SolidChief

Postojalo je vreme kada sam strugao varjačom sa dna gejmerskog lonca, ne bih li pronašao i zaigrao bar komadić igara zasnovanih na omiljenim anime ostvarenjima. Nije bilo tog, pa i najvećeg promašaja sa “Dragon Ball” pečatom, kog s ushićenjem nisam isprelazio, ma koliko suludo ovo iz današnjeg ugla meni izgledalo. Kako su godine prolazile, tako se i situacija popravljala, pa su na red došli neuporedivo kvalitetniji naslovi. Ali kada sam po prvi put pokrenuo Jujutsu Kaisen: Cursed Clash, anime tabačinu zasnovanu na još jednom voljenom serijalu, pukla me je nostalgija upravo kao ona varjača s početka, po sred čela. Danas ovakve igre igram iz jednog sasvim drugog razloga – da svoje iskustvo (čitaj muke) podelim sa vama, dragim čitaocima. Bandai Namco štancuje anime igre kao na traci, pa dok su neki naslovi zaista dobri, izgleda da su neminovne i nuspojave kvantiteta u vidu teških promašaja. Biti loša igra je jedno, ali biti osrednji naslov koji ne samo da je zasnovan na kvalitetnom serijalu, već je i podigao pristojnu količinu “hajpa” uoči izlaska, jedna je sasvim druga vrsta greha. Igra hrabro implementira sistem borbi “dva na dva” ali kompletno izvođenje svodi na jednu od najkrućih i najtromijih, loše izbalansiranih prezentacija koje sam ikada video. Dok možda kao ideja zvuči dobro, u praksi sam se uz igru zabavio manje no onomad kao dečak, vitlajući štapom nasred parka, kao da su svi đavoli sveta u mene zašli. Sve u vezi igre je toliko otaljano, da ne znam odakle bih mogao da krenem ne bih li vam nekako preneo iskustvo. Recimo, ukoliko pokrenete “story mode”, bez obzira da li volite ovaj anime ili ne, bićete ubijeni u pojam. Kao prvo, priča je umesto novim animacijama, ili bar sekvencama iz originalne serije, ispričana kroz tekst i slike, kao da je u pitanju jedna od onih dosadnih prezentacija sa seminara na koji niko nije hteo da ide. Osim toga, istovremeno je ispunjena i nekim suvišnim momentima ne bi li svoje trajanje produžila na što duži vremenski period. A kada konačno dođete do trenutka koji ste iščekivali, očekuje vas dosadna borba koja više zavisi od sreće nego od vaših realnih veština. Ne sećam se kada sam poslednji put u ovoj meri, besomučno pritiskao dugmiće kontrolera u nadi da će se moj naum preneti na ekran. Umesto toga, bio sam suočen sa plejadom tromih, dezorijentisanih poteza koji su se ređali u krajnje nezanimljivom maniru. Borba protiv računara, pruža osećaj ravan repetitivnom okretanju palačinke dok obe strane ne zarumene. Suprotno tome, igranje protiv drugih igrača je nalik rvanju palčeva – zavisi od tajminga, sreće i ostavlja bolne prste. A da, nema ni multiplejer u lokalu. Neverovatno! Da samo dobra ideja nije dovoljna za uspeh, jasno je vidljivo upravo iz ovog primera. Dok na papiru sve teoretski lepo deluje, već nakon prvog igranja se uviđa količina ponavljajućih, neintuitivnih i dosadnih šablona. A ovo sve i jeste srž igre, jer je u svojoj suštini tuča i osim upravo tog centralnog momenta, mnogo više od ovoga i nećete dobiti. Jedina svetlija tačka igre, jeste njena grafika. Modeli su solidni, iako ne idealni. Pa dok su animacije kretanja zaista kritične, povremeni specijalni efekat vadi fleke. Naročito kada na scenu stupe najkvalitetniji od njih u vidu super napada, kojih par izgleda stvarno dobro. Ostatak poteza, ma koliko dobro izgledali, pobijeni su činjenicom da ih je jako teško izvesti zbog svega već navedenog. Tako da i kvalitetu koji je tu negde, nogu podmeće rođena igra na svakom mogućem koraku. Loš multiplejer, dosadno ispričana priča i kruta, repetitivna borba koja više podseća na igranje klikera u mokrom pesku nego na propisnu tabačinu, spisak je razloga koji bi trebalo da odbiju većinu igrača od ovog naslova. Jezivo visoku cenu igre da ne pominjem! Jedini razlog kojim mogu da opravdam igranje potencijalnim kupcima, jeste neumilna žeđ za naslovima sa Jujutsu Kaisen tematikom. Nažalost, jako ih je malo, i ukoliko niste neko ko bi zaigrao “gacha” mobilnu igru koja trenutno postoji jedino na japanskom jeziku, mogu slobodno da kažem – grozne su vam alternative. Jujutsu Kaisen: Cursed Clash je dostupan za PC, PS4/5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ova igra je ukleta: Jujutsu Kaisen: Cursed Clash recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pacific Drive je atipična igra koja od samog starta postavlja i kombinuje neke mehanike sa roguelite žanrom koje do sada nisu realizovane na ovaj način. Naime, ako ste fan roguelite igara, vožnja kao glavni pokretač ovog ciklusa je nešto potpuno novo, čak i za indie zajednicu. Naime, u Pacific Drive igramo ulogu vozača u jako simpatičnom karavanu iz 80-ih koji stiže u mesto u Vašingtonu (državi, ne gradu) koje je američka vlada nazvala Olympic Exclusion Zone. Vlada je digla ruke nakon tone, očigledno sumnjivih, naučno-fantastičnih eksperimenata, izgradivši zid visok 300 metara oko celog regiona. Znatiželja i radoznalost preovladavaju međutim, zbog čega bivate zaglavljeni u ovoj oblasti sa svega par polu-ludih meštana koji će vam preko radija pomagati da se izbavite, mapirajući zonu i tabajući kroz istu u svom vernom autiću. Taj isti autić će biti vaš dom i utočište, kao i jedino prevozno sredstvo. Imaćete svoju garažu sa par raznoraznih spravica, kako realnih, tako i izmišljenih koje će vam pomagati na ekspedicijama u zonu. Igra ne poseduje otvoreni svet, što je malo ovde i propuštena prilika, jer se možda gubi onaj atmosferski trip Amerikane koji sam želeo da doživim tabajući kroz severozapad SAD-a. Umesto toga, planiraćete put ka ključnim lokacijama i raskršćima unutar zone, mapirajući ih dok budete paralelno tumarali za resursima koji će unapređivati vaše vozilo i njegove sposobnosti sve više i više, raznoraznim skenerima, dodatnim generatorima energije, rezervoarima za gorivo i slično. Vaš karakter će imati samo skalu za HP, dok je ovde znatno veći fokus na vozilu, gde ćete imati briga o svakom parčetu šasije, branicima, gumama i točkovima, a kako je ovo i survival igra, ovde su gorivo i električna energija za bateriju vašeg automobila ekvivalent hrane i pića. Sve ovo će se proširivati kako budete otkrivali nove tehnologije, koje mogu biti štitovi, dodatni generatori energije pomoću kišnice, pojačana svetla za noćne vožnje, skeneri resursa i slično. Ova mehanika jeste jako zabavna ako volite da majstorišete sa stvarima, ali nas dovodi do glavnog gejmplej ciklusa koji ima dosta odličnih elemenata, ali i par propusta. Naime, pored toga što ćete razrešavati misteriju cele zone, na ekspedicijama ćete nailaziti na čudnovate anomalije i dešavanja. Bilo da su u pitanju električni impulsi koji izviru iz zemlje, plutajuće mehaničke kreature sa pipcima koje će odvlačiti vaš auto, lansirajući ga u drveće, ili radijacija koju emituje zona koja će vam isisavati HP. Pacific Drive ima jeziviju atmosferu kako budete zalazili sve dublje i dublje u ovo mistično mesto. Moram da naglasim da igra poseduje brojna iznenađenja koja ovom prilikom neću otkriti, kako vam ne bih pokvario utisak. Borba sa ovim silama, od kojih su pomenute samo nekolicina, jeste intenzivna, stresna, a neretko i frustrirajuća, jer se sve mogu pojaviti istovremeno što može prouzrokovati opšti haos. Međutim, nije sve tako savršeno dramatično i sjajno, jer delovi igre koje provodite van automobila umeju postati ne samo stresni, nego i dosta repetativni, jer će se svoditi na bauljanje i potragu za resursima koji su vam neophodni, nažalost u generalno istom maniru kao i na samom početku igre. Neke od ovih resursa ću kasnije sigurno moći da napravim sam, ali se igra ipak u potpunosti svodi na lešinarenje skoro svega što vam potpadne pod ruke, što nekad ume biti i previše posla. Pak, iako izbegavanje istih ovih anomalija ume biti stresno, pogotovu jer ste za sobom ostavili svoj autić nečuvan i ranjiv, ipak se glavni nivoi intenziteta i poenta igre ogledaju u momentima koje ćete provoditi u automobilu, kojih, iako ne manjka, želim mnogo više. Pacific Drive je vizuelno impresivna igra, koja se više diči originalnošću svog vizuelnog dizajna nego samom grafikom, koja sadrži neku estetičnu, iako jednostavnu poligonalnu crtu. Dizajn anomalija, stvari i čuda koja vas sputavaju, same zone i pogotovu automobila, koji je po meni postao automatski jedno od najkultnijih vozila u gejmingu uopšte, su briljantne i atmosferične do te mere da su možda i najjači adut ove igre. Takođe, ambijentalne numere koje se provlače daju neki nivo mističnosti i usamljenosti koji svakako doprinosi već pomenutoj atmosferi igre, dok su i minorne interakcije sa par vaših sagovornika na radiju jako verno odglumljene. Igra nije najbolje optimizovana ni na konzolama ni na PC-ju, prouzrokujući pad u frejmrejtu iako se ne diči nekom hardverski zahtevnom grafikom. Retko ćete naleteti na probleme tehničke prirode koji u startu nisu preterano dramatični, tako da vam neće pokvariti celokupno iskustvo. Ovo je debi Ironwood studija i mogu da kažem da već jedva čekam njihovu sledeću igru, a Pacific Drive mogu samo toplo preporučiti svima koji vole nešto mistično, kao i onima kojima treba neka vožnja sa originalnim aspektom. Pacific Drive je dostupan za PC i PlayStation 5 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Stalker, vožnja i Twin Peaks: Pacific Drive recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao što je već dobro poznato, Mario franšiza se proteže na celom spektru žanrova. Pa dok većina njenih naslova iziskuje od igrača da u izvesnoj meri upotrebi glavu, retke su one koje bi se mogle klasifikovati kao logičke. Naravno, upravo jedna od njih je pred nama, inače bi ovaj uvod bio suvišan. Mario vs. Donkey Kong je rimejk dvadeset godina starog naslova, inspirisanog još deset godina starijom igrom sa davne Game Boy konzole. I dok je tokom dve decenije izrodio nekih pet ili šest svojevrsnih nastavaka sa većim fokusom na samo jedan od elemenata igre, konačno je došlo vreme za potpuni redizajn. Zapravo, mislim da bi ovde bilo ispravnije koristiti termin „remaster“ s obzirom da je suština igre ostala nepromenjena. Samo je grafika doživela značajnu modernizaciju. Da li je ovo bilo dovoljno da trideset godina stara formula bude interesantna i za današnju publiku? Ukratko – da. Priča veoma simplistički prati Marija na putu da od razljućenog Donkija uzme natrag ukradene igračke sa Mariovim likom. Ovo će ga provesti kroz osam svetova gde je svaki ispunjen mnoštvom nivoa a završava se neizostavnom „boss“ borbom. Dok Mario na raspolaganju ima neke od svojih najprepoznatljivijih poteza, kompletno izvođenje je daleko više ograničeno od tradicionalnih Super Mario platformi. Igra je ipak logička avantura sa jasno uokvirenim pravilima po pitanju kretanja kroz njene nivoe. Cilj većine nivoa jeste pronaći ključ i odneti ga do kraja kako biste otključali vrata ka narednom. Naravno tu je i skupljanje obaveznih i opcionih predmeta. A osim očekivanih prepreka u vidu neprijatelja i ostalih opasnosti, igrač se mora suočiti sa pametnim dizajnom nivoa koji predstavlja jednu celovitu zagonetku. Redosled dešavanja i onoga što se od vas traži, u početku mogu biti veoma jasno vidljivi i jednostavni. Ali kako nivoi odmiču, tako se i od vas traži da proširite svoje vidike kako biste u celosti razumeli šta morate uraditi da biste došli do cilja. U tom pogledu, svaka pohvala za dizajn koji je bukvalno iskopiran iz originala a ni dana ostario nije po pitanju intrigantnosti i zabavnog faktora. Prelazak igre otključava još toliko izazova koji poprimaju drugi oblik jer se osim klasičnog igranja, u igru sada uključuje i jedna Mario igračka koja vas prati i sa kojom morate dobro da koordinirate kako biste napredovali. Gubitak jednog života, vratiće vas natrag do poslednjeg čekpointa a gubitak svih, nešto dalje unazad. Pa i pored toga što ovo i nije naročito stroga kazna, igra nudi i još lakši režim igranja, gde vas svaki pogrešan korak kažnjava još manje. Tu je i multiplejer opcija koja nudi igranje u dvoje, gde drugi igrač kontroliše Touda – nešto okretnijeg igrača čije prisustvo igranje može još više olakšati. Suštinski, celokupnom gejmplej segmentu ne mogu da pronađem mnogo mana sem očiglednog faktora publike. Logička igra u Mario svetu sa elementima platformisanja – definitivno nije za svakoga. Momenti gde morate da vodite igračku kroz nivo, jesu vid „eskort“ misija koje i nisu naročito popularne u igračkom svetu. Ali ovde je i to zaista dobro izvedeno tako da se kompletna preporuka vrti upravo oko toga kakav ste tip igrača. Objektivno, igra je sjajna po pitanju dizajna i onog „a-ha“ momenta kada shvatite problematiku. Da ne pominjem da je osećaj dostignuća takođe odličan i poprilično učestao. Kao najveću zamerku, naveo bih cenu igre. Nintendo nepogrešivo vrednuje svoje igre kao da ih nakon kupovine vodimo na klanje, a ova igra nije izuzetak. S obzirom na usku publiku koja uživa u žanru, količinu sadržaja koji igra nudi, kao i činjenicu da je u pitanju samo remaster već postojeće igre, cena je morala biti bar desetak evra niža. Ali pas laje, vetar nosi, a igre da kupujemo ne prestajemo… Ukoliko se odlučite da je nabavite, očekuje vas besprekorna prezentacija i ispoliranost, prepoznatljivo prijatna grafika i dobre kontrole. A ukoliko znate šta želite i šta dobijate, očekuje vas i sjajna zabava. U tom smislu, igru mogu samo da vam preporučim. Ali ipak najbolje na nekom popustu, ili da je kupite zajedno sa nekim – po pola. Kao u dobra, stara vremena. Mario vs. Donkey Kong je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kako dobre igre stare: Mario vs. Donkey Kong recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Please, Touch The Artwork 2 je hidden object igra inspirisana i zasnovana na umetničkim delima Džejmsa Ensora, belgijskog slikara čiji rad varira od ozbiljnog i realističnog do šarenog, bizarnog i nadrealnog. Za razliku od mnogih drugih naslova iz ovog žanra, fokus ove igre su poznata umetnička dela kojima prelepa animirana okruženja daju potpuno novi šarm. Dok sam prolazio kroz igru divio se Ensorovom radu. Rezolucija slika je toliko visoka da jasno možete videti njegovu tehniku, pokrete četkice i debljinu nanete boje. Iako sam Please, Touch The Artwork 2 prešao za samo sat i po, imam osećaj da sam proveo mnogo više vremena proučavajući Ensorova dela. Umesto generične pozadinske muzike, dizajneri su pažljivo odabrali klasične komade koji pružaju skoro muzejsko iskustvo. Posebno su mi se dopale kompozicije poput Debisijevih Claire de Lune i Rêverie, Satijeve Gymnopédie br. 1 i Ensorovog Flirt de Marionettes. Please, Touch The Artwork 2 obeležava 75 godina od Ensorove smrti i na lep način predstavlja njegov opus svima koji se ranije nisu susreli sa istim. Najbolji deo je što je igra potpuno besplatna! Sada se pitam da li ćemo dobiti Please, Touch The Artwork 3, i ako da, koji umetnik će poslužiti kao inspiracija… Please, Touch The Artwork 2 možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Please, Touch The Artwork 2 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još se sećam jednog od mojih prvih odlazaka u lokalnu igraonicu. U prostoru je postojao zid koji je bio ukrašen slikama omota velikog broja igara, a na samom vrhu je ”čučao” natpis ”Tomb Raider”. Pošto nije postojala nikakva slika, upitao sam gazdu o kakvoj se igri radi, na šta mi je odgovorio da je Tomb Raider najteža igra koju imaju. Pošto mi se nije igrala teška igra, odustao sam od te ideje i vratio se Twisted Metalu. Sada kada nam je stigao remaster prva tri naslova, postavlja se pitanje da li će Tomb Raider u meni probuditi nostalgična sećanja, ili ću kao u stara dobra vremena uraditi rage quit i bataliti ga. Sa Tomb Raider I-III Remastered dolaze sva tri naslova i svi dodaci, tako da predstavlja najkompletniju trilogiju koju možete poželeti. Kada pogledate intro sinematike za sva tri dela videćete da igra pokušava da izvuče taj neki Indiana Jones vajb sa dodatkom protagonistkinje koja se ne ustručava da napuni olovom sve što je iznervira. U drugim slučajevima ćete dobiti samo hint pre nego što vas igra ubaci direkt u priču ili lokaciju na kojoj nemate pojma šta se dešava. Ostatak ćete većinski morati sami da skapirate pošto, za razliku od modernih igara, nećete naći brda audio snimaka ili ostavljenih poruka. U ovom tekstu ćemo pokriti sve tri igre zajedno pošto su generalno rađene po istom šablonu, imaju iste kontrole i isti dizajn. Naravno ima nekih vizuelnih i UI promena ali one nisu preterano bitne. Tomb Raider nas vraća u vreme kada su nivoi zapravo postojali u igrama i kada su pravili razliku između svake deonice. Ipak, element koji se najviše ističe su čuvene tenk kontrole zbog kojih su igrači od davnina gubili živce. Bez brige, i dalje se možete prebaciti na moderne kontrole iz trećeg lica, koje doduše ponekad mogu da vam zakomplikuju neki skok koji stare kontrole ne bi, kao što su okret unazad ili skokovi u stranu, a postoje i slučajevi gde vas kontrole jednostavno neće poslušati. Vrlo malo se poradilo na redizajnu nivoa i rebalansiranju, tako da vam nove kontrole zapravo mogu otežati neke delove, a da ne pominjemo da u igri ne postoji nikakav tutorijal ili uputstvo ukoliko se niste pripremali i vežbali u Larinoj kući, ali ni tamo nije ništa bolje. Borba recimo nije nimalo promenjena. Kako izvučete pištolje Lara će automatski ciljati u najbližeg protivnika, osim ako meta nije previše blizu ili iza nje. Ovi slučajevi zahtevaju brzo manevrisanje kako biste zapravo naciljali na nešto i kako biste to nešto mogli da ubijete pre nego što to ubije vas. Stari dodge roll je i dalje tu, ali ne radi kao dodge roll koji biste očekivali sa modernim kontrolama, tako da je najbolje samo pucati non stop i nadati se da će automatsko ciljanje odraditi posao, ili prosto držite što veću distancu od protivnika. Poziciju možete snimiti bilo kada, ali se trudite da to radite često pošto nije dodat nikakav auto save sistem. Zvuk je generalno ostao veran originalu i samo je sređen kako bi bio prijatniji na modernim uređajima. Moći ćete da čujete i kako je nekada davno Lara stvarno zvučala. Jedini problem sa muzikom, koja je takođe divna, je to da borbene teme ponekad nastavljaju loop iako je borba stala pre dva minuta. Kada govorimo o vizuelnom aspektu, jedna od najbitnijih stavki koje svaki ovakav remaster zahteva jeste mogućnost da se prebacimo sa nove na staru grafiku, čisto da bismo videli kako je sve to nekada izgledalo. Međutim, zbog nekog totalno nerealnog razloga, razvojni tim zadužen za sređivanje grafike u igri je odlučio da teksture toliko zamrači senkama da ćete se konstantno, i ja ozbiljno kažem konstantno, prebacivati na staru PS1 era grafiku kako biste zapravo videli gde da idete. Naravno igra nema baklje niti baterijske lampe, pa je veoma teško igrati na ”modernoj” grafici. Što se tiče sinematika u igri, vidi se da su zadržani stari, što je okej, ali takođe se čini da su ih brzinski samo uvećali i malo ispolirali piksele. Naravno kada dođete do nekog lepog krajolika igra izgleda fino i Lara izgleda divno, ali će vam nova grafika nažalost veći deo vremena pre zasmetati nego pomoći. Najviše problema, pored nekih gore navedenih, leži u neoprostivo lošoj kameri. Brda vremena ćete utrošiti kako biste kameru doveli u smislenu poziciju i natempirali neki skok. Konstantno morate biti na oprezu pošto kamera ponekad odluči da se zalepi u neki pravac ili da se okrene na totalno nasumičnu stranu. Zato se stiče utisak da igra nije dobila nikakva tehnička poboljšanja, već da su samo sredili grafiku i izbacili je na tržište bez ikakvih quality of life dodataka. Ovom izdanju takođe fali sadržaja – extras deo nema praktično ništa što neki drugi remasteri imaju, kao što su galerija, komentari developera i slično. Ako ste nostalgični za prva tri legendarna naslova iz Tomb Raider serijala i niste imali priliku da ih pokrenete na novim mašinama ili da ih igrate u pokretu na konzoli kao što je Switch, definitivno nabavite ovu trilogiju. Ako ste ljubitelj nove trilogije o Lari Kroft i želite da saznate kako je sve počelo, pripremite se za mnogo frustracije, mnogo ponovnog učitavanja i za najčudnije tenk kontrole ikada. Tomb Raider I-III Remastered je dostupan za PC, Nintendo Switch, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Sandbox Strategies Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Legenda koja je stvorila ceo žanr: Tomb Raider I-III Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Napravljena da se igra 400 stvarnih dana, The Longing je šarmantna kombinacija idle igre i point-and-click avanture, prožeta bogatim narativnim segmentima i predstavljena stilizovanom estetikom nalik na Bartona. Igru počinjete sa naizgled bezazlenim, ali veoma važnim zadatkom – da probudite vašeg kralja iz njegovog 400-dnevnog sna duboko ispod površine Zemlje. Za ovo vreme slobodno možete da tumarate i istražujete pećine, ali nikako ne smete da izađete na površinu. Vreme će prolaziti čak i kada ste odjavljeni iz igre – suštinski, možete čak i započeti igru i vratiti se tek za 400 dana. The Longing je ”igra čekanja” u pravom smislu te reči – ne postoji fast travel do različitih lokacija a samo kretanje je izuzetno sporo. Možete snimiti poziciju u određenim oblastima, ali to je to. Zašto biste žurili kada imate 400 dana na raspolaganju? Teško je objasniti koliko je ova igra zapravo uzbudljiva uprkos njenoj ”idle prirodi”. Ako ste u nedoumici, dovoljno je reći da nudi istu vrstu uzbuđenja koju ćete često doživeti sa starim point-and-click avanturama. The Longing je dostupan za Android i iOS. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: The Longing appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Nintendov povratak starijim franšizama i nije tako retka pojava, ali kada su u pitanju manje poznati naslovi, umeju nekad da nas uhvate na prepad. Serijal u dve igre na čije sam postojanje skoro i zaboravio, gotovo da je niotkuda “iskočio” na Switch-u ovog januara. Original sa DS-a i nastavak sa Wii-a sada objedinjeni i unapređeni u jednom paketu, objavljeni su pod naslovom Another Code: Recollection. A nakon što sam ih ponovo zaigrao, nakon toliko godina, prisetio sam se i zašto sam zaboravio na ove igre. Lagane misterije prosto nisu moj fah… Izlazak ovog remastera je dobar pokazatelj da zagrižena baza ljubitelja originala još uvek postoji. A moja blaga averzija prema ovakvim naslovima nimalo ne govori o kvalitetu igre jer Another Code predstavlja jako kvalitetan komadić interaktivne zabave. Pažljivo osmišljen svet kroz koji vas sprovodi zanimljiva priča, nošen je plejadom simpatičnih likova. Previše je bilo momenata kada sam žalio što nisam veći ljubitelj žanra. Ovo je igra za ljude koji imaju dara ali i vremena da se u celosti upuste u interaktivne priče. Onaj momenat kada uživate u svakom koraku, dijalogu i rešenoj zagonetki, predstavlja suštinu samog igranja ovih naslova. Priča prati Ešli, mlađanu tinejdžerku koja polazi na misteriozno putovanje u potrazi za ocem koji je navodno davno preminuo, ali na njen četrnaesti rođendan otkriva da to možda i nije obavezno istina. Put je vodi na ostrvo ispunjeno zagonetkama i kojekakvim glavolomkama kakve sigurno i možete očekivati od jedne “puzzle” igre. Ako me sećanje dobro služi, rekao bih da su originalne igre bile znatno teže. Ne samo da je kretanje sada olakšano s obzirom da je kompletna igra smeštena u tri dimenzije, već je prisutan i sistem nagoveštavanja rešenja, čime zagonetke postaju daleko manje frustrirajuće. Original je krasila karakterističnost DS platforme, pa se igrao na dva ekrana, ali sada je ovaj prelazak lepo rešen novim rasporedom komandi i položaja indikatora na ekranu. Neobično je da su “touch” kontrole u potpunosti eliminisane ali rešenja koja su ponuđena umesto njih, vrše dobar posao. Vizuelno, igra izgleda jako lepo. Ukoliko generalno volite anime stil, sigurno ćete biti zadovoljni. Modeli karaktera su jako kvalitetni a izbor boja je odličan, tako da vam sigurno neće biti dosadno da igru u pokretu posmatrate i više sati zaredom. Ukoliko vam ipak strpljenja ne ponestane iz nekih drugih, meni svojstvenih razloga… Igra nudi i mogućnost odabira između japanske i engleske glasovne glume, a nećete pogrešiti koju god opciju da odaberete. U celosti, audio prezentacija je dosta dobra i u kombinaciji sa vizuelnim stilom bez problema gradi atmosferičnu podlogu za lagano avanturisanje. Morao bih posebno da pohvalim Ešli koja je kao protagonista, jedan odlično napisan lik. Da je nije lako zavoleti i poistovetiti se sa njom, sigurno bi i cela ova pustolovina mnogo izgubila na dopadljivosti. U tom smislu, sigurno ćete biti i još više motivisani u potrazi za što boljim završetkom, kako ih ima više od jednog. Another Code: Recollection sadrži i lepe količine novog sadržaja uključujući i muziku, tako da uspešno udiše novi život u ove stare naslove. Ali i pored svega toga, da se primetiti da je u pitanju samo retuširano izdanje igara od pre deceniju ili dve. Tempo ume da bude sporiji, tranzicija nekih od zagonetki nije najuspešnija a implementacija “motion” kontrola ima potencijal da vam uzrokuje par glavobolja. No bez obzira na specifičnost žanra i činjenicu da su u pitanju stare igre u novom ruhu, ukoliko volite ovakve avanture, Another Code je sigurno jedan od najboljih naslova tog tipa koji ćete imati prilike da zaigrate ove godine. Šarm koji odoleva godinama, uvek je lepo videti u modernom gejmingu. Tako da se nadamo remasterovanju i nekih drugih igara ovog studija koje bi se možda i još malo lepše snašle na surovom tržištu današnjice. Ako volite opuštene avanture i najvećim delom bezbrižne misterije – ne propustite ovaj odličan paketić, iz nekih drugih vremena. Another Code: Recollection je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sjećaš li se Ešli Robins: Another Code: Recollection recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Lele, ja ne mogu da verujem da sam već na devetoj, ali zapravo na jedanaestoj (?) igri ovog serijala, ako računamo i dva međunastavka koje sam usput pokupio. Infinite Wealth je najveća i najskuplja igra ove franšize stare čak dvadeset godina, koja je izrodila jednu od najbolje napisanih krimi priča u video igrama, sa toliko velikom postavom likova i vremenskim rasponom koji pokriva skoro 40 godina razvoja, uspona i padova japanske mafije, tzv. Jakuza. Ne bih želeo da ostavljam spojlere za većinu ovih igara, ali prethodna igra koja je preimenovala serijal u Like a Dragon na zapadu je funkcionisala kao blagi spin-off franšize, uvodeći novog protagonistu koji je očigledno namenjen da zameni Kirjua čija se pustolovina očigledno bliži kraju u ovoj igri, olakšavajući ulazak novih fanova – prethodni LAD nije zahtevao da odigrate čak sedam igara pre njega kako biste skontali šta se uopšte dešava. Infinite Wealth ima blagi skok od par godina u budućnost u odnosu na prethodnika, i nadovezuje se na priču svog glavnog aktera Ičibana Kasuge, zajedno sa Kirjuom kao drugim protagonistom, preplićući njihove priče i postavljajući preuzimanje glavne štafete od strane Kasuge. Naime, Kasuga završava na Havajima u potrazi za svojom majkom za koju nije ni znao da je živa, međutim iz određenih razloga za njom traga maltene svaka veća mafija na Pacifiku, te se udružuje sa legendarnim jakuzom Kirjuom gde će obojica izvesti svoju priču do određene konkluzije. Da napomenem, iako je inicijalni utisak ovih igara uvek komičan, Infinite Wealth nije izuzetak koji dostavlja poprilično melanholičnu priču o prijateljstvu, vezama, pa i nekim dubljim temama kao što je smisao života, i zaista predstavlja jedan emotivni rolerkoster, pogotovu ako ste igrali celokupni serijal igara. Dijalozi su vrhunski napisani, dok priča teče kao mikstura odličnih krimi filmova režisera kao što su Takaši Mike i Takeši Kitano (koji se i pojavio kao glumac u Y6). Kvalitet svakako nije opao, dok je ovo jedan srceparajući otpozdrav Kazumi Kirjuu koji je definitivno zaslužio penziju nakon što je krasio ovaj serijal u njegovoj srži od samoga početka. Pak, iako je neretko filmska i dobro napisana priča u srcu svake RGG igre, Infinite Wealth predstavlja i kulminaciju dizajna ovog studija, kreativnosti i generalnog obilja sadržaja kojim igra briljira van glavnog narativa. Tu su klasične mini igre u vidu pikada, golfa, Seginih arkada i klasika iz poslednje decenije prethodnog veka. Međutim to nije sve, jer Ičiban sada može da radi kao dostavljač, u vidu omaža kultnom Crazy Taxiju, izbegava automobile na magistrali, skuplja đubre iz okeana, završava večernju školu, i naravno tu su neizbežne karaoke koje su prava havarija sa svojim suludim spotovima i prezentacijom. Međutim IW ima dve potpuno gigantske sporedne aktivnosti u vidu Suđimon borbi, koje su nadogradnja na skupljanje samih Suđimona. To su faktički suludi protivnici koje ćete sretati tokom vašeg prolaza igre, gde ćete ih u stilu Pokemon trenera prikupljati i postavljati u borbe protiv ostalih trenera u borbama tri na tri. Svaki Suđimon će imati svoje napade, prednosti i mane, te se ovde krije još jedan ceo mini RPG koji se savršeno uklapa u atmosferu igre – tempo glavne priče je takav da vas ona nikada neće forsirati da se fokusirate na nju, ostavljajući prostora za sve sporedne stvari. Drugi segment jeste menadžment vašeg sopstvenog ostrva, koji je sličan igrama kao što su Stardew Valley i Animal Crossing, gde ćete skoro svaki aspekat reljefa i građevina moći da dekorišete, unapređujete i dovodite meštane koji bi posećivali i živeli na vašem ostrvu. Ovo se takođe može deklarisati kao jedna cela igra unutar već postojeće, te na ove dve ogromne adicije možete potrošiti desetine sati vrlo lako. Uz to, želim da napomenem da sam samo zagrebao vrh ledenog brega, jer igra toliko obiluje sadržajem, pogotovu skrivenim iza maestralno suludih i dobro napisanih sporednih kvestova koji su raštrkani po Honoluluu. Kad smo već kod Honolulua, ovo je ubedljivo najveće okruženje koje je RGG studio napravio do sada, te je Ičiban dobio i svoj lični Segvej dvotočkaš koji ćete koristiti da putujete ovim ogromnim ostrvskim rajem, uz opciju da budžite i dekorišete i svoje vozilo. Svet je apsolutno velelepan u novom grafičkom endžinu koji je prisutan od LAD: Gaiden igre koja je izašla nedavno, te je ovo ubedljivo vizuelno najlepša igra u serijalu i predstavlja raj za oči. Iako nije na vrhuncu grafičke ”fidelnosti”, osvetljenjem, atmosferom i emocijama se apsolutno nadoknađuje i taj aspekt. Glasovna gluma je standardno vrhunska, makar na japanskom jeziku na kojem sam prelazio igru, dok sam i pri kratkim testovima isprobao i englesku sinhronizaciju koja manjka na japansku skoro uopšte. Muzika je preuzeta iz prethodnih igara sa dodatnim proširenjima i ponovo briljira sa kombinacijom japanskog siti popa uz par numera koje se razlikuju od situacije do situacije i savršeno uklapaju u iste, pogotovu kada govorimo o borbenoj muzici. Što se tiče gejmpleja, koji je ostao poteznog tipa u duhu prethodne igre, on je rafinisan i nikad bolji i pokazuje da je prelaz sa akcionog aspekta originalnog Jakuza serijala na potezni bio više nego ispravan izbor. U stilu klasičnog JRPG-a svakom karakteru ćete izdavati komande, međutim sada možete i pozicionirati svoje karaktere pre delanja, dajući više slobode prilikom AoE napada i ostavljajući vam opciju da bolje koristite predmete iz svog okruženja, zidove, ili čak druge neprijatelje. Svaki karakter ima svoj posao, to jest klasu, koju možete unapređivati kako se budete levelovali, pa čak i menjati samu klasu ako mislite da bi vam neki hibrid ili druga klasa bolje odgovarali u borbi. Ovih poslova ima stvarno dosta, dok Infinite Wealth proširuje već postojeću listu za još novih poslova kao što su desperado, akciona zvezda i slični. Ovo stvarno otvara prostora za mnogo novih kombinacija i bildova, dok je grajndnovanje za razliku od prethodne igre svedeno na minimum. Pošto je ovoga puta ”kriva težine” znatno bolje izbalansirana, igra nikada neće zahtevati neki sporedan grajnd i farmanje iskustvenih poena od igrača, što je česta boljka JPRG žanra. U ovom smislu, kao i u apsurdno velikom broju različitih neprijatelja koje ćete i skupljati kao suđimone, borba mi nikada nije dosadila, čak ni nakon par desetina sati. Infinite Wealth je ubedljivo najbolja igra u serijalu, kojoj jedino Yakuza 0 uopšte može da parira na nekim nivoima. Ovo iskustvo zahteva dosta uloženog vremena, minimum 50 časova kako biste uz neki sporedni sadržaj prešli glavni deo Infinite Wealth-a. Treba da napomenem, igra jeste linearna i ponovo je u srži JRPG žanra, što će određenu publiku možda odbiti, kao i to da je RGG imao poprilično neslavnu praksu sa DLC-evima ovog puta gde su sakrili NG+ mod iza DLC-a na PC-u i Xbox-u, što je svakako za svaku kritiku. Uprkos tome, ovo je pravo remek-delo i predstavlja stvarno jednu od najboljih igara ove godine koja dostavlja odličan i intrigantan narativ dok se uspešno fokusira na nešto što su mnoge igre danas zaboravile, a to je potpuna i nevina zabava. Like a Dragon: Infinite Wealth je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kirjuov poslednji rodeo: Like a Dragon: Infinite Wealth recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Fanovi ove franšize su godinama, pa čak i decenijama, u iščekivanju gledali i nadali se da će se konačno vremenom pojaviti neki veći naslov koji bi ovaj serijal preveo u gejmerske vode u bilo kakvom žanru. I pored nekih prastarih igara iz devedesetih i veoma kratkog životnog veka jednog MMO naslova, već decenijama nije bilo ičega. Tako nam sada Timekeepers dolazi u stealth tactic žanru, što je ironično pošto je i sam po sebi veoma iznenadno i prikriveno objavljen. Prva epizoda (da, misije se klasifikuju kao epizode što je pomalo slatko znajući da je igra bazirana na seriji) počinje tokom dešavanja u sedmoj sezoni pod nazivom Lost City. Tu ćemo upoznati našeg glavnog lika, Evu McCain, koja će voditi tim specijalista kroz mnoge epizode i opasne avanture. Svaka misija iliti epizoda će se odvijati na novoj lokaciji i sa različitim zadacima, a generalna premisa će se voditi oko pomaganja Jaffa otporu u borbi protiv Moloka. Najveća mana ovakvog uvoda jeste to da je igra pravljena za fanove serije – ako je niste gledali, teško da ćete skapirati šta se dešava. Kada neko pomisli na Stargate serijal i kakva bi video igra bila napravljena u tom svetu, većina bi verovatno pomislila ili na neku pucačinu ili u najboljem slučaju XCOM tip igre. Svakako tip naslova gde biste pravili svoj tim specijalista, obnavljali neku poluraspalu bazu i rešavali taktičke potezne misije negde po svemiru. Mislim da bukvalno niko nije očekivao igru sa stealth mehanikom u stilu starog legendarnog Commandos ili Desperados serijala. No, iako igra uzima ekstremno dobru inspiraciju i zapravo se lepo uklapa u ceo SG-1 šmek, sama izvedba nije baš najbolja. Kao što smo pomenuli, ceo fokus igre je na šunjanju, uklanjanju protivnika što neprimetnije i na kraju obavljanju zadatog zadatka. Na raspolaganju će vam biti dva ili više operativca, u zavisnosti od misije, i svaki od njih će, pored par standardnih, imati nekoliko veoma jedinstvenih i specifičnih akcija, od snajperisanja, preko granata za ometanje, do levitirajućih dronova. Neke od akcija možete koristiti više puta, a to su uglavnom sposobnosti koje vam daju neki privremeni benefit, dok će vas druge, koje su većinski borbene, koštati resurs poene. Igra je bazirana na tome da budete šunjalo a ne da pucate na sve strane, pa vas ovom mehanikom dodatno ograničava i usmerava. Pošto vas igra apsolutno odvlači od ”pucam po svemu što se kreće taktike”, bar vam daje pregršt opcija da protivnike onesposobite, uspavate, ili samo onesvestite. Međutim, često se javlja veliki problem ukoliko ne uspete da se sakrijete na vreme, pošto će vas čuvari aktivno tražiti. Borba sa njima na otvorenom će uvek loše proći po vas i samo u idealnim slučajevima ćete nešto moći da uradite. Novi sistem sa kojim se Timekeepers poigrava u ovom žanru jeste mogućnost sinhronizacije poteza svih likova. U taktičkom modu gde možete zadati više komandi i isplanirati neki manevar takođe možete aktivirati da se taj manevar izvede sinhronizovano, i time recimo možete da se pozicionirate i onesvestite nekoliko protivnika odjednom sa svim vašim likovima. Sa tim na umu, vreme je da napomenemo najbitniju, najvažniju i najpotrebniju opciju – quick save i quick load. Igra zna koliko je ovo bitno da će vam bukvalno 30 sekundi pošto uradite quick save nasred ekrana izbaciti upozorenje i tajmer kada ste poslednji put snimili poziciju. Kapiramo da je ova opcija važna ali takav prikaz je veoma iritantan. Mape su ogromne i samim tim treba često snimati kako se ne biste izgubili, a svaka, čak i najmanja lokacija treba da se tretira kao mini zagonetka (cela igra je zagonetka više nego što je klasična šunjalica). Protivnici će generalno uvek biti na istim patrolnim putanjama, uvek biti na istim lokacijama i uvek raditi iste stvari dok vi na neki način ne interagujete sa njima. Samim time možete lako ponoviti neki deo misije i provaliti bolji način da rešite taj konkretan deo zagonetke i susreta sa neprijateljima. Grafički, igra nažalost izgleda kao nešto što je trebalo da izađe pre deset godina, a i tada bi izgledala veoma zastarelo. Svi ključni elementi su jasno vidljivi, ali količina detalja je ekstremno niska. Animacije su takođe veoma proste i bez nekih ekstremnih pokreta ili akcija, čak i tokom sinematskih momenata. Jedini vizuelni benefit je posvećenost prikazivanju novih vanzemaljskih lokacija u svakoj misiji. Glasovna gluma je opšte prisutna tokom cele igre, što je veoma prijatno i lepo s obzirom da je igra bazirana na seriji. Doduše, sami snimci kao i gluma mogu da variraju od prihvatljivog do pomalo lošeg. Muzika je takođe tu ali je praktično neprimetna, dok je zvuk oružja iz serije i dalje prisutan. UI i kontrole će biti poprilično čudne i moraćete da se naviknete da brzo reagujete i kombinujete akcije, što će vam dodatno zakomplikovati sama igra koja ima običaj da vas ne posluša ili da vam oteža kliktanje. Takođe, vidi se da se dev tim prvi put bavio ovim ”sinhronim taktičkim modom” pa će ponekad i taj sistem pobrkati šta treba da radi. Pathfinding takođe može da poludi u nekim momentima. Ali najsmešniji element igre, koji tehnički nije bug, je to koliko blizu možete udariti i onesvestiti nekog protivnika dok njegovi saborci bukvalno stoje odmah pored i pričaju kao da se ništa nije desilo. Takođe jednostavno možete da se prošunjate pored takvog para protivnika. Teško je preporučiti Stargate: Timekeepers fanovima Commandos tipa igara pošto ovde nećete naći isti izazov niti slobodu, a ako ste fan Stargate serijala teško da ćete naći tip zabave koji je sama serija pružala. No, ako ranije niste igrali šunjalice i stvarno konačno želite da isprobate neku Stargate igru, onda joj možete dati šansu pošto sama cena nije prevelika. Ali imajte na umu sledeće: Igra bi trebalo da se sastoji od 14 misija iliti epizoda za prvu sezonu, ali za sada je dostupno samo sedam. Preostalih sedam misija će biti izdato kasnije u toku godine kao Part 2 koji će biti besplatan za sve koji su kupili igru. Stargate: Timekeepers je dostupan za PC Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Slitherine Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Skriveno objavljena šunjačka igra: Stargate: Timekeepers recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne znam koliko dugo ste vi čekali, ali ja imam utisak da Tekken na zadovoljavajućem nivou nisam zaigrao još od petice. Tračak uzbuđenja kakav sam još pre dve decenije doživeo, osetio sam ponovo uz najnovije izdanje već pri prvom pokretanju. Trebalo mi je vremena da utvrdim da li je komešanje u stomaku bilo opravdano oštrom intuicijom, ili me je samo mučilo parče pice koje mi je sinoć prosto bilo žao da bacim… Mislim da po pitanju napretka, Tekken 8 možemo staviti rame uz rame sa poslednjim izdanjem Street Fighter franšize. Kao da su obe igre izvlačile pouke iz svojih prethodnika, naročito onih najskorijih. Te oba serijala ovde kulminiraju nekim od najprepoznatljivijih osobina, podignutim na potpuno novi nivo. Draga publiko, Tekken 8 je opasno zabavna igra. Ukoliko ste priželjkivali osvrtanje serijala ka preteranom haosu, uništenju i bombastičnim sekvencama, bićete i više nego zadovoljni. Tekken 8 plasira bržu i eksplozivniju akciju, koja kao da izjavljuje: “Ja sam Tekken iskustvo koje ste oduvek priželjkivali i konačno sam tu!” Ne, igra je zaista toliko atraktivna i precizno haotična, da će vam već pri prvim borbama biti jasno sa čime imate posla. Jedna od najzabavnijih stvari u vezi Tekken igara, za mene je uvek bila priča. I to ne toliko njena suština, koliko način na koji je ispričana. Tu su naravno uvek bile prisutne zabavne CGI animacije prepune humora i “badass” momenata koji ne moraju ni da imaju puno smisla. Nekad pomislim da sam Tekken 3 prelazio samo kako bih pogledao odjavnu špicu za svakog od karaktera… Ovde nas dočekuje priča “The Dark Awakens” kojom ćete proći kroz više od deset poglavlja, na Džinovom putu da svrgne svog oca sa “prestola moći”. Pa dok je prezentacija urađena po principu one koju viđamo u modernim Mortal Kombat igrama, samo nešto skromnije, ne mogu reći da se nisam pošteno zabavio prelazeći priču. Dodatno tome, nakon što ovo završite, na raspolaganju imate “Character Episodes” gde ćete igru ponovo prelaziti samo kako biste otključali kraj za svakog od likova ponaosob. Nostalgija! Tu je i Arkadni režim, koji nekako deluje suvišno nakon već pomenutih, jer njegovim prelaskom nećete dobijati ni epiloge niti neke značajne nagrade. Ali zato ćete se suočavati sa “duhovima”, odnosno likovima koji su oblikovani na osnovu drugih, stvarnih igrača. Igra pažljivo analizira borbeni stil a zatim pravi vašeg avatara i šalje ga u borbu protiv drugih takmičara, pokušavajući da što bolje dočara način na koji se borite. Interesantna stvarčica… Ne mogu da kažem da ne vidim u čemu leži njen šarm. Tu je i “Arcade Quest” u kom ćete igrati ulogu karaktera kog ste sami napravili, na njegovom putu da bude najbolji u igranju Tekken video igre. Poznato? Da, i Street Fighter 6 je odradio nešto skoro identično prošle godine. Osim što je tamo izgled vašeg lika bio u grafičkom stilu same igre, a ovde na raspolaganju imate karaktere i svet koje bih u nedostatku bolje reči opisao kao – ružni. Šmrc. Zato je tu i legendarni “Ball Mode”! Ukoliko se ne sećate, u pitanju je mešavina odbojke i između dve vatre, gde protivnika možete povrediti samo tako što ćete udarcima zafrljačiti loptu u njegovom smeru i pogoditi ili njega ili njegovo polje. Ako budete igrali Tekken protiv svog partnera ili partnerke, ovo je sigurno mesto gde ćete provesti najviše vremena. E sad, srž igre svakako jesu borbe. Pa pored očekivanih grafičkih poboljšanja i CGI sekvenci, borbe su ono zbog čega ćete nastaviti da igrate igru čak i nakon što isprelazite sav singlplejer sadržaj koji ona nudi. Tekken 8 je ovde osvežen sa dva nova elementa u vidu “Special Style” kontrola i “Heat System” mehanika. Ukratko, ove specijalne kontrole znače da ćete poteze daleko lakše izvoditi, ukoliko ste ležernija vrsta igrača. Svaka borba će bez mnogo muke biti atraktivna, kao onomad u doba Tekkena trojke i drndanja dugmića dok je Edi Gordo izvodio suludu kapuera gimnastiku, uništavajući sve pred sobom. Ne toliko dobra mehanika za ozbiljne, kompetitivne igrače, ali svakako odlična stvar za one opuštenije. Sa druge strane, “Heat” je sistem koji vas tera na agresivno igranje. U svakoj rundi možete jednom aktivirati “Heat” skalu čime vaši potezi postaju smrtonosniji, a tu je i izvođenje specijalnog napada nakon što vaša energija padne u opasnu zonu. Ovo povećava šanse da se vratite u igru nakon što vas protivnik baci na kolena. Dodajte ovome i mogućnost da vratite deo energije napadanjem protivnika i dobili ste jedan jako dinamičan i agresivan sistem za koji jedva čekam da vidim kako će se pokazati na nivou svetskih takmičenja. Tekken 8 ne dolazi sa pozamašnom paletom boraca, kako ste možda očekivali. Trenutni dijapazon od 32 borca će u budućnosti rasti kroz DLC ažuriranja. Eto recimo upravo Edi nedostaje ali je i najavljen za već prvi DLC. No što se ostalih likova tiče, ovo je možda i rezultat pozitivnih promena. Jer umesto da imamo brdo recikliranih likova, imamo nešto manji broj ozbiljno osveženih. Vidi se da je u razvoj svakog od njih uložen dodatni trud. Jedna od najlepših strana Tekken osmice, jesu alatke za vežbanje. Režim za treniranje sa dodatnim funkcijama kao što su predlozi za poteze i komboe, ponavljanje sekvenci, “frame data” i ostale sitnice, rekao bih pomažu pri usavršavanju u igranju bolje nego ikad. Iskreno, osećaj je bio kao da imam ličnog Tekken trenera na raspolaganju, što nije nešto sa čime mnoge igre mogu da se pohvale. Ono što me nije oduševilo, jeste multiplejer segment. Iako je dobro osmišljen, doživeo sam značajnu količinu laga i pucanja, što me je ostavilo da verujem kako je u pitanju nešto što će uskoro biti popravljeno. Tako da, ukoliko ste neko kome je multiplejer komponenta borilačkih igara njen najbitniji segment, predlažem da sačekate malo sa kupovinom i pratite situaciju. Igra naravno vrvi od kozmetičkih mogućnosti, gde izgled vašeg omiljenog borca možete u nekoj meri izmeniti. Ukoliko volite ovakve stvarčice gde je moguće ostaviti lični pečat, verujem da vas Tekken 8 neće razočarati. Po pitanju grafike, igra odlično koristi Unreal Engine 5, prezentujući igru u punom sjaju. Modeli su odlični, animacije još bolje, a specijalni efekti koji do punog izražaja dolaze u najljućim momentima borbe, verovatno su moj omiljeni vizuelni momenat u vezi najnovijeg Tekken-a. I sve to uz zaista odlične performanse bez žrtvovanja grafike. Naravno tu je i očekivano dobra muzička podloga i podjednako dobra audio režija. Igranje sa slušalicama mi je podiglo puls do visine pravog treninga, tako da savetujem umereno korišćenje istih dok igrate igru. Stvarno je izuzetno dobar osećaj videti nekolicinu velikana žanra, kako sijaju u punom sjaju toliko godina nakon svojih prvih izdanja. I Tekken 8 ovde nije nikakav izuzetak. Atraktivna i dinamična tuča koja je agresivna na sve prave načine, predstavlja jedan od najboljih nastavaka u serijalu. A možda čak i najbolji, ukoliko ostavimo nostalgiju po strani. U potpunosti osvežen naslov koji zahvaljujući brojnim sistemima možete igrati i sa svojim praunucima, bez da neko oseti da je uskraćen. Otkad se bavim igračkim novinarstvom, nije izašla bolja Tekken igra. Nabavite je i vi i pridružite se zabavi. Vidimo se onlajn! (čim malo oprave multiplejer). Za kraj, hajde da vidimo šta naš profesionalac Vlada ”Cold Heart” Stanković ima da kaže o novoj Tekken igri! U ”drevnom” Japanu se pre skoro 20 godina pojavila neverovatna borilačka igru pod nazivom Tekken (Tek – ken – gvozdena pesnica), koja se vremenom razvijala i evoluirala, i postajala samo bolja i bolja. Tako smo sada dobili fenomenalni Tekken 8, koji je ostavio ljubitelje borilačkih veština i borilačkih igara bez daha. Igra je vizuelno odlično urađena, animacije i efekti su na vrhunskom nivou. Ako ste ljubitelj borilačkih veština, bićete oduševljeni verodostojnošću i preciznošću borilačkih tehnika koje su izvedene u igri. Takođe, odabir mape ima veliku ulogu u taktici i strategiji borbe. U igri postoji 32 lika, sa različitim borilačkim stilovima – neki su tu od izlaska igre, a neki su sada ubačeni u roster. Vinsent Kasel, poznati glumac, daje glas jednom od novih likova, Viktoru. Tekken 8 je odličan za nadmetanje u kućnoj atmosferi sa prijateljima uz pivo i kokice, a nudi i story mode, gde možete iskusiti priču vašeg omiljenog lika do kraja. Za kućne, ”nepobedive” šampione, igra ima i onlajn mod igranja sa drugim borcima iz regiona i sveta. U Beogradu i Nišu ima dosta ljubitelja ove igre. Postoje zajednice igrača koji organizuju razne okupe i druženja, a ako ste zaista nadareni, postoje državni, evropski i svetski šampionati u Tekken-u, gde možete odmeriti snage sa najboljima! Tekken 8 je dostupan za PC, Xbox Series X/S, PlayStation 4 i PlayStation 5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U srcu ga nosam: Tekken 8 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Došlo je vreme da se opet stavi ruka u persijski ćup sa kolačićima i izvadi nešto slatko. Pod slatko mislimo ponovni pokušaj da se kompletno, iz korena napravi nešto novo od Prince of Persia IP-a, ili bar da se zadrže prava i pokaže kako Ubisoft ipak nije zaboravio na ovaj legendarni naslov. Ovoga puta ne igrate kao titularni princ od Persije nego kao Sargon, mladi i opasni ratnik iz Immortals grupe. Nakon što ste uspeli da obranite Persijsko carstvo od napada varvara sa istoka tako izdajnik redova persijske vojske kidnapuje princa i odvodi ga do mistične i opasne planine Qaf. Po komandi kraljice vi sa vašom grupom odlazite do ove planine kako biste spasili otetog princa. No nije sve kako je očekivano, ni mesto a ni vreme u kome se nalazi. Kako li se sada pesak vremena okreće. Pre svega, kada prvi put pogledate bilo koji video pomislićete: ”Ah vidi, vratili su se na originalni 2D režim igre”. Da, i ne. Igra će se kompletno odvijati u side-scrolling 2D formatu bez ikakve dubine, ali ovo neće biti avantura poput prvog Prince of Persia naslova, već apsolutno fenomenalno odrađena metroidvania u svakom smislu i duhu tog žanra. Uvod će vam biti malo čudan i poprilično linearan, ali kako dođete do planine Qaf tako vam se instant prikazuje metroidvania dizajn nivoa od prvog sledećeg koraka. Po pokretanju igre dobićete opciju da podesite težinu igranja. Pored standardnih, biće opcija i za posebno podešavanje, i ova odluka će dosta uticati na glavne delove gejmpleja kao što su snaga i život protivnika, vreme za blokiranje i izbegavanje i slično. Ovo je veoma bitna odluka pošto je sam sistem borbe ekstremno prelepo odrađen. Da, tu su sve mehanike i sistemi koje ovaj žanr treba da ima, reklo bi se da je taj recept doveden do savršenstva i da bi neko kao Ubisoft bio sposoban da ga isprati bez da uprska nešto (doduše još nisu prikazali DLC i kupovinu skinova, iako deluxe pack donosi neke benefite u igri). No da se vratimo na recept. Imaćete ogromnu mapu prepunu tajnih i sporednih putanja, pregršt skakanja i platformisanja, otključavanje novih sposobnosti i oružja, kao i naravno dupli skok. Igra takođe radi nešto slično soulslike naslovima gde imate mesto koje će služiti kao neka vrsta checkpointa. Imaćete da sakupljate kojekakve poene da biste unapređivali stvari, dokupili dodatni estus (hoću reći healing potion) i ojačali ga. Tu su i amajlije pomoću kojih dobijete bonuse, ili menjate svoje super anime poteze, i slično. Čak ćete u nekim momentima stvarno imati utisak da igrate Prince of Persia igru kada budete prolazili kroz gomile zamki i tempirali svaki skok kako biste ih izbegli. Ono što stvarno čini igru zadivljujućom jeste njen fluidan sistem borbe. Koliko god ovo otkačeno zvučalo koristićete pretežno samo jedno dugme za običan napad, ali genijalci koji su pravili ovaj naslov su odlučili da ubace sisteme iz borilačkih igara, tako da će u odnosu na to koju direkcionu komandu unesete vaš ”princ” izvesti jedan od pregršt poteza ili iz jednog napada uleteti u drugi tip napada. Trebaće vam vremena da se u ovo uhodate i često će ispasti da sasvim slučajno izvedete jedan napad umesto drugi, ali kada se potrefi i kada krenete da pravite komboe na ekranu će to izgledati kao neki od najboljih akcionih filmova. Za odbranu na raspolaganju imate parry sistem, gde protivnike možete još i kazniti posle blokade, i naravno standardni dodge. Protivnici ne variraju previše od standardnog seta metroidvania zlikovaca, samo naravno imaju novi izgled koji se uklapa u Prince of Persia univerzum. Što se mape tiče, istakli bismo mogućnost da se obeleži lokacija, ali i da se u samoj igri uslika tačno mesto koje hoćete da zapamtite kako biste znali da se tu nalazi blago koje treba da pokupite kada otključate neku sposobnost. Ovo će drastično ubrzati ponovno pretrčavanje cele mape kada budete tražili mesto da iskoristite taj dupli skok koji ste upravo dobili. Grafika ima stilizovani cell shaded stil sa malo tamnijim i ispranijim bojama. Ne idemo do nivoa ”samo bež i sivo”, ali je sasvim dovoljno naglašeno da se one svetlije boje finije prikazuju. Iako se radnja igre odvija u planini, imaćete dovoljno raznovrsnih bioma za istraživanje. Najveći deo budžeta je definitivno otišao na vizuelni prikaz i animaciju svih specijalnih poteza i kontra napada. Stvarno ćete pomisliti da je ovo neki anime. Muzika je divna i na neki novi i moderan način kombinuje tonalitet koji biste očekivali u igri ovakvog tipa. Glasovna gluma je na mestu i svaka čast glumcima koji su uspeli da izgovore sva ta čudna i otkačena imena u igri. Kao lep dodatak, cela igra može da se prebaci na persijske glasovne glumce, koji pretpostavljam govore Farsi jezik. Iako QA možda zakaže u nekim drugim masovnijim Ubisoft igrama, ovde je pretežno dobro odradio posao i bagova praktično nema. Jedino ćete morati da se naviknete na kontrole i kako se sam glavni lik kreće i skače, pošto u nekim trenucima može doći do neplaniranog kretanja ili nedovoljnog kretanja iako ste zadali potpuno suprotnu komandu. Igra je toliko dobro napravljena, osmišljena i izvedena da mi je pomalo žao što su na nju morali da nalepe Prince of Persia ime i da naguraju ovaj maštovit setting u vode mistične Persije. Da je ova igra imala bilo kakav drugi naslov u novom IP-u, mislim da bi i te kako bila uspešna. Uprkos tome, The Lost Crown toplo preporučujem svim metroidvania fanovima, iako u životu možda niste zaigrali nijednu Prince of Persia igru. Prince of Persia: The Lost Crown je dostupan za PC, Nintendo Switch, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Metro-Princ kreće u akciju: Prince of Persia: The Lost Crown recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Little Piggy Defence je tower defence strategija, gde je vaš glavni zadatak izgradnja vijugavih staza koje nadolazeći neprijatelji treba da prate dok ih vaše kulice ‘’rokaju’’. Ova odgovornost ne pada samo na vaše kule međutim, već i posebne heroje. Nivoi počinju sa unapred postavljenim građevinama koje dodajete u stilu hit igre Archero, pri čemu se svaka nova kula ili nadogradnja bira iz liste od tri opcije. Little Piggy Defence ima kreativan pristup sa mešavinom gejmpleja koje bismo inače videli u tower (maze) defence i bullet hell igrama. Iako igra možda deluje veoma casual (što u neku ruku i jeste), developeri su stavili veliki fokus na strategiju, primarno u vidu izgradnje ”ekonomičnog” lavirinta, to jest putanje kojim će se neprijatelji kretati. Neki nivoi umeju biti posebno stresni jer od vas zahtevaju veliku snalažljivost u određenim situacijama, najviše u smislu odabira odgovarajućih kula. I kule i heroji su prilično interesantni, ali je igra nažalost potpuno prožeta mikrotransakcijama, od dnevnih login bonusa do kutija u gacha stilu i battle pass pretplata. Little Piggy Defence je u globalu pristojnu tower defence igra, ali je pomalo kvari čitav sistem monetizacije. Little Piggy Defence možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Little Piggy Defence appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mali dev tim od četiri osobe ponekad uspe da napravi pravo čudo. Pre nekog vremena smo imali Valheim, apsolutni dragulj survival žanra, sa kojim će Enshrouded biti neminovno upoređivan, međutim treba napomenuti da je ova igra nešto drugačija. Enshrouded je akcioni RPG sa elementima survival žanra, upravo tim redosledom. Naime, preživljavanje se ovde svodi na neke znatno manje intenzivne elemente koje čak možete i ignorisati u potpunosti ako želite da se fokusirate isključivo na narativni, istraživački i borbeni aspekat ove igre. Naime, ovde nećete pronaći mehanike gladi ili žeđi, toliko čestih po većini igara u žanru, kao ni potrebu za vođenjem računa i o nekim opskurnijim stvarima kao što su telesna temperatura i slično. Međutim, ipak sadrži neku dozu ovog pravca u vidu izgradnje baze, pa čak i bonusa od hrane i pića koji će vam donositi uvećane statove, povećani HP koji bi vam omogućio odlazak u teže predele i slično. Enshrouded se ne odigrava u proceduralno generisanom svetu, već ćete imati predefinisano, velelepno okruženje pred vama. Iako ovo može zvučati kao da igrivost ponovnih prelaza opada, igra u velikoj meri ima koristi od ovog pristupa, s obzirom da je ovaj ručno kreirani svet, apsurdnih razmera za jednu Early Access igru, vrhunski dizajniran, najviše nagrađujući istraživanje i pružajući taj dopamin prilikom istog. Tu su napuštena sela i gradovi, zamkovi i kule koje će predstavljati izazove u vidu zagonetnih soba i platformerskih izazova, podzemne pećine koje se pretvaraju u ogromne hramove i tunele, kao i sam reljef koji se u sve to integriše odlično. Tu je i takozvani „Shroud“, to jest mistična plava magla koja prekriva delove mape kroz koju ćete imati ograničeno vreme kretanja i u kojoj ćete obično morati da se snalazite protiv dosta protivnika i drugih prepreka koje vas mogu snaći, uz određenu opreznost o vremenu koje vam je preostalo dok se ne ugušite. Iako je ovo Early Access, Enshrouded nudi već ogromna 4 bioma koji predstavljaju svega oko 40% mape, dok će ostatak biti dodat kako se igra bude bližila izlasku. Ako na to dodam i da imate kuku za hvatanje, kao i paraglajder kojim možete preletati ogromne segmente već džinovske mape, šta još više treba… Narativno, očigledno je da je Enshroudedu stalo da se i u tom smislu ubacite u ovaj svet, međutim priča je ovde uglavnom dostavljana preko svitaka i knjiga u suptilnom maniru, ne toliko daleko od pristupa From Software-ovih igara. Iako je element koji je, makar trenutno, zauzeo manju ulogu ovde, ipak znatno prisutniji nego u većini igara u survival žanru. Glavni fokus u Enshrouded su RPG elementi, konkretno borba i kreiranje vašeg lika kroz odabir jedne od čak 12 klasa, pružajući opcije igraču da igra potpuno različite uloge i čak vrlo lako multiklasuje kroz iskustvena drva slična onima u Diablu i drugim ARPGovima. Iako je igra vrlo lako izvodljiva u singlplejeru, u multiplejeru (koji omogućava da igrate zajedno sa čak 16 igrača) ove klase dolaze više do izražaja kroz njihove role u vidu healera, DPS-a i tenka, dok su tu i opcije za magiju, kao i fizički DPS izdaleka i izbliza. Ova raznovrsnost definitivno pruža bolje iskustvo kada se sinergizujete sa drugim igračima, pogotovu s obzirom da je Enshrouded znatno bržeg tempa i borbe nego većina survival igara. Kada ovo kažem, govorim o responzivnijem kretanju, inicijativi na brzim udarcima, skokovima, rolovanju i parry sistemu sličnim onim iz soulslike igara. Pak, iako borba pruža dosta različitih izbora, drži se nekih jednostavnih pristupa u vidu jednoličnog gejmpleja kada se odlučite za klasu koju želite da igrate. Iako može delovati da je borba zanimljiva, trenutni nedostatak veće varijacije neprijatelja i bossova, kao i njihove relativno rudimentarne mehanike iziskuju malo više varijeteta između oružja i određenih sposobnosti klasa koje stil igranja ne menjaju dovoljno. Iako sam govorio o relativno jednostavnim elementima survivala, ovde se to ne može reći za gradnju. Iako je limitirana na zone gde možete da postavite svoj oltar koji će biti kao centar vaše baze, pruža ogroman broj opcija u vidu izmene izgleda građevina, materijala sa kojima ih možete praviti, oblicima i kako se sve to međusobno uklapa u nešto što ima gotovo beskonačan prostor za kreativnost i izmene. Nažalost, i ove građevine ne igraju preterano veliku ulogu u funkcionalnom smislu koliko u estetskom, osim u vidu okućavanja raznih NPC-eva koje ćete nalaziti i koji će vam pružati različite usluge kraftovanja određenih predmeta, davati raznorazne fetch questove i slično. Oprema je takođe jako zanimljiva, oslanjajući se na dosta RPG mehanika. Utiče na statove, brzinu napada, stilove napada, elementalnu štetu koju nanosi i slično, međutim oklopima fali još varijacija i mogućnost unapređivanja jer se u tom aspektu nije pokazalo previše raznovrsnosti. Nažalost, igra ima solidnih problema sa optimizacijom ako želite da je iskusite na višim detaljima, pa ostaje nada da će ovaj aspekat u većoj meri biti poboljšan. Iako generalna audio-vizuelna prezentacija igre izgleda više nego lepo, očekivanja su ipak neispunjena i performans se u nekim momentima čak i najjače konfiguracije može pomučiti, uzrokujući ogromne padove frejmova prilikom zore ili sutona. Enshrouded pokušava, i u velikoj meri uspeva da bude više različitih igara, uzimajući elemente nekih kultnih klasika i formirajući sve to u neku formu koja jako obećava. Predstavlja vrlo responzivno i zabavno iskustvo, ali posustaje u isto toliko mehanika, suzdržavajući se da više pomuči igrača survival elementima ili da ponudi veću raznovrsnost neprijatelja. Tamo gde briljira, briljira velikim intenzitetom, pružajući već sada jedno prelepo i poprilično dugačko iskustvo sa preko 40 sati sadržaja. Ima potencijala da postane novi veliki naslov kako u RPG, tako i survival žanru, dičeći se originalnošću, uprkos koračanju već popločanim stazama svojih uzora. Enshrouded Early Access je dostupan na Steam platformi. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Terminals.io Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Enshrouded appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

BioGun počinje sa jako zanimljivim zapletom u kojem morate pomoći čovekovom najboljem prijatelju tako što ćete biti saborac njegovom imunom sistemu u borbi protiv opasnog virusa. BioGun: Clinical Trial je iznenađujuće dug demo za predstojeću metroidvania igru koja je prilično izazovna i zabavna. Igra već sada ima vrlo solidnu osnovu, i na duže staze deluje veoma obećavajuće. Kontrole su dobro koncipirane, nisam imao nikakvih problema igrajući na tastaturi i jako sam se lako navikao na iste. Sa istraživanjem polako stičemo nova oružja i sposobnosti (što se i da očekivati od jedne metroidvanie), tako da je i progresija vrlo dobra. Takođe postoje i bossovi, pa čak i mini bossovi koji mogu da ispuste oružja, sposobnosti, ili čak da vas “unaprede”. Neki od ovih mini bossova tehnički mogu biti izbegnuti ili preskočeni, ali je uvek bolje uzeti loot. Kao što smo ranije pomenuli, gejmplej u BioGun se čvrsto drži formule postavljene sa igrama poput Hollow Knight – nije lako, ali ni frustrirajuće (kao što neke metroidvanie umeju biti). Umetnički stil i muzika su takođe simpatični, a posebno nam se dopao ceo koncept ”mikro avanture”, koji u poslednjih nekoliko godina nije toliko zastupljen u svetu igara. Demo zaista obećava, tako da imamo visoka očekivanja i za full release. BioGun: Clinical Trial možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: BioGun: Clinical Trial appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Prvi deo The Last of Us serijala je remek delo svoje generacije. Iako dosta ljudi sa pravom kažu da je ova igra bila interaktivni film sa siromašnim gejmplejom ali odličnom pričom, to je ne čini ništa manje vrednom i definitivno pripada listi najbitnijih igara svih vremena. The Last of Us Remastered je izašao već davne 2014. godine, što je i bilo moje prvo iskustvo sa igrom, jer je četvorka bila moja prva Sonijeva konzola. Jako oduševljen narativom i svetom, jedva sam čekao nastavak, koji me je izuzetno razočarao. Kolega Miloš je već radio recenziju, i iako se ne slažem sa njegovom ocenom i nekim komentarima, vredi pročitati je, i u krajnjem slučaju odigrati nastavak, pa neka svako donese svoju odluku. Sa tim u vidu, iz moje perspektive, The Last of Us Part II nije dobra video igra. Sa oskudnim poboljšanjima u izvođenju i, po mom mišljenju, užasnom i nekonzistentnom pričom, TLOU Part II je ostavio gorak ukus. Posle relativno dobrog Part 1 rimejka koji smo igrali prošle godine, sada dobijamo Part II remaster, pa hajde da vidimo da li ovaj plaćeni DLC ima neku vrednost i da li poboljšava igru? Spoiler: Ne. TLOU Part II je inicijalno izašao za PlayStation 4 i ne mogu da sporim odličnu grafiku i dizajn koju je matora mašina kao PS4 uspela da pokrene. Kasnije po izlasku PS5, pojavio se patch koji je vrlo lepo radio i koji je dozvoljavao igranje u 60 FPS-a bez ikakvih problema. Pri izlasku ove zakrpe, pre sada već tri godine, obećali su dodatna unapređenja za PS5, samo nisu rekli da će ih dodatno naplatiti. Jednu stvar koji bi trebalo da uzmete u obzir pre daljeg čitanja, jeste da je God of War Ragnarök: Valhalla besplatni DLC. Da krenemo od samog remastera – ja ga ne primećujem. Grafički, mom oku, igra izgleda identično kao na PS4 i kasnije na PS5. Da, igra je prelepa ali je bila takva i pre tri godine. Ne vidim nikakav razlog niti mesta poboljšanju grafici sem ako se ne uradi kompletni remake. Animacije su fluidne, svet je pun detalja i ne vidim nikakve promene na grafičkom nivou. I dalje imate opciju 30FPS 4K nativne rezolucije ili 1440p podugnut na 4K gde gadjaju 60FPS. Ovih 60FPS radi samo u prvoj trećini igre ili zatvorenim prostorijama. Kasnije tokom dešavanja u Sijetlu, pogotovo kada pada kiša, igra se muči da održi 60FPS i često opada ispod 40. Suštinski, laik neće primetiti nikakvu razliku u grafici ali će primetiti razliku u performansama. Implementacija DualSense kontrolera je odličan dodatak doduše – igra vrlo lepo koristi haptiku i adaptivne trigere, što dodaje na imerziji. Sledeće što su dodali su obrisani nivoi koji su nedovršeni. Dodata su tri nivoa, uglavnom u alfa verziji, koji su puni nedovršenih animacija i bagova, i retko imaju dijalog. Poenta je što kroz ove nivoe mogu da se slušaju komentari developera gde objašnjavaju inicijalnu ideju oko nivoa i zašto nisu ušli u finalnu verziju igre. Ovo je čista razbibriga i nije ništa specijalno. Pored toga, gitaru sada možete da svirate kad god želite, i dobila je nekoliko interesantnih promena. Pošto i ja pomalo sviram, lako sam se snašao sa kontrolama i načinom na koji developeri žele da pristupimo ovoj mini igri (sviranje akorda sa malo finese), ali su kontrole i pomeranje skala nezgodne dok se neko uporan ne navikne. Opet, ovo je samo mini igra i čista razbibriga. Poslednji i najveći dodatak je roguelike mod No Return. Ako ste igrali jedan roguelike, igrali ste No Return. Krećete sa malo resursa i napredujete kroz sve teže nivoe dok ne pređete poslednji i onda krećete ispočetka. No Return nudi više različitih tipova ”mapa”, ali se sve svode na kombat. Imate mape gde morate da se branite od talasa neprijatelja (Assault), mape gde vas jure i gde imate određeno vreme da preživite (Hunted), mapa gde treba da provalite sef (Capture) i na kraju mapa gde treba da što duže izdržite protiv ogromne količine zombija (Holdout). Na kraju svake mape sa sobom vučete resurse sa kojima unapređujete svoja oružja, talente i otključavate nove likove. Neke mape imaju svoje modifikatore, kao na primer da vaši melee udarci zapale neprijatelja i slično. Ovaj mod se meni lično nije dopao. Kombat u TLOU je uvek bio komplementaran priči i razvoju iste. Retko kad ste tokom igre upadali u kombat bez razloga, jer ste uglavnom imali ili razlog za nastavak priče ili neko kockanje za bolju opremu ili dodatni loot. Kroz priču, imali ste tačno određen tempo kad ste u kombatu a kad ste sami u ništavilu apokalipse. No Return baca ovu premisu u vodu i svodi se na igranje žmurke. Valhalla je takođe roguelike, ali je narativno vezana za gejmplej i ima smisla, dok je No Return, po mom mišljenju, potpuno besmislen dodatak. Ono što me je najviše začudilo je velika količina bagova koje nisam imao kada sam igru prvi put igrao na PS4. Neretko mi se dešavalo da prilikom skokova propadnem kroz svet, da ne mogu da pokupim resurs ili da modelima fale delovi tela. Jako je smešno gledati Lev-a kako mu samo lebdi glava dok se bije sa zombijem. Više puta sam morao da resetujem poslednji čekpoint, što je rešavalo bagove, ali je opet nezgodno pogotovo ako je usred bitke. The Last of Us Part II Remastered ne nudi mnogo za novac koji traži. Ako ste ljubitelj serijala, sigurno ste do sada prešli Part II i imate svoje mišljenje o igri. Remastered verzija vam neće promeniti mišljenje ni na bolje ni na gore. PS5 patch i dalje radi sa starom verzijom, tako da sem ako nemate apsolutnu želju da igrate No Return i da imate par nedovršenih misija, ova doplata se nimalo ne isplati. Krajnja ocena se odnosi striktno na DLC ali se ne reflektuje na ostatak generalne igre. The Last of Us Part II Remastered je dostupan za PlayStation 5 Autor: Igor Totić Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Skupa ova magla: The Last of Us Part II Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mnogo volim Warhammer 40k univerzum. Ova izjava je verovatno suvišna jer ko god duže vreme čita Play!Zine, videće da ja grabim većinu Warhammer 40k igara. Većina su promašaji, jer Games Workshop deli licence šakom i kapom, ali uvek se pronađe neka igra koja poštuje izvor i bude zabavna (Boltgun, Space Marine, Gothic Armada). Uvek sam se trudio da budem objektivan u svojim recenzijama, koliko god su recenzije po definiciji subjektivne, ali Warhammer 40k uvek ima malo više moje pažnje. Rogue Trader je vrlo bitna igra u mojoj Warhammer 40k kolekciji i recenzija ove igre ne samo da neće biti objektivna, nego će biti teško poređena sa drugim igrama kao i sa izvornim sistemom. Rogue Trader je baziran na Rogue Trader table top RPG sistemu koji je izašao krajem 2009 godine. Ali hajde da se vratimo u istoriju kako bih vam objasnio moju perspektivu. Pre nekih 15 godina, rešio sam da se upustim u GM vode. Do tog perioda sam igrao neke Cthulu FRP-ove, StarCraft (modifikacija za Star Wars FRP, velika preporuka), naravno D&D i ostale. Ono što sam shvatio kao igrač i kao GM je da nisam bio preveliki ljubitelj „mača i magije“ već sam više naginjao ka modernim ili futurističnim FRP-ovima. Warhammer 40k me je uvek fascinirao i sticajem okolnosti sam saznao da postoji više različitih pravilnika za ovaj univerzum. U tom periodu, tri knjige su bile dominantne koje ću podeliti na „power level“ radi lakšeg razumevanja. Bilo je još par knjiga koje su izašle u međuvremenu (Only War, Black Crusade) ali nisu bitne za kontekst. Prvo smo imali Dark Heresy (niski power level), gde su igrači u službi Imperijalne Inkvizicije rešavali problem jeretika kroz razne misterije i istraživanja. Onda je bio Deathwatch (visoki power level) gde preuzimate ulogu posebnog odreda Svemirskih Marinaca koji imaju za cilj da unište sve što nije čovečanstvo (uprošćeno, ali kapirate poentu). I treća knjiga je bila Rogue Trader (srednji power level), koja se kompletno razlikuje po premisi od prethodne dve. Ono što me je odmah kupilo kod Rogue Trader sistema je to što sama premisa ostavlja dosta otvorenih opcija za razliku od druge dve knjige. Igrači u Rogue Trader sistemu igraju posadu na brodu nekog Rogue Trader-a kog može da igra igrač ili NPC. Rogue Trader kao osoba ima posebnu dozvolu, dokument (Warrant of Trade), koju je, kako legenda kaže, Imperator lično potpisao i koja dozvoljava odrešene ruke u putovanju kroz univerzum. To znači da, tehnički, Rogue Trader-i nisu vezani doktrinama, zadacima, inkvizicijom, pravilima, ali moraju da šire ideju čovečanstva u neistražene delove univerzuma. Samo ovo pravilo otvara ogromne role play mogućnosti koje dozvoljavaju igračima da budu pirati, istraživači, osvajači, izdajnici, i šta god im drugo padne napamet. Jednu Rogue Trader kampanju sam vodio oko 3 godine gde su igrači bili posvećeni sistemu i univerzumu koji su sami oblikovali. Toliko su dobar posao uradili da su se te promene u univerzumu i nekim bitnim NPC-evima prelili u druge kampanje i sisteme koje sam vodio, jer je bilo baš toliko dobro. Štaviše, ne bih da budem paranoičan (ali hoću), ali neki bitni detalji iz mojih FRP-ova su postali zvaničan Warhammer 40k Lore canon, tako da ću do kraja života tvrditi da me Games Workshop špijunira (šala, dabome). Do dan danas se u društvu prepričava taj Rogue Trader (a i Deathwatch) FRP koji sam vodio i to mi je bilo najbolje GM iskustvo do sada. Ova priča me dovodi do Owlcat Studios i Warhammer 40k Rogue Trader CRPG igre. Ceo ovaj uvod ima smisla, jer igra Rogue Trader mnogo pozajmljuje iz originalne knjige, to jest pravilnika. Neki elemeni su promenjeni kako bi funkcionisali u video igrama, ali neke odluke su čudne i dodatno komplikovane. Dok sam igrao Rogue Trader video igru, razmišljao sam (da ne kažem kukao) „e što ne izađe pre Baldur’s Gate 3“ jer ću apsolutno morati da je poredim sa najboljom RPG igrom 2023. Ovo je šteta, ali nemam izbora. BG3 je ostavio veliki utisak na mene i inspirisao razne GM ideje za buduće FRP-ove koje Rogue Trader (video igra) nije uspeo. Prvo sam pre izlaska igrao beta verziju Rogue Trader-a koja je bila pokvarena na svakom ćošku. Ova beta je bila, po mom mišljenju, skriveni Early Access jer poliranje igara za release nije najjača strana Owlcat-a. Beta je bila okej, ali se videlo da dosta fali i igra je bila praznjikava i vrlo ograničena. Dosta stvari u beti je bilo označeno da će izaći sa glavnim izlaskom igre tako da sam imao nadu. Nažalost… Pa da krenemo baš od samog početka – kreacija karaktera. Prilikom pokretanja nove igre, prvi izbor koji dobijete je opcija podešavanja težine. Postoji pet unapred definisanih opcija ali i mogućnost da sami podešavate svaki detalj težine. Ovo se uglavnom odnosi na modifikatore kao što su procenat bonusa za zaklon, minimalna šteta koju možete da nanesete oklopu, procentualni modifikatori neprijateljskog HP-a, i slično. Ovo apsolutno ništa neće značiti nekome ko nikada nije igrao ovakav tip CRPG igre, a pogotovo ako nije igrao Rogue Trader FRP. Čak i ja koji sam vrlo upoznat sa sistemom, nisam mogao da podešavam specifične opcije jer nisam znao koliko utiču na igru. Ovi modifikatori mogu, realno, samo da se koriste u situacijama kada krećete priču sa novim likom posle prelaska igre ili posle drugog poglavlja. Nakon odabira težine, možete da izaberete jednog od tri unapred definisanih karaktera. Ova opcija je odlična ako ne želite da se bavite samom kreacijom lika i da odmah krenete u avanturu, mada ne preporučujem. Nakon toga birate izgled lika i portret. Dok su portreti fenomenalno nacrtani, sam dizajn ingame likova, to jest njihovih modela je jako bazičan, tako da svakako nećete imati puno opcija u kreiranju lika. Osnovni izgled, kosa, augmenti, tetovaže (koje skoro nikada nećete videti u igri) i tip glasa. Kao i u svim Owlcat igrama (Pathfinder Kingmaker, Wrath of the Righteous), možete da ubacite bilo koji svoj portret u igru. Nakon toga birate ime broda, jer svaki Rogue Trader mora da ima svoj brod, a potom ulazite u detalje klase. Ovde igra kreće znatno da se razlikuje od FRP-a. Neke stvari su ostale zajedničke, na primer izbor vašeg porekla, tipa planete sa koje dolazite, i svi izbori dodaju ili neke talente ili karakteristike. Ono gde se igra najviše razlikuje u odnosu na FRP jeste u Arktipovima i klasama. Dok je Rogue Trader FRP imao striktne klase, Rogue Trader igra ima Arktipove koje produbljujete kroz upgrade grane. Na početku imate izbor od četiri tipa: Warrior, Officer, Operative i Soldier. Svaka od ovih tipova se posle grana u pod tipove koji nemaju svi iste putanje, ali i mogu da imaju. Jasno mi je zašto su ovo uradili. U FRP-u, Rogue Trader je klasa. Svaka klasa u FRP-u ima svoju progresiju i svoje talente dok u igri niste ograničeni izborom. U igri ćete odmah na početku biti Rogue Trader, ali možete da budete i Psyker, Tech-Priest ili mešavina. Novi igrači će odmah biti izbombardovani raznim statistikama, talentima, bonusima, procentima i može da bude jako zastrašujuće – jer i jeste. Rogue Trader FRP funkcioniše po d100 principu iliti procentualnim vrednostima. Na primer, ako igrač treba da puca na neprijatelja, on gleda svoj Balistic Skill i baca dve kockice (d10 + d10 desetice). Ako Balistic Skill ima na primer vrednost 50, a igrač je bacio 32, on prolazi napad i prelazi u fazu nanošenja štete. Naravno, ovo je uprošćen primer jer se gledaju razni drugi bonusi, ali to nije sada bitno. U igri, sistem funkcioniše po sličnom principu, ali se igra vrlo trudi to da sakrije, kao da se stide što koriste izvorni sistem. U BG3 lepo vidite kockicu za svaki skill check, i nimalo ne ubija imerziju, dok su kockice u RT sakrivene i možete da vidite samo neke detalje u logovima koji se moraju manuelno upaliti. Logovi su generalno nepotpuni i ponekad čak i netačni, ali to će se rešiti zakrpama. Meni je jasno zašto su ovo uradili, da ne bi uplašili ljude sa malo komplikovanijom matematikom. Ali svi skilovi i talenti su svakako zidovi teksta sa matematičkim formulama i nepotrebno komplikovani. Na primer, Operative ima aktivni skill da stavlja eksploite na neprijatelje koje aktivira na primer sa Expose Weakness. Expose Weakness sposobnost kaže da se sa neprijatelja skidaju svi eksploiti i neprijateljski dodge, parry i oklop opadaju za –(10 + broj stakova eksploita x5)% do kraja poteza. Ovo je izuzetno komlikovano za nekoga ko nikada nije igrao niti sistem niti CRPG, a nema ni razloga da bude. A ovo je bukvalno prva sposobnost koju Operative dobija. Ovo je samo primer jednog Arktipa, ostali nisu nimalo lakši. Sama igra počinje megalomanski, kao što svaka 40k igra treba da bude. Kamera prikazuje unutrašnjost ekstravagantnog broda i imperijalnih ukrasa, statua i portikula čija veličina ne služi ničemu sem da prikaže hedonizam, gracioznost i megalomaniju Imperije – mnogo je kul. Kamera se zaustavlja na jednoj terasi gde se nalazi vaš lik i saznajete da ste se našli na brodu Rogue Trader-a Theodore van Valencius i ona traži da priča sa vama. Saznajete da ste jedan od njenih naslednika i u izboru ste da nasledite brod i postanete vođa cele dinastije. Izdaja se desi, jeretici napadaju brod i vi sticajem raznih okolnosti postajete Rogue Trader van Valancius i krećete u svoju avanturu. Prvo poglavlje igre se fokusira na skupljanje osnovnog tima to jest najbitnijih oficira i služi kao dugačak tutorial i upoznavanje sa Rogue Trader principima u lore smislu, kao i sa mehanikama igre. U prvom poglavlju, ograničeni ste na Rykard sistem koji ima par planeta i dve stanice koje možete da posetite. Sve ove lokacije su poprilično linearne sa vrlo malo prostora za istraživanje što je velika šteta. Od mesta sletanja pa do kraja lokacije, otključavaće vam se misije i imaćete bitke i to je maltene to. Ono što me je vrlo začudilo je to što u prvom poglavlju ima vrlo malo prostora za role play. Za razliku od BG3, imate izuzetno ograničene opcije interakcije i to su uglavnom pasivne. Problemima ćete pristupati ili kroz razgovor ili kroz bitku, i nema nikakve druge opcije ili nekog inovativnog pristupa koji možete da smislite. Ako, recimo, naletite na pobunu na brodu, imate opciju ili da ih sve smirite, ili da se priklonite pobunjeničkoj strani ili da ih sve pobijete. Prve dve opcije se svode na razgovor i rolanje check-ova, koji se instant dese i nema nikakve tenzije. Kroz kombat ćemo proći uskoro. Najveći problem koji sam imao sa igrom je veliki manjak glasovne glume. 40k univerzum je dizajniran da bude rečit, elokventan sa puno arhaičnih i retkih reči – High Gothic kako ga zovu po loru. Igra ima fenomenalan napisan tekst, stvarno sam imao osećaj da su se vrhunski potrudili da prenesu bombastične razgovore između likova, ali samo kroz tekst. Kao i u svakoj Owlcat igri, svi pojmovi u tekstu su markirani i možete staviti miš preko njih da dobijete detaljnije objašnjenje šta znače. Jako retko ćete čuti glasove glumaca i to na čudnim mestima samo, što je veliki promašaj za ovu igru. S obzirom da ima toliko teksta kako u priči, tako i u pravilima, igra se usporava na brzinu puža. Imerzija i osećaj urgentnosti apsolutno padaju u vodu. Šteta, jer na mestima gde ima glasovne glume, vidi se da su se glumci trudili, iako ne zvuče super prirodno. Na primer, neki likovi potpuno drugačije izgovaraju isti pojam, ali to je više krivica glasovne režije nego samih glumaca. Muzika je retka, ali kad je ima, baš pripada samom settingu i poboljšava atmosferu. Ambijentalni zvukovi su isto prisutni ali su suptilni, pa ćete često u tišini čitati konverzacije što je mene često umaralo. Jedno je kada se smestite u fotelju ili krevet i čitate knjigu, a drugo je kada čitate tekst u malom delu velikog ekrana. Ostali zvukovi su ispod prosečni ili vrlo bazični. Korišćenje sposobnosti se svodi na kratku animaciju i jedan do dva zvučna efekta sem ako nisu neka specifična oružja kao bolter ili psyker magije (koje su isto dosta suptilne). Tokom igranja, imaćete party od 6 karaktera, što je po mom mišljenju mnogo, pogotovo za ovakav tip igre. I to je samo u vašem party-u, jer će vam se kroz igru pridružiti dosta raznovrsnih karaktera, ali to zahteva balansiranje grupe i individualno levelovanje svakog. Samo levelovanje je na prvi pogled jednostavno jer po nivou dobijete jedan talenat i jedan skill (ne uvek), ali spisak talenata i skilova je ogroman i u početku ćete se lako uplašiti od količine izbora, pogotovo što su uglavnom pasivne stvari sa gorepomenutom komplikovanijom matematikom. Igra vam nudi „najbolje“ izbore ali to su uglavnom sigurni, standardni izbori koji vam neće promeniti gameplay. Imate prostora za eksperimentisanje, ali se pripremite na veliku količinu čitanja i razmišljanja. Igra nudi i moralni sistem sa tri grane. Dobrica, imperijalni dogmatični monstrum, i zli jeretik. U odnosu na vaše izbore (a tačno ćete znati kad su), možete da dobijate poene za jedan od ova tri tipa, ali kad dogurate na određeni nivo jednog tipa, ostali će vam se zaključati i možete nastaviti samo jedan da unapređujete. Moral vam dodaje neke RP bonuse kao i sposobnosti da nosite određenu opremu. Oprema je komplikovana kao i ostatak igre, jer oklop nema samo vrednost nego koliko vam utiče na dodge, koliko vam smanjuje brzinu, da li vam daje bonuse u odnosu sa koje planete dolazite, i slično. Isto važi i za oružja ali su ona dosta jednostavnije objašnjena, ali matematika štete nije. Igra je vrlo darežljiva što se loot-a tiče tako da ćete oklope, opremu i oružja konstanto dobijati. Ne brinite, inventar nije problem jer sve što vam ne treba ide u brod i koristi se za trgovinu, to jest skupljanje reputacije sa drugim frakcijama. Ono što je sjajno urađeno u igri je Profit Factor. U Rogue Trader FRP-u, novac se ne koristi za monetizaciju jer su skoro svi Rogue Trader-i izuzetno bogati i korišćenje novca je trivijalno. Ono što vi imate je Profit Factor, to jest opštu monetarna vrednost Rogue Trader-a koju koriste za nabavku opreme i posade. U igri, Profit Factor funkcioniše na sličan način. Ako trgujete sa nekom frakcijom, oni vam daju spisak opreme koju nude u odnosu na reputaciju koju imate sa njima. I sva oprema ima svoju PF vrednost. Ako je, na primer, neka dobra puška PF 10 a vi imate PF 13, vi bez problema možete tu pušku da kupite, ali vam ne spada PF. Prodajom silne opreme koju dobijate tokom misija, povećavate reputacije i time se otvaraju nove opcije kupovine, a Profit Factor povećavate kroz igru ispunjavanjem role play akcija i rešavanjem specijalnih zadataka. Na kraju stižemo do kombata koji bi trebalo da bude srž ove igre. Postoje dva tipa kombata, pešadijski (party combat) i svemirski. Prvo ću pričati o svemirskom, jer je dosta jednostavniji. Posle prvog poglavlja, dobijate mogućnost da putujete kroz sektor i time se otvarate napadima kako pirata, tako i jeretika i xenosa. Svaki borba je potezna i koristi poene za kretanje i poene za akcije. U svemiru, prvo morate da pokrenete brod kako biste se postavili za pucanje a onda ispalili iz baterija koje možete prethodno da rasporedite kako želite. Na početku imate prednje, zadnje i bočne baterije, ali i torpeda. Kada se ispale, torpeda se kontrolišu kao posebne jedinice što dodaje veću kontrolu i mesta za strategiju. Ove bitke ne traju dugo ali imaju drugačiji tempo od ostatka igre, što je zabavno. U RT FRP-u, svaki igrač je zadužen za neki segment broda i dodaje bonuse na specijalne rolove. Na primer, Arch-Militant bi bio zadužen za pucanje iz broda jer ima najbolji Balistic Skill, dok bi Void-Master bio za kormilom jer ima najbolju navigaciju i percepciju. U igri možete da radite slične stvari tako što svoje članove grupe postavite na specifične segmente i oni dobijaju bonuse, samo se sve kalkulacije dešavaju u pozadini i gubi se imerzija. Na primer, u Rogue Trader FRP-u sam imao situaciju gde Rogue Trader zahteva naglo skretanje ulevo, što znači da posada treba da naglo koči i skreće. Void-Master igrač dodaje dodane bonuse na ovaj manevar i roll prolazi. Sad je sve na Arch-Militantu koji će u poslednjem momentu opaliti jedini desni top koji radi ili svi umiru. Tenzija na stolu je ogromna dok igrač uzima kockice u ruke, pomoli se Imperatoru i baca kockice. Ova tenzija nije prisutna u igri, što je možda i okej, ali jednostavnost svemirskih bitki ubija tu imerziju i osećaj opasnosti. Party kombat je potpuno druga zverka, i meni se nimalo nije dopao. Wrath of the Righteous je imao poteznu bitku kao i borbu u realnom vremenu sa pauzom. Rogue Trader igra ima samo poteznu i to po XCOM principu, što mislim da je veliki problem i loš izbor. U Rogue Trader FRP-u, kombat se razvija po rundama koristeći akcije. Postoji spisak akcija koje možete da iskoristite tokom bitke i dele se na Free, Full i Half akcije. Free akcije su govor, molitve ili neke akcije koje igrač može da uradi, uz dozvolu GM-a koji dodaju neki detalj akciji. Full akcije pokrivaju ceo vaš potez i to su uglavnom moćnije ili akcije koje se teže izvode. Half akcije su dodaci ili bonusi koje možete da odigrate tokom bitke. Na primer, za Half akciju, ja ću pomeriti svog karaktera određeni broj polja i onda pucati običnim napadom. Ili obrnuto, prvo ću pucati pa se pomeriti iza zaklona. U igri, vi imate poene za akciju i poene za kretanje. Onog momenta kada iskoristite napad, na primer pucanje, svi poeni za kretanje će vam se automatski potrošiti (sem u specijalnim momentima). Ova odluka mi uopšte nije jasna. Ovim izborom, gubi se svaki strateški potez koji imate posle postavljanja iza zaklona i svodi se na prepucavanje preko terena pa ko pogodi pogodio je. Većina skilova su razni bafovi koji su vrlo bazično animirani, većina modela nema mnogo detalja i vidi se klasičan copy paste od protivnika do protivnika, a zvučni efekti su ispod prosečni. Pošto je vaša grupa velika, i neprijatelja će biti dosta, što čini bitke izuzetno dugim ali ne i komplikovanim. Celo prvo poglavlje ćete preći bez nekih problema što se bitki tiče, dok od sredine drugog poglavlja težina naglo skače. S obzirom da vas igra upoznaje sa mnoštvom mehanika vrlo brzo, balansiranje šest članova ekipe i pravljenje neke sinergije postaje jako izazovno. Psyker-i su takođe veoma čudni u igri. Svaki put kada bace magiju, imaju šansu da prizovu nešto što se zove Perils of the Warp. Ovo je nasumični efekat koji unosi neku dinamiku u bitke ali često po vašu štetu. Ja ne znam da li je bug, ili samo do moje sreće, ali ja sam u svakom potezu u svakoj bitci prizvao barem jednog Chaos Spawn-a koji je uništavao sve moje planove. Drugar koji isto igra RT kaže da nema toliko Perils of the Warp tako da je možda i do moje sreće, ali svakako bi trebalo da postoji limit umesto da moram svaki put da resetujem bitku jer ju je nemoguće dobiti. U Rogue Trader FRP-u Perils of the Warp se dobija teže, jer Psyker mora da se „natera“ da baci magiju koja bi prizvala Peril (Fettered, Unfettered, Push mehanika). Owlcat je poznat po izbacivanju neispoliranih igara, što nije za pohvalu. Rogue Trader je imao dugu Betu i nisam očekivao da igra ovoliko bude pokvarena, ali tek od trećeg poglavlja. U tom segmentu ne samo da se igra cepa po kodu nego i priča kreće da se raspada, kao da su morali da zbrzaju poslednju trećinu igre zarad nekog roka. Zakrpe će pomoći ali ne i za elemente priče. Rogue Trader, kad se uzme sve u obzir, nije loša igra. Ali u periodu kad je izašlo toliko puno hitova, očekivao sam mnogo više. Owlcat se dokazao sa Wrath of the Righteous i čini mi se da su ovde malo ispustili loptu ili su bili preambiciozni. Kao ljubitelj Rogue Trader FRP-a sam vrlo razočaran, jer mislim da su uspeli da prenesu samo setting ali ne i dušu igranja. Pre nego što kažete „ali FRP je drugačiji od igre i osećaj će biti drugačiji“, reći ću samo Baldur’s Gate 3. Ja verujem da će se Rogue Trader pretvoriti u sjajnu igru, jednog dana. Ali trenutno čak ni fanovima ne mogu da je preporučim u ovom stanju, pogotovo ne ljudima koji hoće da se upuste u CRPG. Treba sačekati dosta zakrpa pa čak i (nadam se) nekih mehaničkih promena, a za sada je samo plaćeni play test. Warhammer 40,000: Rogue Trader je dostupan za PS5, PS4, Xbox One i PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: Owlcat Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sve je Haos, a Haos su jagode: Warhammer 40,000: Rogue Trader recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Coromon je potezna avantura u kojoj se igrači suočavaju sa misterioznom silom koja preti da zarobi i trenira divlja stvorenja Coromone, naravno u zle svrhe. Brzo ćete primetiti da igra crpi inspiraciju iz Pokémona, posebno u smislu gejmpleja i strukture misija, ali ipak nudi neke jedinstvene novine. Coromon nas vodi u bogati pikselizovani svet sa šarenim grafičkim stilom, gde interesantni likovi i evoluirajući Coromoni doprinose celokupnoj avanturi. Postoji preko 120 Coromona koje možete pripitomiti, gde svaki poseduje posebne elementalne veštine. Igra naravno stavlja akcenat na hvatanje snažnijih čudovišta i njihov napredak, ali sa tolikim brojem Coromona i količinom kastomizacije, mogućnosti su gotovo beskrajne, tako da ćete definitivno pronaći stil igre koji baš vama odgovara. Kontrole su jednostavne a korisnički interfejs vizuelno privlačan, ali je kritikovan kao ”previše pojednostavljen” za PC korisnike. Ipak, glavna mana igre su nažalost mikrotransakcije – u in-game prodavnici možete kupiti predmete koji će vam olakšati napredak, što se dalje prevodi u veliki grind za igrače koji ne žele da troše novac na igru. Uprkos ovim nedostacima, ljubiteljima žanra, pre svega Pokémona, Coromon će se sigurno dopasti. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Coromon appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

100 Asian Cats je očaravajuća hidden-object igra koja vodi igrače na šarmantnu avanturu. Premisa igre je jednostavna, ali zanimljiva: pronađite 100 preslatkih mačaka skrivenih među prelepim ilustracijama azijskih hramova. Ova potraga će testirati vašu pažnju kao i oko za detalje, nudeći jedinstvenu kombinaciju izazovnog i ležernog gejmpleja. U igri se posebno ističe umetnički stil, koji, iako minimalistički, savršeno dočarava njenu opuštajuću atmosferu. U modernom svetu gde mnoge igre teže ka složenom gejmpleju i kompleksnim mehanikama, 100 Asian Cats uživa u svom minimalizmu sa ručno crtanom grafikom, autentičnom muzikom i casual gejmplejom, koji zajedno čine jedno jedinstveno iskustvo. 100 Asian Cats nije samo igra, već umetničko delo. Kroz svoju jednostavnost podstiče nas da cenimo lepotu u malim stvarima, skrivene detalje koje život često previdi. Služi kao podsetnik da je ponekad, usred haosa života, neophodno uzeti kratak predah kako bismo se divili svetu oko nas. Dostupna na platformama kao što su Steam i itch.io, 100 Asian Cats takođe nudi dodatni sadržaj kao što su artbook i soundtrack. 100 Asian Cats možete preuzeti na ovom linku. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: 100 Asian Cats appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Persona 5 definitivno ima najveći životni vek i najviše spin-off naslova od svih Persona igara. Dok većina dobija dodatni deo priče ili možda neki mali spin-off, petica je došla do nivoa da ima i muzički. No ovde se vraćamo u dobro poznate taktičke vode za ovaj serijal, samo sa malo više slobode oko pozicioniranja i kombinacija napada i mehanika. Da li će ovo biti ipak prelako za fanove serijala, to ćemo videti. Nekako standardno za spin-off-ove u Persona 5 svetu, igra počinje po završetku originalne glavne priča, u ovom slučaju tako što se tim fantomskih lopova okuplja u kafeu Leblank. Njihovo opušteno uživanje se naglo prekida kada cela prostorija biva prebačena u drugi svet. Po izlasku iz kafea tim se iznenada nalazi na trgu nepoznatog kraljevstva kojim vlada tiranin Marie. Svojom magijom ona začara većinu tima i sada je na Jokeru da pronađe način da ih spasi od kontrole uma i da se zajedno sa družinom vrati u svoj svet. No da biste to uradili prvo morate da se pridružite Erini i njenom pobunjeničkom odredu. Gejmplej u ovom naslovu dodaje pregršt zanimljivih dodataka i opcija za igranje, ali takođe oduzima pregršt stvari na koje su Persona fanovi navikli. Naravno tu je i dalje sistem opreme i oružja, napredovanje kroz nivoe i skupljanje EXP poena po pobedi protivnika, kao i svi već dobro poznati likovi. Međutim, više nema social linkova, slobode za istraživanje i upoznavanje sa nekom lokacijom, nema elementalnih snaga ili slabosti nego svaki element dodaje neki efekat, pa čak je i uticaj persona umanjen iako su naravno i dalje prisutne. Ako zanemarimo šta je izbačeno, i to bez ikakvog razloga, pred nama i dalje imamo veoma kompetentnu i dobro sastavljenu taktičku igru, koja pored toga što je Persona spin-off, donosi mnogo prijatnih novina u ovaj žanr. Osnova svake bitke biće pozicioniranje i korišćenje već postavljenih zidova iliti cover sistema. Naime, u zavisnosti od toga gde se nalazite, moći ćete da, ili primite manje štete, ili je kompletno izbegnete. Moramo napomenuti da ovde ne postoji procentualna šansa da pogodite ili promašite kao u nekim igrama (XCOM gledam u tebe). Ako vidite protivnika i možete da ga naciljate, prosto ćete ga pogoditi, i ovo sve naravno važi i za protivnike kada gađaju vas. Ako uspete da zaobiđete zaštitu koju protivnik ima i nanesete dosta štete, možete ga baciti u Downed status i tako dobiti priliku da još jednom reagujete, i to se može ponoviti koliko god puta uspeli da oborite protivnika. Vaše sposobnosti, persone i sve u tom rangu će imati nove efekte i neki će čak i pomerati protivnike i postaviti ih u poziciju za neki veći napada koji pokriva određenu površinu terena. Na primer, kako biste aktivirali All-Out-Attack moraćete da se postavite u trougaonu poziciju oko protivnika. Pošto će persone trenutno raditi više na principu poboljšanja vaših statusnih poena, igra je uvela ceo skill tree da se pozabavi sa otključavanjem novih sposobnost i pojačavanje određenih karakteristika likova. E sad, ne morate da se brinete pošto ćete vrlo lako i brzo moći da resetujete sve potrošene poene i namestite ih u nove sposobnosti. Pored toga, ako baš zeznete potez u toku borbe moći ćete da uradite undo jedan krug unazad. Sve ovo dovodi do toga da vas igra podstiče da testirate razne kombinacije i da se dobro pripremite pre svake misije. Svaka misija se svodi samo na borbu, nešto kao što je XCOM Chimera Squad uradio za taj serijal. Pre nego što odete na zadatak imaćete priliku da kombinujete persone, kupujete opremu, postavite poene, odaberete skillove i naravno razgovarate sa drugim likovima koji su trenutno tu. Nakon toga počinjete misiju i tu ste prepušteni samo vašim vijugama da pronađete najbolji način da je pređete. Same mape su poprilično male ali će na njima biti dovoljno novih opcija i mehanika da vam drže pažnju, bar dok jednom ne pređete ili dok ne pronađete najoptimalniji način za prelazak. Naravno, ne morate da se vraćate na prethodnu snimljenu lokaciju pošto ćete u Replay modu moći ponovo da odigrate svaku misiju i tako je pređete na optimalniji način i pokupite više nagrada. Na nov vizuelni stil ćete definitivno morati da se naviknete. Za razliku od prethodnih spin-off naslova, ovde je dizajn urađen u nekakvom chibi fazonu, što je malo čudno kada se uporedi sa ozbiljnom pričom igre. Ipak, klasičan Persona 5 stil je i dalje tu. Muzika je kao i obično apsolutno fenomenalna. Pored novih numera čućete i pregršt poznatih pesama iz petog dela serijala, samo malo sređenih ili doteranih. A sam intro za igru prikazuje i totalno novu numeru specijalno pravljenu za ovaj naslov. Glasovna gluma je takođe na nivou, ali ipak imamo čudne momente kada se govori o nekim ozbiljnim temama, jer reči izgovara prilično chibi lik. Koliko je ATLUS dobar razvojni tim pokazuje njihova sposobnost da odrade ovoliko različitih spin-off naslova i da i dalje izdaju veoma funkcionalnu igru čak i kada su neki sistemi i mehanike drastično različite od originalne igre na kojoj su bazirane. Sa tim na umu, ovaj naslov je i dalje teško preporučiti Persona fanovima i ljubiteljima taktičkih timskih igara. Ako volite Persona igre bićete srećni da se vratite u njihov svet, ali ćete takođe izgubiti dosta mehanika koje su srž ovog serijala. Ako ipak samo volite taktičke igre, bićete počašćeni divnim novim mehanikama koje će izmeniti kako vodite bitke, ali ćete takođe biti zbunjeni sa svetom i likovima ako niste prethodno bar malo upoznati sa Persona 5 igrom, svetom, likovima, ili anime serijalom. Persona 5 Tactica je dostupna za PC, PS4, PS5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Slatko i zabavno sa teškim naoružanjem: Persona 5 Tactica recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao razvojni studio i izdavač, Microids imaju odlične ideje, naslove i pre svega volju da rade na igrama. Međutim, problem koji ih prati jeste da su skoro sve igre koje izađu iz njihove kuhinje nedopečene. Ne znam da li nemaju tajmer da im kaže kada je nešto ”gotovo”, da li se tajmer pokvario i ne pokazuje dobro, ili jednostavno QA tim ne postoji. Conrad B. Hart se nekako vraća u nove nevolje, iako je već spasao svet od invazije vanzemaljaca. Probudivši se na nepoznatoj lokaciji, prvo pronalazi svoje oružje sa AI A.I.S.H.A. programom i onda kreće u potragu za Ianom, njegovim nestalim prijateljem, kao i razlogom zbog kog je izgubio pamćenje. Originalni Flashback, legendarni naslov koji je umnogome unapredio gejming sferu i doneo nove ideje u istu, pretežno je bio 2D ostvarenje. Njegov rimejk iz 2013. godine je na to dodao 2.5D grafiku ali se i dalje striktno držao kretanja ”s levo na desno”. Flashback 2 napušta sve to i ulazi u neku vrstu 2.5D lokacija gde imate više slobode kretanja po istim, ali na koje i dalje gledate sa strane i napredujete kao da igrate neki side-scrolling naslov. Poređenje sa prethodnim verzijama je neizbežno, pogotovu što se ovde radi o pokušaju oživljavanja legendarnog naslova. Iako je prvi deo imao akcione sekvence, one su se manje svodile na bezumno pucanje i neprekidne talase protivnika koji se pojavljuju niotkuda, kao što je ovde slučaj. Original je bio više fokusiran na manje okršaje i mnogo više pravih akcionih sekvenci gde ste morali brzo da platformišete i prođete kroz određene deonice u veoma filmskom stilu. Flashback 2 manje više to izbacuje i više se fokusira na otvoreniji svet koji je i dalje bolno limitiran. Imaćete opciju da detaljnije istražite lokaciju, ali progresija je i dalje veoma linearna. Moći ćete da birate sporedne zadatke koji donekle imaju poentu, ali su veoma generični i u jednom momentu ćete se osećati kao da traćite vreme. Imaćete nekoliko opcija pri dijalogu sa drugim ljudima, davajući vam iluziju izbora i dubine narativa, ali posledice ne postoje. Naravno biće i borbe, praktično non stop, ali će svaka arena u kojoj zaglavite biti toliko neprijatno nefer u nekim situacijama da ćete se smoriti kada vidite da se opet, po ko zna koji put, neprijatelj samo pojavio iza vas, ili da ne možete da ga upucate zato što ga ograda u obliku šipke i nevidljivog zida štiti, ili to da pokušavate da pogodite jednog protivnika dok se vaš automatski sistem ciljanja fokusira na drugog. Imaćete opcije da se branite štitom i brzo uklonite protivnike ako uspete da ih pogodite, ali nemojte pokušavati da se šunjate jer taj sistem praktično ne funkcioniše. Čak i pokušaj pravljenja interesantnijeg načina putovanja između lokacija, putem hover bike-a, je toliko dosadan i bespotreban da bi bilo bolje da su jednostavno ubacili fast travel sistem. Ipak, najčudniji i najgluplji sistem koji igra implementira jeste da terminal za snimanje pozicije možete iskoristiti samo jednom po lokaciji. Svi koji i dalje igraju ovu igru se nadaju da će se to promeniti u nekom patch-u. Ako se nadate da ćete bar imati platformisanja i rešavanje zagonetki u izobilju, moraću vas i tu razočarati, pošto će i to biti veoma bangavo, prosto i u nedovoljnoj količini. Vizuelni prikaz je više nego fin. Čak i ovaj sistem u kome se slobodno krećete po lokacijama, ali se na iste gleda sa strane, veoma je zanimljiv dodatak na ovaj žanr. Možda ga neka druga igra nekad bolje implementira. S druge strane, animacije su poprilično bazične i neinspirativne. Glasovna gluma je jedva podnošljiva, do te mere da bi možda bilo bolje da je ugasite i prosto čitate tekst. Muzika je sušta suprotnost i apsolutno je fenomenalna – rado ćete slušati skoro svaku numeru. Igra je toliko loše optimizovana da čak i na PS5 konzoli predugo učitava nivoe, ponekad secka na nekim deonicama i toliko je puna bagova vidljivih čak i najobičnijem igraču da ćete se zapitati da li je neko ovo uopšte testirao pre nego što su izdali igru. Da je ovo neki novi IP, i dalje bi bio klasifikovan kao loš, ali bismo bar imali nade da će ga srediti sa nastavkom, pogotovu ako ga je razvijao neki indie studio. Kako ništa od toga ne važi, pa čak i da kažete da je Microids indie studio, i dalje imaju previše igara da bi neko rekao da nisu iskusni u pravljenju istih. Ako ste baš zagriženi fan originala i čekali ste celih 28 godina da biste igrali nastavak, jedini način da uživate u Flashback 2 jeste sa brdom strpljenja i ljubavi prema serijalu i originalnom kreatoru koji se možda malo pogubio u načinu pravljenja igara posle tolikih godina. Flashback 2 je dostupan za PC, PS5, PS4, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Flešbek 28 godina unazad: Flashback 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada je pre nekolicinu godina objavljena Granblue Fantasy igra u obliku VS tabačine, sve je odavalo utisak iskustva kom je neverovatno malo falilo da bude u samom vrhu žanra. No, kako je igra ipak posedovala dobar set kvaliteta, zaslužila je i pravo na nastavak, koji ovaj put rekao bih donosi sve ono što je prvoj igri nedostajalo. Tako je sada pred nama jedan kompletniji i daleko kvalitetniji proizvod, koji ću pokušati lepo da ishvalim u nastavku ovog teksta. Granblue Fantasy Versus Rising sjajno kombinuje odličnu grafiku sa uzbudljivim akcionim mehanikama, pa sa lakoćom uvlači igrača u svoj pažljivo građeni univerzum. Arc System Works je poznat po neverovatnoj prezentaciji u svojim borilačkim igrama, a igra pred nama je rekao bih njihov najimpresivniji proizvod do sada. Igra ne samo da izgleda sjajno, već je po pitanju detalja i mehanika jedan odlično izbrušen naslov. Izuzetno pristupačan za nove igrače a istovremeno izuzetno dubok za veterane borilačkih igara, Versus Rising je sjajan primerak žanra. Komande su odličnog odziva, pa je izvođenje komboa i naprednih poteza pravo uživanje. Svaki od likova ima svoj unikatni stil, tako da je i svaki novi meč ujedno i sasvim novo iskustvo. Neki likovi su brži i pretenduju u napadu a drugi su za strpljivije igrače sa širokim dijapazonom defanzivnih poteza, tako da je vrlo lako odlučiti se lika kog ćete primarno uvežbavati. Svaki od njih ujedno ima i ocenu koja definiše koliko je jednostavno u potpunosti ovladati njegovim korišćenjem. Tako i slabiji igrači pa i oni znatno iskusniji, već u startu mogu da odaberu likove koji više odgovaraju njihovom stilu igranja. Ovo je nešto što je generalno jako teško postići u borilačkim igrama – da svi profili igrača mogu podjednako da uživaju u igranju. A ovde je to izuzetno dobro izvedeno. Igra poseduje i priču koju je moguće prelaziti, a za potpuno razumevanje je ipak potrebno da budete upoznati sa dešavanjima iz prethodnog nastavka. U suprotnom, verovatno ćete biti malo izgubljeni. Ali ukoliko vas više zanima emocija i samo pripovedanje od potpunog razumevanja dešavanja, sigurno je da ćete svejedno dosta uživati. Iako je sve većim delom predstavljeno u stilu vizuelne novele i možda nema naročito veliku dubinu, opet je zabavno proći kroz ovaj pripovedački momenat. Likovi su živopisni a situacije kroz koje prolaze mogu sa lakoćom privući vašu pažnju. Verovatno najlepša stvar u vezi igre jeste osećaj da ste svakom pobedom postigli nešto. Količina eksperimentisanja sa likovima i sticanje većeg iskustva u igranju, podstiču sa lakoćom da nastavite sa igranjem, tako da je i zarazni faktor poprilično visok. A tu je i multiplejer koji preko interneta funkcioniše značajno bolje nego što je to ranije bio slučaj. Mada kada su ovakve igre u pitanju, savetujem uvek da prvo pronađete bar jednog istomišljenika i zaljubljenika u žanr sa kojim ćete primarno odmeravati snage u lokalnom režimu igranja. Jedna od interesantnijih opcija, jeste multiplejer igra koja funkcioniše po principu igre “Fall Guys”. Sijaset onlajn igrača istovremeno mora da prođe kroz nekoliko mini-igara uz konstantnu eliminaciju, a pobednik može biti samo jedan. Svi likovi su predstavljeni u “chibi” fazonu, a moguće im je i menjati izgled. Ove kozmetičke izmene kupujete ili osvajate kroz “gacha” mehaniku koja deluje nekako zalutalo u jednoj ovakvoj igri. Ali ukoliko volite taj faktor igara na sreću, sigurno ćete uživati i u tom segmentu igre. Sam gejmplej i borbena mehanika, podsećaju na kombinaciju klasika kao što je Street Fighter i modernijih naslova poput Dragon Ball FighterZ ili par poslednjih Gulity Gear igara. Jednostavne komande za izvođenje poteza koje će leći svakom početniku a istovremeno pozamašna dubina i količina poteza za napredne igrače. Tu su neke jedinstvene mehanike poput “rush” komboa kako biste jako brzo napunili skalu za specijalne poteze ili aktiviranje “EX” napada usred ovih kombinacija udaraca. Dodatno tome, svaki od likova ima svoj unikatni set veština kojim može da osveži klasične kombo napade. I tu je stvarno svašta prisutno, od defanzivnih opcija kao što su izbegavanja i kontranapadi pa sve do moćnih super poteza kojima se borba može u trenutku preokrenuti. Što se detaljnih mehanika tiče, igra zaista ima jako lepo odmerenu dubinu. Korišćenje specijalnih poteza, jako je jednostavno i može se čak i više pojednostaviti za slabije igrače. Ali opis svih finesa ne samo da bi zauzeo ogroman deo ove recenzije, već je i nešto o čemu ne volim mnogo da govorim, već mi je uvek preporuka da sami otkrijete svaki detalj. Jer baš tu i leži jedan od najlepših elemenata ovakvih igara – sistem kom je lako pristupiti, ali što ga više kapirate, on vam nudi još više opcija. Skoro nisam zaigrao jedan ovako kvalitetan borilački naslov u anime fazonu. U tom smislu, Granblue Fantasy Versus Rising je pravo remek-delo. Pametno izvođenje, uzbudljive borbe i apsolutno prelepa grafika, samo su neki od elemenata kojima s lakoćom može da vas osvoji već pri prvom igranju. A količina izbrušenih detalja koji su nedostajali originalu, čini ovo naslovom koji nikako ne smete da propustite, ukoliko volite ovakve igre. Granblue Fantasy Versus: Rising je dostupan za PC, PS4 i PS5 Autor: Milan Živković Igru ustupio: Cygames Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Odlična tabačina i još bolji nastavak: Granblue Fantasy Versus: Rising recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre skoro godinu dana imao sam tu nesreću da radim recenziju novih Setlersa. Ubisoft je vrlo omanuo sa Settlers New Allies i mislio sam da je ovom serijalu zapravo kraj. Ali, Nemci se nisu dali i neki od originalnih dizajnera Setlers serijala su otvorili nov studio i rešili da nas „boomer“ igrače počaste sa ogromnom dozom nostalgije. Pioneers of Pagonia se razlikuju od novog nastavka Setlersa maltene samo po imenu. Ceo koncept naseljavanja, izgradnje, napredovanja i osvajanja je i dalje tu sa novom grafikom, novim jedinicama, novim zgradama ali ne i baš preterano novim idejama. Za mlađe igrače, Pioneers of Pagonia je RTS Colony Sim City Builder. Da pojednostavim, u PoP-u je poenta da naselite lokaciju, razvijete ekonomiju, industriju i proširite svoje granice. Zvuči jednostavno, što i zapravo jeste, ali je i vrlo kompleksno. Pre ulaska u igru birate da li ćete da igrate nekolicinu premade mapa (nazovimo ovo kampanja) ili sami da generišete mapu sa određenim zadacima koje morate da ispunite. Kampanja je poprilično lagana i neće pružiti veliki izazov, dok kroz prilagođene mape možete da se igrate sa većim problemima i izazovima. Pa kako izgleda jedna tipična sesija PoP-a? Svaku mapu krećete sa brodom koji ima određeni broj ljudi i resursa. Resursi su pozamašni na početku tako da ne morate da pratite svaki detalj dok se razvijate u prvim koracima. Odmah će vam trebati drvo, onda pilana da obradi drvo, pa gorani da obnove drveće koje ste posekli, pa kuće za radnike, pa hrana za radnike, pa alati za radnike, rudnici… mislim da ste skontali kuda idem sa ovim. Poenta je da skoro svaka građevina koristi neki sirov materijal i prerađuje u koristan koji se kasnije koristi za razvijanje industrije. Za sada u igri postoji oko 40-ak građevina i sigurno ćete tokom jedne misije morate da izgradite barem jednu od svih. Na početku imate određenu zonu mape koja je vaša i označena je granicama. Moraćete da pravite istraživače i gardu koja će širiti granice i tako vam davati pristup novim sirovinama a i specijalnim lokacijama na mapi (koje nisu trenutno baš najbolje razvijene). Ako igrate mapu sa borbom, često će vas napadati lopovi, banditi a i neke mistične zveri. Svi neprijatelji će pokušavati da vam upropaste ekonomiju, kradu, uništavaju i na vama je da organizujete vojsku i odbranu. Problem sa borbom je to što ne možete da osvajate druge gradove (barem ne za sad) nego samo trgujete, što čini igru vrlo pacifističkom i to mi se nije baš dopalo. Želeo sam da budem ratni huškač, ali mi igra nije to dozvolila, barem ne još. E sad, igra ima dosta problema. Vrlo brzo tokom misije ćete se izgraditi toliko da ako ne zapamtite gde se nalazi koja zgrada, izgubićete se. Ne postoji način da označite zgrade koje su već izgrađene kako biste recimo naručili još alata ili zaustavili proizvodnju ako imate previše materijala. Cela igra je automatizovana, tako da je na vama samo da postavite gde želite šta da se izgradi i onda čekate. To je manje više srž Setlersa, ali sam očekivao malo više inputa od strane igrača kako bi se razvila barem neka dinamika. Isto tako sa vojskom i borbama, samo kažete otprilike jedinicama gde da idu i bitka se odvija automatski, a AI nije baš najbolji. Srećom, bitke nisu nešto izazovne ako se pametno razvijete. Izuzetno mi fale statistike i grafikoni. Da, da boomer rekoh, ali igra nudi samo ogroman UI resursa koje imate ali ne možete da pratite trendove. Da li brzo trošim drvo? Da li je veća potrošnja gvožđa od rudarenja istog, i slično. Srećom, plan je da se do februara 2024. godine dodaju nove zgrade pa i statistika produkcije, što znači da developeri shvataju gde trenutno „gori“. Takođe se u budućnosti obećava podzemno rudarenje, co-op, bolje statistike, kopiranje građevina, bolji grid, i tako dalje. Pioneers of Pagonia je baš nostalgična bomba starim igračima Setlersa i čini mi se da se neće odustati od ovog projekta premda su prodali već preko 100k primeraka. Možda Early Access nije najpuniji sa opcijama i ponudom, ali je igra izuzetno igriva, lepa i bez bagova. Ja bih iskreno sačekao do leta ili možda čak i verziju 1.0 pre kupovine. Ali, ako ste ljubitelj ovog žanra, onda slobodno podržite developere i pazarite igru u EA periodu, nećete se razočarati. Pioneers of Pagonia je dostupan za PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: BXDXO Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Prvi utisci: Pioneers of Pagonia appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dosta mlađi ja bih verovatno mrzeo ovu igru iz dna duše. Kao neko ko je praktično ostavio svoje tinejdžerske godine igrajući Warcraft 3 pre dvadesetak godina, i ko i dan-danas mašta o danu kada će se pojaviti Warcraft 4, Warcraft Rumble bi trebalo da bude uvreda za sve ono što jedan fan strategija u realnom vremenu (RTS) voli. A ipak, evo nas ovde, gde se upravo spremam da pišem uglavnom hvalospeve o ovoj akcionoj mobilnoj strategiji. Kada je Warcraft Rumble prvi put najavljen prošle godine, nisam osetio praktično ništa drugo do duboko razočarenje. Oh ne, pomislio sam, evo ga i poslednji ekser na kovčegu ideje da ćemo ikada ponovo videti pravu novu Warcraft strategiju. Ono što sam tada video na trejlerima izgledalo mi je kao još jedna jeftina mobilna igra. A ipak, kada su najavili da globalno lansiranje kreće na prvi dan ovogodišnjeg BlizzCon-a, rešio sam da instaliram igru. Delom zbog poslovnih razloga, jer je u pitanju potencijalno buduća popularna igra, a delom jer sam još uvek klasični Warcraft fan, koji će probati sve što nosi to ime na sebi. A onda se desilo neočekivano – proveo sam ceo taj vikend praktično se ne skidajući sa telefona, igrajući Warcraft Rumble non-stop. Hajde da vidimo šta je Warcraft Rumble. Po oprobanom receptu ove kompanije, koji dokazano radi već 30 godina, Blizzard je uzeo uspešnu formulu (Clash Royale) i svojim inovacijama je redefinisao do savršenstva. Dizajneri igre je opisuju kao akcionu strategiju u realnom vremenu i mislim da joj taj opis savršeno leži. Osnova svega su „Minis“, odnosno jedinice koje stavljate u vašu armiju (deck/build). Igra trenutno poseduje ukupno 69 Minis. Od toga, 14 su takozvani lideri (Leaders), koji predstavljaju poznate likove iz Warcraft univerzuma, a 55 su „Troops“, odnosno raznolike jedinice koje znamo iz Warcraft strategija i WoW-a. Armije za svakog lidera sastavljate pre nego što krenete partiju. Armija se sastoji od lidera i 6 jedinica (Troops) po vašem izboru. Jedinice su šarenolike i ispunjavaju veliki broj uloga, što sastavljanje vaše armije čini podjednako zabavnim kao i samo igranje partija. Neke od osobina (Traits) koje jedinice imaju su tenkovi čija je uloga da štite slabije jedinice, leteće jedinice, brze trupe, one sa otrovnim napadom, i slično. Da ne bismo gubili vreme u nabrajanju, dovoljno je reći da trenutno postoje čak 37 ovih „Traits“ u igri, da ih većina jedinica ima nekoliko, i da nalaženje prave kombinacije jedinica sa pravim osobinama za svaki izazov je pravo uživanje. Na kraju, tu su i talenti koje otključavate za svakog Minis, a koji mogu drastično promeniti način na koji ta jedinica utiče na partije. Kada sastavite vašu željenu armiju, vreme je za partiju. U svojoj osnovi, partije se odigravaju vrlo slično kao i u Clash Royale. Jednom kada ih odigrate, vaše jedince se same kreću, napadaju i koriste svoje osobine, što na prvi pogled deluje kao da umanjuje stratešku dubinu i oduzima odluke od igrača. Međutim, ovo jednostavno nije tačno. Partije u Warcraft Rumble su veoma brze i dinamične, traju svega tri i po minuta pre nego što krene overtime, i umeju da budu neverovatno napete i uzbudljive. Svaka partija je kao zagonetka koju morate da rešite u kratkom roku. Morate da donosite odluke u deliću sekunde, pravilno tempirate odbranu i napad, postavljate jedinice tako da iz njih izvučete maksimum u datim okolnostima, izgradite partiju tako da dođete do pobede. Svaka i najmanja greška ili pogrešan potez vas mogu koštati pobede. Ono što je Blizzard uradio fantastično u odnosu na Clash Royale jeste što je u startu ponudio zaista ogromnu količinu sadržaja za jednog igrača. Warcraft Rumble je prevashodno fokusiran na singlplejer sadržaj i to je njegova glavna snaga. Uvek ćete imati nešto da radite kada god osetite da ste negde možda udarili u zid što se tiče progresa. Glavna kampanja je odrađena fenomenalno i samo ona vam može pružiti mesece zabave. Dizajnirana je tako što širom Azerota (glavne planete u Warcraft svetu) idete kroz čuvene lokacije i tu se borite sa legendarnim ličnostima iz sveta Warcrafta i njihovim armijama. Trenutno postoji 15 lokacija i svaka ima 5 misija gde se borimo protiv čuvenih protivnika. Svaka je izazov za sebe koji zahteva adekvatno osmišljavanje strategije i sastavljanje odgovarajuće armije da se odgovori izazovu. I onda, naravno, i besprekornu egzekuciju strategije tokom same borbe u toj misiji. Svaka od ovih misija ne samo da ima bitku sa čuvenim protivnikom koji ima jedinstvene osobine, nego su i same mape izazov koji treba odgonetnuti. I to je ono što ja lično i najviše volim u ovoj igri – svaka od trenutnih 75 misija kampanje je jedinstveno dizajnirana. Mape imaju različit raspored i broj putanja i resursa, jedinstvene mehanike, različite veličine, nekad idu u visinu, nekad u dubinu… Zaista, ovde se najbolje vidi da iza ove igre stoji studio sa decenijama iskustva pravljenja vrhunskih strateških igara. Mape su ne samo vrhunski dizajnirane u gejmplej smislu, nego su i estetski veoma ugodne oku i zaista uspešno prenose taj osećaj putovanja kroz raznolike lokacije Azerota. I u okviru samih regiona svaka mapa imaju svoju jedinstvenu temu i unikatan izgled. Blizzard apsolutno nije štedeo resurse da ovde postavi nove standarde dizajniranja mapa za mobilne strategije. Kada pređete običnu kampanju, tada tek kreće pravi izazov. Za svaki od regiona se otvara i „Heroic“ kampanja, gde su protivnici drastično jači i dobijaju neke nove osobine koje dodatno otežavaju borbu. Posebno volim što, da bi dobio nagrade, svaka Heroic misija mora da se pređe sa svakom od „familija“ jedinica (Alliance, Horde, Beast, Undead i Blackrock), jer tako donosi više izazova i problema koje treba rešiti. No, ni tu nije kraj sadržaja. U pauzama između Heroic misija, kako biste unapredili svoje jedinice i armije, možete igrati Dungeons, Quests i Arclight Surge modove. Svaki od ovih modova donosi nove izazove i dizajniran je da igračima da način da vremenom unaprede jedinice kada osete da su se zaglavili u Heroic kampanji. Naravno, za one koji vole izazov igranja protiv drugih ljudi, tu je i PvP režim igre. Vizuelno, Blizzard još jednom potvrđuje da mu nema ravnog. Već sam pričao o velikom broju unikatnih mapa bogatih detaljima, tako da se neću vraćati na to. Umesto toga, dodaću da su jedinice vizuelno sjajno dizajnirane u duhu koncepta da su one zapravo minijaturne figurice unutar neke arkadne mašine u Azerotu koje su „oživele“. I animacije i 3D modeli jedinica su odlični i zabavni. Na to treba dodati i uvek odličan korisnički interfejs Blizzarda, koji i ovde postavlja nove standarde za mobilne igre. Vizuelni kvalitet prati i kvalitet zvuka, počev od legendarnih Warcraft muzičkih tema za svaku mapu, do sjajnih zvučnih efekata i glasova jedinica. Dakle, gejmplej je zarazan i zabavan, singlplejer kampanja bogata sadržajem i strateški izazovna, a celokupna igra zvuči i izgleda fantastično. No, sada je red da vidimo i koji su to problemi sa igrom. Prvo i glavno, jednostavno moramo da pričamo o ekstremno predatorskim mikrotransakcijama. Kada je u pitanju način monetizacije igre, ovde je posredi klasična mobilna mamipara. Sve Minis koje smo pomenuli (njih 69) se otključavaju kupovinom novčićima (Coins) u prodavnici. Celu kolekciju ćete relativno brzo popuniti i posedovati sve jedinice, ali tek tada počinje pravi grajnd. Naime, svaka jedinica se može unaprediti da bude Uncommon, Rare, Epic i Legendary. Ovo im dodaje nove levele, otvara slotove za talente i generalno ih čini boljim. Za Uncommon je potrebno kupiti 4 kopija tog Mini, za Rare 14, za Epic 39, a za Legendary iskreno ni sam ne znam koliko. U trenutku dok ovo pišem, igru veoma aktivno igram već skoro dva meseca, a još nisam sakupio ni za jednu jedinu Epic jedinicu. Istini za volju, ovo nije toliko loše koliko zvuči, jer to nije toliko presudno još uvek za napredak (završio sam 25 od 75 Heroic misija), ali čisto da vam oslikam koliko je proces spor. Naravno, uvek možete kupiti Coins za prvi novac i ubrzati kupovinu jedinica da biste nadogradili svoje Minis. Tu su onda i pomenuti talenti, koji se isto kupuju i koji su veoma bitni, a koštaju više nego sam Mini, a za koje slotove otključavate jedino pomenutim unapređivanjem vaših Minis na veću retkost. Na kraju, tu je i najbitnija stvar – leveli vaših Minis, od kojih zavisi vaš progres kroz Heroic kampanju jer su mnoge misije toliko teške da se čak ne mogu dobiti ni sa dva levela jačom armijom od preporučene, kamoli ako je vaša armija manjeg levela. I onda na sve te zidove na koje naletite (posebno nedostatak talenata), igra će vam često u prodavnici bacati „specijalne ponude“ koje deluju jako primamljivo za to što nude u odnosu na standardne cene, a vremenski su ograničene, nakon čega nestaju. Prosto rečeno, igra koristi sve psihološke metode da eksploatiše vašu slabost i natera vas da pokleknete i potrošite novac. Moram da priznam da sam i sam pao i potrošio određenu količinu para na igru pre nego što sam rešio da više ne padam na te trikove. Da se razumemo, u suštini nije potrebno da trošite pare na ovu igru ukoliko vam ne smeta izuzetno spor progres i igrate veoma rekreativno, ali nailazićete često na situacije kada će vas frustrirati što nemate potrebne talente ili level jedinica i poželeti da potrošite pare na „dobar dil“ koji vam igra nabija u facu. Ukoliko ne umete da kontrolišete poriv da trošite novac, a nemate novca za trošenje, možda je najbolje da izbegavate ovu igru, jer će vas stavljati na opasne testove samokontrole. Osim ovih malicioznih metoda monetizacije, drugi problemi o kojima treba pričati su tehničke prirode. Pre svega, igra je neverovatno loše optimizovana kada je u pitanju potrošnja baterije. Warcraft Rumble će pojesti vašu bateriju izuzetno brzo, i definitivno nije igra za igrati ukoliko znate da nećete uskoro imati priliku da napunite telefon. I sam telefon će umeti da se pregreje nakon intenzivnog igranja. Tu su još i neverovatno dugačka učitavanja, koja nekako ubijaju koncept brze igre gde partije traju par minuta. Džaba par minuta partija, kad mi ekran učitavanja oduzme još par minuta. Konačno, tu su česte greške koje iskaču nasumično, kao i restartovanja aplikacije prilikom dugih učitavanja. Ovo su neki tehnički problemi koje Blizzard već skoro dva meseca od lansiranja igre još uvek nije rešio. Treba pomenuti i da neki ljudi imaju problema sa performansama igre, ali ja lično to nisam osetio. Warcraft Rumble je jedna fantastična i zarazna mobilna strategija koja nudi obilje zabavnih izazova i gomilu sadržaja koji će vas držati mesecima. Uz Blizzardov prepoznatljivi vizuelni kvalitet i brigu o detaljima, ovo je trenutno najbolje mobilno strateško iskustvo na tržištu. Nažalost, predatorske taktike eksploatacije ljudske psihe zarad izvlačenja para su ozbiljan problem, ali to je deo jedne šire slike problema mobilnih free-to-play igara. Warcraft Rumble je dostupan za Android i iOS Autor: Nikola Savić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Veštine ratovanja na WC šolji: Warcraft Rumble recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Arena Breakout je najnoviji pokušaj giganta Tencent da se probije u žanru mobilnih FPS igara. U pitanju je besplatni battle royale sa velikim fokusom na strategiju, ali za razliku od drugih igara iz ovog žanra, gde je cilj ostati poslednji preživeli, cilj u Arena Breakout je da se dođe do mesta ekstrakcije sa što više loota. Trend pucačina u Escape from Tarkov stilu na mobilnim telefonima počeo je sa Netease, a sada je Tencent došao po ”svoj deo kolača”. Ono što je vrlo upečatljivo kod ove igre je to što je prilično autentična. Arena Breakout sadrži niz mehanika koje verno prikazuju život na bojnom polju. Složeni sistem povreda celog tela i detaljni efekti trzaja i animacije oružja su samo neki od načina na koje Arena Breakout gradi to imerzivno vojničko iskustvo. Šteta se nanosi odvojeno svakom delu tela i postoje različiti efekti u zavisnosti od toga koji deo je pogođen. Na primer, prelom noge može smanjiti brzinu kretanja i ograničiti visinu skoka, dok bi trčanje dodatno pogoršalo povredu. Iz perspektive kratke recenzije, Arena Breakout je zanimljiv FPS sa velikim potencijalom. Tržište mobilnih pucačkih igara postaje sve zasićenije, pa je lepo videti malo drugačiji i interesantniji pristup žanru. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Arena Breakout appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Avatar je globalno najprofitabilnija filmska franšiza, iz razloga poznatih verovatno samo Džejmsu Kameronu, koji ima nedokučiv talenat da napravi svetove koji će privući apsolutno sve mase u bioskope. Avatar se međutim diči jako bogatim univerzumom i detaljno objašnjenim običajima, florom, faunom, i kulturom uopšte kao reprezentacija jedne ekoutopije i simbol bića koja žive u skladu sa prirodom. Pandora, kao jedan prebogat svet je upravo pao u ruke Ubisofta koji je rešio da iskoristi priliku i od njega napravi video igru, što se može reći da je pozamašan zadatak s obzirom na to koliko je detaljan i masivan. Avatar je ranije imao nekoliko adaptacija, čak i solidnu igru koja je bila uvezana sa prvim filmom pre 14 godina, ali ako vas je ikada zanimalo kako bi izgledalo da tumarate po Pandorinim divljinama u punom sjaju, Frontiers of Pandora će vam pružiti upravo tu priliku. Moja osećanja su prilično ”pomešana” oko FoP, s obzirom da je u pitanju još jedan od brojnih Far Cry klonova, nastavaka, reskinova ili kako god želite da ih nazovete koje Ubisoft tako pažljivo štancuje sa svoje pokretne trake poslednjih deset godina. Da li ovde, zato što se igra nalazi ipak u tako drugačijem okruženju treba očekivati nešto drugačije? I da, i ne. Naime, ovo je još jedna open world Ubisoft igra. Priča vas baca u period nakon pojavljivanja Toruk Makto-a, glavnog lika i proroka domorodaca Na’vi, gde ste odgajani od strane RDA, to jest čovečanstva kako biste rokali njihove ratove za njih. Naravno, kroz par godina, bežite saznajući da ste pripadnik čuvenog pripovedačkog i avanturističkog plemena, te nekako morate privesti ovaj sukob kraju i ugasiti program koji će da trenira kidnapovanu decu domorodaca i pretvara ih u vojnike za ljudske ratove. Priča je u najmanju ruku generična, ali zapravo brzo puca po šavovima što više budete zalazili u nju zbog vrlo plitkog pisanja i apsolutno predvidljivog razvoja događaja koji će vas vodati od jednog plemena do drugog, eventualno skupljajući saveznike koji će se rokati sa vama protiv RDA. Likovi, uključujući i vašeg koga na početku kreirate, poprilično su neprepoznatljivi, osim možda par izuzetaka, ali i oni ne odudaraju previše iznad proseka koji sebi Ubisoft postavlja. Čak i borba, koja se u principu svodi na puškaranje i lov, je mahom identična ili barem slična kao u Far Cry igrama, gde ćete se oslanjati na luk i strele i vatreno oružje uz par zanimljivih gedžeta kao što su praćka i slično. Ovde se ipak razlikuje to što ste vi pripadnik Na’vi-a, te se znatno prepoznaju nadmoćne fizičke sposobnosti kada govorimo o olakšanom penjanju, visokim skokovima i brzim šprintovima koji će se jako lepo uklopiti u generalno veći fokus ove igre na parkur. Iako smatram da je ovaj segment mogao biti proširen sa još više poteza koji bi možda učinili putovanje Pandorom interesantnijim. Frontiers of Pandora se od svojih uzora ipak najviše razlikuje u smislu dizajna nivoa. Pandora je prenesena ne samo veoma verno, već i ekstremno detaljno. Mogu da kažem da je ovo najgušća i jedna od najlepših vegetacija i pejzaža koje sam video u bilo kojoj video igri. Istraživati Pandoru kao samu je bilo pravo uživanje, s obzirom da se ova igra znatno više oslanja na atmosferu koju uspeva da kreira i sa odličnim audio dizajnom. Konstantno ćete osluškivati šuškanje prirode oko vas, životinja, biljaka i insekata koje ste imali i niste imali prilike da vidite u filmovima. Vertikalnost ovde takođe igra veću ulogu nego u bilo kojoj drugoj Ubisoft igri. Pronalaženje putanja kroz džungle Pandore, pogotovu ako igrate na malo manje navođenom exploration modu, će biti i izazovno i interesantno zbog toga što sve izgleda vrlo prirodno i prosto divlje. Nažalost ovo jeste, ne samo najveća, nego jedna od retkih razlika od Ubisoftovog šablona igara sa otvorenim svetom. I dalje imate tipične skill poene koji se uglavnom svode na proste procentualne bonuse, uz par veština koje ćete nalaziti pomoću specijalnih cvetova skrivenih po svetu. RPG elementi koje Ubisoft poprilično bespotrebno i forsirano ubacuje u svaku igru su i ovde u sličnoj verziji kao u AC i FC igrama, sa nešto jednostavnijim sistemom i atipičnim UI-jem koji ipak ne pruža najbolje korisničko iskustvo zbog svoje nezgrapnosti i nepreglednosti. Borbe se svode na rokanje kampova sa RDA i njima savezničkim Na’vi plemenima. Ono što jeste pohvalno je da će vas Avatar znatno manje zasipati neprijateljima na svakom koraku, dajući malo više predaha za istraživanje i bavljenje lovom koji ovde ima nešto veću ulogu, igrajući na kartu blagih survival mehanika koje će zahtevati da spremate hranu sa poprilično dobrim bonusima, što se uklapa u celu hunter-gatherer civilizaciju Na’vi plemena. A da, da li sam pomenuo da možete da letite pomoću Ikrana? Ovo je, uz istraživački aspekt igre, najbolji deo onoga što Frontiers of Pandora ima da vam ponudi, s obzirom da ćete se, kao i ja, konstantno zaustavljati i diviti pejzažu pred vama. Sve u svemu, ovo je definitivno jedna od najatmosferičnijih igara koje je Ubisoft ikada napravio. Iako se na dosta polja mogu videti unapređenja, srž Ubi igara ostaje isti, tako da mi je teško da preporučim Frontiers of Pandora bilo kome ko nije ljubitelj tumaranja džunglom ili okoreli Avatar fan. Ako ste igrali bilo koji FC u poslednjih deset godina, nećete naići na ništa preterano inovativno u smislu borbe i gejmplej mehanika. Avatar: Frontiers of Pandora je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Džungla i plavi ljudi iz svemira: Avatar: Frontiers of Pandora recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu