opravdanje više nije “pilo vodu”, i stavilo je svetleća usta na listu neobičnih grafičkih gličeva. Sve u svemu, The Dark Pictures Anthology: House of Ashes predstavlja ako ne korak unapred u odnosu na prošli deo ove antologije, onda svakako bar stoji rame uz rame sa njim. A kada ga uporedimo sa prvim delom, tu je definitivno par klasa iznad. Ljudi iz Supermassive Games-a definitivno idu pravim smerom sa ovom franšizom, a s obzirom da ona nije ograničena na jednu priču već više njih, mi im predviđamo svetlu budućnosti i želimo mnogo uspeha. Svakako su pokazali da uče na svojim greškama i da slušaju fanove, a to koliko god delovalo jednostavno, često i nije slučaj. Tako da – kontrolere u ruke i pođite u novu avanturu, hrabro i gordo. Jer drugačije neće da valja! Bar ne kad su u pitanju “mračne slike” i njihove antologije. Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Dark Pictures Anthology: House of Ashes review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako je ova igra u meni probudila neko osećanje, onda je to konstantan deža vi utisak. Ali ovaj put, to ne znači da je nešto promenjeno u Matriksu. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Naprotiv, nastavak pet godina stare igre The Caligula Effect, užasno podseća na prvi deo koji sam do sada skoro i u potpunosti zaboravio. Sve što je ostalo, bile su sitnice koje su se delimično vraćale u svest kako je igra napredovala, ne bih li na kraju kroz igru doživeo gotovo identično iskustvo kao i sa originalom. Pominjanje Matriksa nije nimalo slučajno, jer postavka igre predstavlja nešto veoma slično. Radnja igre se odvija u virtuelnom svetu Ridu (eng. Redo), čiji stanovnici nisu svesni da su njegovi robovi. Osuđeni na njega iz najbolje namere od strane veštačke inteligencije po imenu Rigret (eng. Regret), svi ljudi zarobljeni u Ridu su tu kako bi zaboravili na sve ono za čime su u životu žalili. A njihova žal, zajedno sa ostalim sećanjima, oduzeta im je i stavljena pod ključ. Stvari počinju da izmiču kontroli kada izvesna individua upada u Ridu i krade sećanja, čime nastaje pokret otpora koji za cilj ima samo jedno – da pobegne iz ovog virtuelnog zatvora. Kako je cela postavka u stilu japanskog školskog života, tako i protagonisti osnivaju klub koji služi kao paravan za sve planove i akcije koje ćete sa njima sprovoditi. Ovo naravno povlači klasične filozofske teme i nedoumice, kako život u nestvarnom svetu ne može biti prihvatljiv nijednom biću željnom slobode. Ali kako je sloboda individualna stvar, tako od karaktera do karaktera njeno poimanje zavisi isključivo od okolnosti. Niti svako želi da pobegne iz Ridua, niti svako želi da u njemu ostane. I jedni i drugi, daće sve od sebe da ostvare ono što žele. Odlična postavka ispričana je kroz solidno napisane likove i radnju. Iako bolja kao ideja nego završeni proizvod, priča vam može dati dovoljno razloga da igru završite do kraja. Nije nikakvo remek-delo u pitanju, ali ukoliko vas prosečni narativ zadovoljava u ovakvoj vrsti igara, možete slobodno da odahnete. U svojoj suštini, The Caligula Effect 2 je kao i original, JRPG sa delimično poteznim sistemom borbi. Nakon što naletite na protivnike, ekran će se prebaciti u borbeni režim a likovi transformisati u svoje akcione verzije. Akcije su moguće kada dođete na red, ali to ne znači da će protivnici besposleno čekati da završite svoj naum. Zanimljiva mehanika iz prve igre i dalje je prisutna i omogućava vam da predvidite ishod svojih akcija. Na ovaj način, možete gotovo sigurno da zaključite šta će se dogoditi pre nego što pokušate da sprovedete skovani plan. I dok je ovaj princip naročito efikasan kod jačih protivnika, na slabijim možete upotrebiti i automatski režim gde računar kontroliše vaše saborce, dok je na vama jedino da vodite protagonistu. Između glavnih, nailazićete na mnoštvo sporednih misija koje mogu biti dosadne, ali čuvaju jako vredne nagrade koje unapređuju karaktere čime pružaju sasvim dovoljno motivacije za njihovo prelaženje. A oprema koju koristite, nakon što dostigne pun potencijal kroz što veću upotrebu, otključava mogućnost da pruža svoje bonuse čak i ukoliko je ne koristite aktivno. Okruženja su raznovrsna i zanimljivo ih je istraživati, a sve je propraćeno kvalitetnom muzikom i dobrom glasovnom glumom. Ponovo nije u pitanju kvalitet epskih proporcija, ali nema sumnje da je audio nadprosečan, naročito u poređenju sa sličnim igrama. Konačno, apsolutno najslabiji element igre jeste njena grafika. Iako je dizajn likova dobar, celokupni vizuelni kvalitet izgleda kao proizvod iz slične kuhinje samo iz PlayStation 3 ere video igara. Ovo je velika šteta s obzirom da igra žudi za razvojem stila koji u potpunosti ograničava njena tehnička strana. Recimo da je konačan utisak nalik naručivanju najnovijeg Persona naslova sa AliExpress-a. Otrcan vic, ali teško da se bolje može opisati ova situacija. Ukoliko ste voleli prvi deo, nastavak je apsolutna preporuka. Isto važi i ukoliko volite Persona serijal a grafika i osećaj siromašnije produkcije vam ne mogu zasmetati. U svakom drugom slučaju, preispitajte svoje prioritete kada su JRPG igre u pitanju. U moru industrije postoji dosta kvalitetnijih naslova, ali sve ono što valja u vezi drugog Kaligulinog efekta, zaista je vredno vaše pažnje ukoliko ste spremni da malo dublje zavirite u zečju rupu. Autor: Milan Živković Igru ustupio Reef Entertainment Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Caligula Effect 2 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Upravo sam primetio jednu neverovatnu stvar. Godinama pišem za Play! Zine i opisivao sam nebrojene „metroidvania“ igre, a baš nijednom nisam imao priliku da kažem koju reč direktno o tvorcu žanra. I ma koliko to neverovatno bilo, opet i nije previše začuđujuće jer u poslednjih deset godina, objavljene su samo dve Metroid igre. Obe za 3DS i obe, sticajem okolnosti, nisu dospele u moje šake za potrebe pisanja recenzije. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Da stvar bude još zanimljivija, igra pred nama je prva tradicionalna, 2D skrolujuća Metroid igra nakon 19 godina, ako izuzmemo rimejkove starijih naslova. Prime serijal i nekolicina eksperimentalnih nastavaka i rimejkova, ukorenili su se kao standard, dok su ljubitelji izvornih igara sanjali o ovom danu. Konačno, ne tako dugo nakon prve najave, Metroid Dread je tu, spreman da opravda svoje ime i žanrovsku zaostavštinu. Ukoliko je Castlevania majka ovog žanra, Metroid je svakako otac. Metroidvania su igre koje karakteriše sistem napretka kroz konstantno istraživanje nivoa i vraćanje na prethodne deonice, nakon što steknete mogućnost da u njima napredujete. Nijednu od ovih igara ne karakteriše držanje igrača za ruku, pa ni Metroid Dread ovde nije izuzetak. Ovo je igra za igrače oštrog oka, dobrog pamćenja i ljubitelje pažljivog igranja. Igra se izvodi u „dve i po“ dimenzije, gde se gejmplej posmatra sa strane ali dubina nivoa takođe igra ulogu. Grafički, igra je veoma pametno osmišljena, kako bi što lepše izgledala na prenosivoj konzoli ograničenih tehničkih mogućnosti. Ako je nešto bilo žrtvovano radi frejmrejta, rekao bih da su to bile teksture kojih ili kao da nema ili su jako niske rezolucije. Ali kako je celo okruženje u metalno-futurističkom stilu, ovo je gotovo neprimetno. Igra izgleda odlično. Gejmplej je skoro sasvim preuzet iz poslednje Metroid igre – Samus Returns za 3DS, gde osim tradicionalnih poteza ove franšize, kontranapad igra izuzetno važnu ulogu. Većina protivnika ima napad kom možete da parirate tempiranjem pritiska dugmeta. A ovo se dalje proteže i na sukobe sa smrtonosnim EMMI robotima, koji su gotovo neuništivi, a ukoliko vas ščepaju, samo precizan tajming vam može pružiti šansu da pobegnete. Ovi surovi protivnici vladaju određenim deonicama mape, pa na taj način usporavaju istraživanje i stavljaju pritisak na igrača koji u tom momentu umesto lovca, postaje lovljeni plen. U pitanju je malo odstupanje od dosadašnje formule serijala, ali kao inovacija je bez sumnje dobrodošlo. Zapravo, kompletna igra odiše prvenstveno nostalgičnim notama i asocira na desetine naslova iz „zlatne ere video igara“. Priča prati protagonistkinju serijala Samus Aran u njenim pokušajima da se vrati na svoj brod, nakon što uviđa da poziv u pomoć kom se odazvala na udaljenoj planeti, nije baš bio toliko iskren. A za razliku od prethodnih Metroid igara, deluje kao da je dinamika celog naslova na znatno višem nivou. Kako to znam? Pa recimo samo da je ovo verovatno prva Metroid igra koju sam u jednom dahu prešao, bez da su me usporavale trome deonice i prepreke. Kada smo već kod toga, ono što je karakteristično za sam žanr, jeste to što se od vas traži da upamtite gde se nalaze nepristupačne lokacije, kako biste im se vratili nakon što steknete moć da ih dosegnete. Ovo je poprilično zahtevan zadatak za um, pa iako pruža neviđene slojeve igračke satisfakcije, često može biti previše za igrače željne pristupačnijih izazova. U ovoj igri, osim svega dva puta kada sam zastao i dobro promislio pre nego što sam nastavio dalje, ovaj problem je sasvim eliminisan. Kako? Neviđeno dobrim dizajnom nivoa! Ukoliko dobijete moć a ne znate gde treba da je upotrebite ili kako tu da stignete, igra će vas sama tamo navoditi. Ne kojekakvim strelicama, indikatorima na mapi i slično, već čistim dizajnom. Igra obiluje momentima kada vas suptilno postavi u situaciju iz koje ne možete da se vratite natrag, što vaše istraživanje ograničava na manje lokacije gde imate mnogo veće šanse da pronađete to što tražite. I što je najbolje od svega, ovo se izvodi neprimetno i stvara iluziju igraču da poseduje kakvo šesto čulo. A igra koja čini da se osetimo posebno, ne može biti loša! Verovatno najinteresantniji momenat igre, jesu okršaji sa unikatnim protivnicima, odnosno „boss borbe“. Vrlo je moguće da u poslednjih dvadeset godina nisam iskusio bolje osmišljene susrete sa plejadom živopisnih neprijatelja. U početku deluju kao nemoguća prepreka, ali već nakon nekoliko pokušaja u sebi pronalazite veštinu a u njima šablon kako ih poraziti. I sve to užasno zabavno za gledati, a još zabavnije za osetiti pod prstima. I kad već pominjem prste, moram napomenuti da je ovo jedna od retkih Switch igara koje sam radije igrao na televizoru nego u prenosivom režimu. Razlog tome nije ni lošiji frejmrejt ni siromašnija grafika, jer sve funkcioniše i izgleda gotovo identično u obe varijante. Jednostavno, kontrole iziskuju igranje na što udobnijem kontroleru. Akcija je mnogo, a vrše se i kombinacijom više dugmića. Za prosto igranje, prenosiva varijanta je sasvim OK, ali kada naiđe gazda nivoa, bolje isučite taj Pro Kontroler iz fioke. Jednoj ovako zabavnoj igri pored koje je lako zaboraviti na vreme, nije zahvalan posao tražiti mane. One su svakako prisutne kako nije u pitanju idealan naslov, a najviše bih ih mogao nasloviti na konto inovacija i generalnog unapređenja. Iako jako retko, dizajn nivoa ima svoje mane, a navođenje kroz nivoe bi moglo koristiti i neku vrstu olakšanja barem proizvoljnim planiranjem putanje kretanja. Crtanje po mapi? Može. Bilo šta, samo da od i ovako fluidne igre, celo iskustvo bude još tečnije. Iako izgleda odlično i traje solidno, i na ta dva polja se može uložiti dodatan trud. Dok verni obožavaoci neće ni trepnuti pre kupovine, uložiti šezdeset evra za desetak sati dugu igru koja izgleda kao brušeni proizvod izuzetno talentovanog nezavisnog studija – za android, nije nešto na šta je lako odlučiti se. Ovakvu igru treba zgrabiti već na prvom popustu, ali kako znamo da Nintendo slabo popušta kada su igre iz njihove kuhinje u pitanju, ovo je odličan trenutak da se zapitate koliko ste verni ovom serijalu. Ukoliko niste neko ko gleda cenu kada je kvalitet u pitanju, ovu igru vam od srca preporučujem. Ali ukoliko želite dužu zabavu a ponovno igranje naslova koji i jeste dizajniran da se igra više puta prosto nije nešto što volite da radite… opet organizujte sebi neki popust. Evo recimo jedan dobar od 50%. Dogovorite se sa drugarom, kupite igru po pola. Verujte mi, vredi svake pare u dinarskoj protivvrednosti tih trideset uloženih evra. Autor: Milan Živković Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metroid Dread review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dolazak nove generacije konzola nekako nas je iz iskustva naučio da sa sobom nosi i radikalne promene po pitanju sportskih simulacija. Obično je to značilo i promenu endžina za određene franšize, ali ovoga puta nešto tako “revolucionarno” se nije desilo. Šta smo to dobili, šta izgubili a šta je ostalo isto, pokušaćemo da vam približimo u daljem tekstu. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU FIFA 22 je u odnosu na konkurenta eFootball 2022 (bivši dragi nama PES) odlučila da i ove godine igračima iz džepa “istera” pozamašnih šezdeset evra, ne bi li isti mogli da okušaju svoje znanje na ovogodišnjem izdanju EA-ove franšize. Sve to ne bi bio problem da nemamo predznanje o njihovoj zlatnoj koki FUT modu koji im donosi najveći profit. Zato se i postavlja retoričko pitanje – da li ih je pohlepa ili nešto drugo navelo da od igrača izvuku dodatni novac. Ove godine najpopularniji FIFA mod – FUT, pretrpeo je određene promene, ali rekli bismo ništa radikalno. Većina se svodi na način za nagrađivanje igrača kroz Division Rivals i Weekend League. Glavna promena u igri je zapravo “HyperMotion”, koji bi trebalo da doprinese na realizmu pokreta igrača na terenu. Ukratko, “HyperMotion” je nova tehnologija skeniranja nekolicine najboljih svetskih fudbalera i prenošenje njihovih pokreta u igru. Ovo zaista podiže igru na viši nivo, ali baza skeniranih igrača je za sada jako mala, što svakako treba još obogatiti u budućnosti. Kada bi ovaj metod zaživeo i kada bi se baza skeniranih igrača povećavala iz godine u godinu, na duže staze bismo se konačno približili autentičnom repliciranju fudbalske utakmice. Ono što bi u ovom slučaju kao i u nekim drugim moglo da bude problem, jeste situacija sa licencama, jer teško je prikupiti sve dozvole i napraviti neku sveobuhvatnu bazu skenova koja bi pokrila bar većinu igrača iz najvećih liga. A kad smo već kod licence, FIFA je ove godine izgubila licencu za još nekoliko timova, kao što su Napoli, Lazio i Atalanta. Te licence su, pogađate, pokupili konkurenti. Ovo svakako neće obradovati zaljubljenike u Italijansku Seriju A, koja moramo priznati iz godine u godinu raste i vraća se na staze stare slave kada su Maldini, Totti, Del Piero i ekipa harali Apeninskim poluostrvom. Druge promene koje nam ovogodišnja FIFA donosi odnose se na “Volta Football” i na Karijerni mod. Tu su noviteti kao što su Dodgeball, Foot Tennis, Disco Lava, Quick Strike, Wall Ball Elimination, Team Keepaway, Target Gallery, Corner Scramble. Međutim, iako novi arkadni režim “Volta Football” ima sve ove mini igre koje su zabavne za igranje, čini se da je EA možda pogrešio time što je dozvolio da budu dostupne samo u određeno vreme tokom nedelje, što je definitivno loša vest za kežual igrače. Niko ne bi trebalo da zbog takvih odluka propusti jedan od najopuštenijih i najzabavnijih režima ovogodišnje fudbalske simulacije. Sledeći novitet vredan pomena a vezan za karijerni mod svodi se na dodatak novih “cut scena” koje doprinose na osećaju autentičnosti. A tu su i dodavanje Lige šampiona, Evropa lige kao i trećeg po jačini takmičenja – Lige konferencija. Međutim, možda najveća i najznačajnija promena je opcija da kreirate klub. Dakle, ako ste nekada maštali da imate svoj klub koji bi krenuo iz poslednje divizije Engleske pa da ga uvedete u Premijer ligu, sada je to i moguće. Ali vredi i napomenuti da je izbor u dizajnu dresova i grbova ipak ograničen, no dovoljan da se koliko-toliko uživite u vaš novi projekat. Pored svih ovih promena, ono što zaista posebno moramo da pomenemo i pohvalimo je grafika u ovoj igri. Ona je zaista na zapanjujuće dobrom nivou, posebno ako imate mogućnost igranja na 4K televizoru sa HDR-om. U pojedinim momentima kada je HyperMotion u punom sjaju, moglo bi se reći da igra izgleda gotovo pa fotorealistično. Na kraju se postavlja pitanje, da li je ovogodišnja FIFA donela toliko noviteta i poboljšanja da se za nju izdvoji pomenuta suma novca? Neki naš zaključak bi mogao biti i da i ne. Da – jer zaista dobijate priliku da uživate u pregršt modova i sadržaja, koji bi, ukoliko se odlučite da igrate u društvu, mogli da vam donesu sate i sate zabave uz fenomenalne vizuelne detalje. Ali opet i ne – jer čak i uz toliko pominjani HyperMotion, ne možemo reći da je načinjena neka suštinska promena i da je napravljen veliki korak napred. Sve nekako i dalje miriše na nekoliko prethodnih izdanja… Ostaje utisak da je FIFA i dalje arkadna igra a ne simulacija. A nemamo sumnje u to da bi novac kojim raspolaže ekipa iz EA, mogao znatno pametnije da se upotrebi. Zapravo, mislimo da je za to i krajnje vreme. Vreme za promenu ne samo endžina, već i suštine koja bi od FIFE napravile ne samo najbolju simulaciju naspram konkurencije, već i zbilja odličnu igru u svakom pogledu. Autor: Miloš Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post FIFA 22 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

