SolidChief

Originalni Citizen Sleeper se pokazao kao pun pogodak za svakoga ko voli igre u kojima je priča istinski najbitnija stavka. Svaki izbor je imao uticaj kako na vas, tako i na likove koje ste sretali kroz vašu avanturu. Povrh toga dodao je upečatljivu gejmplej mehaniku koja vas je i te kako naterala na razmišljanje i detaljno planiranje, ali je zahtevala i određenu dozu rizika. Drugi deo u serijalu nastoji da još više proširi ovu mehaniku kroz nove opcije i interesantna unapređenja starih, uz dodatnu slobodu prilikom izbora u priči. Osim nekih sporednih likova, Citizen Sleeper 2: Starward Vector je u potpunosti odvojen od prvog dela, tako da se bez problema odmah možete baciti na nastavak. No preporučujem vam da svakako nabavite i odigrate original. Budite se uplašeni, okruženi nepoznatim ljudima na nepoznatoj lokaciji. Na sreću, neko ko se predstavlja kao vaš prijatelj vas spašava pre nego što vas zauvek obrišu, ali sada morate da bežite, i to u neistraženu Starward Belt regiju. Među svim tim svemirskim stanicama, brodovima i ljudima ćete naći slobodu, novi život i avanturu. Gejmplej je mahom ostao sličan prvom delu, ali isto tako možemo reći da je mnogo toga promenjeno i dodato. Pa da krenemo od stvari koje su ostale iste. I dalje ćete imati kockice koje ćete bacati pred početak svakog dana ili ciklusa. Njih ćete ponovo koristiti za rešavanje misija i zadataka na raznim lokacijama, a tu su opet i pare iliti Cryo. Dok budete prolazili kroz priču, imaćete veliki izbor akcija i opcija u dijalozima sa drugim likovima, a kako završite neki od zadataka, tako ćete dobijati poene za sopstveno unapređivanje. Sve ovo je dobrim delom bila osnova prve igra. Drugi deo na sve to dodaje mnoge interesantne mehanike. Kao prvo, kocke koje koristite će se ovoga puta trošiti iliti kvariti ukoliko imate previše stres poena. Ako ste pod prevelikim stresom kada bacite određeni broj na kocki, te kocke će biti oštećene, a posle tri oštećenja polomljene. Ovo i te kako može predstavljati problem ako se desi da izgubite više kocki u isto vreme. Stres ćete pretežno sakupljati kada ne uspete u nekoj akciji ili prilikom ekstremno zahtevnih zadataka, uglavnom kada ste na misijama van stanica na kojima se odmarate. Dodatno, prompt za korišćenje vaših sposobnosti se sada može pojaviti tokom tekstualnih interakcija sa drugim likovima. To znači da čak ni u tom okruženju niste bezbedni ako ne posedujete potreban skill ili njegov odgovarajući level. Na tu temu, skillovi su pretrpeli velike promene u odnosu na prvi deo. Sada više nećete dobijati permanentne bonuse, a u zavisnosti od tipa Sleepera koji odaberete na početku igre, jedan od pet skillova će biti kompletno nedostupan. Ovo dodatno komplikuje ne samo izbor, već i šta ćete raditi tokom igre, za razliku od originala gde ste potencijalno mogli da unapredite skoro sve skillove do maksimuma. No niste ni ovde ostavljeni i prepušteni sami sebi – imaćete sopstveni svemirski brod, tako da nećete provoditi vreme samo na jednoj lokaciji. A šta to dolazi u paketu sa svemirskim brodom? Posada naravno! Tokom priče ćete moći da regrutujete pregršt zanimljivih likova od kojih će svaki biti specijalizovan za dva skilla, što će nadoknaditi sve što vam fali tokom ugovorenih misija. Te misije ćete skupljati na stanicama koje posećujete, od raznih likova na koje naletite. Kada se opremite sa gorivom i resursima, možete odleteti do datih lokacija i tamo raditi specifične mini zadatke. Ako uspete da ih odradite, onda možda nešto čak i zaradite. Nastavak u tom smislu pruža mnogo više slobode u izboru priče i misija, ali ujedno uvodi širok spektar posledica, toliko da ćete još više morati da brinete o rasporedu resursa, novca i skillova. Pošto posedujete svoj brod, otvoriće vam se mapa celog sektora, a ako imate dovoljno goriva i određenih unapređenja, moći ćete slobodno da putujete, istražujete i rešavate probleme po Starward Belt regiji. Spomenuo bih još dva nova sistema, Push i Glitch. Push vam dozvoljava, opet u zavisnosti od odabranog tipa Sleepera, da isforsirate svoje telo van normalnih granica kako biste uspeli u određenoj akciji, što vam ujedno dodaje stres. To može biti ponovno bacanje kockica, dodavanje brojeva na kockice i slično. Tu je i Glitch, mehanika koja se pretežno odnosi na kockice koje su pokvarene i koje imaju 80% šanse za neuspeh i samo 20% za uspeh. Ovo ih uglavnom čini beskorisnim ali ako imate sreće, i te kako će vam pomoći u nezgodnim situacijama. Iako dosta ovih sistema zvuči pomalo stresno i zastrašujuće, developeri i dalje misle na sve nas koji želimo da uživamo u fenomenalno napisanoj priči, zbog čega su dodali nivoe težine. Samim time igru možete znatno olakšati ili je učiniti poprilično težom. No tu će i dalje biti sveprisutna presija satova za čije vreme ili količinu ciklusa ćete morati nešto da uradite ili završite. Svakako sva unapređenja i promene, iako neke prave veliku razliku u odnosu na prethodni deo, veoma su dobrodošle i čine igru podjednako svežom, novom i interesantnom, baš kao i original kada sam ga prvi put zaigrao. Grafika se praktično nije promenila u odnosu na prvi deo. Doduše u nastavku postoji mnogo, mnogo više lokacija, brodova i stanica, tako da ćete imati više prilika da uživate u ovom prepoznatljivom vizuelnom stilu. Poznati strip autor Gijom Sanželan se vraća sa paletom zanimljivih i upečatljivih likova, od kojih će neki biti poznati onima koji su igrali original. Muzika je ponovo sjajna i savršeno prenosi atmosferu, što je dodatno unapređeno time da se igra sada odvija na raznovrsnijim lokacijama, a postoje i nove situacije u priči koje ipak zahtevaju nove tematske numere. Igra je veoma stabilna i bagova na prvi pogled nema, ali možda su joj potrebne ispravke u vidu rebalansa verovatnoće i količine resursa. Naravno bilo bi lepo da možemo više puta da snimimo igru, ali save-scumming ovde ne funkcioniše. Citizen Sleeper 2: Starward Vector je uspeo da unapredi sve aspekte originala i da zadrži taj osećaj novine, pre svega sa svojom fenomenalnom pričom, emotivnim, napetim i neizvesnim momentima. Ako očekujete akciju, pucanje i svemirsku operu onda možete zaobići ovaj naslov, ali ako želite da zakoračite u svet tekstualnih avantura, ova igra je savršena prilika. Baš kao i original, Starward Vector je po meni ozbiljan kandidat za igru godine. Citizen Sleeper 2: Starward Vector je dostupan za PC, PS5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Double Jump Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Budi se, čeka nas svemirska avantura: Citizen Sleeper 2: Starward Vector recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Povodom proslave petogodišnjice originalne igre, Tunnel Vision Games je predstavio Lightmatter Anniversary – besplatnu mozgalicu koja nas vraća u rane dane projekta uz devet prototipova koji su nastali u periodu od 2013. do 2018. godine. Od svojih skromnih početaka kao školski projekat po imenu See You On The Other Side do finalnog Steam izdanja iz 2020. godine, Anniversary edicija nam daje uvid u mnoge iteracije kroz koje je Lightmatter prošao kako bi “ugledao svetlost dana.” Kao i original, Lightmatter Anniversary je puzzle igra iz prvog lica čiji gejmplej se vrti oko korišćenja svetlosti i senki za rešavanje zagonetki. Senke su smrtonosne, tako da igrači moraju pažljivo manipulisati izvorima svetlosti kako bi napredovali. Ono što Lightmatter čini posebnim jeste koliko elegantno uvodi nove mehanike i postepeno povećava težinu. Lightmatter je oduvek bio primer kako minimalistička estetika može stvoriti upečatljiv svet. Kombinacija monohromatske palete i oštrog kontrasta između svetlosti i senke čini ovu igru vizuelno unikatnom. Inspirisana drugim puzzle avanturama poput Portala i The Talos Principle, igra koristi osvetljenje ne samo kao ključnu gejmplej mehaniku već i kao element pripovedanja. U Anniversary verziji, originalna estetika ostaje netaknuta, ali novi prototipovi proširuju prvobitnu ideju igre. Ovi nivoi ponekad deluju neispolirano, ali upravo to doprinosi njihovoj draži – osećaćete se kao da igrate svojevrsni ”developer commentary”. Lightmatter Anniversary možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Lightmatter Anniversary appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Eto mene da pišem o još jednom PC portu koji nam stiže sa Sonija. Ovoga puta Square Enix nam je pružio priliku da zaigramo PC verziju Final Fantasy VII Rebirth pre izlaska i mogu da kažem da mi je žao što sam je uopšte igrao na PS5. FFVII Rebirth mi je bio jedini izgovor zašto bih sebi kupio PS5 Pro, jer je sve ostalo divno radilo na običnoj PS5-ici. Na kraju, odustao sam od ideje kupovine novog (preskupog) hardvera zbog jedne igre koliko god ona loše radila na PS5 i bez obzira koliko volim FFVII. Srećom, doneo sam dobru odluku i sačekao da izađe za PC i ne kajem se nimalo – igra i radi i izgleda bolje od svoje PS5 verzije. Ruku na srce, bio sam skeptičan jer je FFVII Remake port u početku bio katastrofalno loš, a Remake je tehnički jako zatvorena i linearna (ali izuzetno) lepa igra, dok Rebirth ima poluotvoren svet. Ako Remake ne može da renderuje vrata kako treba, kako da očekujem da renderuje celu prirodu ili još neke magičnije delove ovog univerzuma a da se igra ne raspadne? Na sreću, Square Enix je iskoristio savremene tehnologije i JAKO se oslonio na DLSS kako bi igra izgledala i radila lepo. Igra ne podržava FSR za sad, što je čini jako ružnom na Steam Deck-u, ali ću spomenuti to kasnije (iako je igra Verified). Ono što predstavlja problem u daljem tekstu je recenzija kolege Milana koju sam pročitao kada je igra izašla. Ta recenzija je izuzetno lepo napisana i u potpunosti se slažem sa većinom i neću se praviti da izmišljam toplu vodu. Tako, ako mi ne zamerite, ponoviću neke ključne tačke kolege Milana koje važe kako za PS5 tako i za PC verziju. Grafički, igra nije mnogo napredovala od prethodnika, što nije mnogo čudno s obzirom da su na istom endžinu i što je deo već isplanirane trilogije. Teksture su mnogo oštrije i detaljnije od prethodnika a pomaže i to što ima mnogo više boja nego sivi Midgard. Kako budete napredovali dalje kroz igru, naletaćete na biome koji se međusobno znatno razlikuju i pokazuju koliko je developerima stalo do toga da igra ima dušu. Toliko različitih lokacija ćete posetiti da nisam siguran da li su išta ostavili za treći deo. Ali svaki biom je ispunjen raznim zadacima kako vezanih za priču, tako i sporednim questovima. A za komplecioniste postoji i spisak aktivnosti koje možete završavati u svakoj regiji što vam pomaže da pronađete skrivene bossove i da otključate nove materije. Muzika je jako čudna u ovom nastavku. Pored legendarnih numera iz originala koje su prenete u prelepi orkestarski melem za uši, neke numere zvuče kao da ili ne pripadaju igri ili su napisane na brzinu. Ne bi to toliko ni smetalo da nisu toliko u prvom planu i da muzika ne nadglasava dijalog u nekim momentima. Ovo je bio problem i na PS5 i mislio sam da je bug, ali nije popravljen do sada čak ni za PC verziju, što mi govori da su devovi zapravo hteli da igra ovako zvuči. Nije mi jasno zašto doduše, jer baš smeta. Party sistem je sada poboljšan i imate više uticaja na vodeću ekipu, a oni koji nisu u glavnoj postavi i dalje doprinose sa oboda. Novosti u borbama su sinergije, gde dva člana glavne postave kombinuju specijalne napade u jedan, predivno i ložački animiran napad. Unapređivanje ekipa je znatno dublje i sporije ali se uglavnom svodi na ove nove napade sinergije i pasivna poboljšanja. Nije kritika, samo je drugačije. Sam kombat je dosta arkadniji i brži nego u prethodnom delu. Pogotovo to što ćete češće imati punu ekipu (za razliku od Remake) tako da ćete ih i češće menjati tokom borbe da biste brže punili ATB. Dodat je pozamašan broj novih napada, materije i specijalnih sposobnosti tako da kombinacijom svega, kombat se neće ubajatiti čak ni pri kraju igre. Što se priče tiče, igra se direktno nastavlja na kraj Remake-a. Cloud i ekipa beže iz Midgard-a i pokušavaju da prate Sephiroth-a gde god on da je pošao. Shinra u međuvremenu ima nove planove i nova lica na vrhu kompanije i neće dozvoliti da našim junacima bude lako. Priča se šire ili uže razlikuje od originala a kraj Remake i početak Rebirth nam to jasno stavljaju do znanja sa jednom činjenicom koju vam neću ovde spoilovati. Final Fantasy nikada nije tvrdio da ima jednostavnu priču, pogotovo sedmica, ali se Square potrudio da sve dodatno zakomplikuje. Imam osećaj da im je neko rekao da im original ima previše jednostavnu priču i sada pridržavaju čašu piva Square-u da im dokaže suprotno. Već od prethodnog dela se spominju procepi u vremenu i realnosti i razbijanje tajmlajna što samo znači da će nas čekati još više iznenađenja u trećem delu. Ono što je moja najveća zamerka igri su performanse na Steam Deck-u. Ovo ne bi bio problem da se nisu hvalili da su dobili Steam Deck Verified titulu. Ova titula znači da igra odlično radi i potpuno je podržana na Steam Deck-u. Ovo jednostavno nije istina. Performanse su više nego skromne gde se FPS jedva dogega do 30 samo ako su uslovi (i pH vrednosti) savršeni. Isto tako, ne može da se isključi TAA što igru čini užasno mutnom i nepreglednom a ne podržava FSR da to ispegla. Istina, kroz razna igranja kako sa Steam Deck hardver podešavanjima tako i sa podešavanjima u samoj igri, FFVII Rebirth može da se dovede do igrivog stanja, ali to je onda ne čini „Verified“. Svakako, na mojoj mašini (4080 Super, 7800x3D) igra radi odlično, bez i jednog crash-a u 50-ak sati igranja sa stabilnim frejmovima sem ponekad sa UE štucanjima što ni Epic ne ume da reši u svom endžinu. Za ostale dubinske i divne detalje, uputio bih vas na odličnu recenziju