Jump to content

pričajte


Recommended Posts

@vlada

Sve je do iskustva po mom mišljenju.

Meni se svidelo ljuto tako što sam se kao klinac ložio pred matorcima kao da sam jak što jedem ljuto, verovatno u početku na silu (baš se ne sećam) dok sam posle hasao ljuto zato što mi se stvarno sviđa i zato što mi prija. Većina klinaca će da pobegne od toga zato što im nije sigurno, PEČE IH, slična je priča sa klincima koji ne jedu neku hranu zato što ružno izgleda.

Sa godinama ljudi imaju težnju da rašire svoje vidike jelte i da probaju nove stvari, tako da je više matoraca probalo više puta ljuto od srednjoškolaca i zbog toga će oni pojesti više ljutog u toku obroka. Sad da matorcima mora više da prija ljuto nego klincima mogu ja na svom primeru da otpovrgnem! A znam podosta ljudi mojih godina koji dosta vole ljuto (već duže vreme), tako da ono... :D

Edited by alfa

Um caruje, Dundo Maroje!

Link to comment
Share on other sites

Priča sa matorcima i ljutim/čvarcima/pihtijama i tako tim zajebancijama je više kulturološka postavka kod nas, nego što je nekakvo realno menjanje ukusa koje kao dolazi sa godinama. I ja znam da ljudi često vole da forsiraju da "što su stariji" to više vole te pikantnije zajebancije, ali to nema veze sa realnošću, već više jednostvno krenu da jedu to kad malo zađu u godine zato što im ne izgleda odbojno kao što im je izgledalo kao kad su bili klinci, a neko je naravno to zavoleo kao klinac još, ako je prebrodio prvobitnu barijeru koju deca/mlađi imaju prema toj i takvoj hrani.

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, али памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: велики народни родољуб. 
Радоје Домановић - "Страдија" 1902. -

Link to comment
Share on other sites

I ja sam sad zbunjen. Mislio sam da je "common knowledge" da se ukus menja sa godinama. Osim toga sto vremenom upoznajes razne nove ukuse i razlicite intenzitete tih ukusa, prevazilazis stare prostije... To sto je neko ranije upoznao novi ukus i zgotivio ga (ljuto npr.), ne znaci da mu je odma prijao (kao sto i alfa kaze da kao dete nije sigurno poceo da ljuto jede jer mu je lepo).

 

edit: sad kad razmislim, vise nista iz "detinjstvo" jelovnika ne konzumiram, bas malo stvari. A maltene glavni razlog je sto si izvalio druge bolje stvari. Virsle i tako te stvari su mi bile najjaca hrana na svetu, a stvari koje su mi sada super su mi bile gadne i "nisam ih voleo".

Edited by Longli
Link to comment
Share on other sites

pihtije sam kidao kao klinac a sad ih bas i ne mirisem,pecurke sam recimo izbegavao nekad a sad ih obozavam,ljuto necu jesti ni kroz 50 godina(ako dozivim to vreme),slatko cu kidati dok sam ziv :D,sve je to od osobe do osobe potpuno individualno,cvarke i slaninu recimo ne mogu da gledam ocima...

Link to comment
Share on other sites

bila je frka sa bilo kakvom povezanoscu sa godinama, ali onda je prestala kada je ivan napisao da ima veze mozda. posto se ivanu ne pise da je jeo bunike, onda se krenulo u diskusiju. da, ukus se menja godinama i kod 90% ljudi ce se to prvo ispoljiti tako sto pocne da im prija ljuta hrana sa, lupam, 20 godina. ali dobro, alfa je mlatio duplo vise ljutog od caleta tako da svaka prica pada u vodu

"The horse ran away with the spoon, I wish I was on the moon, too"

Link to comment
Share on other sites

Guest
This topic is now closed to further replies.
×
×
  • Create New...