PES 2022 nam ove godine dolazi sa novim imenom koje bi trebalo da označi i novi početak, ili je bar to bila namera. Osim ako novo ime eFootball 2022 nije samo marketinški trik u šta smo posumnjali veoma brzo nakon izlaska prve (nepotpune) verzije ove igre. Verzije koje ćemo upravo opisati, bar dok nam na vrata ne zakuca neka gde su svi modovi otključani. A tako nešto se po najavama očekuje sredinom novembra… OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU eFootball 2022 na prvu loptu već pri prvom ekranu ostavlja nekako siromašan utisak. Glavni meni je dosta jednostavan a u pozadini možete videti Lionela Mesija koji pozira u nekom “hipi dresu”, koji valjda predstavlja Konamijevu imaginarnu garnituru domaćih dresova. Mesi kao pojava svakako jeste veliko ime, ali ne bi se moglo reći da je njegova karijera na vrhuncu. Kao što verovatno i svi znate, on je ove sezone napustio Barselonu posle punih 20 godina provedenih u tom klubu, a da stvar bude gora, ne kompletno svojom voljom. Posle ovakvog epiloga i uzimajući u obzir da Lionel ima 34 godine, teško je očekivati da njegova karijera može da krene uzlaznom putanjom. A nešto slično bi se moglo reći i za Konamijevu fudbalsku simulaciju. Zašto to mislimo? Upravo to ćemo pokušati da vam pojasnimo u daljem tekstu. U trenutnoj verziji igre, jedini modovi koje ćete moći da koristite su “Events” i “Match”. Prvi pomenuti vam nudi mogućnost da svoje snage odmerite sa nekim od igrača koje će vam Konamijev sistem za spajanje dodeliti. Dakle u pitanju nije igra protiv kompjutera, već onlajn meč. U ovom modu ćete u zavisnosti od dana kada se uključite imati mogućnost da uzmete neki od klubova ambasadora eFootballa 2022, a to su, pogađate, uglavnom klubovi koji u FIFI 22 nisu licencirani. Kao na primer Roma, Atalanta i Juventus. Cilj u ovom modu jeste da u prvoj fazi pobedite bar jedan meč od 3 za šta ćete biti nagrađeni sa 10 hiljada “e novčića” koje ćete kasnije, kada puna igra izađe, moći da potrošite u modu “My club”. Ukoliko savladate prvu fazu, prelazite u drugu gde vam je cilj da ostvarite 2 pobede od 3 meča. Mod je ponovljiv, tako da ćete moći da ga igrate više puta. Drugi mod “Match”, kao što možete da pretpostavite, svodi se na egzibicioni meč protiv kompjutera ili protiv drugog igrača u lokalu, odnosno vašeg gejming kompanjona, da tako kažemo. U ovom modu ćete imati izbor suženog broja timova među kojima su: Bajern iz Minhena, Barselona, Juventus, Mančester Junajted, Arsenal, Korintians, Flamengo, Sao Paolo i River Plejt. Što se tiče same igre i njene suštine, ono što je na “prvu loptu” bilo primetno jeste da je eFootball 2022 prepun bagova. Neki su popravljeni od izlaska, a neki još nisu. Jedan od najučestalijih je čudna kolizija igrača kod remplovanja i startova koja često dovodi do tragikomičnih momenata gde se igrači teleportuju ili klizaju po travi. Ukoliko ste radoznali da vidite zaista fascinantnu plejadu bagova, svakako preporučujem brzu pretragu na JuTjubu. Ako izuzmemo bagove, što je složićete se jako teško, sama igra zaista ima dobar potencijal da prenese suštinu fudbalske igre u virtuelni svet. Naročito ako pogledamo kretanje lopte i pokrete igrača koji izgledaju zaista dobro. No izvesti neku dobru akciju, zaista je teško. Ukoliko igrate na osnovnim podešavanjima, za precizan i dovoljno brz pas ka igraču trebaće vam dosta veštine i znanja. Takođe, građenje lopte i sam prijem su isto tako dosta kompleksni no verodostojni. A sve nekako ima mnogo veći značaj kada napokon postignete gol, znajući koliki ste trud i napor uložili ne bi li došlo do toga. Ono što nikako ne ide u korist realnosti su sami šutevi. Lopta i dalje leti nekako kao da je u pitanju, žargonski rečeno “balonjara”, a golmani dosta brzo uspevaju paradama da je izbiju van okvira gola. U ovom pogledu bi iz Konamija mogli malo da bace pogled u susedno dvorište i “ukradu” zanat od komšije, jer iako smo generalno mišljenja da je eFootball simulacija a FIFA arkada, to ne možemo reći i za ovaj segment igre. Ono što posebno bode oči a tiče se grafike jeste trava! Ako se ovo uopšte može i nazvati tako, jer više liči na neki tepih koji je pozeleneo od muke. A ono što nikako ne pomaže toj činjenici su senke koje fudbaleri i objekti na terenu i van njega bacaju na taj “tepih”, jer u nekim momentima će vam izgledati kao da igrači ili lopta levitiraju. Da budemo iskreni, uvodne animacije pre početka utakmice izgledaju zaista dobro, uz kadrove zagrevanja igrača koji su solidno modelirani. Ali ne daj Bože da gledate krupni plan ponovljenog snimka gde se neki igrač ljuti na sudiju. Tako nešto bi, ukoliko imate decu, moglo trajno da ih odvoji od fudbala. Verujte nam i budite oprezni, jer facijalne animacije u ovoj igri zaista mogu da uplaše. Još jedna zamerka tiče se dresova koji su i dalje zalepljeni za model igrača i na njima izgledaju kao da su pokisli pa su im se slepili uz telo. Nadali smo se da će bar ove godine dresovi biti posebno i nezavisno modelirani ali izgleda da ćemo morati da pričekamo još neko vreme… Autor: Miloš Živković Igra je besplatna Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post eFootball 2022 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Demagog Studio je ime koje bi trebalo dobro upamtiti. Sa srpskim skrivenim draguljem koji se probija na uzavrelom i prezasićenom tržištu igara, naši developeri su izgleda našli pravu formulu za uspeh. Naravno, saznanje da je ovo igra domaćeg developera nije uticalo na moju odluku da zaigram Golf Club Wasteland. Češljajući ponudu noviteta na platformi, ova igra se posebno istakla po tome što je praktično jedinstvena. Nema igara koje govore o distopijskoj budućnosti, u kojoj je od čovečanstva u vremenu ostao samo sitan trag postojanja, a da je još i golf uklopljen u celu priču. Golf Club Wasteland vas smešta u ulogu usamljenog astronauta, koji po idilično-apokaliptičnim lokacijama i krajolicima ima zadatak da za što manje udaraca golf lopticu dovede do rupe. Napuštena gradilišta, priroda koja se polako vraća na svoje, uništeni tržni centri i slično. Mehanika golfa je prijatna, ne preterano napredna, ali odlično funkcioniše i ne izaziva previše problema u ovoj futurističkoj pustoši. Naravno, morate se čuvati radioaktivnih krava koje će rado pojesti lopticu ako je pošaljete u njihovom pravcu. Kada golf stavimo sa strane, ova igra ima toliko toga da ponudi, i to u vidu priče samog protagoniste, kao i otkrivanja detalja o svetu pre katastrofe. Planeta Zemlja je razorena i postala je deponija, a ostatak civilizacije živi na Marsu. Naš dom sa svim radioaktivnim ostacima i razorenim gradovima postao je odlično mesto za igranje apokaliptičnog golfa. Kao što sam rekao za samo golfiranje tako i ostaje, ali ono odlazi sa strane kada vas pustoš uvuče u osluškivanje. Imerzija je prava reč, ma koliko sumoran svet bio. DJ na radiju polako otkriva našu zaboravljenu prošlost, a tokom ovog neonskog putovanja naletećete i na neka neočekivana iznenađenja. Nelinearno kazivanje priče u Golf Club Wasteland, koje vam ne stavlja tekst pred nos, već suptilno uvlači u zasebni svet, je fenomenalno odrađeno, što nas kao domaći medij zaista čini ponosnim. Tako dobijamo tri zasebne priče koje na kraju stvaraju sopstvenu celinu. Priča je stvarno genijalno uklopljena i dobro prikazuje pad nekada neustrašive planete, i to kombinuje sa odličnom vizuelnom prezentacijom, skladno uvezanom kroz tok narativa. Grafika jeste prosta, ali lepo iskazuje tematiku budućnosti sa neonskim znakovima i oblakoderima u toksičnoj izmaglici, a ujedno i nije preterano zahtevna. Igra poseduje odličnu muziku, pre svega upućenu žiteljima Marsa koji se nostalgično prisećaju hitova iz 2020. godine. Izbegavao sam da se upustim u gledanje ocena na Steam-u i Switch konzolama pre nego što sam svoje utiske sveo i priveo kraju. Ali sada, mogu reći da nisam iznenađen pozitivnim reakcijama pošto su one sasvim opravdane. Golf Club Wasteland definitivno zaslužuje 90% pozitivnih ocena na Steam-u. Golf Club Wasteland domaćeg Demagog Studija je zabavno post-apokaliptično golf iskustvo sa pregršt distopijskog šarma. Ostaje samo pitanje – Šta čekate? Autor: Milan Janković Igru ustupio: Untold Tales Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post REVIEW: Golf Club Wasteland appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle apsolutne katastrofe zvane Marvel’s Avengers, nisam mnogo očekivao od Čuvara Galaksije. Čak i prvi prikaz igre je izgledao dosadno i nisam bio nešto preterano niti zainteresovan niti hajpovan za ovu igru. Veoma mi je drago što mogu da kažem da su Čuvari Galaksije trenutno u mom izboru za najbolju igru godine. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Prišao sam igri sa vrlo malo očekivanja. Kratka singlplejer avantura sa dobrom muzikom i par fazona koja će da mi ispuni jedno popodne. Ali ispostavilo se da sam potpuno pogrešio i dobio veliko iznenađenje. Igra je duboka, odlično napisana, presmešna i zabavna. Igra prati članove Čuvara Galaksije o kojima ne moram mnogo da pričam. Vi ste ekskluzivno u ulozi Pitera Quill-a, to jest Star-Lorda, dok sa vama u avanturu idu Rocket, Groot, Gamora i Drax. Njihov odnos tokom cele igre je prepun prozivki ali i dubokih konverzacija koje non stop traju. Ogromna količina teksta je napisana za ove likove i svako slovo je pažljivo birano što mi je bilo neverovatno za igru ovog kalibra. Tokom cele igre, učestvovaćete u duhovitim i ozbiljnim razgovorima koji nastaju ili spontano ili vezano za neki deo igre. Star Lord ima opciju da učestvuje u razgovoru, tako da može na primer da podrži jednog člana ekipe ali da otuđi drugog, ili može samo da ćuti i da ih pusti da se raspravljaju. Ali svakako, učestvovanje u ovim prozivkama je toliko zabavno i dodaje na vrednost istraživanju svake mape, jer nikada ne bude praznog, dosadnog hoda. Neke opcije će imati i posledice na gejmplej, ali mislim da nisu toliko uticale na ishod igre, ali svakako ću igrati ponovo i izabrati druge opcije samo da bih se smejao na nove fore. Što se same priče tiče, trudiću se da ne ispričam mnogo jer je igra dosta vođena istom, ali sticajem okolnosti zadobili ste tešku kaznu koju morate da isplatite „Svemirskoj Policiji“ – Nova Corps. Naši heroji sada moraju da skupe određenu količinu novca na jako „sive“ načine i da izvuku živu glavu. Svakako, ništa ne ide kako treba, što ih uvlači duboko u vode „Svemirskih sekti“, gde padaju u centar velike zavere. Priča postaje vrlo duboka i detaljna kako nastavljate sa igrom i svako poglavlje sa sobom nosi svoje obrte koje sigurno neću spoilovati ovde, ali me je sve držalo vezanog za igru kako zbog priče, tako i zbog propratnog humora pa i samog gejmpleja. E, da, gejmplej. Čuvari Galaksije su tehnički akciona avantura iz trećeg lica samo sa mnogo više fokusa na priču nego na avanturu i akciju. Star-Lord u početku može da puca iz svojih Quad Blastera i da vrlo loše mlatara rukama po protivnicima, ali ono gde gejmplej dobija na životu je kombinovanje ostalih članova ekipe. U svakom trenutku tokom bitke možete da aktivirate specijalne sposobnosti svakog lika posebno i svi su specifični na svoj način. Drax je jaka grdosija koja radi tonu štete, Rocket baca bombe, Groot vezuje protivnike korenjem dok Gamora brzo seče svojim mačem. Sve ovo su osnovne sposobnosti a tokom igre za svakog heroja otključavate dodatne od ukupno četiri po heroju. Tokom igranja, skupljaćete metalne otpatke (scrap) koje na radnom stolu u vašem brodu, ili tokom nekih misija, možete da trošite na unapređenja kao što su health, štit, dodatne sposobnosti blastera, i slično. Preporučujem da odmah investirate u sposobnost koja vam dozvoljava da vidite skrivene resurse, što će vam izuzetno ubrzati i olakšati napredak i skupljanje istih. Na sve to, Star-Lord ima i svoje sposobnosti, plus može da pretvori štetu Quad Blastera u neki element kao što su led i struja. Kombinovanjem svih ovih veština i sposobnosti, bitke su izuzetno brze i haotične što je potpuno u skladu sa Čuvarima Galaksije. Pored osnovnih neprijatelja, neki zahtevaju i taktiku. Na primer, morate da zaledite želatinastu kocku da biste iz leda izbili bodljikavog vanzemaljca i napokon ga ubili. Da, neprijatelje je jako teško opisati jer su, kao u stripu, svi vanzemaljci izuzetno apstraktni što je u igri prelepo preneseno. Neprijatelji će se ponavljati tu i tamo, ali kombat je toliko zabavan da vam neće biti ni bitno. Borbe protiv kraljica su takođe izuzetno iskustvo jer vas igra tera da iskoristite sve što ste tokom misije naučili kako biste na pravi način kombinovali sve sposobnosti vašeg tima. Ako se pak desi da krenete da gubite prednost u odnosu na protivnike, onda lepo aktivirajte „Huddle“ i tu kreće haos. Huddle je specijalna sposobnost koja se puni vremenom tokom borbe, a kad je aktivirate, onda Star-Lord upali svoj verni Walkman i pozove ekipu na brzi razgovor. Onda kreće kratka mini igra gde slušate boljke vaših saboraca i odredite kako ćete da ih „hajpujete“ za nastavak bitke. Ako dobro izaberete, Star-Lord pušta muziku, svi ste nalečeni i imate žestoke bonuse na štetu i cooldown. Mnogo, mnogo zabavni delovi i previše dobro odrađeni. Muzika je apsolutno fenomenalna, što je bilo i za očekivati. Ne prođe ni momenat a da ne kida neka hitčina iz 80ih i playlista je potpuna bombona. Uništavaćete neprijatelje uz A-ha, Iron Maiden, Def Leppard, Kiss, Joan Jett, Bonnie Tyler, Soft Cell, Billy Idol i još mnogo drugih (a uspeli su da ubace i RickRoll što je ogroman plus). Pored muzike i dizajn zvuka je prestižan i besprekoran. Glasovna gluma je izvanredna (sem Gamore koja mi se nije uklopila) i svi glumci su uradili izvanredan posao, koji nije ni bio toliko težak uz ovako dobro napisan scenario. Animacije lica i manirizma su izuzetno dobro urađene i to ne samo tokom sinematika, nego i tokom običnog gejmpleja. Definitivno nisam očekivao ovoliku količinu detalja u jednoj Marvel igri. Izgleda da su postavili sebi visoke ciljeve i izuzetno se trudili da ih dostignu. Grafika je takođe na visokom nivou. Svaki nivo je prepun detalja kako radi igre tako i radi fanova stripa. Iza svakog ćoška možete da pronađete neke reference, ali i skrivene škrinje u kojima se često nalaze kostimi za sve karaktere (Besplatne kozmetike? Nečuveno). Ovo me dosta podsetilo na Jedi: Fallen Order, samo su mape dosta svedenije kod Čuvara i nisu odrađene u „metroidvania“ stilu. Ono gde igra opada po kvalitetu je u silnim tehničkim problemima, bagovima i lošim AI kako protivnika tako i saboraca. Više puta mi se desilo da mi neki bag nije dozvolio da nastavim dalje, kao na primer obični neprijatelj koji postaje imun na štetu, što mi onemogućuje da napredujem dok ne resetujem čekpoint. Često se dešava da vaši saborci samo stoje u mestu i ne rade ništa dok im ne naredite da iskoriste neku sposobnost i tek se tada dozovu pameti, a neprijatelji samo naleću na vas bez ikakve taktike ili mašte, što igru čini izuzetno lakom. Takođe sam imao dosta problema u scenama koje su polu QTE, gde se od mene očekuje na primer da skočim i uhvatim za ivicu, ali igra jednostavno nije htela da registruje mučenog Pitera da hoće da se uhvati pa je padao u svoju smrt više puta. Međutim, ovi bagovi nisu uspeli da mi ubiju zabavu niti su uspeli da mi drastično spuste mišljenje o igri. Marvel’s Guardians of the Galaxy je izuzetno zabavna avantura sa odlično napisanom pričom, sa puno urnebesnih momenata, sa mnoštvo detalja i dosta zabavnim gejmplejom koja me je apsolutno oduševila i iznenadila. Nisam očekivao da ću se ovoliko zabaviti uz jednu Guardians of the Galaxy igru koja je trebalo da bude u fazonu „izbaci i prodaj što više kopija možeš“. Na kraju, Čuvari su se žestoko probili u top 10 igara ove godine i trenutno se bore za jedno od prva tri mesta, u zavisnosti od toga da li ću preći poslednjeg bossa u Metrod Dread ili ne. Svakako, ako želite tupavu zabavu i ogromnu količinu osmeha na licu, Baštovani Galaksije su za vas. Autor: Igor Totić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Marvel’s Guardians of the Galaxy review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre nego što počnem recenziju, spomenuću da sam pored svoje malenkosti imao dva profesionalca za testiranje Hot Wheels Unleashed-a, u vidu petogodišnjaka i osmogodišnjaka koji imaju neverovatnu kolekciju, tako da će uz moje utiske njihovi komentari dopuniti sve ono što nedostaje. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKUElem, čini se da se deca ovih dana ne igraju mnogo igračkama, ali Hot Wheels je nekako uspeo da ostane hit sve ovo vreme. Shvatam da se svet promenio, ali ponekad poželim da su najmlađi zadržali svoju fascinaciju autićima i rvačkim figurama malo duže kako je to bilo u našoj mladosti! Jedna od najistaknutijih uspomena mog detinjstva bila je prelepo dizajnirana linija Hot Wheels vozila i narandžaste trake sa svakojakim dodacima (ne biste verovali šta danas sve možete da kupite kao addon za HotWheels stazu). Kada sam video da kreatori MotoGP-a Milestone planiraju trkačinu zasnovanu na ovoj franšizi, moje interesovanje je poraslo jer znam koliko je zabavno igrati se ovim čudima. Automobili i igrice u miksu su dobro funkcionisali i ranije (sećate se možda premoćnih – Micro Machines-a). Hot Wheels Unleashed će vas zgrabiti u zagrljaj nostalgije od trenutka kada prvi put pokrenete motore automobila na legendarnoj uvrnutoj narandžastoj stazi. Ova igra odlično uspeva da prenese izgled i osećaj stvarnih trkačkih Hot Wheels autića. Ovo nije Forza u miksu sa Hot Wheels-om (to smo već videli), već su ovo automobili na plastičnoj stazi, ili ponekad na podu, koji rade ono što bi radili pravi autići. U menijima, sva vozila izgledaju tako blizu pravim Hot Wheels-ima da je skoro kao da možete posegnuti u ekran i izvaditi ih – iako su mnogo veća ako igrate na bilo kom ekranu razumne veličine. Više nego bilo koja druga igra koje mogu da se setim, fizika ovde čini da se osećate kao da zaista preuzimate kontrolu nad verzijom automobila koje ste bacali po svojoj spavaćoj sobi, kroz uzvišenu mega garažu, ili petlje koje prkose zakonima fizike koje vam je stariji brat pomagao da sastavite. Kad smo kod pravljenja staze – u okviru ukupnog budžeta za stavke možete da kreirate bilo koju stazu Hot Wheels-a koja vam se sviđa, čak i uključujući delove nevidljive staze koji vam omogućavaju da pravite ogromne skokove ili se krećete zajedno po svim powerup-ovima i posebnim deonicama staze. Na početku nije lako savladati igru, dok će iskusnijim vozačima biti potrebno nekoliko trka da se naviknu. Međutim, kada sve klikne i kada počnete da baratate automobila koji su vam na raspolaganju, počećete da pravite veliki napredak. Hot Wheels se takođe pripisuje školi digitalnog automobilizma gde dodir na dugme kočnice pokreće dug, relativno dobro kontrolisan drift. Iako nije drift igra, ova mehanika je urađena baš kako treba. Odabir omiljenog automobila nije nimalo lak. Ako ste stariji od deset godina, treba da budete sigurni da ste izabrali najmanje srednju težinu. Igra se pokreće sa Easy kao podrazumevanom postavkom, i to je potpuno razumljivo s obzirom na franšizu, ali osim ako ne uživate u mogućnosti da osvojite prvo mesto u prvih 15 sekundi trke i da nikada više nikoga ne vidite protivnike, najbolje je da malo pojačate težinu. To ide sve do Extreme, što ne preporučujem jer ćete se lako iznervirati, ali ako zaista volite izazov, samo izvolite. Klincima je neki Medium bio okej, dok sam ja išao na stepen iznad, ali tu vas čeka glavobolja I nerviranje. Automobili izgledaju neverovatno i postoji nekoliko modela koji će vam odmah biti prepoznatljivi, kao što su Tanknator, Dragon Blaster, Formula Flashback, Veloci-Racer, GT Scorcher i RocketFire. Postoji i nekoliko licenciranih automobila iz stvarnog života i onih izvučenih iz pop kulture koji se mogu otključati, pokupiti u sanducima u igri (koji izgledaju kao stvarne kutije u kojima kupujete Hot Wheels komplete za staze) ili kupiti uz pomoć valuta. Tu su čak i neverovatni DeLorean iz Back to the Future, kao i Knight Rider, Batmobile i još neki poznati automobili iz svetske kinematografije, što me je apsolutno oduševilo. Dobra vest je da se duplikati mogu demontirati ili prodati u zamenu za opremu ili valutu, što vam omogućava da nadogradite svoje automobile ili kupite nešto drugo. Odeljak sa ograničenim ponudama u prodavnici rotira pregršt vozila (za sada bez DLC-a, oko 60 automobila), tako da tamo možete da pogledate da li se vaš favorit pojavljuje, ili možete da nastavite da okušavate sreću sa Blind Box-evima. Nisam se zaista toliko zabavio u trkačkoj igri već neko vreme, pogotovu sa dva moja pomagača koji su bili prehajpovani i učinili mi dan još lepšim. Hot Wheels Unleashed nije savršen, ali celokupni osećaj igranja je IZVANREDAN. Bilo bi dobro ubaciti još nekoliko opcija, kao na primer da više igrača može da učestvuje u jednoj trci. Muzika je malo glasnija, ali je jako dobro ukomponovana sa stilom igre. Na kraju, iznenađujuća količina pažnje je posvećena detaljima i dosta truda je uloženo u to kako automobili izgledaju i kako se njima upravlja, a to je možda i najbitnije. Ono što imam da kažem za kraj jeste da Hot Wheels Unleashed savršeno koristi ime svog brenda i ispisuje novu istoriju u svetu gejminga. Milestone nije imao lak posao jer su se našli između dve stolice – da li da naprave klasičnu trkačku arkadu ili da ubace onaj osećaj vožnje autića koji možemo osetiti u stvarnom svetu – sa moje strane rizik je bio uspešan jer su definitivno briljirali. Autor: Nikola Jordanoski Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Hot Wheels Unleashed review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Okej, vreme je ‘’da se adresira ogroman slon u sobi’’. Autori ove igre su developeri koji su radili na originalnom Left 4 Dead naslovu, i to se i te kako vidi. Doduše možemo pouzdano reći da su takođe uspeli da unaprede ceo koncept na potpuno novi nivo. Hajde da vidimo da li je Back 4 Blood dostojan naslednik kultne Left 4 Dead franšize. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Počećemo od možda i najmanje bitnog elementa za ovakav tip igre – priče. Naime, narativ pomalo odskače od standardne zombi apokalipse – vanzemaljski parazit po imenu Devil Worm inficira veći deo ljudske populacije, pretvarajući ih u nemrtve mutante Ridden. Grupica ljudi koja sebe naziva Cleaners ulazi u zone prepune inficiranih zombija kako bi sakupila potrebne materijale, hranu i lekove za preživele. Među njima ste naravno i vi. Ako ste ikada igrali Left 4 Dead ili bilo koju sličnu zombi horde igru u proteklih par godina, osetićete se kao kod kuće. Doduše B4B ipak najviše liči na L4D, barem kada su mehanike u pitanju. Glavna etapa igre se vodi kroz različite mape gde ćete se probijati kroz gomile nemrtvih, u cilju da stignete do željene lokacije ili da rešite neku misiju. Bilo da igrate solo ili sa prijateljima, uvek ćete se naći u timu od četvoro. Što se protivnika tiče, najviše ćete se nagledati klasičnih zombi ‘’šetača’’ koji dolaze u hordama, a periodično i specijalnih inficiranih spodoba, koje ne samo što će biti žilavije, nego dolaze i sa svojim posebnim napadima i sposobnostima. Vidi se da su obe igre delile školsku klupu i da je jedna prepisala domaći od druge, ali je naravno nešto i promenila kako ih profesorka ne bi izvalila. Promene koje Back 4 Blood donosi u ovaj već malo bajati žanr su veoma osvežavajuće, i predstavljaju sasvim organski i prirodan nastavak na celu formulu. Da je tim ostao u saradnji sa Valve kompanijom, ovo bi sigurno bio Left 4 Dead 3. Kada nekoliko puta prođete kroz misije videćete da B4B i te kako ima duh kooperativnog roguelike naslova. Možete odabrati jednog od 8 likova, od kojih neke dobijete već na početku, dok druge morate otključati. Videćete da svaki od njih počinje sa drugim setom oružja i specijalnim perkovima i bonusima koji pomažu ne samo njemu nego i celom timu. Zbog toga više nećete birati likove samo na osnovu njihovog izgleda (neki možda i hoće), nego i na osnovu toga koliko pomaže ostatku tima. Naravno, nećete biti zaključani u set oružja sa kojim započinjete misiju – pronaći ćete pregršt drugog naoružanja kao i modove koje možete zakačiti na vaše puške. Na sve ovo dodajte karte, koje služe kao još jedan modifikator. Da, tako je, igra ima deck building elemente. Pre početka misije svaki igrač će odabrati kartu koju će aktivirati i dodati drugim prethodno aktivnim kartama. Svoj špil ćete vremenom dopunjavati novootključanim kartama i praviti kombinacije koje vam najviše odgovaraju, kako biste što bolje pomogli timu ili kontrirali protivničke karte. Dobro ste pročitali, igra će takođe dodati posebne karte i efekte koji će modifikovati protivnike. Sve ovo izgleda kao previše opcija i brojeva za bonuse koje treba uračunati, ali ćete brzo naučiti da je svaki izuzetno važan, pošto čak i na Normal težini igranja možete veoma lako izgubiti ako niste spremni. Grafika je naravno na odličnom nivou, i iako je veoma mračna, u većini situacija takođe može ispoljiti i dovoljno šarenila kako bi razbila crnilo i sivilo. Najviše se vidi koliko je detalja iskorišćeno u samim protivnicima, koji iako na prvi pogled izgledaju kao obični zombiji, opet mogu da vam uteraju strah u kosti. Lokacije i pejzaž doduše nisu nešto specijalni, i većinski se sastoje od gradova, ulica, tunela, i nešto malo šuma. Zvuk i glasovna gluma su odlično odrađeni, dok je sam tekst mogao biti dosta bolji. Dok u sinematicima zvuče okej, vaši likovi će u toku same igre izbacivati neke veoma čudne i nezanimljive uzrečice. Čak ni komentari između likova nisu zanimljivi ko što su bili u L4D serijalu. Igra za sada pati od ogromnog problema koji se zove Always Online, iliti potrebe da igra uvek, uvek bude povezana sa internetom, čak i kada igrate solo kampanju u kojoj i ne dobijate poene za progresiju u generalnoj igri. Tako da ako imate iole nestabilan internet često ćete ispadati iz lobija sa drugim igračima ili čak i iz sopstvene solo igre. Naravno tu je i dalje veoma umobolan AI botova kao i ponekad samih zombija. Ako ste ikada čekali da izađe propisan nastavak na Left 4 Dead serijal ovo je definitivno igra za vas. Sve nove mehanike će vam dati inicijativu da je igrate što više kako biste što bolje opremili svoj špil karata ili otključali sve kozmetičke i druge opcije. Uvek možete dodatno napredovati ili pronaći nešto novo, tako da vam Back 4 Blood ni posle stote misije verovatno neće dosaditi, posebno ako igrate sa društvom. Igra već ima Annual Pass u kom su najavljeni nastavci na priču, novi mutanti i novi likovi. No ovde će jedini problem praviti sama cena igre. Neće biti lako skupiti dovoljno prijatelja osim ako svi nemate Xbox Game Pass gde je igra besplatna. Najbolja preporuka je da sačekate da se greške u samoj igri isprave i da cena spadne na nekom od akcijskih popusta pre nego što je nabavite. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Back 4 Blood review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ja apsolutno obožavam ovu igru! I dok vi posmatrate ocenu kojoj sam joj dao i češkate glavu u čudu dok se ja ponosim svojom profesionalnom objektivnošću, hajde malo da porazgovaramo o izvornom materijalu ovog naslova. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU The Hinokami Chronicles zasnovan je na uspešnoj mangi i još uspešnijoj anime seriji – Demon Slayer. Još veća zanimljivost na konto popularnosti ove franšize, jeste činjenica da je dugometražni film koji se nadovezuje na seriju, najgledaniji film svih vremena u Japanu, otevši ovu titulu kultnom Spirited Away filmu Hajao Mijazakija, koji se njome dičio punih 19 godina. Među hordom okorelih fanova ove sjajne serije, nalazi se i moja malenkost. A najava igre na kojoj je radio fantastični studio CyberConnect2, momentalno je obećavala kvalitet. Ako neko može da prenese epske momente serijala u video igru, to je ovaj studio. I odmah da vam kažem, u tome su apsolutno uspeli. Dok je studio eksperimentisao sa mehanikom u igri Kakarot, sa Demon Slayer-om se vraća svojim najčuvenijim korenima i gejmplej intenzivno kopira iz Ultimate Ninja Storm serijala. Franšiza Naruto igara bila je jedna od najbolje urađenih tuča zasnovanih na nekoj anime seriji, a ovaj naslov možemo direktno porediti sa tim – gotovo savršenim igrama, kada govorimo o sirovom kvalitetu. Ova igra je obavila sjajan posao po pitanju podele svojih kvaliteta i mana, jer sve je jasno kao dan. Zato mislim da bi najbolji način da se napiše ova recenzija, bio upravo navođenje svih najistaknutijih vrlina i onih, ne tako sjajnih elemenata koji čine The Hinokami Chronicles. Pa, krenimo od svetle strane… ka tamnoj. Ukoliko ste gledali seriju ili igrali neku od CyberConnect2 anime igara, možete očekivati basnoslovno kvalitetne vizuale i uopšte nećete pogrešiti. Igra izgleda fantastično. Od besprekornog dizajna likova, preko identično iskopiranih scena iz serije, do prelepih animacija, svetlosnih efekata i specijalnih napada koji ne mogu da dojade ni nakon što ih vidite po stoti put zaredom – sve prosto „pršti“. U igru je lako uleteti i kao novajlija, kako komande i sama mehanika borbi uopšte nisu komplikovani. A osim same tuče, igra poseduje priču čijim prelaskom pokrivate kompletnu seriju i film. Ovde ćete skupljati i mnogobrojne (polu)animirane sekvence kojima možete osvežiti pamćenje po pitanju serijala ili možda naučiti nešto novo. Fenomenalna muzika je takođe preneta iz anime-a i uklapa se u sve tako dobro, da sam morao da je pojačam ne bi li bar za trunku nadjačala sve ostale zvučne efekte i u potpunosti obuzela odličnu atmosferu. Što je praktično i moj finalni pozitivni utisak – atmosfera koja je kroz svaku borbu i deonicu, izuzetno dobro preneta iz originalnog materijala. A s obzirom da ova igra barata jednom sjajnom pričom, atmosfera je neprocenjiva alatka za apsolutnu imerziju i potpuno prepuštanje. Za razliku od Ultimate Ninja Storm igara, The Hinokami Chronicles poseduje značajno siromašniji borbeni sistem. Nekolicina osnovnih komboa i načina da ih povezujete, prisutna je tek toliko da igra neće postati repetitivna kroz savršeno izvežbane komboe već posle nedelju dana igranja. Ali nedostatak poteza za izbegavanje, pomoćnih alatki, finti i ostalih elemenata koji unose strateški duh u borbeni sistem, ova igra ostavlja mnogo bleđi utisak. I dok Naruto igra broji preko stotinu igrivih karaktera što nadmašuje čak i ogromni izbor poslednjeg Smash Bros naslova, The Hinokami Chronicles ide u totalno suprotnu stranu. Šta da kažem kada među likovima nema ni jednog jedinog negativca, a neki od prisutnih se pojavljuju u čak dve varijante. Zapravo, protagonista Tanđiro ima čak tri igrive verzije od kojih je bar jedna mogla biti žrtvovana kako bi u igri završio neki iz postave zloća. Tu je već jasno da je najveća mana igre to što joj nedostaje sadržaja. Priču ćete preći za pet sati i animirane deonice zaista zaustavljaju dah, ali segmenti gde istražujete nivo u potrazi za ciljem, krajnje su bazični. Skupljanje poena, otključavanje sličica i muzike, trening i izazovi… Sve je tu samo sa jednom svrhom – da što više produži celo iskustvo, prodajući vam praznu slamu. Da je borbeni sistem iole sadržajniji, sve ostalo i ne bi bilo toliko važno. Ali u stanju u kakvom igra trenutno jeste, ne mogu a da ne osetim prazninu. Istina, ovde je obrađena samo prva sezona anime serije plus film, pa mnogo materijala nije ni bilo. Ali s obzirom da druga sezona uveliko teče (za vreme pisanja ove recenzije), a manga je odavno završena, zaista nije bilo mnogo razloga da priča i ostali elementi po pitanju sveukupnog sadržaja ne budu znatno bogatiji. Sa druge strane, gotovo da očigledno stoji mogućnost ubacivanja dodatnog sadržaja kroz DLC. Novi likovi pa čak i priča, mogli bi sasvim prirodno da pronađu svoj put u igru i time je obogate. Zapravo, izgled menija i ekrana za odabir likova, gotovo da sugerišu da će se to dogoditi u nekoj budućnosti. I to bi bilo odlično, jer igra zaista i deluje kao nekakav temelj na kom tek treba da se izgradi kompletan naslov. Novi likovi, komboi pa čak i mehanike, značajno bi podigli kvalitet i ocenu ove igre. A šta da kažem ja, koji u igri toliko uživa da mu malo fali da osvoji platinasti trofej? Kada su stvari tako lepo odrađene, pa makar i kratke i nepotpune, a tiču se izvornog materijala koji obožavate, kako da odolite. Ukoliko ste ljubitelj serije, igru prosto morate nabaviti jer ćete biti oduševljeni. A ukoliko samo želite dobru anime tuču… Možda bi bilo najpametnije da malo pričekate. Gotovo da mogu da namirišem najavu nekog DLC-ja, kojih bi već par moglo da od ove igre načine apsolutni klasik. Demon Slayer to bez sumnje zaslužuje. Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Demon Slayer: Kimetsu no Yaiba – The Hinokami Chronicles review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre dve generacije konzola, dok sam na PlayStation trojci imao pristup svim igrama koje su me tada zanimale, postojala je jedna Xbox 360 ekskluziva koja je ujedno bila i jedina igra zbog koje sam želeo da posedujem dotičnu konzolu. Kao nekakav duhovni nastavak i produžena ruka kritički osporavanog, ali meni izuzetno voljenog petog nastavka Alone in the Dark serijala, pojavio se Alan Wake. Pojavio i svojom rezervisanošću za Majkrosoftovu konzolu učinio da sanjam kako je posedujem. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Oko dve godine kasnije, moja želja za Xbox-om je nestala u potpunosti jer – Alan Wake je konačno objavljen i za računare. A sav onaj potiskivani hajp i divljenje izdaleka u stilu Desanke Maksimović, učinili su da ova igra uleti u sve moje top liste omiljenih video igara. Atmosferični horor dobre akcije, intrigantne priče, odlične grafike, zvuka i muzike, 11 godina nakon originala, i te kako zaslužuje remasterizovanje koje je konačno dobio. Originalna igra imala je vrlo interesantan razvojni put. Prvobitno zamišljena kao „open world“ naslov, gde smena dana i noći igra glavnu ulogu u elementu preživljavanja, konačni proizvod je završio kao linearna, filmska vožnja kroz sablasni zabavni park. Ali kada govorimo o remasteru, mislim da je najbolje ukazati na razlike u odnosu na original kao i na to koliko su stvari koje nisu promenjene, dobro „ostarile“. Unapređenja se naravno prvenstveno tiču tehničke prirode, a evo i šta je tu dotegnuto. Ukoliko se igrate na PS5 konzoli, što je jedna od najboljih opcija, možete da očekujete 4K rezoluciju i frejmrejt od 60 sličica u sekundi. Meniji i indikatori na ekranu su takođe doživeli mali redizajn kako bi bolje „pasovali“ na novoj rezoluciji, a kompletan svet je obogaćen velikim brojem detalja. Osim što su teksture mnogo više rezolucije nego ranije, dosta objekata je doživelo da budu napravljeni od nule, a neki su i dodatno ubačeni, pa sada svet deluje osetno bogatije. No najprimetnija promena su bez sumnje redizajnirani likovi, gde je lik protagoniste Alana u potpunosti promenjen kako bi više izgledao kao glumac koji ga tumači. Ovo može smetati samo ljubiteljima originala koji su voleli njegov prvobitni izgled, ali sa sobom donosi i još jednu neobičnu situaciju. Alanov lik je jedini koji je doživeo promenu ovog tipa, dok svi ostali karakteri kao da ne teže izgledu glumaca na kojima su zasnovani, već su restaurirani „iz glave“. Iz tog razloga, većina likova deluje plastično i više veštački u odnosu na original, naročito kada stanu rame uz rame sa protagonistom i prozbore koju. Igranje na DualSense kontroleru donosi i set sopstvenih benefita i mogu slobodno da kažem da su sve vibracije i povratne informacije veoma lepo dizajnirane i izrežirane, pa celoj igri otvaraju jednu dodatnu dimenziju koju do sada nismo imali prilike da iskusimo. Lep novitet za ljubitelje originala, dolazi i u vidu režima sa komentarima tvorca koji će opisivati razvojni proces dok prelazite igru. Naravno, pod uslovom da ste je prešli bar jednom pre toga, jer drugačije i nema smisla. Osim ukoliko ne nameravate da pratećim komentarima smanjite horor efekat? U tom slučaju, nisam siguran ni zašto biste igrali ovu igru, hm… Mada i pored unapređene grafike, kristalnijeg prikaza slike, realističnijih senki i veće daljine iscrtavanja objekata, ne mogu a da se ne otrgnem utisku da je igra u procesu poliranja izgubila nešto od svoje sjajne atmosfere. Zapravo, morao sam da pokrenem original i uverim se u ovo iz prve ruke. Zaključak je potvrdio moje sumnje. Svi ti silni pikseli, zamućenja, intenzivnije senke i mrak i gomile magle u kojima su se krile imperfekcije igre u ono vreme, pružili su nam znatno atmosferičnije iskustvo, dok u scenama preko dana, remaster „otvara oči“ igraču i nesumnjivo je dobrodošao. Sve mračnije scene koje čine većinu igre, sada definitivno imaju znatno slabiji horor šmek. Ono što je u potpunosti zadržano jeste… Pa, sve ostalo što se tiče same mehanike igre i izvođenja. A upravo to izvođenje odnosno gejmplej, ostarili su neverovatno dobro. Pravilo da protivnika pre pucanja morate dobro osvetliti i rasterati tamu koja ga štiti, čine da je igranje iako i dalje simplističko, još uvek izuzetno zabavno. Bez mnogo komplikovanja sa arsenalom oružja, žongliranjem u inventaru ili ne daj Bože statistikama, osnovni gejmplej igre je još uvek jednostavan i funkcionalan. Jedino što sada mogu da primetim, a na šta u ono vreme nisam obraćao mnogo pažnje, jeste činjenica da glasovna gluma i nije baš tako sjajna. Da, vrši posao i stoji na istoj visini kao i priča koju sprovodi, ali sveukupno ne stvara plejadu dopadljivih likova niti vas može nešto naročito emotivno uključiti u dešavanja. No priča, ma kakva bila, ima odličan tok i činiće da preispitujete realnost od početka pa do samog kraja. Što kompletnu pripovedačku stranu ovog naslova zadržava negde na sredini vage kvaliteta. Ne naročito sjajno da biste bili oduševljeni, ali ne ni naročito otrcano i loše da biste uživali na potpuno drugačiji način. I dok je original imao i neku vrstu polu-nastavka pod imenom American Nightmare, on nažalost nije uključen u ovo izdanje. No remaster na svu sreću poseduje oba DLC dodatka originala, kojim ćete priču nastaviti na još nekoliko sati i celu fabulu zaokružiti na još bolji način. Po mom skromnom mišljenju, original je za vreme kada se pojavio bio mnogo upečatljiviji naslov, nego što je to za današnjicu ovaj remaster. Ali to ni u kom smislu ne znači da je bilo koji od dva loš izbor za igrati i u moderno vreme. Rekao bih da sam u prelasku novog izdanja uživao gotovo koliko i pre tih desetak godina, igrajući meni još uvek jednu od omiljenih video igara. Bez obzira na razlike u atmosferi, remaster je igra koja zaslužuje da je odigrate. Naročito ukoliko uzmemo u obzir skromnu cenu koja se traži za jedan ovako kultni naslov. Ukoliko ste ljubitelj horora, naročito onih gde prosto ne možete da ne osetite količinu strasti, truda i pažnje ulivenu u njihov nastanak, ne dopustite sebi da propustite ovu igru. To bi tek bio pravi horor, verujte mi… Autor: Milan Živković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Alan Wake Remastered – review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Forza Horizon 5, Gran Turismo 7 i ostale nadolazeće AAA blokbaster igre jesu kul, sa stotinama vozila, preciznom simulacijom i super realističnom grafikom. I pored svega toga, “mini” trkačke igre su za mene pravi užitak. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Top-down trkačkine igram još mnogo pre nego što sam mogao dohvatiti papučicu za gas, i dobro se sećam kultnih igara kao što su Super Off Road, Micro Machines i njima slični. Možda i zato u vremenu kada se gura realizam i prisustvo što većeg broja detalja, preferiram igranje manjih zabavnih igara. Tu mislim na Circuit Superstars. Circuit Superstars je ostvarenje studija Original Fire Games i izdavača Square Enix. Radi se o trkačini koja na moderne ekrane donosi šmek starijih klasika, što odmah nagoveštava da se radi o ptičijoj perspektivi, poznatoj kao i top-down. Odmah ću napomenuti da igra zahteva dosta preciznosti u vožnji, sa kratkim stazama, a samim tim i brzim trkama u kojima nema mnogo vremena za greške. Dosta vremena sam provodio u naporu da na istim stazama budem što precizniji i nađem što bolji ugao, kako bi što više skratio vreme (mislim na milisekunde), a potom i oborio svoj lični rekord. U ponudi su nelicencirane verzije stvarnih vozila, podeljene u kategorije od kamiona, običnih automobila do reli vozila, što starijih što modernijih. U zavisnosti od kategorije, svako vozilo se razlikuje po kretanju i upravljanju, sa varijacijama u driftovanju koja se osećaju čim se promeni klasa, što je odličan plus i garantuje da igra ne dosadi lako, pogotovu uz mehaniku vožnje koja je zadovoljavajuća uz prethodno vežbanje. Što se tiče samih trka, one su u većini slučajeva jednoklasne, bez mešanja tipova vozila, što je okej stvar i drži akciju jednakom, ali mislim da bi bilo uzbudljivije postojanje moda koji meša klase. To je dostupno u Free Play modu, ali ne i u takmičarskim. Kada smo već kod modova igranja, Grand Prix je prvi takmičarski režim sa kojim sam se susreo u Circuit Superstars i nudi pet staleža – Amateur, Pro-Am, Pro, Master i Superstar. Svaka lestvica sa sobom nosi određeni izazov i otežava sakupljanje poena u trkama, potrebnih za što bolji plasman. Igra je odlično dizajnirana u pogledu ponude koja je odmah otključana. Slobodno odmah možete da vozite najbolja vozila, ali AI će vas samleti na asfaltu. Takođe, samo trkanje je dosta kompleksnije nego što sam gore napisao. Na stazi morate paziti na gorivo, popravljati štetu i menjati gume kako biste ostali kompetentni. To je mali detalj i super je što postoji, ali nema neke preterane raznovrsnosti u njemu, recimo nema više vrsti guma koje se mogu odabrati. Nakon modova singlplejer formata u kojima ćete se okušati na početku, tu je i puno onlajn iskustvo. Circuit Superstars ima i krosplej podršku, što je iznenađujuće za igru ovog formata. Trkanje sa drugim živim igračima je još uzbudljivije nego sa botovima i lepo je odrađeno, a možete i sami kreirati svoj lobi za trku sa prijateljima. Ono što će vas vraćati jesu i nedeljni izazovi koji omogućavaju otključavanje novih skinova i dodataka za kastomizaciju. Audio-vizuelno, igra je odrađena odlično, sa simpatičnim grafičkim stilom koji pomalo podseća na crtaće, a opet ima dosta detalja za dobru prezentaciju tokom trkanja. Vozila imaju dobar zvuk i grafički su raznovrsna, a tu je i kastomizacija kako biste se šepurili pred botovima ili drugim igračima. U pogledu nedostataka, nije da neću, već nemam razloga za kukanje. Bagovi postoje kao u svakoj drugoj igri, a kod multiplejera onlajn konekcija može povremeno praviti probleme. Na kraju, Circuit Superstar treba biti krunisan kao trkačka igra retro šmeka, koja je naizgled zastarelo top-down trkanje dovela u svet modernog gejminga. Zabava je zagarantovana na svakom polju, gde god se okrenete, samo trebate sesti za volan. Autor: Milan Janković Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Circuit Superstars review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vreme je da Agata Kristi i njen Herkul Poaro konačno dobiju svojih pet minuta. Dosta je bilo sa Šerlokom Holmsom! No sa ozbiljne strane, fino je videti još detektivskih igara koje pokušavaju da promovišu ovaj tip avanturističkog žanra. To što je izdavač Microids treba samo malo da vas zabrine. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU Priča prati mladog Herkula koji tek što je kročio u čizme običnog policajca i čuvara reda u malom zabačenom gradu u Engleskoj. Naravno, on već sada mašta o svom unapređenju i rešavanju neke velike misterije. Na vama je da mu pomognete u rešavanju jedne baš takve, koja mu praktično pada u šake. Osnova gejmpleja bazirana je na uprošćenim funkcijama point and click avantura – umesto sakupljanja i sklapanja predmeta, u fokusu je njihovo povezivanje. No naime, na vama je da pažljivo istražite svaku lokaciju i pronađete predmete i tragove koji će vam pomoći da razrešite misteriju. Isti ti predmeti neće biti očigledno vidljivi dok im se ne približite, što samo istraživanja uzdiže na potpuno novi nivo. Posle slede dijalozi i ispitivanje svedoka ili osumnjičenih, a na kraju se povlačite u takozvanu palatu uma, u kojoj ćete povezivati sve pronađene tragove i dobijati nove opcije ili pitanja kako biste saznali još više. Svi ovi sistemi su toliko dobro podržani sa prikrivenim setom pomoći i quality of life funkcijama da vam uopšte neće oduzeti draž kada provalite i skapirate neki trag ili razotkrijete deo misterije – tretirajte ih kao neku vrstu suptilne smernice. Na primer, za razliku od Murder Mystery Machine igre, ovde ćete imati tačno definisane elemente koje možete spojiti, a ne nasumičnu zavrzlamu predmeta koje povezujete po principu ‘’svaki sa svakim’’ i nadate se da ste uboli logiku kojom igra razmišlja. Svakako, pored povezivanja tragova moraćete da povežete lokacije i ljude u njima. Kako se budete bavili glavnom misterijom i ubistvom, može se desiti da čak budete i preplavljeni informacijama. Grafika je urađena u stilu animiranog crtanog filma. Ako ste nekada zamišljali avanture Poaroa kao animirani film, ova igra će vam biti najbliža tome. Iako su detektivske igre mahom realistične i ozbiljne, ovakav stil definitivno ne oduzima glavnu draž žanra. Sve boje su veoma jarke, šarene, a čak i fino kombinovane sa tamnijim nijansama, tako da i dalje daje malo realističniju, ali prijatniju paletu boja. Glasovna gluma je tu i tamo, pogotovu što čak polovina nekih Poaroovih komentara nije snimljena. Ali ono što jeste snimljeno je predivno odrađeno, i zato tažimo još. Glasovna gluma je uvezena i u sam gejmplej, tako da ćete često pronaći nove tragove prateći način govora i manirizme sagovornika. Muzika je doduše toliko tiha da je skoro neprimetna. Glavna mana, kao i u većini point and click igara, je to da lako možete da se zaglavite u momentu kada vam zatreba baš taj jedan predmet. Pravi hint sistem je previše očigledan kad je uključen, tako da ga ne preporučujemo. Ako ste ljubitelj detektivskih romana i želite da zagrejete i razigrate svoje sive ćelije, ovo je divna igra za vas. Lako će vas uvući u žanr avanturističkih igara i odatle možete otići ili na klasike ili dublje u polje detektiva. Iako je na kraju krajeva malo prekratka, i dalje je vredi isprobati, bar kada bude bila na nekoj rasprodaji. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Agatha Christie – Hercule Poirot The First Cases review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Imali ste naporan dan na poslu, želite malo da se opustite, gleda vam se neki film, a mrzi vas da odete do bioskopa. Na Netfliksu ste odgledali skoro sve filmove, ali onda upalite Steam i naletite na igru po imenu A Juggler’s Tale. ”Igra kažeš? Pa meni se gleda film”. U ovom slučaju, to vam dođe isto. OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU A Juggler’s Tale je 2D puzzle avantura koja će vam dati jedno unikatno iskustvo, jer ćete se osećati kao da gledate film, samo što imate zadatak da pomažete glavnom junaku koji pokušava da se domogne slobode. Priča prati malenu devojčicu, tačnije marionetu, Abby, koja želi da pobegne iz kaveza u kojem je zatočena od strane zlog direktora cirkusa. Abby na svom putu upoznaje nekoliko prijatelja, ali i znatno veći broj neprijatelja. Suočiće se sa mnogim životnim problemima i preprekama, ali ono što je najvažnije, nikada ne gubi nadu, čak i kada joj najbliži okrenu leđa. Igra je podeljena na 5 različitih aktova, a na svakom ćete se susretati sa sve težim zadacima. Ipak, za razliku od mnogih drugih puzzle igara koje u nekom trenutku postanu vrlo komplikovane, A Juggler’s Tale je relativno jednostavan, pa se nikada nećete zadržati na istom problemu duže od par minuta. Takođe ćete se susreti sa nekoliko boss okršaja, ali čak ni oni vam neće oduzeti mnogo vremena. Jedini glas koji ćete čuti je glas naratora, koji je odlično uklopljen u celu igru. Lutkar po imenu Džek zapravo priča ovu priču svojoj pijanoj publici i biće sa vama do samog kraja. U određenim izazovima će pomoći malenoj lutkici da pobegne od neprijatelja, ali ponekad će možda i malo da vam odmogne, jer ste na kraju krajeva ipak vezani za konce, te on vodi glavnu reč. Grafički nije remek delo, ali smatram da je igra odlično uradila ono što je želela da prikaže, zbog čega ćete s vremena na vreme uživati u prelepim pejzažima. Jedan od velikih pluseva je muzika, koja se odlično uklapa u pomenutu naraciju, koja vam stvara osećaj kao da ste deo jedne prave bajke. Kao što sam već rekao, igra mnogo podseća na film, naročito zbog toga što je možete preći za manje od dva sata. Uz sve to nećete imati previše izazova igrajući je, zbog čega mogu reći da je idealna opcija ako želite da se opustite i uživate u jednoj lepoj priči. Ako ste neko ko voli da aktivira svoje možda vijuge, onda ovo možda i nije najbolja igra za vas. Daleko od toga da je A Juggler’s Tale savršen, ali je definitivno vredan pomena i pažnje. Moj najveći problem sa njom je njena cena. Mislim da igra koju možete preći za manje od dva sata ne opravdava cenu od 15 dolara, naročito što nema mnogo razloga da je odigrate više puta. Ako zanemarimo njenu dužinu, priča je inspirativna i lepa, a Abby je jedan od onih junaka za kojeg stvarno želite što lepši moguć kraj! Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio Mixtvision Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post A Juggler’s Tale review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hajde da budemo malo lični, jer igra pred nama u meni je evocirala doživljaje toliko bliske, da kao da sam sebe posmatrao iz polu ptičje perspektive, prelazeći je. Za mog radnog veka, radio sam na oko 15 različitih lokacija, kroz grad tako neobično raštrkanih da su pružale osećaj nekakve zagonetke. Kao da bi se spajanje lokacija linijama na mapi, ukrštalo u jednoj tački gde se krije odgovor na sva naša pitanja. Naravno, život nije avanturistički film i razlog lokacijama posla tako dalekim od mesta stanovanja, možemo pripisati samo lošoj karmi. Radnja igre The Plane Effect prati radnika slične sudbine. Bezimeni i tihi gospodin, po završetku smene kasnog noćnog časa, grabi svoj kofer i kaput te kreće na put kući. Put bizarniji od bilo čega što sam mogao da očekujem u takvoj situaciji. Osim možda onog kratkog perioda kada sam radio u Surčinu… No dosta o meni. Vizuelno, igra postiže neverovatno dobar efekat, barem kada su u pitanju raznolikost lokacija i „fotogeničnost“ pri slikanju ekrana iz igre. Ukoliko ste ljubitelj igara kao što su Inside ili Limbo, ova igra vas može privući. Ali ne dajte se prevariti jer u pokretu, u pitanju je znatno skromnije vizuelno iskustvo. Protagonista će na putu kući nailaziti na razne prepreke u obliku zagonetki i deonica sa platformisanjem. I dok su zagonetke često jednostavne, pa čak i u momentima izgubljenosti lako premostive uključivanjem sistema nagoveštaja i navođenja, platformisanje je kriminalno loše. Povremeno frustrirajuće i tragično izvođenje skakanja gde pogrešan korak znači polazak ispočetka, veoma kvari celo iskustvo. Atmosfera igre postignuta utiskom da vas neko posmatra kao da ste deo surovog eksperimenta, često je narušena bizarnim spletom okolnosti koji deluje kao da je tu samo da bi vas naveo da pomislite da se iza svega krije neka dublja poenta. A pre nego što doznate ima li poente, obgrliće vas utisak praznine. Kao da igra nema dušu na kojoj bi želela da zasnuje svoju kompletnu fabulu. Za prelazak vam neće biti potrebno više od tri sata igranja, što je donekle opravdano ne tako visokom cenom. Ali bez obzira na dužinu, ne upuštajte se na ovo putovanje ukoliko niste spremni na haos od kog ćete zaboraviti i kuda ste pošli. Kombinacijom zvučnih efekata, simplističke muzike i strukture nivoa, ova igra predstavlja pravi anestetik za sve ono što ste osećali pre nego što ste je pokrenuli. Igra, čini se radi na konstantnih 60 frejmova u sekundi. Međutim pati od povremenih „trzavica“ gde praktično ukoči na nekoliko trenutaka. A kada naletite na mesta gde kameru nespretno zaklanjaju objekti koji su vam bliži nego karakter, biće evidentno da je igri moglo da posluži dodatno poliranje. Poliranje kojim bi se izbacilo i ono užasno platformisanje, jelte. Za jednu igru ovakve vizuelne prezentacije i stila, velika je šteta što je ostali elementi ne mogu ispratiti u pogledu dizajna. Iako neretko izgleda odlično, The Plane Effect ispraznošću svojih ostalih sastavnih delova na kraju ostavlja poprilično bled utisak. Motivaciju za prelaženje pruža jedino vizuelni narativ. Za ostalo, inspiraciju ćete verovatno morati sami da pronađete… Kao igra građena na smeloj umetničkoj podlozi, The Plane Effect može osvojiti vaše simpatije ukoliko znate tačno šta možete da očekujete od nje. U svakom drugom pogledu, u pitanju je iskustvo koje bi možda bilo lepše „preći“ na Jutjubu, pri dvostrukoj brzini reprodukcije i šoljom kvalitetne kafe. Autor: Milan Živković Igru ustupio PQube Limited Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Plane Effect review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pored tradicionalnih i očekivanih kriterijuma pri ocenjivanju video igara, samo jedan je izuzetno važan a da nema direktan uticaj na sirovi kvalitet naslova. Zvuči nemoguće? Slažem se, ali saslušajte prvo o čemu je reč. Kriterijum o kom je reč i koji se provlači kroz sve moje tekstove jeste – ciljna grupa. Igra može biti savršena u svakom pogledu a tematike koja je namenjena malom procentu igračke populacije. Odličan proizvod koji skoro niko ne želi da koristi, nije odličan proizvod. Iz tog razloga, bez obzira na grafiku, zvuk i igrivost, ciljna grupa jeste „usko grlo“ svakog naslova. A Road 96 kao da za ciljnu grupu ima užasno precizno definisan profil ljudi, tako da nisam mogao da odolim i ne započnem ovu recenziju upravo pričom o toj tematici. Ukoliko ste prosečan igrač, željan lepog pripovedanja, avanture i donošenja izbora pri igranju, Road 96 će sigurno imati dosta toga da vam ponudi. Ali ukoliko želite da od ovog naslova izvučete najveće količine satisfakcije, biće neophodno da budete tinejdžer sa jasnom definisanom političkom opredeljenošću. Da, biće neophodno da budete drugar Bane iz srednje škole, što je uvek sedeo u prvoj klupi reda do prozora i zalagao se da bude predsednik odeljenske zajednice, pa ga ovih dana najčešće viđate kako poslanički izlazi iz Narodne skupštine ili pak urla na opozicionim protestima. Da pogađam, ne želite baš da izvlačite maksimum iz ove igre? Bez brige, jer Road 96 nije sasvim neinteresantan ni nama, apolitički nastrojenim igračima. Priča igre prati nekolicinu tinejdžera koji revoltirani političkim smerom u kom se država kreće, pokušavaju da pobegnu iz zemlje. Malo je vremena ostalo uoči predsedničkih izbora, a do tada se valja izbaviti iz čeljusti sistema čiji kvalitet propada brže nego kvalitet YouTube platforme ovih dana. Sa sve reklamama predsedničkih kandidata koje na dnevnom nivou vidite češće nego reklamu za neku dostavnu službu… Igra vrši dobar posao da dočara kako bi se mlad čovek osetio na otvorenom putu, dok grabi ka nepoznatom i neizvesnom. Glad, potreba za snom i snalaženje pri pronalasku načina za putovanje, samo su neke od briga koje ćete imati. Živopisna plejada sporednih karaktera koji vam mogu pomoći ili vam stati na put, ipak čini suštinu ove avanture. Izvođenje igre je iz prvog lica a podrazumeva istraživanje okoline i interakciju sa likovima. Opcija i ishoda je mnogo, kako je u pitanju avantura koja se generiše u zavisnosti od vaših izbora. Ali činjenica da su mogućnosti predstavljene u obliku teksta na ekranu koji je potrebno „nanišaniti“ pre izbora, stvari nepotrebno otežava. Izabrati pogrešnu opciju u igri koja prvenstveno zavisi od odabira, samo zato što se tekst previše mrda, nikako nije dobra stvar. Osim istraživanja i interakcija, jedini aktivniji segment gejmpleja jesu mini igre na koje ćete nailaziti na svakom koraku. Za cilj verovatno imaju da podignu dinamiku i pruže osećaj dostignuća, ali se na kraju svode na pomalo usiljenu i jednostavnu prepreku, u kojoj ni pored inovativnosti nije moguće uvek uživati. Igra ima zaista zavidan broj mogućih puteva pri prelasku, gde svaki korak zavisi od prethodnog. Pa iako se sve putanje na kraju ulivaju u jedan sličan ishod, ne mogu a da ne pohvalim raznolikost scena koje često uspevaju da ostanu izuzetno sveže pri svakom narednom pokušaju. Pokušaju? Da, zaboravio sam da pomenem da igra poseduje i „roguelite“ element, tako da očekujte da ćete povremeno izgubiti karaktera i početi priču sa nekim novim. Ako ništa drugo, originalan pristup avanturističkom žanru, koji kao da kupi mnogobrojne kvalitetne sastojke Telltale igara i uspeva da pronađe kompatibilne začine kako bi osvežio recept. Grafički, igra je dosta jednostavna, ali upotrebom odlične palete boja i korišćenjem pametnog dizajna, na momente uspeva da izgleda zaista spektakularno. Povremene scene neočekivano oduzimaju dah svojom umetničkom prezentacijom, dok neke druge izgledaju presmešno loše. A ta nestalna osobina igre prenosi se i na frejmrejt i uopšteno izvođenje. Na Switch-u, doživećete neke od najstrašnijih padova brzine izvođenja koje sam video u poslednje vreme. A tu su i povremeni bagovi koji kvare celu kompoziciju… Na svu sreću, otezanjem pisanja ovog teksta uspeo sam da dočekam i ozbiljnije pečovanje na Nintendovoj konzoli pa je situacija sada mnogo bolja. Bar što se bagova i vizuelnih gličeva tiče… A situacija će se verovatno popraviti i u budućnosti, sa bar još nekom zakrpom. Igra je naravno natopljena velikom količinom glasovne glume, koja odiše karakterom ali u isto vreme ne deluje ni približno kvalitetno koliko bi se moglo očekivati od jednog ovakvog naslova. Na svu sreću, muzička podloga je tu da spasi stvar. Igra obiluje izuzetno kvalitetnim numerama koje su obojene alternativnim spektrom zvuka. Elektro, rok pa čak i folk, često preneti vibracijama usamljene gitare, s lakoćom dočaravaju atmosferu puta kroz nepoznato u još manje poznato spasenje. Kada se sve sabere, Road 96 poseduje velik broj kvaliteta i originalnih ideja pri izvođenju. No tematika kojom se bavi, ciljano uprta ka igračima koji se još uvek pronalaze u životu, svakako od ovog naslova ne čine preporuku u širem smislu. Ukoliko volite avanture i priče nošene izborom, a politička nota i tematika odrastanja nisu nešto što bi vas odbilo od jedne video igre, pružite ovoj šansu. U suprotnom – nikad, ali nikad kao Bane. Autor: Milan Živković Igru ustupio Digixart Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Road 96 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dugoočekivani i odlagani Far Cry 6 je napokon stigao. Posle agresivne marketinške kampanje i milion i jednog klipa sa očigledno dobro plaćenim Đankarlom Espositom, evidentno je da Ubisoft izuzetno veruje u ovaj nastavak kao sveži pristup Far Cry serijalu i nada se da će igra doživeti uspeh Assassin’s Creed Valhalle i biti live service igra koja će se godinama igrati. Ja, lično, u to ne verujem. Far Cry 6 je, kao i prethodnici, FPS avantura gde ste ‘’jadni po priči’’ ali ‘’OP po gejmpleju’’, gde vaš lik pokušava da oslobodi određenu zabačenu lokaciju od određenog ludog antagoniste. Ako ste igrali bilo koji Just Cause, što se priče tiče, Far Cry 6 je isto samo sa dodatnim koracima. Nalazite se u ulozi muškog ili ženskog Deni Rohasa, koji, ili koja pokušava da pobegne sa sputavanog i potlačenog ostrva Yara, koje definitivno nije Kuba, niti igra pokušava da iskaže bilo kakve političke stavove, c, c, c. Sticajem vrlo zgodnih ali tragičnih okolnosti, naš protagonista upada u malu jedinicu gerila pod imenom Libertad i pomaže joj da se izbori protiv diktatora Antona Kastilje. Kastiljo, koga tumači Đankarlo Esposito, pokušava da napravi idealnu državu, ili kako on kaže – raj, tako što će da iskoreni slabe stanovnike Yare i da ostavi samo najjače (Jarevči? Jarevčani?). Glavni adut mu je Viviro – lek koji se pravi od lišća tabaka i služi za lečenje od raka. Problem je to što se ove biljke moraju posipati toksinima koji su izuzetno opasni za ljude, pa Kastiljo koristi buntovnike i „lažne stanovnike Yare“ da budu ti koji rade na poljima. Uz to, Kastiljo ima sina, Dijega, kojeg uči kako da bude dobar mali diktator kako se raj ne bi raspao kada Kastilja ne bude više bilo. Dijego je kroz priču jedina kompleksna ličnost i jedini lik koji nije kompletno jednodimenzionalan kao ostali. On pokušava da bude svoja osoba, ali isto tako voli oca i pokušava da ga učini ponosnim, samo nije monstrum. Količina priče koja se dešava na početku igre me je naterala da se ponadam da će Far Cry 6 biti svedeniji i da će zapravo imati neki smer koji su apsolutno izgubili u prethodnom delu. Moja očekivanja su bila opravdana, ali samo pri početku igre. Već posle nekih dva sata igranja, Far Cry 6 se pretvara u čuveni Ubisoft otvoreni svet sa markerima i segmentiranim misijama koje meni nikada nisu imale smisla. U jednom momentu posle velikog intro segmenta dobijate brod, kada vam vođa Libertada, Klara, kaže da možete da se pokupite i odete za Majami ako ne želite da se borite za gerilce. U Majamiju vas čeka alternativni kraj igre, ali ja nisam daleko dogurao. Za sve koji su ostali na Yari, igra se u potpunosti otvara i postajete prava gerila. Reč gerila će se pojaviti toliko puta da, ako budete pili čašicu rakije svaki put kada je budete čuli, već ćete biti mrtvi u prvih pola sata igranja. Ako vam nije bilo jasno do sada, vi ste u ulozi gerile. Gerila na svom raspolaganju ima malo, ali to malo što ima mora da ume da iskoristi – ovo je glavna parola koju smo viđali u Far Cry 6 trejlerima i najavama. U igri nije baš tako, jer to ‘’malo’’ zapravo nije malo i nalazićete ga svuda. Ono što sam ja mislio da će ova igra imati je neki tip crafting sistema, koji će nam dozvoliti da pravimo svoja luda, štapom i kanapom sklapana oružja. Ne, već ćemo samo da skupljamo retke materijale i onda biramo oružje koje je sivo na spisku na crafting stolu i otključati ga. Pored ovog oružja pravljenog od đubreta, imate i standardna naoružanja koja nalazite tokom igre. Sva mogu da se promene na neki način, bilo različitim tipovima municije ili dodacima kao što su drugačiji nišani, veći šaržeri, i slično. Na vrhu vaše opreme se nalazi Supremo – ranac koji je opremljen raketama i u njemu takođe nosite granate i ostale stvari koje možete da bacate. U odnosu na stil koji želite da igrate, postoji više različitih tipova Suprema, kao na primer verzija koja umesto raketa baca gas koji guši sve neprijatelje u okolini. Pored ove novine, perkovi i talenti više ne postoje, nego sve to dobijate preko opreme koju skupljate tokom igranja. Igra baš pokušava da vas navede na istraživanje Yare, koja je izuzetno prazna ali i izuzetno prelepa. Druga novina su tipovi municija koji su mi baš ubili uživanje u igri. Naime, svaki neprijatelj ima tip municije na koji je slab u zavisnosti od svoje opreme, što znači da morate da birate oružje (ili da ga modifikujete) koje probija taj oklop. Ovo je bilo glupo rešenje u Youngblood, glupo je rešenje i u Far Cry 6. Ovo znači da skoro svaki sukob koji imate ne može da bude spontan, nego morate da nađete neku uzvišicu (a ima ih jer je očigledno dizajnirano da bude jedini tip pristupanja neprijateljima) i sa mobilnim telefonom pronađete sve neprijatelje, skenirate ih i vidite na koji tip municije su alergični. Nije mi bilo jasno, daju vam prokleti raketo-bacač koji nosite na leđima koji ne možete da iskoristite ako su neprijatelji imuni na blast štetu. Pored ovoga imaćete i izbor vozila koja ćete otključavati i sami naoružavati, kao i pregršt raznih konja koje možete da jašete. Konji su baš agilni i brzi i trebalo mi je vremena da se naviknem jer sam skoro igrao Red Dead Redemption 2 gde se konji mnogo drugačije (da ne kažem realnije) ponašaju. I ovoga puta imate NPC kompanjone koji vas prate, ali su uglavnom životinje. Na početku se srećete sa predivnim krokodilom koga dugo nisam menjao – jer je krokodil pobogu. Sa tehničke strane, igra izgleda prelepo, ali nema taj „next gen“ osećaj, šta god to značilo. Na PS5 igra je radila na fluidnih 60 FPS-a čak i kada je bilo pregršt dešavanja i eksplozija na ekranu. Od fensi i modernih tehnologija nema ništa, ali sa osnovnom grafikom uspeva da dočara lepotu Yare kao što je to radio stari dobri Far Cry 3. Ono što šesti nastavak izdvaja su urbani delovi koji su po meni bili najbolji, iako ih je bilo malo. Cela mapa Yare je naravno ogromna i podeljena na više segmenta sa pretnjom da će se kroz DLC širiti na još okolnih ostrva, a svaki segment je jedan deo priče i predeo koji morate da oslobodite od opresije. Igra traje ali ne mogu da vam kažem koliko, jer ćete morati da istražujete svaki ćošak i da uništavate svaku neprijateljsku bazu kako biste pronašli dovoljno materijala za upgrade i nova oružja, što nisam hteo da radim jer se pretvaralo u dosadan posao. Čudan problem koji sam primetio, a pretpostavljam da će biti popravljen sa nekom zakrpom, jeste desinhronizacija kontrolera, to jest vibracije adaptivnih okidača (R2 i L2) sa zvukom i slikom pucanja. Ako povučem R2, prvo kreće animacija pucanja, pa onda vibracija, pa onda zvuk, što mi je bilo jako čudno i važilo je samo za neka oružja, ne sva. Ali mimo toga i standardnih bagova sa NPC-evima i čudnim neprijateljskim AI-em, problema nisam imao. Far Cry 6 je pokušao da se proda kao nova generacija Far Cry serijala (ili sam ga ja barem tako shvatio), ali je i dalje isti Far Cry koji smo igrali ranije, samo za nijansu bolji od prethodnika, a mnogo bolji od Far Cry 5. Imamo ludog antagonistu koga pokušavamo da ubijemo na nekoj zabačenoj lokaciji sveta, ali Kastiljo nije Vass, niti je bogami Pagan Min, nego je jednostavno klasičan diktator i negativac bez preterane dubine. Ako volite da idete od markera do markera, skupljate opremu i delove za oružja kako biste kasnije isto to radili na drugom delu ogromne mape, to jest ako volite Far Cry serijal, šesti nastavak vas neće razočarati, ali ne očekujte nešto novo ili drugačije. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Far Cry 6 review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Policijske proceduralne serije su pretežno zabavne zato što ih režiseri čine zabavnim, bilo to koristeći dramu, specijalne efekte ili totalno čudne likove. Svim gledaocima je zanimljivo da uporedo pokušaju da povežu tačke i pogode ko je krivac, osima ako ne gledate Kolumba i povezujete rešenje sa ostatkom tragova zajedno sa njim. E to je referenca koju će mali broj ljudi povezati. U svakom slučaju, Blazin Griffin razvojni tim je pokušao baš taj osecaj da prebaci u formu video igre. Sve od istraživanja mesta zločina, preko ispitivanja svedoka i mogućih počinioca zločina sa pravim pitanjima, pa sve do ogromne virtuelne table gde ćete povezivati tačke i tragove sa crvenom linijom. Ako ste ko ja, to će vam izgledati kao onaj meme o poludelom teoretičaru zavera. Pomalo je smešno koliko je početak priče kliše. Cassandra Clarke, kao tek novopečeni regrut sa najvećim ocenama u generaciji (naravno), dolazi u DCA odred za rešavanje zločina i postaje partner veteranu Nate Hustonu. Nate je onaj tip veterana koji mrzi novajlije i voli da radi sam, onaj koga je vreme izgrizlo i stavilo izmorenog, iako izgleda kao da ima siti broj godina kao i Cassandra. Sam ostatak priče pokušava da bude veoma tipičan buddy cop sa novim naivnim i starim iskusnim pajkanom, ali njihova obostrana interakcija je veoma loše odrađena. Na to možemo dodati da je prvi slučaj ubistvo veoma važnog i moćnog političara, a da je rešenje možda i previše očigledno. Malo sam odužio sa uvodom, znam. Sam gejmplej nije preterano spektakularan niti nudi mnogo akcionih segmenata. Kako budete napredovali kroz scene i slučajeve videćete da će se većinom svoditi na svega nekoliko akcija i puno pogađanja. Naime, kada vas igra ubaci u scenu iliti prostoriju, na vama je da je prođete i kliknete na sve moguće lokacije koje vam igra obeleži i popričate sa svedocima ili osumnjičenim. Onda prelazite na drugi najveći deo igre – povezivanje raznih tragova i informacija ne bi li izvukli neki zaključak ili još mogućih pitanja za NPC likove. Ako jurite da otključate dalja pitanja, trik je da možete povezati sve tragove bez nekih negativnih posledica. Jedino što ćete morati da povežete nekoliko očiglednih informacija kako bi sve na kraju imalo iole smisla pri iznošenju zaključka. Pošto budete sigurni kako se i šta desilo na mestu zločina, preostaje vam samo da odgovorite na pitanja: Ko? Šta? Zašto? Najveća čudnovatost igre je da je jedan slučaj podeljen na više manjih nivoa i da ćete na svakom od njih imati posebne manje zadatke i lokacije. Tako ćete otkrivati nove tragove i onda ih ponovo povezivati. Nijedan predmet nećete moći ručno da ispitate, ali ćete dobiti informacije u organizatoru vezane sa njih. Tako da ćete zapravo veći deo igre provesti gledajući vaš organizator iliti zid sa svim tragovima i povezivati ih. No nećete morati previše da se brinete ako samo jurite da kompletirate nivo. Sa svim otkrivenim pitanjima i tragovima možete koristiti hint opciju koja će vam povezati određene tačke. Ovo će naravno uticati na vaš konačni rezultat i ocenu na kraju nivoa, ali bar ćete imati bolji pogled na širu sliku. Ocena ipak jedva da ima ikakvog uticaja. Ceo svet i sama igra je prikazana u izometrijskom pogledu, kao igre tipa Diablo, što donosi veoma zanimljivu perspektivu svakom od mesta zločina, kao da gledate u dioramu. Iako je ugao kamere zanimljiv, samo grafički prikaz je bolno prost. Intro muzika je zapravo zabavna i pomalo podseća na serije iz ovog žanra, ali to je praktično sve što ćete čuti od igre osim sasvim prosečne pozadinske muzike. Mislim da bi likovima, koji su jedva tolerantni, glasovna gluma mnogo pomogla da propisno prenesu i prikažu njihova mišljenja i komentare, tako bi možda i bili zabavni dok ih slušate. Tehničkih mana i nema i igra sasvim fino operiše i na starijim mašinama. Najveće mane se vrte oko veoma lošeg sistema ocenjivanja koliko ste dobro odradili koji nivo, kao i dizajna nekih veoma prostih opcija kod ovakvog tipa igara. Recimo nijedan trag ili objekat u igri nećete moći da lepo vizuelno ispitate, nego ćete dobiti informacije koje vaš lik misli da su bitne i zabeležiti ih u vašem organizatoru tragova. Da ne pričamo kako ćete morati da se borite sa logikom koja samo razvojnom timu ima smisla. Svaki slučaj ili epizoda će vam davati utisak kao da ste u jednoj od onih kriminalističkih serija, ali ćete ipak imati osećaj da nešto fali ili da je nešto bar moglo biti bolje odrađeno. Ako tražite igru u kojoj samo želite da testirate svoje sposobnosti dedukcije i rešavanja slučajeva, onda će vam Murder Mystery Machine možda i biti zanimljiv. Ali ako tražite bilo kakvu akciju ili zabavu, to ovde nećete pronaći, osim možda par duhovitih igra reči ili koji interesantan komentar jednog od likova. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Murder Mystery Machine review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Mali kurs za početnike… Ryo Ga Gotoku (RGG) studio slavu je stekao sa serijalom Yakuza. Igre u kojima je glavni junak Kazuma Kiryu svetlost dana ugledale su 2005. za japansko, odnosno 2006. za svetsko tržište, i od tada smo videli sedam nastavaka plus igru iz istog serijala, samo sa novim protagonistom jer je voljeni Kiryu otišao u više nego zasluženu penziju. Yakuza je beat ‘em up/brawler miks igara praćen heavy story driven komponentama sa dosta sinematika koji mogu da traju i po nekoliko desetina minuta. Nemojte da se začudite ako tokom pojedinih deonica 45 minuta provedete praktično gledajući mini seriju dok tu i tamo odigrate nešto po koji minut dok ne dođete do sledećeg dela priče. Obično su tu dva, na prvi pogled nepovezana narativa koji kako igra odmiče postaju sve više i više isprepleteni do samog finala koje je obično spektakularno i predstavlja “šlag na torti” vrhunskog kvaliteta. Ponukani uspehom Yakuza Zeroa iz 2015. godine (opet za japansko tržište), to jest 2017. za nas smrtnike (čitaj resto sveta), RGG se odlučuje za projekat remasterovanja svih originalnih 5 igara koje su izašle od 2005. do 2012. godine. Nakon toga, 2016. godine izlazi Yakuza 6, koja zaokružuje priču Kazume Kiryua, a poslednja igra (sa novim protagonistom) izlazi 2020. pandemijske godine. Radnja se odvija u fiktivnim oblastima (inspirisanim pravim delovima nekoliko gradova u Japanu) – Kamoručo, Sotenbori, Šinseičo, Rijukio, Tsukimino, Kineičo, Nagasugai i najnovijom zonom iz Like a Dragon igre, Isezaki Ijinčo. Hm, možda se pitate zašto sam sve ovo napisao, ali eto, malo “nepotrebnog znanja” pred odlazak u kafanu nije na odmet. Elem, negde tamo 2018. godine, došlo je do malog eksperimenta i RGG izdaje jedan spin off Yakuze, Judgment. Ovog puta, umesto dobroćudnog jakuze kamenog lica, pesnice od čelika i srca od meda, glavni junak je bivši advokat, sada privatni detektiv Takayuki Yagami. Podjednako šarmantan i perfektno odglumljen, ovaj mladi junoša uspešno rešava slučaj misterioznih ubistava i pronalazi ubicu kodnog imena Krtica i postaje jedan od najpoznatijih privatnih istražitelja u Kamoruču. Tri godine kasnije, sa mnogo više iskustva, krećemo u nove avanture sa Yagami-sanom. Tokom jedne vatrogasne akcije, u zgradi gde je izbio požar, vatrogasci pronalaze leš neidentifikovane žrtve. Za to vreme, Yagami i njegov saradnik Masaharu Kaito proživljavaju teške dane, jer posla skoro da nema. Da stvar bude gora, bez pomoći Genda kancelarije, gde je Yagami nekada “advokatisao”, klijenti ne bi ni koristili usluge najpoznatije detektivske agencije u Kamoruču. Međutim, Fumiya Sugiura i Makoto Tsukumo, prijatelji koji su otvorili svoju kancelariju u Isezaki Ijinčo okrugu, pozivaju svoje mentore da dođu i istraže slučaj vršnjačkog nasilja u lokalnoj srednjoj školi Seiryo. S obzirom da je u pitanju prestižna škola za one sa dubljim džepom, negativni publicitet nije poželjan, pa će naši junaci najpre krišom montirati kamere (khm, khm perverzija u najavi) po školi i pokušati da otkriju šta se zapravo zbiva iza zidina ove ustanove. Okej, ako spadate u grupu onih koji se groze izjava kako 40-godišnji čikica vršlja po školi i mlati učenike, možda ova igra nije za vas, ali znajte da kao i svi drugi komentari po internetu i ovde ima preterivanja (baš neočekivano). Da, provešćete jedan dobar deo priče u školi, da, tu i tamo “objašnjavaćete” pesnicama nekim delikventima šta je ispravno, a šta ne, ali zaista, ova igra ne protežira nasilje nad omladinom niti veliča “batina je iz raja izašla” floskulu (mada Keito jeste za metod gvozdene discipline i to ne krije). Radićete kao mentor klubu istraživača, držaćete časove plesa srednjoškolkama (da, da hoćete, ako želite), bićete član boks kluba (gde otključavate dodatni stil borbe, koji je dostupan samo tokom boks mečeva), istraživaćete slučaj profesora koji podvodi devojke iz škole kontroverznim biznismenima, ali sve to ima smisla. Neko će sad naglas pitati – KAKO? A mi kažemo – LAKO, jer igrate RGG igru. Svaki njihov naslov predstavlja neverovatan spoj mučne, mračne i na momente jezive priče praćene nebuloznim i neuravnoteženim sporednim pričama koje ove naslove prate. Tako da, dok vam se jednog trenutka mlada nastavnica jada kako je ostala nema, kada je trebala da pusti glas i kaže šta se događa sa jednim od učenika, a vi gutate knedle dok to gledate, već sledećeg trenutka spašavate lika koji umalo nije pao sa terase jer je pokušao da ukrade izazovan komad ženskog donjeg veša jer želi da nadmaši svog idola Professor Panty-ja (koga ste inače uspešno priveli u prvoj igri), i slično. Da ne nabrajam i ne spojlujem nešto. Open world je poslovično dobar. Gomila mini igara, Segini hitovi iz 90-ih su vam dostupni i doslovce sati i sati neobavezne zabave su pred vama. E sad, ako ste poput mene i igrali ste sve ove igre u poslednjih par godina, sve ovo će vam izaći na nos i verovatno nećete provesti duže od par minuta po igraonicama, u suprotnom ludujte koliko vam drago. To je ujedno i problem RGG igara, previše svega što vam može odvući pažnju i staviti glavni narativ u drugi plan. Takve stvari ponekad izazivaju i kontraefekat i više smetaju nego što doprinose. Bar u mom slučaju. Što se gejmpleja tiče, sve je tip top, bar kada je borba u pitanju. S obzirom da je Yakuza serijal prešao u turn based vode, Judgment je ostao real time brawler igra, i to jako dobra. Uz Tigra i Ždrala, stiže nam i Zmija stil, koji je verovatno i najbolji u igri. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog badass efekta koji ostavlja, ali i odlične muzike koja ga prati. Koliko je borba odlična, toliko su deonice gde pratite (sva sreća pa ih nema mnogo) i jurite (ovo bi mogli da smanje ili izbace jer su naporne) lokalne đilkoše poslovično naporne i odvratne. U igru je ubačen i rudimentarni stealth sistem koji je takođe odrađen osrednje i iako ga nema mnogo, valjalo bi odustati od istog jer ničemu ne služi i samo je dosadan. Isto važi i za parkur deonice, jer eto to je valjda IN pa što da ih nemamo i mi… Sve u svemu, Lost Judgment je, kako mu i ime kaže, na momente izgubljen u onome što želi biti. Dobra priča sa mračnijim tonovima, smehotresne sporedne misije i solidan, ali pretrpan open world. Gejmplej mehanike koje su nedovršene, a opet borba koja je tako zabavna. Lost Judgment je mixed bag svega ovoga. Kao neko ko voli RGG igre, otuda i ova ocena, ali serijalu je potrebno osveženja, jedna nova zona nije dovoljna, osećaj već viđenog je sve prisutniji i pogotovu što nastavci izlaze u kraćim intervalima sve izraženiji, ali opet kako ne preporučiti ovu igru, jer zaista jeste dobra. Ipak, za one koji se po prvi put susreću sa RGG igrama, lično bih savetovao da krenu od Yakuza Zero, jer je to možda i njihova najbolja igra. Do sledećeg susreta u Kamoruču… Autor: Dejan Stojilović Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Lost Judgment review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Pisanje recenzije prvobitnog izdanja ove igre, bila je jedna od najslađih muka sa kojima sam se susreo od kada pišem za naš portal i časopis. Ne samo jer je u pitanju jedna od najiščekivanijih igara PlayStation 4 generacije, pa i delo neviđeno specifičnog kreatora Hidea Kodžime, već je presudu trebalo dati u roku od nekoliko dana jednoj igri za čiji je prelazak potrebno bar 40 časova igranja. Stihija utisaka pretočenih u reči, tekst je za kojim sam se verovatno najviše osvrtao, preispitujući ocenu okrnjene devetke kojom sam igru naposletku “krstio”. I dok od srca preporučujem da pročitate prvobitnu recenziju kako biste razumeli suštinu ovog naslova, dve godine je bilo sasvim dovoljno da se slegnu moji uzburkani utisci. Ovde ćete moći da pročitate o jednoj devetci, koja je sada sve samo ne okrnjena. Death Stranding (Director’s Cut) je jedna odlična igra, a još više od toga – neverovatno iskustvo. Odigrati je još jednom od početka do kraja, laganijim tempom u vremenu gde smo svi već navikli da bez zaštitne maske ne izlazimo iz kuće, neopisiv je igrački podvig. Igra za koju se činilo da nema nikakav “replay value”, oduševila me je sada više nego prvog puta. Sve što je do sada rečeno, još uvek stoji – uz par malih ispravki. I dalje je u pitanju simulacija hodanja (kurira) i još uvek nije u pitanju naslov koji će svima prijati. Ali dok gejmplej jeste bio i ostao specifičan, repetitivan i neuzbudljiv onima koji od igara traže bombastične, eksplozivne tobogane, na površinu je konačno izašlo i iskristalizovalo se ono što ova igra poseduje kao svoj najveći adut. Ko je igru mrzeo, najčešće bi spominjao ponavljanje dosadnih akcija. A ko ju je voleo, najčešće bi spominjao ponavljanje akcija koje na kraju donose satisfakciju. Director’s Cut sada iz oba ova iskustva izvlači prosek, gde olakšava repetitivne radnje, što bi igru trebalo da unapredi za one koji je nisu voleli, a u neku ruku unazadi onima koji su uživali u njenoj težini. Međutim, element od najveće važnosti nije ni najmanje trpeo i sada stoji snažnije nego ikad – atmosfera sa kojom se malo šta danas može meriti. Zahvaljujući snazi PlayStation 5 konzole, Death Stranding je sada toliko tečno i jasno iskustvo, da se ne može ni porediti sa originalom. 4K rezolucija i 60 frejmova u sekundi, očekivane su stvari. Ali u pokretu, dok pooštravaju prikaz igre koja je i onako bila prelepa, neverovatno dobijaju na značaju. Igra izgleda kao naslov najnovije generacije konzola i učinila je da dugme za hvatanje skrinšotova pritiskam češće nego ikad. Još kad dodamo mogućnost igranja u “ultra-widescreen” režimu, filmski utisak postaje kompletan. Dodajte ovome i učitavanja koja sada traju svega nekoliko sekundi i ukoliko niste na to primorani, neće vam nikada više pasti na pamet da igru pokrenete na PlayStation četvorci. Osim ovih tehničkih dotezanja, igra sada poseduje sijaset novog sadržaja koji bi iskustvo trebalo da olakša igračima koje je tempo originala gušio. Kako Hideo Kodžima kaže, Director’s Cut nije najispravniji termin koji je ovde trebalo koristiti. Takva fraza se vezuje za izdanja u koja je implementiran sadržaj koji je pre izlaska originala iz nekog razloga morao biti izbačen. A ovde zapravo imamo novitete koji su osmišljeni i u igru ubačeni daljim razvojem, nakon što se prvobitna igra pojavila. Kodžima nije imao nikakvu kontrolu nad odabirom naslova, ali što se nas tiče – igre su bitnije od naziva. No eto, nešto smo novo možda i naučili. Elem, najbitnije novotarije osim unapređene grafike jesu nova oprema koja uključuje električnu pušku, nekolicina novih poteza u tuči, nova vozila i strukture kojima možete katapultirati pošiljke preko velike razdaljine ili preleteti prepreke kao i roboti koji mogu nositi pošiljke umesto vas, pa čak i vas lično. Na raspolaganju vam stoji i simulator borbi, nešto nalik VR misijama iz Metal Gear Solid serijala, gde možete vežbati okršaje sa raznim protivnicima i u tome se takmičiti sa drugim igračima. Tu je i (možda suvišna) trkačka staza, gde možete bez ometanja da vežbate vožnju i još jednom budete razočarani u fiziku vozila koja nažalost uopšte nije unapređena. U pitanju je verovatno najveća žal originala, čije bi unapređenje vredelo bar kao tri noviteta koje smo dobili. Zaglavljivanje u prepreke, kamenčići koji vas zaustavljaju u mestu, poskakivanje motora nebu pod oblake i slični apsurdi, još uvek su prisutni. Na svu sreću i dalje ne uspevaju da značajno srozaju kompletno iskustvo, ali preterano korišćenje trkačke staze u svakom slučaju ne mogu da preporučim. Meni lično najzanimljiviji dodatak, jeste bonus misija koja produbljuje priču. I dok je fantastično i emotivno izvedena, bolno je kratka. Ukoliko ste iole vešt igrač, neće vam biti potrebno ni 20 minuta da je završite. Duže će trajati dalja potraga u neverici, dok istražujete gde bi nov sadržaj po pitanju priče mogao da se krije. Ali nažalost, samo jedna lokacija neprimetno podeljena u dve-tri misije, jedino je novo što smo dobili na ovom polju. Tu je i nekolicina mogućnosti za bojenje opreme, što nije Bog zna kakva inovacija, ali za sam kraj bih želeo da nahvalim neverovatno iskustvo igranja na DualSense kontroleru. Svaki pokret i napor protagoniste Sema, mogao sam u potpunosti da osetim pod prstima. Padanje, pucanje, trčanje i skakanje, delikatnim vibracijama me je u igru uvuklo jače nego ikada. A novo ažuriranje softvera konzole kojim se omogućava simulacija 3D zvuka i na ugrađenim zvučnicima televizora, još više je produbilo neverovatnu imerziju. Kada se sve novo u vezi sa igrom pogleda, sve inovacije po pitanju gejmpleja nekako i nemaju tako mnogo značaja. Oni koji izvođenje igre nisu ni u startu voleli, teško da će sada zbog nekoliko olakšica mnogo promeniti mišljenje. Ko smatra da je repetitivan i naporan gejmplej bio najveća mana ili vrlina igre, opet će doživeti slično iskustvo. Ali ko je igru igrao pre nego što sedne za PS5 izdanje, moguće da će doživeti jedan od najlepših preporoda video igre, koji smo do sada mogli da vidimo. Prelepa grafika, tečno izvođenje, fenomenalan zvuk i živopisan doživljaj koji pruža kontroler, Death Stranding: Director’s Cut pretvaraju u igru čiju ocenu više nikada neću preispitivati. Pa i repetitivnost koja je i meni umela da zasmeta, sada kao da je u celosti iščezla pod uticajem moćne atmosfere. Retki su svetovi interaktivne zabave, koji ovako snažno mogu da obgrle igrača. I dok “strand game” kao žanr nije nikada zaista zaživeo, Death Stranding je u startu ponudio nešto novo i drugačije, a sada u potpunosti raspamećuje po pitanju atmosferičnog iskustva koje vas prosto uvlači u sebe. Objektivnosti radi, ni ocena nije savršena. Ovo nije nepogrešiva igra koja ima potencijal da se svidi gotovo svakom igraču. Ali ako možete da uvidite gde se krije draž simulacije vožnje gradskog autobusa, pa i da proniknete dublje od ružne strane fraze “simulacija hodanja”, svratite nekad na kafu da proćaskamo! Uvek rado upoznajem ljude dobrog ukusa. Autor: Milan Živković Igru ustupio Sony Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Death Stranding: Director’s Cut review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Arkane Studios ima dugu istoriju igara i hordu fanova naslova kao što su Dishonored i Dark Messiah, pa je logično da je opšti hajp za Deathloop (koji neodoljivo podseća na Dishonored i slične immersive sim igre) bio neizmeran već neko vreme. Međutim, vremenom, taj hajp je postepeno zamirao, što zbog neprimetne marketinške kampanje, što zbog višestrukih odlaganja. Ovo zvuči kao poprilično loša situacija isprva, međutim Deathloop je i te kako igra vredna vaše pažnje uprkos ovom inicijalnom razvoju događaja, ali ga ipak treba uzeti sa solidnom rezervom, a evo i zašto. Vi ste Kolt Van, nalazite se na ostrvu Blekrif i nemate blage veze ni kako ste tu dospeli, ni zašto. Ubrzo kapirate da ste žrtva vremenske petlje koja se obnavlja u trenutku vaše smrti ili na kraju dana, vraćajući vas na početnu tačku na zabačenoj plaži. Kako biste se izbavili iz ovog haosa, oslanjate se na vaše ‘’prošle verzije’’, koje su ostavile dosta informacija o metodama razbijanja petlje, to jest kroz ubijanje svih osam bitnih meta (takozvanih vizionara) u jednom vremenskom ciklusu. Ova mešavina krimi misterije i vremenskih petlji i lomova prati Deathloop stopu uz stopu od početka do kraja, stvarajući određeni osećaj Bond filmova pomešanih sa nekim relativno tipičnim tropama koje krase žanr putovanja kroz vreme. Ovo doduše nikako ne znači da je narativ Deathloopa loš, baš naprotiv. Pisanje je u većini momenata više nego dobro, uz povremene padove u kvalitetu, dok su likovi Deathloopa prilično čisto izdefinisani i dopadljivi na ovaj ili onaj način. Pored čvrstog razvoja kako glavnog lika, tako i ostalih karaktera dok budete otkrivali ponešto o njima, tu je i dosta dodatnog pripovedanja okoline kroz odličan i veoma specifičan vizuelni dizajn koji dosta diferencira četiri različita regiona Blekrif ostrva. Sve se to dopunjuje kroz stvarno sjajnu količinu detalja i šmek koji deluje kao solidan iskorak u odnosu na Dishonored igre. Suština igre jeste potraga za informacijama, u kojoj totalno možete zaboraviti na save dugme, jer će se igra automatski čuvati kada završite jedan od četiri perioda dana na raspolaganju. Pri svakoj dobi, imaćete priliku da odaberete na koju lokaciju ćete se uputiti, sve u cilju tražnje kako boljeg arsenala oružja i moći, tako i informacija o vizionarima kako biste ostvarili svoj cilj skidanja cele ekipe sa mape za jedan dan i time razbili vremensku petlju. Ovde Arkane sija, s obzirom da je akcenat na igračkoj slobodi dosta veliki, te će broj načina pristupa lokacijama i atentatima biti širok i pretežno zavistan od igrača i njegove upotrebe oruđa na raspolaganju. Deathloop ne odmiče previše od Dishonored formule koju je Arkane tako dobro razvio, već dodaje i oduzima elemente shodno tematici igre. Naime, ovde će se vaša oprema u potpunosti resetovati na nulu pri svakom novom ciklusu, dok možete iskoristiti određenu valutu apsorpcijom vizionara i anomaličnih predmeta po mapi kako biste sačuvali moći i oružja koja ste pronašli u daljim ciklusima. Deathloop vas limitira na selekciju dve moći i svega tri oružja, bacajući fokus na korišćenje različitih stilova igre i limitirajući glavnog lika radi balansa. Ipak, ovde izranjaju problemi. Iako igra nije nimalo laka u određenim momentima, AI je neoprostivo loš i par lestvica niži od prethodnih Arkane-ovih ostvarenja. Detekcija kod NPC protivnika je jako problematična, toliko da ćete moći da prelećete nivoe čak i ispred njihovog vidokruga bez nekih većih posledica. Naravno to nije uvek slučaj, ali čak i prilikom borbe AI veoma retko zauzima zaklon, već veoma često samo stoji i bezumno puca u vašem pravcu, dok je beg od neprijatelja maltene najlakša stvar u celokupnoj igri, jer vam je vrlo malo potrebno da ih se otarasite korišćenjem moći. Nažalost, to dosta utiče na celokupni doživljaj i tok igre, s obzirom da ćete se boriti sa bezumnim protivnicima od početka do kraja, čak i u slučaju vizionara koji mogu pružiti nešto veći izazov sa svojim moćima i boljim oružjima. Ono što jeste doduše vrlo zanimljiv i dobar koncept jeste multiplejer komponenta, gde neko može „upasti“ u vašu partiju kao Džulijana (jedan od osam vizionara), kako bi vas gonio. Iako su ovi dueli veoma zanimljivi, pogotovu ako igrač protiv vas zna da koristi Džulijaninu sposobnost da se preruši u klasičnog NPC-a, ova igra mačke i miša ume da dosadi i da bude veoma nezgrapna zbog solidne količine lagovanja ako igrate kao Džulijana, dok će ubrzo postati iritantna. Iako su nagrade od onlajn Džulijane znatno bolje od onih koje dobijate od AI protivnika, brzo ćete doći do jače opreme gde će vam taj aspekat biti samo iritantna smetnja. Ipak, to sa strane, sama ideja ovakvog, dobro potkovanog pričom PvP-a je osvežavajuća i sigurno će začiniti već prezabavno i fluidno iskustvo. Deathloop sistemi nisu preduboki, gde pored već pomenutih imate i takozvane trinkete koje možete kačiti na oružja i sebe, time dobijajući efekat modova i specijalnih unapređenja za Kolta u vidu duplog skoka, većeg HP-a ili raznoraznih buff efekata ili imuniteta. Iako postoji samo nekoliko slotova za ove trinkete, Deathloop ne pokušava da nepotrebno pojača kompleksnost, što nadoknađuje svojim zagonetkama i slobodom u gejmpleju. Što se tiče audio-vizuelne komponente, teško je ne pohvaliti Deathloop na skoro svim poljima koja se nje tiču. Glasovni glumci apsolutno nose celokupni tok priče odličnim performansima na sve strane, počevši od Kolta, preko Džulijane, pa sve do ostalih vizionara. Čudna estetika osamdesetih isprepletana raznoraznim inspiracijama i easter egg-ovima je prisutna u svakom segmentu svakog nivoa, povlačeći sa sobom impresivnu količinu detalja i živosti koje mali kondenzovani svet ostrva Blekrif donosi. Svaki vizionar ima određenu estetiku oko sebe, kao i interesovanja i dnevnu rutinu, pa će delovi ostrva često biti „okićeni“ njihovim specifičnim obeležjima, često povezanim direktno sa glavnim zadatkom, sadržeći nagoveštaje i bitne vizuelne informacije. Istovremeno, implementacija 3D audio tehnologije, zajedno sa svim mogućim podrškama za PS5 u vidu haptičkog fidbeka i adaptivnih trigera su tu, gde je njihova realizacija na apsurdno zadovoljavajućem nivou, prenoseći prostorni zvuk i osećaj podloge kroz kontroler i slušalice na najbolji način. Ipak, iako ovo sve donosi iskustvu, PC port nije doživeo najbolji tretman, s obzirom da je preplavljen ozbiljnim tehničkim problemima, zamrzavanjima i bagovima, do te mere da je igra potpuno drugačije iskustvo od konzolne verzije. Iako mogućnost ispravke PC porta nije malo verovatna, činjenica da veliki broj ovih problema potiče od vrlo rigorozne Denuvo anti-piraterijske zaštite nije nimalo ohrabrujuća, te je jednostavno teško preporučiti Deathloop na PC-u, osim ako ne posedujete jaču konfiguraciju i imate sreće sa bagovima. Nasuprot tome, iako je Deathloop očigledno preplavljen problemima koji su nemalih razmera, gde je kao i Dishonored 2 doživeo poprilično nezgrapan izlazak na PC-u, ovo je bez premca jedna od najboljih igara ove godine, gde Arkane ponovo pokazuje originalnost i dašak svežeg vazduha u igračkoj industriji koja trenutno stagnira sa žanrovskim tropama. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Deathloop review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Armirani zidovi… Čudna su stvar. Ekser ne mogu u njega da zakucam, ali zato da čujem komšinice dok kafenišu mogu kao da smo u istoj sobi. Zamislite, sledila je isti recept kao sagovornica joj, a torta uopšte nije isto ispala. Nešto manje neobičan fenomen od armiranih zidova, ali takođe intrigantan. Ukoliko za jednu video igru pokupite sve sastojke koji karakterišu odličan naslov, ponovo vam nije zagarantovano da će i vaš naslov biti odličan. A Kena: Bridge of Spirits, dok se po prvi put pred mojim očima trejlerom odvijala pre više od dve godine, na prezentaciji još nedostupnog PlayStation-a 5 (situacija doduše ni sad nije mnogo bolja), bila je apsolutna simfonija kvalitetnih sastojaka. Dizajn likova koji su dopadljivi na prvi pogled, mistični svet koji poziva na pustolovinu i vizuelni stil i kvalitet grafike na nivou CGI animacija, bili su sasvim dovoljni da bez mnogo straha dopustim sebi da očekujem odličan naslov. I sada, dve godine kasnije, došao je momenat kada nešto tamo daleko a prelepo konačno postaje – opipljivo. Tako da, hajde da zajedno opipamo puls ove igre i vidimo šta je tu sve istina a šta ne. Grafika je nesumnjivo i dalje prelepa. Svaki uhvaćeni kadar gotovo da odiše kvalitetom i čarolijom. U pokretu, stvar je već nešto malo drugačija. Da nisam imao priliku da igru lično odigram i osetim kroz džojstik u rukama, verovatno nikada ne bih mogao da pretpostavim da je u pitanju naslov nezavisnog studija. Koliko god igra divno izgledala, kroz animacije pokreta i interakciju sa okolinom, utisak je daleko skromniji. Ne shvatite pogrešno, igra još uvek sjajno izgleda. Ali završni radovi koji se tiču animacije vodene površine ili pak tragova prašine i nasumičnih čestica vođenih fizikom koji od svake scene mogu načiniti unikat, bolno nedostaju. Igra stilski izgleda neverovatno i kroz lako dostupni “photo mode” možete ovekovečiti neverovatne momente. No sijaset detalja i pažnja usmerena ka kretanju likova i uticaj okoliša na njih i obratno, mogli su ceo vizuelni utisak podići na nivo savršenstva. Ovako, za ovu igru mogu reći jedino da lepo izgleda, ma koliko to suludo zvučalo dok posmatrate slike iz nje. Dizajn nivoa je sa druge strane majstorski odrađen. Brojne tajne i načini za kretanje kroz nivoe, apsolutan su plus. Sve dok te tajne ne pronađete i uglavnom se razočarate jer igra slabo nagrađuje zabavnim stvarima. Uglavnom su to samo neki dekorativni predmeti i možda poneki dodatni izazov. Likovi su, kao što rekoh, instant dopadljivi. Nemoguće je da vam se ne svide bar malo već na prvi pogled, ali opet ostavljaju i utisak da svoj šarm crpe iz proste namere da budu takvi. Nedostaje taj neki iskreni osećaj da su likovi po prirodi ono što jesu, a ne da su samo tako dizajnirani – da vam se dopadnu. Zapravo, kada sagledam sve ono što sam primetio u vezi igre, zvuči kao da je u pitanju savršen recept i kuvanje bez mnogo duše. Za jednu igru koju sam sa ushićenjem čekao i koja deluje ovoliko dobro, to je pomalo razočaravajuće. Deluje potpuno suludo i šanse su da se mnogi igrači neće složiti sa mnom, ali igra kao da sve daje od sebe da bi bila čarobna, umesto da samo bude ono što jeste. Pre nego što pomislite da ovaj tekst stremi da igru ocrni, reći ću odmah – nije tako. Kena: Bridge of Spirits je jedan neverovatan poduhvat nezavisnog studija, koji je bez obzira na sve navedeno uspeo da dočara jedan odličan svet kroz odličnu grafiku. Ovo je verovatno najlepši od svih opuštajućih naslova koje smo do sada mogli da zaigramo na PlayStation petici. Dobro, opuštajuć bar dok ne krene akcija, jer ova igra iako uglavnom lagana, ima povremeno vrtoglave poraste u težini. Naročito kada su u pitanju “boss” borbe, koje su bez obzira na frustrirajuću surovost, verovatno najinteresantni okršaji u igri. Tu na scenu stupa i jednostavna ali zanimljiva mehanika koja podrazumeva svega nekoliko udaraca i blokiranje a koja se može obogatiti dodatnim potezima, koji opet odaju osećaj da je trebalo da budu prisutni od samog početka, a ne da ih naknadno otključavate. Pobogu, ceo ovaj tekst kao da se nalazi u središtu komešanja dve struje i nikako da prevagne na jednu stranu. Ovo nesumnjivo iziskuje jedno brzopotezno sumiranje kompletne igre u nekoliko reči. Autor: Milan Živković Igru ustupio Sony Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kena: Bridge of Spirits review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Aliens franšiza je prethodnih godina dosta propatila. Možda nije toliko popularna kao Star Wars pa nije bilo buke oko nje, ali da, i te kako je bilo loših izdanja. Samim time nije preteško preskočiti granicu kvaliteta sa kojom bi igrači bili zadovoljni sa igrama. Naravno tu je sada već legendarni Alien Isolation, ali možemo reći da je i Aliens Fireteam Elite bar dobar korak ka tome da bude zabavan Aliens fanovima. Sama priča se dešava 23 godine posle originalne Aliens trilogije i xenomorphi su postali relativna pošast po galaksiji, to jest svako malo malo pokušava da eksperimentiše sa njima i kasno skapira koliko je to loša ideja. Pošto napravite svog jedinstvenog kolonijalnog marinca na vama je da sa UAS Endeavor krenete u proces otkrivanja zašto je još jedna svemirska stanica preplavljena ovim čudovištima i ko je ovoga puta ‘’čačkao mečku’’ i napravio