Jump to content

Sisanje


Recommended Posts

Gospode boze kako sam tuzan nakon gledanja ovog filma, ne vredi, dobar domaci film postaje sve vise utopija

Da ne harlaboriram sad zasto je film za povracanje (ali moram spomenuti ogorcenje kratkim snimkom kostunice na kraju dok ide poenta na nivou epizoda he-mana koje nam he-man govori na kraju svake epizode, kao i gaborima i workraftom)

FUJ

You may have gone to Cambridge, but I'm an honorary graduate of Starfleet Academy

Link to comment
Share on other sites

VLADISLAV PANOV:

"ŠIŠANJE" ILI KAKO MALI ĐOKICA ZAMIŠLJA SKINHEDSE

nedelja, 17 oktobar 2010 23:12

Filipović je Srbiju pokazao kao neizlečivo bolesni zverinjak, beznadežno društvo od koga i Bog mora da digne ruke. Što će svakako, kao i uvek, biti pozdravljeno svuda po svetu

Glavni junak filma „Šišanje“, aktuelnog u bioskopima, ali, nedavno, simbolično, i na ulicama, talentovani matematičar koji naprasno brije glavu i postaje deo sveta nasilja skinhedsa, deluje kao ljuštura, ljudska kulisa za potrebe autorovog osuđivanja čitavog društva, odnosno neprosvećenosti, zadrtosti, neznanja, mržnje i agresije koja je sveprisutni sastojak ogromnog dela srpske populacije

Pošto je pre četiri godine nagovestio bavljenje skinhedsima u brojnim scenama svog prilično nezasluženo hvaljenog prvenca, isprazne i krajnje stereotipne parodično-socijalno-istorijsko-političke fantazije „Šejtanov ratnik“, mladi beogradski autor Stevan Filipović je snimio „Šišanje“, u kojem se u potpunosti posvetio svom donkihotovskom obračunu sa srpskim vetrenjačama obrijane glave u martinkama.

DOBRO TEMPIRANI MARKETING

Iz više razloga očigledno ciljana premijera ostvarena 6. oktobra, kako bi se eventualno naglasila simbolična spona sa čuvenim revolucionarnim oktobarskim danom od pre deset godina, prošla je, kažu neki izveštaji iz iste vodenice, „spektakularno“ i uz ovacije. Njoj su prethodili kontroverzni izveštaji u medijima, o navodnim grubim pretnjama ekstremističkih grupa koje nisu želele da ovaj film dospe u bioskope, jer su u njemu skinhedsi i ostale desničarske i ekstremne grupacije prikazane površno, stereotipno i netačno. Desilo se to baš uoči premijere, pa se nametnula ideja o dobro tempiranom marketingu, posebno posle dramatičnih vapaja zabrinutih autora, koje su poslali svetu u formi saopštenja za javnost. Ali, najbolju reklamu ovom filmu dao je upravo sam život, nekoliko dana kasnije, kada su grupe mladih Srba opisane u njegovom filmu nasiljem reagovale na, za njih, nepodnošljivu provokaciju nazvanu „gej parada“.

Filipovićev film je tako dobio moćnu posrednu podršku od samih desničara i ekstremista, odnosno vandala i čak terorista, kako su ih etiketirali pojedini mediji i organizacije. Njihovo nasilje mu je dalo za pravo i svaka, inače zaista površna („kako mali Đokica zamišlja skinhedse“), predstava o ovim grupama, ponuđena u njegovom filmu, sada je dobila na značaju i realističnosti. Iako je „Šišanje“ preterano slično čuvenim, za razliku od njega odličnim u svakom pogledu, standardima kada je reč o angažovanom socijalno-političkom filmovanju ove tematike („Američka istorija Eks“, „Romper Stomper“, „Firma“, „Fudbalska fabrika“…), on je pohvaljen kao originalno i zato, za nas i svet, veoma važno ostvarenje sedme umetnosti. Posle izgreda, koje su upravo predstavnici ovih grupacija 10. oktobra načinili na ulicama Beograda, neće više biti sumnje u Filipovićevo dalekovido i angažovano delo. Njegov film i realnost života, međutim, iako u jednom momentu, tog dana, preklopljeni, imaju malo istinski važnih zajedničkih tačaka. Jer, čak je i ta navodna suštinska osuda postojanja takvih grupa i njihovog „programa“ nasilnog rešavanja teških društvenih problema, sasvim paušalna i posredna. Prvenstveno je to zbog neprimerene površnosti i preuzimanja stranih stereotipa kada je reč o ovom pitanju. Filipović je bio daleko argumentovaniji i politički širi kada je komentarisao sopstveni film, nego što je takvu širinu uspeo da pokaže u svom delu koje zbog toga deluje kao njegov lični obračun sa neistomišljenicima, odnosno siledžijama-dužnicima, kojima konačno može da se osveti. To sve može biti sasvim razumljivo, ali film ipak mora da bude mnogo više od puke osvete, ili razračunavanja sa bilo kime. Ovakva tema bi morala da ima, ako ništa drugo, dovoljno dobra pitanja.

O ČEMU NE GOVORI „ŠIŠANJE“

Glavni junak, talentovani matematičar koji naprasno brije glavu i postaje deo sveta nasilja skinhedsa, deluje kao ljuštura, ljudska kulisa za Filipovićeve potrebe osuđivanja čitavog društva, odnosno neprosvećenosti, zadrtosti, neznanja, mržnje i agresije koja je sveprisutni sastojak ogromnog dela srpske populacije, što je nešto što se podrazumeva kada bilo ko ovde snima film o bilo kome ili čemu.

Matematičar-skinheds idealna paradigma savremene mladosti Srbije, koja postaje podrazumevajuća osuđujuća kontrukcija u slikanju našeg sveta i života

Zašto je, međutim, to tako, ostaje bez pravog odgovora i bilo kakve dubinske analize. Čak i bez odgovarajućih pitanja.

Postrevolucionarna Srbija živi već deset godina oslobođena idealnom uvoznom demokratijom. Šta je ona donela kao pozitivni uzor mladim naraštajima? Svakodnevno dokazivanje da su korupcija, kriminal, svakojake zloupotrebe položaja i zvanja, bezdušna samoživost, bahatost, nečovečnost, podrazumevajući sastojci stvarnog života (onog koji se neminovno mora živeti, daleko drugačijeg od onog koji vlast u medijima promoviše), kao i masovna otpuštanja, nemaština, besperspektivnost, nestanak svih moralnih vrednosti, jednostavno ne mogu proizvesti srećnu i na zdravu budućnost usmerenu mladost. Naprotiv, ona će biti sve brojnija u pobuni protiv takvih životnih prilika, što podrazumeva da će mnogi pravdu potražiti baš u ekstremnim okruženjima i idejama. Ovo je vreme sveopšte manipulacije spolja i iznutra, vreme bezočnih laži i zloupotreba. O tome ne govori „Šišanje“. Zato su ga podržavali i zato su mu tapšali predstavnici „naprednih strujanja“, ali su ga između ostalog i napadali oni čije je likove ponudio kao kulise i isečke od kartona. Kada Filipović jednog dana bude snimio i odavno najavljeni nastavak „Šejtanovog ratnika“, moći će da se podiči da je autor vrlo surovo stereotipne trilogije, u kojoj je Srbiju pokazao kao neizlečivo bolesni zverinjak, beznadežno društvo od koga i Bog mora da digne ruke. Što će svakako, kao i uvek, biti pozdravljeno svuda po svetu. Odnosno, „Šišanje“ nikome neće pružiti ništa što odavno nije već poznato, a još manje što nije očekivano kada se pomene Srbija. Što ne samo da je tužno, već je i dosadno. Jer i oni koji isecaju kartonske stereotipe, ili u stvarnosti žive, naprosto nemaju šanse da ikada postanu drugačiji. Niko to ne samo da ne očekuje, već i ne smatra da je moguće. Na stereotipe pristajemo svi. I zato nam je ovako.

Izvor Pečat, 17. 10. 2010.

после "Српског филма" уследило је ово... не би ме чудило да покупи награде у "Европи".

одгледаћу га кад и ако изађе торент, јер говноједима не дам паре, да се уверим да смо дотакли дно.

Култура

ФИЛМСКА КРИТИКА

Држ се форме, побегао садржај

Филм „Шишање”, режија Стеван Филиповић, улоге: Никола Ракочевић, Виктор Савић, Бојана Новаковић, Наташа Тапушковић, Никола Којо, Драган Мићановић... Tрајање 98 минута, производња Србија, 2010.

Још 1982. године, у ери тачеризма и великог социјалног незадовољства у Великој Британији, појавио се филм „Made in Britain” Алена Џона Кларка, са тада млађаним Тимом Ротом у улози скинхедса и обесног навијача.

Већ крајем осамдесетих Кларк је снимио и „The Firm” у којем смо гледали Герија Олдмана као хулигана, Рики Тоњаци је овај проблем озбиљно тематизовао у филму „Ултра” (1990) у којем се крваво „табају” навијачи Роме и Јувентуса, наци-иконографија и батинаши на фудбалском терену и око њега виђени су 1995. године у филму „I.D.” Филипа Дејвиса, а на тему скинхедса, филмски убојито снажно, проговорио је 1998. и амерички редитељ Тони Кеј у „Америчкој историји X”, који је прославио глумца Едварда Нортона. Недавно је виђен и „Green Street Hooligans”. Лекси Александер, са Илајом Вудом у главној улози, а сетите се само како је дубоко и умно ову тему обрадио и хрватски редитељ Бранко Шмит у победничком филму овогодишњег Феста „Метастазе”.

Филмска историја, дакле, не почиње филмом „Шишање” младог београдског редитеља Стевана Филиповића, ма колико би он то можда волео. Баш као што ни историја скинхедса и хулигана, распомамљених навијача који витлају кукастим крстовима уместо фудбалским заставама, ни историја спреге полиција–криминал–политика на фудбалском терену, не почиње са нама ни код нас, ма колико се ми хвалисали „ауторским правима”. Ствар је „увезена”. Са Запада. Превасходно са британских терена. Дистрибуирана углавном преко малих и великих екрана, а ми смо се, нажалост, показали као веома плодно тле и за овакву врсту „увозног производа” у који смо у погодном тренутку унели и „сопствене специфичности” и дозу локалног хипертрофираног национализма.

И док су у горе побројаним филмовима у проблематику нарастајућег насиља у капиталистичким и класно раслојеним друштвима и пошасти десничарског екстремизма највидљивијег међу фудбалским навијачима, аутори улазили дубоко, уз сложену психолошко-социолошку анализу и окружења и појединаца, у Филиповићевом „Шишању” то је изостало. Његов филм је, драматуршки површно, збркано, често и приземно, уз употребу флоскула и општих места, само помео први слој прашине. Филиповићева намера да у српску кинематографију врати озбиљан, политички ангажован филм за младе, после којег би бар један насилник ставио прст на чело и одустао од свог преступничког понашања, није успешно реализована.

Занет филмском формом, Филиповић је допустио да му побегне садржај и промакне чињеница да има озбиљан проблем недостатка мотивације носећег лика – средњошколца Новице, шампиона у знању математике и детета из добре породице, који је преко ноћи постао скинхедс, обесни навијач, убица и главни зликовац у крају.

За овакав преокрет у главном јунаку, потребан је далеко снажнији окидач него што то Филиповић нуди и своди: на један одлазак на утакмицу, један одлазак на антисемитско предавање угледног професора-академика, неубедљиво очијукање са скинхедс-комшиницом... За пут од паметног добрице до тоталног зликовца, потребно је нешто више од вишеструког помињања Милошевића и овлаш приказане слике Коштунице. За добар, снажан и уверљив филм на овако важну и озбиљну друштвено-политичку тему, са оваквим главним јунаком, неопходна је била далеко боља и зрелија сценаристичка основа него што ју је Филиповић поседовао (сценарио су писали Димитрије Војнов и редитељ).

Ипак, еснафски део посла обављен је добро. Камера, тон, маска, ефекти, музика, сценографија, костим, а нарочито монтажа Наташе Врањеш на завидном су нивоу. Глумац Никола Ракочевић, најмлађи дипломац на београдском ФДУ, као Новица је показао свој таленат и истанчан осећај за самоконтролу. Виктор Савић као Новичин узор Реља, уверљив је од почетка до краја и у најситнијим финесама. Добре су и улоге полицајаца које тумаче Никола Којо и Наташа Тапушковић... У „Шишању”, дакле, има потенцијала. Недостаје дубља, моћнија и сврсисходнија целина.

Дубравка Лакић

објављено: 08.10.2010.

Edited by Debeli

MORTALIS HOMO AURA PER KHARONE SERVA

Style over subsistence

Crown of Light. Keeper of The Yoda Chamber. I&I, Righteous Army of One.

Link to comment
Share on other sites

ne bih da se sad raspravljam ali ova kritika iz Pecata je golo sranje..

ako je pisac vec zeleo iskritikovati film, mogao je to da uradi uceno, smisleno, filmski pametno i argumentovano kao ovde ili nesto nalik na tekst ispod (mada ni on nije najsrecniji)

a ne da citam ovo baljezganje zaista..

Pre svega, decko je mlad i perspektivan reditelj. iz bede i kurca je snimio tog sejtanovog ratnika i za to mu treba odati priznanje jer je to uspeo da snimi u srbiji a ni brat ni otac ni stric mu nisu D. Bjelogrlic, M. Karadzic ili G.Paskaljevic - pa da od njih dobavi pare. i film je zaista bio lepo osvezenje i pokazatelj kreativnosti i mogucnosti. ako je neko od toga ocekivao novu revoluciju, to je vec njegov problem.

`Sisanje` je trebalo da simbolima skinsa, situacija i problema u glavi glavnog lika ukaze na nesto dublje, na poentu koja je zapravo nekontrolisano nezadovoljstvo i agresija kojom se kao niko ne bavi..medjutim nije uspeo (u potpunosti), pre svega zato sto je suvise pojednostavio tu glavnu pricu i manje vise je banalizovao..iako je imao par dobrih momenata i prozivki na razne likove iz stvarnog zivota, nekoliko odlicnih ideja sa poonasanjem te grupe, dobro snimanje, vrh kamera i citav tehnicki deo stvarno za 10 - nedostajalo je konkretnije bavljenje tom poentom i mnogo bolje napisani likovi..intravertnost ovog glavnog maltene ne postoji a mi bi iz njega kao publika trebali svasta da zakljucimo..

u svakom slucaju u buducnosti treba ocekivati nesto dobro od ovog momka a ne da ga osudjujemo samo zato sto mu je film izasao bas sad pa stvara ne znam ni ja sta..

Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...
  • 1 month later...
  • 3 weeks later...
  • 1 month later...

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...