Ne znam da li se sećate svog prvog susreta sa računarom, video igrama i dugim satima provedenim uz iste. Ali ja znam da je bilo potrebno dosta iskustva i treninga kako bih uspeo da prevaziđem umor, glavobolju i peckanje u očima. Znate ona upozorenja na početku nekih igara, koja sugerišu da se odmorite na svakih sat vremena igranja i da se odmah obratite lekaru ako primetite nelagodu? Besramno priznajem da sam se istim, grohotom smejao svaki put.
Glavobolje su prestale, umor se uspešno naučio ignorisati a što se peckanja očiju tiče – ni treptanje više nije neophodno. I tako mislite da ste doživeli “gejmerski zen”, kad ono međutim. Pojavi se igra koja svojim haotičnim izvođenjem ne samo da evocira stare igračke nelagode bar u vidu fantomskog bola, no otvara četvrtu dimenziju ka preopterećenju receptora zabave i poremećaju pažnje. Znate već, ugasite igru i svet oko vas odjednom deluje naročito dosadno. Užasno iskustvo, nikako ne preporučujem!
Donkey Kong Bananza me je naterala da ponovo procenim svoj pogled na video igre i dođem do zaključka da previše zabave zapravo može da bude loše. Budite umereni ljudi! Naročito sa haotično prezabavnim naslovima kao što je ovaj. No, da krenem ispočetka…
Nintendo me je najnovijim naslovom ponovo uverio da ne mora da vređa moju igračku inteligenciju. Da igra može biti pametno dizajnirana, zabavnih mehanika i utegnutog izvođenja. Uverili su me još jednom da lako ne znači loše a teško ne znači dobro, već da je istina zabave uvek u nekoj sredini. Naročito u komešanju raznih elemenata od kojih se neki od igrača odbiju kao loptica za stoni tenis, a neki ostanu zauvek, da se nikada ne zaborave.
Donkey Kong Bananza je jedna baš ovako uskomešana igra, čija količina elemenata vas svojom silinom uvlači u univerzum iz kog pozitivne strane izvlačite sami a negativne sa lakoćom možete da zanemarite.
Dugo je čekao Donki da ponovo doživi pravu 3D platformsku avanturu. A kako je ovo verovatno moj omiljeni žanr video igara, jedva sam čekao da doživim sve pozitivno što su trejleri nagoveštavali. Drugim rečima, nisam mogao da odolim da ne nabavim ovaj biser još uvek skromne Switch 2 biblioteke.
Igra nas naravno stavlja u… krzno legendarnog majmuna, na njegovom putu do središta zemlje. Naime, čitava planeta je podeljena na slojeve do jezgra, a kako je sticajem nesrećnih okolnosti Donki potonuo do prvog, jedini način da se vrati na površinu je – ka dole. Logično možda nije, ali je postavka za pustolovinu!
Igra se dobrano trudi da svoju priču ispriča i na sinematski i emotivan način, pa je ispunjena finom količinom animacija. A Donki na putu kroz tlo nailazi na saputnika u vidu devojčice Polin, koja je zapravo pevačica iz Super Mario Odyssey, dok je još bila dete. I kako to obično biva, dvoje saputnika ka istom cilju, kroz pustolovinu jačaju svoju vezu, istovremeno emocionalno uplićući samog igrača.
Dok je odnos između Polin i Donkija simpatičan, lično smatram da je izgradnja njihovog prijateljstva više usiljena nego organska. Ima tu dobre hemije ali uglavnom se sve gradi na dijalozima gde Polin besedi monologe i priča o sebi a Donki odgovara (ili ne odgovara) onomatopejama. Ne sumnjam da će se mnogi igrači zaljubiti u njihov odnos, ali ne zaboravimo ni da je Super Mario Odyssey igra obožavana od strane miliona igrača, tako da je sve moguće, ma koliko nelogično bilo. Ha!
Već u prvim minutima igre, shvatićete da ovo nije običan platformer u kom se krećete predefinisanim putevima. Čim Donki prvi put zamahne pesnicama, poruši stene i napravi sebi put, jasno je da je “rudarenje” sastavni deo gejmpleja. Ovo znači da ćete u većini slučajeva kada znate gde je cilj, umesto da šetate okolo i pronalazite prolaze, moći lično da probušite sopstveni put do tamo.
Da li ovo znači da se većina zagonetki svodi na besomučno rušenje terena? Ne obavezno. Cilj nije uvek jasno poznat a i rušenje je najvećim delom opciono. Drugim rečima, očekuje vas onoliko uništenja koliko smatrate da je zabavno.
Ovo naravno podrazumeva i potpuno redefinisanje terena. Nešto što je možda brdovit reljef, posle par desetina minuta vitlanja pesnicama, možete pretvoriti u ravničarsku pustoš. A ukoliko to znači da ste sebi upropastili pristup nagradi koja je sada recimo na vrhu nepristupačnog brda, možete resetovati nivo odnosno njegov pejzaž, bez da izgubite ostatak progresa. Bušenje tla takođe ne znači da ćete u beskraj moći da rovarite do podzemlja Morije i tražite Balroga, jer su nivoi uokvireni nevidljivim (i vidljivim) zidovima koje ne možete da porušite. Na trenutak razočaravajuće ali istovremeno logično.
Osim što se koristi pesnicama, Donki može da zgrabi i parče terena i njime da udara protivnike ili prepreke, a osim toga, tu su i Bananza moći, koje su jelte razlog podnaslova igre.
Bananza je zapravo moć transformacije. Donki može da postane veliki gorila ali i neka druga životinja, svaka sa svojim setom unikatnih sposobnosti. Kong ruši oko sebe kao lud, zebra brzo trči, noj na trenutak poleti pa onda lagano jedri itd. Da ne pokvarim sada baš sve Bananza moći koje su u igri prisutne, a čije je otkrivanje jedan od zanimljivijih aspekata igre.
Kao i osnovne sposobnosti, Bananza moći je moguće unapređivati. Na svakih pet pronađenih banana, dobijate jedan “skill” poen. Korišćenjem poena možete recimo ojačati udarac, da sa lakoćom uništava tvrđi teren ili kupiti neki sasvim novi potez. A specijalne Bananza sposobnosti takođe mogu postati više upotrebljive. I sve ovo je odličan način za dodatnu motivaciju u skupljanju, umesto da pronalazite nešto što nema nikakvu upotrebnu svrhu.
Nivoi su ogromni i ima ih sijaset. Možete ih sa lakoćom preći, ali ako mislite da otkrijete sve njihove tajne, biće vam potrebno bar pet puta više vremena. Isto važi i za kompletnu igru, uz koju bez problema možete provesti preko četrdeset sati igranja, ako se odlučite da se zavučete u svaku moguću rupu i zgrabite nagradu.
Uz to igra izgleda jako lepo. Osim zaista prelepog dizajna nivoa, kvalitet animacija, efekata i samih modela je odličan. Možda deluje kao igra koja je mogla da se vrti i na prvoj Switch konzoli uz malo manje šminke i niži frejmrejt i rezoluciju, ali to ne znači da je po pitanju grafike ovo nekakav neimpresivan naslov.
Tu mi se inače javlja i prva zamerka u vezi sa Donkijevom najnovijom avanturom. Ovo je možda prva i jedina igra iz Nintendove kuhinje za koju znam, a da pati od nestabilnog izvođenja. Frejmrejt je dobar deo igre stabilan a onda uletite u deonicu gde broj sličica u sekundi drastično opada. Na momente to mogu biti i jednocifrene brojke, ako oko vas pršti haos a vi uprkos padu u izvođenju ne želite da prestanete da rušite ni okoliš ni frejmrejt.
Dakle, ovo nije situacija generalno slabog FPS-a. Nintendo je naravno imao i takve igre, naročito u dalekoj prošlosti. Ali ovakva fluktuacija u izvođenju nije nešto što sam od njih očekivao – ikad. I dok sam mislio da će do sada to ispraviti brojnim zakrpama koje su u međuvremenu objavljivane, to još uvek nije slučaj. Mada nada umire poslednja, naročito kako ovo nije igra koju ću prestati da igram u skorije vreme.
Jedina druga veća zamerka koju imam, jeste po pitanju dizajna Bananza moći. Svaka od njih ima svoju prednost ali one opet deluju nekako nedovoljno iskorišćeno. Skoro kao da ne postoji potreba transformacije u svaku od tih životinja, koliko je bilo moguće da postoji samo jedan oblik koji dobija nove sposobnosti. Suštinski, kada vam nešto dopusti da imate visoka očekivanja a onda ih ne ispuni baš kako valja, ne možete ne osetiti razočaranje.
Ostatak zamerki tiče se jedino još već pomenutog odnosa između Polin i Donkija koji deluje veštački i pojedinih odluka po pitanju dizajna. Svet igre je ispunjen nagradama za pronaći, gde su one glavne u obliku džinovskih banana. I dok nijedna od njih ne vređa inteligenciju kao jedan gore pomenut brkati naslov (khm), pojedine momente je trebalo učiniti zabavnijim.
Ovo je više zamerka po pitanju momenata koji su mogli biti bolje osmišljeni a čije bi se definisanje moralo posebno razložiti u zasebnom tekstu. A kako za to ovde nemamo vremena, jer sam već utrošio mnogo reči na dragoceno brbljanje, samo mi verujte na reč.
Ah da, tu je i muzika. Eto šta rade godine, da i na meni toliko bitan detalj na trenutak zaboravim. A i za to postoji razlog, jer muzika igre je jedna od njenih slabijih strana. Opet ponavljam, sigurno će se naći publika koja će padati u sevdah na svako Polinino pevanje ili u srcu svom urezati neke od Bananza tema, ali ja nisam jedan od članova te posade. Povremena melodija mi zaista jeste na brzaka postala draga, ali što se celokupne muzičke podloge tiče, mogla je biti basnoslovno bolja.
Ono što igra radi najbolje, jeste osećaj otkrića. Svaki naredni nivo, sloj planetine površine i lokacija, odmah bude uzbuđenje u igraču. Jurnjava kroz tlo do samog centra sveta, jednostavnom ali emotivnom pričom i odličnim animacijama, diktira sjajan tempo. Uvertira, razrada a naročito finale, apsolutno su sjajni. Nebrojeno puta sam se razočarao završnicom neke odlične igre, ali to ovde nije slučaj. Ono kad fali još samo pet minuta da igra bude savršena, ovde nam ona daje čak deset! Zaista zadovoljavajuće.
Da ne pominjem da prelazak igre otvara nove zadatke i dalje istraživanje otvorenih svetova. Baš ono što bi svaka igra trebalo da ima! A ne tu da nam ostavlja gorak ukus u ustima jer odjavna špica istovremeno svira i kraj zabavi. Pih.
I još samo da se osvrnem na onaj haos koji sam tako teatralno naglasio na početku ovog teksta. Istina, Donki je pravi rušilac bez premca i ume da izazove pravu stihiju na ekranu. Ali prava kataklizma nastaje tek ako pokrenete multiplejer opciju. Ovo je rekao bih zamišljeno kao instruktorske pedale u automobilu. Dok neko mlađi upravlja Donkijem, stariji igrač koristi drugi kontroler da upravlja sa Polin odnosno njenim pevanjem. Drugim rečima, Polin može bukvalno da puca glasom. Svaki ton leti pravo kao metak i ruši okruženje ali i povređuje protivnike.
U zavisnosti ko “sedi” za tim drugim kontrolerom, nivo haosa u igri će to evidentno reflektovati. Iskusan igrač će igru učiniti lakšom ili zabavnijom nekom manje iskusnom gejmeru, ali ako drugi kontrolor drže recimo nežne ruke vaše lepše polovine ili možda dete koje je kontroler držalo samo onomad kada vas je istim gađalo – o bogo, spremite se za ludu vožnju!
Kliktanje dugmeta drugog kontrolera u mom desnom uvetu i preda mnom brda koja su postajala pustoš, istovremeno su indukovala i one glavobolje i očiju peckanje i umor koji se taložio kao “level 99” tetris blokovi. A posle igranja, pažnju nije mogla da mi privuče ni najava nastavka omiljene igre, dok bih 15 minuta prazno zurio u zid. Da ponovim ljudi moji dragi, samo pažljivo! Od ovog’ može da se zajauče.
Donkey Kong Bananza je jedna sjajna, prezabavna, eksplozivna i nadasve haotična avantura koju ću dugo pamtiti. A kako stvari stoje i dugo joj se vraćati. Instant klasik koji bez obzira na pozitivnu pažnju koju uživa, smatram da zaslužuje još malo više iste.
Ukoliko posedujete Switch 2, bukvalno nemate mnogo izgovora da izbegnete ovaj dragulj. Čak ni sa ovim platama!
Donkey Kong Bananza je dostupna za Nintendo Switch 2
Autor: Milan Živković
Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates required
Email Address *
The post U, BANANA! – Donkey Kong Bananza recenzija appeared first on PLAY!.
Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
.jpg.44c5a5dc72ff4f2173633d2dab466b5d.jpg)
.jpg.7b792f28e6a65b97b0dfc5f5001a2c03.jpg)
