SolidChief

Bio sam vrlo optimističan kad sam igrao Ripout u EA periodu. Zaključak tog teksta je bio da je EA više nego potreban ovoj igri, kako bi developeri prikupili povratne informacije od igrača i dali sebi vremena da usavrše odličnu ideju. Nažalost, bilo zbog vremena ili drugih razloga, igra nije mnogo odmakla od svog originalnog Early Access izdanja. Na prvi pogled, Ripout mnogo podseća na Doom 3 i Quake 4 sa malim ukusom igre SOMA. Premisa igre je u sličnom maniru gde ljudska pohlepa, glupost i zloba dovode do unutrašnjih konflikata koji potom dovode do invazije vanzemaljaca. Krhka alijansa se pravi i ljudi beže sa Zemlje u potrazi za drugim svetovima. Vaš lik se budi iz hibernacije, shvata da je sam i mora da pronađe utočište u zvezdama kako zna i ume. Da stvar bude još gora, ljudi su dizajnirali sintetičke mutante, The Cell, koji mogu da se ujedine, spoje, sa tehnologijom. Ovi mutanti će vam biti jedni od glavnih neprijatelja i juriće vas kroz celu igru. Ironično, ovi mutanti su dizajnirani da se bore protiv vanzemaljskih invazija. U svakom slučaju, cela premisa se prevodi u igru tako što idete od jednog do drugog napuštenog broda, šunjate se ili ubijate sve što diše, skupljate što više materijala, vraćate se na vaš brod, kraftujete nova oružja ili unapređenja i onda se ponovo bacate na istraživanje napuštenih brodova. Ovo je manje-više standardni rogue-like pristup ali zbog proceduralne generacije nivoa, svaki brod koji istražujete izgleda skoro identično što dovodi do teškog osećaja repetitivnosti. Tokom svake misije možete da pronađete terminale koji vam daju privremena unapređenja koja ne nosite nazad na brod, tako da vam to relativno uslovljava kojim stilom ćete misiju prelaziti. Ono što izdvaja ovu igru od drugih je puškoljubimac koji je vezan za vaše oružje i vrlo je koristan. Ova kreatura može da radi rudimentarne akcije kao što su povlačenje ručica, otvaranje vrata i, ono što je najbitnije, napadanje neprijatelja. Pored toga što se groteskno zakači za neprijatelja i iščupa mu deo tela, ovaj puškoljubimac može i da odvali dodatnu opremu i da ih dodeli vama. Na primer, to može biti unapređenje za vaš arsenal, štit koji vam je i te kako potreban ili uređaj za kratku teleportaciju. Ali, ono što je najbitnije je to što možete da pomazite svog ljubimca. Puškoljubimac je u EA bio vrlo svež pristup ovakvim igrama i činio je Ripout jedinstvenim. Mislio sam da će se mnogo više stvari vrteti oko oružja i unapređenja ljubimca kao i njegovog ponašanja, ali 1.0 izdanje nažalost nije donelo dovoljno promena. Štaviše, 1.0 nije mnogo napredovao u odnosu na EA. Markiranje neprijatelja je poboljšano i vizuali su blago unapređeni u odnosu na EA, tako da je borba mesnatija i strašnija. Međutim, ono što igri fali je zvučni dizajn oružja koji je relativno blag. Ako već nosim kidalicu mesa i drobilicu kičme u svojim rukama, zvučni efekti moraju to da isprate i rekao bih da se fokus malo izgubio u ovom segmentu razvoja. Što se 1.0 verzije tiče, od EA igara se uglavnom očekuju velike promene u odnosu na početak razvoja. Ali, nažalost, Ripout mnogo manje nudi za svoju 1.0 verziju u odnosu na druge igre. Sa 1.0 dobijamo dva nova neprijatelja, novi Kill Zone objektiv (gde morate da pobijete određeni broj neprijatelja da biste napredovali), par novih soba za proceduralno generisanje, nekoliko novih oružja i relativno dobar tutorijal. Na papiru ovo izgleda mnogo, ali osećaj ovog izdanja je više kao velika zakrpa nego finalna reprezentacija igre. Klasičan endgame još ne postoji, nego ćete se vraćati na stare misije da grindate planove za unapređivanje arsenala i da čekate pravi endgame koji je trebalo da izađe sa 1.0 ako mene pitate. Atmosfera i dizajn igre su odlični i već sam spomenuo poređenje sa Doom 3 i sa Quake 4. Nasumično generisani nivoi nekada mogu da budu jako nezgodni u smislu da su povezani tako da nikada ne znate šta vas čeka iza ćoška, što je dobra stvar. Ali sobe se nekada povezuju u par velikih arena gde imate ogroman vizualni pregled, čime se gubi osećaj klaustrofobije – mislim da proceduralna generacija ovde mora da ima neka stroža pravila. Što se performansi tiče, tu sam malo zbunjen. Ripout sam testirao na 4080 Super i AMD 7800x3D i na ultra detaljima sam imao „štucanja“ kada se učitavaju nove teksture. Ovo je standardni Unreal problem ali sam očekivao da će biti upeglan sa 1.0 verzijom. Sa druge strane, igra je savršeno radila na Steam Deck-u sa manje detalja i manjom rezolucijom. Štaviše, češće sam igrao na Deck-u nego na PC-u. Ripout i dalje ima potencijala ali mislim da su požurili sa izbacivanjem igre. Trebalo je da puste da se „kuva“ još barem pola godine i da za release izbace ogroman update koji bi uzeo sve kritike u obzir. Na taj način bi se dosta razlikovao od EA perioda gde bi poboljšanja u kvalitetu sijala a nov sadržaj bi gurao igru dalje. Ovako smo tehnički dobili samo veliku zakrpu sa 1.0 nalepnicom. Ripout je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Pet Project Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nazad u rernu: RIPOUT recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Viking Torald Olavson je čovek koji je izgubio sve kada je rivalski Jarl došao i spalio njegovo selo i ženu Raju. Odatle počinje njegov pohod da je pronađe. Kao Torald, „prokrčićete“ svoj put kroz vikinšku hijerarhiju u potrazi za Rajom kroz šest nivoa, gde je svaki negde između taktičkog Kingdom Two Crowns i tipičnog 2D ARPG-a gde imate klasičan hack ’n’ slash borbeni sistem, sa sve malim daškom roguelite mehanika. Svaki put kada umrete, moraćete da žrtvujete neku od runa koje vam unapređuju sposobnosti, realizujući blagu iluziju roguelite žanra na sve ovo. Na ovom borbenom nivou, Torlad bukvalno postaje sila prirode nakon svega par ovih runa i unapređenja, rasporavajući često i kroz tri lika odjednom, dok je dovoljno brz na luku da spreči dalje neprijatelje u njihovom približavanju. Pojedina unapređenja su toliko jaka da igra postaje banalna za igru, gde ćete pri kraju igre sami čistiti cele naseobine. Naravno, to nije slučaj na početku, gde će ipak koncipiranje i upravljanje vašim ratnim družinama igrati određenu ulogu. Kako igra bude tekla, dobijaćete sve od običnih baraka i jednostavnih formacija kao što je zaštitni zid, pa sve do opsadne mašinerije i valkira. Sons of Valhalla ima segment izgradnje vaše naseobine kroz razne resursne zgrade, saborne hale, barake i slično. Kako budete unapređivali vašu glavnu halu, tako ćete otključavati nova mesta za nove zgrade, dok će se vaš kapacitet za broj jedinica takođe povećavati kako budete više gradili. Neke jedinice su veoma specijalizovane, te što više budete otključavali stvari, veći će faktor ovaj kapacitet igrati u vašim planovima, pogotovu kada neprijateljske barikade postanu veoma osnažene u kasnijim segmentima. Sama borba nažalost pati od repetitivnosti već na polovini igre, koja ni sama nije mnogo dugačka i svodi se na nešto manje od osam sati. U početku je moguće „na foru“ ubiti većinu prijatelja jačim napadom kojim Torvald raspolaže, dok kasnije trupe često mogu biti beskorisne pošto njihov AI ne funkcioniše najbolje, te ćete morati da pobijete 80% protivnika sami, što malo umanjuje na bitnosti vaših planova i taktike. Pored relativno površnog i repetitivnog borbenog sistema, igra ima i solidne probleme sa tempom i neobjašnjivim, predugačkim i veoma dosadnim stealth segmentom na sredini igre. Sons of Valhalla ima prelep pikselizovani dizajn, koji doduše često biva stopljen u kategoriju generičkog. Igra kao da se trudi da ne odudara ni po čemu, jer atmosfera igre, baš kao i njena gejmplej petlja kroz koju ćete prolaziti, biva jako monotona. Iako se okruženja menjaju, svaki novi nivo je kopija prethodnog u smislu onoga što morate da uradite da biste napredovali, dok generalno spamovanje jedinica i rokanje istih borbenih poteza uglavnom radi posao, pogotovu u kasnijim segmentima. Muzika je takođe relativno ambijentalna i ne predstavlja nešto originalno, pa ni u već prezasićenom nordijskom tonu. Sama igra ima par tehničkih problema, koji su doduše bili brzo rešeni nakon izlaska, te na tom planu ne zahteva mnogo od vaše mašine. Jednostavnost Kingdom igara je bila njihova prednost, jer je skoro svaka odluka imala veći uticaj na dalji tok vašeg igranja, dok se ovde ti strateški aspekti nažalost svode na dva klika i ne utiču mnogo na dalji razvoj borbe i priče. Svaka misija menja samo boss protivnike i temu okruženja, dok se i dalje generalno sve svodi na isti pristup, dok ne dođete do kraja priče i shvatite da i ona potpada u slično razočaravajuće iskustvo i preveliku jednostavnost. Sve u Sons of Valhalla počinje jako dobro, i vrlo će vas lako obradovati, pogotovu u prvih sat vremena igre. Nažalost, mnogi ovi sistemi nisu promišljeni dalje od toga, ostavljajući vas sa nečime jako monotonim, i tipičnom sažaljivom konotacijom na kraju: „Imalo je potencijala za nešto dobro“. Sons of Valhalla je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Hooded Horse Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sinovi Valhale umrli od dosade: Sons of Valhalla recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Monster Hunter Stories 2 je pre svega 3 godine, značajno „uozbiljio“ formulu prve igre. Tu reč koristim prvenstveno iz razloga što je dizajn koji je bio prilagođen 3DS konzoli, naizgled sazreo u prelepo crtanoliko ostvarenje, gde su i proporcije karaktera bile nekako realističnije. No osim u vizuelnom smislu, sam svet je proširen pa je osećaj kompletne pustolovine stavljen još u veći fokus. A kako je igra objavljena za Switch i Windows platforme, imali ste mogućnost da birate između balansiranog i prenosnog rešenja Nintendove konzole, ili neuporedivo tečnijeg izvođenja na PC-u. PlayStation 4 sada niotkuda dobija sopstvenu verziju, što mi iskreno predstavlja nekakvu vrstu rebusa. Da je bar izdanje za „peticu“ pa nekako i da razumem, ali u ovom obliku i ne obećava nešto preterano bogatije iskustvo nego što je to original bio. U odnosu na Switch, da – ovo jeste utegnutije izdanje. Ali ukoliko vam portabilnost svakako nije na prvom mestu, mislim da je PC verzija bez sumnje najbolji način da zaigrate Monster Hunter Stories 2. No više o potencijalnim beneficijama PlayStation 4 izdanja, govorićemo malo kasnije kada igra konačno bude objavljena 14. juna, a mi uspemo još malo dalje da „dobacimo“ u njenom prelaženju. Puno Monster Hunter Stories 2: Wings of Ruin izdanje izlazi 14. juna Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Monster Hunter Stories 2: Wings of Ruin appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nikada nisam igrala originalni The Thousand-Year Door, ali sam igrala Paper Mario: The Origami King na Switchu i jako sam se radovala ovom rimejku. Mogu da kažem da se nisam razočarala jer me je zavodljiva, šarena i vesela grafika već na prvi pogled osvojila. Bitno je napomenuti da ova igra nije portovana na Switch već prerađena natenane za noviju konzolu. Nakon obaveznog pregleda YouTube snimaka i upoređivanja grafike između originala i ovog rimejka, vidi se poboljšanje ali i činjenica da je rimejk ostao veran ideji originala. Rad na rimejku bilo koje igre je uvek bio i biće mač sa dve oštrice, jer je uvek pitanje koliko daleko treba da idu poboljšanja i promene, a da se zadrži duh i igrivost originala. Što se tiče ove igre, kreatorima je trebalo samo 20 godina da dođu do savršenog recepta, ali to vreme nije uzalud utrošeno, jer je finalni produkt igra koja će usrećiti kako fanove originalne verzije, tako i igrače koji još nisu imali priliku da se upoznaju sa ovim svetom. Interesantno je isprobati igru nakon što ste igrali njenog naslednika, u ovom slučaju The Origami King, jer ćete primetiti određene stvari za koje vam neće biti jasno zašto nisu implementirane tada, ali onda se setite da je ova igra „morala da hoda“ da bi nastavci „trčali“. Jedna od prvih stvari koja mi je zapala za oko jeste svet, iliti pozadina. Mario se mnogo bolje uklapao u papirni svet u kasnijim delovima nego u ovom. Naime, kombinacija boja i tekstura korišćenih u ovom delu nekako čine da likovi više iskaču, što u početku izgleda malo čudno, ali nakon nekog vremena prestane toliko da se primećuje. Takođe sam primetila da je sama borba ovde teža, jer zahteva veću preciznost u tempiranju skokova, udaraca i blokiranja, što može potvrditi i moje dete, koje je ovde imalo muke da se uđe u ritam, iako je sada stariji nego kada je igrao The Origami King. Ni mi, njegovi roditelji nismo sa lakoćom pobeđivali u borbama, a kasnije smo otkrili od igrača širom sveta da nismo jedini koji su to primetili, pogotovo oni koji su igrali original. Naravno, na to takođe utiče činjenica da ova verzija igre radi u 30 frejmova, za razliku od originala koji je radio u 60 frejmova. Veliku pomoć u ovome nam je pružio novi lik u igri, Battle Master, Toad koji će vam dati savete oko borbi kao i oko mogućnosti sa vašim pratiocima. Dodavanjem ovog lika, Nintendo pomaže novim igračima da se lakše integrišu u sistem igre. A što se tiče pratioca, kroz igru ćete ih sresti nekoliko, koji kao i likovi u nastavcima, imaju dirljive razloge iz kojih vam se pridružuju. Svaki od njih donosi drugačiji stil borbe, kao i vrstu pomoći tokom putovanja. Goombella je jedan od saputnika koji kao pravi štreber ima knjigu i jedan od njenih poteza u borbi je da „otkucava“ slabe strane protivnika, kao i osnovne podatke poput zdravlja, odbrane, napada i slično. Bogami pravi prikaz ideje da um caruje a snaga klade valja. Nemojte se iznenaditi ako u nekom trenutku i neki stari neprijatelj stane na vašu stranu. Pošto možete imati uvek samo jednog pratioca aktivnog uz sebe, studio je dodao odličan i veoma lak sistem za menjanje pratioca u bilo kom trenutku. Na taj način će se ubrzati prelaženje nivoa kada shvatite šta treba da uradite kako biste napredovali. Kao i u drugim igrama, delovi sveta će vam se otvarati kako završite prethodni. Znači nema skakanja unapred, delovi mape će se otkriti svaki put kada nađete novu kristalnu zvezdu i odete pred hiljadugodišnja vrata. Taj način progresa će biti poznat i igračima kasnijih delova, i razumljivo je što je taj sistem zadržan i za rimejk. Naravno, dobro poznato brzo putovanje kroz cevi je takođe našlo put do ove igre, što posebno pomaže u kasnijim delovima igre. Priča je šarmantna, dijalozi su vickasti i pršte sa svih strana. Mene je lično dotukao zmaj koji, u poslednjem očajničkom pokušaju da vas pobedi u borbi, nudi da mu omirišete smrdljive noge. Mislim da ovo naprosto zaslužuje pomen u knjizi odličnih fora a ima ih na pretek. Luckasto je možda najbolji opis celog ovog iskustva. Ovo je baš taj tip igre koji može godinama uspavanog pisca Play!Zine-ovih redova probuditi iz roditeljskog zimskog sna punog obaveza. Paper Mario: The Origami King sam za Play!Zine opisivala pre cele četiri godine, zazivajući porodično prelaženje novih Mario igara. Stoga nije čudno što sam zatražila da opišem rimejk za Paper Mario: The Thousand-Year Door, pogotovo što može da se igra u troje. Iako nisam bila oduševljena The Origami King igrom prešli smo je sa podmlatkom uzduž i popreko. The Thousand-Year Door je uspeo da se progura u već prenatrpan raspored kako malih žitelja doma tako i nas većih, i naterao nas da se radujemo vremenu uronjenom u ovaj šareni, zabavni i luckasti svet. Paper Mario: The Thousand-Year Door je dostupan za Nintendo Switch Autor: Dragana Ličina Danojlić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post I nakon 20 godina, Mario ume da ispresavija protivnika, a i sebe: Paper Mario: The Thousand-Year Door recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mislim da u globalnom iščekivanju nastavka Hollow Knighta, zvanog Silksong, i bezbroj pomeranja datuma izlaska da se više ni ne zna kada ćemo dobiti naslednika potencijalno najbolje metroidvanie svih vremena, izlazi Nine Sols koji redefiniše formulu, pre svega borbe i atmosfere, razvijajući nešto potpuno sveže, pogotovu za ljubitelje ovog žanra. Nine Sols briljira na skoro svim frontovima, ali počeo bih pre svega od postavke i narativa, smeštenog u vrlo specifičan Taopunk svet koji kombinuje taoističku mitologiju i fantaziju sa sajberpank elementima. Nine Sols prati naočigled tipična osvetnička priča. U ulozi Ji, cilj vam je da se osvetite devetorici gospodara napuštenog, naizgled utopijskog grada Novi Kunlun, čije mačkaste vladare ljudi obožavaju kao bogove. Kako se priča bude odmotavala, otkrivaće se nešto intrigantniji narativ, iznenađujuće mračnijeg tona nego što se može pretpostaviti. Same sekvence razvoja karaktera i priče su dobile znatno više pažnje nego u većini igara ovog žanra, te su par glavnih likova, kao i zlikovaca, razvijeni do te mere da ćete osetiti sentiment prema svakome, gde se moral ponovo stavlja u neku sivu zonu kada govorimo o motivacijama i jedne i druge strane. Radnja se realizuje i kroz manga panele u određenim situacijama, i to na najbolji mogući način, kroz ilustrovanje nekih od najbitnijih delova priče, uz prelep crtež i vrlo jako izraženu emociju i motivaciju likova. Često ćete nositi i poklončiće vašim saborcima i prijateljima koji će takođe razvijati neke svoje lične priče, i davajući vam čak i nove mehanike i unapređenja za vaše sposobnosti. Priča ne odudara nekim vanserijskim idejama, ali definitivno predstavlja intrigantno iskustvo od početka do kraja, lako vas investira u karaktere i predstavlja odličan način da se premosti ekspozicija između ključnih događaja. Što se tiče same borbe, koja je u najvećem fokusu, ona je solidno, čak veoma teška, često premašujući svoju inspiraciju u vidu Sekira. Gejmplej se konstantno razvija, tipično za metroidvaniu, što po principu kretanja i sposobnosti vašeg lika, što po principu borbe. Često ćete umirati, pogotovu ako uletite pravo među neprijatelje. AI je poprilično pametan i dosta boss neprijatelja će pokušati da vas satera u ćošak sa različitim kombinacijama vaših sposobnosti. Ovde borba zahteva znatno metodičniji pristup za razliku od HK, gde većina udaraca može da se parira ili deflektuje, otvarajući šansu za kontra udarce ili kontra talisman koji možete iskoristiti da detonirate za veliku štetu. Kada primite štetu, ne postoji kratak period neuništivosti kao u većini metroidvania, već protivnici mogu konstantno da vas kombouju, ubijajući vas iz svega nekoliko udaraca. Iako igra počinje sa bazičnim sposobnostima i nešto sporijim tempom, sve to se dosta ubrzava kroz razne skilove koje ćete otključavati iskustvenim poenima, kao i žadovima koje možete nositi na sebi u određenim kombinacijama, dajući vam dodatne pogodnosti, slično aksesoarima. Dizajn protivnika je maestralan, vrlo originalan i pre svega diverzifikovan, u smislu velikog broja različitih neprijatelja i boss-eva na koje ćete naletati, često zahtevajući promenu pristupa borbi koji ste neposredno koristili. Borba se neće svideti svima, iako doduše imate opciju za Story mod koji značajno olakšava ovaj aspekat, ali će i dalje zahtevati opreznost. Ono što takođe neće štimati pojedinim igračima jeste inicijativa da se manji protivnici često preskaču, s obzirom na loš odnos nagrade i rizika borbe sa njima, mada ovo jeste čest problem u igrama koje se zasnivaju na čekpoint sistemima i gubitkom valute i xp-a kada poginete ako ne uspete da ih povratite. Dizajn zagonetki, platformisanja i hakovanja je dovoljno izazovan da vam nikada neće dosaditi, a ujedno i dovoljno jednostavan tako da ne remeti tempo same igre i priče. Ipak, ono što ovde primarno briljira jeste apsolutno neverovatan vizuelni stil i atmosfera, koja ne samo da spaja sajberpank sa taoizmom, nego odiše prelepim ručno crtanim animacijama i pejzažima na svakom koraku. Novi Kunlun je savršena mikstura tradicionalnog religioznog sa SF tehnologijom koja prepliće ne samo okruženja već i likove. Simbolika taoizma se vrlo često provlači ne samo kroz dijaloge, već i kroz okruženje, pa čak i kroz to šta svaki od devet Solsa predstavlja. Uz to se pridružuje interesantna muzička podloga koja ponekad ume delovati dosta neistaknuto, dok će često postojati trenuci gde se tipični tradicionalni motivi obogaćuju nečim modernim, čak i a capella pevanjem, koje ume da unosi i neki nemir i mistiku u već mističan i mračan svet. Voleo bih da pričam o Nine Solsu još jako dugo, mada mislim da bi to bilo previše strana, čak i za ovaj naš časopis. Problem sa ovom igrom je što treba da se iskusi, iako inicijalno možda neće delovati tako privlačno kao neke druge metroidvanie, ponajviše zbog svoje vrlo distinktne težine. Međutim u Nine Sols treba ući slepo, makar zbog doživljaja prelepih okruženja i mesta koje će Ji posetiti u svom podvigu. Ovde ima dosta malih tajni, što vezanih za borbu ili za specifične mehanike putovanja i opšteg lavirintiranja kroz svet koji je jako isprepleten i ima izraženu vertikalnost. Imaćete par problema koji nisu tehničke prirode, s obzirom da igra radi maestralno i na starijim konfiguracijama, bez većih problema i bagova. Problemi o kojima govorim su dizajnerske prirode, gde se tipa ne možete teleportovati na svaki čekpoint koji ste posetili, već samo na poslednji i slično. Te minuse je lako prebroditi jer su debelo nadbrojani pozitivnim aspektima koje Nine Sols donosi. Do te mere, da sam i zaboravio na Silksong, pošto je sada Nine Sols jako lako zauzeo to mesto koje je držao Hollow Knight kao „metroidvania koju treba nadmašiti“. Nine Sols je dostupan za PC, PS4 i Nintendo Switch Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Red Candle Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Taopank bolji nego sajberpank: Nine Sols recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mullet Madjack, iliti Ludi Džek sa tarzankom. Postavka igre je jednostavna i vrlo budalasta. Inspirisana retrofuturizmom animea iz 90-ih, roboti milijarderi vladaju svetom i održavaju super AI koji će umreti ako se ne bude hranio dopaminom. Robomilijarderi unajmljuju (prisiljuju) ljude da postanu moderatori, koji će snabdevati AI dopaminom ubijajući druge robote u nekoj formi bolesnog gejm šoua. Vi ste Džek, jedan od moderatora koji je na tajnoj misiji da poubija sve robomilijardere i oslobodi sve taoce. Mullet Madjack je šuter iz prvog lica sa začkoljicom koja uvodi desetosekundni tajmer koji otkucava osim ako ne uspevate da konstantno ubijate robote i zadovoljite krvožedni AI. Ako bivate pogođeni ili udareni od strane robota, taj tajmer će takođe početi da opada sve bliže ka nuli, u čijem slučaju umirete i vraćate se na dno kule koju pokušavate da osvojite. Kako budete jurišali kroz kulu, šutiraćete vrata, kao i druge robote koje možete dokrajčiti gurajući ih u električne prepreke ili ventilatore, sve dok vitlate sa revolverom, pa i drugim oružjima kako budete napredovali. Rokanjem u glavu ili o razne prostorne elemente i prepreke ćete takođe kupovati dodatno vreme na svom tajmeru koji Džek drži u svojoj levoj ruci. Tokom ovih krvavih sprintova, retro anime stil dolazi do punog izražaja kroz živopisne boje i vizuelne efekte koji dodaju „sjaj“ vašem krvoproliću. Iako ćete često imati velike brojeve na ekranu i brojne blještave efekte, dizajn je toliko kristalno jasan da ovi elementi gotovo nikada neće uticati na vidljivost onoga što se dešava na ekranu, ma koliki da je haos u pitanju. Kada stignete do kraja stejdža, to jest nivoa kule, dobićete izbor od tri unapređenja koja će vam olakšati dalji prelaz. Neke od ovih sposobnosti mogu biti u vidu opreme, kao na primer vatreni mač koji čak možete i bacati u stilu bumeranga. Tu su i railgunovi, plazma oružja, razne automatske puške i drugi alati za ubijanje, a svi dolaze sa svojim jedinstvenim aspektima i načinima igranja. Pucanje je odlično odrađeno, i jako mi se dopalo kako pojedina oružja daju osećaj trzaja prilikom rešetanja protivnika. Nivoi će se često truditi da vas poremete kako budete pojačavali tempo i bivali sve jači i jači kroz spratove, uvodeći ne samo nove protivnike (kojih ponovo nema mnogo u celosti), već i postavke soba, zahtevajući od vas da drugačije pristupite borbi, bilo u daljinskim okršajima, bilo okršajima izbliza. Jedan problem jeste to što unapređenja koja sam pomenuo često mogu dati iluziju izbora, s obzirom da su neka poprilično loše izbalansirana i značajno bolja od većine drugih, kao što je na primer Railgun, što možda i jeste deo nekog power fantasy tripa kojim su developeri želeli da nas časte. Kako se penjete kroz nivoe kule, koridorima biva dodata dodatna dimenzija koja će vam krasti vreme, pored naravno većeg broja neprijatelja na koje ćete naletati. Jedan od primera jesu bare kiseline koje ćete zaobilaziti ili lanci koje ćete morati da raznesete pre nego što budete mogli da prođete kroz vrata. Dopada mi se kako su sve ove prepreke savršeno jednostavne, ali dovoljno iritantne da pri greškama u odlučivanju mogu dosta uticati na vaš trenutni pokušaj. Kada budete stigli na poslednji sprat, čekaju vas borbe sa robomilijarderima, koje imaju svoje začkoljice i daju prostor za različite pristupe. Muzika, kao i vizuelni dizajn koji sam već pomenuo uzimaju neke od najboljih inspiracija iz animea i retrofuturizma prisutnog 80-ih i 90-ih, uklapajući se sa dinamičnom muzičkom podlogom idealnom za ove adrenalinske sekvence, vrlo distinktnim dizajnom protivnika, kao i odličnim animacijama i krvavim finalnim potezima kojima možete dokrajčiti svoje roboprotivnike. Mullet Madjack je pravi indie dragulj koji će obradovati sve fanove kako boomer shootera, tako i brze adrenalinske akcije uopšte, sa vrlo tesnim dizajnom, zarazno brzim i veoma krvavim gejmplejom gde konačno možete iživeti vašu fantaziju akcionog heroja iz starih SF filmova. Mullet Madjack je dostupan za PC, PS5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: JF Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ludi Džek i njegova tarzanka: Mullet Madjack recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kaetram je 2D pixel MMORPG koji nas vodi na epsku avanturu u zaboravljenu zemlju inspirisanu srednjevekovnim dobom. Ovaj simpatični naslov nudi više nego što se može očekivati sa jako širokom ponudom kvestova, interesantnih mehanika i raznovrsnih opcija za kastomizaciju. Upravo u tome leži lepota ove igre. Bilo da ste zainteresovani za crafting, uzbudljivu borbu ili istraživanje, uvek postoji nešto što će vas držati angažovanim. Igru je prilično lako savladati, ali postoji dovoljno dubine da zadrži čak i ”najzagriženije” igrače. Ovo znači da bilo ko može pronaći zabavu u Kaetramu, što je, na kraju krajeva, definicija dobre igre. Da stvar bude još bolja, pay to win mehanike ne postoje! Nakon što prođete kroz prvih nekoliko sati i naučite kako da se krećete, nećete želeti da prestanete da igrate. Developeri su odradili zaista neverovatan posao, tako da mislim da će Kaetram vremenom postati punokrvni 2D MMO sa veoma posvećenom zajednicom igrača. A da, i pixel art je na vrhunskom nivou! Kaetram na prvi pogled deluje prilično haotično, ali kao osoba koja je stalno u potrazi za ”skrivenim draguljima”, mogu vam reći da se umnogome ističe u moru sličnih igara i da se nećete pokajati ako ga isprobate. Kaetram možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Kaetram appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Legend Of Mushroom je idle igra sa ultra-jednostavnim gejmplejom gde igrači imaju zadatak da se izbore sa talasima protivnika i bossova, prikupljajući opremu i unapređujući svog lika. Igra se u velikoj meri oslanja na RNG mehanike i podstiče duge sesije, što nas je podsetilo na nekakvu tematsku ”RPG slot mašinu” (čitaj gacha). Sa brojnim opcijama za kastomizaciju, ali i mikrotransakcijama, uključujući battle pass propusnice i gacha sisteme, igra efikasno angažuje igrače, sa jedne strane kvalitetnim sadržajem, a sa druge vrlo diskutabilnim strategijama koje ipak ”dolaze sa teritorijom”. Ako ste ikada zaigrali neku idle igru, onda znate šta da očekujete. Vrlo lako ćete se navući na igru zbog njenog jednostavnog i pristupačnog gejmpleja koji vremenom postaje značajno kompleksniji, što stvara lep osećaj napretka. Međutim, iako igra ima odličan dizajn rane monetizacije, njen gacha sistem, pozicioniranje reklama i vrlo očigledne manipulativne taktike developera joj ipak ”smanjuju prosek”. Legend