SolidChief

Mesec za nama je uvodni u dva glavna gaming meseca u toku godine, pred prazničnu sezonu. Ubisoft obično prvi nastupa sa svojim godišnjim velikim AAA naslovom pa je tako i ovoga puta bilo sa Assassin's Creed Syndicate. Igra nam se dopala, nije loša, ali nije ni revolucija, koju opet nije i da smo očekivali od Assassin's Creed naslova. Svakako je bolja od Unity-a. Ima i malo starog AC šmeka, iako se naš Borislav koji je radio recenziju veoma suzdržavao da ne ocrni igru i previše, pošto je veliki fan serijala pa je za njega „dovoljno dobro“ zapravo razočaravajuće kada je AC u pitanju. DLC dodatke su proteklog meseca imale prilično velike igre - Witcher 3, Civilization Beyond Earth kao i Guild Wars 2. Tu je i opis Star Wars: Battlefront bete iz ugla trojice članova redakcije. Prilično je izvesno da će igra biti jedan od udarnih naslova 2015. Moramo da priznamo da smo uživali u beti. Stigla nam je i Uncharted kolekcija za PS4 koja bi trebalo da nam zadovolji istraživačke apetite do marta sledeće godine i Uncharteda 4. Još jedan naslov koji vredi istaći je Transformers: Devastation koji nam donosi interesantan mix prepoznatljivog Platinum Games akcionog gameplay-a sa zaista dobrom zapadnom franšizom – starim transformersima. Dobra vest stiže za Zelda fanove koji mogu da okupe ekipu od tri 3DS igrača. Tri Force Heroes je pun pogodak, ali samo u tom settingu gde je dovoljno da imate samo jedan kertridž. Može da prođe i sa dva online igračima ali nije ni blizu zabavno kao tri igrača na jednom mestu. Nintendo je bio Nintendo, pa na primer nije dozvolio opciju jedan kertridž na dva igrača sa 3DS-om plus online igrač (drugi najizvesniji scenario). Takođe, igra je krš ako je igrate sami (najizvesniji scenario) tako da eto, Zelda fanovi, imajte sve ovo u vidu pre kupovine. Deo redakcije je proteklog meseca uživao i u čarima Pariza, na kome smo imali prilike da posetimo Paris Games Week. Ako ste kojim slučajem u nedoumici koji evropski sajam video igara bi pre svega trebalo posetiti u toku godine, Gamescom u Kelnu ili rastući PGW, evo kratkog i jasnog odgovora – Gamescom. Keln nije Pariz i to svakako ima svoju težinu, ali ni PGW nije Gamescom koji kao sajam video igara deluje deset puta impresivnije od svog konkurenta. Vidimo se sledećeg meseca. PLAY! Zine 89 - Novembar 2015 Flash (vesti) 13th Page NA LICU MESTA: Road to Blizzcon Paris Game Week IZVEŠTAJ: Sony Paris Game Week EDITORIJAL: Playstation VR BETA: Star Wars: Battlefront DLC: The Witcher 3: Wild Hunt - Hearts of Stone Civilization Beyond Earth - Rising Tide Guild Wars 2 Heart of Thorns Pinball FX2 REVIEWS: Assassin’s Creed Syndicate Uncharted: The Nathan Drake Collection Transformers: Devastation PES 2016 Tearaway Warhammer: End Times - Vermintide Armikrog The Legend of Zelda: Tri Force Heroes The Park Keep Talking and Nobody Explodes Go! Go! Nippon! 2015 Sword Coast Legends Franchise Hockey Manager 2 Renowed Explorers REPLAY: Starcraft INTERVIEW: TurtleBeach HARDWARE: Asus ROG G20 SteelSeries miš MINECRAFT BLOK MODDING SCENA FANTASY TALES Hearthstone specijal

Kada je posle neviđenog hajpa pre godinu dana izašao prvi Destiny, dobar deo igrača je osta pomalo razočaran. Da li se radilo o očekivanjima koja posle onako pompeznih najava ne bi ispunila ni jedna igra ili se radilo o velikoj količini elemenata iz igre koji su jednostavno bili osrednjeg kvaliteta, na kraju krajeva nije ni bitno. Destiny jednostavno nije uspeo da postane sledeća velika stvar u gejmingu. Ruku na srce, čak i u onakvom obliku u kakvom je igra izašla, sve jedno se radilo o naslovu koji je bio zabavan, naročito kada je u pitanju core gameplay konzolnog FPS napucavanja, koga je Bungie godinama usavršavao na Halo serijalu. Igra je u poslednjih godinu dana dobila dve ekspanzije – The Dark Below i House of Wolves.…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Nintendo je počeo da se menja. To je sada već svima jasno. Ili je bar jasno vidljiva želja za promenom sa njihove strane. Da li je razlog par godina poslovanja u crvenoj zoni finansijskog grafikona, za Nintendo fanove je potpuno nebitno. Ono što je važno je to da je kompanija koja je visok nivo kvaliteta svojih udarnih franšiza čuvala kao ni jedna druga u industriji, konačno počela polako ali sigurno da se otvara a Super Mario Maker je jedan od najboljih primera. Nintendo je svoju najbolje čuvanu svetinju zvanu 2D Mario sada na izvolte, spolja i iznutra, ponudio svima. Prva stvar koju bih želeo da istaknem – nikada nisam voleo da pravim nivoe. Kao i generalno stvari u igrama. Taj posao sam uvek voleo da…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Trebalo mi je oko stotinu sati igranja da bih zaokružio iole smislenu misao kojom bih opisao ovu igru. Bilo je potrebno prepustiti se instinktu i atmosferi i zagaziti duboko u ono što Phantom Pain nudi, ne bi li ovaj tekst uopšte i mogao da stekne pravo da se naziva opisom Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a. Narode, nije šala, The Phantom Pain je jedno duboko igračko iskustvo koje gotovo niko neće proživeti na isti način. The Phantom Pain je proizvod najzabavnijeg igračkog koncepta celog Metal Gear Solid serijala, a to je samo po sebi, jedan strahovit kompliment. Pretpostavimo da ste se već oprobali u kratkom prologu za The Phantom Pain, Ground Zeroes-u. Već ste sigurno shvatili dubinu mogućih pristupa igranju i tempu prelaženja koji…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