glupost. No nećete biti sami pošto je vaš glavni brod pun interesantnih likova i vaših saboraca koji će biti ili androidi ili vaši prijatelji. Ova igra najviše sličnosti ima sa prethodnim naslovom pod nazivom World War Z. Naravno, ova igra je prva za Cold Iron Studios razvojni tim, ali vrlo moguće je da je deo tima radio na obe. Samim time ako ste igrali World War Z ovaj naslov će vam biti više nego lak za savladati. Ukoliko niste, sedite i čitajte. Za razliku od Left4Dead ovde će se tim sastojati od 3 lika i svaki od njih će imati mogućnost da odabere jednu od nekoliko predefinisanih klasa – Gunner, Demolisher, Technician, Doc i Recon. Pošto na samom početku pravite vašeg specijalnog lika, nije bitno koju ćete klasu kasnije odabrati i uvek je možete pre misije promeniti. Mada bitno je odabrati jednu ili par koje vam odgovaraju, pošto ćete je unapređivati sa poenima koje zarađujete po završetku misije. U bitku ulazite sa nekoliko oružja koje ćete odabrati na početku zadatka, a iste možete unaprediti sa raznim dodacima koje ćete dobijati tako što nalazite skrivene kutije tokom misije ili po završetku iste. Samo kretanje i pucanje je iz trećeg lica, što dodaje i opcije za izbegavanje protivnika kao i dodatni strah kada vas zaskoči alien. Igra nudi pregršt opcija za podešavanje likova i njihove opreme, plus na to dodajte da svaka klasa ima svoje specijalne sposobnosti i korisne karakteristike. Čak je i AI sasvim solidno urađen kako na protivničkoj, tako i na vašoj strani u slučaju da igrate sami. Misije su podeljene na 4 glavne kampanje koje u sebi imaju po 3 nivoa, no verovatno će ih biti još sa budućim DLC dodacima. Što se protivnika tiče pretežno ćete se boriti sa standardnim xenomorph alien hunter-ima koji će trčati na vas kao horda zombija, samo brže naravno. S vremena na vreme će se pojaviti neki alien sa propisnim health bar-om i nekom sposobnošću, bilo to pljuvanje kiseline, oklop, eksplozivnost ili već nešto drugo, uglavnom pokrivajući već standardne trope ovakvih pucačina. Nažalost jedina jedinstvenost kod protivnika je što ćete se samo u par navrata prepucavati sa Working Joe androidima. Sama težina igre veoma brzo skoči kako budete menjali kroz opcije težine, tako da čak i na normal možete vrlo brzo biti preplavljeni protivnicima, a o većim težinama bolje ni da ne pričamo. Boss borbe ‘’kao postoje’’, ali čak ni na kraju igre nećete imati onaj pravi legendarni okršaj kakav bi očekivali. Većina stvari koje ćete raditi na kraju svakog nivoa jeste čuvanje ili čekanje nečega na nekoj lokaciji, ali pre toga ćete imati opciju da obezbedite istu sa raznim dodacima ili topovima i tako potisnete talase protivnika. Grafički igra izgleda sasvim zadovoljavajuće. Kada biste se udubili u detalje videli biste da ima puno ponovljenih sekvenci i delova opreme, ali za vreme brzih i veoma paničnih okršaja to nećete puno primetiti. Možda najveća mana jeste veoma mala količina animacija i samih pokreta likova i čudovišta, do te mere da će ponekad izgledati prekruto. Ovo se dodatno vidi kod bilo kog razgovora sa NPC karakterima gde se razvojni tim nije potrudio da im da nikakav lipsink. Kad smo kod zvuka tim se bar potrudio da iskoristi i implementira pregršt legendarnih zvukova oružja i čudovišta iz originalnih filmova. Glasovna gluma likova i svih NPC karaktera je na prihvatljivom nivou. Ponekad će zvučati malo čudno ili čak pogrešno, pogotovu kada lik samo stoji u svojoj ponavljajućoj animaciji, ali većinski je dobro odrađena. Aliens: Fireteam Elite je nažalost bio prepun grešaka kako sa strane AI-a, tako i sa strane zaglavljivanja i izbacivanja iz same igre. Ovo je bio baš loš start i zahtevao je patch od čak 14GB, sto je skoro pola same instalacije igre. No developer je vrlo brzo krenuo da radi na ispravkama, tako da je naše iskustvo bilo sasvim prihvatljivo i bez nekih katastrofalnih problema, osim povremenog zaglavljivanja aliena na delovima mapa. Iako se Aliens: Fireteam Elite može klasifikovati kao jedna od ‘’finijih’’ Aliens igara, i dalje ne pravi apsolutni WOW momenat kakav su filmovi imali. Ovde ćete pretežno imati ‘’horde shooter’’ delove gde uvek ima aliena za upucati, dok tih nekoliko trenutaka koji će vas inicijalno iznenaditi vrlo brzo postaju repetativni i dosadni kao i sami ciljevi u misijama. Možda kroz DLC dodaju nešto zanimljivije, pošto sama priča deluje kao da se završava na pola. No ako ste fanovi ovog serijala i imate bar još dvoje ortaka koji bi rado igrali sa vama, onda i nije loša za nekoliko poslepodnevnih sesija. Cena je prihvatljiva i nudi vam dovoljno misija da je izigrate bar jednom, ili prosto sačekajte da izađu svi DLC-ovi i onda je nabavite na nekom popustu. Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Aliens: Fireteam Elite review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Disco Elysium je jedna od najboljih igara prethodne decenije i cRPG žanra uopšte, pa je bilo nekako logično da ćemo videti mali izlazak na površinu ovakvog ekskluzivno-narativnog cRPG-a u narednom periodu u vidu Gamedeca. Gamedec je izometrični cRPG smešten u 22. veku gde virtuelni svetovi igraju veliku ulogu u svakodnevnom životu. Zbog ove činjenice, gamedec postoji, tj. karijera vašeg glavnog lika postoji, s obzirom da ona obuhvata detektivsko zanimanje vezano isključivo za virtuelne svetove, odatle jelte „game detective – gamedec“. Premisa je poprilično direktna, jednostavna i brzo vas baca u čizme vašeg glavnog lika kojeg možete kreirati sa nekoliko relativno ograničenih opcija na raspolaganju, uključujući jednu od dve pozadinske priče i par različitih vrednosti kojima se vaš lik vodi, što određuje njegove početne atribute. Veći deo Gamedeca baca akcenat na veoma razgranati narativ koji stvarno daje osećaj kao da vaše odluke znače, s obzirom da ovde ne postoji konvencionalni „game over“, već će sve vaše odluke biti tu za vama i direktno uticati na trenutni slučaj, pa i kasnije delove priče kojima se budete bavili. Sama priča i likovi su sasvim solidno napisani, s obzirom da je poprilično zanimljiv pristup dijalozima sa NPC-evima. Naime, kroz raspoloženje lika sa kojim razgovarate, brojilo na ekranu će se pomerati u zavisnosti od sentimenta koji budete uspostavili tokom razgovora. Obe strane će sadržati pojedine informacije koje neko krije od vas, te će vas igra često bacati na inicijativu da provalite kakav je neko tip ličnosti i kroz kakav odnos o njemu možete više saznati. Glavna priča će vam držati pažnju, iako postoji određena doza predvidljivosti, dok se količina različitih ponašanja i uloga koje će vaš lik menjati kao papuče ume malo da naruši čvrstinu narativa, pa će isti delovati čudno sve do same konkluzije. Pored dijaloga koji će vas zasipati informacijama, na vama će biti i da provalite da li neko govori istinu ili laž, dok se sve te informacije pakuju u dedukcioni prozor koji oslikava vaš trenuti slučaj kao razgranatu mrežu vaših odluka. Svaka od tačaka u toj mreži je odvojena dedukcija koju morate doneti uz pomoć sakupljenih dokaza prikazanih na ekranu. Kako budete dolazili do dokaza, mogu vam se otključati nova moguća rešenja od par ponuđenih za svaki zaključak koji budete donosili. Ovde se i oslikava težina vaših izbora, s obzirom da opcija čak i potpunog odustajanja od slučaja je svakako prisutna u određenim momentima, dok vas pojedini izbori mogu odvesti na potpuno drugu stranu, bez vašeg znanja da li ste doneli ispravnu ili pogrešnu odluku, već ćete svedočiti svetu koji se prilagođava i menja skladno sa vašim izborom. Ovaj osećaj je maestralan i ta simulacija uzroka i posledice je definitivno odlično realizovana, nažalost samo do kasnijeg dela igre, gde pojedini segmenti postaju bolno linearni, uprkos blagim uticajima vaših prethodnih izbora. Što se tiče izgradnje vašeg lika, postoje četiri različita tipa iskustvenih poena, asociranih sa četiri različite karakterne karakteristike. Svaka od ovih karakteristika obuhvata određene osobine čije će iskazivanje u samim dijalozima i situacijama doneti iskustvene poene u toj kategoriji. Treba napomenuti da vam ni u jednom trenutku igra ne kaže koji izbor pri dijalogu će vam doneti iskustvene poene i za šta, te ćete sami morati intuitivno da protumačite šta govorite i radite ukoliko želite da vaš karakter ode u određenom smeru, definitivno povećavajući nivo rolpleja i bacajući još jedan fokus na igračeve odluke i razmišljanje. Ovi iskustveni poeni se troše na raznorazne sposobnosti vezane za četiri pomenute kategorije, a one će vam donositi dodatne nivoe pristupa tokom razgovora i raznoraznih verbalnih i praktičnih situacija na koje ćete nailaziti. Međutim, kako većina sposobnosti zahteva da posedujete bar po 1 iskustveni poen iz tri ili sve četiri kategorije, Gamedec kao da vas navodi da često menjate vaš pristup i ne držite se specifičnog stila igranja i ponašanja. Iako je ova diverzifikacija istovremeno pozitivna stvar, donekle oduzima na faktoru davanja potpune kontrole igraču s obzirom da ga primorava na drugačije stilove igre i ponašanja. Pored toga, ove različite uloge koje će biti neizbežno prisutne u vašem igranju jesu jedan od pomenutih razloga zašto delovi narativa deluju čudno, kao i njihovo svođenje na puke dodatne opcije prilikom ubeđivanja različitih likova da vam kažu ili urade ono što vi želite. Gamedec vizuelno izgleda veoma impresivno, ponajviše sa strane dizajna, s obzirom da realni svet, kao i virtuelni svetovi izgledaju veoma uverljivo i šarenoliko, prepuni brojnih detalja i živosti sajber Varšave i suludih VR igara. Dizajn likova, pogotovu crtanih verzija koje se pojavljuju prilikom dijaloga su odlični, dok je korisnički interfejs pravo uživanje za gledati i savršeno se uklapa u estetiku cele igre. Što se tiče zvuka, on ovde igra drugu ulogu i pristup je poprilično minimalistički i ambijentalan, a glasovna gluma je nepostojeća. Gamedec ima par bagova i gličeva koji neće praviti veće probleme prilikom igranja, osim par izbacivanja iz igre. Međutim ovde je, verovali ili ne, najveći tehnički problem loš engleski prevod, s obzirom da je zapravo nezavršen. Pojedini segmenti i rečenice su ostali na poljskom jeziku, što je na ovom nivou relativno apsurdno i neoprostivo. Srećom, ovih slučajeva nema previše, ali svakako bodu oči čak i pojedini prevedeni delovi, s obzirom kao da su određeni segmenti prevođeni preko Google prevodioca. Uprkos tome i pojedinim sitnim problemima koji nekako dovode do osećaja kao da neke mehanike ne koriste svoj pun potencijal, Gamedec je veoma specifično, originalno i intrigantno iskustvo koje shvata igrača i njegove odluke veoma ozbiljno. Kako je prava retkost poslednjih godina videti RPG koji stvarno zaslužuje i ostvaruje RP akronim u sebi, Gamedec je svakako prava poslastica za sve ljubitelje ovog žanra, gde stvarno ostaje nada da će igra doživeti neku verziju Director’s Cut-a koja bi je podigla na potpuno novi nivo i donela jedno iskustvo koje ima potencijala da se svrsta u sam vrh klasičnih RPG-eva. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio PR Outreach Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Gamedec review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku. Retkost je da jedna igra ostvari ubedljivu i živopisnu atmosferu kao što Eastward to radi. Ova retro akciona avantura kombinuje više elemenata i raznoraznih inspiracija, od klasičnih JRPG igara do pulena avanturističkog žanra, ostavljajući sopstveni pečat originalnosti i maestralnog post-apokaliptičnog sveta. Narativ kojim se Eastward služi nije pretenciozan, niti preterano inovativan, međutim likovi koji ga grade su i vizuelno i mentalno odlično okarakterisani. Prvo se upoznajemo sa Džonom i njegovom usvojenom ćerkom. Naime, Džon je tipičan „drvoseča“ stereotip lika sa dugom kosom i bradom koji zapravo možda jeste najveća rupa u narativnoj niti Eastwarda, s obzirom na to da je generalno nem i ne iskazuje stavove ili neke signale koji bi mogli uputiti igrača na to kakav je Džon lik. Sa druge strane, Sem predstavlja potpunu suprotnost, živahnost i radoznalost, povrh njenih psihičkih moći koje su jedna od misterija i tema glavne priče. Igru počinjete iz podzemnog gradića Potrok, gde je generalno uspostavljena tiranijska vladavina, dok se spoljašnji svet smatra za veoma opasno mesto gde se ne može preživeti. Logično, radnja se ubrzo preusmerava na istraživanje istog tog sveta, koji ima veoma specifičan pristup post-apokalipsi i odiše svežim vazduhom u žanru koji kombinuje brojne elemente fantazije, sajberpanka i pojedinih istorijskih arhitektonskih uticaja. Ono što ume povremeno napraviti rupu u pristojnoj priči i sjajnim likovima, jesu dijalozi koji variraju od prilično dobrih pa sve do detinjasto priglupih. Kao da postoji sindrom da Eastward tamo kaže jednu stvar kroz dve rečenice umesto jednu, ili često ne treba ništa da pokaže rečima već delima, ali se ipak odlučuje za neku banalnu liniju dijaloga. Međutim, tih momenata se nećete sećati jer stvari koje Eastward čine dobrim ima znatno više. Dok budete lutali i istraživali svet Eastwarda naletaćete na brojne neprijatelje i zagonetke. U bilo kom trenutku, možete promeniti lika kojeg kontrolišete između Džona i Sem. Džon ima relativno konvencionalan pristup borbi, čiji je glavni adut fizička snaga i njegov verni tiganj kojim ćete se boriti u relativno generičnom hack ’n’ slash pristupu. Kasnije je moguće otključati i par oružja i pušaka u vidu pumparice i bacača plamena, mada tiganj nikako neće izgubiti na vrednosti ni u jednom trenutku. Sem sa druge strane više igra ulogu podrške sa svojim moćima, te može da ošamuti i zarobi neprijatelje i da leči Džona, što je zapravo malo propuštena šansa jer potreba da uopšte koristite Sem tokom borbe iskazaće se uglavnom samo pri povremenim boss protivnicima, koji zapravo koriste ove sisteme i zahtevaju od vas da ih primenite kako biste ih pobedili. Tu su i zagonetke koje će ovu mehaniku menjanja između likova koristiti u znatno većoj meri, mada ne treba očekivati preteran izazov ni u jednom ni u drugom segmentu. Eastward se ne odlikuje težinom, pogotovu zbog veoma učestalih auto-save-ova i relativno lakih borbi. Možete i unapređivati vaša oružja, mada i to deluje kao potpuno opcionalna stvar, dok ćete prilikom istraživanja naletati na brojne mini igre kao što su bejzbol i slotovi. Kuvanje je tu kao još jedno opcionalno oruđe koje vam može pomoći pri borbi, međutim i ono ne predstavlja veliku razliku i više će vam omogućiti da nešto brže prođete kroz inače ogromne dungeon nivoe. Segmenti sveta će se sve više otkrivati kako poglavlja budu odmicala, a najveći adut Eastwarda je upravo to što predstavlja jedno od najlepših vizuelnih iskustava u video igrama uopšte. Apsurdna količina detalja, čak i kada govorimo o pikselizovanoj grafici, doprinosi atmosferi, dok je apsolutno svaki region i svaki grad prepun života i šarenolikosti. Distinktna razlika između ovih poglavlja će konstantno biti tu da vas osveži osećajem novog vizuelnog stila, palete i likova. Kada govorimo o likovima, njihov vizuelni dizajn ima specifičan pristup koji na momente veoma podseća na Studio Ghibli animirane filmove, gde se ponovo i kroz njihov izgled izražava njihova ličnost. Isto tako, zvučna podloga je jedno od remek-dela sveta video igara, s obzirom da su apsolutno sve Eastward numere raj za uši i neverovatno se uklapaju u svoj pandan u vidu okruženja i borbe. Eastward veoma lako uspeva da kroz kombinaciju odličnog vizuelnog dizajna i vanserijskog zvuka ostvari jednu specifičnu i originalnu atmosferu i iskustvo. Međutim, iako je optimizovan i generalno tehnički upeglan doživljaj, preterano jednostavan borbeni sistem i generalno veća količina linearnog prolaza kroz regione, a manja borbe i zagonetki, malo narušavaju balans. Iako sam dizajn igre i njenog sveta uspevaju da je nose kroz čitavih 30+ sati koliko će vam trebati za prelaz, ovaj disbalans preteranih dijaloga i premalo igračke interakcije može dovesti do pojedinih momenata dosade. Ipak, Eastward je dovoljno dobar da i uz takve mane predstavlja jednu od najboljih indie igara ove godine, a svakako je vredan igranja jer je idealan primer vrhunske kreativnosti i predstavlja jedno pravo audio-vizuelno iskustvo začinjeno divnom i emotivnom pričom. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio Honest PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eastward review appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu