Џон Картер (John Carter, 2012.)
ију какав филм, потпуно неочекивано драгуљче!
права авантура, смештена у 19. век, где се наш јунак, конфедерацијски ветеран и (анти)херој, авантуриста у потрази за пећином од злата, случајно обре, ни мање ни више, него на Марсу, који се зове заправо Барсум и има цивилизације, покретне градове, мистику, принцезе и летелице (али нема електронике и електрике, све је механичко, шкљоцаво и аналогно, што атмосфери додаје потпуну ишчашеност). штета што нисам гледао овај филм са 13 година, вероватно би ми био најбољи и најомиљенији филм икада. ретко се праве добре авантуре, али ова је сјајна. заплет приче је интелигентно осмишљен, расплет такође, а остављен је и зјапећи прикључак за наставак. (наставак постоји, додуше само у штампаном облику - Џон Картер: Богови Марса од Едгара Рајса Бароуза, а зашто никад није снимљен, питамо Дизни.)
поред одлично изнесене главне улоге (надркани Картер у изведби мало познатог Тејлора Кича - сећамо га се као Картароша Ремија Лебоа из "Вулверина" или психопате Реја из "21 моста"), посебно ми се свидела детаљност и сложеност приче, оригиналне идеје у приповедању и динамична режија (нема празног хода). ипак, највише је допринело то што је филм сјајна авантура. (и како да заборавимо Марка Стронга, у улози мрачног спиритус мовенса целог филма, који ту улогу носи онако како само он зна да је носи.)
на ИМДБу има 6,6 поена, што је приличан скор за овакав филм, а ја му дајем широкогрудих 9, додуше из субјективних разлога.