I tako godina za godinom prolaze, a ljubitelji fudbalskih simulacija željno iščekuju da vide šta su nam ljudi iz EA-a i Konamija skuvali u svojoj kuhinji za novu godinu kada su fudbalske simulacije u pitanju. Kada je FIFA 16 u pitanju, na prvi pogled pred nama stoji dobro našminkani mlađi brat FIFA 15. Mada se ni njegova starija braća ne bi postidela svojom skupocenom šminkom i širokim osmehom. Ipak, deluje nam kao da je FIFA 16 pobednik salona lepote EA-ovih fudbalskih igara. Svi meniji su lepo ukomponovani i upotpunjeni sa pametno odabranim grafičkim detaljima. Muzika je, reklo bi se vrlo slična kao i prethodnih godina, tako da za ljubitelje Cece i Šabana ni ove godine nema lepih vesti. Ali pošto gotovo sigurno niko neće novu…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

SOMA je jedna od verovatno najisčekivanijih horor igara ove godine, što nas ne sme nikako čuditi kada znamo da iza nje stoje ljudi koji su radili jedan od najvažnijih horor naslova poslednjih desetak godina, igru Amnesia. Ukoliko niste čuli za Amneziju, onda ovaj tekst verovatno nije za vas, tako da ćemo preskočiti priču i hvalospeve o jednoj od najstrašnijih i najoriginalnijih horor avantura ikada, o igri koja je postavila standarde u horor žanru i izrodila brdo klonova. Ali ćemo, sa druge strane, pomenuti serijal Penumbra, manje poznatog starijeg brata Amnezije, koji je nezasluženo pao u zasenak , a koji vam preporučujemo pod obavezno, ukoliko ste voleli Amneziju, a znamo da jeste. Elem, da se vratimo na SOMA-u. Na ovoj igri je developer radio od izlaska…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Mad Max: Fury Road je po mnogima najbolji film ovog leta. Glup, bez priče, apsurdan, „kretenski“ i dementan, poslužio je svrsi i nasmejao milione. Džordž Miller, kreator serijala, skupio je veliku ekipu i rekao „dajte što više ludačkih ideja“. I Mad Max je rođen. Na krilima filma, pojavila se i igra u kojoj ste takođe u ulozi Maxa koji pokušava da pobegne iz Wastelanda, ovoga puta uz pomoć Chumbucketa, iskusnog ali pomalo ludog mehaničara koji mu je pokloni The Magnum Opus, njegovo novo vozilo. Šta je sa starim? Uništio ga je Lord Scabrous Scrotus, sin Immortal Joea, glavnog antagoniste iz Fury Road filma. To ujedno označava da Mad Max igra nije adaptacija filma, što je zapravo pozitivno. Magnum Opus je solidan, ali ne i dovoljno…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Poslednje sekunde utakmice, vaš tim ima loptu i na svega dvadeset jardi do touchdown linije kapiten tima pada i lomi vrat, jedan od saigrača upoznaje protivničkog igrača sa obližnjim busenom trave skačući mu po glavi, a sudija kuje planove kako da nekoga saplete dok trči. Deluje kao horor priča sa utakmica američkog fudbala? Ne, samo tipično poluvreme u Blood Bowl-u. Blood Bowl je, ukoliko se ranije niste susretali sa ovim serijalom, fantazijski američki fudbal. Ali ne onaj u kom sastavljate svoj dream team od najboljih igrača današnjice, već liga sa rasama iz Warhammer univerzuma. Originalno igra na tabli sa minijaturama, Blood Bowl je imao nekoliko digitalnih iteracija i danas je pred nama najnovija, sa brojem dva u nastavku. U srži, ovo je verna adaptacija stone…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Kada na nečemu radite potpuno sami dugi niz godina, taj projekat postaje više od običnog posla ili zanimacije u slobodno vreme, i postaje vaš san i vaše čedo, kome posvećujete potpunu pažnju i brinete o svakom detalju da bi to na kraju ispalo kako treba. I to se naveliko vidi jednom kada sednete da igrate Stasis, igru koju je dugi niz godina potpuno sam radio Chris Bischoff, tvorac i dizajner ove igre. U ranijim fazama je grčevito odbijao da se sa igrom pojavi na Kickstarteru, ali je na kraju ipak posustao od te svoje tvrdoglavosti, shvativši da novac koji bi prikupio u kampanji i te kako može da pomogne da se Stasis konačno završi, jer bi tim novcem mogao da pokrije sve troškove i unajmi…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Jedan od razvojnih studija za kojim žale stotine hiljada (starijih) igrača kompjuterskih igara zasigurno je nadasve poznati Bullfrog. Osnovan davne 1987. britanski studio izbacio je svetski poznate hitove kao što su Theme Park, Theme Hospital, Dungeon Keeper, Populous, Syndicate sa svojim nastavkom Syndicate Wars i gomilu drugih manje ili više poznatih igara. Posle akvizicije 2001. od strane EA, Bullfrog je nestao, a sa njime i nade da će noviji naraštaji uživati u igri kalibra jednog Sindikata. Međutim, jedan od „žabaca“, gospodin Majk Vebli nije pristao na takav rasplet u ovom univerzumu, a uz pomoć vernih fanova sa sajta Kickstarter njegova kompanija 5 Lives Studios udahnula je život igri Satellite Reign – duhovnom nasledniku legendarnog Sindikata. Početna premisa igre Satellite Reign ista je kao i kod…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Pozdrav svima, Kakav gaming mesec za nama! Metal Gear Solid V: The Phantom Pain, Super Mario Maker, SOMA, Until Dawn, FIFA 16, Mad Max, Destiny: The Taken King… Od čega početi! MGSV: The Phantom Pain je igra koja je solidno podelila redakciju, pre svega dva najokorelija fana serijala. I iako su se autor opisa i urednik generalno slagali oko dobrih i loših strana igre, jedan je prilično čvrsto zastupao ocenu 10/10 dok je drugi svoj „Revengeance“ prema Konamiju, Kojimi ili ko je god odgovoran za nedovršenu i očigledno zbrzanu igru, hteo da ispolji jednom osmicom. Obojica kao ulog na sto stavljaju stotinak sati provedenih u igri, kao i ko zna koliko sati provedenih uz ceo serijal. Konačni ishod – 9/10. Igra je odlična, ali za razliku od mnogih drugih gaming publikacija, mi smo imali vremena da je pređemo do samog kraja i budemo u stanju da je sagledamo u celosti. Još jednu devetku je odneo i Super Mario Maker. Nintendo je još jednom uspeo da napravi naslov za koji smo apsolutno sigurni da će doživeti legendarni status. Wii U svakako ulazi u istoriju kao najneuspelija kućna konzola koju je Nintendo napravio, ali ako pogledamo ponudu igara za ovaj sistem, makar nam je drago da Nintendovi timovi koji razvijaju igre i dalje znaju vrlo dobro šta rade. Horor repertoar ovog meseca čine SOMA koju je vredelo čekati i jedan od sleeper hitova godine Until Dawn. Destiny je ušao u drugu godinu znatno jači u odnosu na igru koja je lansirane prošle godine. Mad Max iako pomalo dosadan, može da prođe ako vam se dopao film i ako ste željni još malo akcije. FIFA je ove godine prilično dobra, ali na žalost zbog problema na granicama nismo na vreme dobili PES, pa nismo bili u mogućnosti da napravimo direktno poređenje dva fudbalska titana među video igrama. Negde između Srbije i Hrvatske je izgleda ostala i naša review kopija Tearaway Unfolded, koju takođe nismo dobili na vreme da bi stigli da pripremimo opis. Sledeći mesec takođe stiže gomila velikih i malih, potencijalno dobrih naslova. Ulazimo u udarni termin godine kada su u pitanju video igre. Jedva čekamo da zajedno sa vama ispratimo finiš ove prilično jake gaming godine. PLAY! Zine 88 - Oktobar 2015 Flash vesti 13th Page REPLAY: Half-Life BETA TEST: Rainbow Six Siege UKRATKO STEAM EARLY ACCESS: Bounty Train Warshift REVIEW: Metal Gear Solid V: The Phantom Pain Destiny: The Taken King FIFA 16 Super Mario Maker Until Dawn SOMA Mad Max Satellite Reign Act of Aggression Blood Bowl 2 Onikira: Demon Killer Stasis Hacknet Out of the Park Baseball 16 HARDWARE: Asus Strix Tactic Pro Steelseries Apex M800 Asus Zenbook pro UX501W MINECRAFT BLOK MODDING SCENA FANTASY TALES Hearthstone specijal

U horor igrama su do sada obrađene brojne teme, ali nikome nije polazilo za rukom da napravi repliku teen horora, žanra koji je počeo davnih 70-ih godina sa Noći veštica. Barem je premisa uvek ista – grupa tinejdžera željnih provoda ode na neku udaljenu lokaciju bogu iza nogu i sve je sjajno i bajno dok manijakalni ubica ne dohvati oštar predmet i krene da ih skraćuje za glave. Poželjno, pre tog putovanja se desila neka tragedija zbog koje ih pomenuti manijakalni ubica uopšte želi potamanjene. Od Petka 13-og, do Vriska i Znam šta ste radili prošlog leta, ova proverena formula je podizala kosu na glavi generacijama, ali i (zasluženo) bila isparodirana svakom prilikom. A sada konačno možemo i da odigramo ovakav film, zaslugom Until Dawn.…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Nekad je teško odrediti da li se multimedijalno polu-automatsko narativno iskustvo koje se pribojava bilo kakve interakcije može nazvati igrom. Igre kao što su Everybody’s gone to the Rapture, definitivno nam ne pomažu da dođemo do odgovora već ga verovatno još više komplikuju. Ali da li je uopšte loše imati pred sobom nešto ovako, i lomiti glavu oko toga da li je u pitanju igra ili ne? Svakako da ne! Jer Everybody’s gone to the Rapture je u svakom slučaju jedno neobično igračko iskustvo koje bi trebalo da isproba svako ko ima priliku za to. Dobro, eto, oslovljavaćemo ovo delo od sada pa na dalje sa „igra“, da ne bismo pravili dalju konfuziju prevelikim akcentom na definisanje šta je ovo zapravo. Zato „zavalj“ u fotelju,…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

ZombiU je bio jedna od najboljih igara koje su se pojavile simultano sa izlaskom WiiU konzole. Zanimljiva implementacija korišćenja GamePad kontrolera za WiiU, interesantno izvođenje i solidan kvalitet doveli su do toga da ZombiU bude popularni WiiU naslov. Slaba prodaja same konzole sa druge strane dovela je do toga da izdavač objavi kako nastavka neće biti. To ipak nije omelo Ubi da, tri godine kasnije, ZombiU izda za PC i dodeli mu verovatno najgore ime u proteklih nekoliko godina – Zombi. I taj Zombi izgleda baš onako kako biste zamislili da izgleda igra stara tri godine napravljena za grafički inferiornu konzolnu platformu – ne očekujte ništa specijalno od grafike, animacija i zvukova. Šta više, uzdajte se samo u to kako će izgledati gameplay iskustvo a…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Mnogi od nas se sa setom sećaju prvih RPG igara na konzolama i kompjuterima. Naslovi poput The Legend of Zelda, Final Fantasy, DragonQuest, Shining Force i mnogi drugi su bili predvodnici i inspiracija većini igara tog žanra koje su se pojavljivale tokom godina. Pored toga, mnogi od njih su postali velike franšize za sebe čiji nastavci nastavljaju njihove priče sve do danas. Te stare igre su još uvek masovno popularne, čemu svedoči to što su i dalje tema mnogih streamova i Lets Play-ova i pored novijih i naprednijih igara. Stoga ne čudi da mnogi developeri gledaju u nazad u nadi da će otkriti to nešto posebno što im je dalo toliko šarma. Indie studio Shiro Games je 2013. godine pokušao upravo to kroz igru Evoland…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Kada se priča o Marvelom junacima, obično svi prvo pomisle na X-men ili Iron Man, Hulk, Captain America… Standardne popularne likove i serijale. Marvelov najmanji heroj, Ant-man, poznatiji je hardcore fanovima stripova, a sredinom jula je imao debi na filmskom platnu (u iznenađujuće zabavnom filmu). Iako sve manje viđamo adaptacije filmova u video igre, srećom ili nesrećom, jedan mali studio uspešno prenosi atmosferu superherojskih filmova na gaming platforme. Govorimo, naravno, o Pinball FX igrama iz Zen Studios o kojima smo pisali ove godine kada su napravili Portal pinball. Očekivanja su visoka, pa hajmo da vidimo kako se Ant-man rangira u odnosu na ostatak Zen-ovog opusa. Poput većine Pinball FX tabli, stolom dominiraju animirani modeli glavnih junaka iz filma – Skot Lang u svom Ant-man odelu…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Šta čini savršenu, ili gotovo savršenu igru? Da li njena grafika, priča tj. postavka, gameplay? Svako će predložiti nešto drugačije i verovatno biti u pravu. Ali je zajedničko jedno – takvu igru je uživanje igrati. Kada se sve kockice sklope, kada sve funkcioniše baš onako kako bi trebalo, a pritom vas ostavlja zalepljenje uz ekran, tada za developere možemo da kažemo da imaju nešto zaista specijalno. Rocket League možda nije ta savršena igra, ali joj je đavolski blizu i jedna je od najzabavnijih igara koje smo imali prilike da isprobamo u proteklih nekoliko godina. Ali, hajde da ne brzamo, nego da vidimo o čemu je uopšte reč. Rocket League je futuristički sport u kome nećete videti dvadeset i kusur izblajhanih superstarova kako trče po livadi,…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Codemasters bi potencijalno mogao da napiše knjigu na temu “Kako upropastiti dobar serijal” i da kao temu uzme upravo F1. F1 2015 je sve ono što F1 ne bi trebalo da bude. Možda je i data ocena previše optimistična, ali ipak ne možemo reći da se u određenom smislu razvojni tim nije potrudio. Tu pre svega mislimo na grafiku, animacije i samu vožnju. F1 2015 grafički crpi trenutni maksimum iz konzola aktuelne generacije i igra izgleda zaista sjajno. Isto se može reći i za animacije a najsnažniji deo ovog ostvarenja upravo je izvođenje – F1 2015 skoro da je 100% precizna simulacija vožnje Formule 1. I u tom pogledu razvojnom timu treba skinuti kapu. Postavlja se pitanje, ako su grafika i vožnja tako dobri, čemu…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Odlučili smo da nagradimo naše verne fanove. Počevši od 28. avgusta pa sve do 1. oktobra, svaki dan ćemo preko našeg sajta deliti neku interesantnu gaming stvarčicu! Nismo li mi sjajni, volimo da dajemo ljudima stvari besplatno! Biće tu svega i svačega, gaming majica, kačketa, rančeva, postera, torbi, značaka, privezaka… Sve što je potrebno da uradite kako bi se kvalifikovali za učešće je da ako već niste, lajkujete našu Facebook stranicu i da kliknete subcribe na našem YouTube kanalu. Nagradna igra funkcioniše na sledeći način: Svaki dan u 12h ćemo objaviti na Facebook-u šta toga dana delimo. Vi lajkujete taj post i sharujete ga na vašem FB wall-u. Zatim nam pošaljete privatnu poruku da ste se prijavili za tu nagradu (moramo i ovaj korak, pošto zbog politike privatnosti…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Kada je konačno i najavljen zaključak StarCraft 2 trilogije imao sam pomešane emocije. Deo mene je bio srećan što ću nastaviti s kampanjom, što će multiplayer obogatiti novim jedinicama, ali sam sa druge strane bio tužan pošto se StarCraft saga ovde završava. Svi junaci uz koje smo odrasli, Džim Rejnor, Sara Kerigan, Zeratul, zauvek će nestati, a i online igranje će kad-tad pregaziti neki novi RTS (Blizzard je spomenuo da razmišljaju o novom Warcraft RTS-u kad okončaju ovaj projekat). Ipak, da ne tugujemo previše, ove zime nam stiže Legacy pa da vidimo što su iz Blizzarda „zakuvali“ ne bi li nas namamili da pazarimo i ovu ekspanziju. Prolog, Whispers of Oblivion Analizirajući svoje igračko tržište, Blizzardovci su svhatili da postoji ogromna razlika između broja…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

God of War serijalu remasteri svakako nisu strani. Moglo bi se reći da je GoW imao remastere dok su oni bili još uvek sveža ideja, a ne glavni trend u industriji kakav su danas. Sve ovo i ne čudi, imajući u vidu da su prve dve igre iako PS2 naslovi, mogle da stanu rame uz rame sa ranim PS3 igrama (naročito GoW2). Slično je i sa PSP igrama Chains of Olympus i Ghost of Sparta koje su takođe pomerale granice mogućeg na prenosnom hardveru. God of War igre kao ekskluzivni Playstation naslovi na kojima rade isključivo sonijevi elitni studiji (Santa Monica Studio pre svega ali i Ready at Dawn) uvek su predstavljali svojevrstan benchmark za konzolni hardver i pomerali granice onoga šta je moguće uraditi…Read More... [url={url}]Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu[/url]

Više od sedam godina je prošlo od kako smo po prvi put zaigrali Devil May Cry 4 na PS3 i Xbox 360 konzolama. Igra je u tom trenutku važila za vrhunac žanra a za Capcom je bila jedan od prvih većih naslova koji je koristio njihov MT Framework grafički endžin. Premotajte vreme do današnjeg dana i ako izuzmemo Bayonetta naslove koji su na istom nivou kvaliteta, DMC je i dalje neprevaziđen u hardcore hack and slash žanru. Stoga ne čudi odluka Capcoma da i ovu igru remasteruje, imajući u vidu da ove godine izdaju remastere čega god se sete. Ovoga puta nam je zapravo drago da su se setili i DMC4, pošto kao što smo već spomenuli, radi se o igri koja u okviru svog (doduše ne preterano zastupljenog) žanra ima i dalje status koji je za svako poštovanje. Nećemo vas previše zamarati sadržajem originalne igre, pošto se radi o prilično starom naslovu o kome verovatno već znate sve, ako vas ovaj tip igara iole zanima. Držaćemo se samo onih noviteta koje je Capcom ubacio u Special Edition za PS4, Xbox One i PC. Kada je u pitanju grafika, igra očekivano radi u 1080p rezoluciji i 60 frejmova u sekundi. Performans je zaista konstantan na svim platformama, mada treba imati u vidu da je originalna igra za PS3 i X360 takođe prilično stabilno radila u 60FPS. Ukoliko imate jak PC, igra nudi i dodatna grafička poboljšanja. Ne treba samo zaboraviti da se radi o igri sa početka prošle konzolne generacije koja merena današnjim standardima, ne izgleda bogato u grafičkom smislu bez obzira na remastering. Level dizajn je jednostavno siromašan za današnje pojmove i tu viša rezolucija ne može puno da pomogne. PC igrači DMC4 se verovatno sećaju Legendary Dark Knight moda, koji je pred vas stavljao besmisleno velik broj neprijatelja, onoliko koliko je vaš računar mogao da hendluje. Ovaj mod je sada prisutan i na PS4 i Xbox One, mada je podjednako dosadan posle inicijalnih 5 minuta u kojima deluje kao nešto što bi bilo zabavno. Mnogi ovaj mod pogrešno porede sa hard modom, pa ćemo vas podsetiti da ako zaista želite izazov, Dante Must Die mod iz obične kampanje je prava stvar za vas. Sve uz svemu – Special Edition izgleda i radi dobro, ali to se moglo reći i za originalno izdanje od pre sedam godina, tako da ovo definitivno nije glavna stvar zbog koje bi vam još jednom preporučili DMC4. Ono zbog čega vredi ovu igru kupiti još jednom su dodatna tri nova igriva lika. Osim Dantea i Nera, sada su tu i Danteov brat Vergil, kao i Lady i Trish. Za fanove DMC-a bi samo dodatak igrivog Vergila bio dovoljan da opravda ovaj remaster. Sa zadovoljstvom možemo da konstatujemo da je ovo možda i najbolja verzija Vergila do sada, pošto konbinuje njegovu DMC3 verziju a neke od dobrih elemenata (teleportovanje sa summoned swords) preuzima čak i od DmC verzije Vergila. Tu je i potpuno nova mehanika u kojoj njegovi napadi postaju moćniji kako se on “koncentriše”. To postižete tako što ćete se u igri ponašati u skladu sa Vergilovim karakterom, što znači da će se skala puniti recimo dok mirno i polako hodate pored razjarenih neprijatelja. Prilično interesantno. Iako se sa njima po prvi put susrećemo u formi igrivih likova, Lady i Trish su takođe prilično zanimljive u smisli gamplaya. Lady se može okarakterisati kao ranged karakter, sa oslanjanjem na oružja i izuzetno sporim ali moćnim udarcima na blizinu. Trish je brža i njeni komboi su uglavnom bazirani na specijalnim udarcima sa elektricitetom, od kojih smo mnoge videli recimo u Marvel vs Capcom. Kada na ovo dodate i Dantea i Nera, dobijate 5 odličnih likova da sa njima eksperimentišete i vežbate izuzetno dobar i dubok kombat sistem koji nudi Devil May Cry 4. Sa Vergilom možete igrati celu kampanju, dok je Lady dostupna u Nerovoj a Trish i Danteovoj kampanji. Svi novi likovi imaju i kratke cutscenes kao jednu vrstu uvoda u inače potpuno besmisleno njihovo ubacivanje u delove igre koje ste prelazili sa Danteom i Nerom. No dobro, jasno je o čemu se radi i drago nam je da je tako. Devil May Cry je igra u kojoj je gameplay alfa i omega, pa nakon što ste jednom videli priču, apsolutno je dobrodošlo da misije prolazimo iznova i iznova na različitim nivoima težine, a sada i sa različitim likovima. Autor ovih redova spada u hardcore DMC fanove, pa nije loše napomenuti i po koju stvar i iz tog ugla. Vergil nudi velike combat mogućnosti, merljive ako ne i veće u odnosu na one koje je imao u DMC3. Lady i Trish su interesantni po pitanju gameplay-a, recimo na onom nivou kompleksnosti koju nudi i Nero, možda malo i manje. Ali ako zaista igrate na visokom nivou, svi ovi likovi zajedno nemaju onoliko gameplay mogućnosti koliko ima sam Dante. Uz Bayonettu, DMC4 Dante je i dalje neprikosnoven lik po pitanju kompleksnosti gameplay mehanike i širokog spektra combat mogućnosti koje pruža. Onog trenutka kada tačno znate šta želite i šta radite sa Danteom, znajte da tek tada zaista igrate Devil May Cry. Special Edition donosi grafički poboljšanje koja su očekivana i ništa suštinski ne menjaju u odnosu na original koji je takođe radio u 60FPS. Međutim tu su tri nova igriva lika, od kojih je jedan Vergil! Što je već dovoljno. Po ovoj ceni, ovo je odlična kupovina, imajući u vidu da se radi o jednoj od najboljih akcionih igara svih vremena. Vredno ponovne kupovine za fanove, a za one koji nikad nisu igrali ovu igru, idealna prilika da se uključite po nešto nižoj ceni. Autor: Filip Nikolić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada je pre jedne decenije u Warcraftu 3 svanula mapa Defense of The Ancients, retko ko je mogao da pretpostavi koliku će ona popularnost dostići. MOBA, tj. Multiplayer online battle arena kao podžanr strateških igara je sa godinama postao entitet za sebe i glavni “krivac” za neke od najvećih eSports događaja. Koliko god da je priznanje MOBA žanr pridobio poslednjih godina (sa nagradama u milionima dolara i vrlo ozbiljnim ligama), činjenica je da je ciljan ka hardcore publici. Stotinak heroja po igri, svaki sa po 5-6 magija, stotine predmeta i trajanje partija i po sat vremena znače da ovim igrama morate pristupati sa popriličnim predznanjem. Blizzard je tu video priliku da izda igru koja će imati eSports potencijal, ali istovremeno neće biti bauk za početnike i pritom je zasnovao na svojim ekstremno popularnim franšizama. Posle nekoliko promena imena i podužeg beta testa, Heroes of The Storm je konačno dostupan svima. Heroes of The Storm, u osnovi, ne odskače od MOBA postulata – dva tima od po pet igrača pokušavaju da razore protivničku bazu i usput ih prate kompjuterski kontrolisani prašinari. Kontrole su takođe tipične, sa QWER tasterima za magije i B za teleport ka bazi. Ali, odmah ćete primetiti da nema tipične 3-lane mape koju viđamo u gomili DoTA klonova. Umesto te poznate i sto puta prežvakane mape, Blizzard je ponudio čak sedam unikatnih mapa (i jednu u najavi), svaku sa specifičnim izazovima. Sem što se razlikuju po izgledu, mape uvode i drugačije zadatke u igru. Na jednoj ćete, tako, skupljati zlatnike kako biste platili duhu pirata da bombarduje suparničku bazu ili, pak, izborili kontrolu nad altarima i prizvali velikog zmaja nad kojim jedan od saigrača može da preuzme kontrolu. Nekada ovi dodaci deluju kao gimmick, ali neretko mogu da odluče partiju. Ekipa koja u rudnicima redovno skuplja više lobanja za svog Grave Golema gotovo sigurno će pobediti zbog ovog moćnog AI saborca. Takođe, neutralna čudovišta na mapama nisu samo exp bonus za onog ko ih potamani već se priključuju vašem timu i mogu poprilično da utiču na ishod meča. Razlike u odnosu na poznatu MOBA formulu tu ne prestaju. Svi članovi tima se ravnomerno leveluju tako da ne postoji individualni nivo heroja već celog tima. Ovo znači da se neće dešavati da saigrač kaska za ostalima jer je npr. support pa izbegava borbe, a ni situacije kada je jedan igrač prejak i praktično nosi celu partiju. Obrti su zato jako česti u Heroes of The Storm jer, čak i da je vaš tim u nivou-dva zaostatka, uvek je moguće izgurati bitke u svoju korist i preokrenuti ceo meč naročito u kasnim fazama meča kada pogibija znači da će igrač duže ostati “na klupi”. Kao što smo pomenuli prilikom testiranja alpha verzije, u igri ne postoje predmeti koje biste kupovali kako bi pojačavali svog heroja već sistem talenata. Na određenim nivoima dobijaćete po talent poen i izbor između nekoliko apgrejda, od pojačavanja magija do sasvim novih skillova koje možete da dodate heroju. Sistem funkcioniše odlično i mnogo je lakše adaptirati se trenutnoj situaciji na mapi i promeniti predodređenu ulogu svog heroja. Pomenute promene su prvobitno naišle na negodovanje igrača jer se smatralo da Blizzard ovim pokušava da napravi casual igru, međutim to znači i da su mečevi mnogo dinamičniji i, pre svega, kraćeg trajanja. Praktično da ne postoji ‘’surrender at 20’’ jer upravo je 20 minuta najčešće dovoljno da se meč završi. Timski krkljanac se neretko dešava tokom prvih nekoliko minuta i zaista je retkost da se osećate kao da nemate šta da radite. Pritom je i komuna igrača poprilično pitoma u odnosu na tipično MOBA okruženje i toksičnost je minimalna (donekle zaslugom nepostojanja all chat-a). Možda ćete naleteti na jednog nepodnošljivog igrača na svakih deset mečeva. Na kraju krajeva, u kratkom formatu igre nećete ni stići da se nervirate kao u Dota 2 gde mečevi traju i po sat vremena. Brzini igre doprinose i mountovi poput onih u World of Warcraft. Pritiskom na Z posle par sekundi se pojavljuje izabrana mount životinja (ili heroj prelazi u travel form) i, dok ste na njoj, krećete se brže po mapi sve do sledećeg napada. Očekivano, Blizzard je ponudio razne šašave opcije za mount, od konja i bojnih vukova do letećih ćilima. Retko šta je urnebesno kao namrgođeni Arthas koji šćućuren na poniju jurca mapom i ostavlja trag u duginim bojama iza sebe. Ne očekujte, doduše, da će vam Blizzard sve te zabavne heroje i mountove dati tek tako. Kao gotovo sve igre ovog žanra, Heroes of The Storm se zasniva na mikrotransakcijama ili skupljanju ingame zlata redovnim igranjem za šta dalje možete otključavati heroje. Novcem možete nabaviti manje-više sve u igri – heroje, skinove, mountove i bustere za experience ili zlato. Cene nekih predmeta podižu kosu na glavi! Pomenuti rainbow pony je tričavih 20 evra, dok heroji variraju od 4 do 10 evra. Određene skinove ćete morati da osvojite. Sem iskustvenih poena za nalog, levelujete i heroja i na svakom njegovom nivou dobijate nagradu koja može biti varijacija boja za njegov skin ili mount, zlato ili master skin na nivou 10. Kao i u Hearthstone, svakodnevno dobijate zadatke čijim izvršavanje osvajate zlatnike. Obično su jednostavni i zahtevaju da odigrate određen broj mečeva sa herojem iz neke franšize ili specifičnom ulogom. U početku se čini da su cene likova u zlatu izuzetno velike (pobedom dobijate 200 zlata dok najskuplji heroji koštaju 10 hiljada), ali se relativno brzo skupi ako redovno igrate, levelujete nalog i radite dnevne zadatke. Heroes of The Storm je među grafički spektakularnijim igrama žanra za šta je zaslužan Starcraft 2 engine. Pritom je vrlo pregledna, sa jasnim indikatorima bitnih lokacija, zadataka i pingova po mapi. Reklo bi se, tipičan Blizzard naslov sa visokom produkcijom. Igra od nas ipak dobija minus zbog brljave optimizacije i čestog padanja framerate-a čak i van masovnih bitaka. Neverovatno je da konfiguracije na kojima Starcraft 2 klizi u ultra detaljima imaju problem da održe 60fps u HoTS na nešto nižim grafičkim podešavanjima. Beta je trajala godinu dana, više nego dovoljno da Blizzard istrebi zergove koji su pravili probleme u engine-u. Srećom, barem je nestabilnost iz bete potpuno ispeglana te se ne dešavaju nasumična pucanja mečeva niti desinhronizacija između igrača. Na kraju nam ne ostaje ništa drugo nego da preporučimo Heroes of The Storm svim multiplayer igračima. U pitanju je balansiran i dinamičan naslov kojim je Blizzard zapušio usta svima koji su tvrdili da MOBA mora da se dizajnira na tačno određenim postulatima inače će propasti na tržištu. Da, više je okrenut publici koja ne diše i ne sanja 3 koridora već je igra “za nas ostale” koji želimo da se povremeno zabavimo bez potrebe da pored stola držimo enciklopediju o igri, pritom sa više nego dovoljno opcija za organizovanje turnira. LoL i DoTA 2 su konačno dobili pravu konkurenciju! Autor: Bojan Jovanović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako deluje kao da je juče bilo, prva igra u Batman: Arkham serijalu je izašla pre sada već 6 godina. Video igre sa superherojima su u to vreme bila potpuno drugačija kategorija u odnosu na današnju. Tada su to bile – loše video igre. Možda će onima koje se ne sećaju tog perioda to zvučati malo čudno, ali igre sa ovom tematikom su uspevale da budu samo jeftini pokušaji korišćenja licenci iz drugih sfera industrije zabave, bar kada gledamo na AAA naslove. A onda je došao Arkham Asylum i to sve promenio. Dokazano je da superheroji koji su već okupirali bioskopska platna i postali glavna tema (da ne kažemo izvor zarade) Holivuda, mogu da na pravi i način dostojan originalnog materijala, budu predstavljeni i u video igrama. Usledio je još bolji nastavak Arkham City koji je čitavu formulu dosta proširio, povećao veličinu sveta i broj gedžeta i njihovih mogućnosti. Obe igre su propraćene prilično solidnom pričom, dostojnom Batman imena. Zatim nam stiže prequel Batman: Arkham Origins koji je malo poljuljao ceo serijal po pitanju kvaliteta ali sa zadovoljstvom možemo da konstatujemo da je poslednji deo trilogije koji je sada pred nama – Batman: Arkham Knight, ovaj serijal završio kako i dolikuje. Batman: Arkham Knight je u odnosu da dosadašnje naslove prva igra koja je rađena za konzole nove generacije. Iako se i dalje radi o Unreal endžinu 3, Arkham Knight donosi suštinski unapređene tehnikalije koje su igri omogućile da dobije neke od stvari o kojima smo do sada mogli samo da maštamo. Pre svega, po prvi put smo u prilici da istražujemo čitav Gotham City, onako kako bi to i trebalo da funkcioniše. Navigacija ovim svetom i uopšteno vreme koje provedete u njemu, je nešto što će vas držati u „betmenovskom“ raspoloženju u toku cele igre i to je jedan od njenih boljih aspekata. Bilo da glajdujete od zgrade do zgrade ili ste se odlučili za vožnju Betmobilom koji vam je po prvi put u serijalu „na izvolte“, kišoviti i mračni Gotham City, prožet i neonskim znacima i uličnim lampama koje stvaraju odličan kontrast, jednostavno je prelepo mesto. Pažnja posvećena detaljima je nešto za sta Rocksteady razvojnom timu treba skinuti kapu. Popenjite se na neko malo više mesto odakle možete videti veći deo grada, i biće vam jasno koliko je tehnologija zaista uznapredovala. Scarecrow ovoga puta zauzima centralno mesto kao negativac , sa svojim planom da gasom koji izaziva ludilo napadne čitav grad. Ludilo naravno nastaje i bez gasa, pa je usled masovne evakuacije Gotham City sada mesto čijim ulicama dominiraju kriminalci i ulične bande. Da stvari budu još komplikovanije, tu je misteriozni lik pod maskom u high-teck odelu koji se predstavlja kao The Arkham Knight (lik koji je kreiran specijalno za potrebe igre od strane Rocksteady-a). Naravno, u toku igre vas još čeka i čitava plejada dobro poznatih likova iz ovog serijala, što negativaca, što onih koji će vam pomagati. Kada je u pitanju gameplay, ako ste upoznati sa Arkham serijalom, ovde vas neće puno toga iznenaditi. Igra prati dobro utemeljenu formulu, osim što je sada sve znatno veće. Klasičan combat iz trećeg lica sa pesničenjem, stealth elementi kao i rešavanje zagonetki, sve je ponovo tu. Batman prema očekivanju uvek u rukavu ima još po neki zabavni gedžet, pa ćemo vam ostavi da sami vidite o čemu se sada radi. Imajte u vidu samo da ih ovoga puta ima možda i previše i da na momente sve deluje pomalo konfuzno. Osim ovih proverenih stvari za ovaj serijal, u igri se nalazi i nekoliko novih elemenata, od kojih nam je jedan na momente najbolja stvar koje su ubacili u igru, a na momente ubedljivo najveći low-point cele igre. Pogađate, radi se o Betmobilu. Navigacija gradom uz pomoć Betmenovog čuvenog vozila na momente deluje zaista odlično i zabavno. Više niste prinuđeni da „peške“ (kolko je ovo u slučaju Betmena uopšteno rečeno) istražujete grad. Betmobil ovde donosi dodanu dimenziju u već odlično realizovan svet u igri. Sa druge strane, u igri se nalazi previše sekcija koje se jednostavno previše oslanjaju na game mehaniku koju Betmobil donosi sa sobom. Da smo hteli da vozimo tenk, verovatno bi zabavu potražili u nekom drugom naslovu. Ovako, previše često smo imali utisak da je Betmobil doneo više toga lošeg nego dobrog. Rocksteady je čak izjavio da su na Betmobil gledali kao na dodatnog igrivog lika u igri. Sa svim ovim se slažemo, osim sa raspodelom vremena koje je taj novi lik dobio u odnosu na samog Batmana. Arkham Knight se na još par mesta malo udaljava od prethodnih delova. Na primer boss fajtovi više nisu ono što su pre bili i mahom se svode na nekoliko malo izazovnijih misija sa Betmobilom. Tu je i puno side misija koje su prilično zabavne i generalno bismo vam preporučili da i na njih gledate kao i na main storyline, pošto će se ispostaviti da su prilično bitne ako želite da vidite pravi kraj igre. Tu je i nova dual play mehanika koja vam pruža priliku da zajedno sa dobro poznatim saveznicima, borbu podignete na viši nivo. U prilici ste da u trenutku prebacite kontrolu sa Batmana na Robina, Nightwinga ili Catwoman koji naravno imaju svoje prednosti i mane. Tu su i double-team takedowns i slične pogodnosti koje će vam combat učiniti još zabavnijim. Iako odlična igra, Arkham Knight ima i par momenata koji će vas na trenutke spustiti na zemlju. Već smo spominjali Betmobil i prednosti i mane koje je on doneo u igru. Treba takođe istaći i da balans težine nije baš najbolje urađen, pa će vam igra na momente delovati preterano lako a biće i sekcija koje će vas oznojiti i možda naterati da smanjite nivo težine. Ubedljivo najveća mana celog projekta (a rekli bi čak i blamaža) je PC verzija igre, koja je bila toliko poražavajuće loša da je povučena iz prodaje. Sve ovo u vezi PC porta smo odlučili da ne uzmemo u obzir kada smo davali ocenu igri, pošto PC verziju jednostavno nećemo smatrati da se i dogodila dok se ponovo ne pojavi u prodaji, dovoljno ispeglana i zategnuta. Konzolna verzija, jedina „ispravna“, je fenomenalna igra i odličan završetak trilogije. Fanovi prethodnih delova već znaju da je ovo obavezno štivo, a igru bi preporučili i onima koji se tek sada uključuju u serijal. Jedna od igara koje će se pamtiti iz 2015. Autor: Marko Narandžić Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Poznata i nama posebno draga kompanija Paradox Interactive isprsila se još jednom, a nadasve zanimljiva igra Magicka dobila je zasluženi nastavak. Svi, ovo je Magicka 2. Magicka 2, ovo su svi. Sad kad su formalnosti ispunjene red bi bilo reći po koju reč o dugo iščekivanom drugom delu popularne igre iz „iskomibinuj svoj spell i napucaj protivnika u facu“ žanra. Iako su prethodne dve Magicka igre, original i eskapada u MOBA žanr, Wizard Wars delo razvojne kuće Arrowhead Studios, Paradox Interactive se odlučio da ovaj put rizikuje sa drugim studijom, pa je Magicka 2 poverena studiju Pieces Interactive. Možemo samo reći da se rizik ovaj put isplatio jer su Pieces-ovci posao odradili skoro savršeno. Magicka 2 nudi solidno dugačku, linearnu kampanju od devet poglavlja u kojoj ćete kao svemoćni čarobnjak koji komanduje elementalnim silama probati da sprečite mračne sile da naruše mir koji je konačno zavladao zemljama Midgarda. Kad se na to dodaju činjenica da je svemoćni čarobnjak i vladar elementalnih sila najsposobniji za samopovređivanje na fantastično glupe i smešne načine i narator u vidu vampira, Vlada koji govori engleski sa teškim rumunskim naglaskom, a izgleda kao da je ispao iz Skubi Du crtanog filma, dobija se prava slika šta je u stvari Magicka 2 – izuzetno simpatična igra koja u špilu humora i dobre zabave očigledno drži skoro samo kečeve. Bez obzira na promenu studija, veteranima će biti poznata atmosfera igre, prateći humor ali i gejmplej koji nije evoluirao mnogo u odnosu na original. Glavni lik ima kontrolu nad osam elemenata: vatra, voda, hladnoća, zemlja, život, smrt, elektricitet i štit koji se mogu kombinovati u sekvencama do pet elemenata, a s obzirom na to da svaku kombinaciju možete upotrebiti na četiri različita načina: kao direktnu magiju, AOE, na sebe ili svoje oružje – mogućnosti su nepresušne. Nastakujte zemljani element i ispalićete ogromnu kamenicu ali ako u sekvencu dodate malo vatre ispaljeni kamen će eksplodirati u kontaktu sa neprijateljem. Vatra i voda će proizvesti paru kojim možete oprljiti protivnika dok će kombinacija vode i hladnoće dati ledene šiljke. Prirodno, neke elemente nemoguće je kombinovati u istoj sekvenci, pa će pokušaj dodavanja života u niz gde je već prisutan element smrti za rezultat imati brisanje prethodnog iz niza. Magicka 2 je interesantna igra u solo režimu ali pravi sjaj vidi se tek u co-op modu u kome je kampanju moguće preći u grupi sa još tri igrača. Glavni razlog za to leži u ideji da iskombinovane magije koje različiti igrači bacaju daju potencijalno opasne rezultate. Na primer, co-opu je moguće spojiti zrak života i smrti što će za rezultat imati prigodnu eksploziju antimaterije. Ako nekome veći broj kombinacija nije dovoljan da oproba multiplejer tu je i friendly fire i zasigurno, ne postoji igra u kojoj je približno interesantno ubijati svoje saborce kao što je to slučaj sa Magickom. „Zalutala“ munja, „slučajno“ gaženje ogromnim kamenom i slične nezgode ili „nezgode“ biće sastavni deo svake co-op sesije, a imajući u vidu da svaki čarobnjak može da oživi palog saborca relativno brzo i bez penala stiče se utisak da i sama igra navodi na izazivanje „nesrećnih slučajeva“. Magicka 2 u co-op modu pokazuje i svoje negativne strane. Jedan od generatora frustracije u igri je kamera koja se ponaša kao da njome upravlja kamerman Džon Smit, a svi znaju da Džon voli da popije i dođe na posao mamuran. Ipak, šampion u izazivanju bolesti popisditis acutis definitivno su kontrole i to bilo da su u pitanju kombinacija tastatura/miš ili kontroler, jer bez obzira čime upravljate likom u igri Magicka 2 ponekad jednostavno ne registruje komandu koju ste zadali. Nekad će to biti element koji „ni“ste stavili u sekvencu, nekad ćete umesto da bafujete svoje oružje upucati sebe vatrenom kuglom i tako dalje, i tako bliže. Posebno zanimljivo je da se pomenuti problem sa kontrolama javlja isključivo u multiplejer modu. Nijedna igra ne može biti savršena i koliko god se developeri trudili uvek će postojati nešto što je objektivno moglo da bude bolje. U Magicki 2 to su kamera i kontrole koje je, ipak trebalo dodatno obraditi šmirglom pre krečenja. Međutim, ono po čemu se na kraju meri kvalitet jedne igre nije ni zvuk, ni grafika, ni kontrole, ni kamera – to su samo neophodni ali ne i dovoljni uslovi da bi igra bila dobra, a sve pada u vodu ako igra ne pruža zabavu. Zato treba biti fer i reći – Magicka 2 je izvanredno zabavna igra. Autor: Petar Vojinović Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu