Prvi svetski rat

[Dule_smor]

u medjuvremenu evo jos jednog c/p, ovoga puta sa rts sajta...u pitanju je tekst o najodlikovanijoj jedinici u srpskoj vojsci...radi se naravno o legendarnom gvozdenom puku...zanimljivo je da su se u njegovom sastavu nalazile i jedine dve zene nosioci karadjordjeve zvezde...jedna je naravno vec pomenuta milunka savic, a druga je jedina engleskinja (irsko/skotskog porekla naravno:)) koja se borila u ww1 kao vojnik...btw, ako naletite na nesto zanimljivo okacite ovde i bacite neki komentar, osecam se kao budala koja prica sama sa sobom:)

Gvozdeni Puk

U toku oslobodilackih ratova 1912-18. godine, Srbija je mobilisala oko 100 pesadijskih, konjičkih i artiljerijskih pukova. Sve ove ratne jedinice su hrabro i pozrtvovano, uz velike gubitke, izvrsile svoju patriotsku duznost prema otadzbini.

Medjutim, samo je jedan puk, zbog legendarne hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske dobio pocasni naziv "Gvozdeni puk", bio je to 2. pesadijski puk "Knjaz Mihailo" prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa podrucja prokupacke okruzne pukovske komande. Sacinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine zivota, koji su ucestvovali u svim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918.

U rat i vecnu slavu puk je krenuo 7 oktobra 1912 iz Prokuplja. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marsa "Drino vodo hladna" krenuo na put sa kojeg se vecina nece vratiti. Otisli su u rat, u istoriju i vecnu slavu..

Ono sto treba naglasiti, posebno kad je u pitanju Drugi gvozdeni puk u toku Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka ucestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je ucestvovao u svim poznatim bitkama: u Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri ceta. Od ovog rata, ovaj puk pocinje da se naziva "Gvozdeni". Proslavio se u Bregalnickoj bitci, kad je u najkriticnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, puk zadobio besmrtnu slavu cuvenim jurisom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i resena bitka na Bregalnici.

U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk ucestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerisu. Posebno su zabelezena junacka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici u sukobu sa zagrebackim “pukom bana Jelacica” . Videci kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanovic Brka, licno je poveo puk u novi juris i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanovic slavno poginuo. U njegovu cast kompozitor Stanislav Binicki je komponovao "Mars na Drinu". Komandu nad pukom primio je treci ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milic.

Pocetkom 1915. godine, puk je prebacen u Makedoniju da bi ojacao front prema Bugarskoj. Posebno priznanje kralj Petar Prvi Karadordevic urucio je puku, zbog hrabrog drzanja pri povlacenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuca.

Posle oporavka na Krfu, i krace obuke, 18. jula 1916. godine puk je izasao na front. Puk se posebno istakao za vreme Gornicevske bitke, kada je u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeo selo Gornicevo i otpoceo gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine ovaj puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio cetiri topa, sedam mitraljeza, 600 pusaka itd.

U ovim borbama su se proslavile i jedine dve zene nosioci Karadjordjeve zvezde sa macevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savic i Engleskinja Flora Sends.

Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem cuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, sto je omogucilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta u kojem je aktivno ucestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobodjenje Nisa oktobra 1918. godine, Aleksinca, Raznja, Paracina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebacen preko Dunava i preko Panceva krenuo na Beckerek, danasnji Zrenjanin. Posle Beckereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povucen je iz Vojvodine u Beograd.

Puk je sve do 5. maja 1920. zadrzan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbedjujuci Dvor, Narodnu skupstinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preziveli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konacno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustosen od bugarske okupacije.

Ukupni gubici ovog puka u ratovima od 1912. do 1918. godine iznose priblizno: Poginulih 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira; ranjenih 148 oficira, 6.492 vojnika i podoficira. Ovo su gubici samo od neprijateljskih metaka u borbi. U ove brojeve nisu uracunati gubici od bolesti, narocito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu ni utvrdjeni..

Ono cime se Toplicani ponose to je saznanje da je kovceg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karadjordjevica, od 100 pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pesadijskog puka Moravske divizije prvog poziva "Knjaz Mihailo", bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karadjordjeva zvezda sa macevima II reda, Karadjordjeva zvezda sa macevima III reda, Karadjordjeva zvezda sa macevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom.

-Zurnal de Zenev, oktobar 1918. o Gvozdenom puku: Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargicnom snu idu napred kao somnabule...pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu uz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjena je samo za kinematografske filmove..."

Franše de Epere :"To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva".

[Sa1Nt]

kakve baje bre :) hvala dule :)

[Muerte]

u medjuvremenu evo jos jednog c/p, ovoga puta sa rts sajta...u pitanju je tekst o najodlikovanijoj jedinici u srpskoj vojsci...radi se naravno o legendarnom gvozdenom puku...zanimljivo je da su se u njegovom sastavu nalazile i jedine dve zene nosioci karadjordjeve zvezde...jedna je naravno vec pomenuta milunka savic, a druga je jedina engleskinja (irsko/skotskog porekla naravno:)) koja se borila u ww1 kao vojnik...btw, ako naletite na nesto zanimljivo okacite ovde i bacite neki komentar, osecam se kao budala koja prica sama sa sobom:)

Koliko se ja sećam iz Jakovljevićevih knjiga motivacija Srpske vojske za "pakleni juriš" u oslobođenje Srbije posle proboja Solunskog fronta je saznanje da Bugarska vojska pod velom saveznika pokušava da zauzme što veći deo Srbije i poništi granice uspostavljene posle 2 Balkanskog rata.

[freej!]

Ocemo josh ! \@/

[cali]

Red bi bio pomenuti i drugog ženskog člana Gvozdenog Puka, koji se izdvaja ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je došla u tuđu zemlju da se bori pod tuđom zastavom.

Flora Sandes (22 Januar 1876–1955) je bila volonter britanskog Crvenog Krsta koja je postala prva žena oficir u srpskoj vojsci, kao i jedina Britanka koja je zvanično služila kao vojnik u Velikom Ratu (postojalo je još žena koje su učestvovale, ali su morale da se preruše u muškarce, i listom su izbacivane kad bi bile otkrivene)

1914. je sa jedinicom Crvenog Krsta došla u pomoć Srbiji u kojoj je harala humanitarna kriza. Do 1915. je stacionirana u Kragujevcu, kada vojska kreće u povlačenje preko Albanije. Tokom povlačenja biva odvojena od svog odreda i priključuje se Gvozdenom Puku radi bezbednosti. Od oficira dobija pušku "da koristi dokle god je sa njima". Brzo se ušemila i postaje oficir srpske vojske, dostignuvši čin kaplara. 1916. je kod Bitolja teško ranjena u borbi prsa u prsa, i biva povučena sa fronta zbog invaliditeta. Kraj rata je dočekala kao načelnik bolnice. Posle rata ostaje u aktivnom sastavu do 1922.

Dobitnik je Karađorđeve Zvezde sa mačevima (nažalost nisam iskopao kog reda), tada najvišeg odlikovanja u srpskoj vojsci.

1927. se udaje za generala ruske Bele Armije, sa kojim je živela u Beogradu do Drugog Svetskog Rata. Oboje su završili u Gestapo zatvoru, u kom muž umire od bolesti. Flora biva oslobođena i vraća se u rodni Safolk, gde 1955. umire.

Flora Sanders je ostavila i pisani trag 1916. objavivši autobiografiju Engleska žena narednik u srpskoj vojsci sa ciljem skupljanja sredstava za srpsku vojsku. Sa istim ciljem je osnovala i fond zajedno sa Evelinom Haverfild, još jednom hrabrom ženom koja nas je zadužila (ali o njoj drugi put).

[Dule_smor]

fino sto si pomenuo floru sends, veliki rispekt za nju

btw, evo jednog teksta koji nadjoh na nekom forumu...radi se o delu dnevnika vasilije vukotic, cerke serdara janka vukotica, komandanta crnogorske vojske za vreme mojkovacke bitke...naime serdar nije imao sina pa je svugde u boj kao saradnika vodio svoju cerku vasiliju...znam da sam o mojkovackoj bici napisao vec poduzi tekst, al nije lose podsetiti se...a i u tekstu se pominju neki meni licno bliski detalji na koje sam ponosan pa sam ih boldovao:)

Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију.Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће затим заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.

Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последнји одреди у пределу Ругова...Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу и другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.

Отуда су се и наше, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца.

Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли баднјаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.

Око баднјака који су сагоревали, одјекнуше гусле. Мој рођак, Ђуро Вукотић, изговара Његошеве стихове. И каже: "Важно је да братска српска војска измакне, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу, није ничија до зоре горела!"

Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из "Горског вијенца". Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем... И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.

- Нека буде борба непрестана, (нека буде што бити не може,) крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...

Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко...

У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови...

И као да се наједном, неочекивнао, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који упркос њему покушавају да се одупру; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен... Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски младићи, ови српски орлови, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој братској српској војсци коју је са три стране притисла неријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба... А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак, неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...

А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због понашања и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту...

И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве... Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с преднјим ногама увис, док су заднје биле притиснуте топовском цеви и гомилом сандука...

До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилију децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!

Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.

Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санджачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.

Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је потпуно обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.

Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом.

Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу:" Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији."Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве...Уто стиже мој рођак Ђуро Вуковић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони... Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити... Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати...

Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци однјихала Црна Гора и како се гине за отаџбину... Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодлјикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен...

Стиже још једна црна вест: из Колашинске бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара... Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју...Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити. Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измеђале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе... Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим... Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу... Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна... Смрти је било на све стране, али нисмо осетили пораз.

Признање донесе депеша-захвалност краља Николе за сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана: "Њ.В. Краљ Господар изајвљује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри...." Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последнје наређење да се разиђе "јер војска више не постоји". Први пут у својој историји Црна Гора је положила оружје и капитулирала. Краљ Никола и поједини главари већ су били напустили земљу. Војску и народ оставили су на милост и немилост непријатељу. Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година - био је нагло оседео, оронуо као старац и потпуно сломљен. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлаћ, близу Даниловграда, код рођака да ту издане пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.

Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због бројних битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.

[Dule_smor]

Mnogi od vas su culi za ulicu lejdi Pedzet u Beogradu, ali ne verujem da veliki broj zna ko je ona bila...evo teksta o jednoj od najplemenitijih osoba koja je dobar deo svog zivota posvetila pomaganju srpskom narodu i umrla govoreci: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi tesko pasti ako me moji Srbi zaborave!”. Potrudimo se da joj se oduzimo makar tako sto cemo je uvek pamtiti.

Velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, ledi Lejla Pedžet, rođena je 1881. godine. Većina Pedžeta bila je u vojsci, diplomatiji ili ratnoj mornarici. Mnogi među njima bili su u vezi sa Srbima. Admiral lord Klarens Pedžet, krstareći po Jadranu posetio je Petra Petrovića Njegoša na Cetinju; svekar ledi Pedžet, ser Ogastas, kao britanski ambasador u Beču družio se s kraljem Milanom Obrenovićem; otac ledi Pedžet, general ser Artur dolazio je u Niš da bi u ime kralja Džorža V predao vojvodi Radomiru Putniku visoko englesko odlikovanje. Muž ledi Pedžet, ser Ralf, bio je britanski poslanik u Beogradu od 1910. godine. Tako je ledi Pedžet u svojoj dvadeset devetoj godini života upoznala srpsku prestonicu.

Dve godine kasnije ledi Pedžet će upoznati najsurovije lice rata u svim njegovim grozotama, nakaznostima, sa ranjenicima, zarobljenicima, epidemijama... Bilo je to vreme Prvog balkanskog rata. Zna se da je Srbija u ovaj rat ušla s neviđenim žarom jer nije mogla da se ogluši o vapaje svoje braće u staroj i južnoj Srbiji koji su bili pod turskim jarmom. Tada je ledi Pedžet osetila polet srpskog naroda, njegovu težnju za slobodom, želju da Kosovo, na sablji izgubljeno, bude i na sablji vraćeno. Planula je njena velika ljubav prema Srbiji, naročito prema srpskom seljaku, običnom srpskom vojniku koji je znao kako se brani sloboda.

U Beogradu su otvorene prve vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje... Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.

Pred polazak, 16. aprila 1915. godine, ona se pismom, objavljenim u "Politici" na prvoj strani lista, 21. aprila 1915. godine (4. maja po novom kalendaru), zahvalila „celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti", da bi pismo završila sledećim rečima:

"Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik. Ja nemam načina da se za tako veliki dug odužim onako kako bi trebalo i kako bih ja to želela. Da mi taj dug bude manji mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam od uvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”

Pismom joj je odgovorio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević izražavajući najdublju zahvalnost za sva ona dobra dela učinjena srpskom narodu, posebno ranjenicima o kojima je brinula kao rođena mati ili sestra. „Zato smo vam svi u Srbiji od sveg srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na vaš boravak među nama. Nadamo se da ćemo vas opet videti u Srbiji“.

Vratila se u Skoplje već u julu, i opet preuzela upravljanje bolnicom. Te 1915. godine u poljskoj bolnici u Skoplju, pod jednim šatorom, izmešali se srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad se srpska vojska povlačila iz otadžbine, ona je ostala uz ranjenike: ni muž, ni otac nisu uspeli da je navedu da se preko Albanije povuče sa srpskom vojskom. Ostala je i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kada su ranjenici napustili bolnicu, ona se, u februaru 1916. godine, preko Sofije, Bukurešta i Rusije, vratila u Englesku.

Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.

Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.

A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenje Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.

Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla i vek vekovala, kuću za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.

Umrla je nedugo zatim, 24. septembra 1958. godine.

Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”

[Sting]

Au! Gde su ovakvi ljudi danas, kada su najpotrebniji covecanstvu...svako cast gospodji Pedzet!

/salute

[Dule_smor]

ajd kad niko nista ne prica, evo jos jednog slicnog teksta...dr elizabeth ross, skotska svetica od srbije

http://www.mojheroj.com/heroji-proslosti/67.html

http://living.scotsman.com/features/The-Scottish-Saint-of-Siberia.6045806.jp

[cali]

Da razmrdamo temu čuvenim govorom:

Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем,

разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници!

Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.

Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.

Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!

[[BMF]Psycho]

Meni uvek malo suze krenu kad citam tekstove o nasim bitkama.

[Dule_smor]

28. jula je bila godisnjica objavljivanja rata austrougarske srbiji...valjda su zbog toga ovih dana pustali malo po nasim tv emisije o ww1, bilo je bas finih

[Dule_smor]

obelezena 96. godisnjica cerske bitke...

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/203745/Obelezena-96-godisnjica-Cerske-bitke

[cali]

Kapiram da je urbani mit, ali bolje da pitam:

Jedna priča koju sam čuo navodno govori da na svršetku Velikog Rata su srpske ambicije ispadale van računice velikih sila o podeli Balkana na dve interesne sfere. Da bi je ipak nekako nagradili, saveznici su ponudili Srbiji koloniju Madagaskar. Međutim, srpska delegacija je ostala istrajna i izborila se za Kraljevinu SHS.

Ima li ičeg u ovome?

[Dule_smor]

ahaha, da su nam dali i mauricijus sad bi blejali na plazi dole:)...nemam pojma, prvi put cujem za ovo:)

[cali]

Boleo bi nas kurac, šetali bi lemure po Kališu :D

[StormScion]

kakva glupost 

daju nam madagaskar a ne bi imali izlaz na more lol

[Debeli]

еххх...

у овом веку ћемо да правимо колонију на Марсу. јебеш више ову Земљу.

[StormScion]

mi ne pravimo kolonije mi gradimo manastire ! :P

[Dule_smor]

Da razmrdamo temu čuvenim govorom:

juce je bilo 95 godina od tog cuvenog govora

[Sting]

Danas bi taj govor morao da otkuca na fejsbuku inace ga niko ne bi cuo...

:(

[Dule_smor]

:(

[Dule_smor]

E pa da nastavimo.Prvo malo o istoriji Crne Gore pre pocetka rata.Crna Gora je medjunarodno priznata 1878. na Berlinskom kongresu.Svoju nezavisnost je izvojevala u ratovima sa Turskom 1876-1878. godine, u cuvenoj Vucedolskoj bici.Njen vladar od 1860. je bio Nikola I Petrovic koji je presto nasledio od svog strica, kneza Danila Petrovica.Crna Gora je postala kraljevina 1910. kada se knez Nikola na Cetinju krunisao za kralja.Ona je ucestvovala i u Balkanskim ratovima zajedno sa Srbijom.Posle Prvog balkanskog rata kraljevina Crna Gora se dosta prosirila podelivsi Sandzak sa Srbijom i dobivsi deo Metohije ukljucujuci i Prizren, prestonicu cara Dusana.Ali crnogorci nisu dobili Skadar, koji je pripao novostvorenoj drzavi Albaniji 1913. godine.Ovo je veoma smetalo Crnoj Gori, posto je pri osvajanju tog grada imala ogromne zrtve.Posebno krvave borbe vodjene su za tvrdjavu pored Skadra, Tarabosh, koja se uzdize na skoro 600m nadmorske visine tik uz obalu Skadarskog jezera.Ovde je poginulo 10000 crnogoraca.

Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Crna Gora je odmah objavila rat Austrougarskoj i mobilisala svoje trupe.Crnogorska sandzacka vojska pod komandom serdara Janka Vukotica brojala je svega 30000 vojnika.Ali ona je kontrolisala front u duzini od skoro 400 km, od Boko-kotorskog zaliva pa sve do Uzica.Posle uspeha srpske vojske na Ceru i kontranapada preko Drine i Save i crnogorska vojska je presla u ofanzivu i stigla do Sarajeva i Pala ugrozivsi bok austrougraske armije.Za vreme Kolubarske bitke Sandzacka vojska je takodje drzala ovaj deo fronta i nije dozvolila austrougarima neko vece napredovanje.Onda dolazi 1915. godina i napad Austrougarske, Nemacke i Bugarske na Srbiju.Crna Gora odmah objavljuje rat Nemackoj i Bugarskoj.Srpske trupe suocene sa teskom situacijom primorane su na povlacenje.Posto je juzni pravac dolinom Vardara odsecen bugarskim napadom jedini moguci pravac za povlacenje vodi preko Crne Gore i Albanije.Nikola Pasic i Radomir Putnik apeluju na crnogorskog kralja Nikolu i traze pomoc.Crnogorska vrhovna komanda odgovara da “ako crnogorska sandzacka vojska uspe da spreci prodor neprijatelja na mojkovackom pravcu, ona ce se time oduziti srpstvu”.Treba napomenuti da su vecinu oficirskog kadra u crnogorskoj vojsci cinili srpski oficiri.To je bilo zbog manjka skolovanih oficira u Crnoj Gori.Tako da je nacelnik crnogorske vrhovne komande bio srpski pukovnik Pesic.Njemu se zameraju mnoge stvari u organizovanju odbrane Crne Gore, ali ja cu to preskociti jer nemam nameru da se upustam u politicke diskusije vec da opisem jednu od najslavnijih bitaka u istoriji.

Mojkovacka bitka predstavlja samo zavrsnu fazu mnogo vece vojne kampanje poznate kao Mojkovacka operacija.Taj termin se odnosi na delovanja crnogorske Sandzacke vojske na frontu od Boke do Uzica od 7. oktobra 1915. do 7. januara 1916.Kao sto sam vec pomenuo taj front je branilo oko 30000 crnogorskih vojnika koji su imali svega nekoliko desetina topova i bili veoma lose opremljeni i naoruzani.Naspram njih se nalazilo preko 100000 odlicno opremljenih austrougarskih vojnika.Komanda nad crnogorskom vojskom je poverena serdaru Janku Vukoticu.Komandanti trece austrougarske armije bili su general Kevis i general Rajner.Crnogorci skoro 3 meseca zadrzavaju nadmocne austrougarske trupe.U pocetku borbe nisu bile toliko ogorcene, ali kada je neprijatelj shvatio da je pravac preko Crne Gore kljucni za povlacenje srpske vojske i da bi zauzimanjem istog mogao da presece odstupnicu on ulaze sve raspolozive snage na tom frontu.

26. decembra Crna Gora je napadnuta duz cele granice sa Austrougarskom i to sa preko 60000 vojnika u Sandzaku i preko 70000 iz Hercegovine.Kljucni pravac su bila Mojkovacka vrata naravno, najbrzi put do srpske vojske u povlacenju.Ali o tome malo kasnije.Prvo da pomenemo jedan fantastican primer, mozda jedini u istoriji koji se moze porediti sa legendarnom odbranom Termopilskog klanca.Na nekih dvadesetak kilometara od Cetinja nalazi se prevoj Krstac.Na pravcu Kuk-Krstac napadalo je nekih 25000 vojnika Austrougarske monarhije.Ovaj polozaj branilo je svega 700(sedam stotina!!!) crnogorskih vojnika.Oni su ove polozaje branili 3 dana i dve noci.Glavnina trupa bila je povucena za odbranu povlacenja srpske vojske, tako da je ceo Lovcenski odred koji je branio crnogorsku prestonicu Cetinje brojao svega 7000 vojnika.Njegove polozaje napadalo je 45000 neprijateljskih vojnika.Cetinje je palo 1. januara 1916.

Crna Gora je bila u rasulu, kralj Nikola je bezao za Italiju, vlada je raspustena, cak je i dato naredjenje crnogorskoj vojsci da polozi oruzje.Ali jedini koji nije gubio glavu u toj situaciji je bio serdar Janko Vukotic.On organizuje ostatak crnogorske vojske za kljucnu odbranu Mojkovackih vrata.Dva najkrvavija dana bitke padaju na pravoslavni Bozic i Badnje Vece 6. i 7. januara 1916.

Posle tri meseca neprekidnog ratovanja crnogorska sandzacka vojska je 5. januara na polozajima kod Mojkovca i na Tari imala zadatak da do poslednjeg coveka brani nadiranje austrougarske vojske i omoguci povlacenje srpske vojske po planu vojvode Putnika.Zima 1916. je bila izuzatno hladna, temperatura tih dana je bila oko minus 25 stepeni Celzijusa.Snezni pokrivac je iznosio vise od jednog metra.Crnogorska vojska je bila slabo opremljena, hranu skoro uopste nisu ni dobijali.Vojska se uglavnom sastojala od prekaljenih ratnika koji su preziveli mnoge ratove.Medju njima je bilo i starih Vucedolaca, ucesnika cuvene Vucedolske bitke iz 1876.Ali sa njima su bila i 2 regrutska bataljona koje su sacinjavali mladici od 18 godina.

Napredovanje austrougarske vojske je zaustavljeno nadomak Mojkovca, pa je austrougarska vrhovna komanda odlucila da pregrupise trupe za odsudan napad na crnogorce.Napad je bio planiran za decembar 1915. ali je zbog losheg vremena odlozen za januar 1916.Teziste napada austrougraske trece armije na mojkovackom pravcu ce preuzeti crnogorska sandzacka vojska.Na tom delu fronta ona je raspolagala sa svega 6000 vojnika.Naspram nje je bilo preko 20000 vojnika pod komandom generala Rajnera.

Planinska kosa koja se od Bjelasice preko Medjenog Gumna, Razvrsja i Ulosevine vezuje za ogranke Buren planine cini polozaje crnogorske vojske, koji zatvaraju pravac prema Mojkovcu i Kolasinu.Za zatvaranje najosetljivije tacke na frontu, mojkovacke kapije, serdar Janko Vukotic postavlja prvu sandacku brigadu kojom komanduje brigadir Petar Martinovic.Prilaze Mojkovcu brane i Kolasinska brigada, brigadira Milosa Medenice, Bjelopoljska brigada, kapetana Grujice Grdinica, Drobnjacko-uskocki odred komandira Jovana Zizica, izvidjacki odred, kapetana Krsta Popovica i prvi i treci regrutski bataljon, kapetana Marka Samardzica i porucnika Pera Djuraskovica.Vojska je uglavnom naoruzana puskama “moskovkama” kalibra 7.62mm.Topova ima samo 25, a mitraljeza svega 8.Municije je malo, oko 300 metaka po puski i oko 50 granata po topu.

Raspored austrougarske vojske bio je sledeci:17. brigada pukovnika Karpelusa bila je okrenuta prema izvidjackom odredu, brigada generala Shvarca bila je na polozaju severno od Razvrshja, brigada generala Rajnera bila je okrenuta ka Bojnoj njivi i Uloshevini, a brigada pukovnika Shpidlera bila je naspram Bjelopoljske brigade.

Pouceni ranijim sukobima sa crnogorcima austrougari su prvo pokusali da pregovaraju.Major Shtajcer se sastao sa porucnikom Radojem Cetkovicem, ali kako je zahtev austrougarske vojske glasio da crnogorska vojska potpise bezuslovnu kapitulaciju odgovor je bio izricito ne.

6. januara 1916. rano ujutro general Rajner izdaje naredbu za napad, racunajuci na to da su crnogorski vojnici otisli kucama da proslave praznik.Ali kada je zapocela artiljerijska priprema i kad su se culi prvi plotuni na kljucnim polozajima na Razvrsju, Bojnoj njivi i Ulosevini videlo se da nije bilo nijednog odsutnog crnogorskog vojnika.6. madjarski kraljevski husarski puk u 7 sati ujutro napada polozaje na Razvrsju i Bojnoj njivi koje brani Kolasinska brigada.Njene prve linije drzi Donjomorachki bataljon porucnika Mihaila Rakochevica.Smenjuju se jurisi i protiv-jurisi, ali Donjomorachani uspevaju da zadrze polozanje do 2 sata popodne.Medjutim pod stalnim jurisima neprijatelja Donjomorachki bataljon je prinudjen na povlacenje i austrougari zauzimaju Bojnu njivu.Ali polozaji Kolasinske brigade na Razvrsju i Ulosevini ostaju u rukama crnogoraca.Ovo su kljucne strateske tacke, cije bi osvajanje znacilo prodor austrougarske vojske kroz mojkovacka vrata.Znajuci to napad na Razvrsje predvodi licno general Rajner.Borbe su krvave i nastavljaju se tokom celog dana.Uprkos velikim gubicima general Rajner ipak uspeva da zauzme Ulosevinu.Noc prekida dejstva na obe strane.Austrougari su uspeli da zauzmu Bojnu njivu i Ulosevinu, dok su crnogorci zadrzali Razvrsje.Nijedna strana nije postigla potpuni uspeh.

Neki od ucesnika bitke se kasnije secaju tog krvavog Badnjeg Dana na Razvrsju i Bojnoj njivi.Evo nekih od njihovih svedocenja:

“Bojna Njiva izgledala je stravično. Kroz ugaženi i okrvavljeni snijeg svuda su ležali jezivi svjedoci surove borbe. Mrtvi vojnici mogli su se vidjeti na svakom koraku tog krvlju nalivenog terena. Oprema, puške, rančevi, fišeklije... bili su razasuti svuda unaokolo. Po koji ranjenik, krvav, promrznut davao je posljednje znake života!”

“Bojište je bilo prekriveno poginulima. Neprijatelj nije imao vremena da svoje sahrani, a mi smo samo manji broj sahranili. Nesahranjene vuci su rastrzali.”

“Naši junaci, vitezovi jurišaju na neprijatelje, natrag neće i da mogu. Pravac znaju, on je jedan - samo naprijed protiv zlog tuđina. Padaju mrtve i ranjene glave, jedni padaju drugi na mjesto njih pritrčavaju. Ginu i tako redom. Trebalo se boriti i ginuti. A sa svojih nepunih 16 godina želio sam živjeti. Ali, rat ne pita ko si, ni koliko ti je godina? I kao vjetar te nosi.”

Sa dolaskom veceri borbe se smiruju.I jedni i drugi su iscrpljeni i potreban im je predah.Posle zalaganja Badnjaka serdar Janko Vukotic odlazi na sastanak sa svojim oficirima.Posto serdar nije imao muskog potomka njega je u svim pohodima pratila njegova cerka Vasilija.Tako je i sada.Znajuci da je sutrasnji dan odlucujuci i da je polozaj na Bojnoj njivi kljucan serdar Janko Vukotic je u stabu komandanta prve sandzacke divizije, Petra Martinovica, izmedju ostalog rekao i ovo:

“Moji sokolovi, Badnji dan i Božić su stara slava naše junačke Vojske! Znaju to oni i zato će sjutra žešće nego danas, navaliti da nas unište, zajedno sa tim svetinjama. Zato, Petre, moraš ih odbaciti i povratiti naše izgubljene položaje na Bojnoj Njivi i Uloševini po svaku cijenu. Druge nam nema.”

Plan za napad crnogorske vojske na Bozic 7. januara 1916. je izgledao ovako:

Uskocki bataljon porucnika Ljubomira Aleksica ima zadatak da od sela Rakite napadne u levi bok i pozadinu neprijatelja i tako olaksa napad Kolasinskoj brigadi koja ce napadati frontalno.

Kolasinska brigada brigadira Milosa Medenice sa svojih polozaja na Razvrsju napada neprijatelja koji se pred njom nalazi.

Treci i prvi regrutski bataljon napadaju Bojnu njivu.

Izvidjacki odred kapetana Krsta Popovica napada na pravcu od Slijepac-mosta do Brzave.

Bataljoni Bjelopoljske brigade kapetana Grujice Grdinica brane prilaze na Tari.

Drobnjacki bataljon kapetana Nikole Ruzica ostaje kao jedina rezerva.

Austrougarski polozaji su sledeci:brigada generala Rajnera je na Bojnoj njivi i Ulosevini, brigada generala Shvarca je na padinama Razvrsja, brigada pukovnika Shpindlera je u Proscenju, a brigada pukovnika Karpelusa je prema Izvidjackom odredu.Austrougari su nameravali da nastave uspehe od proslog dana i zauzmu Razvrsje cime bi okoncali bitku.

Serdar Janko Vukotic je noc izmedju 6. i 7. januara proveo u stabu prve sandzacke divizije dugo razgledajuci planove za sutrasnji napad.Znajuci da je crnogorski vojnik mnogo bolji za napad nego za odbranu on se opredelio za kontranapad bez obzira na veoma tezak polozaj crnogorske vojske.

U 6 sati ujutro, na Bozic 7. januara 1916. Uskocki bataljon otpocinje napad sa boka austrougarske vojske.Porucnik Ljubomir Aleksic izdaje komandu:”Juris ko je crnogorac!”Uskocki bataljon je poleteo po snegom okovanim mojkovackim gorama i dolazi do borbe prsa u prsa dve vojske.Porucnik Aleksic je kasnije zapisao:

“Borba Uskočkog bataljona, nije ništa drugo nego jedan niz krvavih juriša i protivjuriša.Svi smo u pokretu, i mi i neprijatelj, snijeg je dvometarski, napadao je noću i stalno pada. Mećava ga razvijava i pravi velike namete i smetove. Bojište, vri, ključa - neprijatelj napada, naši ne uzmiču.Artiljerija bezobzirno tuče po nama: granate riju, eksplodiraju, dižu uvis hrabre Uskoke, komadaju ih u vazduhu. Nastaje opšta klanica - padaju mrtve glave, ranjenih je mnogo. Pruža se pomoć i previjaju rane onima kojima još ima spasa, a mrtve snijeg zatrpava”.

Uprkos tome sto su elitne jedinice austrougarske vojske na tom delu fronta bile cetiri puta brojnije Uskoci su tokom citavog dana uspevali da se odrze.Pri kraju dana uvodi se poslednja bataljonska rezerva zbog ogromnog broja zrtava.Na kraju dana od 400 vojnika Uskockog bataljona samo 70 je ostalo na bojistu, od koji su skoro svi bili ranjeni.Uskoci su hrabroscu kojoj tesko da ima premca vezali veliki deo neprijatelja i time olaksali udar Kolasinske brigade na Bojnu njivu.

Za to vreme Kolasinska brigada sa svojim bataljonima, Gornjomorackim, Kolasinskim, Lipovskim i Rovackim u 7 ujutro napada na glavnom pravcu fronta, Bojnoj njivi.Kolasinci su jedva presli nekoliko stotina metara kada su naisli na neprijatelja koji je takodje krenuo u napad sa namerom da zauzme Razvrsje.U prvom naletu Kolasinska brigada probija neprijateljske linije i odbacuje ga prema Ulosevini.Ovime su stvoreni povoljni uslovi za oipsti protivnapad na citavom frontu.Jurisi i protivjurisi se redjaju citavog dana.Kolasinska brigada uspeva da se poveze sa Uskockim bataljonom koji se borio levo od njih.Komandant Kolasinskog bataljona hrabri svoje vojnike:”Držite se, Kolašinci! Uskoci su pored vas, oni neće popustiti dok ijednog od njih traje.”Glavni udar je na liniji Razvrsje-Bojna njiva, gde je napadao Rovacki bataljon pod komandom Milenka Vlahovica.Rovcani su u snaznom protivjurisu uspeli da zavladaju kljucnim polozajem na Bojnoj njivi.Bataljon je pretrpeo ogromne gubitke.

Ovde moram da napravim jednu malu digresiju licne prirode.Kao sto znate crnogorski narod je bio podeljen u plemena, koja su pak bila podeljena na bratstva.Neka od poznatijih plemena su Uskoci, Vasojevici, Drobnjaci, Piperi, Njegusi, Kuchi, Rovci.Svaki rat koji je Crna Gora vodila bio je opstenarodni.Na plemenskim skupovima su se skoro svi muskarci dobrovoljno prijavljivali za rat, od najmladjeg do najstarijeg.Ako bi glava porodice bio neko ko je veoma star i nesposoban za borbu uvek je morao da se nadje neko ko ce da ga odmeni.To je bilo pitanje casti i visevekovnog obicaja.

Kao sto sam ranije pominjao moj pradeda sa majcine strane, Mitar Bulatovic, je rodom iz plemena Rovaca, iz sela Velje Duboko koje se nalazi na preko 1000 metara nadmorske visine blizu izvora Morache.Rovci su bili podeljeni na tri bratstva, Vlahovice, Shcepanovice i Bulatovice.Moj deda je rodjen 1908. u Baru posto se pradeda tu doselio, i bio je dosta stariji od moje babe.Ali deda je bio najmladje dete i imao je troje starije brace od kojih je jedan bio barkjaktar u gardi kralja Nikole, a jedan je poginuo u Mojkovackoj bici.Ali to je samo deo bratstva Bulatovica koji se preselio u Bar.Ukupno je iz kuce Bulatovica u Mojkovackoj bici poginulo devet ljudi.

Da se vratimo na samu bitku.Desno od Rovackog bataljona su napadali prvi i treci regrutski bataljon koji su se sastojali od najmladjih vojnika.Regruti su naisli na ojacane neprijateljske rovove sa tri reda bodljikave zice.Prvi juris nije uspeo.Drugi juris nije uspeo.Treci juris nije uspeo.Prema podacima Vojno-istorijskog muzeja u Beogradu brojno stanje regrutskih bataljona u borbama 6. i 7. januara svedeno je na po 150 od po 716 koliko ih je prema popisima bilo.

Da situacija bude jos gora austrougari posle podneva u bitku na Bojnoj njivi uvode poslednje reserve iz 205. brigade.Rovacki bataljon ih docekuje snaznim otporom, ali je pred visestruko brojnijim neprijateljem primoran da se povuce.Uvidevsi ozbiljnost situacije i da crnogorci gube kljucne polozaje na Bojnoj njivi, serdar Janko Vukotic uvodi u borbu svoju poslednju rezervu, Drobnjacki bataljon.On naredjuje komandantu bataljona, porucniku Jevti Ruzhicu, da zauzme Bojnu njivu i da mu se u najkracem mogucem roku javi odatle.Oslabljeni Drobnjacki bataljon sa nesto manje od 300 vojnika stize na Bojnu njivu posle podneva i odmah krece u juris.Snaznom vatrom i ludackom hrabroscu Drobnjaci zauzimaju prvu liniju rovova, ali ne i drugu.Posle neuspelog pokusaja porucnik Ruzic je vojnicima ponovio naredjenje serdara Janka Vukotica da bataljon mora po svaku cenu zauzeti Bojnu njivu i rekao sledece:

“Drobnjaci, sokolovi sivi, pri polasku obećasmo komandantu divizije da ćemo osvojiti Bojnu Njivu. Pogledajte desno, Rovački bataljon kako krvari - hoćemo li ga izdati? Prošli juriš nije uspio što ga složno ne poduzesmo, a sada ćemo moji junaci, svi zajedno i moramo uspjeti”.

U silovitom napadu Drobnjaci zauzimaju obe linije rovova i proteruju neprijatelja sa kljucnih polozaja na Bojnoj njivi.Nakon zauzimanja Bojne njive od strane Drobnjaka i Gole kose od strane Rovackog bataljona nastupa zatisje na frontu.Za vreme predaha na bojiste dolaze crnogorske zene da donesu odelo i hranu ratnicima.U dnevniku prve sandzacke divizije zapisano je:

“Dolaze majke i sestre ili žene sa torbama na pogrbljenim i umornim leđima, sa ponudama. Mnoge od njih ne stigoše da ih uruče onima kojim su namijenjene: sinovima, braći, muževima... Sa suzama i bolnim jaukom daju ih drugima, drugoj nečijoj djeci, govoreći: `Uzmi sine trebaće ti!` A onda oni kapu skidaju i, zajedno sa njima, posljednji pomen čine poginulima. Poslije kratkih opela, žene, majke i sestre mrtvih junaka odlaze sa bojišta, sa `Srećno putnici`. Borci polaze dalje, opet u juriš, sad i za njih, i za nas. Na ovoj ciči i zimi od mraza puca drvo i kamen čudnim nekim zvukom, ka da ispaljuje počasni plotun, mrtvim ratnicima, herojima Bojne njive.”

Kratko zatisje na frontu brzo je prekinuo napad austrougarske vojske.General Rajner se nije mogao pomiriti sa gubitkom tako vaznog polozaja kao sto je Bojna njiva pa je naredio opsti napad.Posle snazne artiljerijske pripreme austrougari napadaju na polozaje Drobnjackog i Rovackog bataljona.Ali snazna odbrana crnogoraca je pokolebala neprijatelja i prvi napad nije uspeo.Kada je to uvideo general Rajner licno staje na celo svojih poslednjih rezervi i sa isukanom sabljom krece u poslednji juris.Ali Drobnjaci i Rovci ostaju na svojim polozajima i uspevaju da sacuvaju Bojnu njivu.General Rajner je za pokazanu hrabrost tokom bitke odlikovan viteskim krstom Marije Terezije prvog stepena.Borbe su prekinute sa padom noci.Svako je zadrzao svoje polozaje, ali je crnogorska vojska ipak dobila boj na Mojkovcu, jer je uspela da zadrzi napredovanje neprijatelja u kljucnim trenucima.To priznaje i Austrougarska vojska u svojim izvestajima.Sandžačka vojska je zaustavila neprijatelja na Mojkovcu i Tari, nije mu dozvolila da pređe mojkovačka vrata i time obezbedila odtupnicu i poslednjim delovima srpske vojske kroz Crnu Goru, i u potpunosti ispunila svoj zadatak.

Za svoje držanje i hrabrost ispoljenu u borbi Drobnjački i Uskočki bataljon su od komandanta, serdara Janka Vukotica, dobili pohvalu: “Blagodarim vam, moji Drobnjaci i Uskoci, na junaštvu koje ste i ovom prilikom kao i uvijek pokazali. Blagodarim vam na žrtvama koje ste položili za otadžbinu. Hvala vam na mukama, koje ste goli, bosi i gladni sa lakoćom podnosili. Izginulim slava, a vama živim hvala, junaci moji!”.

Borbe na mojkovackom ratistu vodjene su jos nekoliko dana.Ali to nisu bile onako krvave borbe kao 6. i 7. januara.Zvanicni podaci navode da je sandzacka armija pruzala otpor sve do 18. januara.Tada je stiglo naredjenje crnogorske vlade da vojska u odsustvu kralja mora da polozi oruzje.Mnogi vojnici se nisu mirili sa ovime, ali su na kraju morali da poslusaju naredjenja.Ostaje pitanje zasto se delovi crnogorske vojske nisu povukli sa srpskom.U svakom slucaju crnogorska vojska je ostala nepobedjena.Jedan austrougarski general je rekao:”Hrabrost crnogorskog vojnika je bez premca u istoriji ratovanja.”

Pre same bitke, sredinom decembra, princ Aleksandar Karadjordjevic je dosao na Cetinje da se zahvali kralju Nikoli i serdaru Janku Vukoticu.Tom prilikom on je rekao serdaru:”Vojvodo, vi ste se više nego odužili Srpstvu i zato mi je milo što mi se dala prilika da vama lično predam, zasad, ova moja mala priznanja.”Na grudima Janka Vukotica se zasijala Karadjordjeva zvezda sa macevima, Beli orao sa macevima i Zlatna medalja Obilica.Sandžačka vojska je bila veoma ponosna na ova serdarova odlikovanja. Znajući za to, on im je uzvratio:“Da mi Sandžačka vojska ima jedne grudi, ja bi ih okitio zlatnom medaljom Obilića sa lovorovim vijencima”.Serdara Janka Vukotica su za njegove zasluge u ratu odlikovale i Francuska, Engleska, Rusija, Grcka i Italija.I ovde opet dolazimo do mozda jedinstvenog primera u istoriji ratovanja-odlikovala ga je i Austrougarska monarhija, i to sa svoja dva najvisa ordena, ordenom Franje Josifa prvog stepena i Gvozdenim Krstom prvog stepena.Ali on nije smatrao casnim da primi odlikovanja od neprijatelja pa ih je vratio.Zbog svega ovoga serdar Janko Vukotic je sebi obezbedio mesto u istoriji kao jedan od najslavnijih vojnih komandanata svih vremena.

I da zavrsim na kraju, mada mislim da je ovde svaki zakljucak suvisan.Slavna mojkovacka epopeja se kao jedinstven primer nesebicnog zrtvovanja istice u modernoj istoriji.Kao takva ona se duboko urezala u pamcenje svih nas.Da nije bilo crnogorskog Bozica na Mojkovcu, ne bi bilo ni srpskog Vaskrsa na Kajmakcalanu.Mojkovacki junaci su zasluzili da ih zauvek pominjemo sa ponosom i postovanjem.

ovo je bilo na danasnji dan pre 95 godina, ne daj boze da pomenu na tvu

[Lucky]

mislim da je više problem u tome što ne znaju nego što neće, čisto da se ubacim :)

[Sting]

Nije, vishe je problem u tome shto se svaki stih Petra Petrovica u kome se pominju srbi i srpstvo izbacuje iz citanki u Crnoj Gori.