All Activity

This stream auto-updates     

  1. Past hour
  2. Today
  3. Meni nedostaje originalna muzika iz Asylum-a, i nervira malo težina, malo-malo pa trčim u kanalizaciju na pacove. Sve je skupo, svaki skil/feat je bitan. Ne verujem da ću i ja gurati do kraja, ali pre nekoliko godina bi leglo samo tako.
  4. i ja sam se bio naprzio kad je vtmb2 najavljen, instalirao ta sranja prvi dan, igrao par sati, bilo mi zabavno nisam vise nijednom upalio...
  5. Puknula me malo nostalgija, instalirao VTMB GOG verziju, i preko nje VtM: The Final Nights mod. Nije loše, izmenjeno je dosta toga, muzika, sama mehanika borbe, šunjanja, ima novih kvestova, likova, sve su neki novi modifikovani klanovi (izabrao sam neki koji dobija +1EXP poen svaki put kad zaradi 3 ili više, nekako mi to delovalo najkorisnije). Dosta je teža igra sada, i te izmene mahom nerviraju malo, posebno u startu, ali i čine igru većim izazovom. Kome to deluje privlačno, preporuka velika. - Krv stalno opada, humanity i valjda stamina utiču na tempo, mora da se pazi, već na ispod trećine dešavaju se neki padovi helta i frenzy čekovi. - Haggle utiče i na lovu dobijenu na kvestove, - Inspection je učinjen bitnim i preteran, bez 3-4 ništa ne možeš da nađeš. A uključuje i nalaženje ključeva, kartica, npr. neka baš preterano velika kombinacija inspection i lockpicikinga je potrebnada se nađe morfijum za Merkurija u bolnici na početku. Imao sam baš solidne vrednosti za početak igre, i ne vidi moj lik bočice na stolu, jebaga. Kupio ih. - Stealth je teži, melee mi je i dalje kita, uglavnom se samo sunjam pomoću Obfuskate i samo kad mora, pucam. Sve u svemu, vredi probati ako ste fan.
  6. Yesterday
  7. Slazem se. Uvijek ce biti u tim "laganijim" igrama neuporedivo vise ljudi, nego u rts gdje ipak moras malo da se pomucis, a pogotovo warcraft, starcraft gdje takodje postoji i taj veliki tamicarski duh, leveling, stats i slicno... Ono sto hocu da kazem je da ima i ljudi koji vole RTS igre. Ja sam npr treniro stoni tenis iako je to truba sport kod nas, al je sport kao sport fenomenalan...Znaci neka oni podignu organizaciju na visi nivo i bice i igraca. Nece biti ni priblizno kao u ovim igrama za mobilni i sl, gdje je zarada po 2,3 miliona dnevno, al bice dovoljno da postoji neka scena, da mozes da igras, takmicis se i slicno.. kao sto je situacija u manjim sportovima.
  8. Ha, nisam znao da su na berzi.
  9. Jose Jimenez

    Letnje gume

    215/60/R16 na alu felnama. Cenovni rang je Sort by cheapest first 😄 Prelazim 10k km godišnje, kočim motorom, i gume mi nikad ne istroše šaru pre nego što ih bacim, zato mi mrsko da dam 15k za gumu kad mi jeftinija obavlja isti posao. Super preporuka, hvala Vudiću!
  10. nickwood

    Letnje gume

    Horor koncept.
  11. dovlagsi

    Letnje gume

    Vozim se na onim Altenzo gumama, deluju super ok za sada. Kul za buljaše poput mene, kojima treba jeftina guma za velike felne 👍
  12. Multiplejer je u planu, ali ne za release nego kasnije, nesto mi u glavi cak i godinu dana kasnije (mozda uz lansiranje za next-gen konzole).
  13. ovo cu igrati dok mi oci ne pobele i otpadne ovo malo sede kose :P preorderovacu nesto posle 100 godina i to ce biti to ako zaista ocekuju prodaju 2-3 puta vecu od w3, onda moraju da ubace neki usljivi multiplejer, ili coop u najmanju ruku, ne vidim kako to moze da uspe SP igra imali su oni svojih internih problema i pre i posle izdavanja w3 pa su nekako pregurali, olaksica im je to da nemaju bas preveliku konkurenciju u AAA igrama ovog tipa
  14. Hej ti, mladiću! Da, baš ti. Znam da je svet za tebe uvek bio čudno mesto, a svaka od devojaka, tih misterioznih stvorenja, pravo čudovište za tvoje samopouzdanje. E pa danas imaš sreće, jer napravili su video igru zasnovanu na tvom liku i delu i konačno ćeš moći da sagledaš svoju situaciju iz drugog ugla! Protagonista priče je dečko po imenu Io, nežnog srca i glave pune konfuznih pomisli – baš kao ti! Jer svaki put kada pokuša da razgovara sa nekom devojkom, um mu obuzmu takve misli da postaje samoproklamovani perveznjak. Mislim, zar je normalno samo o tome razmišljati? Strašno je pričati sa devojkama… Ma, one su strašne, poput pravih čudovišta! Zapravo, u Iovom svetu, devojke i jesu čudovišne, glavom i bradom. Iako to ne znači da su ružne(naprotiv), činjenica je da nisu u potpunosti ljudi, već rasa za sebe („Zar nije tako i u stvarnom svetu?“ – loša fora urednika). Miroljubiva rasa koja voli ljudski rod, ali jednog dana, iz neobjašnjivih razloga, postaje u potpunosti divlja. Pa je, naravno, na našem protagonisti da prođe svet i vrati čudovišne devojke u normalu, a usput poradi i na svom samopouzdanju i muško-ženskim… odnosima. Moero Chronicle Hyper je kompletno izdanje igre koja je do sada bila dostupna na PlayStation Vita i Windows platformi, i spada u takozvani “dungeon crawler” podžanr RPG igara, gde vas očekuje mnogo “grindanja” i istraživanja po nivoima u potrazi za slavom, nagradama i u ovom slučaju – devojkama. Jer svaku od čudovišnih devojaka na koju naiđete, možete da vratite natrag u miroljubivu normalu, nakon čega se automatski pridružuje vašem timu. U tim možete postaviti maksimalno pet članova odnosno devojaka, što neće biti lak izbor, s obzirom da na raspolaganju imate oko 40 različitih likova. Ceo svet u koji je igra smeštena, obiluje brojnim… nagoveštajima. Ako se uopšte i mogu tako izraziti, jer protivnici, od kojih su neki nalik letećim tanjirima sačinjenim od suptilnih delova ženskog grudnog koša, ostavljaju malo prostora za nagađanje i dosta prostora za razmišljanje. Duboko i naporno razmišljanje, sve dok u kadar ne uleti stvorenje nalik mladunčetu foke i vidre sa ženskim gaćicama umesto portikle, na šta uz pljesak konačno možete da odahnete – pa da, Japan, naravno! Odakle bi i inače poteklo nešto ovako bizarno i maštovito. I dok se igra odvija najvećim delom iz prvog lica, a borbe sastoje iz nekolicine bazičnih specijalnih efekata na likovima koji lebde na ekranu ispred vas, sam proces “osvajanja” novih karaktera, odnosno devojaka, uvodi nas u drugi najveći segment igre – “dating sim” odnosno simulaciju zavođenja i zabavljanja. Da biste devojku osvojili, nakon što je pobedite u borbi uništavajući delove njene odeće (logično!), potrebno je da trljanjem njenih nasumično skrivenih, osetljivih zona (tu Nintendo Switch ekran osetljiv na dodir upada na scenu i rešava stvar), nesrećnicu raspametite i vratite u normalu. Eto jedne Switch igre sa kojom nikada nećete moći da me uhvatite u javnom prevozu… Osim ako ne budem na licu imao nindža masku i putovao apsolutno inkognito. Nakon što devojka upadne u tim i vrati se u grad, čeka je mnogo lepih aktivnosti sa vama. Prvenstveno mislim na dosta razgovora i primanja poklona i… preuređivanja sobe i povremene mini-igre trljanja ekrana, čisto da ne zaboravi ko je tu glavni “svičotrljač”. Pre nego što kompletno prolupam od otrcanih šala na račun igre koja se više šali na moj račun nego ja na njen, verujte mi na reč da je u pitanju naslov koji zapravo pruža mnogo sati zarazne zabave. Istraživanje nivoa uz RPG elemente, nagrade i mnoštvo devojaka za pronaći i osvojiti, pa naknadno i što bolje upoznati, nije sadržaj koji bi trebalo zanemariti. Kao ni poprilično detaljan sistem statistika i borbenih rešenja, sa sve za Switch ekskluzivnim auto-pilotom kroz nivoe i nekoliko sitnih dodataka koji do sada nisu bili prisutni. U svakom slučaju, pogotovo uzevši u obzir cenu igre, Moero Chronicle Hyper nudi dosta blesave, istraživačke RPG zabave uz popriličnu dozu seksi elemenata, kakve, moram priznati, nisam očekivao da ću ikada ugledati na jednoj Nintendo konzoli. Ukoliko za vas devojke i nisu toliko monstruozne, nemate problema sa njima, ili možda čak i niste muškog roda… Možda je ovaj tekst trebalo bolje da isplaniram. No ipak, ne dozvolite da vas to odvrati od igranja. Ako su simpatična priča i lepa doza humora, ono što najviše tražite u igrama – samo navalite. Slatka beba vidro-foka sa portiklom od gaćica, jedva čeka da vas upozna. P.S. Igra nije horor, časna reč. The post REVIEW: Moero Chronicle Hyper appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. voodoo_

    Letnje gume

    Za hiljadarku više imaš ove strane gume tipa Kleber i slično. Ja imam dve Kleber i dve Matador (što je neki češki "brend" u vlasništvu Kontinentala), treća im je godina i vozim ih svaki dan (na godišnjem nivou malo duže od zakonski propisane sezone) i otprilike dvaput mesečno ubijem po dvestotinak km na autoputu, nisu se deformisale, prokrtile i slično. Plus moj majstor dosta hvali poslednju generaciju Klebera (HP4).
  16. SolidChief

    REVIEW: Lorelai

    Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Prošlo je tačno 10 godina od kada se pojavila igra Downfall, malo horor remek-delo za koje sam imao sreću da čujem i da u istom uživam još te 2009. godine. U pitanju je igra koja je svojim sirovim vizuelnim stilom i brutalnim narativom uspela u meni da izazove užas i šok veći nego bilo koji „klasični“ horor naslov toga doba, koji su se uglavnom oslanjali na štrecalice i „gore“ elemente. Da se razumemo, Downfall je bio pun teških slika užasa na sve strane, ali je taj užas bio istinski, zloslutan i nekako previše realan, valjda zbog vizuelnog stila koji je bukvalno bio škrabotine grafitnom olovkom, kao da gledate kakve košmarne crteže psihički obolele osobe koja je svakodnevno na esid terapiji. Taj sirovi užas se sjajno preneo i u drugi deo zamišljene trilogije, The Cat Lady (2012), koji je možda čak i morbidnije i mračnije ostvarenje nego što je to bio Downfall. Igra je zadržala identičan vizuelni stil i paletu boja, ali je kvalitet grafike podignut za koju nijansu više, taman toliko da se dovoljno istaknu svi detalji. Prošlo je sedam godina od tada, i konačno je pred nama treći zamišljeni deo trilogije, koji nosi naziv Lorelai. I dok smo u Downfall pratili očajnog muža koji pokušava da spasi brak i ženu, a u The Cat Lady usamljenu suicidnu četrdesetogodišnjakinju, ovde pratimo mladu damu iz naslova igre. Ona tek što je završila srednju školu, živi u teškoj rupi, okružena tugom i nesrećom, od hronično depresivne majke do očuha siledžije. Otprilike, tu negde i počinje naša priča. Prvo što primetite kada upalite igru jeste fenomenalna numera u glavnom meniju i to je nešto što će oslikavati čitavu igru od početka do kraja. Soundtrack ove igre je vrlo verovatno najbolji u čitavom serijalu, a verujte mi, i prethodni delovi su imali sjajnu muziku. Možda malčice vuče na te tinejdžerske elemente, ali ne previše. No, to je svakako u redu, jer je u skladu sa time da ovde i pratimo devojku od 19 godina kao glavnog lika. Kao što smo napomenuli gore, njeno okruženje je jako potresno, beznadežno, sumorno… manje-više, poprilično u duhu prethodnih igara i idealno je plodno tle za klicu Kraljice larvi, koja se hrani ovakvim izgubljenim i beznadežnim dušama. Ukoliko ste igrali prethodne delove, znate da je Queen of Maggots „glavni negativac“ serijala, da se tako izrazimo. Ona je neka vrsta proždrljivog demona propadanja, koja ima moć da vraća u život i taj svoj dar najčešće daje uz uslov i „uslugu“ od onih koje je vratila nazad. Voli smrt, destrukciju, očaj i najviše od svega, voli slabe, slomljene ljude. Njenu pravu agendu iza svega ovoga ćete možda otkriti konačno tokom prelaska, ali u suštini, njoj ne treba agenda, ona je jednostavno iskonsko zlo koje je van granica našeg poimanja i kao takva je možda i najbolja da ostane. Pomenuli smo da je prvo što primećujete muzika, i ta audio komponenta nastavlja da bude sjajna i na ostalim poljima. Glasovna gluma britanskih glumaca (radnja se odigrava u Enleskoj), je apsolutno besprekorna i na najvišem profesionalnom nivou, zaista značajno utiče na sveopštu atmosferu igre i ostavlja utisak daleko krupnijeg naslova. To sve isto važi i za sve male i velike zvučne efekte u igri, koji umeju zaista da izazovu nelagodu u pojedinim trenucima. Nakon zvuka, sledeća stvar koja prirodno vam skreće pažnju u igri jeste vizuelni identitet. Za razliku od prethodne dve igre, koje su bile u potpunosti ručno crtane 2D scene, Lorelai predstavlja miks tog stila sa 3D elementima. Neke scene su 2D crtane, dok su neke druge 3D prostori. Neki predmeti su 2D ručno crtani, dok su drugi pak 3D modeli. Većina karaktera su odrađena u 2D ručno crtanom stilu identičnom onome u Downfall i The Cat Lady, ali ima i nekih koji su 3D modeli. Ovaj miks generalno izgleda OK, i 3D delovi igre bojama i stilom ne odskaču od onog sumornog tona koji krasi ručno crtane delove, tako da ovo nije uticalo na generalni vizuelni utisak i identitet igre. Međutim, ono što jeste problem je nerazumljivo loša optimizacija igre, što je verovatno rezultat ovog čudno spoja. Igra koja bi bez razmišljanja trebalo da radi u 80+ frejmova je često uspela da mi pada na neke nerazumljivo niske brojeve frejmova po sekundi, neretko i na ispod 30 u nekim izrazito zadimljenim/maglovitim deonicama. Ne znamo da li će developer ovo uspeti da reši, ali jeste veliki problem i nadamo da se će biti zakrpljeno sa nekim narednim patchom. Gejmplej je, kao i kod prethodnih igara, „svedeni“ point and click. Zagonetke će uglavnom biti manje više lagane i logične, uz tek pokoju nešto izazovniju, što je sasvim okej, jer se time ne remeti prirodni tok razvoja priče. Imate inventar i predmete u njemu, koji mogu imati ili međusobnu interakciju ili interakciju sa okolinom, i tako ćete rešavati većinu vaših problema. Dijalog je, čini nam se, do sada najbogatiji u serijalu, što je za svaku pohvalu. Svaki razgovor poseduje veliki broj razgranatih opcija, a neke će prosto i nestati u zavisnosti od toga u kom pravcu se razvije razgovor. Ono što, sa tehničke strane, malo zamara kod gejmpleja, jeste što ne postoji opcija upotrebe miša ni u kakvoj formi, za celo igranje ćete morati da koristite samo tastaturu, što vam ruke stavlja u poprilično nezgodan i neprirodan položaj, te ne razumemo zašto nam nije omogućeno da koristimo miš za kretanje, ali šta je tu je. Sa druge strane, velika pohvala za to što igra poseduje mogućnost čuvana pozicije u bilo kom trenutku, umesto samo „auto save“, nešto što mnoge igre danas iz nejasnog razloga oduzimaju od igrača. Generalno, igra je uspela da zadrži atmosferu prethodnih igara, nije da nije, oseća se ona na svakom koraku. Priča je neverovatno „heavy“, jako ozbiljne teme i puno momenata gde ćete morati da radite neke baš s***ane stvari kako bi nastavili progres, stvari koje će učiniti da se osećate loše. Ali, ne možemo da se otmemo utisku da je pripovedanje prosto slabije nego li kod prethodne dve igre, fali tog iskonskog ludila, te potpune poremećenosti koja je krasila Downfall i pogotovo The Cat Lady, to je teren na kome su ove igre cvetale. Moje lično mišljenje je da su dva razloga kriva za to. Prvi je to što je glavna protagonistkinja „izgubljena tinejdžerka“, a to nekako prosto ne leži ovim igrama, jer ma koliko izgubljena i u sjebanom okruženju, ona je i jaka, buntovna i puna životne energije, nešto što se suštinski ne slaže sa žrtvama koje Kraljica crva voli da lovi. Nekako se osećate previše sigurno sa Lorelai, ona je više junak nego žrtva, vidite da je jaka i ona je ta koja pomaže drugima, a ne ta kojoj treba pomoć. Drugi faktor koji ruši atmosferu jer njen štreberki komšija koji je zaljubljen u nju, lik koji je upao u celu priču kao iz kakve romantične komedije i koji joj pomaže, a što opet sve narušava taj osećaj izolovane manijakalnosti i tonjenja u dubine ludila, koji je krasio prethodne igre. Uz sve to, i Lorelai i pomenuti momak komšija pomalo i previše forsiraju reference iz pop kulture, što nekako probija četvrti zid, iako razumemo da su oni karakteri u našem svetu i da je logično da imaju takva interesovanja, opet nekako nije na mestu i odskače kada čujemo Game of Thrones ili Final Fantasy 7. Čak postoje i takvi meta momenti da lik u svojoj sobi ima postere za Downfall i The Cat Lady. Simpatično, ali ubija atmosferu. Šta reći na kraju? Lorelai je odlična igra, sa sjajnim vizuelnim stilom, vrhunskom glumom i muzikom, i morbidno-depresivnom atmosferom u najboljem duhu horora. Ako ste voleli dva naslova koje ovde provlačim kroz ceo tekst, apsolutno znate da morate da odigrate i ovu igru kako bi završili sagu, samo, nemojte biti previše oštri prema igri, iako možda nije toliko mračna kao prethodnici, i dalje je sasvim okej i verna korenima, samo je prosto izostao taj određeni momenat koji je krasio prethodnike. Ako pak niste ranije igrali prethodne delove, ali vam ovakav tip horora deluje primamljivo, obavezno prvo odigrate njih, da biste i razumeli bolje priču, ali i shvatili zašto sam pomalo razočaran narativom. AUTOR: Nikola Savić Igru za potrebe opisa ustupio Screen 7 The post REVIEW: Lorelai appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  17. Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Neko je sigurno poželeo da vidi kakva bi igra Darkest Dungeon bila da je smeštena u ledeni severni zamrznuti grad, umesto neizmernih tamnica ludila. Na svu sreću, njegova želja se apsolutno ispunila sa ovom igrom. Opet imamo mali koktel žanrova, pa pored pomenutog Darkest Dungeon serijala, po rečima developera, igra dodatno vuče inspiraciju iz serijala kao što su FTL, Final Fantasy i Castelvania. Evelia Lyric se vraća kući posle nekoliko dugih avantura po svetu. Tu zatiče tužnu vest da joj je otac preminuo i da je pored veoma čudne rukavice ostavio nedovršen kodeks i testament. Kako bi razotkrila šta se desilo njenom ocu, ona, po instrukcijama iz testamenta, odlazi do ledom odsečenog i okovanog grada Icenaire. Po dolasku u isti, saznaće da je uz pomoć magične rukavice, koju je dobila od oca, ona zapravo jedino ljudsko biće koje je uspelo da uđe u zamrznuti grad. Kralj Senki je grad okovao u neprohodni led, koji u momentu zamrzne svakog ko pokuša da se probije kroz njega. Dok mrtve duše građana lutaju ulicama i napadaju sve živo što tu pokuša da hoda. Na vama je sad da sakupite grupu avanturista i sa njima pronađete način da pobedite kralja i oslobodite ovaj pali grad. Zadatak koji je od samog starta neverovatno težak. Za sve koji su igrali Darkest Dungeon, ovo će biti kao ponovna šetnja parkom. Zaleđenim, smrtonosnim, hladnim parkom, prepunim zamki i hodajućih mrtvaca. Za one koji pak nisu upoznati, cela poenta gejmpleja je da sakupite adekvatnu grupu avanturista, svaki od njih sa ponekom specijalizacijom, i zajedno probate da se probijete kroz 5 zona, pre nego što pobedite boss čudovište. Svaka od zona se deli na nasumični broj raspoređenih soba. Na svu sreću, nisu sve sobe pune čudovišta i protivnika. Neke od njih će vam doneti zanimljiv nasumični susret ili događaj, druge će biti pune kovčega sa resursima i kovčega koji su mimici, ili čak kamp mesto, gde možete da se odmorite i oporavite. Pored glavne junakinje, imaćete opciju da povedete sa sobom još troje drugih avanturista, ali, ako neki od njih poklekne tokom avanture, on je zauvek ostao među ostalim zaleđenim leševima u gradu. Tako da, pazite kako se i sa kime borite, da ne bi morali da menjate prijatelje svaki put. Sama borba je, naizgled, poprilično prosta, koristeći sistem potezne strategije gde brzina lika odlučuje kad će ko reagovati. Svaki lik ima jednu akciju da izvrši po potezu, pre nego što se smeni na protivnika ili drugog igračevog lika. Pozicioniranje je takođe bitno, pošto to određuje koje protivnike možete pogoditi sa vašim običnim napadom. Pored običnog, svaki lik poseduje i specijalni napad, čiji se bar puni tokom svakog okršaja. Mada, igra vam neće dopustiti da se samo čistom snagom probijete kroz nju. Zato je bitno napraviti grupu savršeno balansiranu, kako za bitku tako i za raskrinkavanje i rešavanje pregršt zamki i specijalnih događaja na koji ćete naići. U zavisnosti kog lika pošaljete da to razreši, ili ostavite da pazi na kamp dok ostatak spava ili pak pokuša da podigne moral grupe tokom odmora, od toga će vam veoma zavisiti uspeh trenutne avanture. Kretanje po mapi se deli na veliku mapu po kojoj se brzo krećete kao mali sprajt, bezbedne zone u kojima možete i da trčite dok istražujete i pričate sa ljudima, i mape u gradu, gde zavisi koga prvog vodite i gde ćete se poprilično sporo kretati. Naravno, moramo spomenuti da ukoliko ne uspete da stignete do glavnog bossa zone i uklonite ga, moraćete ponovo ispočetka ceo nivo i svih 5 zona da očistite, da bi pokušali da je pobedite. A igra ima kontinualno uključen automatski sistem snimanja pozicije, bez mogućnosti da se vratite na prethodni sejv, što znači da svaku grešku koju napravite nećete moći lako da ispravite. Animacija i grafika bi se svela na veoma prosti flash stil, sa minimumom ponavljajućih pokreta, kao što je već viđen u Darkest Dungeon, koji ovde već toliko pominjemo. Mada, ono što će ovaj naslov odvojiti od drugih je apsolutno očaravajući i predivan artwork i dizajn likova, kao i atmosferu lokacija i scena u igri. Muzika takođe ne posustaje za vizualnim prikazom, i takođe je zadivljujuće dobro odrađena. Uživaćete u obilju numera koje pokrivaju skori svaki kutak startne oblasti kao i u samom zamrznutom gradu. Glasovna gluma je poprilično minimalna, ali sasvim dovoljno dobro urađena. Igra je većim delom stabilna i bez grešaka. A onda se desi jedna zbog koje se u sred istraživanja zaglavite i ne možete da nastavite dalje, što je neoprostivo i nadamo se da će rešiti što pre. Takođe vrlo velika mana je nedostatak podešavanja kontrola. Ako ste veteran igre Darkest Dungeon i želite novi, možda čak i teži, izazov, onda nikako ne smete da propustite ovaj naslov. Novi igrači će doduše možda biti uhvaćeni nespremni, sa količinom opcija koje igra pruža, kao i sa težinom same na početku. No, ako uspete da prihvatite to kao izazov, sigurno ćete provesti sate i sate istražujući ovaj ledeni svet i savlađujući svaki izazov koji on pruža. AUTOR: Stefan Mitov Radojičić Igru za potrebe opisa ustupio Headup The post REVIEW: Vambrace: Cold Soul appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  18. Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku. Priče Neonskog mora, koje pred vas baca kineski razvojni studio Palm Pioneer, se drže sigurnih granica koje odlikuju sajberpank žanr. Zamišljen kao pikselizovana 2D retro puzzle avantura, Tales of the Neon Sea možda ne prezentuje ništa inovativno žanru (kako na polju narativa, tako i na polju gejmpleja), ali to ne znači da je jedno nekreativno ostvarenje. Igra vas baca u ulogu Rika Dek.. Pardon, detektiva Reksa, sada u penziji, koji radi kao privatni istražitelj. Ubrzo vas igra uvlači u blago zamršenu priču, primoravajući vas da se bacite na rešavanje serije ubistava i ostalih problema koji su počeli da izranjaju u gradu. Kako budete napredovali kroz priču i odmotavali klupko, igra neće prezati od odličnog postavljanja likova i sveta u kom se nalazite. Naime, veći broj bitnih likova su veoma lepo okarakterisani i dijalozi su odlično napisani, doduše, malo se vide neki problemi pri lošem prevođenju sa kineske originalne verzije, koja je bila izvorna u prvom izdanju igre. Sam svet je jedan velelepno odrađen sajberpank grad koji odiše životom, ogromnim brojem detalja, boja, reklama, letećih kola, robota i ljudi. Priča se drži nekih ustanovljenih sajberpank dogmi, pa prezentuje kao glavnu klasnu podelu društva na robote ili augmentovane ljude, i obične ljude, i tu se obazire na neke već viđene stvari i nejednakost između istih. Iako uzima inspiraciju iz nekih klasika filmske i igračke industrije, to nikako nije loša stvar, a uhvatićete sebe lako investirane u likove i svet oko njih. Najveća šteta je to što sama priča nije završena, pošto u trenutnoj verziji igre postoje samo prva tri poglavlja, koja će vam uzeti dobrih desetak sati. Razvojni tim je doduše obećao da će na jesen izbaciti ostatak priče, naravno besplatno za sve koji su kupili igru, ali ovo će ipak odbiti neke od ulaženja u priču do tog momenta. Tales of the Neon Sea je primarno puzzle platformer. Trčkaraćete po mapi na sve strane, gde će vam priča biti dostavljana, pored razgovora sa likovima, i kroz zagonetke i istraživanje mesta zločina. Što se tiče samog istraživanja mesta zločina, igra uzima inspiraciju od Arkham igara, gde ćete samo zumirati i skenirati bitne tačke i dolaziti do tragova. Kada prikupite dovoljno tragova, igra vas baca u mini igru gde slažete zupčanike u određenom redosledu kako biste rešili slučaj. Ostatak igre čine zagonetke koje su dosta raznovrsne i zanimljive. Balans težine između istih je veoma dobar, pa i na one najteže nećete potrošiti duže od 15 minuta vremena. Jedino što ume da pravi problem jeste prečesto pojavljivanje samih zagonetki i njihovo preveliko korišćenje za apsolutno sve u igri, što ume napraviti problema sa tempom priče. Uprkos tome, igra se trudi da vam drži pažnju svojom raznovrsnošću, pa ćete imati i deonice gde ćete igrati kao Vilijam, Reksova mačka, i otkriti da postoji ceo razvijeni svet kućnih ljubimaca. Za svaku pohvalu je i nešto zanimljiviji pristup zagonetkama u tim momentima, gde ćete dosta interagovati sa okolinom, umesto rešavanja nekih logičkih problema koji su tipični za Reksa. Igra izgleda prelepo i grafička podloga je na najzavidnijem mogućem nivou. Tales of the Neon Sea se čvrsto drži svog pikselizovanog stila, dok pri dijalozima ćete imati priliku da ugledate veoma lepo nacrtane portrete likova. Animacije i boje pršte na sve strane, i kao što je već pomenuto, sve u cilju boljeg dočaravanja prelepog distopijskog sveta u koji ste bačeni. Kako grafička, tako i zvučna podloga ne manjka na svom kraju, uprkos nedostatku glasovne glume. Veoma zanimljivo je to što je zvuk dosta dinamičan, pa ćete, ako priđete otvorenom prozoru, glasnije čuti zvukove grada napolju, dok će, kako se budete udaljavali, zvuk biti sve tiši, što možda ne deluje kao nešto bitno, ali nakon dužeg vremena znatno doprinosi atmosferi cele igre. Nažalost, iako igra nije nimalo zahtevna, naići ćete na nekoliko bagova, manjih i većih, od kojih će neki biti već popravljeni u momentu kada budete čitali ovaj tekst. Srećom, igra nema problema sa prikazivanjem punog broja slika u sekundi, pa je optimizacija uz sve bagove relativno dobra, a razvojni tim se trudi da ispravi iste u najkraćem mogućem roku. Iako dosta konvencionalna, igra koja ne rizikuje previše, Tales of the Neon Sea je jedan skriveni dragulj indi scene, koji će sve fanove žanra obradovati u najvećoj mogućoj meri. Njegova najveća mana jeste nedovršenost priče, koja zjapi kao crni oblak nad igrom, ali ako je verovati razvojnom timu, dočekajte jesen i nećete zažaliti pri uranjanju u ovo odlično pikselizovano iskustvo. AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio Zodiac Interactive The post REVIEW: Tales of the Neon Sea appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  19. Retro City Rampage, bila je igra koja je delovala toliko nelogično da je automatski bila veoma kul. Osmobitni grafički stil za igru u GTA fazonu, terao nas je da se zapitamo šta bi bilo da je tako nešto bilo moguće u doba prve Nintendove konzole. Bila bi verovatno u pitanju najbolja NES igra svih vremena! Najava nastavka koji je grafički bio u fazonu igara iz ere konzola sa 16 bita, opet je automatski značila kul igru. Samo, ko bi rekao da će proći gotovo sedam godina od Retro City Rampage naslova, do najnovijeg – Shakedown: Hawaii. Čekanje nije nikako kul, igro. Nikako kul… Na svu sreću, pred nama nije neko razočarenje već baš ono što je obećano i što smo očekivali. Gejmplej prvih GTA igara uz šesnaestobitnu grafiku i mnogo nelogično izmodernizovane nostalgije. Drugim rečima – poslastica. Shakedown: Hawaii nas stavlja u čizme antiheroja, što je bilo i za očekivati. Čovek koji je držao monopol nad taksi kompanijama, video klubovima i prodavnicama nakon čega je napisao bestseler “Moja kompanija sama pravi pare dok ja kuliram na plaži” i… otišao da kulira na plaži dok kompanija sama pravi pare, sada je u problemu. Vreme je jeftinog prevoza, onlajn prodavnica i video strimovanja. I dok bankrot kuca na vrata, naš biznis-genije ima savršen plan, odnosno stari recept za novo doba. Udari monopol na sve, ne birajući sredstva. Ako organizovana pošta uništava posao tvojoj kurirskoj službi – uništi sve poštanske kombije! Ako je prihod od prodaje automobila mali – daj ih na lizing pa ukradi natrag i opet prodaj! I sve to uz zdravu dozu humora i harizme, kako bi čak i ovaj maksimalni “anti”, ipak bio heroj u vašim očima. Gejmplej je kompletno u fazonu prva dva GTA naslova, sa pogledom iz ptičje perspektive i pomahnitalom akcijom uz vožnju i pucanje kroz gusto naseljen grad. I sve ovo naravno vizuelno predstavljeno uz grafiku 16 bita, koja uz fenomenalno uklopljenu muziku iz ove ere, čini sjajan paket kom je teško pronaći manu sa tehničke strane. Srž igre jeste prelazak priče, ali osim te glavne niti, na putu vas očekuje i mnogo aktivnosti, odnosno misija sa strane. I svaka od njih, ako izuzmemo neke od ponavljajućih, ispunjena je odličnim humorom i zabavnom pričom. Pa sve to smešteno u sijaset interesantnih postavki i lokacija koje nikako ne mogu da budu dosadne, ukoliko ste običan smrtnik željan dobre, retro akcije. Multiplejer i drugi, slični modovi kojima ste se možda nadali, nažalost ne postoje. Ali zato je tu “free roaming mode” u kom možete… paaa, divljati do mile volje. I to je nešto, ako mene pitate. Osim šesnaestobitnog nasilja u akcionom delu igre, važno je i pametno planiranje investicija, odnosno čemu se posvetiti, kako biste što brže zaradili novac i umakli zlom čika bankrotu. U tom smislu, menadžment igra važnu ulogu u prelasku priče, iako je to zapravo paravan i sve se svodi na akciju u kojoj grabite sve pred sobom. Verujte, zabavnije je nego što zvuči! Jer cela poenta ove igre jeste – što bolje se zabaviti. Da li kroz blesavu priču i situacije, ili retro grafiku koja vas momentalno ušuškava i čini da sve deluje mnogo bolje nego što možda jeste, nije toliko ni važno jer igra uspeva u tome. Shakedown: Hawaii je jedan izuzetno zabavan naslov, za koji ukoliko mislite da je možda za vas – bez greške to i jeste. Ne propuštajte. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio Vblank Entertainment The post REVIEW: Shakedown: Hawaii appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  20. Ih kad je wc3 bio aktivan mi nismo ni znali šta je internet van 56k modema i 1KBps download-a 😄 Sad deca dobijaju internet pre bicikla ... ako uopšte i kukaju za biciklom a ne novim Iphonom 4193S+.... Voleo bi kad bi RTS žanr ponovo zaživeo iskreno, na takvim igrama sam odrstao. Mislim da mentalitetu današnjih igrača ciljne demografske grupe (13-16god) ne paše takav tip igara, već su isključivo u Fortnajtu i LoLu i drugim tako sličnim igrama gde imaju instant zadovoljstvo uz minimalno mentalno angažovanje, jbg.
  21. Last week
  22. killYg0r

    Letnje gume

    Pa u najnizem ! Mrtva trka koja je gora : D Tigar letnji, pre tih HP, je bio bas los u svakom smislu. Da li je taj noviji model bolji, verovatno jeste malo : D Vozio sam Sava Intesa HP na 2 auta, na jednom su bile odlicne i tihe (225/45/17) a na drugom autu bas uzasne i tvrde (225/40/18)
  23. Jogi daj kontakt zene na PM. Mene zveknula neka zena pri parkiranju jer htela u rikverc a menjac ostao u prvoj. Verujem da nece biti preskupa popravka, ali da me ne zakinu ako bas ne mora. Sent from my LYA-L29 using Tapatalk
  24. Haha, glupo osiguranje! E baš mi drago! 🙂
  25. Skuplja od elektricne Korse i 208-ice, mada tehnički čini mi se ipak malo naprednija
  1. Load more activity