bolkonski

Malo bih da se ubacim, da prostite, sa nekim zaključcima iz iskustva ličnog. @Oftopik, Kori, "Istočno pitanje" Istočno pitanje je suviše komplikovano pitanje za nekog sa zapada. Prvo, idealizovano je (ako neko o njemu misli pozitivno) ili je anatemizovano (kada neko o njemu misli negativno), što su krajnosti koje u realnosti jednostavno nisu tačne. Isto kao kada mi posmatramo Antiku, pa nam je sve kul i Ciceron je bio mnogo veliki car. On jeste bio car, ali nije automatski svaki rimski senator bio car i ako gledamo iz perpsektive morala koji je dominantan danas na zapadu, teško da je bio mnogo moralan. Drugo, istočno pitanje je suštinski nerazumljivo svakom ko se njemu potpuno ne posveti. Zamisli na primer Indusa. I on sam mora da se posveti iako će mu biti neuporedivo lakše da mnogo toga razume i prihvati od mene koji sam odrastao u potpuno drugom okruženju. Treće, istočnom pitanju se može ozbiljno pristupiti na samo dva načina, tako što si potpuno ovladao zapadnim pitanjem ili potpunim odbacivanjem zapada zarad istoka (što je, po meni, gori put i možda čak nemoguć). Ovde ne mislim da treba potpuno zanemariti istok dok se ne prouči zapad, baš obrnuto, treba raditi na tome paralelno, ali s obzirom da postoji ogromna "urođena" prednost koju imamo prema zapadu, ona mora biti negovana i u tom smislu će prednjačiti i pre biti istražena. I još jedna ograda, ona (i zapadna i istočna) nikad neće biti istražena, ali uvek postoji prag znanja preko koga se može zakoračiti u drugo znanje iako prvo nije potpuno istraženo. @Psihoterapija/terapeut U vezi sa odlaskom i kako to izgleda. Ne bih da ulazim u retoriku (racionalizaciju) za koju su ljudi sposobni samo da bi opravdali neodlazak kod psihoterapeuta. Mislim da čovek ne sme (kao što je Dulio rekao gore na temu učenja) sebe da obmanjuje da može da PRETPOSTAVI kako je to iskustvo odlaska na terapiju. Bilo koji primer koji bi ovde Dulio ostavio je besmislen i neophodno romantiziran (mislim na primere koji treba nekog da potaknu da ode na terapiju, ne na terapijske primere). Uopšte, znati nešto o psihologiji i psihoterapiji pre odlaska je vrlo često otežavajuća okolnost, a da ne govorim poznavanje stručnih izraza kao što su Id, Ego, Superego, Senka, Persona, Anima/Animus, Svesno, Nesvesno, Koletivno nesvesno, Sinhronicitet, Indviduacija, itd. Ovo kažem isključivo iz perspektive onoga ko odlazi prvi put na terapiju, ni slučajno da ove pojmove ne treba poznavati i/ili da se ne treba baviti izučavanjem psihologije. Moje mišljenje za i protiv odlaska kod psihoterapeuta. Možda nekom pomogne, možda nije tačno, ali mislim da je korisno. Za odlazak: - Iz svog i iskustva nekoliko ljudi (dakle, uzorak nije dovoljno velik) sam primetio jednu veoma bitnu stvar kod odlaska na terapiju, a to je da je terapeut potpuno nezavisni element vašeg društvenog života i to je dovoljno dragocen razlog da se sa njime porazgovara. Ne postoji nijedna druga osoba koja je sa vama u tako izolovanom odnosu. - Prvo pitanje je uvek "Zašto si došao/došla?" ili "Zbog kog problema si došao/došla?" - ovo pitanje vam možda deluje užasno trivijalno, ali je ono suštinsko i ako neko nije na njega pripremljen, što najčešće niko nije, posle nekoliko sekundi skapira da mu je neprijatno. Sad kad ovo čitate zapitajte se šta biste tom nekom rekli, nekom koga ne poznajete uopšte a kod koga ste došli po pomoć. Teško pitanje, vrlo teško. - Mnogi ljudi misle "Šta on/ona može da mi kaže". Imajte u vidu da je psihoterapeut daleko ispred vas u prepoznavanju ličnosti i problema. Nije od njega nemoguće sakriti, ali terapeut je apsolutno vladar situacije u kojoj se nalazite (jasno je da pričam o dobrom terapeutu). S druge strane terapeut nije sveznajući i šokiraće vas jednostavnost njegovih pitanja za koja ćete pomisliti da su trivijalna i zapitaćete se zašto sam dao pare. Neophodna je rasterećenost od autoriteta, ali i poštovanje autoriteta. - Najteže od svega je biti iskren prema sebi, a to je ključ uspeha psihoterapije. To je suštinski jedino gde psihoterapeut može da vam pomogne, a za ostalo, kao što reče Dulio, morate sami. Protiv odlaska (možete odmah preći na poslednju crtu, sve ostalo je teoretisanje): - Odlazak sam po sebi nije rešenje. Ovde ne mislim na ono šta znamo a to je da rešenje dolazi od mene samog, nego na odlazak radi odlaska (osim ako nije u istraživačke svrhe). - Teorija psihoterapije je precenjena. Dakle teorija, ne praksa. Ovo se odnosi na ono šta sam gore naveo kao "poznavanje psiholoških pojmova". Teorija, kao i svaka druga teorija u nauci je komplikovana i zahteva ogromno vreme. To što je psihologija u pitanju ne znači da je lakše razumljiva od kvantne fizike (mada verovatno jeste). Do "precene" dolazi tako što svako barata pojmovima kako mu se ćefne (ovde ne mislim na Dulia). - Psihoterapija je proizvela problema koliko ih je rešila. Ovde zato govorim samo o onome šta je proizvela negativno. Svi sad odjednom imaju neuroze koje su od skoro sve (na nekom medicinskom skupu) objedinjene pojmom anksioznost. Svi sad odjednom pate od stresa. U suštini, imamo mnogo veliki broj ljudi koji žive dobre živote i koji umru a da nikad nisu saznali od čega su sve "bolesni", jer je odjednom sve "bolest" (ali se ne zove bolest jer nije korektno, a objektivno nije ni istinito. Pa šta je onda?). Ta masa nepročišćenih informacija nije problem samo psihoterapije već opšti problem. Ne možemo odjednom sve strpati u probleme psihologije. - Čovek prirodno sam rešava svoje probleme - kao nastavak ove prethodne crte. Čak i ako ih ne reši a oni nisu fundamentali (što većina problema nije), to nije problem kakvim bi htela teorija psihoterapije da predstavi. Ona (teorija) je našla labavo rešenje u tome što je rekla, neuroza je ok, nemajte straha, ali ipak imajte pomalo. - Ko ne može da reši svoj problem, ne treba da ga reši. Ovo nije elitistički stav. Mnogo veliki broj ljudi ne ume ili ne može da reši svoj problem - nikad. Kada posmatramo psihoterapiju mi posmatramo samo njene uspehe (govorim o praksi), a nikad neuspehe. U realnosti neuspesi su mnogobrojniji od uspeha. Takođe, kod psihoterapeuta odlazi procentualno mali broj ljudi. Za psihoterapeuta nije uspeh kada mu čovek dođe jednom ili dva puta i reši svoj problem. Taj čovek ga je rešio pre dolaska, on dolazi samo da na neki način potvrdi svoju odluku. Za psihoterapeuta je uspeh samo kad on nešto nauči i kad uspe da posle niza seansi usmeri pacijenta u pravom smeru. Sve ostalo je neuspeh i pravi psihoterapet će prekinuti seanse kada vidi da nije u mogućnosti da pomogne. - Nijedna psihoterapija ne može da zameni introspekciju. Smatram da iako psihoterapeut može da pomogne u prevazilaženju neuroze, odlazak na terapiju je bacanje para. To znači da se čovek nije dovoljno sebi posvetio i to je cela poenta. Sve ovo "protiv" što sam napisao do sada se sastoji u tome da čovek mora neprestano da radi na sebi, a to, iz mog iskustva, radi nenormalno mali broj ljudi.

Sam događaj nije uzrok, već njena (devojčina, od devojke) interpetacija događa koja je kod nje iz svesnog prešla u nesvesno, dakle potisnuta je i koja kada je pronađena identifikovana je kao osećaj krivice. Hoću da kažem da sam događaj po sebi nije bitan, mogao je da bude bilo koji, a kod nje je bio taj.

Filmovi su kao u realnosti, samo nisu tako nameštene boje i kancelarije nisu tako namunjene i ne leži se na kauču (mada u novijim filmovima se isto ne leži). @Toma Lenj jesi, ali se postavlja pitanje zašto? Jer se lenjost sama po sebi lako rešava, a to je da uzmeš da radiš. Takođe, nisi dao dovoljno infoa, a jedan od bitnih je da li redovno studiraš, da li daješ ispite koje si planirao? Mali broj ljudi redovno uči. I ne treba sebi da postavljaš pitanje da li je nešto normalno, nego, pre svega, zašto nisi seo da učiš. Postoje realni faktori, a to je da je nešto dosadno. Tu ne postoji nikakva psihološka barijera koja te radi iznutra, nego jednostavno, sedneš i odelješ ili ne. Posledice u obe varijante su jasne. Mislim, ima mnogo potencijalnih uzroka. Recimo, ometajući faktor može da bude ako si uljuljkan egzistencijalno. Može faktor da bude ako te roditelji smaraju. Može da bude to što te pritiskaju određene društvene koncencije. Problem moraš sam da identifikuješ, tj. da nađeš njegov uzrok. Nekad je on dubok, nekad plitak, ali odmah da ti kažem ovo, ako ne radiš, nećeš položiti ispit (regularnim putem) koji god uzrok bio.

Nije ona potisnula seks Igore, nego je potisnula osećaj krivice.

Splitovaću ja, nije problem, mada nisam siguran zašto bih, pošto tema nije promašena jer se suštinski raspravlja o konkretnom primeru za koga Rebel smatra da nije rešen valjano. Tako da Duljo potvrdi split i ja ću splitovati. A ovaj post ću da editujem jer mislim da mogu da pomognem razrešenju, avaj. EDIT @Rebel Iz onoga šta je Duljo ostavio od informacija za primer oko devojke, razrešenje njenog problema je moguće na onaj način. Treba da imaš u vidu da nemamo dovoljan broj informacija da pretpostavimo drugačije. Što se hrišćanske perspektive tiče tu imamo dve mogućnosti. Prva je lakša, ako ona nije Hrišćanka, ona neće imati problem koji si ti naveo i biće rešen kako je rešen. Druga mogućnost je da je ona Hrišćanka. U tom slučaju ti možeš da imaš poentu, ali ne neophodno. Biti pravi Hrišćanin je nemoguće. Svako od nas može da se trudi da tome teži i neki doguraju daleko, a neki ne. Ovde ne pokušavam da relativizujem Hrišćanstvo, baš obrnuto, samo bih da naglasim poentu. Na primer, rukoblud (za oba pola) se smatra grehom. Neko može da smatra da to nije greh i ne samo da smatra nego i da je za njega to zaista tako. Neko može da smatra da jeste blud i da za njega zaista jeste. Neko može da smatra da jeste, ali da za njega zaista to nije tako. Šta ćemo u ovom poslednjem slučaju? U konkretnom slučaju devojke ona čak i da jeste Hrišćanka ne mora taj svoj blud da postavi iznad svoje prirode. U tom slučaju njeno razrešenje je potpuno i bez posledica. Takođe, postoji još jedan značajan deo a to je način kako je/smo uopšte došli do pojma kajanje. Ona je do kajanja došla kroz terapiju, ona nije znala da se kaje. Dakle, samim tim što je identifikovala momenat kajanja, ona mu može pristupiti Hrišćanski (mi ne znamo da li jeste) i time rešiti svoj problem i izaći kao bolja osoba, naročito što mi ne znamo, mada implicitno pretpostavljamo, da ona posle toga nije više imala takva seksualna iskustva. Citirao bih sada Bibliju, ali ne mogu da se setim tačnog citata, pa ću parafrazirati - pre će u Carstvo nebesko ući grešnik koji je prepoznao i kroz Boga prevazišao svoj greh, nego onaj koji se greha uvek klonio i Bogu se molio. Ali, da napomenem, do tog momenta mi ne možemo da dođemo pošto nemamo dovoljan broj informacija o devojci.

Ja sam za, ali moraš da mi daš krov nad glavom, vodu i hranu. Slobodan sam od 26. septembra!

Izgleda da niko ne čita Calijev post.

Možda će Kori znati. Jedno vreme je bio balkan prevoz, ali su i to ubili. Vidim da ga ni na FBu nema, a čuo sam da je umešana i policija (ozbiljan sam).

Uh, izgleda da ništa nisam jasno rekao u prošlom postu (ali opušteno možeš da preskočiš sve do poslednje rečenice na dnu posta). Najkraće moguće rečeno, ne verujem da je alkoholizam kod ovog tipa nastao zbog toga šta je pronašao njegov psiholog u ranom detinjstvu. Niti sam rekao da je lako prestati biti alkoholičar nezavisno od uzroka, baš suprotno. Dakle, ne mislim da je nesvesno dalo komandu, jer nesvesno ne može da zna, pošto ga ne interesuje, kada je neko odrastao, a kamoli da je odrastao onda kada društvo to potvrdi, tj. u 18 godina. Ako tip kaže da je kako je napunio 18 godina počeo da pije, to sigurno nije podstaknuto rečenicom njegove majke koja mu je sa 5 godina rekla "ti ćeš ovo moći kad porasteš". Ne kažem da je nemoguće, samo kažem da bi mnogo verovatniji scenario bio da je počeo da pije sa društvom, a da pre 18 nije to radio jer je upravo bio pritisnut društvenom konvencijom koja ti govori da si svoj čovek kad napuniš 18 ili "aha, sad kad sam društveno opravdan, mogu da pijem". Prvo, ja ne znam ništa o tom čoveku i iz te perspektive pričam, što je možda greška samo po sebi, ali primer kako nesvesno utiče na svesno po meni nije dobar, za razliku od primera sa devojkom. Drugo, ako izuzmemo prvo (znači, posmatram primer samo na osnovu podataka koje si o primeru dao), mislim da nije uzrok njegovog početka pijenja uticaj njegove majke u jednoj rečenici dok je imao pet godina. A u prethodnom postu sam rekao zašto to ne mislim. Ispada da se desilo sledeće, majka mu je rekla kada će za njega biti društveno prihvatljivo da pije i on je to sa pet godina potisnuo u nesvesno na taj način da kada je napunio 18 godina iz nesvesnog je izašla komanda i rekla: sad je ok da piješ (pri čemu to i nije neka komanda, nego više "od sad kako ti volja"). Ako već pričamo o funkcijama nesvesnog, ovo je dobar primer u kome se ne slažemo o tome koje su funkcije nesvesnog. Što me dovodi do psihoanalize koju si pomenuo. Psihoanaliza je Frojd. Za Frojda je nesvesno, grubo rečeno, kanta za otpatke i u tom smislu ovaj gornji primer bi možda mogao da se tako protumači. On je nešto ubacio, onda je to nešto u određenom trenutku isplivalo, i u njegovom slučaju, razvalilo ga. Psihoanaliza ima svoja velika ograničenja koja si i sam pomenuo i ne znam zašto bismo opštu terapeutiku zvali psihoanalizom (iako psihoanaliza daje rezultate). Mislio sam da ćeš više pričati u okviru Jungove analitičke psihologije, ali i drugih, pošto si na ranijim topicima pominjao Berna, na primer. A pošto i dalje mislim da si prevashodno na Junga mislio, onda bi bilo vrhunski da predstaviš i njegove osnovne koncepte psihe! (tako da možeš da prenebrengneš sve šta sam gore rekao, osim ove poslednje rečenice)

@Dulio I šta je bilo sa alkoholičarem? Ne verujem da je rešio svoj problem kada mu je predočen uzrok. Iako je taj primer naizgled sličan onome sa devojkom, fundamentalno se razlikuje, jer je devojci zaista bilo dovoljno da je neko prosvetli ili ukaže na potisnuto koje je bilo potisnuto i sada kada je isplivalo u svesno, rešeno je u tren oka. Međutim tip koji je alkoholičar teško može biti prosvetljen primerom iz svog ranog detinjstva jer je već veoma dugo zavisnik. Mada bi bilo interesantno da zaista prestane, jer bi to zaista bilo pravo prosvetljenje, ali ukoliko nije prestao, ne verujem da problem leži u tome što je on skapirao da će moći da pije kad bude punoletan. U stvari, rekao bih da je taj njegov konstrukt nemoguć pošto ispada da je dete formiralo vremensko mišljenje (stvorilo je vremensku distancu koja u pet godina može jedino da bude veoma neodređena, ako uopšte i to) i njega potisnulo i da je ono/ona (vremensko odlaganje) upalilo onog trenutka kad je napunio, tj. kad je zvanično postao punoletan (dakle, kada već postoji formiran superego u odnosu na prethodno nepostojeći). Suviše mi deluje kompleksno taj scenario. Moguće je da lupam naročito ako je taj lik odmah ostavio alkohol, tako da je bolje da kažeš šta je bilo posle prosvetljenja. Nisam imao nameru da se uhvatim konkretnog primera, pa bih da te podržim, a i predložim da nastaviš dalje, dosta je bilo psihoanalize, ima tu dosta drugih škola koje imaju solidne metode rešavanja neuroza.

Ja sam igrao "dugmiće". Imas dva gola i imaš dugmad raznih veličina, a najmanje dugme je "lopta". Dodaješ se tako što dugmetom udariš "loptu", a uspešan pas je onaj kada ta lopta dodirne tvoje dugme. Na gol se isto tako šutira. Vrhunska zabava.

Auh, koji povratak, svaka čast.

OK, mada ne mislim da je toliko oftopik. Da Kori nije postovao šta je postovao, ja bih postovao (a i postovao sam). Ti nisi rekao koji ti je cilj, a dao si em dosta primera, em si rekao da si dosta upoznat materijom. Nije smisleno da ti onda šaljemo šta ti već znaš, već da ti šaljemo ono na šta nas ono šta si ti postovao asocira. Ideja bi bila da tebe asocira ono šta je asociralo nas. A kao što vidiš, asocijacije se dosta razlikuju što bi trebalo da je pozitivno. Ne znam da li kapiraš šta hoću da ti kažem?

Pavle Aksentijević ima taj epski glas, ali je možda, kad je on u pitanju, bolje da poslušaš Srbljak (iako je izdao nekoliko albuma sa starim srpskim pesmama): http://www.youtube.com/results?search_query=srbljak+pavle+aksentijevic&oq=srbljak+pavle+aks&gs_l=youtube.3.0.33i21.7176.9259.0.10828.10.10.0.0.0.0.202.759.9j0j1.10.0...0.0...1ac.1.aVdOWR9R--w Tu problem može da ti bude što je to crkvena muzika, ali je nešto najbolje što smo iznedrili iz Srbijice. Kulin ban je dobar, ali meni lično nije legao. Inače sve pesme iz južne (ovde mislim na Kosovo i Makedoniju) i istočne Srbije imaju taj depresivno-melanholični prizvuk. Naravno, imaš Teofiloviće koji su ubacili i instrumente u izvođenje, mada je konkretno ova jedna od mojih omiljenih (istočna Srbija): Kod kuće imam neke albume koje je teško naći, pa ću ih okačiti jer ih nema na tjubu. Inače, Bugari imaju jako dobru tradicionalnu muziku jer je sistematizovana za razliku od naše, a slična je i ima dosta epskih momenata. Ono šta ne znam je da ti usmerim osim da ukucaš "bulgarian traditional music" u tjubu i da listaš, an primer prvi link: http://www.youtube.com/watch?v=Ycdn75RbuuE

A jes malo nervozan.

http://www.nature.com/news/proof-claimed-for-deep-connection-between-primes-1.11378 Pošto nisam matematičar, suština samog problema mi nije baš najjasnija, pa ako nekog ima da podeli mudrost sa nama neka to i uradi. Evo o čemu je reč ukratko i na srpskom. Shinichi Mochizuki, Japanac (dobro poznat i poštovan teoretičar brojeva) je objavio rad 500 strana o rešenju čuvenog matematičkog problema. On je, izgleda, smislio nove "alate", nove koncepte, novu matematiku koju je izgleda moguće koristiti i za razne druge probleme. Pošto je dokaz užasno velik biće potrebno neko vreme da ga dokuče. Da problem bude još veći, jako mali broj matematičara uopšte se bavi ovom vrstom problema, tako da će biti čupavo.

Vrhunski!

Ovaj Tom Vejts osim što je car, opasno nema veze sa današnjim Vejtsom.

Pitanje se postavlja koliko tih muškaraca ima, pošto su svi uglavnom žene.

Ne. Betmen nije pronalazač, on je detektiv.

De ne vidim, spam najgore vrste, ali to je ok.

@Stinž Igrao bih taj Tvajlajt, ali ne mogu Agot. A s druge strane ne znam da li ću moći pre septembra!

2. Meni rekoše ovi što rolaju da samo sise koriste tu tabakeru a ne pravi pušači. A za cene ne znam. 3. Ovo je super opcija. Upoznao sam jednog lika on se čovek kleo u to a stvarno izgleda ko prava i dim izbacuješ i sve. Mislim da sama cigareta nije jeftina, ima i patrona, ali kad se sve sabere i doda na to zdravlje, ispadne daleko jeftinije. Jedini problem je u tome što kažu da nikotin od svih supstanci na svetu stvara najbržu zavisnost, a samim tim i najtežu. Mada ima dosta ljudi kojima je toliko ušlo u naviku da muljaju nešto po rukama da možda za njih i ima spasa, pa ako si jedan od tih, go go. Mislim da treba da probaš makar pa kud puklo da puklo.

Daleko od toga da jebe kevu, ali je sasvim lepo uklopljen kraj trilogije. Sjajno izežiran. Drugi deo je ipak najbolji iako ovaj ima jedan deo priče koji je interesantna političko-ekonomska kritika društva.

Svaka čast za Brua!