kolege Milana, a do tada ćemo obojica nestrpljivo čekati treći deo i razmišljati kako će nadmašiti Rebirth. Final Fantasy VII Rebirth je dostupan za PlayStation 5 i PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bolje nego na PS5: Final Fantasy VII Rebirth PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako neke video igre prevazilaze platformu na kojoj su objavljene, to su nesumnjivo naslovi iz Nintendove kuhinje. Ovo sam najviše voleo da dokazujem pokretanjem starijih igara sa Nintendovih konzola na emulatoru, gde bi samo podizanje rezolucije renderovanja, udahnulo potpuno novi život u njih. Kao da su sve ove igre rađene za daleko napredniji hardver i po pitanju same konzole ali i ekrana na kom se igra prikazuje. Baš u tom maniru sam momentalno po prvobitnom izlasku Donkey Kong Country Returns, pre neverovatnih 15 godina, igru pokrenuo na emulatoru i divio se njenoj prezentaciji. Na starom televizoru i originalnom Wii hardveru, igra je već izgledala odlično. Ali uz malo HD dotezanja, bila je verovatno u pitanju najlepša platforma ovog tipa koju sam ikada video. Donkey Kong Country Returns je od tada doživeo jedno reizdanje za 3DS, zatim potpuno neobično izdanje za kinesko tržište i Nvidia Shield i konačno, 15 godina kasnije, HD izdanje za Switch konzolu koja je na zalasku svoje karijere. Da li Nintendova magija podizanjem rezolucije, može da istraje 15 godina? Moje mišljenje vas očekuje u nastavku teksta. Igra pred nama 2010. godine, nije samo predstavljala sjajan povratak voljenog majmuna, nego i neku vrstu renesanse za skrolujuće 2D (2.5D) platforme. Žanr je u to vreme bio poprilično potisnut, a DK Country Returns ga je razdrmao sjajnim dizajnom nivoa, utegnutim kontrolama i prepoznatljivom i surovom težinom na koju su obožavaoci serijala navikli. Kako je Wii bio konzola na kojoj je igra prvobitno objavljena, neizostavno su bile prisutne i neke kontrole koje su od igrača zahtevale da maše kontrolerima. Ovo mi se ni u to vreme nije dopalo, kako su takve kontrole poprilično nepouzdane u težim igrama koje zahtevaju preciznost i dobar tajming. Na sreću, 3DS reizdanje je ove kontrole redukovalo na običan pritisak dugmeta što je zadržano i u Switch verziji. Ali je ostavljena i opcija za “motion” kontrole za nostalgičare i one željne dodatnog izazova. Donkey Kong Country Returns je zaslužan za revitalizaciju žanra, kako su njegov primer ispratili mnogi kultni naslovi koji su objavljeni nakon njega. Prvi na pamet mi pada Rayman Origins/Legends ali i Donkijev značajno unapređeni nastavak – Tropical Freeze. Zato je pomalo i tužno priznati da ovaj original nije najbolje ostario, deceniju i po kasnije. Osim podignute rezolucije, malo unapređenih modela, osvetljenja i tekstura, HD reizdanje ne donosi gotovo ništa novo. Da, prisutna su neka rešenja iz 3DS verzije igre, olakšice pri igranju i bonus lokacije, ali to je bukvalno to. Osim što igra u Nintendo maniru, košta koliko i potpuno nov naslov, dizajn nivoa i kompletan sadržaj, mirišu na jako vremešan naslov. Istina, ovde ćete pronaći dobru količinu zabave, ali za današnje standarde, igra bi moralo da košta bar duplo manje s obzirom na to šta nudi. Dizajn je simplistički, kooperativni režim neizbrušen a osim solidnog nivoa težine za ljubitelje izazova, malo šta ovde će vas propisno oduševiti. Recimo, “motion” kontrole sada jesu opcione ali alternativa i dalje služi za korišćenje nekih mehanika koje ni u ono vreme nisu bile preterano dobrodošle. Konkretno mislim na potez gde Donki bukvalno duva ne bi li razotkrio neku tajnu. Ovo i dalje deluje jako pipavo, usporava ceo tok igranja i generalno ne pruža neku naročitu satisfakciju. Dobro, deluje pomalo nefer govoriti o ovoj igri danas i neizostavno je porediti sa novijim naslovima gde je bombastična prezentacija prilično otupela naša čula za starije igre. Ali to se dešava kada Nintendo izda igru po punoj ceni i sa minimumom uloženog truda da se jedan legendarni naslov bolje približni modernoj publici. No bez obzira na sve navedeno, ovo je bez sumnje najbolji način za iskusiti ovu igru. Možda nije restaurirana kako dolikuje, ali od svih dosadašnjih izdanja, ovo je definitivno najkompletnije. No opet, radije bih vam preporučio da zaigrate 3DS izdanje koje ja za svoje vreme bilo daleko impresivnije. Ili još bolje, da zaigrate Tropical Freeze koji je u svakom mogućem pogledu, superiorna igra. Ali ukoliko ste već iscrpeli sve svoje opcije i baš želite po svaku cenu da zaigrate najbolje izdanje originalnog Donkijevog povratka, igru koja je pomerila granice i razdrmala žanr, onda šta da vam kažem. Ovo je jedna odlična i nesumnjivo kultna igra, sama zaslužna što ju je vreme pregazilo. Jer pokrenula je lavinu napretka i sve ono što danas možemo videti i zbog čega nam je ova igra neimpresivna, dugujemo upravo njoj. Hvala ti, Donki. I nadamo se da će ti Nintendo ponovo uliti novi život nekim modernim draguljem. To si svakako zaslužio! A i mi s tobom. Donkey Kong Country Returns HD je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Povratkov povratak povratka: Donkey Kong Country Returns HD recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako pratite gejming industriju i kompanije koji stoje iza vaših omiljenih igara, velike su šanse da ćete nastaviti da pratite i njihove developere koji su prešli u druge studije. Ovom prilikom ćemo se fokusirati na Eternal Strands od malog i relativno nepoznatog razvojnog tima Yellow Brick Games, koji se sastoji iz Bioware i Ubisoft veterana koji su radili na Dragon Age serijalu i mnogim drugim Assassins Creed igrama. Vi ste Brynn, mag i ratnik po imenu Weaver. Vaša družina odlučuje da priđe ozidanoj regiji koja je odsečena od ostatka sveta putem magičnog štita koji se zove Veil. Ova regija, takozvana Enklava, nekada je bila nacija za sve Weavere i mesto na kojem je bilo najviše magije. Tokom vašeg istraživanja sa spoljašnje strane zidina, vaš karavan prekriva čarobna magla. U pokušaju da se spasite od magle, opredeljujete se za očajnički potez i aktivirate magičnog golema koji vas i celu vašu trupu sprovodi kroz Veil. Kao prvi ljudi koji ste kročili unutar Enklave u poslednjih 50 godina, pokušaćete da saznate zašto je ova regija uopšte morala da bude izolovana. Gejmplej u Eternal Strands je bogati koktel mehanika iz mnogih drugih popularnih igara. Imaćemo malo akcije, avanture, malo Breath of the Wild elemenata, malo Shadow of the Colossus dodataka, malo Bioware začina u vidu karakterizacije likova i mnogo toga drugog. Pa da krenemo od onog najočiglednijeg, a to je sistem borbe i akcije u igri. Nažalost, već na prvom koraku možemo reći da igra u ovom aspektu poprilično posustaje. Borbe neće biti teške ili nefer sa te strane, osim ako ne igrate na većim težinama. Veći problem se javlja u samoj egzekuciji nego u balansu. Sam sistem je vrlo prost. Koristićete jedno od tri oružja; mač sa štitom, luk i strele ili dvoručni mač. Svako oružje ima potpuno drugačiji set komandi i akcija ali se one pretežno svode na neki laki udarac i specijalni potez, kao recimo šut ako vam neko priđe dok koristite luk i strelu, ili blokada za mač i štit. Dodatno, ako napravite neko specijalno oružje imaćete i specijalan magičan napad. Protivnike možete da izbegnete sa ne baš kvalitetnim dodge manevrom ili blokirati štitom. Problem je što ne možete prekinuti jednu od ovih akcija kako biste prešli na drugu, a još veći problem se javlja kod kretanja jer ćete imati utisak kao da se bukvalno klizate po mapi. Automatski ćete se zaletati na protivnike ili će oni dolaziti ka vama iz uglova van ekrana. Neprijatelji će vas napadati iz daleka sa savršenom preciznošću ili ćete ih vi komplet usporiti i zaglupeti kad ih zamrznete ledom. Hoću da kažem da sistem borbe nema fluidan tok kakav bi mogao da ima. Drugi aspekt kombata se odnosi na okršaj sa ogromnim protivnicima na koje ćete morati da se penjete kako biste napali njihove slabe tačke. Ovaj deo je sjajno odrađen i reklo bi se da niveliše ceo sistem nazad na dobru stranu, samo zato što je svaka borba epski okršaj sa titanima. Magija koju ćete koristiti u borbi se svodi na vatrenu, ledenu i gravitacionu. Za prve dve verzije možete da pretpostavite kako funkcionišu, a kada je gravitaciona u pitanju, tu počinje prava zabava. Ili ćete pokupiti objekte i bacati ih na protivnike, ili ćete na neki način manipulisati gravitaciju i njenu jačinu oko njih. Dobar deo ovih efekata ćete često koristiti tokom istraživanja sveta, oko kojeg se vrti druga polovina gejmpleja. Svet će se deliti na specifične instancirane mape u kojima se kriju neprijatelji, krafting materijali i recepti, kao i informacije o dešavanjima u ovoj izolovanoj zoni. Iako na prvi pogled liči na RPG, u Eternal Strands ne postoje nikakvi skill niti XP poeni. Sve što će uticati na vašu borbenu spremnost jeste vaš sirovi skill, kao i oprema koju možete napraviti. Zapravo, slobodno mogu reći da Eternal Strands poseduje jedan od najfer krafting sistema koje sam ikada video. Svaki materijal koji se koristi za pravljenje opreme uvek može biti zamenjen nekim drugim. Taj deo opreme čak možete rastaviti i potom napraviti novi, a pritom će vam neiskorišćeni materijali biti kompletno vraćeni. Na ovaj način možete praviti specifične setove opreme za specifične okršaje ili protivnike koje idete da lovite. Morate da obratite pažnju koji materijal ćete koristiti za koji deo opreme, pošto će svaki imati drugačije statove u zavisnosti od njegovog tipa, bilo da se radi o oružju ili oklopu. Iako koristi već poznati cell shaded i pomalo anime/cartoony dizajn, igra izgleda zaista zadivljujuće. Taj miks boja, izgled lokacija, dizajn magičnog sveta i protivnika, stvarno je odličan. Glavni lik i sama grupa dosta podsećaju na neku D&D družinu, što dodatno akcentuje fenomenalna glasovna gluma koja je ekspertski prenela emocije svakog člana. S druge strane, muzika me nije nešto posebno oduvala – ima svojih momenata ali nije preterano upadljiva. Najveću manu sam već spomenuo kod veoma ”klizavog” sistema borbe. Drugi veći problem se odnosi na kameru koja će ponekad baš brzo menjati kadar i neće vam prikazivati šire okruženje kako biste znali odakle vam protivnici dolaze. Neprijatelji će nekada biti toliko agresivni i precizni da će vas lako okružiti, zarobiti i totalno izmlatiti. A povrh svega toga, lock on sistem je takođe katastrofalan. Ako ste veteran RPG žanra, u Eternal Strands ćete se osećati kao kod kuće. Jako brzo ćete ukapirati i savladati sve mehanike jer ste se verovatno ranije susreli sa njima, što nije nužno loša stvar. Ovo je takođe solidna prilika za novajlije pošto je igra taman dovoljno šarena da ćete lako posle moći da se specijalizujete za neki drugi RPG, ili čak da isprobate neki koji ima samo jednu od ovih mehanika, kao recimo Shadow of the Colossus. Eternal Strands je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/ S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Terminals Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ispleti mi bako priču: Eternal Strands recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vožnje istim autobusom po n-ti put su prerasle u toliku torturu da muzika više nije bila dovoljna. Kao i mnogi drugi pojedinci koji imaju očajničku potrebu da ubiju vreme, utočište sam pronašao u mobilnim igrama. Jednostavne mozgalice su neko vreme služile ovoj svrsi, dok sasvim slučajno nisam naleteo na Slice & Dice, za koji mogu da kažem da je jedna od najboljih igara koje sam ikada zaigrao. Prva verzija se pojavila pre više od tri godine, ali pošto je igra konačno dobila Steam verziju a nedavno i novi 3.1 apdejt, odlučio sam da podelim utiske. Prelep retro pixel art stil me je odmah privukao, ali sam i dalje bio skeptičan. Malo je falilo da kompletno batalim igru kada sam primetio da je bacanje kockica glavna mehanika, što me je navelo da pomislim da se igra žestoko oslanja na RNG. Na sreću (uf), brzo sam shvatio da sam se prevario. Slice & Dice je strateški roguelike koji na odličan način implementira RNG elemente. Svaki run počinjete sa družinom od pet heroja, sa ciljem da dođete do jednog od finalnih bossova koji vas čekaju na 20. nivou. Ako u jednoj borbi ostanete bez celog tima, vaš run se završava. Heroji su podeljeni na šest različitih boja, to jest klasa, koje su inspirisane klasičnim fantasy tropama – plavi heroji su magovi, žuti su ratnici i slično. Svaka klasa ima manje-više definisanu ulogu, uz nekoliko izuzetaka – narandžasti, žuti i plavi heroji su najčešće fokusirani na DPS, dok sivi i crveni štite ostatak tima. Posle svakog neparnog nivoa, to jest bitke, dobićete dve opcije sa upgrade heroja, dok posle svakog parnog na raspolaganju imate izbor od dva itema koje možete dodeliti vašem timu. Svaki od ovih izbora u velikoj meri utiče na vaš stil igre, kao i ishod ostatka partije. Kako se onda kockice uklapaju u celu priču? Mimo magija koje neki heroji poseduju, njihove sposobnosti su definisane kockicama čije strane određuju dostupne akcije. Na početku svake borbe, koja je inače potezna, šestostrane kockice su automatski bačene za neprijatelje a potom i za vaš tim. Ako vam se rezultat dopada, odmah ih možete ”zaključati”, ali ako nekim kockicama niste zadovoljni, imate pravo da ih bacite još dva puta. Nakon toga, kockice svakog heroja možete koristiti u bilo kom redosledu uz veoma korisnu undo opciju, koja vam dozvoljava da ispravite potencijalne greške ili da testirate određene kombinacije. Kada iskoristite sve kockice, možete kliknuti ”end turn” i tada dolazi red na čudovišta. Ceo ciklus se zatim ponavlja dok ih ne savladate, ili dok ne ostanete bez poslednjeg člana družine. Na primer Fighter, jedan od početnih žutih heroja, poseduje dve strane koje kažu ”uradi dva damage-a”, zatim dve strane za jedan damage i dve strane za jedan štit. Svaki heroj se drastično razlikuje, ali treba imati na umu da mnogi poseduju ”prazne” strane koje su označene kao X. Ako potrošite vaš poslednji reroll i jedan od članova tima završi sa iksom na svojoj kockici, on praktično preskače potez (u većini slučajeva). Pored itema, gejmplej dodatno bogati poseban keyword sistem. Svaki keyword dodaje određen efekat kockici – na primer ”poison” neprijatelju radi dodatni damage svakog poteza, ”charged” dodaje damage u zavisnosti od vaše trenutne mane, ”double use” vam dozvoljava da iskoristite kockicu dva puta, ”cleanse” sklanja negativne status efekte (kao poison) i slično. RNG je prisutan u mnogim aspektima igre ali je najizraženiji u samoj ”dice mehanici”. RNG vas nekada definitivno može uhvatiti nespremne, ali kao neko ko je potrošio nekoliko hiljada sati na igru, mogu da vam garantujem da za svaki poraz u 99% slučajeva možete kriviti samo sebe, bilo da ste pogrešno procenili situaciju, bili brzopleti ili previše greedy. O tome svedoči i online rang lista, gde možete videti igrače koji imaju 50-100 uzastopnih pobeda, u zavisnosti od moda igre. Na tu temu, Slice & Dice poseduje veliki broj modova i nivoa težine. Ubedljivo najpopularniji je Hard mod, na čijem početku morate da izaberete jednu od četiri nasumično prikazane kletve. Kletve svaki run čine drastično težim, bilo da pojačavaju neprijatelje ili nerfuju vaše heroje na različite načine. Svaka kletva ima level i kreću se od relativno laganih do apsolutno neigrivih, ali moram da kažem da je igra prilično teška i na Normal težini. Količina sadržaja koju Slice & Dice nudi je abnormalna, što se na prvom mestu ogleda u prostom broju svega što sam pomenuo – heroja ima 128, itema 470, čudovišta 67, keyword efekata 191, a osnovnih kletvi 292. Ovo deluje zastrašujuće ali sav sadržaj se otključava postepeno, tako da je progresija prilično prirodna. Ako pak želite da u startu igrate sa celim ”arsenalom”, uvek možete čekirati bypass unlocks opciju. Ipak, sam broj ovih varijabli nije glavni faktor kompleksnosti igre, već njihova međusobna kombinacija – brzo ćete uvideti da opcija ima praktično bezbroj i da je svaka partija drastično drugačija od prethodne. Čak i posle tolikog broja sati, i dalje otkrivam nove sulude kombinacije. Rekao bih da je to glavni adut slajsendajsa i razlog zbog kog mi igra (verovatno) nikada neće dosaditi. Iako se krije u moru drugih indie igara, Slice & Dice ima veoma posvećenu zajednicu igrača i moddera, a tu je i nekoliko strimera koji su pozitivno uticali na njen razvoj. Mislim da je igra zaista vredna vaše pažnje ako ste ljubitelj poteznih strategija, ali ako ste i dalje skeptični, uvek možete isprobati besplatni demo za mobilne telefone. Slice & Dice je dostupan za PC, Android i iOS Autor: Božidar Radovanović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sve kockice su se složile: Slice & Dice recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Dynasty Warriors je kroz svoju dugu istoriju stvorio maltene potpuno novi žanr igara, zvan musou, po specijalnim potezima kojima ćete šibati na hiljade protivnika. Kroz ovaj serijal, koji je generalno stagnirao u poslednjih par iteracija, dolazi Origins koji funkcioniše kao blagi ribut, sa ciljem da kupi novu publiku, kao i stare fanove. Kao neko kome su ove igre u poslednjih par godina veoma brzo budile dosadu, moram reći da je DW Origins verovatno najbolja i najzabavnija u serijalu. Radnja se odigrava u doba Tri Kraljevstva, davno vreme kineske pobune Žutih Turbana još u drugom veku. Prepričavanje ovih istorijskih priča, kao i mitova, u Originsu je odrađeno značajno pristupačnije, s obzirom da vas ovoga puta stavlja u ulogu bezimenog mačevaoca sa amnezijom koji putuje Kinom. Kroz nešto ličniju perspektivu, upoznaćete apsurdno veliku postavu likova, od kojih su svi relevantni i istorijski bitni za ovaj narativ. Srećom, za razliku od većine DW igara, ovoga puta će vam sve to biti dozirano u nešto razumnijem i boljem tempu, kroz solidno odrađene animirane sekvence i dijaloge, upoznavajući vas sa likovima taman toliko da ih makar zapamtite u moru istih. Naravno, Dynasty Warriors se igra zbog svog borbenog sistema, a ne zbog bolje razrade likova i narativnih faktora. Ova igra, od svih žanrovskih definisanih borbenih sistema, definitivno pruža najveći nivo satisfakcije, ne zato što ćete slati na stotine vojnika u vazduh, već najviše zbog taktički odlično realizovanih borbi sa oficirima i generalima. Igra će od vas zahtevati da parirate i izbegavate udarce, pretvarajući se u ritmički ples koji izgleda maestralno kada ga ukombinujete sa kineskim borilačkim veštinama. Šibanje kroz neprijatelje doduše neće biti dovoljno da pobedite u borbi između dve armije, već ćete morati da pomažete i odlučujete gde je idealno napasti u datom trenutku kako biste preokrenuli tok bitke. Zauzimanje baza će spuštati neprijateljski moral koji će samim time i usporiti napredak protivničke vojske. Uz to ćete imati i specifične zadatke u svakoj bici, te ćete morati da baratate između svih ovih prioriteta istovremeno. DW Origins ima pregršt oružja, te iako počinjete sa mačem, možete igrati sa kopljima, maljevima i tonom drugih, pa čak i sa rukavicama koje dozvoljavaju promenu različitih stavova radi otvaranja novih poteza koji uz precizan tajming tokom komboa otvaraju nove udarce. Iako ćete u većini igara naći oružje koje vam se najviše dopada i držati se istog do kraja igre, ovde se promena oružja i stila borbe ohrabruje. Naime, jedini način da levelujete svog lika jeste da budžite nivo u određenom oružju. Ako želite da dostignete maksimalni nivo, kroz igru ćete tehnički morati da koristite skoro sva oružja. Dobijaćete iskustvene poene koje možete trošiti u velikoj selekciji raznoraznih iskustvenih drva, dok same sposobnosti stvarno dodaju moćne efekte, nadogradnje na vaše sposobnosti i modifikacije postojećih. Osećaj progresije je odličan jer kako budete odmicali kroz igru, uvidećete koliko ste postali jedna nezaustavljiva mašina za ubijanje. Između borbi ćete šetati po izometrijskoj mapi koja obuhvata veći deo Kine koja je preplavljena raznoraznim resursima, likovima i beskonačnim mini borbama ako volite da grajndujete. Ovde se javlja par problema međutim – neke borbe mogu biti repetitivne, iako opcionalne, kao i to da je korisničko iskustvo u ovom modu poprilično slabo. Naime, sporedne kvestove i karaktere nećete uspevati lako da locirate jer nisu označeni na mapi u jasnoj meri. Putovanje između provincija takođe može da potraje, te ovaj deo stvarno ume da nepotrebno razvuče igru u nekim segmentima. Vizuelno, Dynasty Warriors: Origins izgleda najbolje u serijalu. Iako neće parirati najboljim igrama današnjice, efekti i animacije izgledaju zaista fantastično. Borbe koje čine srž igre su definitivno najbolje u serijalu delimično i zbog odličnih vizuelnih efekata i animacija koje utoliko pružaju više satisfakcije. Što se tiče muzičke podloge, iako volim paljevinsku rok i metal muziku dok rokam hiljade neprijatelja, igri bi možda odgovaralo nešto više u duhu drevne Kine, sa tradicionalnim instrumentima koji bi bolje doprinosili atmosferi. Uprkos tome što je priča i dalje malo prenatrpana informacijama, kao i pojedinim manjkavostima pri korisničkom interfejsu, stvarno mogu bez problema reći da je Dynasty Warriors: Origins odlična igra i definitivno će biti jedna od najboljih ove godine, a nismo ni izašli iz prvog meseca. Dynasty Warriors: Origins je dostupan za PlayStation 5, Xbox Series X/S i PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kinesko šibanje na veliko – Dynasty Warriors: Origins recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Delta Force, legendarna franšiza iz devedesetih, vraća se u modernom izdanju free-to-play igre. Novi naslov spaja nostalgične elemente sa savremenim trendovima, što ga čini jednim od boljih timskih tactical shootera današnjice, posebno ako uzmemo u obzir da je besplatan. Delta Force igrače baca u masivan sukob sa bogatim arsenalom oružja i vojnih vozila poput tenkova i helikoptera. Lokacije iz igre će prepoznati svi dugogodišnji fanovi serijala pošto su bazirane na mapama iz starijih Delta Force naslova. Zahvaljujući Unreal Engine 5, imamo priliku da iskusimo stare mape u novom, modernom izdanju. Delta Force nudi tri moda igre: Warfare, epsku 32v32 bitku, zatim Operations, izazovne extraction misije sa posebnim PvE Raid modom, i na kraju Black Hawk Down, rimejk kultne kampanja iz starijih naslova inspirisan istoimenim filmom iz 2001. godine. Black Hawk Down će postati dostupan u januaru. Kada je igra besplatna, onda obično podrazumeva mikrotransakcije. Ni Delta Force nije izuzetak, ali ipak postoji jedna ključna razlika – developeri su istakli da igra ne poseduje nikakve pay-to-win elemente. Umesto toga, postoji posebna valuta koja se koristi samo za skinove i ostalu kozmetiku. E kad bi svi developeri razmišljali kao Team Jade! Delta Force možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Delta Force appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Hironobu Sakaguči je legenda u gejming svetu bez koje Final Fantasy serijal ne bi postojao. Otkako je napustio Square Enix, osnovao je svoj razvojni tim gde nastavlja da radi na novim i interesantnim projektima. Jedan od ovih projekata je FANTASIAN Neo Dimension, koji je, prema njegovim rečima, začet kada je završio svoj ponovni prelaz Final Fantasy šestice. Priča počinje sa našim protagonistom Leom koji se infiltrira u neku super high-tech fabriku. U fabrici dolazi do eksplozije nakon čega Leo gubi sva sećanja. Posle nekoliko okršaja uspeva da pobegne i dolazi do nepoznatog pustinjskog grada. Na vama je da otkrijete šta ste radili u toj fabrici, ko su vam prijatelji i šta se zapravo dogodilo. Igra prati standardne trope bilo koje JRPG igre, čak više nego noviji naslovi iz žanra, ali takođe dodaje veoma zanimljive novine u smislu sistema borbe. Što se osnove gejmpleja tiče, kao i u drugim sličnim naslovima istraživaćete svet, upoznavaćete se sa raznim likovima i borićete se sa neprijateljima. Na raspolaganju ćete imati tim saputnika koje ćete moći da menjate u bilo kom momentu i koje ćete naravno opremati raznim oružjem i opremom na koju naletite. Imaćete opcije da unapređujete likove ali na veoma minimalnom nivou, sa tek pokojim bonusom ili apgrejdom. Ono u čemu igra briljira jeste njen sistem borbe. Kao i svaki drugi dobri JRPG svodiće se na potezni combat, gde ćete koristiti obične ili specijalne napade u specifičnoj kombinaciji kako biste iskoristili slabost protivnika. No nije sve tako prosto. Naime, prvo ćete imati priliku da se borite sa mnogo većim brojem protivnika istovremeno u odnosu na tipični potezni JRPG. Tu će vam pomoći AoE skillovi, ali važna je i orijentacija vaših običnih napada i magija. Na primer, ako su neprijatelji postavljeni u dijagonali, bitno je da pravilno usmerite vaš napad kako biste pogodili svakog protivnika. Ovo drastično menja taktički pristup jer će vaši potezi zavisti od toga gde se svaki lik nalazi u formaciji, koju grupu protivnika ćete zahvatiti sa kojom sposobnošću i u kom redosledu. Čak je i uletanje u bitke veoma retro i podseća na prastare igre sa random encounterima. Dok se šetate kroz opasne zone u bilo kom momentu možete biti bačeni u borbu, nešto kao visoka trava u Pokemonima. U jednom momentu u priči dobićete spravu koja ”usisava” slabe protivnike. Kada se napuni, moći ćete da je iskoristite kako biste pobedili ogromnu grupu protivnika. Time izbegavate okršaj na svaka tri koraka. Ipak, najzanimljiviji aspekt borbe su okršaji sa glavnim boss čudovištima. Svaki boss predstavlja neku vrstu zagonetke gde ćete morati da provalite kako da preživite njihove napade i da iskoristite njihove slabosti i okruženja kako biste ih savladali. Ako vam se čini da vam je igra možda laka ili želite pravi brutalni test vaših JRPG sposobnosti, onda bi definitivno trebalo da prebacite igru na Hard mod. Ovo je hard mod u pravom smislu te reči, jer će vas kažnjavati čak i za najsitnije greške. Najzanimljiviji aspekt vizuelne prezentacije je to da su sve lokacije, pa čak i one u kućama i zgradama, zapravo prelepe i izuzetno detaljne diorame. Iako su sami likovi i njihove animacije kompjuterski generisane, uopšte ne kvare celokupan utisak. Glasove likova možete podesiti na originalni japanski ili engleski jezik i gluma je u oba slučaja vrlo solidna. Muzika je odlična, ali je u bilo kom trenutku možete zameniti za neku od legendarnih numera iz Final Fantasy serijala. Originalna verzija igre za Apple uređaje je bila neverovatno izazovna. Delom je to sanirano dodavanjem Normal mod težine jer je igra u svojoj osnovi jako teška. Primećuju se nedostaci i kod prelaza sa mobilne na konzolnu verziju, među kojima je već legendarni problem kamere i kretanja. U određenim situacijama može doći i do seckanja kod pojedinih animacija. Bilo da ste nostalgični za neke stare Final Fantasy naslove ili želite da vidite na čemu radi jedan od originalnih kreatora JRPG žanra, FANTASIAN Neo Dimension definitivno morate isprobati. Možda ga ne bih preporučio novajlijama žanra, ali ako generalno volite izazovne igre, nećete biti razočarani. FANTASIAN Neo Dimension je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Potraga za izgubljenim sećanjima: FANTASIAN Neo Dimension recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Au, izašla je fudbalska igra koja nije FIFA (tj. FC) ili PES (tj. eFootball). Sama činjenica da ova igra ima dovoljno hrabrosti da pokuša da se uvuče u AAA tržište kojim uglavnom dominira FC serijal me čini optimističnim za budućnost. Naime UFL od starta počinje sa nešto više fer modelom nego FC, predstavljajući sebe kao besplatnu igru, sa naravno malom zvezdicom u uglu koja će vas sigurno navesti na to da mikrotransakcije u igri postoje. Ali više o tome ću govoriti kasnije. Strikerz Inc. je startap ekipa koja je ušla u ovo tržište, i problem ovde jesu značajno plići džepovi od onih koje EA poseduje, te ako očekujete neko licencirano takmičenje, ovde ga nažalost nećete naći. Međutim, to ne važi i za igrače, s obzirom da UFL poseduje FIFPro licencu koja im daje prava na korišćenje pravog lika apsolutno svih fudbalera u svetu, te iako nećete viđati grbove i dresove raznoraznih klubova i liga, igrači će ipak biti prisutni tu i likom i delom. Teško je kreirati fudbalsku igru od nule, prvenstveno razviti model fizike čiji je cilj napraviti simulaciju u kojoj će igrač ipak uživati na kraju svega. Počevši od grafike, UFL definitivno može parirati protivnicima. Iako još uvek nije na nivou FC 25, svakako je ispred Konamijevog eFootball serijala koji, uprkos tome što su obe igre rađene u Unreal endžinu. Teren ima žive boje, modeli igrača su lako prepoznatljivi i živopisni, dok su stadioni solidno izrenderovani uprkos manjku kadrova u kojima se pojavljuju. Ono što je pak najbitnije, gejmplej, ima svoje velike prednosti, ali i velike mane. S obzirom da je igra tek krenula svoj razvojni ciklus kroz koji će se održavati nadam se u dugom nizu godina, ovde svakako ima mesta za poboljšanje. Ono što mogu da pohvalim jeste šutiranje na gol koje ima jako dobar osećaj, pogotovu sa “normalnim” šutevima koji su zapravo realni i efikasni, bez konstantne potrebe da se prave spinovi, lukovi i slično što FC konstantno zahteva od igrača. Iako su kolizije apsolutno abominalno loše na momente, kreirajući situacije na terenu koje više liče na fliper nego na fudbal, ovaj aspekat je i dalje bolje odrađen nego FC 25. Defanzivni AI vaših i protivničkih igrača je svakako loš, ali prilikom manuelne kontrole, igranje odbrane deluje efikasnije, satisfaktornije i sve u svemu bolje nego kod konkurenata. UFL se diči nešto sporijom igrom i predstavlja neku među između eFootball-a i FC-a, ali više naginje ka FC-u. Prekidi su efektivno isti kao u ranijim FC igrama, dok i sam tok igre vrlo često zaobilazi vezni red i dosta škrtari sa faulovima. Pas igra je ovde suludo nekonzistentna doduše i verovatno predstavlja najveći problem igre. Snaga dodavanja je apsurdno velika i vrlo često ne zavisi od toga koliko dugo ste držali dugme za pas. Ako je kojim slučajem pas u prazan prostor, ovde će vam snage često zafaliti. Dodavanja po zemlji će često ići raketnom brzinom, iako je igrač daleko više od 25 metara od vas, a vi ste samo pipnuli dugme za dodavanje. Ova nekonzistentnost stvarno narušava bilo kakvo građenje akcija i taktički ume da ubije fudbal koji ste vi hteli da igrate. Kretanje je sporije, manje agilno i generalno realističnije. Igrači ne mogu da zalome kretanje pod uglom od devedeset stepeni iz punog trka, već će kretanje zahtevati više razmišljanja unapred, pogotovu sa defanzivne strane. Sve u svemu, iako je generalni osećaj lošiji od FC 25 na nekoliko polja, tok mečeva je bolji, nema skriptinga koji će pomagati preokrete i definitivno deluje kao da veština, uprkos svim manama, igra veću ulogu od sreće, što je meni dovoljno. Međutim, to nije sve. UFL ima jedan glavni mod, pored lokalnog moda gde sa nekoliko predefinisanih timova možete igrati klasične mečeve. Taj mod je faktički kopija Ultimate Team moda iz FC serijala, sa nekoliko ključnih promena. Nažalost, iako se igra hvali da je ”Fair to Play”, i dalje se mogu naslutiti P2W komponente. Iako možete doći do najboljih igrača brže nego u bilo kojoj FC igri, pravim parama ih takođe možete kupiti, iako su te pare značajno manje od bilo kakvih pakovanja koje FC nudi sa uglavnom lošim dobicima. Ovde su pakovanja doduše manifestovana u vidu skinova koji vašim igračima dodaju bolje atribute u zavisnosti od toga koji skin ste stavili. Ako imate više istih skinova na tri različita igrača ili čak specijalan skin za određenog igrača, dobićete još veći bonus na njihove atribute. Iako ovo utiče na sposobnost vaše ekipe, ova pakovanja nisu ni blizu bitna, s obzirom da ćete igrače sticati isključivo sa igračkog marketa, gde je ipak velika žalost što se i ti krediti mogu kupovati za pravi novac. Međutim, ovaj P2W je značajno manji nego u kompetitorima, a ako ne želite da potrošite ikakav novac, redovnim igranjem ćete ipak biti zadovoljni. Iako sama igra nema preterano puno sadržaja van ovoga, UFL se u velikoj meri fokusira na fudbal, a ne na provođenje vremena po menijima i pravljenjem SBC izazova (gledam na tebe FC). Uprkos njenim manama, mislim da igra ima potencijal i jako me zanima u kom pravcu će UFL ići. I dalje smatram da nije najbolja fudbalska igra na tržištu, ali mislim da pruža najbolje onlajn iskustvo gde su igrači i njihove veštine stavljeni u prvi plan. Ipak, plaši me kako će se razvijati meta i da li će ova igra ostati zabavna nakon par nedelja, gde me balans određenih atributa navodi na to da će ova raznovrsnost opasti na jedan najbolji način kako možete dati gol, od čega i FC pati. Svakako želim svu sreću ovoj igri, u nadi da će poljuljati tržište i naterati i druge igre na napredak, a ne na inkrementalna izdanja iz godine u godinu koja su jedva vidljiva golim okom, te možda i jednog dana zaigramo pravu fudbalsku simulaciju kakvu zaslužujemo. UFL je dostupan za PlayStation 5 i Xbox Series X/S. PC verzija je najavljena za 2025. godinu. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Novi fudbal, konačno: UFL recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne znam koliko dugo ste vi čekali, ali ja imam utisak da Šedou u Sonic franšizi nije dobio dovoljno pažnje još od Sonic Adventure 2. Tračak uzbuđenja kakav sam osetio dok sam jurio kroz Green Hill Zone, osetio sam ponovo uz Shadow x Sonic Generations već pri prvom pokretanju. Dobro, trebalo mi je ipak vremena da utvrdim da li je komešanje u stomaku bilo opravdano oštrim instinktom, ili samo posledica prošlonedeljne rođendanske torte koju sam sinoć pojeo, umesto da je bacim. Srećom, bilo je ovo prvo! Igra uzima originalni Sonic Generations koji je objavljen pre impoznantnih 13 godina (!), blago ga restaurira a zatim mu pridodaje potpuno novi naslov te kombinuje oba u jedinstveni paket. I dok je prisustvo Sonic Generations-a u paketu dobrodošlo, kako zbog više sadržaja tako i zbog povezane priče dva naslova, ovde ćemo se primarno osvrnuti na mračnijeg od dva ježa. Mislim da po pitanju napretka, Shadow x Sonic Generations možemo staviti rame uz rame sa nekim od najzanimljivijih platformskih igara ove generacije. Kao da je tim iza igre izvukao sve najbolje lekcije iz prethodnika, naročito iz originalnog Sonic Generations. Tako ovde kulminira spoj klasičnih i modernih elemenata Sonic franšize, podignutih na potpuno novi nivo. Ako ste ljubitelj brzine, znajte da je Shadow x Sonic Generations opasno zabavna igra. Takođe, ukoliko ste priželjkivali više ozbiljnosti i mračnijeg tona u Sonic svetu, bićete i više nego zadovoljni. Ova igra donosi tamniju, intenzivniju priču koja je toliko upečatljiva i precizno atmosferična da ćete već pri prvim nivoima shvatiti sa čime imate posla. Za mene, jedna od najzabavnijih stvari u vezi Sonic igara, uvek su bile mehanike. I to ne samo njihova tehnička perfekcija, već i način na koji se uklapaju u nivoe i priču. One su ovde dodatno obogaćene unikatnim sposobnostima koje Shadow ima na raspolaganju. Chaos Control i Chaos Blast otvaraju nove strategije i dimenzije u igranje… Kombinacija osećaja slobode i brzine, uvek iznosi šarm serijala u prvi plan. Ovde nas dočekuje priča koja se vrti oko vremenskih anomalija i sukoba Sonika i Šedoua sa mračnim silama njihovog univerzuma. Šedou se suočava sa svojim unutrašnjim demonima, dok Sonic ostaje optimistični heroj koji balansira situaciju. Pa dok je prezentacija urađena sa naglaskom na CGI animacije i emotivne trenutke, ne mogu reći da nisam uživao u narativu koji je dublji nego što je to inače slučaj. Posebno su upečatljive animirane sekvence koje naglašavaju sukob svetla i tame. Jedna od najimpresivnijih stvari je dizajn nivoa. Neki od njih su osveženi klasici iz originalnog Sonic Generations, dok su drugi potpuno novi, sa dodatnim slojevima kompleksnosti. Nivoi su dinamičniji, sa većim fokusom na vertikalnost i mobilnost kojom raspolaže Šedou, što donosi raznovrsnost koju iskreno nisam očekivao. Ako volite izazov, bićete i više nego zadovoljni. Tu su i boss borbe koje su sada složenije i izazovnije nego što to obično biva. Jedna od najzanimljivijih je borba sa Mefilesom, Šedouovim starim neprijateljem. Tamna je, intenzivna i pod očekivanim emocionalnim nabojem. Uz to, muzička podloga koja prati ove momente je apsolutno fantastična. Klasične Sonic melodije priređene kroz elektronske i orkestarske aranžmane, savršeno prate tempo i emociju igre. Igra koristi unapređeni grafički endžin koji donosi bogatije boje, bolje teksture i fluidnije animacije. Dinamičko osvetljenje je posebno izraženo u mračnijim delovima nivoa, gde je Šedou na domaćem terenu. Performanse su stabilne, učitavanje u duhu Sonika – brzo, a sve to bez mnogo kompromisa po pitanju vizuelnog sjaja. Doduše, na vama će biti da odaberete grafički režim odnosno da birate između više rezolucije ili frejmrejta. Ali kada su Sonic igre u pitanju, performanse su uvek najbolja opcija. Ovaj paket odiše svojevrsnom svežinom upravo zbog dinamike dva naslova. Sonik je i dalje brz, lagan i optimističan dok Šedou donosi specifičnu težinu, potrebu za taktiziranjem i prepoznatljiv intenzitet. Ako ste uživali u originalnom Generations-u, ovde ćete se osećati kao kod kuće, ali sa dodatnom dozom adrenalina. Ono što je takođe vredno pomena, jesu dodatni režimi igranja i sadržaj. Igra nudi opcione misije i zadatke koji generalno produbljuju svet nudeći dodatni kontekst za događaje i likove. Tu je i režim za vežbanje gde možete savladati poteze i način igranja, što je odličan dodatak za sve koji žele da usavrše svoje veštine pa da se posle hvale pred društvom koje će brze vratolomije posmatrati kao što smo nekada gledali virtuoze kako igraju Guitar Hero. Ipak, igra nije sasvim bez mana. Neki od novih nivoa, iako vizuelno upečatljivi, nekako uspevaju da deluju previše linearno u poređenju sa klasičnim dizajnom. Takođe, iako je priča intenzivna i zanimljiva, povremeno se može osetiti kao da vuče previše klišea iz mračnijih avantura. Sve u svemu, Shadow x Sonic Generations je igra koja uspešno balansira između nostalgije i inovacija. Ovo je jedno brzo i taktično iskustvo koje blista među svim svojim mračnim temama. Izazovno ali zabavno, jako sam prijatno iznenađen još jednim odličnim Sonic naslovom, nakon Frontiers-a koji me je ne tako davno, takođe užasno zabavio. Nabavite igru, isprobajte je pa se vidimo na stazama! Shadow x Sonic Generations je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Brži i od svoje senke! – Shadow x Sonic Generations recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada vam neko spomene roguelike žanr verovatno ćete pomisliti na neku haotičnu ili makar brzu igru. Iako zahteva dobre reflekse, Ravenswatch je prilično specifičan jer se ističe kao roguelike sa dosta sporijim tempom, koji gejmplej ipak čini znatno smrtonosnijim. A kada na to dodamo da je predviđen za do 4 igrača, onda vam je jasno da smo nabasali na zaista zanimljivu igru. Ravenswatch uzima poznate likove iz bajki i provlači ih kroz super grim dark filter. Samim tim dobijamo Crvenkapu koja je zapravo vukodlak, Frulaša koji priziva i koristi pacove kao minione, Beovulfa koji ima ljubimca zmaja i mnogo toga drugog. Passtech Games je uložio dosta truda ne samo u vizuelnu prezentaciju, već i priče individualnih likova koje su prilično interesantne. U svojoj osnovi, Ravenswatch je klasičan roguelike. Uzmeš lika, upadneš na nasumično generisanu mapu, biješ, biješ, biješ, skupljaš unapređenja i onda tučeš veoma izazovnog bosa. Međutim, za razliku od većine drugih sličnih igara koje su vrlo haotične i prepune neprijatelja, projektila i drugih efekata, ovaj naslov se fokusira na minimalizam ali zauzvrat znatno pojačava težinu. Ravenswatch je baš usporen u smislu borbe i samog kretanja po mapi, što može iznenaditi fanove roguelike igara. Taktički pristup je ključan, tako da je važno da pažljivo birate borbe i da ih okončate na najefikasniji način. Na početku ćete imati pristup jednom od četiri karaktera, dok ćete ostale otključavati tokom igre. Kako budete igrali sa jednim od ovih likova, tako ćete skupljati i skill poene i potom svakog od njih ponaosob unapređivati. Likovi se razlikuju u svakom pogledu, od oružja i unapređenja do kretanja i specijalnih sposobnosti. Multiplejer je po tom pitanju dosta zanimljiv jer nagrađuje sinergiju različitih likova i kombinaciju njihovih sposobnosti, što čini svaku borbu znatno lakšom. Protivnike nikako ne smete potceniti, a o bossovima ni da ne pričamo. Kada započnete nivo bićete bačeni na nasumično generisanu mapu na kojoj ćete imati četiri dana da što bolje unapredite lika, rešavajući sporedne zadatke. Sporedni zadaci su veoma zanimljivi i takođe su inspirisani bajkama, kao recimo sakupljanje cigala za treće prase. Kada istekne ovaj period od četiri dana, bićete teleportovani kod bossa, bili vi spremni ili ne. Najveći adut igre je kooperativni mod za do četiri igrača. Ovo će biti i najbitniji mod pošto je veći deo igre balansiran baš za njega. Iako postoji opcija za dodatne živote, solo igranje je jako izazovno, a ponekad i skoro nemoguće. Ravenswatch je prezentovan iz izometrijske perspektive, nešto nalik Diablo serijalu. Iako je smešten u mračni univerzum sličan prethodno pomenutoj igri, sama vizualna direkcija je mnogo prijatnija sa boljim miksom boja. Grafika je urađena u pomalo stripskom, pomalo cellshaded stilu gde imamo kontrast mračnih, sivih i bledih boja sa šarenim glavnim likovima i protivnicima. Naravno nisu šareni do te mere da uništavaju imerziju, ali taman dovoljno da lepo iskaču i da možete videti šta se dešava na ekranu. Utisak upotpunjuje zvuk koji dodatno gradi na toj mračnoj i bajkovitoj atmosferi, od efekata sposobnosti, preko udaraca oružja i krika čudovišta, pa sve do epske muzike tokom svake borbe. Najveći problem Ravenswatcha smo primetili pri samom izlasku igre, kada je multiplejer mod bio užasno nestabilan. Situacija je sada mnogo bolja, ali ima još prostora za unapređenja. Drugih problema i bagova nije bilo, osim jednog koji je meni najviše zasmetao – igra nažalost uopšte nije balansirana za solo igranje. Igra je prvobitno bila u Early Access fazi tokom koje su razvijani svi osnovni sistemi i ubačeni svi glavni likovi. Ali razvojni tim nije stao jer je aktivno nastavio da radi na novim dodacima, herojima i protivnicima koji će izlaziti i tokom naredne godine. Ako ste ljubitelj roguelike igara i imate drugare koji takođe vole ovaj žanr, Ravenwatch će vam pružiti mnoštvo zabavnih co-op sesija. Ako ste solo igrač, igra postaje preteška i blago rečeno iritantna. Ravenswatch u tom slučaju slobodno možete zaobići. Ravenswatch je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Xbox One, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Bajke iz grim dark univerzuma: Ravenswatch recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Monument Valley se vraća sa novim nastavkom koji zadržava sve elemente koji čine ovaj serijal jedinstvenim i nezaboravnim. Ako niste upoznati sa opusom Ustwo Games studija a volite lagane mozgalice sa opuštajućom atmosferom i daškom nadrealizma, ovaj serijal će vas garantovano oduševiti. Kao i njegovi prethodnici, Monument Valley 3 je puzzle igra koja igrače vodi u fantastičan svet baziran na optičkim iluzijama, zbog čega svakoj zagonetki morate pristupiti na vrlo specifičan način. Glavna mehanika igre je bazirana na manipulaciji perspektive i geometrije mnogih ”nemogućih objekata”. Puzzle igre generalno umeju biti prilično izazovne, ali za razliku od njih, Monument Valley 3 pruža više casual, skoro meditativno iskustvo. Ceo Monument Valley serijal je delo maštovitog uma, ali svaka igra poseduje određenu dozu realizma. U slučaju trojke, developeri žele da podignu svest igrača o opasnostima i značaju prevencije poplava. Shodno tome, igrači preuzimaju ulogu čovečuljka Noor, šegrta čuvara svetionika koji istražuje svet u opasnosti od velike prirodne katastrofe. Monument Valley 3 je relativno kratak, ali Ustwo Games već uveliko sprema dodatni sadržaj koji bi trebalo da izađe 2025. godine. Dostupan isključivo pretplatnicima Netflixa, Monument Valley 3 ostaje veran tradiciji serijala koji nikoga neće ostaviti ravnodušnog. Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Monument Valley 3 appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada je najavljen Fairy Tail 2, fanovi serijala su nesumnjivo imali visoka očekivanja. Prvi deo iz 2020. godine bio je solidan pokušaj da se duh animea prenese u gejming svet, ali je imao i svojih mana. Drugi deo je obećavao više: bolju priču, dinamičnije borbe i bogatiji svet. Nakon provedenih desetak sati uz igru, mogu odmah da potvrdim da igra ima dosta dobrih trenutaka ali prečesto ostavlja utisak propuštenih prilika. Fairy Tail 2 se bavi događajima iz Alvarez Empire arka odnosno dela priče, što je jedan od najuzbudljivijih segmenata u serijalu. Na papiru, to zvuči savršeno za igru – grandiozne borbe, veliki momenti i snažne emotivne veze između likova. Zapravo, konceptualno ovde nema greške. Ali i pored toga, priča deluje previše linearno i predvidivo, bar način na koji je prezentovana, čak i za one koji nisu upoznati sa animeom. Iako su ključni momenti verno preneseni, osećaj drame i tenzije često bledi zbog slabih dijaloga i previše pojednostavljenih scena. Sporedni zadaci, koji bi mogli da obogate priču, uglavnom se svode na generičke misije sakupljanja predmeta ili pobeda u borbama koje nemaju nikakvog značaja za narativ. Pa tako svet Fiorea, iako vizuelno prijatan, može delovati prazno. Naročito kada ponavlja iste obrasce bez značajnog osećaja avanture ili istraživanja. Pozitivnu stavku predstavlja potpuno originalna priča koju otključavate prelaskom glavne. Key to the Unknown, kako joj je ime, sastoji se iz četiri ekskluzivna poglavlja sa novim misijama i događajima. Kapiram da je ovo po principu recepta – ako kvalitet nije savršen, neka bar kvantitet pršti. I što da ne! Igra u je u svojoj suštini potezni JRPG. Jedna od stvari koje je Fairy Tail 2 unapredio u odnosu na svog prethodnika, jeste borbeni sistem. Kombinacija akcije i strategije sa dodacima poput „linkovanih napada“ i „extreme magic“ poteza, pruža neke od zaista spektakularnih i uzbudljivih momenata. Ali ukoliko ste se nadali nekom naročito dubokom sistemu, verovatno ćete biti razočarani. Definitivno nije u pitanju jako plitak, ali istovremeno ni naročito razvijen sistem borbi. Već nakon nekoliko sati igranja, oseti se repeticija. „Awakening“ sistem i stablo veština isprva deluju obećavajuće, ali se brzo svode na standardne izbore bez značajnijeg uticaja na stil igre. Umesto da igračima pruži više slobode u kreiranju sopstvenih strategija, igra često insistira na ograničenim i predvidivim rešenjima. Grafički, Fairy Tail 2 zadržava estetiku animea. Iako nije naročito mnogo evoluirao u odnosu na prethodnika, opet ostavlja jako dobar utisak. Likovi su živopisni, pa iako povremeno krutih animacija, svet je ispunjen dovoljnom količinom detalja koje će ljubitelji animea znati da prepoznaju ali i ostali umeti da cene. Ukoliko ste zaljubljenik u Fairy Tail, siguran sam da ćete osetiti posvećenost razvojnog tima koji je nesumnjivo uložio značajne količine truda i ljubavi, kako bi Fiore oživeo pred nama. Audio ne zaostaje mnogo za grafičkom prezentacijom. Originalna muzika odlično prati atmosferu – energične kompozicije tokom borbi, a melodične i emotivne numere su rezervisane za dramatične trenutke. Uz to, glasovna gluma na japanskom jeziku daje dozu autentičnosti. Mada moram da priznam da me je nedostatak engleskih glasova začudio. Iako repetitivno, ne mora da znači da će svaki igrač na ovaj način doživeti ono najjače što igra ume da ponudi. Prezentacija sveta i borbi, i više je nego solidna. Pa dok priča i narativni tok imaju svojih mana, Fairy Tail 2 ipak ima šta da ponudi. Naročito ukoliko znate tačno šta možete da očekujete od nje. Igrači koji nisu upoznati sa Fairy Tail serijalom, svakako mogu da zaigraju igru i da uživaju zahvaljujući brojnim objašnjenjima. Međutim, igra je nesumnjivo prvenstveno namenjena postojećim zaljubljenicima u serijal, koji će joj zasigurno oprostiti nedostatke zarad ljubavi koju gaje prema originalnoj seriji. Sa druge strane, novi igrači teško da će pronaći motivaciju da ulože vreme u igru koja, iako bogata sadržajem, retko izlazi iz okvira prosečnog iskustva. S tim na umu, recept je poprilično jasan. Ukoliko niste upoznati sa serijom, prvo je pokrenite i odgledajte. Do tada, ne samo da će igra doživeti i neki popust, već ćete gotovo sigurno imati daleko bolje iskustvo igrajući je. Fairy Tail 2 je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra kojoj će ljubitelji sve oprostiti: Fairy Tail 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Živimo u svetu gde su informacije lako dostupne i gde gotovo sve što nas zanima možemo saznati u samo nekoliko klikova. Upravo zbog toga, kada planiramo da kupimo neki proizvod, trudimo se da prikupimo što više informacija kako bismo doneli najbolju odluku. Isto važi i za video igre – kada ste poslednji put kupili igru, a da o njoj niste znali apsolutno ništa? Ako razmišljate o tome da isprobate igru po imenu Slay the Princess, moj iskren savet je da to uradite sa minimalnim predznanjem. Pustolovina koja vas čeka neće ličiti ni na šta što ste do sada doživeli, pa ni u najluđim snovima. Dobio sam priliku da zaigram Slay the Princess: Pristine Cut, besplatni dodatak igri koji je objavljen ove godine. Kako ranije nisam igrao originalni naslov, niti je sam PLAY pisao recenziju igre, potrudiću se da vam približim ne samo osnovnu igru, već i sve ono što je Pristine Cut unapredio i proširio. Slay the Princess je psihološki horor u formi visual novela, koji vešto preokreće poznati „Damsel in Distress“ arhetip. Umesto da budete heroj koji spašava princezu, vaš zadatak je da je ubijete, barem prema naratorovim rečima. Ova subverzija klasične priče postavlja temelj za narativ pun neočekivanih preokreta, gde ništa nije onako kako izgleda. Na prvi pogled, premisa igre deluje jednostavno. Narator vas uverava da je princeza pretnja po ceo svet, ali igra od samog početka postavlja pitanje – da li je sve zaista tako crno-belo? Od trenutka kada zakoračite u ovu priču, postajete deo složene dileme – da li ste zaista heroj ili deo nečeg mnogo strašnijeg? Igra je ispunjena prelepim, često i jezivim, ručno oslikanim scenama, viđenim iz perspektive glavnog junaka. On ostaje misteriozan koliko i sama priča, a centralna nit igre leži u izborima. Svaka odluka i svaki dijalog oblikuju priču, vodeći vas kroz gomilu moralnih dilema i neizvesnih ishoda. Ako makar na trenutak pomislite da neki izbor nije važan, grešite. Apsolutno svaki vaš potez menja tok priče. Princezini odgovori, ponašanje, pa čak i njen izgled, menjaju se u zavisnosti od vaših odluka, dodatno naglašavajući težinu svakog vašeg koraka. Pored princeze, ključnu ulogu igra i narator, koji je mnogo više od običnog pripovedača. Njegova interakcija sa glavnim junakom daje posebnu dinamiku priči. Iako bi trebalo da ostane neutralan, često popušta pod pritiskom, otkrivajući manipulacije, paniku, pa čak i očaj. Jedan prolazak kroz igru traje svega nekoliko sati, ali Slay the Princess je jedan od onih naslova koji vas ne pušta ni nakon završetka. Svaki novi pokušaj otkriva potpuno drugačiju dimenziju priče, jer svaki izbor vodi u novu avanturu. Slay the Princess je iskustvo koje vas tera da preispitate svoje odluke. Sa dubokom pričom, nezaboravnom atmosferom i interesantnim likovima, ova igra postavlja nove standarde za narativne avanture. Iako nije za svakoga, posebno ne za one koji izbegavaju teške moralne dileme i jezive priče, za ljubitelje psiholoških horora ovo je neizostavno iskustvo. Priznajem, igre ovog tipa nikada nisu bile moj prvi izbor, ali ponekad je potrebno izaći iz svog šablona. Upravo tada se otvara prilika da doživite nešto drugačije i nezaboravno. Što se tiče The Pristine Cut verzije, radi se o besplatnoj nadogradnji koja proširuje već postojeću igru. Ako ste ranije igrali Slay the Princess, sada ćete otkriti mnoštvo novih sadržaja. Priče iz pojedinih poglavlja, koje su možda ostale nedorečene, sada su produžene i pružaju odgovore na ranije nejasnoće. Osim produženih poglavlja, dodate su i brojne nove opcije tokom dijaloga, što otvara vrata za drugačije završetke i narativne tokove. Razvojni tim Black Tabby Games tvrdi da je sadržaj igre uvećan za čak 35%, što je impresivan dodatak, posebno s obzirom na to da je besplatan. Ako ste već igrali osnovnu igru, ovo je savršena prilika da se vratite i isprobate nove puteve. Za nove igrače, ovo znači da će vas dočekati bogatstvo izbora. Ali jedno je sigurno, svaka odluka će vas voditi u priču koja se ne zaboravlja. Slay The Princess – The Pristine Cut je dostupan za PC, PS4/5, Nintendo Switch, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Terminals Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Princeza u nevolji ili nevolja u princezi: Slay The Princess – The Pristine Cut recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kao ljubitelj deckbuilder igara, imao sam prilike da isprobam ovo simpatično ostvarenje domaće radinosti našeg developera Bigosaura. Naime, Clutchtime je košarkaški deckbuilder inspirisan tipičnim roguelite igrama i dodaje im košarkaški spin, što je poprilično inovativno s obzirom da sportski žanr nije imao dodirnih tačaka sa ovim pristupom. Počinjete sa pet igrača i osnovnim špilom karata koji ćete koristiti kako biste postizali poene, faulirali protivnika, igrali odbranu i sve ostalo što vam može pasti na pamet tokom košarkaške utakmice. Fokus je ovde oko sinergije karata, tj. stila vaše igre. Možete igrati defanzivno i ofanzivno na pregršt načina, gde se stvarno već i u demo verziji stvara ogromna različitost između partija. Igra se realizuje tako što imate kondiciju koju ćete trošiti na igranje karata koje imaju određenu cenu. Uz to treba voditi računa i buci koju publika pravi, podižući moral domaćeg tima, dajući im dodatnu kondiciju i izvlačenje karata. Uz to, najinteresantnija mehanika jeste vreme koje se automatski troši tokom svake odigrane karte, te može napraviti vrlo bitan faktor u partijama, s obzirom da može prekinuti i protivnički, ali i vaš potez ako istekne, tj. ako ne budete imali dovoljno vremena da odigrate sve karte koje poželite. Karte imaju veliki broj raznih modifikatora koje takođe možete ostavljati za dalju aktivaciju, kao što su pasevi i rampe koje se okidaju u određenim akcijama, bilo pri igranju vaših šuteva i akcija, ili protivničkih. Vizuelno, igra ima neku jednostavnu estetiku. Veliki sam ljubitelj ovog minimalističkog pristupa slika na kartama, s obzirom da pružaju odličnu povratnu informaciju onoga što se dešava kao njihov efekat, iako na momente deluje previše čisto. Za ovaj demo imam samo reči hvale pošto je na njemu radio samo jedan čovek, i to u domaćem endžinu. Muzika je maestralna i svakako uprkos tome što ne poznajem umetnika, ima neki vrlo originalan vajb i atmosferu koja se uklapa sa temom igre. Kroz par modova koje igra nudi, uključujući turnire i klasičnu sezonu sa plejofom, susrešćete se sa zanimljivim nasumičnim događajima koji će vam omogućiti da se menjate sa drugim timovima, brišete karte, unapređujete ih i slično. Clutchtime: Basketball Deckbuilder jako obećava, i ne samo da je na nivou nekih od najboljih deckbuildera, makar sa taktičke strane, već uvodi i neke novitete i ostavlja mi dosta prostora za optimizam i iščekivanje pune verzije za koju sam siguran da će biti još bolja. Clutchtime: Basketball Deckbuilder možete dodati na vašu Steam wish list ovde. Igra je planirana za 2025. godinu. Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Bigosaur Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sve su karte na parketu! – Clutchtime: Basketball Deckbuilder beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

ARPG fanovi lepo jedu. Prvo Last Epoch početkom godine, pa No Rest for the Wicked, pa onda malo razočaravajuća ekspanzija za Diablo IV i evo na kraju godine Path of Exile 2 Early Access. Posle relativno kraćeg odlaganja, došao je i taj 06.12. i Steam i Twitch, a ponajviše POE serveri su jedva izdržali ogromnu količinu ljudi koji su pokušavali da upadnu u ovaj plaćeni Early Access i malo ko je zažalio. Iako sam veliki fan ARPG igara, moram da priznam da se nikada nisam navukao na originalni Path of Exile. Iako sam igrao mnogo Diablo 2, POE me je uvek kočio svojom kompleksnošću za koju nikad nisam imao strpljenja. Pokušao sam više puta, ali nikada nisam dogurao dalje od 10. nivoa. Igra jednostavno nije uspela da me navuče. Onda je POE2 počeo da izbacuje klipove i kratke trejlere koji su pokazali sasvim drugačiju igru od onoga što sam inicijalno probao i dovoljno su me zaintrigirali da uzmem i probam Early Access. 150 sati kasnije, nisam zažalio nimalo. Path of Exile 2 se poprilično razlikuje od skoro svih ARPGova koji su trenutno u ponudi. Ako bismo ga poredili sa nekom igrom, najbliža bi bila No Rest for The Wicked. Iako igra ima opciju besomučnog kliktanja po neprijateljima (kako su bogovi namenili), POE2 ima WASD i kontroler opcije, koje su eksponencijalno bolje od kliktanja. U početku sam se jako protivio ovim kontrolama ali pošto je dodge mehanika toliko bitna u igri, WASD je lakši a i bolji vid kontrole. Igra je podeljena u tri čina u EA (od šest koji će biti kad izađe iz EA), pa onda opet ta tri čina na Cruel težini i onda endgame Mape. To zvuči kratko ali moj prvi prolaz kroz igru trajao je 40-ak sati – sve ostalo su altovi koji idu znatno brže pogotovo ako imate opremu za njih. Kad ukapirate igru, svaki sledeći prolaz će biti lakši i brži ako ste jedan od onih igrača (kao što sam ja) koji vole što pre da odu do endgejma. Želeo bih da napomenem (i da se možda izvinim?) da nemam blage veze šta se dešava u priči niti o čemu se radi u igri. Sve sinematike sam preskakao, sve razgovore izbegavao ili ubrzavao samo da bih se što pre vratio u akciju. A akcija nikad bolja. Gejmplej je jednostavno fantastičan, a osećaj igranja nikako ne može da se prenese na tekst. Prosto ne mogu da vam dočaram kako svaka magija ima svoj jedinstven zvuk, boju, osećaj. Atmosfera igre, pogotovo prvog čina, meni je bila toliko imerzivna da me nikada nije mrzelo da je igram ispočetka. Tehnički je vrlo ispolirana za jedan Early Access – ima bag ili dva pa čak i pucanja igre, ali se uvek vratite tačno gde ste stali. Trenutno je dostupno šest klasa (Veštica, Mag, Plaćenik, Ratnik, Rendžer i Monah) i svaka klasa ima po još dve napredne klase (Asecendency) koje otključavate kasnije tokom igre. Sve range i magic klase su fenomenalne, dok su melee klase, tj. Ratnik i Monah znatno slabije i teže za igru, pogotovo u prvom i drugom činu igre. Pored imerzivnog kombata, ono što najviše krasi igru su boss fajtovi. Igra ima toliko unikatnih bosova i svi su dizajnirani tako da imate osećaj kao da ste upali u Elden Ring. Od eldrič viteza koji se pretvara u vuka, preko džinovskog kolosa koji bljuje vatru do plamteće babe na motoru, svaki boss fajt će biti nezaboravan i neće vas ostaviti ravnodušnim. Naravno, u zavisnosti od klase i builda, više ili manje ćete se mučiti sa ovim bossovima. Čak ni pasivno drvo, iako zastrašujuće na prvi pogled, nije teško za naučiti. Mape su prevelike. Jako dugo ćete tražiti izlaze i ovo uopšte nije zabavno ako nemate neki teški clear build koji će kositi neprijatelje kao suvu travu. Melee klasama je potrebno mnogo više vremena da se dokažu u odnosu na svoje range partnere. Oprema koja ispada je mnogo ređa od bilo koje druge ARPG igre, i ovde to ima smisla. Samo je veliki problem u kvalitetu dropova. Ako nemate sreće (a ja sam taj) jako dugo nećete videti neki deo opreme koji će vam dosta poboljšati lika. GGG je zato rešio da naglasi krafting, koji se trenutno nimalo ne isplati. Ono što GGG misli da treba da radimo je da uzmemo beli deo opreme koji ima dobre početne statove, poboljšamo ga u plavi deo opreme i nadamo se da će dobiti dva dobra stata, onda ga pretvorimo u zlatni i onda trošimo najređu valutu za dodatno unapređivanje, da bi taj deo opreme bio nebitan par nivoa kasnije. Pored ovoga, efekte posle smrti neprijatelja niko ne voli i ne znam zašto ih ubacuju u igre. Ako sam ubio zombija, treba da bude mrtav a ne da sad još razmišljam o tome da li će dodatno da eksplodira ili ne. Uz sve to, igra ima brda „one-shot“ mehanika koje vaše odbrambene mehanike čini beskorisnim. Imao sam i dosta QoL zamerki ali je većina popravljena ili ubačena tokom pisanja ovog teksta pa ih neću spominjati. GGG je vrlo ažuran sa brzim zakrpama. Moja najveća zamerka trenutno se odnosi na endgame koji je čist grind. To odgovara ovakvim igrama, ali se pojavljuje odmah posle fenomenalne kampanje koja je puna iznenađenja, izazova i fenomenalnih bossova. Endgame nije toliko zanimljiv, a ne pomaže ni to da svaku mapu koju otvorite izgubite i morate ispočetka ako je ne pređete iz prve, tj. umrete tokom iste. Iako sam sa dva lika dogurao do endgejma, opet sam se vratio da sa drugim klasama igram ispočetka, jer je mnogo zanimljivo iskustvo. Path of Exile 2 je svakako predivna, teška i izuzetno zabavna igra. Za veterane žanra ovo će biti šok na sistem jer ne mogu više da zumuju kroz mape i da sve umire i nestaje u nano sekundama, nego moraju da se pobrinu da je svaki napad nameran i direktan. Sa nove igrače, POE2 će biti nezaboravno iskustvo i igra u kojoj su uspeli da savladaju nemoguće prepreke. A ono što je bitno za obe grupe je to da će dobiti taj izliv adrenalina kad ubiju bosa. Sve u svemu, fanovi ARPGova će lepo jesti, a ja ću još bolje da se gojim. Path of Exile je dostupan za PC: https://store.steampowered.com/app/2694490/Path_of_Exile_2/ Autor: Igor Totić Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Što ste igrali druge ARPG-ove, igrali ste: Path of Exile 2 EA utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Stubovi Nosgotha se opet tresu. Aspyr, developerska i izdavačka kuća je poznata po dobrim ali i po mnogo lošim portovima i izdanjima u svom portfoliju. Ali ova nekonzistentnost ih nikada nije zaustavila, i kad sam video da su oni zaduženi za Soul Reaver remaster, moram da priznam da sam se poprilično unervozio. Srećom, Aspyr je poprskao igru sa novim teksturama, dodao par opcionih dodataka, restaurirao nekoliko izbrisanih scena, ubacio dve igre u paket i rekao laku noć. Novijim igračima nikako ne mogu da objasnim zašto je ova igra bila toliko popularna ali vrlo specifična u isto vreme. Legacy of Kain: Soul Reaver je prvobitno izašao za PS1 ali kasnije i za PC (gde sam i ja imao priliku da ga igram). Atmosfera, priča, čudna grafika, mehanike a najviše glasovna gluma su samo neki od elemenata koje čine ovu igru potpunim remek-delom… ili se ja barem tako sećam. Po svim pravilima, ovaj remaster je definicija reči remaster. Ono što je Aspyr uradio je prezentovanje ovog legendarnog serijala modernijoj publici ali su uspeli da zadrže izvođenje i šarm igre. Prvi deo ovog puta je grafika. Sve teksture su poboljšane a neke pravljene ispočetka, ali je svaka na svom originalnom mestu. U bilo kom trenutku tokom igre možete da promenite na staru, originalnu grafiku i jasno se vidi da su poboljšanja tu, ali nisu preterana do te mere da se gubi suština i originalna ideja tvoraca. Drugi dodatak je modernizacija kontrola, jer sada imamo dva analoga u odnosu na nula koliko je imao PS1 (dobio je tek sa PSone znatno kasnije). Okretanje kamere je dosta lakše ali se igra često bori protiv vaših inputa da bi vam kontekstualno skrenula pažnju na nešto. Na primer preskakanje provalija često pomera kameru da gledate nadole kako biste videli gde da sletite, ali danas se to radi instinktivno pa ume da smeta. Sledeći dodaci su u vidu modernizacije gejmpleja, ali developeri na ovom planu nisu ništa konkretno promenili. Akcija, izvođenje i kontrole su manje više ostale netaknute, dok se mapa i kompas ističu kao novine. Igra koristi portale za putovanje sa mape na mapu, a postoji i dosta vraćanja na prethodne kako radi otkrivanja novih stvari i napretka sa novim sposobnostima. Sve mape su u originalu bile označene različitim simbolima koji nisu bili uvek dovoljno opisni. Zbog toga, ubačena je statična mapa koja pokazuje Nosgoth sa imenima lokacija koje imaju vezane simbole za sebe, tako da uvek znate gde treba da idete. Kompas je opcioni dodatak koji je bukvalno to, kompas. Većina questova i zadataka su opisani kroz igru i dijaloge i uglavnom pokazuju u kom smeru treba da idete. Na primer, quest vam kaže da morate da idete istočno kako biste nastavili priču, što je u originalu bilo beznačajno nego ste često lutali dok niste izašli iz lavirinta i nazad na put. Kompas u tom smislu mnogo pomaže. Ono što sam primetio je da igra nema automatsko snimanje, već iz menija svaki put morate da snimite sami. Pored toga vam ne snima trenutnu lokaciju, nego vas vraća nazad u „hub“ odakle portalom pokušavate da se vratite gde ste stali. Ovo je baš oldschool, ali bih više voleo da ima moderniji sistem snimanja, pogotovo što igra ima mnogo vraćanja na stare lokacije i lako se možete izgubiti ili zaboraviti gde ste trebali da idete. Pošto sam se dosta zaleteo sa poboljšanjima u igri, shvatio sam da nisam rekao ništa o samoj igri. Legacy of Kain: Soul Reaver je u najužem smislu akciona avantura koja podseća na mračniju Zeldu. Priča kaže da su vampiri postali bogovi koji su vladali svetom po imenu Nosgoth. Na njihovom čelu je bio Kain, najmoćniji vampir koji je imao velike ambicije za svoju rasu ali i za sebe. Jedan od njegovih sinova, Raziel, evolutivno je uspeo da prevaziđe Kaina, dobivši krila. Kain nije bio previše srećan zbog toga i iz ljubomore lomi Razielu krila i baca njegovo polumrtvo telo u večni vrtlog gde će zauvek patiti. Sudbina je imala druge planove i jedno, blago rečeno eldrič čudovište vraća Raziela u polu-život i pretvara ga u ličnog Soul Reaver-a. Raziel sada može da putuje spiritualnim svetom gde vreme stoji, kao i realnim svetom, kako bi osvetio samog sebe. Kroz igru, Raziel otkriva gomilu skrivenih istina koje su se krile kako od njega, tako i od celog Nosgoth-a. Priča je vrlo teško goth-vamp iživljavanje, ali je toliko lepo napisano i još bolje odglumljeno da spada u retka remek-dela u gejmingu. Priča se hvata svega, od porodice i sudbine do moći i kontrole, pa čak i do putovanja kroz vreme i prostor. Prvi deo je bio jako zbrzan tokom svog razvoja, dok je drugi bio negovan i lagano pisan. Šteta što u paketu nije i Legacy of Kain: Defiance koji je treći nastavak a ujedno i završetak ove sage. Ne postoji ništa što mogu da napišem da nekog starog LoK igrača ubedim da uzme ovaj remaster – ta osoba ga već uveliko igra. Ono što bih voleo je da ubedim „modernu“ publiku da proba ovaj naslov i pristupi njime više iz perspektive umetnosti i očima deteta nego modernog igrača. Ovaj serijal zaslužuje moderan nastavak kao i potpuni rimejk celog serijala jer dobre priče i igre treba čuvati. Ova remaster kolekcija je odličan prvi korak i nadam se da neće biti ni poslednji. Legacy of Kain Soul Reaver 1&2 Remastered je dostupan za PC, PlayStation 5, PlayStation 4, Xbox One, Xbox Series X/S, Nintendo Switch Autor: Igor Totić Igru ustupio: Sandbox Strategies Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Običan remaster ili testiranje budućih voda? – Legacy of Kain™ Soul Reaver 1&2 Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Recenzije najčešće ne započinjemo hvalospevom, ali evo jednog izuzetka. Wuthering Waves je mobilna igra koja briljira u svakom pogledu i predstavlja savršen primer da mobilne igre više nisu samo „kežual” zabava, već ozbiljni projekti koji mogu parirati igrama na računaru i konzolama. Jedan od najjačih aduta Wuthering Waves je njegov borbeni sistem. Sistem podseća na igre kao što je Genshin Impact, ali dodaje dašak nečeg originalnog kroz brz i dinamičan gejmplej. Povrh toga, dodata je i mehanika parkura koja ne samo da olakšava istraživanje sveta, već čini svaku bitku vizuelno impresivnijom. Resursi koje pronalazite su ključni za unapređenje likova i oružja, tako da istraživanje nije samo opciono, već i neophodno za napredak. Svaka regija sveta koju istražujete odiše posebnom atmosferom – razvojni tim je očigledno uložio mnogo truda u stvaranje sveta koji je vizuelno očaravajući i prepun detalja. Tu je i grafika koja bi bez problema mogla da stane rame uz rame sa igrama na jačim platformama, a što se dizajna tiče, on najviše leži ljubiteljima animea! Kao i mnoge igre ovog tipa, Wuthering Waves koristi model „gacha“ za otključavanje likova i opreme. Za one koji su spremni da potroše pravi novac postoji dovoljno opcija, ali igra ipak ne vrši prevelik pritisak na igrače u tom smislu. Wuthering Waves je dostupan za Android, iOS, PlayStation 4 i PlayStation 5 Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Wuthering Waves appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Pre tri godine bili smo počašćeni iskustvom kakav je Inscryption, i iako je fundamentalno drugačija igra, paralele i inspiracija koju Is This Game Trying to Kill Me (u nastavku teksta ITGTKM) izvlači iz pomenutog je vrlo očigledna i neizbežna. Zarobljeni u šumskoj kolibi sa starim računarom, morate da pređete igru na istom kako biste pobegli. Ovo je jedinstveno escape room iskustvo koje jako dobro meša i spaja perspektivu iz prvog lica i 2D gejmplej. Ovaj meta koncept ”igre unutar igre” pruža veliki broj pravaca kojim priča, kao i sam gejmplej mogu ići. Gejmplej se u najvećoj meri zasniva na interakciji sa igrom unutar kolibe i prelaskom zagonetki koje ona podstavlja pred vas. Kako budete rešavali date zagonetke, koliba će otključavati nove zone, kao i nivoe unutar same video igre. Ovde je zagonetka i kako rešiti probleme u oba sveta i njihovoj međusobnoj interakciji, kako biste napravili neki napredak. Iako većina ovih zagonetki nisu teške za rešiti, ITGTKM će vam često ponuditi pomoć ako budete imali problema. Često sam nailazio na slučajeve gde sam ja sebi bio najveći neprijatelj, previše komplikujući inače jednostavna rešenja nekih problema. Iako igra može biti malo konfuzna u par slučajeva gde nećete znati šta da radite, tempo priče je generalno vrlo stabilan i jak, s obzirom da je ovo jedno vrlo kratko iskustvo, dugačko svega dva sata. Nažalost, samim time što traje svega dva sata, igra nema previše prostora za izgradnju neke interesantnije priče. Uprkos par karaktera koji se pojavljuju, dijalog je vrlo škrt i minimalan, što vodi ka većem fokusu na gejmplej nego na priču. Iako generalno nemam problem sa ovakvim slučajevima, ovakve igre, kao i Inscryption, najviše zrače kvalitetom baš zbog jake narativne podloge. Ovde sam nažalost na kraju ostao samo željan za daljim kontekstom sveta i karaktera koje sam sretao. Iako predstavlja interesantan koncept koji ne radi ništa revolucionarno na planu puzzle igara, ITGTKM je vrlo zabavno iskustvo za svojih par sati sadržaja koji nudi. Is This Game Trying to Kill Me? je dostupan za PC Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Igra u kolibi u igri: Is This Game Trying to Kill Me? recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

U svetu modernih video igara u kojem dominiraju visoka rezolucija i složene gejmplej mehanike, Demon Compass se ističe svojim nostalgičnim pristupom i jedinstvenom atmosferom. Ova horor avantura nas vraća u kasne devedesete sa svojim retro 3D grafičkim stilom i fokusom na istraživanje, zagonetke i apstraktnu naraciju. Radnja igre počinje kada se vaš lik budi zaslepljen prodornom svetlošću, sa nepovezanim sećanjima iz vašeg prošlog života. U ruci držite ukleti kompas koji svetli u određenom pravcu i koji vas vodi ka nečemu nepoznatom. Ovaj misteriozni uvod postavlja temelje za tri odvojene priče, od kojih svaka ima jedinstvene likove, okruženja i izazove. U pauzi od rešavanja zagonetki, u igri ćete naići i na neprijatelje u vidu zastrašujućih čudovišta. Međutim, pored prostog combata koji čak uključuje boss okršaje, Demon Compass ipak stavlja veći akcenat na borbu sa unutrašnjim demonima glavnih likova. U tom smislu, definitivno smo osetili uticaj igara kao što je Silent Hill. Moramo napomenuti da je Demon Compass jedna od retkih igara na kojoj je radila muzička grupa. Iza ovog naslova stoji američki post-punk bend Provoker, koji je nazvao igru po svom albumu iz 2023. godine. Naravno, u igri takođe možete čuti njihovu muziku. Demon Compass možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Demon Compass appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Posle pregršt Shin Megami Tensei naslova ATLUS se ponovo vraća eksperimentalnoj fazi i sa potpuno novim originalnim naslovom. U ovom izdanju videćemo celokupno iskustvo studija i kako su sve pozitivne aspekte i mehanike iz svojih igara implementirali u Metaphor: ReFantazio. Kralj je mrtav, ubijen od strane jednog od najpopularnijih generala u zemlji, dok princ, jedini legitimni naslednik prestola, postaje žrtva opasne kletve. Zaduženi da spasete kraljevstvo, tu počinje vaša priča dok sanjate o utopiji i svetu u kojem bi ponovo zavladao mir. Metaphor: ReFantazio pokriva ozbiljne priče od gubitka voljene osobe i nemogućnosti da se voljena osoba spase, preko nejednakosti između kasti, do ekstremne rasne razlike i netolerancije. Ako ste igrali bilo koju od ATLUS Persona ili Shin Megami Tensei igara u proteklih nekoliko godina, odmah ćete se lako snaći sa svim mehanikama ove igre. Naravno, ima i nekih novih začkoljica sa kojima se studio poigrao. Kao i kod drugih klasičnih JRPG naslova, i ovde ćete imati par slotova za opremu koju ćete ili naći ili kupiti. Doduše promena ovde se svodi na to da pronađenu opremu prvo morate da procenite kod nekog prodavca, dok ćete neke predmete moći da pročistite kod sveštenika i tako otključate njihovu punu moć. Vaša družina se sastoji od četiri člana. U ovoj igri ”Persone” se zovu Arhitipovi i predstavljaju ne samo tipične klase kao što su ratnik i mag, nego i solidan broj inovativnih, poput istraživača, prodavca, boksera i drugih. Arhitipovi će takođe pojačavati statistike likova i određivati koje oružje koriste i koji oklop im najbolje odgovara. Svaki Arhitip će imati 20 nivoa progresije i napredovaće što ga više koristite. Neke od pomenutih klasa će imati jače verzije koje ćete otključavati tokom igre kako budete unapređivali veze sa drugim karakterima. Ovo je klasičan sistem veza koji smo viđali u Persona naslovima, međutim za razliku od ovog serijala, likovi u Metaphor: ReFantazio mogu da menjaju svoje Arhetipove. Borbeni sistem se generalno svodi na potezne okršaje gde birate šta će svaki od likova raditi i da li će biti u prvom ili drugom redu borbenih linija. U borbi je ključno da iskoristite sve moguće slabosti protivnika i da se nadate da to oni neće raditi vama. Inicijativa je takođe važan aspekt borbe. Dodatnu inicijativu iliti poen za akciju dobijate ako oštetite protivnika sa elementom na koji je slab ili ako pogodite crit. Ovo će biti ekstremno bitno pošto kako lik uradi akciju tako se akcioni momenat prebacuje na sledećeg lika i shodno svemu ovome morate da planirate i taktizirate kako ćete i šta raditi. Ako promašite napad onda gubite inicijativu. Ovo sve naravno važi i za protivnike i njihov potez. Pored standardnih napada i sposobnosti koje dolaze od arhitipova, imaćete i sinergične napade koji zavise od drugih likova i njihovih arhitipova. Ovakav napad troši dve inicijative ali je drastično jači. Ukoliko ste ipak suviše jaki za nekog protivnika iliti mnogo veći level, onda nećete inicirati poteznu borbu već ćete takve protivnike samo jednim udarcem moći da uklonite, ali će oni i dalje moći da napadnu vas. Ovaj sistem drastično ubrzava tamanjenje slabih protivnika i skupljanje XP poena, kao i drugih predmeta i sredstava. Najbitnije što moramo pomenuti, pogotovu za one koji nisu igrali Persona igre, jeste kalendar. Imaćete tačno određenu količinu dana da završite ne samo glavni zadatak nego i pregršt manjih sporednih zadataka i usputnih glavnih misija. Ovo je važno zato što se svaki dan sastoji od dva dela, što u praksi znači da ćete izgubiti ceo dan ako odete da se bijete u nekoj tamnici na zabačenom delu mape. Tokom dana ćete morati da provodite vreme sa saputnicima i produbljujete vezu sa njima ili da povećavate neke od vaših vrlina kako biste otključali dalje delove nekih zadataka ili sposobnosti. Jedna mala mehanika koja je veoma interesantna jeste da pritiskom na jedno dugme možete videti, procentualno, šta su drugi igrači radili na dan na kojem ste ili da vidite koje su grupacije arhitipova i likova koristili za koji deo tamnice, i da potom isti tim sastavite ako ste u mogućnosti. Grafički, najviše pažnje posvećeno je dizajnu sveta i likova. Igra ima popriličan broj humanoidnih rasa koje veoma odskaču od standardnih elf, patuljak, gnom i ork rasa i svaka ima neki svoj jedinstven karakter. To znači da ćete upoznati veoma šarenolike likove, bilo da su oni glavni ili sporedni. Svet je takođe šarenolik ali u nekim momentima nekako deluje već viđeno, no ova situacija je retka. Animacije su doduše dosta proste čak i kod napada, osim ako nisu sinergija napadi koji su takođe na relativno niskom nivou. Na kraju moram da istaknem da najkreativniji dizajn imaju Human protivnici (ovim ne mislim na ljude, znaćete kada budete igrali igru). Muzika je toliko epska da ćete pevušiti borbenu temu čak i posle sto puta. Glasovna gluma nema nikakve mane osim možda par čudnih izbora naglasaka ili glasova za neke likove kojima nikako ne pristaju. Najveći problem na koji sam naišao u Metaphor: ReFantazio je veoma loš lock on sistem i to što ćete često promašiti protivnika na glavnoj mapi prilikom napada. Ovo nije problem ako ćete ukloniti protivnika odmah, ali ako je on suviše jak onda postoji šansa da će vas samo jednim udarcem uvesti u borbu na njegov benefit i prvu akciju. Ovom doprinosi i to da je kamera i dalje problem u ovakvim igrama i često može da smeta. Ako ste igrali bilo koju ATLUS igru u proteklih deset godina, Metaphor: ReFantazio obavezno morate isprobati. U ovom naslovu ćete videti kulminaciju iskustva studija i kombinaciju najboljih elemenata iz njihovih prethodnih igara. Ako vam je Shin Megami Tensei serijal, uključujući Personu, previše veliki da se upuštate u njega, a želeli biste da iskusite vrhunsku igru ovog čuvenog studija, onda je Metaphor: ReFantazio savršen izbor za vas. Ni drugi RPG fanovi neće biti razočarani! Metaphor: ReFantazio je dostupan za PC, PS4, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Fantazija o realnosti – Metaphor: ReFantazio recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svake godine nabrajam koji je ovo po redu CoD, pa i ove ne propuštam – ovo je DVADESET I PRVI deo Call of Duty franšize. Nekako deo mene želi da Activision stavi već jednom potpuni broj pored makar jednog nastavka igre, čisto iz komičnog razloga ako ništa drugo. Naime, ovo je sedmi deo Black Ops podfranšize, iako vas ova brojka navodi na nešto drugačije, s obzirom da je tu i Cold War koji nije nosio brojku zvaničnog nastavka kada je izašao. Pa, ponovo, još jedna godina, još jedan CoD u novembru. Black Ops 6 počinje u tipičnom BO fazonu i ponovo se fokusira na špijunski žanr kao i većina njegovih prethodnika. Misija ode po zlu, CIA vam uzme pištolj i značku i vi, tj. Kejs kako se protagonista zove, sa vašom bratijom otpisanih agenata idete da izjurite pravdu. Ovo podrazumeva uklanjanje određene paravojne formacije zvane Panteon koja je sve upropastila, pa i vašu misiju. Većina misija potpada pod tipičan koridor šuter fazon, gde više imate osećaj pljačke nego vojne operacije. To se ogleda i u solidnom skoku nivoa gde ste pod maskom koji su već postali pečat serijala. Švrćkaćete se po raznoraznim večerama sa bogatima, baroknim kazinima i slično, ubacujući se u taj Džejms Bond šmek, što sam nekako počeo i da gotivim kroz poslednjih par igara. Iako mi ova promena prija, pogotovu u CoD kampanjama koje su postale malo previše užegli blokbasteri, ne mogu reći da se ovde nalazi nešto revolucionarno, pa čak ni dobro, s obzirom da bi se BO6 u ”šunjalačkom” žanru kotirao na jedva prosečnom nivou. Ovde ima i malo šokantnijih momenata, pogotovu u jednoj od kasnijih misija koje više podsećaju na Prey ili Bioshock sa elementima horora, međutim sve ovo ume biti nekako van dodira sa realnošću. Ovo će se pojedinima svideti, kao što sam ja, dok će ostale odbiti. Ja sam za to da CoD svakako eksperimentiše i igra se sa stvarima, pošto je doba ozbiljnosti koja je krasila pojedine CoD igre prošlo, makar van MW serijala. Iako kampanja sadrži pregršt mehanika koje ćete koristiti u samo jednoj misiji, u tipičnom stilu ove franšize, multiplejer doživljava promene, ali ni blizu toliko kao kampanja između svojih misija. Ove godine puškaranje je generalno veoma slično i prethodnicima, gde ipak nešto više volim šta je IW uradio sa MW serijalom i osećajem pušaka, ali ove godine je BO serijal najbliži IW osećaju. Međutim, ovde je dodat i takozvani omnimovement sistem koji vam omogućava da trčite, proklizavate i skačete u bilo kom pravcu, čineći od vas supervojnika i Maksa Pejna koji se bacaka levo- desno u najboljem mogućem smislu. Mape su značajno bolje nego u prethodnom BO. Babylon veoma podseća na haotični Shipment, dok su tu i opcije za uske hodnike kao što je Derelict i nešto veće mape kao Vorkuta. Ima naravno par promašaja za koje bih naveo Rewind koji daje jednostavno previše otvorenih prostora i uglova za protivnike da bi vam život potrajao nešto više od pola minuta. Tu je i Kill Order, novi mod koji podseća na Cold War-ov VIP mod koji nasumično bira prioritetne mete u obe ekipe i daje im tonu oklopa i radar, dok ubijanje tih meta donosi poene vašem timu. Treyarch jako voli svoj zombi mod, te je i ove godine duboko isprepletan sa samim multiplejerom. Zombiji nikad više mehanika nisu imali, kao i same raznovrsnosti kada su monstrumi u pitanju. Ovo nažalost meni lično čini da celokupno iskustvo još više deluje kao bućkuriš, sa sve skinovima i haotičnim dizajnom, ali to je donekle i za očekivati od modernog CoD naslova. Nažalost ovo preplitanje sa multiplejerom je donekle unazadilo kvalitet progresije koja se možda previše oslanja na oba moda paralelno, umesto da ih razdvaja. Uprkos svemu, multiplejer je doživeo solidno unapređenje zahvaljujući još luđem sistemu kretanja. Iako kampanja nije idealna, mislim da je Treyarch konačno u potpunosti prihvatio kreativnu slobodu prilikom razvijanja ovih igara. Ako znate šta da očekujete od Black Ops serijala, onda ćete se solidno zabaviti. Aj, dogodine. Call of Duty: Black Ops 6 je dostupan za PC, PS5, PS4, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post CoD, al’ devedesete sa Džejmsom Bondom: Call of Duty: Black Ops 6 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Malo igara je uspelo da me jako uplaši, ali Stalker serijal je uvek važio za jedan od izuzetaka. Nastavak na originalnu trilogiju koji smo čekali oko 15 godina nije mnogo drugačiji. Iako bi stariji fanovi, baš kao i ja, pomislili na osnovu marketinga da se serijal malo udaljio od onog vrlo specifičnog „jank-a“, tj. nezgrapnosti, zavarali smo se definitivno, i to na najbolji mogući način. Stalker 2 je i dalje Stalker do same srži, što obuhvata i onu nekada smešnu, a sada poprilično iritantnu liniju bagova koji će vas zaposedati na svakom koraku. Međutim, ovde jeste u pitanju unikatan miks horora, FPS-a i imerzivnog survival žanra, koji definitivno zadržava i poboljšava skoro sve svoje aspekte. Ovde ne igrate nikoga poznatog, iako je Stalker 2, inače četvrta igra u serijalu, ipak direktan nastavak na poslednji deo. Međutim to ne znači da će pojedini likovi, uključujući dvojicu protagonista iz prethodnih delova, igrati solidnu ulogu u novom izdanju. Priča prati Skifa, bivšeg vojnika koji se budi usred noći kada njegova kuhinja biva razorena artifaktom, jednim od neprocenjivih bogatstava koje Zona proizvodi. S obzirom da gubi svoj dom u ovom nesrećnom i mističnom incidentu, Skif polako biva upetljan u višeslojni haos od narativa koji će uključivati tonu različitih frakcija unutar zone, ličnih osveta, ideologija i to sve samo kako bi došao do novca koji bi mu dao sredstva da sebi sagradi novi dom. Uz to, igra će bacati pred vas veliki broj izbora a sa njima i posledica koji će dovoditi do određenih različitih kvestova i pristupa istima, ultimativno vas navodeći na jedan od četiri kraja koje igra poseduje. Stalker ima specifičan tempo priče, i pored vrlo blage baziranosti na romanu braće Strugacki i istoimenom filmu, ova mistična i filozofska priča je uglavnom dostavljana na kašičicu. Kroz male zaplete koje budete rešavali po zoni, otkrivaće vam se po novo parče slagalice koje će vas u sekvenci i provesti po celoj, i to veoma masivnoj, mapi Zone. Priča je odlična, i iako bi pomoglo da znate šta je se dešavalo u prethodnim igrama, imaćete neku dozu razumevanja iako ste novajlija serijala. Istraživanje Zone deluje beskonačno veliko, što ćete najviše i raditi u vašem prelazu pored tone glavnih i sporednih kvestova. Svet će reagovati na vaše izbore i sa kim ste se sprijateljili. Ipak, Stalker ne igrate zbog njegove priče, već zbog atmosfere i tih malih segmenata istraživanja nečega potpuno nepoznatog i nedokučivog. Kako budete prolazili kroz bogat svet Zone, nalazićete ne samo na raznorazne mutante i ljudske protivnike, već i anomalije i nepoznate pojave koje sve doprinose ovoj fascinantnoj igri. Sloboda je ogromna, sa opcijom da idete kuda god poželite od samog početka igre. Da li ćete se skrivati i koristiti sve svoje veštine da izbegnete sukobe ili ćete planirati kako da navučete čopor radioaktivnih kerova na lokalne bandite kojima ste se ranije zamerili, u potpunosti je na vama. Frakcije su ovde u perpetualnom ratu, te ćete često bivati uključeni u njihove direktne sukobe, a čak ih i koristiti. Gejmplej se diči svojim tvrdokornim sistemima koji uključuju glad, žeđ, pa i radijaciju o kojoj ćete posebno morati da vodite računa. Igra shvata svoj ”preživljavački” aspekat veoma ozbiljno, ne držeći vas za ruku. Uz to, Stalker 2 je jedan od najboljih i najrealističnijih FPS-eva koje možete igrati. Od animacija, njihovog održavanja i opšteg realizma prilikom korišćenja raznih pušaka i oružja, pa sve do sitnih modifikacija pomenutih i baratanja gomilom različite municije koju imate na raspolaganju, Stalker 2 je prava poslastica za ljubitelje realističnijih FPS-eva. Svako oružje se drastično razlikuje i vidno vam može olakšati, ili otežati život ako ne vodite računa o njemu. Kako je progresija vezana isključivo za opremu, ovo je i suštinska mehanika koja zajedno sa survival sistemima čini jedno vrlo koherentno i zahtevno iskustvo. Stalker 2 nije posustao u svojoj tvrdokornoj prirodi, te se ne prilagođava nešto više opuštenijoj publici, zahtevajući od igrača pažljivo planiranje, uštedu resursa i konstantan pritisak, kažnjavajući greške vrlo oštro. Vreme ubijanja je vrlo kratko, pogotovu sa ljudskim protivnicima, i to važi u oba slučaja, pogotovu na srednjoj i najvišoj težini igre. Ovo doduše ne važi za neke jače mutante koji će zahtevati tone metaka i predstavljati više iritaciju nego bilo šta drugo, uprkos njihovoj sposobnosti da vam uteraju strah u kosti. Nažalost, ovde se vide i neki od problema sa balansom, od kojih su brojni prepravljeni u prve dve zakrpe u trenutku pisanja ovog teksta, ali svakako ostaje još dosta rada na igri, kako bi balans između protivnika i pojedinih oružja, kao i resursa bio doteran do optimalnijeg nivoa. Uz to što je jedna od najlepših igara trenutno, Stalker 2 je i igra sa nesvakidašnjom atmosferom. Velelepni pejzaži i postapokaliptična atmosfera černobiljske regije nisu nikad bolje preneseni, gde apsolutno svaki najsitniji objekat i čestica izgledaju besprekorno. Facijalne animacije briljiraju takođe, iako umeju biti žrtva ponekad nešto krućih pokreta. Kada je mrak u Stalkeru, onda je stvarno mrak i tada igra prerasta u pravi horor, gde ćete i uz svoju lampu jedva videti par metara ispred sebe. Zalazak u podzemne komplekse, kanalizacione sisteme i bunkere, kojih ima u veoma velikoj meri svaki put pronosi žmarce. Muzička podloga je odlično isprepletana numerama svih žanrova i ambijenata, dok je zvuk briljantan i veoma bitan aspekat vašeg igranja, gde ćete često morati da se oslanjate na svoj sluh kako biste bili sigurni da ste sami. Nažalost, ovde dolazim i do najvećeg problema ove igre koji je sputava na skoro svakom nivou, od osnovnih mehanika, pa do audio-vizuelnog iskustva, a to su bagovi. Iako je Stalker serijal poznat po bagovima, ova normalizacija i opravdanje istih zbog takvog statusa, kakav se javljao i u Betesdinim igrama više nije oprostiva tako lako. Problemi su na svakom koraku, od izbacivanja iz igre, sitnih vizuelnih problema, pa sve do većih stvari kao što su blokade progresije u određenim kvestovima, nestali NPC-evi, gubljenje opreme, itd. Broj različitih problema na koje sam naletao je ogroman i oni solidno oduzimaju čak i na mehaničkom nivou gde će određeni aspekti gejmpleja stvarno propatiti. Iako su svi sistemi jako dobro dizajnirani, nekada prosto ne funkcionišu kako treba. Sem toga bih napomenuo i da je optimizacija ovde takođe drastično propatila, gde sam čak i ja sa veoma jakom PC konfiguracijom imao solidnih problema sa padom frejmrejta i renderovanjem određenih tekstura. Veliki broj propusta, pogotovu sa progresijom u kvestovima je rešen kroz prvih par inicijalnih zakrpa, ali ovo svakako ne opravdava trenutno stanje igre. Uz dato vreme i par meseci, siguran sam da će Stalker biti doveden u više nego dobro stanje, pogotovu sa podrškom za modovanje koja je najviše i doprinela dugovečnosti stare trilogije. Uprkos svemu, ispod tih problema se krije jedan od najboljih modernih FPS-ova. Sa svim svojim nezgrapnim pristupima i par čudnih dizajn odluka, Stalker 2 je i dalje prava poslastica i jedno od najimerzivnijih iskustava koje možete doživeti u nekoj video igri. Bez bagova, ovo bi bila lako jedna od najbolje ocenjenih igara koje sam ikada recenzirao, te za one strpljivije bih preporučio da sačekaju još par meseci da se problemi ispeglaju. U suprotnom, i dalje ćete uživati. S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl je dostupan za PC i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Potraga za sobom koja ispunjava snove: S.T.A.L.K.E.R. 2: Heart of Chornobyl recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada se prvi put pojavio 2017. godine, Horizon Zero Dawn je na neki način redefinisao “open-world” žanr svojim inovativnim pristupom priči, izvanrednom grafikom i nesvakidašnjim borbenim sistemom. Sedam godina kasnije, Guerilla Games izgleda smatra da je prošlo dovoljno vremena da opravda remasterizovanje igre koja i dan danas izgleda pristojno, te je valjda stavi rame uz rame sa trenutno aktuelnim nastavkom i njegovim spektakularnim DLC dodatkom. Eloj se vraća u 4K rezoluciji, uz značajno unapređenu vizuelnu prezentaciju i tehničke optimizacije. Ali da li ova remasterizovana verzija opravdava svoje postojanje u eri gde igrači traže nove sadržaje? Hajde da saznamo zajedno. Jedan od najjačih aspekata igre ostaje njena priča. Zero Dawn smešta igrače u daleku budućnost gde su tehnološke mašine u vidu životinja zavladale svetom, dok je čovečanstvo vraćeno na primitivne oblike društva. U ulozi mlade Eloj iz plemena Nora, igrači imaju priliku da istraže misteriju o propasti stare civilizacije i otkriju kako su to zapravo mehaničke zveri postale dominantne. Ovaj remaster tehnički nije ništa promenio u narativu, ali to i nije neki problem. Priča je i dalje intrigantna za nove igrače, sa sve motivima sudara tehnologije i prirode kao i misterije o prošlosti ali i ličnom rastu protagonistkinje. Eloj je i dalje zanimljiva u toj ulozi, kako je empatična, radoznala ali i snalažljiva i odlučna. Njena pustolovina od izgnanstva do spasioca sveta, još uvek poseduje istu emocionalnu dubinu, a ni sporedni likovi puno ne zaostaju. Najveći adut remasterizovane verzije je naravno unapređena grafika. Ovde se svakako koristi pun potencijal PlayStation 5 hardvera, donoseći podršku za 4K rezoluciju i HDR, poboljšane teksture, dinamično osvetljenje i daleko detaljnije modele likova i okruženja. Svet igre sada izgleda zapanjujuće, baš kao i u nastavku. Bogati pejzaži, zelene doline i snežni vrhovi, pa sve do najsitnijih i živopisnih detalja na mašinama koje odišu futurističkom ali i prepoznatljivom estetikom. Posebno impresionira implementacija “ray tracing” tehnologije. Svetlosni efekti još više doprinose osećaju realizma. Kada se sunčevi zraci prelome kroz krošnje drveća pa odbiju o metalne površine mašina, svet kao da dodatno oživi. Kišni efekti i dinamične vremenske promene takođe izgledaju neverovatno, dok je noćno osvetljenje sa vatrom koja treperi na mesečini, prava vizuelna poslastica. Naravno, i ovo ima svoju cenu pa PlayStation 5 nudi dve opcije za igranje igre. 4K u 30 sličica u sekundi kao i 1440p rezoluciju u duplo većem frejmrejtu. Ako vam činjenica da morate da birate jedan od ova dva ne pada teško, bićete zadovoljni i da čujete da su oba jako dobro optimizovani režimi i besprekorno pružaju ono što i obećavaju. Jedna od dobrodošlih inovacija je i integracija DualSense kontrolera. Zatezanje tetive luka i udarac kopljem o mašinu, odaje uverljiv utisak kroz haptičke funkcije i vibracije. Hodanje po različitim terenima, prolazak kroz travu ili preko kamenja – sve doprinosu osećaju prisustva u ovom svetu. Akcioni segment je bio jedan od najvitalnijih delova Horizon Zero Dawn iskustva, a remaster ostaje veran tom osećaju. Eloj koristi zamke, praćke i lukove kako bi nadmudrila protivnike, dok je fokus na strategiji i taktičkom pristupu svakoj borbi od imperativa. Sukobi sa mehaničkim protivnicima, naročito onim impozantnijim, zbilja deluju kao pravi ples sa mašinama. A unapređenje grafike čini da eksplozije i razbijanje protivnika delić po delić, deluje još impresivnije. Naravno, sada je prisutan i “Photo Mode”, za sve one koji znaju da cene jednu ovako kvalitetnu vizuelnu prezentaciju. Na neki način, remasterizovana verzija ostavlja sličan utisak kao i original pre sedam godina. Tako da vaše iskustvo najviše zavisi od toga da li ste novi igrač kao i od poznavanja priče i toga koliko vam se zanimljivom može učiniti. Svet igre jeste ogroman i prepun zadataka ali neki sporedni mogu delovati kao da se ponavljaju. Stari igrači koji su već istražili svaki kutak u originalu, ovde teško da će pronaći mnogo svežije zanimacije, osim osvežene grafike. Glavno pitanje svakako ostaje – da li je remaster bio neophodan? Za nove igrače koji nisu imali priliku da se upuste u originalnu pustolovinu, ovo je definitivno najbolji način da se igra doživi. Ali oni koji su igrali original, svakako ne bi trebalo da kupuju igru po punoj ceni. Jedina prihvatljiva opcija je potencijalna nadogradnja, ukoliko posedujete original, za cenu od desetak evra. U suprotnom, kupovina vam se može isplatiti samo ako ste zaista tvrdokorni obožavalac. Horizon Zero Dawn Remastered je vizuelni spektakl koji koristi sav potencijal PlayStation 5 hardvera kako bi pružio osveženo iskustvo jedne od najboljih “open-world” igara prošle generacije. Međutim, za veterane serijala, pitanje opravdanosti investicije zavisiće od ličnih preferencija. Ja lično smatram da trenutno tržište video igara mnogo više vapi za originalnim, novim franšizama i naslovima koji će nas oduševiti, kao što su to stari učinili pri prvom pojavljivanju. A ovaj remaster je više luksuz, nego neophodna verzija igre. Uprkos tome, ne može se poreći zbilja impresivna prezentacija koja je ovde prisutna. Samo i ona kao takva, opet ima manju težinu nego jedan svež naslov. Bez obzira na pozitivne kritike, siguran sam da će vapaj igrača željnih ne samo nastavka nego i potpuno novih igara, ovaj put biti glasniji od bilo kakvog hvalospeva. Horizon Zero Dawn Remastered je dostupan za PlayStation 5 i PC Autor: Milan Živković Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jeste li za još jedan ples sa mašinama? – Horizon Zero Dawn Remastered recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu