Sta ste Citali u poslednje vreme?

[Dz]

Stigao sam negde jače od pola i, uf, samo da podelim da skoro nisam čitao nešto ovako napeto, puno tenzije i opipljivog horora. Da je Spilberg hard kor onako kako nije, film/serija po ovome bi kidala. Simons car.

Da odlicna je, citala sam jos pre xy godina i plasila sam se tako da sam svako vece cekala da svane da odem na kunt :D

Leto noci sabija, ali nastavak(Ukleta zima bese) nemoj dzabe uzimati.

I ovo je potpuno tacno. Ukleta zima je sranje

[Sinistral]

Posle 400 strana u 2 dana procitah Rise of Endymion. Kakva knjiga, ne secam se kad sam poslednji put citao neku tako dobru. Bas bittersweet kraj, otkrivanje identiteta neke osobe/bica koje me je shokiralo vise nego bilo koji takav slucaj u knjizi/filmu/igri, sjajan svet (kapiram da su se tako osecali ljudi koji su u bioskopu gledali Empire Strikes Back)... Bas nemam ni jednu zamerku. Ja stvarno ne znam koju si ti knjigu citao Joekerru, ali kao da Rise nisi. :D

[Crno-Sunce]

Znas kako, ja sam u kontinuitetu procitao hiperion, pad hiperiona, endimion i uspon endimiona, i primetio sam ZNACAJAN pad u kvalitetu knjige.

Posle jedne epske sage koja se najbolje vidi u padu hiperiona, sa fenomenalnom pozadinskom pricom i celim okruzenjem koje je genijalno kako se otkriva deo po deo, i posle tako necega sam dobio jeftinu pricu endimiona u kome se prate likovi izuzetno inferiorni u odnosu na likove iz hiperiona. Svaka stavka koja je ostala neobjasnjena u hiperionu objasnjena je u endimionu ali nazalost po meni jako lose.

Ne mogu ni ja tacno da objasnim sta mi tu nije leglo, svet sa pax-om po meni nije ubedljivo prikazan, dok je pod hegemonijom prikazan fenomenalno. Mislim da mi je najvise smetalo previse "deus ex machina" momenata u endimionu.

Mozda je zbog toga sto mi je svet hegemonije toliko ubedljiv da mi je sve u pax-u delovalo smesno... ko zna... dacu im jos jednu sansu eventualno, to je sigurno :)

Koji identitet te je toliko sokirao?

shrike?! mene je izmedu ostalog to objasnjenje uzasno iznerviralo, u smislu usiljenog luke-im-your-father momenta

Edited March 29, 2012 by JoeKerr

[Litt]

citam kad mi vreme dozvoli Konstantinovo Raskrsce. Dobra je u principu, nego me umor sprecava da je brzo iscitam u flowu nekom :) Ima zanimljivu tematiku mada umem da nabasam na neke sf pasuse :)

[Sinistral]

Naravno Shrike. I to je odradjeno fenomenalno, jer je i logicno da ce Fedmahn Kassad, najveci ratnik univerzuma da postane deo najveceg cudovista univerzuma.

Sve se na kraju lepo sklopilo i dalo kraj sjajnom serijalu. Meni je cervrti deo najbolji od svih, jer je stvarno bilo delova koje mi je bilo tesko da citam, i naravno mindfuck momenat u spoileru. I sve one tuce gde se pojavljuje Shrike... Ma milina. Jbg, ukusi se razlikuju, ali ti si prvi kojeg sam cuo da toliko pljuje. Generalno je ceo Hyperion veoma priznat.

[Atom Ant]

"Dete zvano TO" - Dejv Pelcer izuzetna knjiga koju je Dejv pisao o svom zivotu decaka koji je maltretiran od sopstvene majke....

[rbds]

Niki Frenč CRVENA SOBA

Posle ručka, umesto poslepodnevne dremke. Moš da prođe.

Psiholog Kit Kvin je mlada žena koja se bavi opasnim poslom. Ona živi u svetu okrutnih scena zločina, napetih ispitivanja i nasilničkog ludila. Dok se posle jednog brutalnog napada vraćala na posao, policija je moli da ih posavetuje u jednom jednostavnom slučaju ubistva. Pored Londonskog kanala pronađeno je telo jedne devojke. Glavni osumnjičeni je čovek koji je napao Kit i obeležio je ožiljkom.

I pored toga što policija insistira, Kit odbija da prihvati jednostavno rešenje i otkriva druge zločine, druge žrtve. Njeno opsesivno traganje za karikom koja povezuje slučajeve vodi je u svet mladih ljudi koji žive po ulicama, i nestaju, nevoljeni - u svet onih koji pokušavaju da im pomognu i onih koji ih love. Vodi je u krvavo, tamno središte njenih strahova.

U crvenu sobu, i opasnost...

[sttevann]

Poslednje procitao Green Mile.

Film nisam gledao, i necu. Knjiga je tako brutalno napisana, a znam koje su uloge bile, tako da sam prilikom citanja odgledao u svojoj glavi.

Zapoceo sam Uporiste, za sad nije lose..

U svakom slucaju, Stephen King carina.

[Crno-Sunce]

Uporiste je do jaja, uzmi Dark Tower da citas od njega, vrhunski je stvarno

[Thunderstorm]

Citao neko The man in the High castle?

Izgleda mi kao dobra knjiga a i svidja mi se stil pisanja Dika,bas sam pre koju nedelju procitao Marsovo vremensko iskliznuce koje je poprilicno dobro.

[bolkonski]

Да пресечемо ове фантазије и да извајам свој први пост на ћирилици!

Успео сам да после непотребно много времена прочитам "Браћу Карамазове" од Достојевског. Шта рећи, какву послу купорати? Проблем код оваквих књига је што човек мора да направи паузу (или чита фантастику) да би имао довољно времена да размишља о прочитаном и све време да му је на памети једна мисао, а то је, како после овога узети било шта друго? Не мислим да не треба читати и врхунску литературу, па чак и одличну, ево, добро сам расположен, и солидну, али је неопходно читати божанствену увек, у редовним интервалима, не треба претеривати и стално је поново исчитавати.

Кад знате да је нешто божанствено? Постоји много начина, али један од њих је да не постоје таква очекивања која вам то нешто неће превазићи.

[cali]

Citao neko The man in the High castle?

Izgleda mi kao dobra knjiga a i svidja mi se stil pisanja Dika,bas sam pre koju nedelju procitao Marsovo vremensko iskliznuce koje je poprilicno dobro.

Pristojno delo. Tematika mi je bila zanimljiva, ali mi ne leži njegov stil.

[Sa1Nt]

Dyxless keva :)

[Corey]

Боле господар. Надам се да ће свака следећа бити ка у Његоша, као тај одговор, али на ћирилици! 

[bolkonski]

Само ћирилица!

[fatboy]

A sada malo hipsteraja lol, elem iako nisam fanboy, dobio na poklon danas ovu novu knjigu o Steve Jobsu

, cim uvatim vremena malko bacam se na citanje, bez obzira na sve kazu da ipak ima brdo zanimljivih podataka

o zivotu i radu matorog gmaza pa bacam ovde utiske....

Edited April 26, 2012 by fatboy

[Dz]

Balzak - Mutivoda

Meni je Balzak uvek dobar

[samir^b]

Mit o ptici - Miroslav Antic

PRVI DEO

I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

IV

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako - na početku.

V

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

VI

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do - prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.

IX

Celog života opsedala me je želja

da stvorim sebi živu pticu.

Pticu koja je samo jednom.

Možda je trebalo da to pokušam ranije.

Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,

dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.

I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.

A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!

Kakva čudesna linija!

Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

Celog života opsedala me je želja

da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X

Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao

za sadržine koje se mogu zarobiti

i sačuvati kao dokaz.

Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.

Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.

Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam

namerno, kao izložba.

Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.

Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.

Kako nisam imao ničeg sem peska,

ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,

jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.

Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:

udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI

Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.

Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:

razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,

a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,

jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode.

I on ih utiša svojom težinom.

Prolaze stoleća.

I on ih nadživi i zatrpa.

Niču i sahnu civilizacije.

I on im poravna tragove.

Šta posle vredi najveća bina vekova,

ako okolo nema gledališta?

Smrt nije završetak predstave,

već nedostatak publike.

XII

Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,

dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe

i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.

Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,

može se uzvisiti nad početkom i krajem,

i biti vladar jednog predela,

istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe

i vojskovođa sna.

Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica

ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.

Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja

koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,

zove se: mogućnost mogućeg.

Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje

kako nastaje ličnost.

U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.

Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.

Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,

jer im pripada.

Budi oprezan da se ne svrstaš u ono

što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV

Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.

Iz daleka, ptice se čuju kao jato.

Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.

Nije dovoljno samo čuti.

Treba se setiti ušima.

Treba imati smisla za beskonačnost blizine.

Ko nema takvo uho - nema sluha.

Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.

XV

I rekao sam sebi još i ovo:

naučio si napamet kako se događaju razlike

između tkiva leoparda i tkiva ananasa,

i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica

niti ameba - medved.

Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš

zašto je ličnost - ličnost.

U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,

promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.

Naučio si napamet samo otkrića mudrih,

umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.

Sad, rekoh sebi, budi oprezan.

Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI

Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda

natovaren obiljem ljubičastog i sivog.

Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam

posmatrajući odlazak boja.

Nešto mi je govorilo da sam uspeo

da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.

Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj

što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa

i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.

Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju

to što su sebi odredili.

Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.

Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.

I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.

U unutrašnjost sna.

Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,

odjednom sam se sreo sa početkom života,

na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.

To je strašna samoća.

Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.

Poznanstvo sa sopstvenim delom.

Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII

Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava

kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen

tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.

Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.

Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.

Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.

Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.

Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.

I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.

Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX

I mora pristati i na strah.

Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:

šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?

Tvorac?

Ili tek čuvar smisla?

Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?

Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?

Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?

Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku

nečiji krajnji cilj?

Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?

I slobodom?

Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?

Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?

XX

Čija je ovo ptica?

Šta ja to prenosim? Čiju poruku?

Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?

Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem

i da je oblik završen?

Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu

i dodajem životu još života?

Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?

Čijih misli?

Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI

Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta

odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,

izgubljeno iza obronaka prostora i vremena

posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.

Da, neko me je gledao.

Nešto je nečim motrilo to što činim.

Odjednom, nisam znao šta sam:

čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,

već ono tamo crno mene je upotrebilo.

Jesam li konačno bio pred licem pravca

koji od mene beži prema - ovamo?

XXII

U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos

to tamo crno oko sigurno mora znati:

šta sam bio pre mene,

šta sam sad dok sam ja,

i šta ću biti kad ne budem.

Mora znati i to: otkud meni dar

da činim žive stvari.

Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?

Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo

mnogo prostranije unutra?

XXIII

Da bih opisao to nešto crno što me posmatra

sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,

bilo bi potrebno mnogo reči,

- toliko je to crno usisalo govora

u svoje ćutanje.

Da bih ga sagledao u celini,

oko bih morao da izokrenem naopako,

- toliko je to crno vezalo mnogobojnog

u svoj čvor.

Da bih ga obuhvatio,

morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,

- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost

okrenuta ka spolja.

Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?

Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?

Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?

Kako se postiže naše istinsko stanje:

prisustvom ili neprisustvom?

XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.

Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,

a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.

Zemlja je princip materinstva.

Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni

o koji smisao da se oduprem?

Da se ne ponašam kao potok

koji ima užasan strah od potopa.

Da se ne ponašam kao busen

koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.

Da se ne ponašam kao plamičak sveće

koji ima užasan strah od požara.

Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?

Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,

u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.

Kad dodirujem prstima ukus belutka,

u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.

Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,

u dahu osećam poljubac neprolaznog.

Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?

Ima li ličnu ili bezličnu svest?

Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?

Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?

Kako da utvrdim šta sam:

jednina ili množina?

XXVI

Naše učenje nije sistem, rekoše oni.

Ali može postati znanost,

ako ne bude bezglavo prihvaćeno,

već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.

I tada oni, koji su njim nadahnuti,

dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,

moraće da se uspnu do takvih domašaja

koji se zovu i: razumevanje.

Naše učenje nije nikakva gotova nauka.

Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti

koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.

Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.

Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII

Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.

Ne doticati oblik šljunka,

nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.

Ne udisati miris trave,

nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.

Ne osluškivati zvuk vetra,

nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesečine,

nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.

Ne kušati ukus kiše,

nego ukus svog daha u sadržini vodenog.

Premnogo reči utrošeno je da se objasni

šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,

i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.

I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju

pred onim crnim gore što usisava svetlost.

Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,

to umnožavanje iskusnih nagona,

ta krda istovetnog, taj stampedo života,

to nelogično: logiku prirode.

Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše

odmah u nepogrešivom pravcu - prema suncu.

Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci

kao da tuda prolazi ko zna po koji put.

I mi i vi preskočili smo prvu reč.

Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX

Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre

vičan plivanju čim se izmresti?

Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,

ima već gotove navike?

Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno

kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.

Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?

Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?

Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?

Idite, rekoše, i završite svoje delo.

DRUGI DEO

XXX

Tako je rođena moja jedina ptica.

U neukosti i strahu.

U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.

Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.

To nisu nikakva vrata,

- to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.

I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,

ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,

najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.

Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.

I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI

Posmatrao sam zadivljen taj čin:

videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,

sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija

i odande se istače i obrnuto namotava

na nešto što se otvorilo

kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.

U svakom moru postoji drugo, suprotno more.

U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.

Nema mislenih imenica.

Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.

Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

XXXII

Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika

koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,

u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine

i postala je ptica:

uspomena na perspektivu vrtloga.

Uspomena, koja je svakim izdisajem

sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.

Ona je disala!

U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.

Ona je disala!

To znači da je počela da zaboravlja.

XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.

Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice

niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,

i vraćeni ste mi sasvim prirodno

kao što su mi,

kad sam rođen,

polako vraćeni zubi,

čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.

Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.

Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV

Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.

Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.

Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.

Osetih kako vetar u mirisavom mlazu

paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve

slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,

dan na koji se namotavaju prostori.

O, zemljo, rekao sam,

vidite šta smo stvorili vi i ja!

Načinili smo krila što ne rastu iz tela,

nego iz duha ove ptice.

Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.

Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

XXXV

Najteže mi je pala ona krhka munjevitost

kojom je valjalo da je podsetim

na samu svečanost letenja.

Tu uvek postoje dva možda:

- ili ja da joj pomognem,

- ili da sama shvati da je u ovom stanju

proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim

da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.

Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.

Što manji oblik - veća glad.

XXXVI

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.

Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,

da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.

Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.

Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,

da malo poćuti sa svojim delom.

Uz tišinu volšebno staje sve ono

što je promaklo da se kaže.

Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.

Mogu jedino da vas podsetim

na neka načela krilatosti.

Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.

Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVII

A ptica reče u svom dubokom ćutanju:

nije strahota u tome što ne znam šta već znam.

Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.

U pepeljastim lukovima

vetar se isparavao nad predelom,

krunio se u krošnjama i taložio na lišću

kao gorka prašina.

Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko

i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,

a kamo li i da ga objasnim.

Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.

Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.

Ostalo je vaš posao.

XXXVIII

Prvi amanet ptici:

Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,

znači da ste morali nekako ući.

Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,

nego trenutak dodira - vrata između.

Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto

u pretapanju iz ćudi u ćud materije.

Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.

Ne spektar. Ne boju. Nego to

čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.

Ne tkivo pre života i tkivo posle života,

nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.

Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.

Izučavati usta prostora. Dah.

XXXIX

Drugi amanet ptici:

Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,

može da bude promašaj ili da bude čarolija.

Ista daljina, merena raznim potrebama,

može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,

za nekog opekotina.

Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.

Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Kad jedna škola svrgava drugu školu,

ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:

koristi isti materijal,

samo ga drugačije razmešta.

Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.

Jedino što se menja, to su - učitelji.

XL

Treći amanet ptici:

Sve se može dokazati putem već proverenih učenja

ili umovanja što se tek naziru,

ali stvari ce ipak teci onim brzinama

kojima putuje vaša misao.

Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga

da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,

makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci

čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.

Postoji nešto što se ne da naučiti.

Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?

Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?

Gde se to zvezda školovala da sija?

Koji nas to učitelj uputio u disanje?

Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.

XLI

Četvrti amanet ptici:

Občaj je da se postavi jedno i još jedno

i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.

Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.

Mi zato uzimamo jedno

i uporedimo ga s njim samim.

Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.

To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.

Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje

između ovde i ovde.

Između prvog koraka i njega samog.

XLII

Peti amanet ptici:

Osloboditi sebe od robovanja slobodi,

to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.

Raskinuti s tradicijom,

To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.

Imati u rukama znanje,

to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.

Imati svoje mišljenje,

to još uvek nije i otuđenje od navika.

Otuđenje od navika,

to još uvek nije i objava rata.

Objava rata još uvek nije i pobeda.

Pobeda još uvek nije i istorija.

Istorija - to još uvek nije i večnost.

Večnost - to još uvek nije i sloboda.

XLIII

Šesti amanet ptici:

Sa neskrivenim poštovanjem

odnosite se prema onima

koji ne misle kao vi.

Samo njih smatrajte vrednima.

Ko misli kao vi,

oduzima vam sposobnost vijanja vetra

i druge slične pokretljive veštine.

Ne uzimajte ga za sagovornika

da svojom beslovesnošću ne obezvredi

smisao vaše pobede.

Sa neskrivenim poštovanjem

odnosite se prema onima

koji su dostojni da ih prevaziđete.

XLIV

Sedmi amanet ptici:

Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor

i kojima najviše verujemo,

moraju na vreme da se povuku s neba,

jer zablenuti u lepotu svoga umeća

smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drveće je ugalj.

Mrtav ugalj je vetar.

Mrtva vatra je pepeo

iz kojeg niče korenje novog drveća.

Zato se veliki mudri letači na vreme povlače

i ne gužvaju nebo.

XLV

Osmi amanet ptici:

Za vreme vašeg posmatranja

sve su čarolije normalno stanje uma.

Zašto tvrditi nekom

da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,

ako ih je on video ružičaste?

Oni si, ustvari, isto to: isto beli.

Neka za vreme vašeg posmatranja

purpur crvenog cveća sto se žuti

neodoljivo podseća

na zeleno sivilo ljubičastog.

Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor

izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,

izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru

i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVI

Deveti amanet ptici:

Ko samo razgleda sebe kao celinu,

taj mozže biti i odmaknuto radoznao

da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine

i razumeo kako to pravac ka ovamo

vodi u onom pravcu.

Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,

taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine

i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog

i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.

Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,

dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.

To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

XLVII

Deseti amanet ptici:

Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.

Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.

Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.

Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,

jer nije u stanju da vas prati.

I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.

U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.

Istodobno zaboravljajte i pamtite.

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite

da vas u svemu svako može zameniti

samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.

Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.

Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIII

Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,

upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom

dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki

i žmirkala u gumenu daljinu

što se skraćivala i rastezala podno bregova.

Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,

a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje

i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite

sa same granice prostora.

Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore

bez straha da li ce biti tačni

i bez radoznalosti zašto su zaista tačni

mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.

Vi ne pravite jata,

nego poseban slučaj krilatosti.

Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?

XLIX

Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.

Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.

Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?

Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.

Zašto me bacate uvis?

Zašto mislite da sam živa?

Zašto mislite da sam ptica?

I zašto mislite da sam krilata?

Možda jedino zato što ste u meni primetili

da sam toliko opčinjena slobodom

da mi je neudobno i to što pripadam sebi.

L

Po čemu nešto,

što je privremeno načinjeno od peska,

kao ja,

mora i da misli kao pesak: privremeno?

Po čemu i najstarije moje pitanje

mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?

O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?

O stvaranju života?

Ili o stvaranju već stvorenog?

Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?

LI

Strahovito sam meka i neotporna.

Osećam se kao plima i oseka.

Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna

i ljigava,

kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.

Možda se sipa i žaba gade mene i kamena

jer smo im jednako tvrdi.

Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.

Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.

Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.

Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,

ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.

Ako mi date svoje prezime

i primorate me na svoju misao,

čime ću onda rasti?

LII

I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,

ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.

Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.

Ovo iz čega vam govorim,

taj paperjasti oblik ptice,

- to je tek privremeno moje stanje.

Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam

koliko sam već puta bila mrtva.

Ne bojim se ni smrti.

Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.

LIII

Čudno je to sa stvaranjem života,

priznao sam joj umorno.

Ne, nemojte me zvati učiteljem.

Samo sam slučajni učenik svetlosti.

Pošao sam na sever

da negde izučim težak zanat livca vetra.

To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom

i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,

ali je razlika u veštini neizdisanja

suvišnih reči.

Ovo je prvi put da vajam.

Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru

i svetlost me je primetila

i pomogla mi da vas stvorim.

Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.

LIV

Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,

kotrljaju se prve zvezde.

Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.

To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.

Pamti kako drvo zatrudni.

Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.

Dokle vreme zri.

Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.

U šta je smeštena bezgraničnost.

Nisam vam govorio svoju istinu,

nego istinu svetlosti.

Otac neznanja je: neću da saznam.

Otac znanja je: moram.

Najveće misli događaju se u procepu.

Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.

Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.

LV

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,

da vas bacim u nebo?

Vi tamo pripadate.

Verujte, priznao sam,

jedva sam uspeo da vas načinim.

Sad više nemam snage ni da se obradujem.

Laku noć, rekao sam.

I bacio sam je uvis:

letite u čistoti, ptico moja!

Ne znam pravedniju počast

koju bih mogao da vam darujem.

Načinila je krug nad mojom glavom

kao da crta auru. I odletela.

U ogledalu vode ličio sam na boga.

LVI

Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,

da zanemarim navike i osećajnost postupka

i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,

da zanemarim boju i delotvornost oblika,

vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,

da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,

od čega se to pravi,

da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,

ili je razum to što uokviruje mene,

- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.

I mislim da sam ga shvatio.

LVII

Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem

i o ružnoći. O zlu i smrti.

O kvarljivosti materije.

Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.

Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.

Bio sam taj što se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguća čula

koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.

U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,

događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.

Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,

umesto da pazim na predznak.

LVIII

Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.

Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.

Veliko vreme rastanka: u plićacima

ribe su večerale tišinu.

Negde daleko u brdima kao da je

zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.

Kiša.

Kakav naporan dan za učenja i za odluke!

[bolkonski]

The Unnamed - by Joshua Ferris

Сјајна књига. Нисам очекивао од америчког писца готово достојевски приступ. Ради се о човеку који пати од болести (јединствене у свету за коју лека нема) која га тера да хода. Књига се не бави великим бројем тема, али сваку од тема дубокро разрађује. Не постоји никакав заплет (или скоро никакав), једноставно радња тече и то је то. Стилски је сјајно написана. Требало би да има да се свуче са торента.

Неспоразум - Албер Ками

Камијев позоришни комад. С обзиром да је обим заиста мали, препоручујем свакоме да прочита. Има на банепревозу. Наравно сјајан, бруталан и језив.

[psaras]

U Miso supi - Rju Murakami

Slučajno vidim da kolega čita danas, krenem, baš dobar horor triler. Posle pročitam da je čovek napisao Audition po kome je snimljen jedan od po meni najboljih horora ikad.

[Dz]

Pre zemljotresa - Suzana Dzons

Kupila meni i sebi ortakinja kad je gledala neke knjige kao bila na popustu, iskreno ocekivala sam neko sranje jer je radnja u Japanu pa kao dal uoci onih velikih zemljotresa i da na tu foru navatava publiku da cita neke zalopojke iz tog perioda, al ne radi se uopste o tome i nije losa knjiga

[Dreadnought]

Dirty Little Secrets of World War II -Military Information No One Told You (by James Dunnigan & Albert Nofi)

Naleteh na torenat za ovo pa reko ajde da vidim. Nisam bio siguran dal da stavim komentar ovde ili u WWII shbbkbb topic...

Generalno sam zadovoljan. U pitanju je kompilacija zanimljivosti, chudnih statistika, opisa (tragi)komichnih situacija i slichno za koje se malo zna ili su podaci izronili iz kojekakvih skorije otpechatjenih arhiva. Dobar deo tekstova ima i komentare tipa"what if...".

Kontam da bi moglo da se dopadne nashem cenjenom intoxikovanom doktoru i drugovima analiticharima istorije sa Nauka foruma.

[psy]

Ja sam procitao "muskarci koji mrze zene" (girl with dragon tattoo) i bas mi se svidela, pa me zanima jel citao neko ove ostale iz triologije milenijum i kakvi su utisci?

Pre toga sam procitao "the reader" i svidela mi se mnogo vise od filma.

Sad citam c.r. safon "senka vetra", isto deluje ok..

Edited June 2, 2012 by psy

[absolute]

Dirty Little Secrets of World War II -Military Information No One Told You (by James Dunnigan & Albert Nofi)

Naleteh na torenat za ovo pa reko ajde da vidim. Nisam bio siguran dal da stavim komentar ovde ili u WWII shbbkbb topic...

Generalno sam zadovoljan. U pitanju je kompilacija zanimljivosti, chudnih statistika, opisa (tragi)komichnih situacija i slichno za koje se malo zna ili su podaci izronili iz kojekakvih skorije otpechatjenih arhiva. Dobar deo tekstova ima i komentare tipa"what if...".

Kontam da bi moglo da se dopadne nashem cenjenom intoxikovanom doktoru i drugovima analiticharima istorije sa Nauka foruma.

Nesto na tu foru je i The storm of war od Andrew Roberts-a...

Pa ko voli 2 svetski, moze...

Inace, u jednom momentu dok sam citao knjigu, shvatioi sam da sam poceo da navijam za nemce

[Crno-Sunce]

Epska fantastika, sad kad razmisljam ne bih je mogao uporediti ni sa jednom knjigom koju sam citao..

U svakom slucaju, epska fantastika i to epska da epskija ne moze biti, nekome moze da zasmeta cinjenica da se u knjizi ni jedan lik da kazemo "normalan", nego su svi ili bogovi ili mogu da samaraju bogove :D

Malo konfuzna u pocetku jer ti baca previse likovao odjednom da bi uspeo da pohvatas sta je tu ko, ali kako se cita polako se sve kockice slazu.

Meni je knjiga sasvim fino legla i preporucujem je svima, sad idemo na sledecu iz tog serijala >(