Of Mushroom se brzo popeo na vrh liste najprofitabilnijih igara, posebno na tržištima Azije i zemljama kao što su Japan i Južna Koreja, što je i logično pošto je ovaj tip igara u tom području verovatno i najpopularniji. Legend Of Mushroom je dostupan za Android i iOS Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Legend of Mushroom appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada neko u današnje vreme spomene neku open world igru, pola gejmerske populacije se odmah zgrozi, dok druga polovina u potpunosti izgubi interesovanje. Ova reakcija nije nimalo strana posle skoro decenije Ubisoft grajndova, drugih open world maratona i kompletno istih, umarajućih igara. Sand Land jeste jedan od tih open world naslova, ali za razliku od drugih uspeva da ovaj žanr ponovo učini zabavnim, koji je već davno postao monotoni simulator pentranja na radio kule i usamljene planinske vrhove. Priča prati klinju Belzebuba, po njemu najjačeg i najopasnijeg demona koji hara nad svim ljudskim naseobinama. Svet je postao ogromna pustara bez vode i paklenom klimom koja je toliko loša da se čak i demoni kriju od sunca i traže način da se rashlade. Jednog dana obližnji šerif dolazi do demonskog sela u potrazi za nepresušnim legendarnim izvorom vode. Tu počinje avantura Belzebuba i njegovih prijatelja kroz ovaj peščani svet. U startu možemo reći da je gejmplej tipično open world tipa – imaćete veliku mapu, puno lokacija, gomilu borbi i zanimacija na pretek. Ono što odvaja ovu igru od gomile drugih jeste to što je travel sistem neverovatno zabavan i kvalitetno odrađen. Pri samom početku igre ćete nabaviti vaš jedinstveni tenk, koji ne samo da će biti vaše glavno prevozno sredstvo nego ćete moći kompletno da ga modifikujete. To važi i za druga vozila. No, to nije jedino što ćete modifikovati. Pri početku igre ćete doći do grada Spino koji će efektivno postati vaša baza kao i mesto koje ćete vremenom izgrađivati i koje će vam u povratku davati razne benefite. Naravno, čak i ovaj deo je zabavan i što više budete radili sporedne misije i pronalazili nove likove, tako će oni dolaziti u grad i davati vam još benefita ili opcija za unapređivanje vozila. Glavni deo igre, pored standardnih unapređivanja likova, kako glavnih tako i sporednih, pa onda tabanja protivnika i kombo poteza, jeste zapravo borba sa vozilima i njihova raznovrsna kastomizacija. Neka vozila čak funkcionišu kao dodatne sposobnosti u Metroidvania igrama gde vam daju mogućnost da pristupite nekim zonama kojima ranije niste mogli. Moglo bi se reći da je ovo predivna kombinacija Mad Max pustinjske borbe sa Dragon Quest zabavom i zanimljivim likovima. Toliko ima da se istraži i pronađe da postoji šansa da će vam nešto promaći. Ali čak iako se to desi, ne brinite – nećete zaglaviti u igri pošto čak i na najvećoj težini igra ne predstavlja muku za prelaženje. Neki od sporednih akcija koje ćete imati su šunjanje, trkanje motorima, ili jednostavno totalno kul skriptovane filmske sekvence koje treba da preživite. Kao i većina igara koje su bazirane na anime/manga franšizama, i ovde imamo cell-shaded vizuelni stil, naravno sa dodatkom predivnog crtačkog stila čuvenog Akire Torijame. Ako ste ikada gledali Dragon Ball ili igrali Dragon Quest, odmah ćete prepoznati ovaj legendarni stil. No, čak i u ovakvoj tematici gde očekujete da će pretežne boje biti bež, braon i siva, vizuelna prezentacija dodatno ističe šarenolikost likova. No čak i pored pustinjske palete, grafički dizajn igre i dalje dodaje mnogo drugih boja i tonova. Glasovna gluma je apsolutno na vrhunskom nivou i čak glavni lik, koji je klinac, ne zvuči iritantno i zamarajuće dok ga slušate. Muzika je takođe ekspertski urađena tako da ćete rado slušati svaku numeru. Glavna mana igre je njena težina – prosto je prelaka. Takođe, i pored svih zabavnih mehanika, Sand Land sadrži onaj klasičan open world grind gde morate da aktivirate radio kule, skupljate brda i brda materijala i naravno zabijete nos u svaku rupu kako biste našli sve što vam je potrebno. Svi znamo da anime igre, pa čak i open world anime igre, umeju da budu mogu proste, dosadne i repetitivne. Na svu sreću, Sand Land uspeva da izbegne sve ove mane u širokom krugu. Ako ste stvarno izgoreli od open world igara ali pak volite ovaj žanr, onda je Sand Land definitivno naslov za vas. Uživaćete u ovom čudnom i zanimljivom svetu a pored toga će vas privući i predivna priča koja pokriva neke veoma ozbiljne teme, iako se na prvi pogled čini kao da je samo igra za klince. Sand Land je dostupan za PC, PS4, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Pesak se svuda zavlači, ali ovu zabavu ne kvari: Sand Land recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Koliko god neverovatno zvučalo, postojalo je vreme kada sam smatrao da su JRPG igre jedna dosadna razbibriga. Naravno ovo mišljenje sam zasnivao na velikim količinama neznanja i neupućenosti koje je bilo zastupljeno u toj meri, da je igranje svega jednog ili dva naslova ovog žanra odmah i sa lakoćom uspelo da me razuveri. A usput mi i ukaže na veličinu sopstvene gluposti, jelte. Jedan od tih prvih naslova, bio je Suikoden II. Igra koja me je skoro samostalno uvukla i naterala da zavolim žanr koji mi je tako dugo izmicao sa radara. Pa bez obzira na činjenicu da je u pitanju samo jedan od pet nastavaka serijala, upravo dvojka mi je ostala i jedna od omiljenih video igara svih vremena. Igra pred nama je duhovni naslednik ovog serijala. Delom je tako iz razloga što Suikoden serijal praktično više i ne postoji, a još više zbog činjenice da je upravo Jošitaka Murajama, tvorac legendarne franšize stvorio i ovu igru. Jošitaka nažalost više nije među nama, kako je preminuo u februaru ove godine. Stoga će govoriti o ovoj igri u objektivnom maniru, za mene biti pravi test profesionalnosti. Eiyuden Chronicle već na prvi pogled pruža prepoznatljiv vizuelni utisak. Ovo se najviše tiče dizajna likova koji izuzetno podsećaju na one koje smo mogli da vidimo u prethodnim igrama istog autora. Od uvodne sekvence pa do izgleda kompletnog sveta, sve je podjednako i kvalitetno i nostalgično. Igra je izvedena u tehnici koja je poprilično popularna u poslednje vreme, kombinujući 2D likove i 3D okruženje. Dok u nekim igrama ovo ume da predstavlja poprilično jak i neprirodan kontrast, ovde predstavlja jedan od najskladnijih spojeva koje sam do sada video. Detaljni “sprajtovi” karaktera koji asociraju na one iz ere konzola 16 ili čak 32 bita, odlično su uklopljeni u šarenolike pozadine. A kamera, iako ne pod kontrolom igrača u većini slučajeva, lepo koristi trodimenzionalno okruženje, često “režirajući” scenu dok se krećete kroz nju. Nažalost, iako u osnovi dobro zamišljeno, prisutan je i sijaset otežavajućih okolnosti. Kao prvo, kamera prečesto ume da bude zaklonjena objektima koji se nalaze između naše perspektive i karaktera. Ovo je vrlo neobično s obzirom na statičnu perspektivu posmatranja, kako je bolji dizajn s lakoćom mogao da reši ovakve propuste. Ali ovo nije ni blizu velika zamerka kao ona koja se tiče tehničke prirode. Osim što Switch verzija koju smo dobili na testiranje sa sobom povlači brojna skromnija rešenja po pitanju rezolucije i generalne oštrine prikaza slike, performanse su možda i najgore koje sam ikada iskusio na ovoj konzoli. Prosto je neverovatno da jedna platforma koja fluidno pokreće prelepi Luigi’s Mansion 3 ili Tears of the Kingdom, ne može da dostigne stabilnih 30 frejmova u jednoj 2.5 JRPG igri. Na stranu stabilan frejmrejt, igra se muči da dostigne i 25 sličica u sekundi kroz većinu situacija. Da je u pitanju neki drugi žanr ili način izvođenja, ovo bi možda moglo i da prođe. Ali u igri koju dobrim delom nosi vizuelni duh sveta i karaktera, ovako nešto je jednostavno neoprostivo. Ovako masivno iskvareno iskustvo poteškoćama tehničke prirode, ne pamtim kada sam poslednji put video. Dodajte ovome i izuzetno spora učitavanja čak i u menijima, i već će vam biti jasno sa čime ovde imamo posla. Možda i najgore od svega jeste prisustvo bagova od kojih igra može i naglo da se ugasi. Ovo uključuje gubitak napretka u trenucima kada to najmanje očekujete a i kada vam je tako nešto najmanje potrebno. Bez obzira na prisutan automatski sistem čuvanja progresa, vrlo je verovatno da će vam se javiti situacije u kojima ćete izgubiti dobar deo vremena, primorani da nivo igrate ispočetka. Sva sreća, kada je audio podloga u pitanju, stvari su mnogo svetlije. Osim što je muzika apsolutno fenomenalna, činjenica da je gotovo svaki od preko stotinu karaktera koji se pojavljuju u igri u potpunosti sinhronizovan, zaslužuje aplauz. Osim što su sjajno napisani, glasovnom glumom im je čak proširen dijapazon dopadljivosti, pa ćete sigurno imati desetine omiljenih likova i ujedno i poteškoće da se odlučite ko će vam biti u primarnom timu kada krenete u akciju. Priča je solidna, ali njena srž pruža sliku pustolovine u kojoj je bitniji svaki korak na putu ka cilju, od samog cilja. Nalik Suikoden naslovima i ovde ćete se sresti sa izgradnjom sopstvene vojske, da ne kažem nacije. Mesto koje će preko stotinu karaktera nazivati svojim domom, nesumnjivo predstavlja epicentar zabavnog faktora koji Eiyuden Chronicle može da pruži. Same borbe se odvijaju u očekivanom poteznom maniru, ali za razliku od uobičajenih JRPG postavki, ovde vaš tim može da broji čak 6 glavnih likova. Pozicioniranje istih u prednje i zadnje redove, takođe igra veliku ulogu, a jedna od najinteresantnijih opcija jeste programiranje ponašanja karaktera za automatske borbe. Naime, set opcija u ovom pogledu je poprilično impresivan. Podesite način na koji se karakter ponaša u borbi, kakvu vrstu protivnika i čime da primarno napada, odnosno šta da radi u kojoj situaciji, i nećete morati da brinete u vezi 90% okršaja sa protivnicima. Samo uključite automatski režim i uživajte. Naravno, kada naiđe “kraljica” nivoa, najbolje je da uzmete stvar u svoje ruke i pažljivo isplanirate svaki naredni potez. Pogotovo što ove borbe uključuju i specifične scenarije po pitanju gejmpleja, kao što je recimo mogućnost da se sakrijete iza barikada kako biste ublažili protivnički napad i slično. Kada se pogleda kao celina, Eiyuden Chronicle sa sobom donosi plejadu prepoznatljivih JRPG mehanika stare škole, što podrazumeva mnoge dobre ali i neke loše osobine. Tako recimo “random encounter” sistem sigurno neće nikoga obradovati, s obzirom na protivnike koji vas zaskaču svakih par koraka. Ali istovremeno, tu je i pregršt stvari koje ćete obožavati. Sjajno napisani karakteri, zanimljiva priča, apsolutno prelepa mehanika izgradnje grada i prikupljanje saboraca i odlično dizajniran svet, samo su neki od razloga da zaigrate ovaj naslov. Sa druge strane, velik broj tehničkih poteškoća, iako ne u potpunosti, preporučujem da vas odbije od nabavke Switch verzije igre. Svaka druga verzija podrazumeva bolji frejmrejt, oštriji prikaz i manje bagova. Ovo je toliko značajno unapređenje u odnosu na ovaj nesrećni port, da bih PC verziji koju sam na kratko testirao, odmah dao ocenu ili dve više od ove koju ja dajem za Switch izdanje. U to ime, nadam se da niste samo bacili pogled na ocenu i u potpunosti preskočili čitanje ovog teksta, kako se on odnosi prvenstveno na kopiju igre za Nintendo Switch. Svaka druga verzija, mnogo je bolje iskustvo i znatno bolje oslikava veličinu ovog naslova. Eiyuden Chronicle: Hundred Heroes je sjajna igra i u potpunosti zavređuje zvanje duhovnog naslednika Suikodena. A neoprostivo loše optimizovano Switch izdanje će u nekoj budućnosti sigurno doživeti dovoljan broj zakrpa kako bi bilo igrivije. Do tada, klonite ga se u širokom luku, ukoliko je to ikako moguće. Eiyuden Chronicle: Hundred Heroes je dostupan za PS4/5, Nintendo Switch, PC, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Switch izdanje za koje bi neko morao da odgovara: Eiyuden Chronicle: Hundred Heroes recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada je prvobitno objavljen 2017. godine, Monster Hunter Stories je imao dve istaknute osobine. Kao prvo, u pitanju je bio neverovatno zabavan „spinoff“ Monster Hunter formule, koji je išao u prilog ljubiteljima JRPG naslova. Potezni RPG naslov sa milion prepoznatljivih aroma serijala, nesumnjivo je privukao mnoštvo novih ljubitelja koje originalni Monster Hunter gejmplej do tada možda i nije privlačio. Sa druge strane, u pitanju je bila igra koja je bila u potpunosti zarobljena na 3DS-u, platformi za koju je prvobitno objavljena. A i kada je naknadno „puštena“ za telefone, ne može se reći da je u pitanju bio kakav značajan pomak. I dalje ste igru morali da igrate na nekom malom ekranu. Osim ako niste bili naročito dovitljivi, jelte. Zato najnovije reizdanje koje je zakazano za 14. jun, i te kako obećava da oslobodi pun potencijal originalne igre. Switch, PlayStation 4 a naročito Windows izdanje, nesumnjivo će iz igre izvući maksimum u svakom pogledu. Platforma na kojoj sam ja zaigrao reizdanje, jeste Nintendova vremešna konzola čijeg naslednika očekujemo svaki čas. Ali i na ovakvom hardveru, igre izgleda nikad bolje. Možda 3D efekat legendarne 3DS konzole više nije prisutan, ali samo podizanje rezolucije čini da igra zasija kao potpuno nov naslov. Neverovatno je koliko potencijala neke od igara sa Nintendo platformi zapravo mogu da kriju ispod slabije tehničke podrške. Osim originalnih Monster Hunter glasova, sada je prisutna i potpuna sinhronizacija na engleski ili japanski jezik, a tu je i „artwork“ kolekcija u kojoj možete lagano uživati. No što se tiče konačnih utisaka, dopustite da još malo provrtimo igru kroz palčeve, pa se vidimo u kompletnoj recenziji sledećeg meseca! Puno Monster Hunter Stories izdanje izlazi 14. juna Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post PREVIEW: Monster Hunter Stories 2024 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne mogu da poreknem da su dizajneri iz Moon Studios apsolutni bogovi stilizovane grafike koja će biti prelepa i za 50 godina. Ori serijal je osvežio žanr metroidvania i podigao ga na viši nivo kako kroz gameplay, tako i kroz grafički prikaz igre. Moon sada pokušava da uradi isto i sa Souls žanrom ali je sve vrlo retko i malko bljutavo za sad. Developeri su od najave poredili ovu igru sa Diablom, što meni nikada nije bilo jasno zašto. Obožavam ARPG igre u vidu Diabla, Last Epoch, Van Helsing, Grim Dawn, Torchlight i drugih. Ono što krasi ove igre je brza akcija, kiša loot-a, izometrijska kamera i (uglavnom) beskonačno kliktanje. Jedino što No Rest for the Wicked deli sa ovim tipom igara jesu kamera i osnovna ideja loot-a, a sve ostalo je čist Soulslike. Mislim da je ovo bio pogrešan marketing, jer iako je ARPG žanr najčešće vezivan za igre slične Diablu, akcioni RPG-ovi su svi RPG-ovi koji nisu potezni. No Rest for the Wicked je tehnički ARPG ali u isto vreme i nije, nego je klasičan Soulslike sa drugačijom kamerom. Ali ako zanemarimo ove distinkcije, da li je No Rest for the Wicked dobra i zabavna igra? Odgovor bi bio – zavisi. Vi ste Cerim, drevni ratnik koji je posvećen uništavanju pošasti koja napada svet. Ovoga puta, pošast napada malo ostrvo Sacru i na vama je da pokušate da pomognete i istrebite pretnje. Sa druge strane sveta, kralj umre, princ postaje kralj i šalje Inkviziciju na ostrvo da urade vaš posao, samo sa prikrivenim motivima. Glavni delovi priče se prikazuju kroz prelepe sinematike gde su animacije izvanredne i glasovna gluma bezgrešna. Ovo je veliki plus za igru koja je u EA periodu – da ima postavljene jake kosture priče gde je većina elemenata vrlo ispeglana. Znači, korica se uhvatila, hrskava je, ukusna, ali je meso vrlo, vrlo živo unutra, a to se odnosi na gameplay i neke odluke za dizajn koje i dalje ne mogu da razumem. Od prvog momenta kad se probudite na plaži, svet vam je potpuno otvoren za istraživanje. Na početku ćete biti navođeni na nekoliko lokacija dok vas priča ne dovede do glavnog grada, ali od tada ste slobodni da istražujete. Mada i sam početak igre vam daje ogromnu količinu slobode, tako da ako se udubite u istraživanje, bićete nagrađeni skrivenim kovčezima ili kompletno novim instancama mape. Kamera je u ovom tipu istraživanja i prednost i mana jer nemate potpuni prikaz svega što vidite dok se ne pomerite na određeno mesto. Na primer, ispred vas je zid i vidite ga vrlo jasno. Ako se pomerite tako da možete da se naslonite na isti, deo zida će biti providan i videćete da nekako možete da dođete do tog dela iza zida. Ali ako se ne postavite baš kako treba, možete vrlo lako propustiti taj momenat. Ovo je banalni primer, ali ima dosta ovakvih momenata gde je perspektiva bitna za istraživanje, što je nekad super zabavno ako je dobro postavljeno ali nekad i super frustrirajuće. Borba je u istom taboru kao i istraživanje – nekad je izuzetno zabavna a nekad katastrofa frustrirajuća. Pošto sam gameplay nema nikakve veze sa Diablom i sličnim igrama, glavno poređenje koje bih mogao da napravim je sa Souls igrama. To podrazumeva izazovne borbe i stamina menadžment. No Rest for the Wicked ima dobru osnovu, ali je borba trenutno jako sirova. Stamina je najveći problem (koji rešavaju sa dnevnim patchevima), jer je neverovatno brzo gubite. Takođe, u zavisnosti od toga koji oklop nosite (a to je delimično na milost i nemilost RNG-a), bićete ili efikasno brzi ili katastrofalno spori i teški. Ja sam inicijalno hteo da igram na dvoručni mač i teški oklop, jakog tenka, ali sam vrlo brzo shvatio da teški mač i ne udara tako jako niti me oklop mnogo štiti, a o izbegavanju da ne pričam. Animacije su vrlo dobre i igra vam daje mesnati osećaj borbe, ali sam damage koji proizvodite se ne poklapa sa povratnim informacijama koje dobijate. Kada odvalite neprijatelja dvoručnim mačem, on se zasmeje i zakači vas nožem za mazanje za pola health-a. Postoji sistem pariranja, ali su prozori toliko mali da odbijanje napada zavisi ili od ogromnog skilla ili još veće sreće. Videvši da ne ide, hteo da prebacim build na neki brži, ali igra nema opciju respec-a pa sam morao da je igram ispočetka. Drugi veliki problem je lečenje. Kako smo navikli u skoro svim tipovima Souls igara, uvek imate neki vid lečenja koji je uvek prisutan, ali se troši i puni se na odmaralištima. No Rest for the Wicked je rešio da ovaj dobro poznati sistem zameni sistemom hrane, koju morate da farmujete i kuvate, a to podrazumeva i pronalazak dodatnih recepata za bolju hranu jer pobogu ne mogu da ispečem parče mesa ako nemam recept za to. Odmarališta su samo lokacije za save, ne leče vas, ne vraćaju vam hranu koju ste potrošili i ovo je samo sistem koji vas tera na grind po mapi. Pored toga, sva oprema koju nosite se šteti svaki put kada poginete ili kada koristite oružje i oruđe za skupljanje. To znači da možete da ostanete bez opreme usred bitke ili istraživanja. Pronalazićete novu kako budete istraživali ali je sve na milost i nemilost RNG-a, i svaki kovčeg koji nađete može da ima novo oružje a može i da ima neki materijal. Opremu možete da unapređujete u gradu ali za materijale morate da grindate po svetu. Kad sam već spomenuo grad, Sacrament je vaš glavni HUB za ovaj deo igre. Ovo je ogroman grad i ima šta da se istraži, ali je šteta što su vendori toliko loše raspoređeni i toliko udaljeni od vašeg stash-a. Kad već spomenuh, inventar je katastrofa sam po sebi i ograničen je kako prostorom u vašim džepovima tako i prostorom u kovčegu. Na primer, ako sam od vendora saznao da mi treba 3 materijala za unapređivanje oružja i jedan, na primer, cvet, moram da trčim dobrih minut nazad do kovčega i onda minut nazad. Postoji jedan vendor koji može da vam izgradi prečice ako izgrindate dodatnog materijala za njega, koji vam verovatno neće stati u inventar jer ste se istraživanjem nakupili svega i svačega. Navigacija gradom je žešće frustrirajuća čak i sa prečicama. Inventar možete da širite tako što koristite specijalne materijale od pobeđenih bosova, ali isti ti materijali se koriste da proširite slotove za prsten i dodatna oružja. Igra me bukvalno stavlja pred izbor da li želim malo veći od malog inventara ili 30% DPS poboljšanja. Mislim da i nije neki izbor. Kaže se da se ispod ljušture krije lepota, ali je kod No Rest for the Wicked situacija potpuno suprotna. Sa prelepom grafikom i sjajnim idejama, realizacije su vrlo nedovršene. To je okej, tu su osnove, zakrpe izlaze bukvalno na dnevnom nivou, ali baš zbog toga u ovom trenutku nikako ne mogu da vam preporučim igru. Kao i Baldur’s Gate 3, No Rest for the Wicked ne mogu da preporučim u early access-u ali mislim da će biti remek delo kad zapravo bude izašao u 1.0. No Rest for the Wicked trenutno možete igrati u Early Access-u preko Steam-a. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Private Division Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: No Rest for the Wicked appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

SlapShot: Rebound najlakše možemo opisati kao arkadni hokej na ledu. Vaš zadatak je vrlo jednostavan – na vama i vašem timu je da preuzmete kontrolu nad pakom i date što veći broj golova. Kao i pravi sport iz stvarnog života, i SlapShot: Rebound je multiplejer igra, tako da možete da se udružite sa prijateljima ili drugim nasumičnim igračima. Developeri su se posebno fokusirali na fiziku, koja na ledu posebno dolazi do izražaja. Gejmplej je dovoljno razrađen i zanimljiv, tako da vam igra neće brzo dosaditi, posebno ako ste ljubitelji hokeja. Međutim, bilo bi lepo videti nekoliko novih proširenja u vidu sezonskog moda ili turnira. Turniri bi pružili solidan izazov pošto bi ulozi bili mnogo veći, dok bi zabavan, casual mod sa drugarima takođe bio lep predah od klasičnih utakmica. Zapravo, u SlapShot: Rebound postoji nekoliko mini igara, sa akcentom na ”mini”. Naravno, ipak se radi o besplatnoj igri u early access fazi, tako da smo sigurni da će je developeri obogatiti novim sadržajem pre ili kasnije. U svetu sa vrlo malo igara fokusiranih na hokej na ledu, SlapShot: Rebound je vrlo zabavno i luckasto iskustvo – čak iako ponekad ume da bude frustrirajuće. SlapShot: Rebound možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: SlapShot: Rebound appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Beogradski Demagog Studio je 2018. godine gejmerima širom sveta predstavio Golf Club: Wasteland, tada ekskluzivno mobilnu igru. Ovaj indie dragulj, a ujedno i studio koji stoji iza projekta, dobili su pažnju koju zaslužuju tek tri godine kasnije, kada je igra predstavljena na E3 2021 konferenciji, a potom objavljena za PC i konzole. Sa postavkom jednostavne ali vrlo zarazne mozgalice, Golf Club: Wasteland nas je odveo u daleku (a možda i blisku) budućnost, kada je čovečanstvo konačno postalo svedok sopstvenog samouništenja. Da ovo ne bi postala recenzija unutar recenzije, samo ću reći da je debi Demagog Studija oduševio igrače svojom interpretacijom postapokaliptične Zemlje, vizuelnim stilom, imerzivnom atmosferom i fenomenalnim originalnim soundtrack-om. Nismo sigurni da li je ekipa iz Demagoga od početka planirala da proširi ovaj univerzum, ali nam je jako drago da jeste. Demagog je ove godine objavio dve nove igre smeštene u istom svetu, ali potpuno različitih žanrova. Jedna od njih je The Cub, čiju recenziju takođe možete pročitati u ovom broju, a druga Highwater. Hronološki, Highwater je prva igra u ovom serijalu, pre početka kolonizacije Marsa. U prvom momentu možemo da vidimo posledice velike klimatske katastrofe zbog koje je nastao potpuni potop planete Zemlje. Dok bogataši planiraju svoje konačno bekstvo na Mars, ”obični” ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem, pokušavajući da prežive u svetu kojim vlada potpuno bezvlašće. Igra nas odmah stavlja u ulogu našeg glavnog junaka, momka po imenu Nikos. Istražujući region Hightower, Nikos mora da prikupi potrebne resurse, ali i saveznike, kako bi ostvario svoj krajnji cilj – da stigne do buržujskog kvarta Alphaville i ukrca se u raketu koja će ga odvesti na Mars. Highwater je narativna, skoro ”roadtrip-esque” avantura sa karakterističnim pečatom Demagog Studija, koju krasi nestandardni stil pripovedanja. Ali šta je sa gejmplejom? Highwater je okrutan svet, što znači da je sukob sa preostalim stanovništvom praktično neizbežan. Bilo da se radi o pobunjenicima, vojskom, mutiranim životinjama ili ljudima koji samo pokušavaju da prežive, Nikos će se pre ili kasnije naći u borbi koja se odvija u poteznom maniru. Pre nego što pomislite na naslove kao što su XCOM i Divinity: Original Sin, imajte na umu da ova igra poseduje veoma nekarakterističan potezni sistem. Za razliku od drugih igara iz ove niše, Highwater nema komplikovane RPG mehanike, progresiju sa beskonačno opcija, klase, niti razvijen sistem opreme. Ovo nije kritika, naprotiv – jednostavniji potezni sistem omogućava igri da ”diše”. Svaka borba je posebna mozgalica za sebe, što podstiče igrače da razmišljaju u malo kreativnijem pravcu, služeći se objektima iz okoline ili potezima koji manipulišu pozicije neprijatelja. Vidi se da su developeri dosta pažnje posvetili kombatu i da su želeli da predstave nešto nesvakidašnje, što im je i pošlo za rukom. Što se vizuelne prezentacije tiče, za Highwater bih mogao da napišem još jednu celu recenziju (čitaj hvalospev) pošto je zaista prvoklasna. Svaki krajolik dočarava očaravajuću, skoro bezbrižnu i nostalgičnu atmosferu postapokaliptične Zemlje, što možemo da vidimo i u ostalim igrama Demagog Studija. Kroz gustu maglu primetićete brutalističke građevine poput beogradske Zapadne kapije i spomenika na Kosmaju, što je takođe lep detalj. Vidi se da su developeri imali jasnu viziju, što dodatno naglašava fenomenalni audio dizajn i muzička podloga koja poseduje čvrstu simbiotsku vezu sa vizuelnim aspektom igre. Imerzivni originalni soundrack možemo čuti putem radija, pomoću koga ćemo postepeno otkrivati i nove detalje priče. Čak iako ovaj soundtrack nije nešto što biste slušali u slobodno vreme, složićete se da je ključan deo world buildinga igre. Highwater nije nimalo zahtevan, a tokom prelaska nisam naleteo ni na jedan jedini bug. Jedna od zamerki mi je trajanje igre (veoma je kratka), što se ujedno prenosi na tempo određenih segmenata. Ton igre mi je na momente bio zbunjujuć, ali to na kraju nije uticalo na moj celokupni utisak. Mislim da je Demagog Studio sa Highwater, The Cub i Golf Club: Wasteland postigao nešto o čemu mnogi indie studiji sanjaju – samo jednim pogledom na screenshot iz njihovih igara reći ćete: ”A pa da, ovo je radio Demagog”. A ako se ranije niste susreli sa njihovim igrama, odmah ćete poželeti da ih isprobate. Mislim da je to najveći kompliment koji mogu da dam ekipi iz Demagoga. Jako mi je drago što je još jedan tim iz Srbije ostavio svoj lični pečat na globalnu gejming scenu, i nadam se da će nastave da grade i razvijaju svet koji su stvorili. Možda je vreme za neku metroidvaniu :)? Highwater je dostupan za PC, PS4/5, Nintendo Switch, Xbox One, Xbox Series X/S i Android Autor: Božidar Radovanović Igru ustupio: Demagog Studio Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Greta je bila u pravu: Highwater recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Deca Sunca su onaj indie dragulj koji Devolver voli da izvuče jednom na svakih par meseci, međutim ovoga puta ima začkoljicu, koju ipak ne bih da otkrivam odmah. Šta je ovde fora? U Children of the Sun vi ste izbeglica iz kulta koji vas je terorisao ceo život, i sada je vreme za osvetu. Igra je dosta suzdržana sa narativnim elementima, očigledno bacajući značajno veći fokus na svoj zarazni gejmplej. Sama priča, koja je sročena kroz panele između nivoa je poprilično jednostavna i predvidljiva. S obzirom na takve okolnosti, gejmplej mora da briljira, i u generalnom smislu u tome i uspeva. Imate samo jedan metak da porokate sve kultiste u datom nivou, međutim, ovde je začkoljica što oko samog nivoa možete kružiti samo sa bezbedne distance. Kada ubijete određenog kultistu, možete preusmeriti metak sa svakim sledećim ubistvom, vezujući ih u jedan vrlo zadovoljavajući ciklus. Samim tim, Children of the Sun više liči na neku puzzle igru nego šuter. Nivoi su veoma brzi i postepeno uvode različite interesantne mehanike kako ih budete prelazili. Pored toga što možete koristiti okolinu i obližnje objekte poput rezervoara, tu su i dodatne telekinetičke moći koje će vam dati sposobnost skretanja putanje metka ili čak potpunu promenu pravca. Varijabli ima dosta, i vaš skor na globalnim tabelama će zavisiti od vremena, stila ubistava i iskorišćenih moći. E sad, igra generalno traje dosta kratko, svega 3 sata, te se značajno oslanja na ponovni prelazak, iznova i iznova, jureći neke više skorove. Nažalost, problem je što skoro pola nivoa funkcioniše kao tutorijal za određene mehanike, izostavljajući nivoe koji zapravo iziskuju puno znanje mehanika i mozganja. Igri definitivno fale neki dodatni nivoi i modovi koji bi produžili celokupno iskustvo, pružili dodatni izazov i zapravo dodali još inicijative za ponovne prelaze. Sa vizuelne strane, Deca Sunca su vrlo upečatljiva. Uprkos mračnim okruženjima, sve se savršeno uklapa u škrabavi stripovski dizajn, sa određenom depresivnom, a istovremeno briljantnom estetikom. Muzika takođe dodaje na atmosferi, i tek kada sam neko vreme proveo u igri, shvatio sam koliko ova atmosfera doprinosi celokupnom iskustvu. Ipak, van toga, glasovne glume nema uopšte. Iako se radi o indie projektu, voleo bih da je malo više pažnje posvećeno ovom svetu, koji vapi za dodatnim objašnjenjima i istraživanjem. I tako, sve u svemu, Deca Sunca su jedno pre svega zabavno iskustvo koje, nažalost, taman kada krene da pokazuje svoj pun potencijal, spušta zavesu, pomalo uzaludno očekujući da ga iskusite ponovo. Iako je inicijalno zabavna, sam osećaj izazova u igri ubrzo nestaje. Ako se desi da Children of the Sun dobije neke nove modove i izazove koji bi malo začinili igru i bolje iskoristili sve što može da ponudi, svakako ću se rado vratiti i uložiti znatno više, višestruko čak, vremena nego do sada. Children of the Sun je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Deca nikad mračnijeg sunca: Children of the Sun recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sad kada razmislim, prošlo je 13 godina otkako smo dobili prethodni Top Spin, i najveća tuga je što je sve ove godine Top Spin 4 i dalje imao ubedljivo najbolji i najrealističniji gejmplej od svih teniskih simulacija. Kad odjednom, niotkuda, 2K je rešio da oživi ovaj serijal stavljajući ga u ruke Hangar 13 studija, najpoznatijeg po Mafia serijalu. Ovo je verovatno najveći test, možda i poslednja šansa da se Top Spin vrati u život. Međutim, 2K je ovde ipak podvukao solidnu prevaru ispod podloge jedne odlične igre. Elem, Top Spin 2K25 je Top Spin 4 sa nabačenom šminkom nove igre. Ovoga puta se nimalo ne šalim – kada govorimo o gejmpleju, a bogami i grafičkoj podlozi, ovo je igra koja je realno stara 13 godina sa par novotarija i blagih izmena koje bi ,,opravdale” novo ime. Što se tiče samog gejmpleja, manjak odudaranja od Top Spina 4 nije nužno negativna stvar, s obzirom da će sada konzole najnovije generacije i PC igrači biti u stanju da iskuse ono što igra pruža. Na ovo je 2K i ciljao, imajući u vidu koliko je igra stara i to da i dalje ima aktivan kultni status. Par promena jeste primenjeno, najviše u vidu interfejsa za tajming i kako samo nišanjenje pri servisu funkcioniše, ali su te promene toliko minorne da biste rekli da je u pitanju igra identična prethodniku. Što se tiče ostatka, udarci su i dalje odlično odrađeni, tempo igre je i dalje taman kako treba, ali su tu stare boljke nekad predugačkih razmena koje umeju biti nerealne. Top Spin 2K25 je promene zaobišao i u većini modova koje je imao u ponudi, ponajviše u karijernom režimu, koji nije briljirao ni u prethodnoj igri. Naime krećete od 75. mesta na listi, penjete se istom dok rešavate razne zadatke koji će vam poboljšavati status i otključavati turnire viših kategorija. Razlika ovde je što je od karijere napravljen znatno veći grajnd, te ćete morati da utrošite sigurno tridesetak časova kako biste dovukli svog tenisera do maksimalnog nivoa iskustva, usput trošeći atribut poene, a i notorne VC koji su ovde valuta primarno za kozmetiku, ali i za trenere i pomoćne trenere. Ovde jeste dodat i sistem umora, na koji utiče koliko putujete između turnira, pa i na to koliko se umarate na mečevima na turniru. To je faktički jedina novina, koja pored pomoćnih trenera koji smanjuju ovaj detriment, krasi generalno samo sporiju i izduženiju verziju već slabe karijere. Sem karijere, tu su standardni modovi turnira, klasičnih mečeva, ali tu je i World Tour, rudimentarni multiplejer u kojem koristite svog igrača kako biste se takmičili sa ostalima, boreći se za bolje mesto na tabeli. Nažalost, sve to se svodi isključivo na jednostavni ranking sistem i osnovni mečmejking za turnire. Iako je ovo zabavno i novo za teniske igre, ne predstavlja ništa revolucionarno. 2K doduše ne bi mogao bez mikrotransakcija sa svojim VC, koji se ovde koriste uglavnom za kozmetičku stranu igre, mada i doprinose u određenoj meri prilikom već poduže karijere, što kroz kupovinu XP boostova, što kroz trenere koji pomažu sa umorom. Nažalost, iako ovo ne utiče previše na samu progresiju vašeg igrača, deluje kao da je 2K namerno ostavio mesta da postepeno uključuje ove mikrotransakcije sve više, kao što je uradio i sa drugim sportskim serijalima, dok su same opcije reciklirane kampanje ostale umanjene kako bi dalje instalacije imale šta da unaprede i ubace. U vidu turnira i izbora različitih terena, 2K25 briljira u svakom smislu u odnosu na sve konkurente, kojih baš i nema u skorijem periodu. Svih devet ATP mastersa, kao i sva četiri Gren Slema sa glavnim i par sporednih terena takođe su prisutni u potpunoj meri sa licenciranim logoima i sponzorima. Nažalost, za izbor tenisera se ne može isto reći, gde imate ukupno svega 25 tenisera, od kojih je samo sedam aktivnih muških i četiri legendarna tenisera. Ako ste hteli Ðokovića ili Nadala, ovde to nećete naći, dok ni sa ženskom stranom nije mnogo bolja situacija. Pored oskudnog izbora tenisera, najblaže rečeno, ni prezentacija, uprkos licencama, nije ni izbliza na nivou igre iz trenutne generacije, a verovatno ni prethodne. Grafička podloga je vrlo blago unapređena, gotovo samo na nivou rezolucije tekstura u odnosu na Top Spin 4 koji je star 13 godina! Teniseri izgledaju vrlo neupečatljivo, i jedino gde se može primetiti neki napredak u odnosu na jako starog prethodnika jeste u okruženjima i terenima, ponovo u manjoj meri. Generalno, i vizuelna i audio prezentacija su dosta slabe, ne postoje čelindži ili neki pokušaj imitacije televizijskog prenosa sa komentarima ili kadrovima. Sve u svemu, Top Spin 2K25 deluje kao rafinisani remaster Top Spina 4, što svakako jeste bezobrazluk s obzirom da se prodaje kao potpuno nova igra. Uprkos tome, svim manjkavostima i problemima koji su prisutni u vidu grafike i selekcije tenisera, kao i površnih modova, Top Spin 2K25 je najbolja teniska simulacija na tržištu. Kao dugogodišnjem fanu, gejmplej koji je praktično zadržan iz četvorke sa poprilično slabim animacijama, i dalje ubedljivo briljira nad svim drugim opcijama. Zato i dalje mogu da vam preporučim ovo ostvarenje, i da se nadam da će eventualni uspeh Top Spina 2K25 konačno pretvoriti serijal u punokrvnu tenisku simulaciju, sa ozbiljnim strahom sve većeg ukopavanja u mikrotransakcije u klasičnom 2K stilu. Top Spin 2K25 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S, Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak velikana, u ne tako velikom maniru: Top Spin 2K25 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Steam Deck je moja najbolja kupovina u poslednjih godinu dana jer ne postoji bolja platforma za igranje metrodvania od njega. Biomorph sam isključivo igrao na Steam Deck-u i ne bih promenio taj izbor ni za koju cenu. Mnogo mi je drago što imamo sve veći broj metroidvania u ponudi i Biomorph je definitivno jedna od boljih. Priča u Biomorph prati Harlo, čudno stvorenje koje umesto ruku ima vrlo pričljive, recimo ljigavce koji, pored komentarisanja, služe kao udovi. Harlo se budi u srušenom svemirskom brodu, bez sećanja, gde pokušava da sklopi sliku šta se dešava i šta se desilo. Harlo pronalazi svoju zamrznutu drugaricu Kleio i kreće u avanturu da joj pomogne i sazna istinu. Iako je priča predvidiva, vrlo je lepa na momente, ali na kraju krajeva nije ni toliko bitna. Retke su metroidvanije sa dubokom pričom i narativom, što je u redu pošto su gejmplej i istraživanje najvažniji, a Biomorph radi oba posla sjajno. Da krenemo od grafike i dizajna. Biomorph podseća na stare crtane filmove sa puno boje i finih animacija, zbog čega igra izgleda izuzetno reprezentativno. Pozadina svakog bioma se jako lepo uklapa sa interaktivnim delovima mape, tako da nikada nećete imati problema da vidite gde idete i nikada nećete promašiti skok jer se pozadina poklopila sa platformom. Animacije neprijatelja su čiste i vidljive i do sada nisam naleteo ni na jedan jeftini napad koji nisam mogao da vidim ili predvidim. Dizajn neprijatelja je vrlo unikatan, a to je bitno za mehaniku koju ću objasniti malo kasnije. Od prvog momenta ćete tačno znati kakve sposobnosti neprijatelj poseduje, šta će vas napasti i kako će vam koristiti kasnije. Ali, ono što veliča Biomorph je sam kombat. Borba je malo inspirisana Ori igrama, gde imate tri slota da ubacujete različite napade u zavisnosti od potrebe ili vašeg stila igranja. Uglavnom su ovo modifikacije vaših ljigavih pričljivih pesnica, koje mogu ili da klasično tabaju, pucaju na daljinu, postanu dronovi, brane vas, i slično. Ovi napadi, to jest Chipovi, raštrkani su po mapama i imaju ograničen broj korišćenja, ali će se svaki put obnoviti kad dođete do S.A.F.E. lokacije koja vas leči i obnavlja čipove. Glavna stvar koja ističe Biomorph od drugih sličnih igara je metamorfoza. Kad pobedite (skoro) svakog neprijatelja, možete da iskoristite njegov leš i da se transformišete u njega. Ovo vam daje njihove sposobnosti, napade i izgled, a koristićete ih od osnovnih borbi do istraživanja i rešavanja problema. Na primer, pod je pun bodljikavih biljaka koje vas ubijaju iz jednog udarca, ali ako se pretvorite u posebnu kreaturu, možete da lebdite iznad bodlji i nastavite dalju progresiju. Kad izađete sa mape gubite vašu novu formu, ali ako ubijete dovoljan broj istih neprijatelja možete da se menjate u njih kad god želite, što čini pristup kako istraživanju tako i borbama vrlo unikatnim i raznovrsnim. Progresijom kroz igru, dobijaćete razne zadatke od građana sela odakle ste krenuli. Ovi zadaci vas ili vode dalje kroz priču ili vas šalju na razne sporedne kvestove koje doprinose ili vama direktno ili poboljšanju sela. Nalazićete planove koji će vam otvarati nove prodavnice što daje osećaj progresije, a i lepo izgleda kad vam se grad razvija. Istraživanje, iako karakteristično za metroidvaniu, ponekad ume biti frustrirajuće. Neke zone su prevelike i predaleko udaljene od S.A.F.E pozicija sa kojih možete da se vratite u selo. Zbog toga, često ćete morati „peške“ do grada ili najbliže S.A.F.E. stanice, što dosta usporava igru ili možda veštački produžava njeno trajanje. Biomorph je poprilično jednostavna ali jedinstvena igra. Nije nešto mnogo izazovna ali je dovoljno raznovrsna da vas drži do kraja. Žanrovski se ne razlikuje od drugih, ali se svojim mehanikama izdvaja kao metroidvania koja može da se svrsta među najbolje. Biomorph je dostupan za PC, Nintendo Switch, PS5, PS4, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Igor Totić Igru ustupio: Lucid Dreams Studio Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post It’s morphin’ time: Biomorph recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mediji su nas naučili da su čudovišta najčešće sklona destruktivnom ponašanju i da njihove omiljene aktivnosti uključuju uništavanje gradova, razaranje planeta, degustaciju ljudi i borbu protiv džinovskih robota. Međutim, nikada nismo videli da su čudovišta toliko zainteresovana za uništavanje vrlo specifičnog tipa nekretnina. Zato je studio PikPok odlučio da napravi monster mash po imenu Super Monsters Ate My Condo. Super Monsters Ate My Condo je brza 2D mobilna slagalica koja je najpribližnija klasičnim match-3 igrama, gde igrači imaju zadatak da svakom čudovištu ponude stan odgovarajuće boje. Kada napadi čudovišta postanu učestali, većina ljudi će pobeći glavom bez obzira, ali tu vi stupate na scenu, sa ciljem da iskoristite objektivno haotičnu situaciju. U pauzi od divljanja, gaženja i razaranja grada, posetiće vas četiri vrste šarenih, simpatičnih čudovišta. Ako odradite dobar posao, bićete nagrađeni, ali u slučaju da ne zadovoljite vaše monstruozne goste, postaćete njihov obrok. Super Monsters Ate My Condo je čudna mala arkadna slagalica koja kombinuje brz gejmplej i metodične puzle. Igra će testirati vašu snalažljivost i brzo razmišljanje, ali ponekada može postati ozbiljno neizbalansirana zbog RNG-a stvaranja stanova. Sve u svemu, ako ne možete da se odlučite koji stan biste voleli da kupite (posebno u današnje vreme), dajte ga dežurnom čudovištu na degustaciju. Super Monsters Ate My Condo je dostupan za Android i iOS Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Super Monsters Ate My Condo appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Znate ono kada je omot igre lep a igra šuplja? Kada sve što ima da ponudi jeste nešto lepe grafike a ostatak je potpuni i bespovratni gubitak vremena? Ne, ne govorim o Stellar Blade. Ovo je sve samo ne takva igra! Čoveče, kakva vožnja… Od početka pa do kraja, pred nama je naslov vredan vaše pažnje. Igra koja pršti od atributa svake vrste, uspela je da nadmaši moja očekivanja u maestralnom maniru. Ali da krenemo redom. Pre igranja, trudio sam se da se ne informišem previše o ovom naslovu. Ali koliko sam uspeo da ukačim, Stellar Blade je već pri prvim najavama bio na meti izvesne demografije koja smatra da je isticanje ženskih atributa u prvi plan, najgrđa vrsta objektivizovanja lepšeg pola. Znate ono kada slikate a neko vas rukom uhvati za četkicu uz “ne tako”, kao da je umetnička sloboda mitski pojam bez pravog značenja. Što bi svaka medicinska sestra dok vadi krv rekla “ako ne možeš da gledaš, skreni pogled”. A kako je ova strana igre samo njena glazura a ne suština, ono što će vas ovde stvarno oduševiti, jeste sve ono što igra nudi a ne vidi se na prvi pogled. Svakako, ko nije gadljiv pogled ne mora da skreće. Neka uživa u animacijama i modelima. Ipak su stotine i stotine sati rada talentovanih ljudi ušle u razvoj igre. Šteta da se baci… S obzirom da je vizuelni momenat najupečatljiviji kada je ova igra u pitanju, odmah da vam kažem par reči o samoj grafici. Stellar Blade je “izvajan” u četvrtoj verziji Unreal endžina i izgleda božanstveno. Okruženje je raznovrsno i jako detaljno, ujedno i zabavno za istraživanje. Modeli su spektakularni a osim nešto slabije impresivnih lica par ženskih likova, nemam na tom polju nikakve zamerke. Količina i kvalitet specijalnih efekata, za svaku je pohvalu i često mi je izmamljivao osmeh na lice. A simulacija vode i svetlosti, na momente zaista ume da impresionira. Kao voz, kroz glavu mi je često prolazila ona floskula “igre modernog vremena su bez veze” kakvom danas obožavaju da se gađaju kojekakvi onlajn autori. Istina je naravno potpuno drugačija. U sada beskrajnom moru naslova, jeste više užasnih igara. Ali i tako mnogo više apsolutno neprikosnovenih. Zlatno doba gejminga ne da nije prošlo, nego tek ulazimo u njega. Jedina zamerka na tom polju koja se istovremeno i tiče trenutne ere gejminga, jeste u onom dosadnom izborniku kvaliteta grafike, gde moramo da biramo između rezolucije i performansi. Igra naravno najlepše izgleda u podešavanju za vizuelni prikaz, ali ukoliko se ne igrate na nekom baš velikom televizoru, slobodno odaberite “balanced” varijantu. Znatno bolji frejmrejt bez mnogo kompromisa po pitanju rezolucije, ovo je moja lična preporuka. Ljubitelji zanimljivih naučnofantastičnih priča, imaće čemu da se raduju. Čovečanstvo je primorano da napusti planetu zbog agresorskog napada misteriozne rase po imenu Najtiba. Protagonistkinja igre je Eva, jedan od mnogobrojnih ženskih ratnika poslatih na Zemlju ne bi li uspeli da pobede uljeze i povrate čovečanstvu njegov dom. No slobodno mogu reći da je priča ovde postavljena prvenstveno u ulozi građenja sveta igre. Nešto nalik Elden Ring-u samo milion puta manje kriptično. Tu je da izgradi atmosferu i dočara utisak civilizacije na ivici opstanka, koja odoleva ambisu. U tom smislu, priča apsolutno uspeva da odradi dobar posao. Na ovom polju, izuzetno doprinosi i muzika koja stvara potpuno unikatan doživljaj. Moram priznati da skoro nisam odslušao neobičniju muzičku podlogu. Gotovo svaka pesma, prožeta je nerazgovetnim ženskim vokalima. I koliko god da se pesme razlikuju, sve ostavljaju jako sličan doživljaj. Ni sam ne bih bolje odabrao muziku za dočarati napuštenu planetu na koju su poslati ženski Anđeli, ne bi li je spasili. Odličan posao odradili su i glumci koji su glasovima ulili život u svoje likove. S obzirom da igra potiče iz Južne Koreje, preporučujem igranje sa korejskim glasovima. Ali nećete mnogo pogrešiti ni ako se odlučite za audio na engleskom jeziku. Gejmplej i bombastična akcija, neki su od najvećih aduta ove igre. Gejmplej bi se generalno mogao definisati kao ukroćena verzija Devil May Cry serijala, okrojena “soulslike” elementima pa zatim izblendirana i zapečena kako ni na šta ne bi previše mogla da liči. Čekpointi u vidu kampova su tu, samo obogaćeni vizuelno i svrhom, kako na tim mestima možete kupovati predmete ili unapređivati svog lika i opremu. A kada akcija krene, shvatate da komande jesu jednostavne ali s obzirom na njihovu brojnost, potrebna je izvesna doza navikavanja. Komboi i specijalni napadi, nisu naročito teški za izvođenje. Ali vezivati udarce dok igra od vas iziskuje izvrsne reflekse i nivo koncentracije, nije ni najmanje jednostavna stvar. Čak i da igru igrate na najmanjem nivou težine, susrešćete se sa iznenadnim skokovima u težini, naročito pred kraj prvog prelaska. Dovoljno je reći i da je poslednja borba verovatno bar tri puta teža od do tada najljućeg okršaja. Ali ne gubite strpljenje, jer to je uvek jedini put ka uspehu u ovakvim naslovima. Interesantno je da najbolja igra koju sam zaigrao ovog meseca ima jednu zajedničku karakteristiku sa najboljom igrom koju sam zaigrao prošlog meseca. Obe počinju solidno a kako dalje napredujete, sve su impresivnije. Dugo nisam “zaglavio” do u sitne sate uz neki naslov, ali to mi se dogodilo upravo sinoć uz Stellar Blade. Kako sam bio pri kraju igre, džojstik mi se nije nikako ispuštao iz ruku. Istraživanje sveta, rešavanje zanimljivih sporednih misija, sjajna akcija pa čak i ronjenje do nepoznatih dubina – sve je imalo tu neku čarobnu draž koja vas sve čvršće steže ne biste li iz igre izvukli i poslednju kap zabave. Jedino što je kvarilo celo iskustvo, a nije mala stvar u pitanju, jesu učestali “krešovi”. Igra je uspela da mi se tokom 28 sati igranja, iz čista mira ugasi čak pet puta. Pri jednom od ovih nemilih događaja, izgubio sam čak 45 minuta napretka što nije bilo nimalo prijatno. No verujem da će ovakvi problemi biti ispravljeni već pri prvim zakrpama nakon što igra bude objavljena. Po pitanju kompletnog utiska, igru bih verovatno najpribližnije mogao da uporedim sa nekim od Nier naslova. Možda najbliže sa Nier Replicant, kako je doživljaj sveta i sumorna atmosfera života koji istrajava pod vedrim nebom, izuzetno sličan. I jedna i druga igra su remek-dela na svoj način, pa ukoliko volite dela Jokoa Taroa, Stellar Blade morate obavezno probati. Dakle da rezimiramo. Zabavne borbe, spektakularna akcija, atmosferičan svet, božanstvena grafika, intrigantna priča i brdo kvalitetnih oblina – pardon, modela. Jedna puna šaka razloga da igru nabavite. Kao razlog izbegavanju, imamo povremeno ispadanje iz igre i samu težinu koja u Južnoj Koreji možda i nije ništa posebno, ali neke od vas će i na najlakšem podešavanju pošteno namučiti. Lično sam se grohotom nasmejao kada mi je igra pri prelasku otključala “hard mode”, kao da sam ovog meseca baš izuzetno mazohistički raspoložen. No priznaću, ukoliko igru uspete da pređete baš na tom podešavanju, možete biti ponosni na sebe. Stellar Blade se već nalazi u top 3 najbolje igre koje sam zaigrao ove godine, pa je ujedno i najveća preporuka s moje strane ukoliko volite ovakav žanr (a niste ni gadljivi na lepotice). Ukoliko volite da igrate detaljno, očekuje vas oko 40 časova izuzetne zabave, a to je nešto zbog čega svi mi i uzimamo džojstike, miševe i tastature u ruke. Podržite ovu odličnu igru. Nastavak nije samo preko potreban. Nastavak je neophodan! Stellar Blade je dostupan za PlayStation 5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post A đe puk’o akvarijum?? – Stellar Blade recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stavite pauzu i četiri puta pritisnite “A, C” a zatim četiri puta “B”, i bićete instant teleportovani pred poslednjeg boss-a, oči u oči sa ljutitim Šir Kanom. Jeste, još uvek se sećam šifre iz čuvene igre “Jungle Book” sa Sege, od pre trideset godina. A zašto i ne bih? Bio je to sjajan platformer! U to vreme bio sam ubeđen da 2D platforme kao žanr nikada neće prestati da postoje. Za sada mislim da se moja teorija dobro drži, jer bez obzira na ređu učestalost ovakvih igara, povremeno se pojavi neki biser i počeše tržište baš tamo gde ga najviše svrbi. Naročito sam srećan što takva jedna igara dolazi upravo iz domaćeg studija. Demagog Studio očito vođen nostalgijom i bezrezervnom ljubavlju prema gorepomenutoj igri i njoj sličnim, iznedrio je retro-modernu platformu pod simpatičnim nazivom The Cub. Uticaj žanra i njegovih dragulja, poprilično je evidentan, a tu je i prstohvat ličnog pečata ne bi li cela stvar bila propisno začinjena. Igra vas stavlja u ulogu poslednjeg preostalog ljudskog bića na planeti, dečaka kog su odgajali vukovi. Nakon što je Zemlju zadesila katastrofa (u poslednje vreme, sve igre o kojima pišem imaju sličan zaplet!), oni koji su to mogli sebi da priušte, pobegli su put Marsa. Maleno ljudsko mladunče pred sobom ima jednu sasvim drugačiju sudbinu. Ali ljudi koji su počeli da se vraćaju sa Marsa na golf ekspedicije (poprilično uvrnuto, ali odobravam!) prete da u potpunosti naruše život na koji je do sada navikao. Zapravo, dok sam igrao igru, nisam mogao da se otrgnem utisku da protagonista izgleda kao “belo crnče”. Ne stvarno, da je Kiriku upao u kofu pepela, ovako bih ga zamišljao. A sad kad sam ovo izbacio iz sebe, obećavam da to više neću pominjati u ostatku teksta… Izvođenje je predstavljeno u skrolujućem 2D maniru, gde ćete se uglavnom kretati s leve strane ekrana ka desnoj, kroz jako lepo oslikan postapokaliptični svet. Nivoi su, rekao bih, u potpunosti rukom crtani, dok su glavni karakteri izgleda rađeni u 3D tehnici ali izvedeni na taj način da deluju dvodimenzionalno, što je odlično uklopljeno u celu pozadinu. Po pitanju generalnog vizuelnog utiska, nemam nekih zamerki. Čak mogu reći da je poprilično impresivno da je nešto ovako izašlo iz jedne srpske gejming kuhinje. No kada je sam gejmplej i ono glavno platformisanje u pitanju, stvari su nešto klimavije prirode. Osim nekih nepreciznih momenata gde ćete promašiti metu za doskok bez da vam bude jasno zašto, postoje sekvence gde je sam dizajn neuravnotežen pa uzrokuje povremene skokove po pitanju težine. Ali najveći minus na ovom polju, tiče se generalne osmišljenosti nivoa. Biće vam jasno šta se traži od vas, ali dizajn vas neće pokrenuti na razmišljanje dovoljno jako da bi pružio osećaj dostignuća na svakom, ili bar svakom drugom koraku. Osim što su legendarne platforme bile pioniri industrije, svaka od onih koje su odjeknule kroz istoriju imala je pametno dizajniran svet kroz koji je vodila nit koju je bilo zadovoljstvo otkrivati. Ovde je prisutan jedan solidan ali ne naročito inovativan dizajn, koji vrši posao i na momente pruža zadovoljavajuće iskustvo, ali je generalno poprilično bazičan. Ono što nije bazično već snažno ističe igru u moru drugih naslova, jeste dobra atmosfera i način građenja sveta. Osim što ćete kroz ovu pustolovinu pronalaziti isečke iz novina i stare elektronske poruke koje na šaljiv način govore o istoriji sveta i apokalipse, jedan detalj je naročito dobro implementiran. Ljudsko mladunče na početku igre pronalazi leš jednog od ljudi sa Marsa a zatim iz radoznalosti, stavlja njegov šlem na glavu. Ono što ga tu dočekuje, jeste direktan prenos radio stanice sa Marsa. Muzika koja će vas pratiti kroz igru, jeste radio program koji se konstantno emituje. Sad pozadinska muzika igre ima pravi smisao i poreklo! A pored toga, različiti razgovori i emisije sa druge planete, govoriće više o detaljima sveta igre što je jako interesantan način da naučite više o priči. Nešto nalik slušanju lekcija španskog jezika dok se vozite trolejbusom. Taman onako u pozadini, ne škodi a pomalo i koristi. Tu je i pregršt zanimljivih detalja kao što su recimo “idle” animacije, odnosno radnje koje će protagonista raditi ukoliko ga ne pomerate neko vreme. Ovo je direktan omaž platformama iz šesnaestobitne ere video igara i odlično je modernizovan. Tako recimo ukoliko dečak dok čeka na vaše komande skine šlem i stavi ga na zemlju, prestaćete da čujete radio stanicu – logično. Ali tako ćete isto izgubiti signal i ako odete pod zemlju, dok će istraživanje vodenih dubina prigušiti zvuk audio podloge. Od grafičkih podešavanja, na računaru ćete jedino moći da odaberete rezoluciju, ali je takođe prisutan i mod za filmski doživljaj. Ovo ukratko pretvara prikaz slike u “ultra wide” proporcije, tako da će likovi na ekranu biti manji ali ćete istovremeno moći da vidite mnogo više u širinu. Obavezno probajte ovo podešavanje kako je meni bilo daleko interesantnije da igram na taj način. The Cub u celosti odaje utisak jednog naslova slabijeg budžeta ali snažne volje i ljubavi. Ovo je nesumnjivo proizvod kakav je zadovoljstvo igrati najviše zbog toga što odiše pažnjom i naklonošću kakav je prema žanru imao razvojni tim. Poprilično kratko iskustvo, s obzirom da će vam za kompletan prelazak biti potrebno oko dva sata igranja. Ali i tu leži neka draž, zar ne? Daleko od savršeno izbrušene platforme, ali jedan jako interesantan naslov koji ne bi trebalo da propustite. Naročito ukoliko želite da podržite domaći razvojni studio koji, siguran sam, ima još tako mnogo toga da ponudi. Neka ovo bude odskočna daska za sve buduće projekte i samo nastavite ovako. Ovakav korak ne ume da napravi baš svako. The Cub je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Demagog Studio Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Domaća Knjiga o džungli: The Cub recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Šta to razvojni studiji „Image & Form“ i „Vanillaware“ imaju zajedničko? I jedan i drugi svakom novom igrom zalaze u nove žanrove, a opet bez greške biste prepoznali iz kog studija potiče svaki od naslova. Jedinstveni vizuelni stil i prezentacija, čine oba studija ne samo prepoznatljivim već i veoma cenjenim po pitanju kvaliteta proizvoda. Dok je ovaj prvi studio švedski, pa od skoro asimiliran u jednu potpuno novu kompaniju za koju se učestalo molim kako ne bi uništila njegov godinama građeni šarm, „Vanillaware“ iz Japana nastavlja da niže instant klasike. Takva je i ova igra koja je danas pred nama. Unicorn Overlord – ljubav na prvi pogled. A upravo je pogled jedan od presudnih faktora kada su igre ovog studija u pitanju. Nepogrešivo originalna i ljubavlju krojena vizuelna prezentacija, jeste jedan od najjačih aduta „Vanillaware“ igara. Kao i sve dosadašnje naslove, Unicorn Overlord krasi sjajna plejada rukom crtanih i animiranih likova i detaljnih pozadina. Ukoliko cenite kvalitetne i crtanolike vizuale u anime fazonu, odmah ćete se zaljubiti. Specifičan način animiranja ovih likova ali i okruženja, još je više obogaćen kvalitetnom glasovnom glumom ali i odličnom muzičkom podlogom. Po pitanju produkcije, ovo je svakako naslov iz samog vrha industrije manjeg budžeta. Nikako “AAA” proizvod a opet tako beznačajno pogođen tom činjenicom koja mu ni najmanje ne škodi. Ako su igre milionskih budžeta kvalitetna pečenica sa kraljevskog dvora, onda su ovakve igre kao slanina sa sela, koju je baka lično dimila na bukovini (ili još bolje šljivi!). Po pitanju žanra, ovaj vazda domišljati studio, sada se odlučio za strateški RPG nalik nekoj od Fire Emblem igara. Dok me je prethodni naslov iz njihove kuhinje odbijao po pitanju maltene eksperimentalnog gejmpleja, ovde sam se osećao kao kod kuće. No i sada je razvojni tim ubacio nekolicinu različitosti, kako Unicorn Overlord ne bi u potpunosti bio preslikana kopija neke od sličnih joj igara. Gejmplej se sastoji iz dva segmenta. Prvi podrazumeva kretanje po mapi sveta koja se posmatra iz “polu-ptičje“ perspektive. Likovi su naravno disproporcionalno predstavljeni u odnosu na okolinu, pa se kreću poput džinova kroz svet. Ovo naravno ne remeti užitak, kako je u pitanju deo igranja koji se tiče istraživanja sveta i planiranja naredne lokacije gde će se odigrati bitka i priča nastaviti dalje. I dok ovaj segment svakako izgleda pristojno, glavna zvezda po pitanju grafike, jesu same borbe. Nakon što uđete na borbeno polje, osmislite formacije vaših jedinica, podarite im odgovarajuću opremu i pokrenete borbu, to je momenat kada prestaje vaš dalji uticaj i preostaje vam samo da ispratite tok okršaja. Osim što izgledaju jako lepo, važno je posmatrati borbe kako biste dublje shvatili kako funkcionišu njihove mehanike. Nakon što pohvatate sve slabosti i prednosti jedinica, šta položaj u timu menja za određenog lika, ko je najbolje da se sukobi sa kime i kakva oprema je najpoželjnija – možete slobodno da počnete i da preskačete animirani deo borbi. Ali s obzirom na to kako lepo izgledaju, sigurno je da nećete preskočiti baš svaku od njih. Posebno je zadovoljavajuć osećaj posmatrati četu vaših vojnika kako nemilosrdno gaze protivničku, naizgled daleko snažniju jedinicu. Svaka misija ima tajmer koji vam odbrojava vreme, ali na raspolaganju uvek imate i mogućnost da igru pauzirate. Dok je sve u stanju mirovanja, možete lagano planirati sledeći potez. Tako na kraju shvatite da je borba koju ste igrali sat vremena, u vremenu igre trajala svega dva minuta. Sve jedinice se kreću slobodno po mapi, bez da su ograničene poljima, potezom ili dometom. A nakon što se isključi pauza, sve jedinice – i protivničke i vaše, slobodno nastavljaju svoje akcije dok se ne sudare i okršaj otpočne. Jedno od retkih ograničenja, jeste merač kondicije, koji se troši nakon svake borbe. Ovo uključuje potrebu za dodatnim razmatranjem koja jedinica će sa kojom ukrstiti oružje, a koja posetiti neku od lokacija za odmor ili predahnuti na licu mesta. Izuzetno dobar detalj koji još više daje na strateškom elementu i uzbudljivosti. Na mapama su prisutna i dodatna pomagala (i odmagala) u vidu barikada i oružja za opsadu, pa je pametno pozicioniranje i zauzimanje ovih naoružanja od izuzetnog značaja ukoliko mislite da igru pređete bez mnogo muke. Takođe vredi napomenuti da igra poseduje četiri stepena težine, pa ako ne želite da se ozbiljnije pomučite, ne preporučujem da idete dalje od drugog podešavanja. Prelaskom misija, otključavate nove likove koji se opciono mogu pridružiti vašoj armiji. A ukoliko neko od njih pogine u borbi, za razliku od većine Fire Emblem naslova, neće ostati trajno uklonjen iz daljeg toka priče. Ovo lično pozdravljam, jer sam svaku Fire Emblem igru pre nego što su uveli opciju da se trajno poginuće isključi, igrao tako što bih čim mi pogine neko od likova, igru gasio i borbu pokušavao ispočetka. Frustrirajuće za svakog perfekcionistu! Za kraj, vredi napomenuti da je priča taman toliko dobra da biste ostali investirani u dalje igranje. Nije u pitanju nikakvo remek-delo i svoju postavku zasniva na nekim od najosnovnijih narativa koje možemo pronaći u žanru. Naslednik izgubljenog kraljevstva, odmalena odbegao, pokušava da pronađe snagu u sebi i u svojim prijateljima, kako bi povratio ono što mu pripada a istovremeno i mir u celom svetu. Možda priča neće osvojiti nikakve nagrade ali ovde vrši i te kako idealan posao. Prisutno je i izgrađivanje odnosa između likova koje se može popeti i na nivo dovoljan za “nešto više od prijatelja”, što je svakako odličan bonus. Mada ne ide daleko poput Fire Emblem igara, gde su likovi mogli da imaju i decu koja bi dalje nastavljala borbu. Ovo je ujedno i podsetnik da po pitanju mehanika, “Vanillaware” nije išao tako daleko kao što su išle igre iz kojih je nesumnjivo vukao inspiraciju. Ali nije ni morao. Mehanike koje se tiču balansiranja jedinica po pitanju sposobnosti i opreme, pa čak i taktike koja podrazumeva kojim redosledom će se koristiti koji potez, sasvim su dovoljna količina dubine za jedan ovakav naslov. Brušenje sopstvenih jedinica do maksimuma, zadovoljiće čak i najveće detaljiste među vama. Naravno samo pod uslovom da volite da igrate ovakve igre. Unicorn Overlord je divna igra. Nedeljama sam nesputano gajio potrebu da joj se vratim čim pre i uživao u svakom trenutku provedenom uz nju. Nije najbolja igra žanra pa čak ni naslov koji će vas oduvati, ali je istovremeno jedan od najlepših dodataka za vašu igračku biblioteku ove godine, pa i uopšteno. Igra dostojna studija koji stoji iza nje, od mene je ogromna preporuka, bez obzira na svoj manjak grandioznosti u odnosu na druge naslove. Ovo je onako kako i treba da bude – baš taman. Ne propustite da zaigrate Unicorn Overlord! Unicorn Overlord je dostupan za PlayStation 4/5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ovaj jednorog se visoko propinje: Unicorn Overlord recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada neki serijal igara iznenada promeni žanr, fakat je da ta tranzicija često ne prođe dobro, primarno jer su igrači već navikli na jedan sistem i stil gejmpleja. Drugi razlog je što time praktično nastaje novi serijal na koji je nalepljen već poznati IP. South Park igre su malo specifične – nikada nismo imali ”direktan” nastavak, ali se sve tri igre nadovezuju i efektivno nastavljaju neku meta priču oko novog klinca u gradu. Tako je, i dalje ćete igrati ulogu novog klinca u gradu, iliti lika koga napravite, koji će upasti u nove nevolje sa ciljem da razbije još jedan sistem igranja koji su klinci iz kraja smislili. Za razliku od The Fractured but Whole naslova, ovde se vraćamo u fantasy setting tokom jednog snežnog dana u South Parku. Iako mi možda godinama nismo videli neki ozbiljniji sneg, ovde će biti i te kako zavejano. Najveću promenu kod gejmpleja koju ćete odmah spaziti, čak i tokom trejlera, jeste kompletan prelaz iz 2D okruženja i taktičkih borbi na 3D prezentaciju i akcioni beat-em-up sistem. Pošto će fokus biti na fantasy aspektu igre, osnove borbe će se svoditi na generalno mlaćenje mačevima, toljagama i sličnim oružjem. Ni druge ”klase” nisu zapostavljene pošto ćete na raspolaganju imati i luk i strele, kao i magični štap koji će vam omogućiti da bacate magične projektile na sve strane. Dodatno, imaćete pomalo limitiran izbor sposobnosti od kojih ćete moći da ponesete i aktivno koristite samo dve. Nažalost, ovako mali izbor opcija će učiniti većinu borbi veoma sličnim ako ne i identičnim u slučaju da se odlučite za jedan specifičan stil ili kombo koji vam odgovara. Jedina promena i mogućnost neke varijacije dolazi u obliku kartica koje ćete dobijati i unapređivati posle svakog okršaja. Ovaj sistem ponajviše podseća na RogueLite mehaniku dobijanja privremenih benefita posle svake bitke. I apsolutno jeste. Kartice se dele na one koje unapređuju vaše sposobnosti, generalne statove ili samo pojačavaju vaše primarno oružje, a tu su i dodatne BS karte (jasno vam je šta ova dva slova znače). Ovaj tip karata mogu da koriste i protivnici, ali je njihova upotreba ograničena. Ova mehanika kompletno menja borbu, poprilično često na vrlo duhovit način. Za razliku od prethodnih South Park igara gde ste generalno mogli da istražujete ceo grad, u Snow Day! to ipak nećete moći, što je prava šteta s obzirom na kompletan prelazak u 3D. Naravno posetićete neke poznate lokacije iz serije, ali to će biti u formi nivoa i poglavlja a ne kompletno otvorenog sveta. U nekim manjim instancama ćete moći da se šetate po nekoj zoni malo slobodnije i birate koji zadatak želite da radite, ali igra će na kraju krajeva i dalje biti veoma linearna. Možda najbolji sistem koji je dodat jeste mogućnost igranja u kooperativnom modu sa do 4 igrača. Ovo je takođe ključni sistem igre pošto ćete teško ili skoro nemoguće preći bilo koji nivo bez cele družine na okupu. Igra će vam ponuditi pomoćne botove, ali je naravno uvek bolje igrati sa drugarima. Doduše ovde igra ponovo pokazuje koliko je ograničena, jer vam ne daje opciju da promenite izgled i klasu ta 3 bota i da dizajnirate party po sopstvenoj meri. Umesto toga, botovi će svaki put biti nasumično generisani i ubačeni kada treba da vam pomognu. Grafički, igra počinje kao i svaka druga epizoda serije, ali kada zađete malo dublje ona prelazi u full 3D svet. Razvojni tim se potrudio da verodostojno prenese sve likove i ceo dizajn u ovu ”novu ravan”, ali ponekad to i ne funkcioniše baš najbolje kada se uporedi sa nekim lokacijama kroz koje ćete prolaziti. Neće vam dramatično pokvariti utisak, ali ćete se verovatno zapitati da li bi bilo bolje da je igra prosto ostala u 2D svetu, baš kao i serija. Vizuelni prikaz kartica je doduše super. Glasovna gluma je apsolutno na mestu sa svim likovima. Međutim, iako u početku mogu biti komični, generalni banter i komentari posle nekog vremena postaju veoma dosadni. Fore koje želite da čujete ćete lako propustiti pošto će likovi često pričati jedni preko drugih. Iako odlično dizajnirana za fantasy setting, muzika je ponekad toliko glasna da nećete čuti protivnike niti svoje udarce. Biće i situacija gde se konstantno čuje vriska, efekti i onda još muzike gde se sve zajedno pretvara u zbunjujuću buku. Gejmplej i generalna razrada igre više podseća na nečiji mini projekat koji je neko odlučio da pretvori u full igru. Samim tim, razne greške i loše kombinacije sistema još više bodu oči. Pored gorepomenutih problema, igra pati od veoma haotičnih borbi u kojima nikada ne znate na čemu ste, kako zbog raštrkanih AI saboraca, tako i zbog iznenadnih skokova u težini okršaja. O balansu i greškama gde protivnici ignorišu vaš blok ili napad bolje da ne pričamo. Sistem fokusiranja na jednu metu ne postoji, a kamera će vam praviti više problema nego što će vam pomagati. Sa vedrije strane, igra ima nekoliko dobrih opcija kao što su žiroskopsko ciljanje ako imate Switch ili PS5, color blind mod, i slično. South Park: Snow Day! je tip igre koji će definitivno odgovarati fanovima serije, ali možda više onima koji će moći da progutaju greške i probleme kako bi uživali u svetu i humoru po kome je South Park poznat. Igra odiše šarmom koji očekujete od ovog sveta, od klasičnih fora do onih koje ovde sa vama ne bismo smeli da podelimo. Svakako, ako ste želeli da igrate neku South Park igru sa ortacima ovo je super opcija za vas. Ako vas ova serija ne zanima ili ste lako uvredljivi, onda zaobiđite South Park: Snow Day! Ako išta, barem ne košta kao neki užasan AAA naslov. South Park: Snow Day! je dostupan za PC, PS5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post LARP sa klincima: South Park: Snow Day! recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedna od najtužnijih stvari u vezi bilo kog tržišta, jeste zasutost istovetnim proizvodima, sve do potpunog bezličja. Ovo je naravno jedna od pojava koja ume da zapati i tržište video igara, a često je uzrokovana popularnošću kvalitetnih trendova koje je teško replicirati. U poslednjih desetak godina, jedan od najpopularnijih pravaca u kom su video igre na ovaj ili onaj način težile, jesu formule koje je FromSoftware uveo sa svojim “soulslike” naslovima. Ukoliko ne evidentno inspirisane, mnoge igre su uspešno ili ne toliko vešto koristile neke od prepoznatljivih karakteristika žanra. U celu situaciju uključio se i renomirani studio Team Ninja, koji i dan danas stoji kao ponosni vlasnik najbolje igre žanra, a da to nije studio koji je žanr i izmislio. Nioh i Nioh 2 su jedne od najkvalitetnijih igara ovog tipa, ukoliko izuzmemo sve Dark i Demon’s Souls igre, Bloodborne i naravno Elden Ring. Mada koliko god te dve igre bile odlične, opet previše podsećaju na serijale kojima su inspirisane, uvodeći tek poneki element po kom je Team Ninja studio prepoznatljiv. Zato Rise of the Ronin, igra koja je danas pred nama, ima drugačiji pristup. Dok zadržava svega nekolicinu “soulslike” elemenata, fokusira se najvećim delom na brze, zarazne i izazovne mehanike borbi. Ali usput rupe popunjava i nekim zastarelim elementima. Priča nas vodi u Japan 19. veka, neposredno nakon njegovog otvaranja granica ka ostatku sveta. Dvojac blizanaca (po maču), proći će mnoge situacije ovog turbulentnog perioda, kako diplomatske tako i političke, ali na sebi svojstven način – mačem i oštricom. Narativ je teško vođen karakterima, i onim koje vodite ali i svakim od onih koje srećete usput. Dok u svojoj suštini ne predstavlja naročito duboku priču, likovi su ti koji kompletnom pripovedanju daju na značaju. Ujedno, ovo je i jedan od najsnažnijih aspekata igre i ukoliko se dovoljno uživite, sigurno ćete uživati. Pa za razliku od priče koju ćete sigurno i zaboraviti nakon nekog vremena, likove ćete pamtiti daleko duže. Zvezda naslova je svakako akcija i sve mehanike koje ona podrazumeva. Team Ninja je ovde stvarno majstor svog zanata, pa će blokiranje, izbegavanje i kontriranje udaraca brzinom munje, navući osmeh na lice svakog obožavaoca brzih i preciznih borbi. Na raspolaganju imate mnogo oružja ali i još više specijalnih poteza koji uz njih dolaze. Jedina zamerka na ovom polju, tiče se kontrola koje su čudno razbacane po kontroleru i zahtevaju malo duži period navikavanja. A opet nakon svega ostavljaju i utisak da ste mogli biti i veštiji, samo da su komande bile bolje. Naravno sve ovo je začinjeno dobrom dozom nasilja, pa celo iskustvo odaje utisak nekad jako popularnih samurajskih filmova ukombinovanih sa nekim od Ninja Gaiden naslova. U tom pogledu, svako ko nabavlja igru znajući šta od nje može da očekuje, neće biti razočaran. Ali poput neotkrivenog talenta, ova igra pati od plejade nagomilanih elemenata koji odvlače pažnju sa kvaliteta, usporavaju i umnogome oslabljuju celo iskustvo. Kao prvo, zasipanje opremom i ostalim predmetima, nešto je sa čime smo se i sretali u skorijim Team Ninja igrama, ali nikada se nismo zaista i navikli. Ako uživate u menadžmentu oružja i odevnih predmeta, verovatno ćete uživati i ovde. Ali to nije nešto što privlači prosečnog igrača. Dizajn otvorenog sveta, takođe miriše na deceniju i po stare recepture, pa nema mnogo toga intrigantnog da ponudi, bivajući istovremeno zatrpan sadržajem koji vam neće dugo privlačiti pažnju. Gomile lokacija na mapi koje pozivaju na to da ih obiđete, vrlo lako mogu izgubiti svoju draž i postati smetnja umesto cilj. Na svu sreću, sporedne aktivnosti koje se tiču priče, daleko su zanimljivije. Ali i ova dešavanja često umeju biti repetitivna pa ukoliko ne nude nagradu dovoljno visoku za njihovo obavljanje, vrlo je verovatno da ćete odustati i od njih. Sve je naravno i stvar preferencije. Ja sam lično uživao sasvim dovoljno u ovom sadržaju, pa iako je došao trenutak kada mi se nije ponavljala slična misija, osetio sam zadovoljstvo u tome što imam izbor da prestanem, pre nego da mi je nametnuto prestajanje dok želim da nastavim dalje. Grafički, Rise of the Ronin predstavlja šarenolik proizvod. Na momente, lako je biti prezadovoljan vizuelnom prezentacijom. Ovo su trenuci kada se umetnički pravac, lokacija i ostatak režije poklope u besprekornom maniru. U ostatku situacija, nećete moći da odolite a da igru ne uporedite sa starijim, superiornijim naslovima. Zapravo, cela ova igra podseća na slabiju verziju kultnog Ghost of Tsushima ili recimo Sekiro-a, ali na svu sreću prožetu nekim od elemenata koji ipak uspevaju da je istaknu među konkurencijom. Ukoliko se odlučite na igranje, očekuje vas najmanje 40 sati kvalitetnog mačevanja, koje lako može i da se duplira ukoliko se uživite i poželite da testirate sve tokove priče – nešto što je omogućeno poprilično inovativnim sistemom proživljavanja pređašnjih događanja i menjanjem budućnosti. Da ne pominjem borbe protiv glavnih likova koji vas očekuju na kraju svakog od poglavlja. Zapravo, ako bih morao da uperim prstom na najsnažniji aspekt igre, u svim borbama i odnosima sa likovima, kulminacija nesumnjivo leži upravo u ovim okršajima. Upoznati protivnika putem mača, baš kao u nekoj istočnjačkoj filozofiji koja poziva na strpljenje i razumevanje na višem nivou svesti. Učiti poteze i sposobnosti protivnika, pa pažljivim planiranjem strategije napasti i trijumfovati, najsvetliji su trenuci koje Rise of the Ronin ima da ponudi. Čak toliko svetli da i ostatak igre, bio on osrednji ili manje dobar, uspevaju da izvedu na pravi put. Ovo možda jeste inferiorna igra u odnosu na gorepomenute naslove, koje svakako savetujem da odigrate pre nego što se upustite u ovakvu jednu avanturu. Ali ukoliko ste ih već igrali ili pak znate šta od ove igre možete da očekujete i to je sve što želite, nema sumnji da ćete se odlično zabaviti. Igri posvetite vreme, naoružajte se strpljenjem i budite spremni da oprostite neke od neveštih i izanđalih mehanika starijih naslova. Ukoliko uspete u tome, mislim da vam ovo lako može postati jedno od omiljenih iskustava ove godine. Rise of the Ronin je dostupan za PS5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Može to i više i bolje, Ronine: Rise of the Ronin recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sa Alone in the Dark serijalom sam se davno upoznao, a i to je već bilo sa zakašnjenjem – toliko je zapravo stara ova franšiza. Prve tri igre koje su objavljene početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka nisam ni zaigrao, da bih se na ceo voz priključio tek pri četvrtom nastavku koji je objavljen i za prvu PlayStation konzolu. Samo ovo je bilo dovoljno da se nepovratno zaljubim u serijal. Takva prezentacija horora, bila je nešto sa čime se do tada još nisam sretao. Atmosferične lokacije, intrigantna priča sa aromama Lavkraftovih začina i inovativne mehanike koje su koristile osvetljenje, verujem nikoga ne bi ostavile ravnodušnim. A da ne pominjem grafiku koja je ovu igru činila primerom koji sam najviše voleo da pokazujem drugarima, kada sam demonstrirao „snagu PlayStation keca“ (haha). Peti nastavak, objavljen oko sedam godina kasnije, najavljivan je poprilično ambiciozno. Interakcija sa okruženjem, sistem inventara, istraživanje sveta, grafika i sjajna muzika Olivijea Derivijera koji je tek bio na početku svoje karijere, naoštrili su me za igru kao nikada pre. Nažalost, jako loša optimizacija, gomila bagova i priča plus gluma po uzoru na filmove “B kategorije” učinili su da igra ostane komercijalni promašaj. Nikada neću zaboraviti nastojanja izdavača da čak i putem suda “ubedi” javnost u kvalitet svoje igre. Sa druge strane, petica je postala jedna od mojih omiljenih igara! Voleo sam svaki bag, svaku smelu mehaniku, svaku otrcano odglumljenu rečenicu. I dan danas ne samo da citiram neke od dijaloga, već igru i povremeno “obrnem” ne bih li se sveže napojio nostalgičnim emocijama. A ujedno i mahnem figurici Edvarda, koju sam dobio uz kolekcionarsko izdanje… Ukoliko niste zaigrali ovaj naslov a neko ste otvorenog uma, predlažem da se već danas u njoj oprobate. Na PC-u vas od igranja deli svega desetak evra i isto toliko minuta istraživanja kako da igru pokrenete na modernim sistemima. Po mom mišljenju, vredi! E sad, na sledeći naslov neću ni trošiti reči. Alone in the Dark: Illumination je jedna od najvećih uvreda za nastavak neke igre – ikada. Ujedno i rekao bih najniža ocena koju sam dao za neku video igru. Prelistajte naš časopis natrag u 2015. godinu i pročitajte moju recenziju, jer više od toga nemam šta reći na tu temu. Kroz ovu podužu uvertiru sada znate moje iskustvo se serijalom, kao i mišljenje o njemu. Pa dok sam prva tri dela nažalost preskočio, konačno se ukazala i ta prilika da original zaigram u vidu rimejka. Jer igra pred nama je moderna verzija začetnika serijala. Nešto što nisam očekivao da ću ikada videti, pravi povratak otpisanih. Iako je prošlo skoro deset godina od poslednje Alone in the Dark “igre”, čak i rimejk prvog dela su odlične vesti za serijal. No s obzirom na dužinu starih i dužinu ove nove igre, rekao bih da je ovde rekreirana možda i kompletna originalna trilogija. U svakom slučaju, vidno projekat iz pasije sa akcentom na možda nekolicinu manje bitnih elemenata. Igra za početak izgleda jako pristojno. Na momente, atmosfera je kroz grafiku izgrađena apsolutno besprekorno, da bi vas u narednom momentu dočekalo nekoliko sasvim prosečnih kadrova. No s obzirom da je igra za cilj imala da prenese iskustvo igranja starih igara bez naročitih inovacija, bar po pitanju sirove atmosfere, mislim da joj možemo progledati kroz prste. Priča je poprilično zanimljiva ali istovremeno dovoljno kriptična da ukoliko ne aktivirate sve filozofske vijuge već pri prvom pokretanju, verovatno nećete najsjajnije ispratiti kompletnu fabulu. Sva sreća pa to i nije toliko važno, ukoliko ste neko kao ja pa vas više interesuje atmosfera nego svaki detalj narativa. Reklo bi se da je dobar deo budžeta otišao na glumačku postavu. Odabir glumaca je solidan, iako vas nijedna uloga neće naročito oduševiti. Kao da se postava baš i ne snalazi najbolje u pozajmljivanju glasova karakterima video igara, ali bar u vizuelnom smislu možemo reći da je kasting bio adekvatan. Ako ništa drugo, skoro svaki tekst na koji naiđete, neko od glumaca će pročitati naglas. Oni koji ne vole sami da čitaju, ovo će sigurno ceniti. Sam gejmplej možemo podeliti u dve kategorije – istraživanje i akcija. Istraživanje podrazumeva pronalaženje načina za napredak rešavanjem zagonetki i snalaženjem po mapi. U ovom pogledu, ovo je jedna od lakših igara žanra. Jeste da je prisutan odabir težine i na ovom polju, gde jedna opcija obiluje nagoveštajima u maniru modernih igara, dok druga nema nikakva pomagala tog tipa. Ali bez obzira na odabir, ukoliko imate i najmanje iskustva sa ovakvim igrama, nećete imati mnogo poteškoća. Sa druge strane, akcioni deo je veoma elementaran. Imate nekolicinu vatrenog oružja kao i jedno hladno koji se lomi nakon nekoliko upotreba. Sve je bazično ali vrši posao, sa par momenata gde kamera i glava protagoniste mogu da zasmetaju. Meni je lično ovo još davalo na imerziji, kako sam saosećao sa Edvardom kao glavatim bratom… Na početku igre, možete odabrati protagonistu. Izbor se svodi na Edvarda i Emili, gde na mesto dešavanja oboje dolaze iz zasebnih razloga. Izbor umnogome ne menja iskustvo ali je jasno da igra traži od vas da je dva puta pređete, kako biste je sagledali iz dva različita ugla. Nekolicina različitih dijaloga, scena i dešavanja, tek će ponekom igraču dati razlog za ponovnim igranjem. Ali s obzirom da će vam za prelazak priče biti potrebno oko pet sati, ponovno igranje i ne zvuči kao loša ideja, nakon što ste igru pazarili po ne tako niskoj ceni. Ukratko govoreći, Alone in the Dark je jedno prosečno iskustvo. Baš kako stremi da verno rekreira original, tako ne uvodi gotovo ništa novo u celu formulu. Solidna grafika i muzika, simpatična atmosfera, prosečna gluma i pomalo nezgrapan ali zadovoljavajuć gejmplej – sve u okvirima jednog osrednjeg iskustva. Ukoliko ste veliki ljubitelj žanra, sigurno ćete se fino provesti. A ukoliko volite serijal, još bolje. Ja sam se lično odlično zabavio, ali opet moram biti objektivan. Ništa specijalno ali za serijal jako značajno izdanje. Da je malo sreće pa i da doživi šesti nastavak (onaj iz 2015. ne računamo). Ako niste željni da igru zaigrate što pre, i te kako savetujem da sačekate neki dobar popust. S obzirom na sve navedeno, siguran sam da će se uskoro pojaviti. Alone in the Dark je dostupan za PS5, PC i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratak otpisanih: Alone in the Dark recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nakon desetina Mario igara, Luiđi alternativa, Donkija i Toudova, Kirbija i Jošija, prosto mi je neverovatno da nismo imali više igara sa princezom Pič u ulozi protagoniste. Čovek bi rekao da je to bio slučaj u barem desetak naslova, ali kad pokušam da se prisetim nekog, tek kroz maglu nazirem možda samo jedan. Princeza celog “Mushroom” kraljevstva, skoro bez igara? Nedopustivo! Tek nakon što sam zaigrao Princess Peach: Showtime! uvideo sam ne samo veličinu potencijala igara sa njenim likom, već i sposobnost Nintenda da od bilo kog karaktera naprave dobar naslov. Ma, da uzmu i naprave igru o čoveku-pogačici koji skuplja susam, verujem da bi bilo nešto zabavno. S tim na umu, nadam se da čovek-pogačica nikada neće zaživeti, ne znam ni odakle mi takva košmarna ideja. Elem, ovu konkretnu igru je razvio studio Good-Feel, poznat po nekolicini odličnih i par nešto lošijih naslova. Na svu sreću, njihova najnovija igra može da se svrsta u prvu kategoriju. Pre nego što uzmete džojstik u ruke, da razjasnimo jedno. Showtime! je igra najviše namenjena mlađoj publici. Nedostatak sirovog izazova i šašave teme, tu su sa namerom da prvenstveno zabave gejmer-juniore. A svi mi ostali, bradati i visoki i otvorenog duha, oberučke smo pozvani da se došlepamo na zabavu. Sad kad smo to razrešili, da nastavimo. Priča prati čuvenu princezu na putu do pozorišta, koje sticajem nesrećnih okolnosti biva uzurpirano od strane zlokobne madam Grožđane i njene kisele družine (Grape and Sour Bunch, slobodno prevedeno). Na Pič je da vrati red i mir u renomirano pozorište, tako što će i sama učestvovati u njegovim predstavama. Ovo naravno znači da mora da prođe kroz sijaset pozorišnih komada i uloga, pa u velikom stilu dostojnom najvećih performansa, vrati sjaj na pozornicu. Uloge tu naravno podrazumevaju kostimografiju, gde Pič u zavisnosti od datog okruženja, skače iz jednog kostima u drugi. Ovo u potpunosti menja pristup gejmpleju, pa ćete se sa protivnicima suočavati kao mačevalac i nindža, ali i daleko nekonvencionalnije – u ulozi kuvara i manje agresivnih zanimanja. Svaki od nivoa predstavlja set, ako ne inovativnih onda zabavnih mehanika, kako biste se što bolje ali i efikasnije osećali u datoj ulozi. A da sve bude još lepše, svaki novi nivo unosi pregršt svežih ideja kako biste vi a naročito najmlađi igrači, ostali investirani. Gejmplej je u najvećoj meri predstavljen u 2.5D izvođenju, odnosno trodimenzionalni likovi i okruženje sa ograničenim 3D manevrisanjem u skrolujućem svetu. Ova količina jednostavnosti pruža linearno iskustvo gde nećete imati situacije gde ne znate šta i kako dalje. S tim na umu, kao i uz činjenicu da je količina ozbiljnog izazova gotovo nepostojeća, princeza usput skuplja i određene predmete kako biste 100% kompletirali nivo. Ove stvarčice se lako mogu prevideti, kako su neke od njih malo dublje „zavučene“, a ukoliko ih preskočite, ceo nivo morate krenuti ispočetka da biste imali priliku nadoknaditi propušteno. Nisu svi čak ni skriveni. Neki od njih prosto zahtevaju da savršeno uradite neki zadatak, pa vas ni pažljivo i sporo igranje neće spasiti od potencijalnog kiksa i ponovnog igranja celog nivoa. Ovo svakako nije nikakav problem za mlađe igrače, kojima je repeticija upisana u DNK niz, ali za nas starije može biti poprilično frustrirajuće. Po pitanju grafike, dizajn nivoa i animacije su gotovo pa besprekorne. Sve je šareno i prosto poziva na igranje. Međutim, nije sve ni tako sjajno. Lako je uočiti vremešnost Switch konzole, naročito po pitanju zamućenosti grafike u prenosnom režimu igranja. Igra vapi za oštrijim prikazom a osim vizuelnih slabosti, prisutan je i nešto ređi pad frejmrejta. Potreba za novom Nintendovom konzolom, nikada nije bila veća… Princess Peach: Showtime! je jedna izuzetno zabavna igra koja ima ogroman potencijal da vas oraspoloži. Ovo naročito važi ukoliko ste ili početnik ili planirate da igru igrate sa nekim ko nema mnogo iskustva. U takvom scenariju, sigurno vas očekuje mnogo zabave. Možda slabije performanse i nekolicina frustrirajućih rešenja i tempa igre kvare iskustvo, ali kao jedan zabavni paket, ova igra samo sugeriše dalju potrebu za još avantura sa princezom Pič u glavnoj ulozi. Ako budu i približno ovako dobre, možemo se već unapred radovati. Princess Peach: Showtime! je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post A sad malo Pič: Princess Peach: Showtime! recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu