[REINSTALACIJA: Tom Clancy’s Splinter Cell: Chaos Theory Versus]

Iako je jedna od Ubisoftovih najvećih franšiza, igru iz Splinter Cell serijala sam imao priliku da zaigram tek pre nekih pet godina. Da budem iskren, do tog momenta nisam ni imao pojma šta ta igra zapravo predstavlja. Iz nekog razloga sam mislio da je u pitanju 2D stealth sidescroller, gde vam je cilj da pobegnete iz zatvora (jer ima ”Cell” u naslovu, naravno).

Od davne 2002. godine pa danas, Splinter Cell serijal je obogaćen sa čak sedam igara, a mene je ipak nekako pronašao Chaos Theory iz 2005. godine. Ipak, nisam ga zaigrao zbog njegove singlplejer kampanje o kojoj svi pričaju, već zbog njegovog Versus moda. Mislio sam da će ovaj mod biti dobar način da se provede koje subotnje veče sa drugarima, ali ispao je nešto mnogo više. Danas sa sigurnošću mogu da kažem da je Splinter Cell: Chaos Theory Versus jedna od najboljih kompetitivnih igara u istoriji. Hrabra izjava znam, ali daću sve od sebe da vam objasnim zašto.

Chaos Theory Versus je striktno 2v2 duel između dve ekipe – Merkova (Mercenaries) i Špijuna (Spies). Iako nisam siguran da je prikladno nadenuti joj ovakvu etiketu, posebno jer se gejmplej Merkova i Špijuna drastično razlikuje, za svrhe ove ”recenzije” nazvaću ga stealth shooter-om.

Merkovi se igraju iz prvog lica, gde pored primarnog oružja u arsenalu poseduju dodatnu opremu, kao i dva posebna vizira (elektromagnetni i motion sensor). Od primarnih oružja ćete najčešće koristiti assault rifle koji poseduje i izuzetno važan scope, a od opreme tu su neizostavne granate, gas maska i mine koje možete postaviti. Zadatak merkova je vrlo jednostavan – lišiti špijune svih njihovih života u partiji od 10 do 12 minuta i sprečiti ih da dođu do objektiva.

Špijuni se igraju iz trećeg lica, i to na potpuno drugačiji način. Oslanjaju se više na stealth, kao i na mnoštvo korisnih gedžeta i vision modova (night vision, heat vision). Obučeni su u klasično crno Splinter Cell odelo, kako bi što bolje iskoristili senku i sakrili se od merkova. Špijuni ne mogu da ubiju svoje protivnike na ”standardne načine” (osim par izuzetaka), ali su zato daleko brži i okretniji od merkova. Pored šunjanja i prostog bežanja, glavno ”oružje” špijuna je njihov tazer, koji stun-uje merkove na nekoliko sekundi, dimne bombe, kao i spy cam – gedžet koji im omogućava da sa bezbedne razdaljine posmatraju svoje okruženje. Glavni adut kamere je gas koji može da ispusti na komandu, koji će uspavati obližnjeg merka na oko 15 sekundi.

Sa svojih 4 života, zadatak špijuna je da, u zavisnosti od mape, zauzmu određen broj objektiva za određeno vreme. Objektivi su najčešće laptopovi koje morate uhakovati, bomba koju morate postaviti, kao i hard disk koji morate isporučiti na posebnu lokaciju na mapi.

Mapa ima oko 15-ak, od kojih su neke portovane iz prethodnog dela igre, Pandora Tomorrow. Mape su zaista šarenolike, od orijentalne bašte u Clubhouse i jezivog sirotišta u Orphanage, pa do napuštene bolnice u Hospital i muzgave uličice u Steel Squat. Ima zaista odličnih mapa, kao što je pomenuti Steel Squat, ali ima i prilično loših, u smislu balansa.

Sada kada znate o čemu se igra otprilike radi, moram da vam kažem da nimalo nije zahvalna za početnike. Štaviše, izuzetno je teška, čak iako ste iskusni u FPS igrama. Za početak do detalja morate naučiti mape koje igrate (što naravno postaje teže što je sama mapa veća i ako je layaut komplikovan), pogotovo ako ste špijun zbog razgranate mreže ventova na istima.

Dalje, treba se navići na kretanje, opet, posebno ako ste špijun, jer vas samo jedna pogrešna greška može koštati života. U tom smislu, merkovi su ”lakši” za igru ako ste početnik. Kretanje može biti prilično naporno, jer se može desiti da se vaš špijun uhvati za neku ivicu ili objekat koji ne želite, a animation canceling ne postoji. Ako u sve to ubacite i lag, kretanje i nišanjenje vam mogu zadati ozbiljnu glavobolju.

Jedna od najbitnijih elemenata ove igre je upravo timski rad. Možda deluje jednostavnije od Kantera na primer, pošto u ovoj igri ima svega dva igrača po ekipi, ali je jednako kompleksan. Slično bilo kojoj tactical shooter igri, game sense je od izuzetnog značaja, ali on naravno dolazi sa iskustvom i vežbom.

Svi pomenuti elementi igri daju neverovatno veliki skill ceiling, ali je takođe čine vrlo zabavnom, u slučaju da se oporavite od početnog šoka i uspete da se popnete uz veoma strmu ”krivu učenja”.

Balans igre je pomalo klimav, najviše u smislu mapa, jer i merkovi i špijuni mogu biti ”OP” ako se nalaze u dobrim rukama. Svi smo čuli za ”CT i Terror sided mape”, pa i u Chaos Theory Versus je slučaj sličan. Međutim, neke mape idu u toliku krajnost da su praktično neigrive, to jest nemaju nikakvu kompetitivnu vrednost. Deo ovog problema potiče iz ideje dizajnera i developera o tome ”kako igra treba da se igra”.

Gejmplej merkova je u startu prilično intuitivan – čuvaj objektive, nemoj da dozvoliš da te izbejtuje špijun i spremi se da se malo više šetkaš na nekim spy sided mapama. Pomislili biste da špijuni treba da zauzmu isključivo pritajeni, stealth pristup (mape su sa tom idejom i dizajnirane, pa su načičkane gomilom nepotrebnih elemenata), ali ispostavilo se da je ”aggro meta” najbolja opcija. Ovo podrazumeva veliku brzinu, preciznost, snalažljivost i adaptaciju u zavisnosti od date situacije, kao i vrlo čest okršaj sa merkovima.

Ovde ću pomenuti i ”spy grab”. Ako špijun pod određenim uglom stane iza merkovih leđa, ima opciju da ga zgrabi, a potom i da mu polomi vrat ako želi. Ovaj pristup je malo rizičniji, posebno ako je merk pažljiv, ali se definitivno može isplatiti.

Da je Ubisoft nastavio da se bavi igrom i da prati zajednicu igrača koja igra CT, danas bismo videli daleko bolju, balansiraniju, i i te kako živu igru. A da, da li sam pomenuo da je igra praktično mrtva i da je trenutno aktivno igra možda 10-15 ljudi na svetu? Ubisoft je ugasio servere još pre nego što sam ušao u celu priču, pa su igrači morali da se oslone na aljkave LAN simulatore poput Hamachi-ja, Tunggle-a i Evolve-a, gde su lično hostovali mečeve. Možete pretpostaviti da je lag predstavljao ogroman problem u nekim momentima.

Ubisoft je ubacio Versus mod i u Double Agent, ali vam ga nikako ne preporučujem. Bilo je i pokušaja da se oživi CT Versus kroz indie projekat Project Stealth putem Kickstarter-a, ali posle očajne kampanje developeri su nažalost odustali. Da li postoji šansa da se Splinter Cell: Chaos Theory Versus ikada vrati? Možda. Ubisoft je nedavno najavio rimejk keca, tako da za nekih 5-10 godina možda dobijemo i CT, a zajedno sa njim i Versus mod. 

Žao mi je što je Versus mod praktično ”prošao ispod radara”, i što više ljudi nije imalo priliku da ga isproba, jer iskreno mislim da je igra fantastična, zarazna i zabavna, i da je čak imala ogroman potencijal da zađe u esports vode. Nadam se da će Ubisoft postati svestan kakvo je remek-delo napravio, i da će se jednog dana smilovati i iskopati ga iz njihovog prašnjavog podruma.

Autor: Božidar Radovanović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REINSTALACIJA: Tom Clancy’s Splinter Cell: Chaos Theory Versus appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Final Fantasy VII Remake Intergrade PC review]

Ima igara o kojima mi prosto nikada ne dojadi da govorim. Rimejk kultnog JRPG klasika o kom ću po treći put govoriti u našem i vašem časopisu, svakako je jedna od njih. Igra toliko priželjkivana, pa posle najave i očekivana, pa posle objavljivanja dozivana i na druge platforme, konačno se pojavila i na računarima.

Ukoliko želite da saznate samo suštinu onoga što bih imao reći o ovom naslovu, preporučujem da pogledate oko dve godine unazad i pročitate originalnu recenziju PlayStation 4 izdanja. O značajnim unapređenjima i dodacima u obliku PS5 Intergrade reizdanja, govorili smo oko godinu dana kasnije, pa ni taj tekst nije na odmet pročitati, ukoliko želite da kompletirate sliku o ovoj igri.

Ono o čemu hoćemo govoriti u ovom tekstu, jeste konkretno – verzija za računare. A ukoliko pogledamo poslednju veliku Final Fantasy igru koju je Square Enix portovao za Windows, možemo se nadati značajnim unapređenjima i raznim opcijama za čačkanje kada je grafički prikaz igre u pitanju. Ili možda ne?

Kratak odgovor bio bi – nažalost ipak ne. Duži odgovor, pročitajte u nastavku.

Da, toliko je jednostavno, ali Final Fantasy VII Remake Intergrade PC izdanje, donosi više problema nego poboljšanja. Sve ovo se naravno tiče tehničke prirode i igra u osnovi i dalje predstavlja sve ono što je bila i do sada – jedno fantastično, nadahnuto i eksplozivno iskustvo prepuno nostalgije ali i duše za nove generacije. Ne, ovaj tekst nećemo toliko posvetiti tome, bar ne u direktnom smislu.

Final Fantasy XV port za Windows, ne samo da je doneo značajna grafička poboljšanja u odnosu na original, koristeći moć „otključane“ platforme u pravom smislu te reči, već nam je pružio i velik broj opcija pomoću kojih smo mogli da igru naštelujemo baš onako kako je nama odgovaralo. To ovde nažalost, gotovo u celosti nedostaje.

Da, imate na raspolaganju mogućnost promene rezolucije, ali i ona nudi samo šaku najosnovnijih opcija. Ukoliko se igrate na monitoru nestandardnih dimenzija ili možda više njih, nemate sreće. Opcije za rezoluciju senki i tekstura, nude svega dve stavke – visoka ili niska. Postoji opcija za limitiranje frejmrejta, o kojoj ćemo ubrzo prodiskutovati, a sve ostale opcije tiču se HDR-a i njegovog štelovanja. Složićete se, poprilično bazično i pomalo razočaravajuće.

Pomenuta opcija za limit frejmrejta, nažalost donosi i neku vrstu dinamičke rezolucije. Tako da ukoliko za cilj imate viši frejmrejt, igra će nonšalantno u hodu smanjivati rezoluciju kako biste ga ostvarili. I sve ovo na neki način zvuči prihvatljivo, kada uzmemo u obzir činjenicu da igra na PlayStation 5 konzoli izgleda fenomenalno i da ovde ne izgleda ništa lošije. Ali tu na scenu stupa jedan sasvim novi problem.

Igra je neverovatno zahtevna. Da, računar na kom sam stigao da je testiram nije naročito moćan, ali ovde se ne radi o opravdanoj zahtevnosti, već o lošoj optimizaciji koja na momente baš ume da vas natera da se zamislite. Frejmrejt je sve samo ne konstantan a na momente, kompletna igra će se zaustaviti kao da pokušava da dođe do vazduha. Iskreno, ovo je za mene bilo zaista neočekivano. A još neočekivanije je rešenje koje otklanja većinu ovih problema.

Ukoliko pri pokretanju, isforsirate igru da radi u DirectX 11 režimu, sve će funkcionisati znatno bolje. Štucanje skoro da neće postojati, frejmrejt će biti mnogo stabilniji a najbolje od svega – vizuelni utisak neće uopšte trpeti. Ili su meni oči umorne pa ne mogu da uočim nedostatke. Mogućnost da se na ovaj način rešite barem polovine tehničkih nedostataka, zaista deluje kao magija. Šteta što ova opcija ne postoji u nekom meniju, već ipak morate malo da se dovijate.

Igra dakle lako može da „proradi“ bolje, no nedostatak opcija za njeno vizuelno prolepšavanje i dalje će boleti dobar deo igračke baze. Naročito kada pomislimo na činjenicu koliko zadovoljstva PC igrači pronalaze u dotezanju naslova kako bi izgledali i radili što bolje. Hej, pa i sam nekad u tome pronalazim više zadovoljstva nego u samom igranju! Ali da li osiromašenost opcija kod ovog porta čini to izdanje i lošom igrom? Sve zavisi.

Zavisi od toga koliko igračke duše vam je preostalo. Ukoliko vam je neigrivo sve što ne klizi savršeno u 60+ sličica u sekundi, visoke ili neobične rezolucije jedete za doručak a u ličnoj karti vam ispod rođendana piše koliko teraflopsa „guta“ vaša konfiguracija, možda, samo možda ste otplovili predaleko kada su video igre u pitanju. Uhvatite me za ruku i vratiću vas natrag pred ovo remek-delo.

Igra izgleda toliko lepo, da će vas progutati u svoj svet bez obzira da li je igrate po prvi put ili samo želite da je „obrnete“ i na računaru. Gejmplej hrabro kombinuje retro doživljaj sa modernim izvođenjem a priča i njen alternativni tok, takođe smelo „ubacuju trojke“ tamo gde su najpotrebnije. Ovo izdanje poseduje sve mane originala i Intergrade reizdanja, plus tehničke nedostatke, ali istovremeno i sve snage koje su originalni rimejk činile tako sjajnom igrom. Igra iz 1997. godine možda jeste kultni naslov, ali rimejk je svojom pojavom i ispunjenjem mnogih težnji, stekao poprilično sličan status, bar ukoliko mene pitate.

Ne dopustite da vas, po pitanju opcija i poboljšanja razočaravajuće siromašan PC port obeshrabri. Ova igra je jedno neverovatno iskustvo, na čemu god da je zaigrate. Pa dok PS5 izdanje za sada predstavlja najbolju opciju kada je izbor platorme za igranje ove igre u pitanju, nijedan PC igrač ne bi trebalo da ustukne pred ovom verzijom. Otvorite um i isturite ponovo svoja iskrena, igračka srca. Samo tako i nema trika da vas ova igra na bilo koji način razočara.

A što se tehničkih nedostataka tiče, žaliti se na one koji se lako mogu ispraviti kroz par prečica ili sitnih modova i nije nešto naročito opravdano u svetu PC igrača. Pa PC igre i jesu tu da bismo po njima čeprkali i čačkali u potrazi za iskustvom izbalansiranim savršeno za nas i naše apetite. Kontroverzna izjava? Možda. Ali dovoljno istinito kako siromašnost ovog porta ne bi smela da remeti konačan i odličan utisak. U jedno možete biti sigurni – gde god da je zaigrate, igraćete jednu odličnu igru.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Final Fantasy VII Remake Intergrade PC review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Halo Infinite review]

Halo Infinite je igra koja je trebalo da se pojavi još pre godinu dana, zajedno sa Xbox Series X konzolom, kao i prva Halo igra koja je izašla u tandemu sa originalnim Xbox-om još davne 2001. godine (pre 20 godina!), prvom Majkrosoftovom konzolom. Nažalost, sa visokim očekivanjem stiglo je razočaranje u vidu jednogodišnjeg odlaganja kako bi 343 Industries odradio preko potrebne izmene i doneo igru koja je ekvivalent hajpu koji iza nje stoji.

Kroz ovih godinu dana vesti o Halo Infinite je bilo na pretek, i to mešovitog tipa. Bilo je loših, u vidu ‘’iscepkanog sadržaja’’, jer na izlasku trenutno nemamo kooperativne kampanje, Forge mod i još neke dodatke. Međutim, odlična vest bila je besplatni multiplejer, koji se pojavio mesec dana pre dolaska kampanje, kao iznenađenje.

Tako ova priča o Halo Infinite otpočinje sa multiplejerom, glavnom atrakcijom svake Halo igre. Developer se nije razmahao inovacijama, što je za ovaj Halo definitivno najbolja odluka. Kontrole i gejmplej su ostali bazični, intuitivni. Borbe su brze, eksplozivne, lako se umire, a opet svi imaju ista oružja bez ikakvih dodataka ili sitnica koje bi nekome dale nepoštenu prednost. Halo multiplejer je kao ljubavno pismo sačinjeno od svih prethodnih Halo igara. Vrlo pristupačno, bombastično i izrazito zarazno.

Što se sadržaja tiče u Halo Infinite multiplejeru, tu je 10 mapa sa različitim ambijentom i rasporedom, koje su prilično kompaktne za 4v4 bitke. Naravno, nisu mi se dopale sve mape i mislim da je to dobra stvar, jer se i pored toga sve mogu lako savladati. Modova ima nekoliko – Slayer koji je pandan klasičnom deathmatch-u, Capture the Flag sa varijacijama u vidu jedne ili dve zastave i Hold the Ball (Oddball). Takođe, postoje 12v12 timske bitke koje su dosta lude zbog “širokih” razmera i broja igrača.

Zbunjujući meniji pretrage i nedostatak većeg broja opcija za igranje, kao i odsustvo lokalnog multiplejera su glavne mane ovog moda, ali pozitivna vest je da će 343 Industries na tome poraditi i srediti sve u narednom periodu, odnosno sa novim sezonama i Battle Pass propusnicama. Da li sam spomenuo da je multiplejer potpuno besplatan?

Vezano za kampanju, ona je ostvarenje sna za sve fanove serijala. Sočna i puna Halo elemenata, baš kao što i treba da bude. Sam početak priče prikazuje poslednje trenutke bitke na USMC Infinity i borbu Master Chief-a sa Atrioksom gde čuveni Spartanac izlazi poražen. Izbačen u svemir i kasnije pronađen od strane jednog pilota, Master Chief se braća u borbu na Zeta Halo prstenu. 

Priča je sama po sebi odlična, dobro ispričana, sa finim zaokretima, a iznenađenje jesu prikazane emocije karaktera, glavnih aktera priče. Tokom igranja se može osetiti strah i frustracija pilota koji je pronašao Chief-a, a čak je i naš spartanac prikazan kao čovek, a ne čovekoliki robot. Iako je Master Chief stoik, ova novina sa emocijama je karakteru dala novu dimenziju, da kažem dušu, što igračima definitivno više približava priču.

Halo Infinite je igra otvorenog sveta, ali ne u formatu kakav donosi većina modernih naslova današnjice. Nema predugih putovanja između objektiva, grappleshot dosta pomaže u penjanju na zgrade, što solidno ubrzava kretanje. Moguće je zauzimati baze, boriti se usputno, oslobađati Marince, loviti ucenjene glave i slično. Sama najava otvorenog sveta za Infinite je bila zabrinjavajuća dugogodišnjim fanovima, ali na kraju zapravo nije bilo razloga za brigu. Razvojni tim je ove elemente odlično uveo u novi Halo, pa sam identitet igre nije izgubljen prelaskom na zelenije, pardon, šire pašnjake.

Grappleshot, kojeg sam već spomenuo, je dosta dobar dodatak. Lako ćete se penjati po zgradama, privlačićete burad, štitove i koristićete ga za brzi beg. Kao i u multiplejeru, grappleshot donosi pozitivnu novinu u gejmpleju.

Za prelazak same Halo Infinite kampanje trebalo mi je oko 14 sati, pa na osnovu toga mogu reći da je potrebno sat, dva više ili manje, u zavisnosti od umeća i koliko brzo želite da odradite neku misiju. Samo vreme igranja je poprilično dobro za današnje standarde, a može se značajno produžiti rešavanjem sporednih zadataka, oslobađanjem Marinaca i slično. Nedovršenom poslu se lako možete vratiti nakon što kompletirate priču.

Sa audio-vizuelne strane i tehničkog aspekta, Halo Infinite je predivna igra, sa odličnom grafikom, osvetljenjem, kvalitetnim teksturama i ostalim dodacima koji ovaj naslov čine pravom next-gen igrom.

Što se negativnih aspekata tiče, okruženja igre sama po sebi nisu dovoljno raznovrsna za igru AAA formata, što počinje da smeta pogotovu ako se Infinite uporedi sa okruženjima iz ranijih Halo igara. Svaka smrt u igri dolazi sa ekranom učitavanja, što je prirodna stvar, ali traje jednostavno predugo, čak i sa SSD-om.

Halo Infinite bi imao i višu ocenu od ove, a od mene bi možda dobio čak i desetku da dodeljujem bonus poene za neke sporedne detalje, prvenstveno zbog Xbox Game Pass i dolaska ovog naslova na isti. Igra koja košta 60-70 dolara i u koju su uloženi milioni i milioni, se na servisu sa mesečnom pretplatom od 15 dolara i bogatom ponudom drugih naslova gotovo odmah pojavila. Luda politika Majkrosofta, ali na duže staze izuzetno mudra.

Bez obzira na to da li vas je Halo Infinite privukao multiplejerom ili kampanjom, odlično ćete se provesti. Gejmplej je fenomenalan, priča je vrhunski odrađena, tako da se dugogodišnji fanovi neće buniti, a ni novajlijama neće biti teško da sve pohvataju. Halo Infinite je igra koja je obeležila 2021. godinu i Xbox Series konzolu i definitivno je treba zaigrati.

Autor: Milan Janković

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Halo Infinite review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Call Of Duty: Vanguard review]

Dok sam pripremao ovaj tekst, surfujući po internetu krajičkom oka spazih jedan podatak koji me je iznenadio i s jedne strane zapanjio, ali opet donekle i naježio jer Vanguard je 18. (hej bre osamnaesti!) COD naslov koji je Activision izdao! E onda sam počeo da razmišljam…

Sećanja su navirala dok sam igrao BLOPS 2, već je uveliko izašao Ghost, nismo se ni oporavili od tog naslova već su nam najavili Advanced Warfare, a onda sam pokušao da se setim kad je BLOPS 3 izašao. Tada sam na netu izguglao da je COD gde je glavni negativac Kit Harington (ne nije Blake Carrington iz Din-din-dinastije, nego Jon Snow) izašao 2016. godine i skroz sam pao u stimulans trans, jer ko ovo isprati, taj verovatno može da prepriča svaku od 2,248 epizoda Male Neveste…

Poražavajuće je to što skoro svaki naslov beše isprepletan bledilom i zaboravom karakterističnim za stvari koje, iako nekad bejahu drage, kratko trajaše i nikad se ne vratih igranju istih. Stvarno, osim onih najzagriženijih fanova koji osim COD-a ništa drugo ni ne igraju, koliko nas može da kaže da je u poslednjih 5-6 godina odigrao COD koji ga je baš oduševio. Možda Modern Warfare, ali i to je opet bilo solidno iskustvo, koje se ne izdvaja ni po čemu posebno.

A nije da Activision nije probao sve i svašta sa ovom franšizom. I sa kampanjom i bez kampanje, dodali su Battle Royale, ubacili mikrotransakcije, sezone i Battle Pass sistem, reciklirali pojedine mape do beskraja, otkrivali toplu vodu, rupe na saksiji, ali ništa nije pomoglo… COD je trenutno u rovovskoj borbi sa samim sobom i preživeće samo oni najuporniji i najtvrdoglaviji, a i njihov broj i strpljenje je sve manje.

Iskreno govoreći, kad sam dobio ponudu, bilo mi je malo čudno. U ovo doba godine, naročito kad izlaze i COD i BF, zna se kako stvari idu, kreće okršaj dva tabora, koja je igra bolja, kako pravi ratnici igraju BF i kunu se u Contest mod, kako je Kalodjuti igra za nevinu i naivnu dečicu, a sad skoro pa dve nedelje kasnije niko se drugi (čitaj iskusniji) nije javio da oproba svoje veštine na virtuelnom bojištu.

Kao što rekoh Activision je godinama pokušavao da ispuni sve želje igrača, bilo je dana kad nismo imali kampanju (jer ko igra COD zbog kampanje) bilo je dana kada su shvatili da je BR popularan pa su utegli Warzone i pružili dobru zabavu igračima (onima koji vole taj žanr), ali osećaj stagnacije i nazadovanja je bio sve prisutniji sa svakom narednom igrom.

Znam, znam, ima Activision tri tima koji im prave COD, ali koliko je ljudi iz originalne postave ostalo, do koje mere insistiranje na novom naslovu svake godine unazadilo i onemogućilo ne samo veći napredak, već bilo kakav, predmet je mnogo šire diskusije i verovatno bi u tom slučaju ovo bio esej, a ne neka (polu)uspešna recenzija i dobra tema za razmišljanje i neki feljton u Play-u…

Nego, Vanguard…

Smešten u WWII vreme Vanguard bi trebalo  da nam ispriča emotivnu i potresnu priču o užasima rata, nepotrebnom stradanju nekoliko miliona ljudi, a sve to iz očiju ljudi koji su bili direktni učesnici borbi. Naravno, ovo nije priča zasnovana na istinitim događajima, već klasična moderna cringe/hipsteraj šarada. Ne, ne smetaju LGBT osobe, niti boja kože, a pol još manje, smeta to što je kampanja, po ko zna koji put, otaljana “skarabudžena” da se navede da je ima i dosadna je do bola…Toliko dosadna i predvidiva da nikakve štete ne bi bilo da je sad prepričam celu (samo da me ne mrzi da kucam toliko). No dobro, ko još igra Kalodjuti zbog kampanje…

Multiplayer. Odavno nisam nešto tužnije odigrao, mislim MP je opšta papazjanija. Mape su težak krš, TTK je “all over the place”, generalno sve deluje prebrzo, često se dešava da niste ni svesni ko, kako i odakle vas je ubio, igrači lete na sve strane, akcija je konstantna. Ali, nešto fali, sve deluje već viđeno, malo je izmena, premalo napretka… Ne pomaže ni to što MP ima tri moda, Taktički, Assault i Blitz, jer sve je u manjoj ili većoj meri  jedno te isto.

Grafički, mape deluju isprano, a nisu ni bog zna koliko dobre (osim nekih starijih dobro poznatih).

Posebno iritira ideja da nakon meča glasate za MVP-ija i gomila animacija koje traju predugo. Nepotrebno i zamarajuće.

Zombi mod je još jedna već viđeno stavka. Iako je ubačeno par roguelite detalja, same misije jako brzo postaju repetativne. Dodao bih da nema ni kampanju, tako da se od vas očekuje da odigrate misije, nadogradite svog lika i tako u krug. Slažem se da to i jeste oduvek bila poenta ovog moda, ali još jednom, nešto ovde nedostaje…

Gomila mikrotransakcija je tu, battle pass je tu, sve ono što bi moglo da izvuče još koji dinar od igrača je prisutno, tako da se opustite.

Posebna poslastica za sve konzolne igrače, ako ste kupili PS4 standardnu ediciju, a u međuvremenu uzeli PS5, taj upgrade će vas koštati tričavih 10 evrića za malo veću rezoluciju koju u većini slučajeva teško da ćete i primetiti…

COD veterani, vi ovo svakako uzimate i već uveliko igrate, ostali – čekajte popust, a možete i da preskočite – niste ništa propustili…

Autor: Dejan Stojilović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Call Of Duty: Vanguard review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Tunche review]

Od čistog i sirovog razočarenja, verovatno je jedino gore ono koje nije potpuno. Znam da zvuči glupo, ali nakon igranja ove igre, misao je prerasla u doskočicu, a doskočica u poslovicu. Sada je nešto u šta svim srcem verujem. Tunche je igra koja je uspela da me razočara a pritom zadrži nekolicinom kvaliteta, ne bih li što duže patio u vatri podbačenih očekivanja.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Neću iznova objašnjavati šta je „roguelite“ žanr (jer mi ne potcenjujemo naše čitaoce!) ali da – Tunche je definitivno dete Roug i Lajta. Žanr koji svojim izazovima testira vaše granice, ne biste li se nakon svake izgubljene bitke vratili pet puta spremniji da dobijete rat. Sada već stari i dobro oprobani recept, ovde je ukombinovan sa „beat ’em up“ mehanikom i isprva zaista deluje kao odlična ideja.

Mogućnost da igrate u do četiri igrača, koji zajedničkim snagama pokušavaju da se probiju kroz horde protivnika, nesumnjivo je još jedna od stvari koje su me automatski privukle ne bih li se u igri oprobao. A rukom crtana grafika, kojom je likovima uliven neverovatno živopisan duh, samo je šlag na torti. Šarenoliko i ispunjeno odličnim animacijama pa i dizajnom, Tunche definitivno ne podbacuje ni na ovom polju.

Gde Tunche podbacuje, nažalost polje je važnije od grafike, popularnosti žanra ili dobre ideje za gejmplej. Reč je o generalnom izvođenju!

Dok ovaj žanr za cilj ima da testira igrača ali na neki način i sa manje sadržaja pruži dobar izazov i produži igru, Tunche nas tuče u maniru prelepog sadiste. Nema te količine igračkih veština i iskustva, upijenih od strane najsavremenijih kontrolera, kojima se ovde možete spasiti od apsolutne katastrofe.

Protivnici koji vas zaskaču potezima grđim od udarca ispod pojasa, sjajna su uvertira u nervni slom. A borbe protiv gazde nivoa koje onu između Davida i Golijata čine da izgleda kao sasvim fer dvoboj, već u startu poručuju da vam nema spasa. Poraziti prvu „kraljicu“ deluje izvodljivo koliko i mat u jednom potezu, iako reč „nemoguće“ ne bi trebalo da postoji u video igrama, osim u službi dobre komedije. Jedini smeh koji mi je ova igra izazvala, jeste onaj polu-psihotični usled neverice.

Potrebno je da dogurate najdalje što možete nekoliko puta, ne biste li kupili polu-korisnu veštinu koja će vam olakšati prelazak u maloj meri. Koliko maloj? Pa recimo ukoliko ste želeli preko Zemlje Mrtvih da pređete brodom, vozom ili ličnim sportskim autom, šta umesto toga kažete na kvalitetan štap za hodanje? Tako to radi dobar agent za putovanja…

Ukoliko vas je nasumična Grim Fandango referenca zbunila, sada osećate bar delić moje izgubljenosti dok sam igrao Tunche. Na moju veliku nesreću, igra je vizuelno bila i više nego šarmantna, priča dopadljiva a sekvence koje je pričaju još simpatičnije. Igranje u društvu svakako uvek podiže kvalitet zabave, tako da budite sigurni da nisam sam patio kroz ovo celo iskustvo. Ali ni to nije mnogo pomoglo…

Da su bar nivoi raznoliki i osetno povezani, a ne malene arene koje povezuje samo ekran sa učitavanjem, sigurno bi sve bilo mnogo lakše za progutati. Ali bez obzira na ideju, motivaciju karakterističnu za žanr i druženje sa prijateljima, moje igranje je više ličilo na drevnu azijsku metodu mučenja ratnih zarobljenika, nego na kvalitetno provedeno vreme ispred ekrana.

I dok iz ovog teksta isplivavaju samo frustracije, naravno da Tunche nije igra sačinjena isključivo od mana. Već navedeni kvaliteti pa i vedar duh koji sugeriše da je igra pravljena iz ljubavi, pružiće i vama sigurno dovoljno razloga da u njoj provedete nekolicinu sati kvalitetnog mučenja. Za mene će ovo ostati samo jedno novo, nepotpuno razočarenje, koje će i u sećanju nastaviti da me nemilosrdno tunche.

Ma hajdete! Posle ovakve žrtve moje, ne bih li vam omogućio što istinitiju recenziju, zaslužio sam pravo bar na jednu veoma lošu šalu…

Autor: Milan Živković

Igru ustupio Hype Train Digital

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Tunche review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Elden Ring Closed Network Test]

Bliži se i taj trenutak. Elden Ring je svega tri meseca daleko, dok su očekivanja za ovu igru probila krov i najviše zgrade koju možete da zamislite. Međutim, imao sam čast da budem deo nekolicine srećnih ljudi koji su dobili priliku da zaigraju zatvoreni test Elden Ring-a, gde se iz prve ruke može unapred opipati teren i utvrditi da li je stvarno vredan hajpa koji ga okružuje, ili je samo još jedan u nizu slučajeva razočarenja koja reputabilni studiji donose industriji. OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Prvenstveno, iako ovo treba sve uzeti sa šakom soli pošto je u pitanju jedan manji deo igre koji se može razlikovati od ostatka iskustva koje nas čeka, Elden Ring čak i u ovom ograničenom segmentu obiluje satima i satima sadržaja. Ako ste očekivali Dark Souls u otvorenom svetu – Elden Ring je upravo to, gde FromSoftware osvežava formulu u kojoj i dalje prednjače u odnosu na konkurente u novokomponovanom „soulslike“ žanru igara. Po prvi put se susrećemo sa jahanjem, kao i borbenim sistemom pri jahanju, koji jako zanimljivo funkcioniše i zahteva učenje tajminga svakog oružja pri pokretu. Sa vašim vernim pastuvom zvanim Torrent (ne onog za skidanje piratskog softvera i igara), prolazićete kroz jedan poprilično popunjen i veliki region Međuzemlja. Elem, novina je i dugme za skok, preuzeto direktno iz Sekira, kao i stealth sistem koji igra ogromnu ulogu ovoga puta, pa možete zamisliti Elden Ring kao kulminaciju svih ideja koje je FromSoftware razvijao još od Demon Souls-a, preko Dark Souls-a i Bloodborne-a, pa sve do Sekira. 

Što se tiče samog narativa, u klasičnom Souls fazonu ekspozicije istog nema puno, gde je vizuelni narativ ponovo u glavnoj ulozi, što je još jedna oblast u kojoj FromSoftware briljira. Priče se neću doticati preterano, s obzirom da ne treba ništa spojlovati, ali svakako je poenta ove igre gejmplej, koji je pored pomenutih sjajnih adicija šunjanja i jahanja, napravio velike iskorake prilikom borbe i istraživanja. Naime, kako se igra nalazi u otvorenom svetu, FromSoftware se ovde snalazi bolje nego većina studija koji su „puleni“ žanra već godinama, s obzirom da za razliku od Souls igara gde će vas igra uglavnom blago navesti da ne propustite ništa, ovde je svet načičkan skrivenim lokacijama prepunim više nego vrednih nagrada, uprkos njihovoj vrlo sporednoj prirodi. 

Uvođenjem skoka i duplog skoka pri jahanju, istraživanje sveta dobija drastičan vertikalni i nelinearan faktor koji uzima inspiraciju i od velikog broja različitih pristupa zonama koji mogu drastično uticati i na vaš stil igre. Jedna od velikih zona, zvana Stormveil Castle, vam daje opciju pristupa kroz glavnu kapiju i kroz sporedni ulaz, a pored toga vam i daje brojne skrivene putiće po kojima se možete propentrati i spuštati do inače nedostupnih ili neprijateljima blokiranih zona. U ovom dostupnom segmentu otvorenog sveta, naleteo sam na čak osam boss neprijatelja, od kojih su neki inspirisani prethodnim protivnicima u From igrama, dok većina odiše svežinom neviđenom u žanru. 

Borba je ovde ipak preuzela primat, gradeći na već postojećim osnovama još dodatnih opcija za igrača prilikom iste. Specijalni potezi za svako oružje se vraćaju, uz mogućnost da nakačite dodatne sposobnosti, čini i svašta još nešto na već postojeće setove poteza. Broj različitih oružja je već impresivan, čak i u ovom zatvorenom testu, dok je najveće promene doživela magija, koja još od Demon Souls-a nije bila ovoliko potentna i drugačija. Od sada možete bacati mađije i u pokretu, dok i sama oružja imaju neke sopstvene čarobne sposobnosti, kao i novi stat zvani Arcane.

Magije izgledaju impresivno, retko koja nije korisna i hibridni pristupi su veoma ohrabrivani, mada postoji problem oko balansa, jer magija deluje kao „easy mode“ u poređenju za nečime što se više fokusira na borbu izbliza, pogotovu zbog dodatka da možete prizivati različite protivnike kao svoje sluge. Oni mogu čak i privući pažnju na sebe tokom boss borbi, davajući vam preko potrebno vreme za predah. 

O borbi i protivnicima bih mogao da pričam do sutra, međutim nije ni poenta spojlovati sve u ovako ranoj fazi igre koja još nije ni izašla, pa je možda najbolje preći na još jednu sferu gde FromSoft briljira – dizajn. Iako su inspiracije kojima su se njihove soulsborne igre vodile očigledne, Elden Ring odiše svežinom, zadržavajući solidnu dozu mračne fantastike koja kombinuje elemente evropske i japanske kulture. Svet je apsolutno ogroman i velelepan, dok se dizajn ogromnih svetlih drva presijava nad Međuzemljem. Dizajn zvuka je zasad odličan i fenomenalno inkorporiran i u gejmplej, pa ćete pored brojnih ambijentalnih zvukova čuti i same neprijatelje. Muzika je standardno grandiozno simfonijska i na apsurdno neverovatnom nivou kreativnosti.

Ne bih da ‘’trčim pred rudu’’, ali za sada definitivno deluje kao da Elden Ring zaslužuje sav hajp koji ga okružuje. Vidimo se za tri meseca kada ćemo zaista saznati šta se krije u najdubljem kutku Međuzemlja i šta sve ova igra ima da ponudi.

Autor: Nikola Aksentijević

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Elden Ring Closed Network Test appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Crysis Remastered Trilogy review]

Crysis je već neko vreme zanemaren kao benchmark igra ali je vrlo dugo držao tu titulu. Svi znamo da smo čak i par godina posle izlaska prvog dela testirali nove mašine sa prvim Crysis-om i pitali se kako će (i da li će) ga pokrenuti. Grafičke inovacije su značajno napredovale posle Crysis-a pa smo koristili druge igre za benchmark, ali sada se Crytek vratio sa remasterima sve tri igre kao i sa čuvenim pitanjem  – Can it run Crysis?

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Nažalost, verzija koju smo dobili za review je za PS4 i ne znam kako meni trenutno rade sve tri Crysis igre na PC, ali mogu sa zadovoljstvom da kažem da se nova i stara generacija Sonijevih konzola vrlo lepo snalazi sa ovim naslovima i još se nijedna nije zapalila. 

Sve tri igre sam uporedo testirao na PS5 i PS4 i zaključci su vrlo konkretni (doduše, morao sam da obrišem prašinu sa PS4 i da ga dobro očistim iznutra od straha da će se zapravo zapaliti). Crysis je imao silne probleme kad je inicijalno izašao za PS3 i Xbox 360. Frejmrejt je bio nepravilan i nestabilan, vizualno je izgledao katastrofalno i niko nije bio zadovoljan krajnjim proizvodom za konzole. Ovoga puta, remasteri rade izuzetno dobro na trenutnoj i prošloj generaciji. 

Pre nego što nastavimo sa tehničkim detaljima, hajde da se podsetimo šta je zapravo Crysis. Davne 2007, pojavila se jedna pucačina koja je bila atipična za sve ostale jer je pržila računare i predstavljala nikad do tada viđenu grafiku i unapređenja na njenom polju. Priča je pratila specijalne marince koji su koristili oklop zvani Nanosuit koji im je omogućavao da budu brži, jači, otporniji i nevidljivi. Imali su zadatak da spasu američke arheologe koji su se našli na korejsko-okupiranom ostrvu, a da pritom ne započnu novi svetski rat. Već na početku igre se cela premisa obrće i pojavljuju se vanzemaljci koji ne pitaju ko pije a ko plaća i rokaju sve pred sobom. Vi, Nomad, ste sada sami protiv Korejaca, vanzemaljaca i frejmrejta u potrazi za arheolozima i odgovorima.

Premisa same igre je jednostavna a gejmplej još jednostavniji. Suštinski, bila je dugački tech-demo koji bi nas polako uveo u budućnost gejminga. Ali, izgleda da se ljudima dopala igra pa su je pratila još dva nastavka gde se drugi deo dešava u sred Njujorka koji je pod okupacijom Cepha (tih vanzemaljaca) i u sve to je prste umešala organizacija CELL koja naravno ima svoju tajnu agendu i odgovorna je za kreiranje Nanosuit odela. Treći deo prati ishod rata 24 godina kasnije gde se igra vraća (donekle) otvorenom svetu i fokus je dosta na stealth igranju. Sve tri igre su imale i multiplejer modove koji su uklonjeni u remaster verzijama, ali nije kao da to oduzima od samog iskustva (možda malo od drugog dela jer je multiplejer bio popularan).

Što se performansi tiče, kao što rekoh, sve tri dela rade iznenađujuće dobro na PS4 i odlično na PS5 konzolama. Doduše, rezolucija na PS4 je spuštena na 720p ali sa dinamičnom rezolucijom i zakucana na 30 FPS-a, dok na PS5 igra može da dinamično dogura do 4K sa stabilnih 60 FPS-a. Ono što se ističe u sve tri igre jeste novo osvetljenje koje donosi mnogo života igrama i ponovo ih pretvara u benchmark naslove. Izlazak u otvoreni svet u trećem delu (kada se otvara zastor) izgleda impresivno i moderno dok je džungla prvog dela živa i raskošna. Sve je ovo omogućenom nekom vrstom ray tracing-a koji nije standardan za sve druge igre. 

Modeli, kako ljudski tako i oružja, dobili su HD teksture, a neki su i redizajnirani tako da se detalji izuzetno ističu i dodaju na vrednosti celoj prezentaciji. Detalji na teksturama su povećani pa čak i na PS4, što me je iznenadilo jer nisam očekivao ovoliko detaljne teksture u 720p rezoluciji. Na PS5 je još bolja priča jer je sve oštrije, refleksije detaljne i realne (mada se modeli ne reflektuju), i na sve to, igra se održava u stabilnih 60 FPS-a. Do pada frejmova je dolazilo samo u posebnim delovima (pogotovo u prvoj igri), kada se previše stvari dešava na ekranu, ali sam primetio da obe konzole reaguju brzo na pad performansi i vraćaju se na stabilan frejmrejt. 

Ceo Crysis Remastered Trilogy paket je vredan kupovine, jer su u pitanju igre koje skoro i da ne pokazuju svoju starost i pride su sada dovedene na moderan nivo novih generacija konzola. Cena koju traže nije previše visoka, možda mogu da kažem i da je fer. Iako je prvi deo malo dosadan i ne pruža mnogo inovacije sem u grafičkom smislu, drugi i treći deo su kompletne igre koje će vam pružiti dosta zabave. Rokanja ima mnogo i oružja ima pregršt, tako da je pristup svakoj misiji na vama, bilo da li je stealth opcioni ili ne. Moja preporuka bi naravno bila da se ceo serijal igra prvo na PC jer je tamo najbolje iskustvo, ali i stare i nove konzole ne oduzimaju mnogo. Na PS4 ćete igrati Crysis onako kakav je trebalo da bude na PS3 a na PS5 ćete imati moderno iskustvo tobože starijeg šutera. Zaključno: PS4 tera Krajsis, PS5 tera još bolje. 

Autor: Igor Totić

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Crysis Remastered Trilogy review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Riders Republic review]

Nekoliko godina nakon Steep-a, Ubisoft je još onda uvideo potencijal koji nose ekstremni sportovi, pa Riders Republic nije iznenađujući naslov koji nas je sačekao ove jeseni. Ipak, da li je Ubisoft-ov generični dizajn igara u otvorenom svetu uspeo da se malo promeni i doprinese neku formulu koja bi stvorila igru koju ljubitelji ekstremnih sportova dugo čekaju? Uglavnom da, moglo bi se reći, s obzirom da se ulozi ovde višestruko podižu u odnosu na relativno prosečni i dosadnjikavi Steep, dodajući bicikle, raketno odelo i wingsuit na skije i snouborde, višestruko podižući potencijal i otvorenost za dizajn sveta i mapa.

Riders Republic vas u početku upoznaje sa mountain bajkovima, brzo prelazeći i na ostale rekvizite, od kojih svaki predstavlja drastično drugačije iskustvo, čineći ovu igru znatno svežijom i dinamičnijom od njenih prethodnika u žanru. Karijera postoji za svaki sport odvojeno, sa sve svojom, skoro potpuno nebitnom pričom, koja je „okićena“ prilično iritantnim likovima, koji neće igrati veliku ulogu s obzirom da Riders Republic nikada ni ne baca fokus na takav pristup.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Progres se uglavnom meri zvezdicama, koje dobijate prelaženjem raznoraznih trka i događaja, kao i ispunjavanjem dodatnih zadataka unutar svakog. Svi rekviziti se vremenom mogu nadograđivati kako budete prelazili karijeru, dajući vam veću brzinu, ubrzanje i slično. Sve trke se mogu posetiti ponovo, što iako nisam često radio u drugim igrama, u Riders Republic-u sam baš uživao, rešavajući određene izazove koji su iziskivali solidnu količinu veštine. 

Pored tipične kamere iz trećeg lica, možete igrati i iz prvog lica, što olakšava neke tipove izazova, pogotovu moje omiljene – kaskaderske. Ove trke su relativno linearni izazovi koji zahtevaju veliku dozu preciznosti, poznavanja staze i vode ka neminovno velikom broju restartovanja, s obzirom da ćete često proletati veoma blizu drveća, voziti po najužim stazama ili padati sa neizmerno velikih visina. Kontrolni sistem je veoma intuitivan, kako prilikom izvođenja trikova, tako i prilikom vožnje. Vidi se distinktna razlika između rekvizita koje koristite, dok je igra taman dovoljno arkadna, da ne ide u preterane vode i pruža odličnu zabavu. Lako se možete i odlučiti između onoga što ćete voziti, s obzirom da, slično kao u Crew 2, možete u pokretu menjati prevozno sredstvo kojim se služite, što ume stvarno da stvori pojedine lude kombinacije. Ovome doprinose i korisnički kreirane staze i mape koje imaju odličan kreator ruta ugrađen u igru, te ih možete podeliti onlajn sa ostalim igračima, otvarajući potpuno novu sferu ka ogromnoj količini sadržaja.

Ono što najviše nosi Riders Republic jeste maestralan dizajn mapa, smeštenih u metamorfozu više različitih nacionalnih parkova u Sjedinjenim Državama. Iako sa strane dizajna neki segmenti mape mogu izgledati dosta čudno i neprirodno, pogotovu pri prelazu iz snežnih planina u pustinju, raznovrsnost i glomaznost ovog predivnog otvorenog sveta pokazuje koliko je Ubisoft, i naša ekipa iz Ubi Belgrade-a postala vešta sa dizajnom. Ovo je lako jedan od najboljih, najzabavnijih i najpopunjenijih otvorenih svetova koje je Ubisoft ikada napravio, pa ovde imate i fascinantnu razliku u elevaciji koja komplementira wingsuit-ove i raketna krila, kao i preostale rekvizite uz dodatak brojnih tajni i stvari za sakupljanje. Svet sadrži i brojna mesta iz stvarnosti, čije će otkriće dati poneki savet za putovanje. 

Ipak, uprkos jako zabavnom svetu, grafička podloga ume da podbaci u nemalom broju trenutaka, s obzirom da iscrtavanja tekstura ima dosta. Same geometrijske teksture izgledaju solidno iz daleka, ali iz veće blizine počinje da se ocrtava nedostatak detalja. Pored toga, određenih rupa sa performansom ima, s obzirom da frejmrejt ume da bude nekonstantan na momente, dok je lag takođe ponekad prisutan u onlajn trkama. Kad smo već kod onlajn moda, multiplejer je prezabavan i kolizija prilikom trka i određenih događaja je uključena, te i o tome morate voditi računa. Van trka, duhovi igrača preplavljuju mapu, pa ćete prilikom laganog putovanja po nebesima ovog sveta sretati i brojne druge vozače koji svakako daju živost atmosferi.

Muzička podloga takođe obiluje svežinom na momente, dok istovremeno može i pasti u nešto neoriginalnije, poprilično ivičaste vode. Ubisoft-ov audio dizajn je uglavnom rekurentan u ovom smislu, pa je uvek nešto na nivou „nit’ vruće, nit’ hladno“, mada se konkretno vama može i dopasti ili ogaditi selekcija pesama, ali je to svakako na nekom subjektivnom nivou. 

Sve u svemu, Riders Republic je jedno od najboljih iskustava u gejmingu koja se bave ekstremnim sportovima, adrenalin je visok, a okruženje fenomenalno. Vrlo prijatno iznenađenje ove godine koje će sigurno oduševiti i fanove starijih franšiza kao što je SSX i one koji su čekali na nešto slično jako dugo. Uprkos sitnim problemima i tipičnim Ubisoft rupama u dizajnu video igara, Riders Republic je jedno fantastično iskustvo koje će vas sigurno kupiti.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio Ubisoft

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Riders Republic review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Battlefield 2042 review]

2042 se nalazi na tankoj liniji između „nisam krš kao BF5“ i „potencijalno jedna od najgorih BF igara na izlasku“. Skepticizam koji je proizašao iz mog beta iskustva se i obistinio, s obzirom da svakako nije bilo moguće popraviti onako velike probleme za samo mesec dana, pa hajde da se ubacimo u to – šta je zapravo Battlefield 2042, zašto je u tako očajnom stanju i zašto eventualno ima potencijala da postane dobra igra?

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Naime, prvo što ćete primetiti da igri fali jeste singlplejer kampanja, što je poprilično razočaravajuće kada plaćate 60 dolara za video igru koja bi trebala da ispuni makar neke osnovne prohteve, pogotovu kada naspram sebe imate besplatni Halo Infinite multiplejer. Međutim, Battlefield je uvek svakako bio multiplejer igra i na tom polju je doživeo neke tektonske promene, možda i najveće još od Battlefield 3. 

Počećemo od najbitnijeg faktora – pucačke mehanike. Ovo iskustvo je znatno pogoršano sa dva poprilično iritantna faktora – takozvanim „bloom“ efektom i apsurdno manjem trzaju oružja koje se sada na većim distancama mnogo lakše koristi, umanjujući efikasnost i potrebu za snajperima i DMR-ovima. Što se tiče „bloom-a“, on predstavlja pojavu koja je bila prisutna i u par poslednjih BF igara, mada uvek na neki suptilniji način. Naime, to je nasumično odletanje metaka svuda osim u nekom okvirnom pravcu u kom nišanite, što nije ni realistično, niti zabavno, već samo obeshrabruje gejmplej baziran na veštini. Zamislite da umesto metaka ispaljujete nudle ili špagete iz vaše puške, koje svaki čas lete u nekom nasumičnom pravcu – tako funkcioniše i pucanje u BF 2042. Ovo je naime urađeno kako bi se smanjilo potrebno vreme za ubijanje protivnika, olakšavajući igru manje veštim igračima, a pritom smanjujući faktor veštine onim boljim. Mislim da je nepotrebno reći koliko je ovo kontraintuitivno, nerealistično i apsurdno. 

Ono što je plus, jeste menjanje dodataka za vaša oružja tokom igre, mada je ovaj sistem malo previše fleksibilan, s obzirom da možete ubaciti 3 bilo koja tipa dodatka, dajući vam previše opcija bez potrebe za prilagođavanjem vaše opreme. Broj dostupnih oružja je premali, svega oko dvadesetak, od kojih su tri pištolji i svega četiri jurišne puške, što stvarno govori dosta o oskudnoj količini sadržaja na ovom polju, pa bi bilo bolje da se u budućnosti kroz besplatne zakrpe ova lista oružja proširi. 

Trčanje je u solidnoj meri popravljeno, kao i sulud bunny hop bag u beti, pa sada ima manje osećaja kao da se klizate po mapi (iako je to i dalje prisutno u nekoj meri), a skok vas usporava pri konstantnom spamovanju. Kul je što možete bacati granate pri sprintovanju, ali sve pozitivno što je izmenjeno je sputavano lošom i nepotrebnom implementacijom specijalista. Iz nekog razloga, DICE je smatrao da je dobro izbaciti klasni sistem u potpunosti, pa evo sada imamo 10 specijalista sa gotovo nikakvom međusobnom razlikom osim jedne specijalne sposobnosti. Ovo znači da svaki od ovih specijalista može da koristi sva oružja na raspolaganju bez ikakvih limitacija, potpuno eliminišući uloge u timu i slično. Pored toga, postoji i ogroman problem gubitka imerzivnosti, jer sada teško možete razlikovati neprijatelja od prijatelja (osim malog crvenog markera koji se pojavi kada ga nanišanite), jer će svi izgledati potpuno isto na obe strane, pa se efekat ratnog sukoba u potpunosti gubi. 

Što se tiče novih modova, BF2042 ubacuje Breakthrough koji je efektivno Rush mod samo sa više različitih tačaka pri napadima i odbrani. Osim toga, tu su neizbežni Hazard Zone i Portal. Ova dva iskustva su možda najbolja i najveća adicija kojoj se možete radovati u 2042. Portal je prezabavno iskustvo sa dosta klasičnih mapa iz nekih ranijih BF igara, te simulira i iskustvo iz njih, naravno sa ovim nešto „modernijim“ gejmplejom, pa ne očekujte potpunu replikaciju. Ipak, prelepo je ponovo videti neke stare mape i oružja lako dostupnim. Ovde postoji i mogućnost kreiranja custom igara što je za svaku pohvalu, pa bi ovaj mod uz neku solidnu podršku i dodavanje sadržaja u budućnosti drastično produžio životni vek igre. 

Što se tiče Hazard moda, ovo je možda najzabavnije iskustvo u celoj igri, s obzirom da ste u meču sa znatno manje igrača, pa sposobnosti specijalista dolaze više do izražaja. Takmičite se sa par drugih timova na mapi punoj kompjuterskih protivnika za određene podatke sa kojima treba da pobegnete. Ima malo elemente Hunt: Showdown-a i Escape from Tarkov-a, ali se dosta razlikuje i stvarno predstavlja dozu svežeg vazduha i još jedan mod koji bi uz solidnu podršku držao 2042 dugo živim.

Što se tiče grafike, Battlefield 2042 izgleda odlično – ako uspete da ga poterate na svojoj konfiguraciji, osim ako ga niste probali na next-gen konzoli kao ja. Na PS5, Battlefield 2042 radi sasvim solidno, lako dostižući 60 FPS-a, čak i više, na 4K rezoluciji, uz povremena seckanja koja su ostaci užasne optimizacije za konzole prethodne generacije i PC. Grafička podloga je jako dobra, mada i ona obiluje povremenim grafičkim gličevima i problemima sa iscrtavanjem tekstura, dok se puna moć Battlefield-ovog endžina vidi u nepogodama u vidu tornada i peščane oluje.

Kada govorimo o mapama, one definitivno nisu najgore u serijalu, ali ne mogu se ni pohvaliti nekim kvalitetom. Najveći problem jeste ogroman broj igrača koji je prouzrokovao da DICE potpuno nesrazmerno poveća i prosečnu veličinu mape, pa će vam trebati dosta vremena da se dovucarate do mesta sukoba, gde srećom nećete imati problema da naletite na ljude, ali će zato ogromni delovi mape zjapiti prazni. Problem i sa dizajnom ovih mapa jeste što su skoro sve otvorenog tipa, zatvarajući ikakvu priliku za borbu iz blizine, kroz ogromna okruženja u vidu livada, brda i peščanih dina. Što se tiče zvučne podloge, ona je u tipičnom duhu Battlefield-a sa elektronskom muzikom, mada ima znatno manje „udarca“ u pravim trenucima i zapravo se može čuti u nekim poprilično nelogičnim momentima gde se nimalo ne uklapa. 

Najveći problem ovde jesu serveri koji su apsolutna kršina. Gotovo je nemoguće da se uspešno konektujete iz prve na neke od zvaničnih servera za glavne modove. Konstantno pucanje, ogroman lag i katastrofalni netkod koji uzrokuju kasno očitavanje metaka i pogrešan prikaz neprijatelja oko vas, samo su neki od problema koji će biti neizbežni i gotovo upropastiti svaki element ove igre. Srećom, na BF Portal je znatno lakše naći partiju, s obzirom da postoje custom igre koje prave drugi igrači, pa ćete morati tu da se zasitite dok se igra ne iskrpi na serverskom nivou na glavnim modovima. 

Osim bagova sa konekcijom i sinhronizacijom, tu je i ogroman broj tehničkih problema, kao što je nemogućnost oživljavanja nekoga ko je blizu bilo kakvog objekta, preterano neizbalansirane sposobnosti specijalista koje ih mogu učiniti skoro besmrtnim, i slično. Na svakom koraku naletaćete na neki vizuelni ili tehnički propust koji će u svakoj sledećoj iteraciji sve više i više umanjivati iskustvo koje vam ova igra donosi. Ogromni problemi uključuju se i na polju dizajna, gde već pored pomenutih osrednjih mapa, i korisnički interfejs je doživeo armagedon, pa ćete tako imati mali milion menija, nelogičnu tabelu igrača isključivo po timovima gde ne možete videti odnos ubistava i smrti za konkretne igrače. 

 

Tako je i nemoguće preporučiti Battlefield 2042 u ovom stanju u kom se nalazi, jer ne samo što je prepuno tehničkih problema, već sadrži i solidnu rupu u svom dizajnu gejmpleja, uprkos tome što može pružiti zabavno iskustvo u nekom od svojih modova i mapa. Sa time izrečenim, 2042 ima neku solidnu podlogu, ne onu na nivou BF4, da doživi renesansu kakvu je doživela pomenuta igra u narednim mesecima, ako se pomenute tehnikalije zakrpe, a dodatan sadržaj većeg kvaliteta i broja dospe do ruku igrača.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Battlefield 2042 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Life is Strange: True Colors review]

Life is Strange serijal avantura iz kojeg stoje Dontnod, Deck Nine i Square Enix je sa nama već od 2015. godine, sa igrama primarno epizodnog formata. Kroz igre menjali su se likovi i njihove priče – od Maks, Kloi, Rejčel i braće Šona i Danijela stigli smo i do Life is Strange: True Colors i junakinje Aleks Čen, koja donosi novu avanturu i misteriju.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Aleks Čen u svom životu ima jednu kletvu, odnosno natprirodnu sposobnost koja joj omogućava da direktno doživi svaku jaku emociju neke druge osobe. Pored doživljavanja tuđih emocija, Aleks ih može apsorbovati i ujedno uticati na njih. Emocije su prikazane kao obojene aure, a otuda i naziv True Colors.

Priča i pravi izazov za Aleks počinju nakon smrti njenog brata, misteriozne nesreće koja sve više deluje kao da nije slučajna. Ovo je momenat kada Aleks svoju kletvu počinje da posmatra kao skrivenu moć, i da je koristi kako bi otkrila tajnu oko smrti njenog brata i drugih dešavanja u fiktivnom malenom gradiću Haven Springs u Koloradu.

Kao i ostale igre serijala, Life is Strange: True Colors je grafička avantura iz trećeg lica. Kontrola nad glavnim likom sprovodi se zarad istraživanja okruženja i komunikacije sa žiteljima u gradiću kroz sistem baziran na granajućem dijalogu. Kombinacija gejmpleja i tonaliteta igre je ono što True Colors čini pripadnikom Life is Strange serijala, mada može biti pomalo čudna onima koji ranije nisu imali iskustva sa ovakvim tipom igre.

Upotreba moći naše junakinje seže do toga da ona može videti kako se neko oseća prostim pogledom, i to može koristiti kroz dijalog kako bi došla do odgovora ili dublje doprla do njihovih skrivenih tajni. U pojedinim slučajevima, Aleks svojim moćima može izmeniti emocije drugih likova, ili tako što će im pomoći. Recimo, u jednoj sceni se sreće preplašeni dečak kojeg je potrebno ubediti da mu nećemo nauditi i da ćemo ga otpratiti do bezbednog mesta. 

Na početku deluje kao da je tempo igre spor, ali to nije slučaj. True Colors na momente od igrača zahteva odluku u deliću sekunde, koja je uglavnom užasno teška. Takođe, tematika priče neretko ide veoma mračnim putem, pošto se Aleks susreće sa svojim unutrašnjim konfliktima i teškom smrću svog brata. To može negativno uticati i na samog igrača, koji će neke od ovih emocija i sam doživeti, kao što se i meni desilo. Na svu sreću, developer je i ovo izbalansirao, pošto postoje opušteni momenti u kojima se može samo istraživati i ćaskati sa drugim likovima. Recimo da True Colors skače između horora i slamanja psihe, pošalica i drame, i to sa retko viđenom lakoćom, ali u dopadljivom smislu. 

Suzdržaću se od daljeg pisanja o priči, kako bih vas sačuvao od ključnih detalja. Ipak, moram reći ovo: Life is Strange: True Colors je više od obične video igre. Ovo je životno štivo koja verno prikazuje šta mentalna bolest i trauma može učiniti čoveku, kako kajanje i gubitak u životu utiče na ljudska bića, šta gasi i šta u njima budi. Igra takođe prikazuje protagonistkinju koja prolazi kroz više faza, od osobe koja svoje emocije krije, do slamanja sa gubitkom brata, a tematika se dotiče i samog dolaska Azijata u SAD.

Revolucionarna promena za Life is Strange serijal koja je došla sa ovom igrom jeste prelazak sa epizodnog formata izdavanja priče na jednokratno izdavanje, kao cela igra. Umesto pet poglavlja sa periodičnim izlaskom, True Colors je čitavu priču doneo izjedna, i najveći benefit u tome se vidi u samoj priči. Ovde sam bolje shvatio priču i njenu povezanost sa malim pauzama između igranja (kada bih je napravio), i nisam se mučio da se setim šta se to beše desilo u prethodnom poglavlju.

Life is Strange: True Colors pruža dosta familijarnih elemenata, a sa ovakvom pričom i novim karakterima donosi potpuno novo iskustvo fanovima serijala.

Autor: Milan Janković

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Life is Strange: True Colors review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Farming Simulator 22 review]

Serijal simuliranja seoskog, odnosno farmerskog života je prethodnih godina prošao kroz nekoliko čudnih faza. Nakon Farming Simulator 19, naredno izdanje pojavilo se samo za mobilne uređaje, dok su PC i konzole bile izostavljene. Prošlogodišnjeg izdanja nije ni bilo, što je u neku ruku i razumljivo uzevši u obzir probleme izazvane užasnom pandemijom virusa Covid-19.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Na svu sreću, ovo nije oslabilo serijal, već mu je bio dodatni vetar u leđa da se kao Farming Simulator 22 vrati jači nego ikada i ostane dosledan tome da je jedina franšiza za agrikulturiste, ako se tako zovu obožavatelji poljoprivrede.

Za početak, bilo da ste novajlija ili veteran, potrebno i preporučljivo je proći kroz tutorijal koliko to bolno bilo, pošto Farming Simulator 22 ima dosta elemenata koji će iziskivati strpljenja kako biste došli do uspeha i profita za uloženi znoj. Naravno, osnove se nisu promenile – obrada zemljišta, setva, briga o plantaži i žetva u pravo vreme su tu, kao i briga o životinjama, gde su najnoviji dodatak pčele. Kako ne bi bilo puno repetitivno iskustvo za igrače, imamo nikada napredniji AI kojem možemo dati većinu zadataka.

Ono što Farming Simulator 22 čini definitivnom simulacijom igranja poljoprivrednika jeste Seasons mehanika, odnosno godišnja doba – proleće, leto, jesen i zima. Ovo je odlična stvar za poklonike realizma, ali obzirom na to da se tokom zime i prelaznog perioda ne može uzgajati praktično ništa, imao sam osećaj kao da gubim previše vremena. Na svu sreću, postoji opcija da se ova godišnja doba ubrzaju ili u potpunosti isključe.

Kada sagledam gejmplej u celini, moram napomenuti da je on značajno unapređen u odnosu na ranije igre. Kontrola mehaničkih zveri od nekoliko stotina konja je dosta responzivnija i autentičnija. Svako vozila daje jedinstveni impresiju upravljanja dok prelazite preko polja. To se ogleda i u vizuelnom smislu – blato leti na sve strane dok obrađujete zemlju, prašina od žitarica tokom žetve prekriva njivu, a okruženje je vizuelno dopadljivo dizajnirano. Da ne zaboravim, licencirana vozila su verno prenesena u igru, i to do najsitnijih detalja.

S obzirom na to da sam recenziju napisao samo par dana pre izlaska ovog broja, zbog čega se ujedno izvinjavam dizajneru Duletu, moram istaći i podatak da je u trenutku njenog nastanka Farming Simulator imao više igrača nego Battlefield 2042 na Steam-u. Činjenica da se obična simulacija života na selu više igra od AAA pucačine iz renomiranog serijala je izuzetno čudnovata, ali kada pročitate recenziju Nikole Aksentijevića za BF 2042, sve će vam biti jasno.

Još jedna stvar koja mi je zasmetala ovde, ali zapravo ne dotiče vas igrače, jeste proces otključavanja igre. Morao sam preuzimati neki čudan softver na kojem sam aktivirao igru, bez ikakve potvrde da sam to učinio, pa mi je taj softver pucao nekoliko puta dok se sama igra nije instalirala.

Neću preterano dužiti. Farming Simulator 22 predstavlja definitivno imerzivno iskustvo života na selu. Za igrače koji narednih meseci žele da urone u ovaj svet i pokušaju da naprave carstvo od male farme, igra nudi mnogo toga, sa opcijom da se fokusirate na životinje, biljke ili šumarstvo. Dugogodišnjim obožavaocima će se dopasti mehanika godišnjih doba, sa izuzetno dobrom grafikom preko koje ova farming simulacija postaje još stvarnija.

Autor: Milan Janković

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Farming Simulator 22 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Football Manager 2022 review]

Kao veliki ljubitelj ovog serijala, može se reći da sam pomalo pristrasan kada pišem ovu recenziju, jer duboko stojim iza toga da je Football Manager najbolja sportska video igra i daleko ispred bilo kakve konkurencije po pitanju menadžerskih igara. Pored toga, moram da priznam da sedim na stolici i razmišljam već neko vreme kako da započnem ovaj tekst, a da ne pomisle ljudi da sam prekopirao prošlogodišnji.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Nemojte me pogrešno shvatiti. FM21 je po meni najbolji menadžer kojeg smo ikada dobili, jer je unapređena verzija prošlogodišnjeg dela, koji je stvarno bio kvalitetan. Odigrao sam tek nešto više od jedne sezone i stvarno sam uživao u igri, ali se sada već postavlja pitanje, da li je vreme da Sports Interactive promeni svoj sistem poslovanja, ili samo treba da prihvatimo minimalne promene? 

Zbog toga želim da se okrenem od onih delova igre koji nisu dobili ikakve promene i da se fokusiram na novitete, kao što je Data Hub. Ovo je potpuno nova sekcija kojoj možete pristupiti kroz meni sa leve strane. Ona se aktivira tek nakon što odigrate nekoliko mečeva, a donosi vam nikada ranije viđenu statistiku i konačno daje vašim analitičarima potrebnu funkciju. Kroz data centar možete otkriti svašta, kao što je uspešnost pasova, šuteva, pa čak i driblinga, te da otkrijete da li driblinzi vaših igrača donose nešto vašoj igri, ili je to najveći razlog grešaka, zbog kojih često primate golove. 

Ako ste ljubitelji statistike, imaćete mnogo razloga da čeprkate kroz ovaj meni, jer donosi pregršt sitnih detalja zbog kojih ćete uživati. Ipak, ako ste neko ko voli da se fokusira ne mečeve, mislim da nećete mnogo izgubiti ako ignorišete data centar, ali znajte da vam može dati dobre savete oko taktike, ukoliko se nađete u neprijatnoj situaciji. 

FM22 dobija periodične sastanke sa osobljem, koje ćete imati na nedelju, dve, ili mesec dana u zavisnosti od vašeg izbora. Ovo nije nešto što je nepoznato starim igračima, koji su se navikli na sugestije svojih radnika, ali je sam pristup istim znatno poboljšan, jer ćete odjednom proći kroz sve njihove savete. Na vama je da li ćete da ih poslušate, kao i da uopšte prisustvujete istom, ali mi je drago da se to sada odjednom može završiti, umesto da se te iste poruke mešaju sa svim drugim. 

Sam način na koji finalizirate transfere je ostao gotovo identičan, ali je promenjen sistem na koji radi vrednost igrača. Umesto tačne brojke, sada postoji procenjena vrednost, što ne mogu da kažem da mi se previše dopada, jer će ponude zainteresovanih često biti mnogo niže od očekivane. Takođe, sada ćete moći direktno da kontaktirate agente igrača, koji vam unapred može napisati šta bi on želeo ukoliko hoćete da ga dovede u klub. Ovo ne menja mnogo kada su sami pregovori u pitanju, ali vam može dati sliku njegovih zahteva i pre nego što klub prihvati ponudu. Dodao bih da je poslednji dan prelaznog roka dodatno dorađen, posebno kada igrate u najpopularnijim ligama, zbog čega možete da očekujete da će vas novinari bombardovati sa pitanjima, kako bi došli do skrivenih informacija. 

Ako ste oduvek želeli da igrate kao Antonio Konte, štoperi su dobili novu ulogu. Kada igrate sa trojicom pozadi, postoji opcija Wide Center Back, koja će vam omogućiti novi pristup čuvenoj wing back taktici. 

Igrači na terenu su ponovo dobili nekoliko unapređenja, zbog čega samo kretanje i potezi izgledaju mnogo prirodnije. Vođenje lopte je takođe mnogo lepše, zbog čega i same akcije vizuelno izgledaju mnogo kvalitetnije. Mnogima je promaklo da umor sada ima mnogo veći uticaj, jer će i samim igračima opasti kvalitet igre, šuta i pasova što manje snage budu imali. 

Teško mi je da donesem finalnu ocenu o igri, jer smatram da ne zaslužuje maksimum kao i prethodne dve godine, ali ne zato što nije bolji, već zato što mislim da nije dovoljno unapređen. Svakom ko je pravi ljubitelj bih preporučio da uzme novi deo, jer se meni mnogo dopao i smatram da je vredno podržati developere, pa čak i kada minimalno promene igru. Moramo da uzmemo u obzir da tim koji radi na ovoj igri nije veliki kao što je slučaj sa Fifom, zbog čega ne treba sve tako crno da gledamo. Igra postepeno napreduje, a do sada nikada nije odustala od svog prepoznatljivog stila i mislim da ovako treba da nastavi da radi. Sada ću samo ponoviti ono što već kao pokvarena ploča ponavljam svake godine. Ako želite da iskusite kako je to voditi jedan fudbalski klub, bolju simulaciju od ove nećete naći.

Autor: Predrag Ciganović

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Football Manager 2022 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REINSTALACIJA: Omikron: The Nomad Soul]

Potrudili smo se da ne bude sve baš tako mračno u pogledu Covid situacije. Ne mora baš Omicron uvek da bude asocijacija na najnoviji soj korone koji je možda i najsmrtonosniji. Baš “zahvaljujući” njemu, prisetili smo se jedne sjajne video igre za novu “Reinstalaciju”.

Dejvid Kejdž, dobro poznati CEO Quantic Dream-a, mnogo pre nego što nam je podario neke od najpoznatijih igara današnjice, poput Heavy Rain ili Detroit, izdao je Fahreinheit, a još pre toga, Omikron: The Nomad Soul, te davne 1999. godine, koju mi u ovim krajevima pamtimo po nekim drugim dešavanjima.

Ova avantura, čiji su stil “pozajmile” naredne Quantic Dream igre, razvijena je za PC i Dreamcast. Iako je svetlost dana ugledala 1999. godine, Dejvid je na njoj radio još od 1994, a jedno od najvećih iznenađenja bilo je uključivanje Dejvida Bouvija u igru, koji je pride napisao i soundtrack za ovaj naslov. Kejdž je imao velike probleme da u startu pridobije izdavače, koji su ga redom odbijali zbog toga što su smatrali da se ovakva igra ne može napraviti. Potom je angažovao prijatelje, uložio sopstveni novac i za šest meseci napravio prototip. Eidos kojima se obratio bio je toliko oduševljen da je ugovor potpisan već narednog dana i ubrzo nakon toga igra je prikazana na E3 sajmu. Upravo je Eidos bio zaslužan za to što se Dejvid Bouvi pridružio projektu. Kejdžova želja je bila ili on, ili Massive Attack ili Bjork. Verovatno bi i sa ostalima igra dobila neki svoj specifičan šmek, ali nam se čini da je sa Bouvijem ipak načinjen pravi izbor.

Pored pisanja deset originalnih pesama za igru, Dejvid je ujedno prikazan i kao lik iz igre pod imenom Boz koji je vođa benda koji nastupa širom Omikrona. Preko 30 sati potrošeno je za motion capture kako bi Bouvi bio što bolje prikazan unutar ovog naslova. 

Radnja igre smeštena je u budućnost i fiktivni grad Omikron (predskazanje, da, ne?) koji je “ušuškan” ispod velike kristalne kupole (okej, sad je definitivno predskazanje), kako bi zaštitilo svet od ledenog doba nakon što je Sunce prestalo da greje. Sam grad podeljen je u više sektora, i žitelji ne smeju da napuštaju svoje sektore (okej, paničimo!). To je dovelo do prilično različitog razvoja svakog od sektora, što će dalje postaviti osnovu za tok radnje u Omikronu.

Kao glavni junak, istražujete seriju ubistava, a stvari ubrzo odlaze u potpuno neočekivanom pravcu kada shvatite da je ubica zapravo demon, a ne čovek.  Naravno, nećemo dalje da vam kvarimo igranje, nađite negde Omikron pa ga isprobajte.

Što se tiče izvođenja, ono je donekle poznato ljudima koji su odigrali neke od drugih naslova Quantic Dream-a. Igrač istražuje trodimenzionalni svet šetajući okolo, ali i učestvuje u borbama, kako golim rukama, tako koristeći i naoružanje. Specijalni potezi izvode se određenim kombinacijama pokreta, a napredovanjem kroz igru i u tučama jačate svoje znanje i umeće u borbama. 

Posebno interesantan momenat je mogućnost prebacivanja duše u druge igrače, što se svakako događa ako umrete (idete u prvog NPC-ja sa kojim interagujete), a kasnije ćete biti u prilici da to radite i po sopstvenoj želji. Ovo je verovatno i najoriginalniji element u igri. Baš kao i u drugim avanturama, od ključne važnosti je da čitate sve poruke, pričate sa drugim likovima i sakupljate predmete. Moneta Omikrona koristi se za kupovinu predmeta, boljeg oružja, podmićivanje i tome slično.

Bez obzira da li vam se igra dopadne ili ne, ne može se ignorisati njena unikatnost u odnosu na sve druge slične naslove tog perioda, pa i do dan danas. Igra izgleda veoma dobro za svoj datum izlaska, borbe su zanimljive i veoma napredne za jednu avanturu, muzika je sjajna kao i sama priča od koje naravno nije ni trebalo očekivati ništa manje, imajući u vidu ko je potpisuje.

Autor: Bogdan Diklić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REINSTALACIJA: Omikron: The Nomad Soul appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Grand Theft Auto The Trilogy Definitive Edition review]

Posle gomiletine tužbi i pretnji moderima, Rockstar je odlučio da i zvanično najavi i izbaci remastere prve tri 3D GTA igre. Posle groznog trejlera i nula gejmplej prezentacija, ne znam zašto su svi iznenađeni da je cela trilogija kompletni drek. 

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

GTA 3, GTA Vice City I GTA San Andreas su legendarne igre PS2 i PC ere, i ne postoji niko ko čita ovaj tekst a da nije igrao barem jednu od njih. Ono što bi Ubisoft voleo, a što je GTA uspeo, jeste da postane kultna franšiza koja je vrlo draga fanovima, tako da mi nije jasno kako je Rockstar uspeo toliko da…uprlja motku. Inicijalno sam tražio da radim Switch verziju igre, ali dobro je što nisam jer se ta verzija kompletno raspada. Verziju koju sam ja igrao je za PC, onako kako sam je i igrao u detinjstvu jer nisam imao PS2. 

Jedino dobro što je zajedničko za celu trilogiju su poboljšanja oko gejmpleja kao i moderni dodaci koji su doveli stare GTA naslove u sadašnjost. Minimape su sada prisutne kao i bolji pregled cele mape, pogotovo u trojci. Misije imaju checkpoint-e (samo u San Andreas), što dosta olakšava prelazak kako ne biste morali em ispočetka celu misiju, em da se vraćate do osobe koja vam je dala istu. Kontrole su dovedene na moderan nivo tako da se ne krećete kao tenk ili samo u 8 smerova, što dodaje nove nijanse prilikom vožnji, letenja pa i tokom pucanja. Tu se i završavaju dobre stvari ove trilogije, a i nisu toliko bitne jer se nisu ni toliko reklamirale koliko i grafička pogoršanja (čuj mene pogoršanja, mislim poboljšanja). 

Teksture su veštački povećane na 4K, a one koje nisu, direktno su uvezene iz GTA 5 i tu se ne zna ko pije a ko plaća. Našao sam milion i jedan čudan prelaz jer neke teksture jednostavno ne izgledaju lepo u 4K dok druge izgledaju previše moderno za ostatak igre. Ovo važi za sva tri dela i potpuno mi je nejasno kako niko ovo nije primetio tokom testiranja. Modeli automobila se toliko ne uklapaju i imaju taj neki sjajni prelaz i odsjaj da izgledaju kao plastične igračke. Ovo može da se odnosi i na modele likova jer sve kose izgledaju kao da su Lego. 

Promena glavnih i bitnih likova je toliko očajna da većinu njih nisam mogao ni da prepoznam, to jest da se setim kako su ranije izgledali, jer sad izgledaju kao crtani filmovi – loši crtani filmovi. Vice City ovde najmanje pati, jer je sam grad vrlo šarenolik i sunčan, tako da ovi modeli mogu da se provuku kao da pripadaju. Međutim, GTA 3 i San Andreas su mračniji, sa više kontrasta i ovakvi modeli nikako ne pripadaju. Na sve ovo ide ogromna količina vizuelnih bagova koji su u početku smešni ali posle izuzetno frustrirajući. 

Granica iscrtavanja objekata (draw distance) je bukvalno uklonjena, tako da više nema one misteriozne magle u pozadini koja vam polako otkriva nove delove grada, nego sada vidite sve i opet, sve podseća na sto sa igračkama i jako je neprijatno. Kiša izgleda kao da su nalepili gif preko ekrana i to gif koji je pravio neko ko nikada kišu u životu nije video. Izgleda kao da pada samo igraču i nikome više i prati vas bilo da ste napolju ili unutra. Vidi se da su samo uradili AI upscale, pokrenuli igru, videli da radi do menija i otišli na pivo. Što je najgore, saznali smo da su radili remaster mobilnih verzija igara a ne izvornog koda, što je još veći blam za Rockstar. 

Što se performansi tiče, ja ne mogu da verujem da ove igre moram da igram na manje od maksimum detalja na 2070S da bih održao stabilan frejmrejt. Pobogu, ove igre su izašle za PS2 i moj mobilni ih bolje emulira nego moja gejming mašina, a koliko čujem ništa bolja situacija nije ni na konzolama. Prosto je neprihvatljivo da igre ovog kalibra i pedigrea rade toliko loše na modernim mašinama. I još pride na PC mora da se koristi Rockstar launcher koji je katastrofalno loš i u jednom periodu nisam ni mogao da igram jer je bio oboren. Tri singlplejer igre ne rade jer je umro launcher – sramota. 

Rockstar se pridružio klubu „Izbaci sad i popravi kasnije“ što će im se izuzetno obiti o glavu jer ovakva franšiza zaslužuje dobar remaster a ne da se pretvori u vadiparu i tužbe protiv modera (koji su 20x bolji posao uradili). Stil GTA i remaster grafika ne idu jedno sa drugim i nikako se ne uklapaju, toliko da se međusobno potiru. Remaster ove trilogije je rađen na brzinu, čisto da imaju nešto pored GTA Online da pokažu za ovu fiskalnu godinu – pravi šamar fanovima ovih igara.

Ali, mimo svega ovoga, sve tri igre sam ponovo prešao, bilo je jače od mene. I to ne samo zbog recenzije nego jer su mi se prokleto igrale ove igre. Zbog ovih igara sam se krio po igraonicama od roditelja, jer da su saznali da sam skupljao prostitutke i bacao ih sa mosta, ne bih bio živ da pišem ovaj tekst. GTA je uvek bila urnebesna, zabavna i opičena franšiza i šteta što su je toliko upropastili.

Autor: Igor Totić

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Grand Theft Auto The Trilogy Definitive Edition review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Jurassic World Evolution 2 review]

Jurassic World Evolution je nakon tri godine dobio svoj nastavak kao naslednik sasvim solidne tycoon igre, koja slično Frontier-ovom Planet Coaster-u i čuvenom Zoo Tycoon, predstavlja još jednu menadžersku igru u kojoj ovoga puta baratate sopstvenim parkom dinosaurusa. Evolution 2 pravi nadogradnju na velikom broju segmenata, i ako očekujete određeno unapređenje što se tiče količine sadržaja koja vas čeka, ovde se nećete razočarati. 

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Počevši od singlplejer kampanje, ona predstavlja jedan od zapravo najvećih minusa ovog nastavka, s obzirom da u poređenju sa prethodnikom pruža znatno površnije i manje razrađeno iskustvo. Kampanja ne koristi neke od novih mehanika koje Evolution 2 uvodi, već se samo nastavlja na priču filma Jurassic World Fallen Kingdom, pa ćete se ovde znatno manje fokusirati na menadžment samog parka, a više na baratanje nekim kritičnim situacijama koje postaju repetitivne u svom dizajnu misija. Kada se na to doda da kampanja traje svega četiri sata, Evolution 2 vam definitivno neće pružiti neko specijalno iskustvo što se tiče narativnog dela i interakcije, mada to nadoknađuje odličnim modom zvanim Chaos Theory. U ovom modu igra vas baca u raznorazne scenarije koji uglavnom sadrže situacije iz Jurassic Park i World filmova sa blagim zaokretom. Svaki set koristi dosta verne prikaze parkova onim iz filmova, dok su sami izazovi veoma dinamični i traže solidnu količinu mikromenadžmenta.

Kada govorimo o mikromenadžmentu, fokalna tačka svih tycoon igara svakako jeste njihov sandbox mod, koji pruža više nego solidne opcije nego svoj prethodnik kada je u pitanju izgled parka, kao i više nego impresivan broj vrsta dinosaurusa na raspolaganju. U osnovnoj verziji, Evolution 2 sadrži znatno veću selekciju nego prvi deo sa preko 75 vrsta, od kojih su uvrštene i leteće i vodene vrste koje znatno doprinose raznolikosti. 

Što se tiče pomenutog mikromenadžmenta, sada je znatno prisutniji i neophodniji, što će neke igrače možda i odvratiti, jer je uveden znatno detaljniji sistem posetilaca koji su raspodeljeni u četiri različite kategorije. Svaka od ovih kategorija će imati drugačije preference kao i drugačije ponašanje kada posete vaš park, pa ćete atrakcije, kao i dodatne zgrade morati da balansirate i prilagođavate vašoj publici. Zgrada zapravo postoji manje nego u prethodnoj igri, ali svaka može biti nadograđena novim segmentima, opcijama i sitnicama koje takođe mogu uticati na zadovoljstvo određenih grupa posetilaca. Ovo je, možda subjektivno, pozitivna promena, jer se nekako dobija atmosfera parkova sličnijim onim iz filma po ovoj organizaciji zgrada. Takođe, pojedina publika će preferirati konkretne tipove dinosaurusa, pa ćete i o samoj selekciji životinja morati da vodite računa. 

Ono što je doživelo solidno unapređenje jeste AI dinosaurusa koji se sad ponašaju znatno „realnije“ i logičnije u skladu sa njihovim ličnostima, a dodat je i veoma zanimljiv faktor teritorija i teritorijalnosti samih dinosaurusa koji mogu biti veoma defanzivni ili agresivni prema svojim, to jest tuđim teritorijama. Naučnici su takođe doživeli promenu, pa sada kada ih unajmljujete, moraćete da vodite računa o njihovim specijalnostima, kao i njihovom moralu, jer jelte mogu praviti greške koje će dovoditi do katastrofalnih posledica koje obično možete uočiti u filmovima iz serijala. Takođe, sada postoji i nova medicinska stanica koja će biti zaslužna za zdravlje vaših dinosaurusa, a rendžere i medicinare možete manuelno kontrolisati znatno bolje nego u prethodnoj igri, gde nišanom možete locirati željenog dinosaurusa.

Što se tiče grafičke podloge, ona je doživela solidno unapređenje, pa dinosaurusi, kao i okolina izgledaju odlično za jednu tycoon igru, iako taj nivo podloge i dalje nije na nivou većih menadžment igara kao što su Anno 1800 i slične. Takođe, osvetljenje, kao i broj različitih mapa koje su vam ponuđene su drastično poboljšani, dok je dizajn zvuka standardno veoma solidan, iako ovde ne igra preterano ulogu. Glasovna gluma je poprilično prosečna u kampanji, mada s obzirom da je očigledno koliko je Frontier bacio ovu komponentu u drugi plan, to nije ni iznenađujuće. Ipak moramo izdvojiti odličnog Džefa Goldbluma u ulozi Iana Malkolma i Brajs Dalas Hauard u ulozi Kler Diring. Dizajn mapa je takođe poboljšan, mada mape, iako su malo veće nego u prvoj igri, bi mogle da budu još prostranije. Ipak fali više prostora za parkove i ekosistem, pogotovu jer u kampanji postoje znatno velike mape koje se nažalost ne mogu koristiti u sandbox modu.

Sve u svemu, Jurassic World Evolution 2 je sasvim solidan naslednik već solidne tycoon igre viđene u prvom delu. Optimizacija nije najidealnija, pa ćete naletati na povremene i tehničke i grafičke probleme, međutim oni ne predstavljaju ništa što bi vam narušilo igru u potpunoj meri, a i svakako su nešto što se može popraviti u ne tako velikom vremenskom roku, nadam se. Ako ste iole fan tycoon igara, a pogotovu franšize filmova, ovo je idealna prilika da se ubacite i napravite svoj park iz doba jure.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Jurassic World Evolution 2 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Just Dance 2022 review]

Ovaj opis će biti malo drugačiji od mojih standardnih, pošto ova igra nema priču, dok su grafika, muzika i gejmplej toliko usko povezani da prosto ne mogu da ih posmatram kao odvojene entitete. Svakako, ono sa čime mogu započeti ovu recenziju jeste sa komentarom da previše ljudi kritikuje Ubisoft o tome da svake godine izbacuju jednu te istu igru, uglavnom pozivajući se na Assassin’s Creed, Far Cry i Tom Clancy franšize. Ne, ne, ne, ovo nisu igre koje su potpuno identične svom prethodniku, jer Ubisoft zaista ubaci koju novinu – to što one na kraju ispadnu iste je samo nuspojava. 

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Ipak, serijal koji kroz godine nekako uvek uspe da ostane isti jeste Just Dance. Bez šale ili ikakve hiperbole, ovogodišnje izdanje izgleda praktično identično kao i ono iz 2021, 2020, i tako dalje… UI je na neki način i dobio koju izmenu ali sve ostalo je u osnovi isto. No da ne budem totalni smarač, ipak mogu reći da 2022 izdanje ima neke dobre strane. 

Pošto pokrenete igru imaćete opciju, bar za Nintendo Switch konzolu, da odaberete da li hoćete da koristite po jedan Joy-Con džojstik ili mobilne telefone za praćenje pokreta tokom igranja. Ne zajedno nego jedno ili drugo, a za mobilni ćete morati da skinete posebnu aplikaciju da biste mogli da igrate. Pošto napravite ovaj odabir dočekaće vas prost i veoma banalan UI u kome ćete birati između Kids, Just Dance i Quick Play opcija. Sve su poprilično proste za objasniti – Kids mod, muzika za decu, može da vrti pesme beskrajno, u Quick Play režimu možete da uskočite u igru bez nekog razmišljanja, a tu je i glavni Just Dance mod gde možete birati šta i kako igrate. Ovde vas čeka lista od nekih 40 novih pesama, plus-minus neke koje su ekskluzivne za određene zemlje ili prosto blokirane. 

Lista je solidno popunjena sa numerama koje su poznate mlađoj generaciji ali i starijoj, tako da svako može lako naći nešto poznato uz šta će da đuska, ili pak da pronađe nešto novo. Jedna od interesantnih novih numera je “Pop/Stars” od K/DA. Druge pesme će pak imati expert mod ili varijacije za jednog ili više igrača, ili čak obrade. Međutim kako budete listali kroz opcije videćete da je zapravo veliki broj pesama, osim ovih startnih 40, zaključano iza jednog veoma specifičnog moda, a to je Just Dance Unlimited. 

Ovo je sistem pretplate kojim, kako se oni sami hvale, dobijate pristup preko 700 pesama. Zvuči jako dobro zar ne? E pa nije baš tako. Sve te pesme iz cele Unlimited kolekcije su zapravo iz svih prethodnih Just Dance igara, samo prebačene u novo izdanje i potom zaključane iza pretplate koja se kreće od $3,99 za jedan mesec do $24,99 za celu godinu. Da su numere nove ili specifično dodavane za ovu pretplatu pa ajde, ali ogroman broj ako ne i sve su zapravo samo prekopirane iz starih naslova. Ako želite da zaigrate neku stariju pesmu, moraćete da pokrenete prethodno izdanje Just Dance-a! Ako mislite da je ovo užasno, postaje gore. Skoro non stop ćete dobijati pop up screen, reklamu za Unlimited, i to posle svake druge pesme ili kada uđete u meni za ovaj mod. Kao da igrate neku jeftinu mobilnu igru!

Sam gejmplej nije toliko komplikovan i ima nekoliko opcija za podešavanje težine. Cela poenta je da zgrabite Joy-Con ili telefon u desnu ruku i pratite pokrete likova na ekranu i oponašate ih što preciznije. Generalno praćenje i registrovanje je veoma sporadično. Takođe možete samo da stojite u mestu i pomerate tu jednu ruku, što je drastično drugačije od onog davnog vremena kad je ova igra bila na Kinect platformi za Xbox. 

Moguće je igrati sa čak 6 igrača, plus neke pesme su dizajnirane za grupu, tako da svaki igrač na neki način ima svoju ulogu. Ako mislite da igrate mnogo dobro, možete se povezati sa drugim igračima i takmičiti u prelaženju tri pesme. Dodat je i tekst pesama pa ljudi koji gledaju mogu da se priključe zabavi i pevaju dok vas gledaju kako se znojite. Da, znojićete se, a imate i specifičan podmod sa kojim možete videti koliko ste kalorija spalili dok ste odigrali neku pesmu. 

Što se grafike tiče, tu nema šta preterano da se kaže. Gledaćete veoma, veoma, veoma šarenolike i dobro animirane spotove. Ponekad može da se desi da se pogubite sa potezima ali generalno je sve vidljivo. 

Da budemo iskreni, teško je uvesti inovacije u ovaj tip igre, ali ceo taj fokus na Unlimited pretplatu je veoma, veoma gramziv. Ako imate prijatelje sa kojima ćete Just Dance 2022 đuskati iole sporadično, onda se možda i isplati. Međutim ako vas interesuje samo kao povremena igra za društvo ili da se malo razmrdate kući i naučite koji plesni potez za žurke, onda je najbolje da pregledate liste pesama iz ovog i prethodnih izdanja i odlučite gde ima više onih koje volite. Velika je verovatnoća da ćete ih pronaći više u starijim verzijama, koje su inače često na veoma velikim popustima. Što se tiče novog izdanja, sačekajte neki popust ili rasprodaju, jer je puna cena previsoka za ovaj tip igre, a pretplatu koju vam guraju pod nos ni da ne pominjemo.

Autor: Stefan Mitov Radojičić

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Just Dance 2022 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Mario Party Superstars review]

Kako samo volim kada proreknem nešto kroz recenziju, a to se za par godina i ostvari. Ukoliko kojim slučajem redovno čitate moje tekstove, sigurno ste primetili taj fenomen i poželeli da vam pogledam u dlan (svakim prvim četvrtkom u mesecu upola cene). Pa tako i pre okruglo tri godine, pišući utiske o igri Super Mario Party, rekoh da će taj soft-reset serijala odlično poslužiti da se prekrati čekanje na nastavak koji će biti još bolji. I da, bio sam u pravu…

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Mario Party Superstars je nešto nalik resetu koji je u sebe progutao sve ono najlepše iz dugog niza igara i na sebi svojstven način preneo to u moderniji gejming svet. Šta da kažem kada od stotinu mini-igara kojima ova igra raspolaže, bar 90 su pravi pogodak kada su u pitanju favoriti ljubitelja ove franšize. A elementi koji ove igre drže na okupu, odmereni su i upravo onakvi kakve bismo poželeli od jedne, nostalgijom sazdane Mario Party igre. Izgleda da je Nintendo slušao vapaj svojih igrača. Znam, i ja sam u šoku…

I test ne bi bio pravi test, da momentalno nisam sakupio društvo da u četvoro proverimo sirovi kvalitet najnovije Mariove parti igre. Prvi utisak, kada sam shvatio da mogu da igram i na pro kontroleru a ne isključivo joy con-u kao u prethodnoj igri, odmah me je oduševio. Pardon molim, nije mene baš tako lako zadovoljiti. Ali najnoviji nastavak voljene franšize, radi tako mnogo stvari baš kako treba. Ovo je samo prva od njih.

Igra je prožeta olakšicama, prečicama i opcijama, kojima možete otkloniti sav napor, tromost i jednoličnost koji su često problem u ovakvim naslovima. Dužinu jedne igre možete birati u startu, ali i promeniti u sred trajanja partije ukoliko ne želite da zabava stane. Ukoliko morate da prekinete igranje, status će biti sačuvan kako biste mogli da nastavite kasnije. I to ne samo za jednu igru, već deset istovremeno, ukoliko volite da igrate Mario Parti simultanke.

Igranje sa kompjuterskim protivnicima, sada je prijatnije nego ikad. Nećete više morati da trpite njihovo „razvlačenje“, kako im proizvoljno možete odrediti brzinu kretanja. Ali nećete morati ni da besmisleno posmatrate dobar deo njihove akcije u kojoj ne učestvujete, jer je igra automatski preskače.

Kada je Mario Party u pitanju, nivoa nikad dovoljno. Prethodni naslov je imao četiri table, što je po mom mišljenju bio prihvatljiv minimum. Ova igra ih ima pet, što je prihvatljiv minimum – plus jedan.

Nekolicina igara, pretrpele su „gubitke“ po pitanju vizuelne detaljnosti. Bolje rečeno – nije u potpunosti prenet duh originala. Ali ovi slučajevi su tako retki i nebitni za ljude koji nisu okoreli nostalgičari, naročito ukoliko pogledamo sve dobro u vezi mini-igara. A osim što su u pitanju gotovo najbolje koje serijal ima da ponudi, dobrim delom su optimizovane kako po pitanju živopisnije grafike, tako i samog gejmpleja.

Igre je sada mnogo lakše shvatiti, eliminisan je velik broj sporijih momenata koji su nas nekada frustrirali, a vežbanje pre pravog igranja se automatski pokreće uoči glavnog događaja. Jednostavno, ovo je jedan ispolirani nostalgični paket, spremljen od strane nekoga ko je zapravo slušao šta želite da pronađete nakon što ga otvorite. A pa da, jesam li pomenuo lokalni i onlajn multiplejer? Koji zapravo funkcioniše? Nema potrebe da se uštinete, ova igra je stvarna.

I kao pomalo nepotrebni ali apsolutno neophodni detalj paradoksa, imamo i prodavnicu. Valutu za kupovinu stičete prostim igranjem, a u njoj možete nabaviti muziku ili stikere, kako biste se još bolje izrazili (ili nervirali suparnika njihovim konstantnim korišćenjem).

Detalj koji je prenet iz starih naslova a opet iznenađujuće drugačiji, tiče se predviđanja pobednika koje kompjuter „voli“ da podeli sa igračima pet krugova pred kraj partije. Stara iskustva sa ovim prognozama, mene su naučila da računar pogađa u 9 od 10 slučajeva. Sada uspeva isto toliko puta, ali da pogreši! Ne znam šta se desilo ovom elementu, ali u neku ruku mi je i drago. Pobednika bi ipak trebalo otkriti na samom kraju… Tako da mu i ovo dođe kao plus.

Naravno, ni ova igra nije bez svojih nedostataka. Ali oni leže u dve krajnje bazične stvari. Prva je činjenica da ovde neće biti prisutna baš svaka mini-igra koju ste voleli, kao ni karakter, nivo ili ko zna koji detalj kojim nostalgija voli da nas omađijava. Druga stvar jeste ograničenost žanra, jer teško da će akcioni „Ne ljuti se čoveče“ ikoga raspametiti. No budite sigurni da će vas dobro zabaviti.

Zapravo, bio sam u situacijama da igru igram sa ljudima koji su i pre i posle igranja tvrdili da im se igra ne dopada, dok je za vreme samog partijanja bilo evidentno da uživaju. Iz tog razloga mogao bih Mario Party Superstars preporučiti apsolutno bilo kome. Pa i da vam se ne svidi, ja sam opet ubeđen da će vam se dopasti. Još jedan u nizu paradoksa u tekstu o igri, za koju mi nikada nije bilo jasno kako je mogla da uspe… A ona to iznova i iznova radi. Nekad bolje a nekad lošije. Ali gotovo svaki put – napravi taj lepi izuzetak.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Mario Party Superstars review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Shin Megami Tensei V review]

Povratak kultnog, tri i po decenije starog Shin Megami Tensei serijala, sa sobom mi je doneo i razočaravajući podsetnik. Onaj u vidu činjenice da sa serijalom nikada nisam bio preterano dobro upoznat. Da, igre glavne franšize su mi oduvek delovale privlačno i nekolicinu sam i zaigrao, ali nikada ozbiljno niti dovoljno da me u potpunosti obgrle.

OVA RECENZIJA SE ORIGINALNO POJAVILA U DECEMBARSKOM 154. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJI MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU. 

Kada je reč o spin-off naslovima, situacija je bila nešto bolja, naročito kada je reč o najpoznatijem od njih – Persona serijalu. Igre neverovatnog stila, narativne dubine ali i one po pitanju mehanike, bez sumnje su me duže zadržale u svom svetu naspram onog iz kog su sve potekle. I tek sada, kad pred sobom „na vreme“ ulazim u novi Shin Megami Tensei naslov, uviđam koliko je to zapravo neobično!

Ovde je poređenje dva serijala neizbežno, pa dozvolite da ukažem na razlike. Dok Persona igre karakteriše razvoj likova, njihovi odnosi i pažljiv odabir dnevnih aktivnosti kako ne možete postići da u igri uraditi baš sve, Shin Megami Tensei ima veći fokus na priči i atmosferi, moralnim dilemama kao i ličnom iskustvu protagoniste. Iako veoma štura podela, može vam pomoći da uvidite šta je više za vas. A kada sam ja u pitanju, tu sumnje nema. Shin Megami Tensei, gde si mi do sada bio?!

Ko voli da ga igra ograničava vremenom kako bi precizno birao aktivnosti kojima će se posvetiti, samo neka izvoli. Ali ja sam uvek raspoložen za što veću slobodu. Uvek se setim čuvene igre Majora’s Mask iz jednog od mojih omiljenih serijala video igara, i kako sam morao da žurim pri igranju pre nego što isteknu tri dana i Mesec opiči po sred Zemlje, pa opet ispočetka. Bez obzira na ogroman kvalitet te igre, opet mi je jedna od najmanje omiljenih Zeldi. Ista situacija je i ovde, jer Shin Megami Tensei V nudi baš sve ono što Persona ne, i obratno. Ali dosta o Personi i poređenju, pređimo na nešto konkretnije.

Priča igre veoma vešto uvlači u sebe a prati protagonistu, učenika srednje škole, koji igrom slučaja završava u alternativnom, postapokaliptičnom svetu kojim vladaju demoni. Kako bi preživeo, on udružuje snage sa misterioznim bićem tako što od njih dvoje nastaje jedan entitet – Nahobino. U ovom obliku, stičete moć da okupite demone na svoju stranu, promenite sudbinu čovečanstva ali i dođete do odgovora o tome šta se to dogodilo sa svetom oko vas.

Sigurno najupečatljiviji utisak, na mene je ostavila grafika igre. I to ne zato što je apsolutno neverovatna, već zato što sam o njoj najduže razmišljao, pokušavajući da je etiketiram ocenom kvaliteta. Naposletku, mogao bih da kažem samo sledećih par stvari.

Nemam sumnji da je ova igra mogla biti objavljena i na PS3 generaciji konzola. Poneki vizuelni efekat je lep, ali sirovi kvalitet modela karaktera pa i dizajn okruženja, deluju i te kako vremešno. Zašto sam se onda toliko razmišljao o grafici? Zato što bez obzira na taj skromniji sirovi kvalitet, Shin Megami Tensei V izgleda odlično!

Prepoznatljiv dizajn likova uliva dosta života u svakog od njih, a njihovo kretanje obogaćeno je mnogim animacijama koje zaista mnogo znače kada je vizuelni aspekt u pitanju. Spuštanje niz strme krajolike ili prolazak pored drugih karaktera dok ih protagonista prirodno ispraća pogledom, nešto su što nisam očekivao da ću doživeti nakon što sam igru prvi put ugledao.

Tu je naravno i sjajan dijapazon raznolikih demona, od kojih je gotovo svaki odličan i upečatljiv. Mnoge od ovih likova sam prepoznao iako nisam previše vremena proveo uz ranije igre, ali bez mnogo sumnje mogu da kažem da nikada nisu izgledali ovako dobro. Naročito u pokretu, dok se bore ili izvode svoje jedinstvene specijalne napade.

Kompletan svet, toliko je atmosferičan da mi je grafika delovala sve lepše, što sam dublje u njega zalazio. A interakcije sa drugim likovima nakon dugih deonica bez priče, izuzetno su osvežavajuće. Nisam u potpunosti siguran kakav je to recept razvojni tim ovde koristio, kada je od naizgled bazične postave likova, osrednje grafike i razvučene priče uspeo da napravi ovako snažan doživljaj. Ali verujte da je ovo verovatno najkompletniji JRPG koji sam zaigrao ove godine, bez obzira što je na prvu loptu delovalo da je daleko od toga.

Igra je obogaćena odličnom sinhronizacijom na engleskom jeziku ali je sa Nintendove prodavnice moguće preuzeti i japanske glasove, koji po mom mišljenju zvuče još bolje. No možda još interesantnija opcija za preuzimanje sa prodavnice dolazi u obliku mogućnosti da težinu igre spustite na još niže od najlakše. Ovo se preporučuje apsolutnim početnicima kao i ljudima koje interesuje samo priča, a nakon što sam malo dublje ušao u kompletnu mehaniku igre, shvatio sam koliko samo smisla ima postojanje takve opcije. Ovo je jedna od najtežih JRPG igara koje sam ikada zaigrao!

I dok „tradicionalne poteškoće“ RPG igara predstavljaju potrebu da „grindamo“ odnosno igramo što duže kako bismo ojačali likove da nastavimo dalje, Shin Megami Tensei ovde ima drugačiji pristup. Ključ za prelazak leži u pravom odabiru tima i što boljoj preraspodeli njihovih veština. Svaki protivnik zahteva drugačiji pristup, koji se najgrublje može kategorizovati u zavisnosti od oblasti na kojoj se nalazite. Ovde na scenu stupa eksploatisanje slabosti neprijateljskih likova i odbrana protiv njihovih napada odgovarajućim demonom i elementom.

Skupljanje demonskih saboraca, jedna je od najzanimljivijih mehanika u igri i svodi se na – ćaskanje. U sred borbe, možete započeti razgovor sa željenim demonom, a on može da teče dobro, loše ili nikako, u zavisnosti od mnoštva faktora. Pokušaji da se pronikne u ono što bi demon želeo da čuje ili dobije od vas kako bi vam se pridružio, stvarno je odličan sistem. Da ne pominjem da su ovi dijalozi često urnebesni.

Pažnju bih skrenuo i na muzičku podlogu koja je nesumnjivo odlična. Ne samo da poseduje zavidan broj fantastičnih numera, već u celosti uspeva da pomogne pri izgradnji atmosfere sveta koji kao da konstantno pleše na ivici apokalipse. Poučen skromnim iskustvom sa serijalom, nisam ni očekivao manje kvalitetnu zvučnu podlogu, a ona je ovde od efekata pa do pesama apsolutno natprosečna.

Generalno ne volim mnogo da govorim o mehanikama igre. Fokus pri recenzijama mi je kao i pri igranju, usmeren na čist doživljaj a ne detalje. Tako ni ovde ne bih mnogo otkrivao o konkretnim sistemima, ali znajte da možete da računate na mnogo proizvoljnog izgrađivanja vaših karaktera. Spajanje dva slabija demona u jednog jačeg i nasleđivanje osobina i sposobnosti, samo su neki od načina za ojačavanje. A toliko mogućnosti igru će učiniti lakšom samo ukoliko ih ispravno koristite, a daleko težom ukoliko ne znate šta radite.

Tu se nekako i ogleda kompletna slika ove igre. Shin Megami Tensei V računa da vi kao igrač posedujete bar jednu od dve karakteristike. Ili da ste dobro upoznati sa serijalom i znate već kako većina njegovih pravila funkcioniše, ili da ste veteran JRPG žanra koji će se zahvaljujući pozamašnom iskustvu dobro snaći na nepoznatom terenu a u poznatim čizmama. Igra vas nikako neće voditi za ruku, što je donekle urnebesno kada samo pomislim da vam na početku objašnjava neke od najjednostavnijih svojih mehanika koje možete pronaći u hiljadama drugih naslova, ali o onim najbitnijim mudro ćuti.

Širina sveta koji ova igra nudi, lokacije i karakteri, prepoznatljiva no opet intrigantna priča, ogromne količine načina za građenje likova kao i fantastična atmosfera i istraživanje u preko pedeset sati igranja, čine peti nastavak Shin Megami Serijala jednom od meni najlakših preporuka ove godine. Ukoliko ste ljubitelj serijala ili okoreli JRPG entuzijasta, ne dopustite sebi da propustite ovu sjajnu igru. No ako niste toliko iskusni a želeli biste da se ovde oprobate, ne zaboravite samo da ne klonete duhom. Igra jeste jako teška, ali nema ničeg lošeg u igranju na najmanjoj težini. Biće to naša mala tajna…

Šta, na kojoj težini sam ja igrao? Toliko vremena imamo za danas. Vidimo se u narednoj recenziji!

Autor: Milan Živković

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Shin Megami Tensei V review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Them and Us review]

Sama činjenica da je retro horor žanr dobio novi vetar u leđa u proteklih par godina je veoma prijatna pojava. Pored velikog rada na Resident Evil serijalu od novih igara do remaster verzija, od indie studija nam stiže popriličan broj pokušaja da se originalni duh ovih horor igara prenese u moderno vreme. Neke to rade vernije, držeći se starih pravila uz koju manju modernizaciju, dok neke to rade tako što modifikuju ceo žanr. Them and Us ima ovaj drugi pristup, ali možda čak i više nego što bi trebalo.

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Osnova priče se vrti oko mlade Alicije koja je završila u zatvoru, tačnije u medicinskom krilu za mentalno obolele. Po njenoj naraciji saznajemo da je potpuno nevina, i da doktori vremenom krive njenu sliku realnosti. No na njenu sreću, ili možda nesreću, tokom transfera u drugu ustanovu dešava se pobuna. Alicia se izvlači iz uništenog autobusa na obodu nepoznatog grada i ubrzo pada u nesvest. Budi se u misterioznoj vili, i prisetivši se da je izgubila ćerku i da je možda ovde može naći, naša junakinja kreće u njeno istraživanje. Priča je veoma klimava što se njene strane tiče, bar pri početku.

Pre nego što krenemo sa opisom svih mehanika igre, moramo da naznačimo da je možete preći na nekoliko veoma specifičnih načina. Imaćete opciju da igrate sa fiksiranom kamerom i standardnim tank i alternativnim kontrolama, ili pak sa kamerom iz trećeg lica, nalik na Resident Evil 2 Remaster. Četvrta opcija, iliti pogled iz prvog lica, zaključana je iza plaćenog DLC-a. Izbor perspektive na samom početku je vrlo bitan, posebno jer nećete moći da je promenite usred igre. Uticaće na ceo užitak i težinu, kao i na neke delove kuće koju istražujete. Najprimamljiviji sistem je sa pogledom iz trećeg lica, ali ako baš hoćete izazov i retro užitak onda su tu fiksna kamera i tank kontrole. 

Ostatak glavnih mehanika je velikim delom identičan kao u starim Resident Evil naslovima. Šunjaćete se kroz mračnu vilu i ostale lokacije, tražeći predmete koji će vam pomoći da rešite razne zagonetke, i naravno usput boreći se ili izbegavajući pregršt protivnika.

Same lokacije na koje vas igra šalje su u ogromnom broju i često, previše često, ćete se naći u situaciji gde ćete morati da trčite sa jednog kraja svih tih mapa na drugi, za razliku od većine igara ovog tipa gde su mape i lokacije segmentirane u vidu poglavlja ili dužih deonica. Pored toga, i sistem inventara će vam zadavati glavobolju. Iako ćete vremenom doći do sobe u kojoj ćete moći da čuvate sve predmete koje ste sakupili, u početku ćete često morati da ih ostavljate za sobom zbog nedostatka mesta u inventaru.

Borba sa protivnicima vam takođe neće biti nimalo prijatna. U početku ćete imati kontakt sa vrlo slabim i praktično banalnim zombijima, ali kako igra bude napredovala, snaga novih protivnika će odjednom masivno skočiti. Iako igra dodaje brdo opcija za borbu, u njoj ne postoji nikakav način da izbegnete napad, kao recimo u Resident Evil 3, što će računajući popriličnu brzinu jačih protivnika značiti da ćete morati da primate udarce kako biste ih zapravo pobedili – bežanje i repozicioniranje će im samo dati još šansi da vas udare. Najveću jeres koju igra čini jeste da je šteta koju nanosite i primate često potpuno nasumična, i deluje kao da ne zavisi od vrste oružja koje koristite. 

Za snimanje pozicije naravno koristite gramofon i gramofonsku ploča koja je potrošni predmet ako ne igrate na najlakšoj težini. Doduše možemo reći da su zagonetke solidno i dobro osmišljene i implementirane, tako da se gotovo nikada nećete zaglaviti ili izgubiti.

Grafika nažalost nije nimalo spektakularna. Čak je i dizajn protivnika jako sličan drugim, mnogo bolje odrađenim igrama. Zombiji su generični kao iz RE igara, kultisti skoro kao iz RE4, a čak i natprirodna bića više podsećaju na zaboravljene modele iz Tormented Souls igre koja je zapravo imala originalni čudovišni dizajn protivnika. Animacije su poprilično proste, a krajolik možda ima par zanimljivih lokacija dok ostatak nimalo ne oduševljava.

Muzika je skoro apsolutno zaboravna, i osim što vrlo malo dodaje atmosferi, većinom ćete zaboraviti da je tu. Glasovna gluma je minimalna ali bar delimičnog kvaliteta. Najveći problem je pozicioniranje zvuka i njegovo širenje kroz lokacije. Često ćete čuti zombije ili druge protivnike koji se nalaze u sasvim drugom hodniku, na drugom kraju dvorišta, ili čak u zoni u koje još niste ušli. Ovo vam olakšava da saznate gde ste bezbedni a gde ne, ali takođe narušava bilo kakvu misteriju ili mogućnost iznenađenja i straha. Primera radi, igra pokušava da rekreira legendarni momenat iz prve Resident Evil igre kada prvi put naletite na zombija, ali bezuspešno, pošto ćete ga čuti daleko niz hodnik kako gricka svoju žrtvu.

Mislim da smo mane i nedostatke većinski već spomenuli. Razvojni tim je očigledno imao preveliku ambiciju da implementira što više raznih sistema, ali bez ikakve kohezije i smisla za dizajn progresije. Treba poraditi i na optimizaciji pošto igra ima običaj da dugo učitava lokacije i prilikom prvog kretanja u istoj dobro zasecka i izgubi frejmove.

Neverovatno je koliko ova igra ima potencijala i mogućnosti da bude stvarno spektakularni retro horor naslov, ali je plejada loših tehničkih i dizajnerskih odluka nažalost samo ukopava sve dublje i dublje. Ukoliko baš tražite ovakvu igru i dalje vam preporučujem da sačekate neki popust. Ukoliko ste baš strpljivi možda dočekate neku Enhanced Edition verziju.

Autor: Stefan Mitov Radojičić

Igru ustupio Tendo Games

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Them and Us review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[The Dark Pictures Anthology: House of Ashes review]

Serijal “Dark Pictures” donosi nam treću po redu zastrašujuću horor priču, ovoga puta malo drugačiju od prethodna dva dela.

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Ukoliko ste fan pomenutog serijala onda ste sigurno već upoznati sa njegovom suštinom, ali ukoliko ipak niste i prvi put se susrećete sa ovim naslovom, u par rečenica ćemo pokušati da vas uputimo i spremimo za ulazak u ovaj “tamni vilajet”. Posle toga ćemo se upustiti u detaljno opisivanje onoga što ova igra nudi i kakve emocije i doživljaj je izazvala u nama, ne bi li vam preneli naša iskustva i pomogli da shvatite koliko je ova igra za vas i vredi li za nju odvojiti 6-8 sati.

Dakle, radnja se dešava pod zemljom u mesopotamijskom hramu pracivilizacije, dok na površini bukti rat u Iraku. Vaš zadatak će biti da protagoniste izbavite od svih nedaća koje su im nepredviđene okolnosti nenadano nametnule. Ono što je važno da vam napomenemo jeste – držite koncentraciju tokom cele igre, bar koliko je to moguće, jer bi samo jedan trenutak nepažnje mogao da vas košta nekog od glavnih likova i donese vam rasplet kakvom se niste nadali. Sada kada znate o čemu je reč, vreme je da se pozabavimo nekim od glavnih segmenata kao što su priča, likovi, grafika i atmosfera.

Ono što smo na samom početku primetili jeste dosta klišea u naraciji i odnosima između likova, koji su u prvi mah jako površno i šablonski osmišljeni. Međutim moramo biti iskreni i priznati da se naše mišljenje kroz igru menjalo i da smo na kraju ipak bili zadovoljni kako su neki momenti i situacije “hendlovane” od strane pisaca.

Priča se polako gradi sa vrlo malo iznenadnih obrta u zapletu, bar do pred sam kraj. Sve nekako podseća na kombinaciju Indijana Džonsa i Osmog putnika. Komande nisu kompleksne i lako ih je pohvatati, pa i nema mnogo “jump scare” elemenata. Zapravo, taj momenat je ovde zamenjen jednim još strašnijim – situacijama u kojima morate brzo da odreagujete i pritisnete određeno dugme. Ne samo što je vreme za to kratko već će se i pozicija indikatora menjati od situacije do situacije. Naravno, ukoliko igrate na manjoj težini, ovo neće biti nikakav bauk, dok na većoj, što bi se reklo… Neka vam je Bog u pomoći.

Grafika koja prati ceo poduhvat je dosta dobra, međutim ono najbolje što bi igra mogla da ponudi u ovom segmentu bi usledilo tek ukoliko igrate na nekom kvalitetnijem 4K ekranu, i to ponajviše u mračnim deonicama. Refleksije su zaista odlične i dodatno doprinose na celokupnom utisku. Zvučni efekti su dosta dobri, međutim u određenim trenucima nam se glas samih likova činio u najmanju ruku čudno – kao da u su se nalazili u metalnoj kanti sa odškrinutim poklopcem.

Ono što je jedan od najvećih aduta uz celokupnu priču je to što ne manjka osećaja dobre atmosfere, pogotovo kako napredujete kroz igru. Tenzija će se postepeno podizati do samog kraja, skoro do tačke pucanja. Vašeg ili možda vašeg kontrolera? Nadajmo se ničeg od ponuđenog.

Nešto što treba napomenuti a tiče se negativnog aspekta, jesu bagovi. Ima ih nekolicina a pomenućemo samo neke od njih. Jedan od bagova tiče se samog menija i pregledanja artifakata, gde ćete u jednom momentu biti zakucani i nećete moći da nastavite pretragu pronađenih “premonition-a”, pa ćete morati skroz da izađete i vratite se u taj izbornik.

Drugi manje nervirajući bag se svodi na misteriozno svetlucanje na krajevima ekrana kada se nalazite u mračnim delovima igre. Osim što može da vas uplaši nekada može i da vam odvuče pažnju pa da utiče na vaše reflekse. Osim ako to nisu namerno uradili da nas sabotiraju? Ko zna…

Za kraj, tu je i krajnje čudan glič od kog u određenim momentima, unutrašnjost usta likova svetli. Da, da, dobro ste pročitali! U nekim momentima smo mislili da je to probijanje svetlosti kroz obraze, ali u mračnim predelima to opravdanje više nije “pilo vodu”, i stavilo je svetleća usta na listu neobičnih grafičkih gličeva.

Sve u svemu, The Dark Pictures Anthology: House of Ashes predstavlja ako ne korak unapred u odnosu na prošli deo ove antologije, onda svakako bar stoji rame uz rame sa njim. A kada ga uporedimo sa prvim delom, tu je definitivno par klasa iznad.

Ljudi iz Supermassive Games-a definitivno idu pravim smerom sa ovom franšizom, a s obzirom da ona nije ograničena na jednu priču već više njih, mi im predviđamo svetlu budućnosti i želimo mnogo uspeha. Svakako su pokazali da uče na svojim greškama i da slušaju fanove, a to koliko god delovalo jednostavno, često i nije slučaj.

Tako da – kontrolere u ruke i pođite u novu avanturu, hrabro i gordo. Jer drugačije neće da valja! Bar ne kad su u pitanju “mračne slike” i njihove antologije.

Autor: Miloš Živković

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post The Dark Pictures Anthology: House of Ashes review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[The Caligula Effect 2 review]

Ako je ova igra u meni probudila neko osećanje, onda je to konstantan deža vi utisak. Ali ovaj put, to ne znači da je nešto promenjeno u Matriksu.

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Naprotiv, nastavak pet godina stare igre The Caligula Effect, užasno podseća na prvi deo koji sam do sada skoro i u potpunosti zaboravio. Sve što je ostalo, bile su sitnice koje su se delimično vraćale u svest kako je igra napredovala, ne bih li na kraju kroz igru doživeo gotovo identično iskustvo kao i sa originalom.

Pominjanje Matriksa nije nimalo slučajno, jer postavka igre predstavlja nešto veoma slično. Radnja igre se odvija u virtuelnom svetu Ridu (eng. Redo), čiji stanovnici nisu svesni da su njegovi robovi. Osuđeni na njega iz najbolje namere od strane veštačke inteligencije po imenu Rigret (eng. Regret), svi ljudi zarobljeni u Ridu su tu kako bi zaboravili na sve ono za čime su u životu žalili. A njihova žal, zajedno sa ostalim sećanjima, oduzeta im je i stavljena pod ključ.

Stvari počinju da izmiču kontroli kada izvesna individua upada u Ridu i krade sećanja, čime nastaje pokret otpora koji za cilj ima samo jedno – da pobegne iz ovog virtuelnog zatvora. Kako je cela postavka u stilu japanskog školskog života, tako i protagonisti osnivaju klub koji služi kao paravan za sve planove i akcije koje ćete sa njima sprovoditi.

Ovo naravno povlači klasične filozofske teme i nedoumice, kako život u nestvarnom svetu ne može biti prihvatljiv nijednom biću željnom slobode. Ali kako je sloboda individualna stvar, tako od karaktera do karaktera njeno poimanje zavisi isključivo od okolnosti. Niti svako želi da pobegne iz Ridua, niti svako želi da u njemu ostane. I jedni i drugi, daće sve od sebe da ostvare ono što žele.

Odlična postavka ispričana je kroz solidno napisane likove i radnju. Iako bolja kao ideja nego završeni proizvod, priča vam može dati dovoljno razloga da igru završite do kraja. Nije nikakvo remek-delo u pitanju, ali ukoliko vas prosečni narativ zadovoljava u ovakvoj vrsti igara, možete slobodno da odahnete.

U svojoj suštini, The Caligula Effect 2 je kao i original, JRPG sa delimično poteznim sistemom borbi. Nakon što naletite na protivnike, ekran će se prebaciti u borbeni režim a likovi transformisati u svoje akcione verzije. Akcije su moguće kada dođete na red, ali to ne znači da će protivnici besposleno čekati da završite svoj naum.

Zanimljiva mehanika iz prve igre i dalje je prisutna i omogućava vam da predvidite ishod svojih akcija. Na ovaj način, možete gotovo sigurno da zaključite šta će se dogoditi pre nego što pokušate da sprovedete skovani plan. I dok je ovaj princip naročito efikasan kod jačih protivnika, na slabijim možete upotrebiti i automatski režim gde računar kontroliše vaše saborce, dok je na vama jedino da vodite protagonistu.

Između glavnih, nailazićete na mnoštvo sporednih misija koje mogu biti dosadne, ali čuvaju jako vredne nagrade koje unapređuju karaktere čime pružaju sasvim dovoljno motivacije za njihovo prelaženje. A oprema koju koristite, nakon što dostigne pun potencijal kroz što veću upotrebu, otključava mogućnost da pruža svoje bonuse čak i ukoliko je ne koristite aktivno.

Okruženja su raznovrsna i zanimljivo ih je istraživati, a sve je propraćeno kvalitetnom muzikom i dobrom glasovnom glumom. Ponovo nije u pitanju kvalitet epskih proporcija, ali nema sumnje da je audio nadprosečan, naročito u poređenju sa sličnim igrama.

Konačno, apsolutno najslabiji element igre jeste njena grafika. Iako je dizajn likova dobar, celokupni vizuelni kvalitet izgleda kao proizvod iz slične kuhinje samo iz PlayStation 3 ere video igara. Ovo je velika šteta s obzirom da igra žudi za razvojem stila koji u potpunosti ograničava njena tehnička strana. Recimo da je konačan utisak nalik naručivanju najnovijeg Persona naslova sa AliExpress-a. Otrcan vic, ali teško da se bolje može opisati ova situacija.

Ukoliko ste voleli prvi deo, nastavak je apsolutna preporuka. Isto važi i ukoliko volite Persona serijal a grafika i osećaj siromašnije produkcije vam ne mogu zasmetati. U svakom drugom slučaju, preispitajte svoje prioritete kada su JRPG igre u pitanju. U moru industrije postoji dosta kvalitetnijih naslova, ali sve ono što valja u vezi drugog Kaligulinog efekta, zaista je vredno vaše pažnje ukoliko ste spremni da malo dublje zavirite u zečju rupu.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio Reef Entertainment

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post The Caligula Effect 2 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Metroid Dread review]

Upravo sam primetio jednu neverovatnu stvar. Godinama pišem za Play! Zine i opisivao sam nebrojene „metroidvania“ igre, a baš nijednom nisam imao priliku da kažem koju reč direktno o tvorcu žanra. I ma koliko to neverovatno bilo, opet i nije previše začuđujuće jer u poslednjih deset godina, objavljene su samo dve Metroid igre. Obe za 3DS i obe, sticajem okolnosti, nisu dospele u moje šake za potrebe pisanja recenzije.

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Da stvar bude još zanimljivija, igra pred nama je prva tradicionalna, 2D skrolujuća Metroid igra nakon 19 godina, ako izuzmemo rimejkove starijih naslova. Prime serijal i nekolicina eksperimentalnih nastavaka i rimejkova, ukorenili su se kao standard, dok su ljubitelji izvornih igara sanjali o ovom danu. Konačno, ne tako dugo nakon prve najave, Metroid Dread je tu, spreman da opravda svoje ime i žanrovsku zaostavštinu.

Ukoliko je Castlevania majka ovog žanra, Metroid je svakako otac. Metroidvania su igre koje karakteriše sistem napretka kroz konstantno istraživanje nivoa i vraćanje na prethodne deonice, nakon što steknete mogućnost da u njima napredujete. Nijednu od ovih igara ne karakteriše držanje igrača za ruku, pa ni Metroid Dread ovde nije izuzetak. Ovo je igra za igrače oštrog oka, dobrog pamćenja i ljubitelje pažljivog igranja.

Igra se izvodi u „dve i po“ dimenzije, gde se gejmplej posmatra sa strane ali dubina nivoa takođe igra ulogu. Grafički, igra je veoma pametno osmišljena, kako bi što lepše izgledala na prenosivoj konzoli ograničenih tehničkih mogućnosti. Ako je nešto bilo žrtvovano radi frejmrejta, rekao bih da su to bile teksture kojih ili kao da nema ili su jako niske rezolucije. Ali kako je celo okruženje u metalno-futurističkom stilu, ovo je gotovo neprimetno. Igra izgleda odlično.

Gejmplej je skoro sasvim preuzet iz poslednje Metroid igre – Samus Returns za 3DS, gde osim tradicionalnih poteza ove franšize, kontranapad igra izuzetno važnu ulogu. Većina protivnika ima napad kom možete da parirate tempiranjem pritiska dugmeta. A ovo se dalje proteže i na sukobe sa smrtonosnim EMMI robotima, koji su gotovo neuništivi, a ukoliko vas ščepaju, samo precizan tajming vam može pružiti šansu da pobegnete.

Ovi surovi protivnici vladaju određenim deonicama mape, pa na taj način usporavaju istraživanje i stavljaju pritisak na igrača koji u tom momentu umesto lovca, postaje lovljeni plen. U pitanju je malo odstupanje od dosadašnje formule serijala, ali kao inovacija je bez sumnje dobrodošlo. Zapravo, kompletna igra odiše prvenstveno nostalgičnim notama i asocira na desetine naslova iz „zlatne ere video igara“.

Priča prati protagonistkinju serijala Samus Aran u njenim pokušajima da se vrati na svoj brod, nakon što uviđa da poziv u pomoć kom se odazvala na udaljenoj planeti, nije baš bio toliko iskren. A za razliku od prethodnih Metroid igara, deluje kao da je dinamika celog naslova na znatno višem nivou. Kako to znam? Pa recimo samo da je ovo verovatno prva Metroid igra koju sam u jednom dahu prešao, bez da su me usporavale trome deonice i prepreke.

Kada smo već kod toga, ono što je karakteristično za sam žanr, jeste to što se od vas traži da upamtite gde se nalaze nepristupačne lokacije, kako biste im se vratili nakon što steknete moć da ih dosegnete. Ovo je poprilično zahtevan zadatak za um, pa iako pruža neviđene slojeve igračke satisfakcije, često može biti previše za igrače željne pristupačnijih izazova. U ovoj igri, osim svega dva puta kada sam zastao i dobro promislio pre nego što sam nastavio dalje, ovaj problem je sasvim eliminisan. Kako? Neviđeno dobrim dizajnom nivoa!

Ukoliko dobijete moć a ne znate gde treba da je upotrebite ili kako tu da stignete, igra će vas sama tamo navoditi. Ne kojekakvim strelicama, indikatorima na mapi i slično, već čistim dizajnom. Igra obiluje momentima kada vas suptilno postavi u situaciju iz koje ne možete da se vratite natrag, što vaše istraživanje ograničava na manje lokacije gde imate mnogo veće šanse da pronađete to što tražite. I što je najbolje od svega, ovo se izvodi neprimetno i stvara iluziju igraču da poseduje kakvo šesto čulo. A igra koja čini da se osetimo posebno, ne može biti loša!

Verovatno najinteresantniji momenat igre, jesu okršaji sa unikatnim protivnicima, odnosno „boss borbe“. Vrlo je moguće da u poslednjih dvadeset godina nisam iskusio bolje osmišljene susrete sa plejadom živopisnih neprijatelja. U početku deluju kao nemoguća prepreka, ali već nakon nekoliko pokušaja u sebi pronalazite veštinu a u njima šablon kako ih poraziti. I sve to užasno zabavno za gledati, a još zabavnije za osetiti pod prstima.

I kad već pominjem prste, moram napomenuti da je ovo jedna od retkih Switch igara koje sam radije igrao na televizoru nego u prenosivom režimu. Razlog tome nije ni lošiji frejmrejt ni siromašnija grafika, jer sve funkcioniše i izgleda gotovo identično u obe varijante. Jednostavno, kontrole iziskuju igranje na što udobnijem kontroleru. Akcija je mnogo, a vrše se i kombinacijom više dugmića. Za prosto igranje, prenosiva varijanta je sasvim OK, ali kada naiđe gazda nivoa, bolje isučite taj Pro Kontroler iz fioke.

Jednoj ovako zabavnoj igri pored koje je lako zaboraviti na vreme, nije zahvalan posao tražiti mane. One su svakako prisutne kako nije u pitanju idealan naslov, a najviše bih ih mogao nasloviti na konto inovacija i generalnog unapređenja. Iako jako retko, dizajn nivoa ima svoje mane, a navođenje kroz nivoe bi moglo koristiti i neku vrstu olakšanja barem proizvoljnim planiranjem putanje kretanja. Crtanje po mapi? Može. Bilo šta, samo da od i ovako fluidne igre, celo iskustvo bude još tečnije.

Iako izgleda odlično i traje solidno, i na ta dva polja se može uložiti dodatan trud. Dok verni obožavaoci neće ni trepnuti pre kupovine, uložiti šezdeset evra za desetak sati dugu igru koja izgleda kao brušeni proizvod izuzetno talentovanog nezavisnog studija – za android, nije nešto na šta je lako odlučiti se. Ovakvu igru treba zgrabiti već na prvom popustu, ali kako znamo da Nintendo slabo popušta kada su igre iz njihove kuhinje u pitanju, ovo je odličan trenutak da se zapitate koliko ste verni ovom serijalu.

Ukoliko niste neko ko gleda cenu kada je kvalitet u pitanju, ovu igru vam od srca preporučujem. Ali ukoliko želite dužu zabavu a ponovno igranje naslova koji i jeste dizajniran da se igra više puta prosto nije nešto što volite da radite… opet organizujte sebi neki popust. Evo recimo jedan dobar od 50%. Dogovorite se sa drugarom, kupite igru po pola. Verujte mi, vredi svake pare u dinarskoj protivvrednosti tih trideset uloženih evra.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Metroid Dread review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[FIFA 22 review]

Dolazak nove generacije konzola nekako nas je iz iskustva naučio da sa sobom nosi i radikalne promene po pitanju sportskih simulacija. Obično je to značilo i promenu endžina za određene franšize, ali ovoga puta nešto tako “revolucionarno” se nije desilo. Šta smo to dobili, šta izgubili a šta je ostalo isto, pokušaćemo da vam približimo u daljem tekstu. 

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

FIFA 22 je u odnosu na konkurenta eFootball 2022 (bivši dragi nama PES) odlučila da i ove godine igračima iz džepa “istera” pozamašnih šezdeset evra, ne bi li isti mogli da okušaju svoje znanje na ovogodišnjem izdanju EA-ove franšize. Sve to ne bi bio problem da nemamo predznanje o njihovoj zlatnoj koki FUT modu koji im donosi najveći profit. Zato se i postavlja retoričko pitanje – da li ih je pohlepa ili nešto drugo navelo da od igrača izvuku dodatni novac. 

Ove godine najpopularniji FIFA mod – FUT, pretrpeo je određene promene, ali rekli bismo ništa radikalno. Većina se svodi na način za nagrađivanje igrača kroz Division Rivals i Weekend League. Glavna promena u igri je zapravo “HyperMotion”, koji bi trebalo da doprinese na realizmu pokreta igrača na terenu. Ukratko, “HyperMotion” je nova tehnologija skeniranja nekolicine najboljih svetskih fudbalera i prenošenje njihovih pokreta u igru.

Ovo zaista podiže igru na viši nivo, ali baza skeniranih igrača je za sada jako mala, što svakako treba još obogatiti u budućnosti. Kada bi ovaj metod zaživeo i kada bi se baza skeniranih igrača povećavala iz godine u godinu, na duže staze bismo se konačno približili autentičnom repliciranju fudbalske utakmice. Ono što bi u ovom slučaju kao i u nekim drugim moglo da bude problem, jeste situacija sa licencama, jer teško je prikupiti sve dozvole i napraviti neku sveobuhvatnu bazu skenova koja bi pokrila bar većinu igrača iz najvećih liga.

A kad smo već kod licence, FIFA je ove godine izgubila licencu za još nekoliko timova, kao što su Napoli, Lazio i Atalanta. Te licence su, pogađate, pokupili konkurenti. Ovo svakako neće obradovati zaljubljenike u Italijansku Seriju A, koja moramo priznati iz godine u godinu raste i vraća se na staze stare slave kada su Maldini, Totti, Del Piero i ekipa harali Apeninskim poluostrvom.

Druge promene koje nam ovogodišnja FIFA donosi odnose se na “Volta Football” i na Karijerni mod. Tu su noviteti kao što su Dodgeball, Foot Tennis, Disco Lava, Quick Strike, Wall Ball Elimination, Team Keepaway, Target Gallery, Corner Scramble.

Međutim, iako novi arkadni režim “Volta Football” ima sve ove mini igre koje su zabavne za igranje, čini se da je EA možda pogrešio time što je dozvolio da budu dostupne samo u određeno vreme tokom nedelje, što je definitivno loša vest za kežual igrače. Niko ne bi trebalo da zbog takvih odluka propusti jedan od najopuštenijih i najzabavnijih režima ovogodišnje fudbalske simulacije. 

Sledeći novitet vredan pomena a vezan za karijerni mod svodi se na dodatak novih “cut scena” koje doprinose na osećaju autentičnosti. A tu su i dodavanje Lige šampiona, Evropa lige kao i trećeg po jačini takmičenja – Lige konferencija. Međutim, možda najveća i najznačajnija promena je opcija da kreirate klub. Dakle, ako ste nekada maštali da imate svoj klub koji bi krenuo iz poslednje divizije Engleske pa da ga uvedete u Premijer ligu, sada je to i moguće. Ali vredi i napomenuti da je izbor u dizajnu dresova i grbova ipak ograničen, no dovoljan da se koliko-toliko uživite u vaš novi projekat.

Pored svih ovih promena, ono što zaista posebno moramo da pomenemo i pohvalimo je grafika u ovoj igri. Ona je zaista na zapanjujuće dobrom nivou, posebno ako imate mogućnost igranja na 4K televizoru sa HDR-om. U pojedinim momentima kada je HyperMotion u punom sjaju, moglo bi se reći da igra izgleda gotovo pa fotorealistično.

Na kraju se postavlja pitanje, da li je ovogodišnja FIFA donela toliko noviteta i poboljšanja da se za nju izdvoji pomenuta suma novca? Neki naš zaključak bi mogao biti i da i ne. Da – jer zaista dobijate priliku da uživate u pregršt modova i sadržaja, koji bi, ukoliko se odlučite da igrate u društvu, mogli da vam donesu sate i sate zabave uz fenomenalne vizuelne detalje. Ali opet i ne – jer čak i uz toliko pominjani HyperMotion, ne možemo reći da je načinjena neka suštinska promena i da je napravljen veliki korak napred. Sve nekako i dalje miriše na nekoliko prethodnih izdanja…

Ostaje utisak da je FIFA i dalje arkadna igra a ne simulacija. A nemamo sumnje u to da bi novac kojim raspolaže ekipa iz EA, mogao znatno pametnije da se upotrebi. Zapravo, mislimo da je za to i krajnje vreme. Vreme za promenu ne samo endžina, već i suštine koja bi od FIFE napravile ne samo najbolju simulaciju naspram konkurencije, već i zbilja odličnu igru u svakom pogledu.

Autor: Miloš Živković

Igru ustupio Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post FIFA 22 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[eFootball 2022 review]

PES 2022 nam ove godine dolazi sa novim imenom koje bi trebalo da označi i novi početak, ili je bar to bila namera. Osim ako novo ime eFootball 2022 nije samo marketinški trik u šta smo posumnjali veoma brzo nakon izlaska prve (nepotpune) verzije ove igre. Verzije koje ćemo upravo opisati, bar dok nam na vrata ne zakuca neka gde su svi modovi otključani. A tako nešto se po najavama očekuje sredinom novembra…

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

eFootball 2022 na prvu loptu već pri prvom ekranu ostavlja nekako siromašan utisak. Glavni meni je dosta jednostavan a u pozadini možete videti Lionela Mesija koji pozira u nekom “hipi dresu”, koji valjda predstavlja Konamijevu imaginarnu garnituru domaćih dresova.

Mesi kao pojava svakako jeste veliko ime, ali ne bi se moglo reći da je njegova karijera na vrhuncu. Kao što verovatno i svi znate, on je ove sezone napustio Barselonu posle punih 20 godina provedenih u tom klubu, a da stvar bude gora, ne kompletno svojom voljom. Posle ovakvog epiloga i uzimajući u obzir da Lionel ima 34 godine, teško je očekivati da njegova karijera može da krene uzlaznom putanjom. A nešto slično bi se moglo reći i za Konamijevu fudbalsku simulaciju. Zašto to mislimo? Upravo to ćemo pokušati da vam pojasnimo u daljem tekstu.

U trenutnoj verziji igre, jedini modovi koje ćete moći da koristite su “Events” i “Match”. Prvi pomenuti vam nudi mogućnost da svoje snage odmerite sa nekim od igrača koje će vam Konamijev sistem za spajanje dodeliti. Dakle u pitanju nije igra protiv kompjutera, već onlajn meč. U ovom modu ćete u zavisnosti od dana kada se uključite imati mogućnost da uzmete neki od klubova ambasadora eFootballa 2022, a to su, pogađate, uglavnom klubovi koji u FIFI 22 nisu licencirani. Kao na primer Roma, Atalanta i Juventus.

Cilj u ovom modu jeste da u prvoj fazi pobedite bar jedan meč od 3 za šta ćete biti nagrađeni sa 10 hiljada “e novčića” koje ćete kasnije, kada puna igra izađe, moći da potrošite u modu “My club”. Ukoliko savladate prvu fazu, prelazite u drugu gde vam je cilj da ostvarite 2 pobede od 3 meča. Mod je ponovljiv, tako da ćete moći da ga igrate više puta.

Drugi mod “Match”, kao što možete da pretpostavite, svodi se na egzibicioni meč protiv kompjutera ili protiv drugog igrača u lokalu, odnosno vašeg gejming kompanjona, da tako kažemo. U ovom modu ćete imati izbor suženog broja timova među kojima su: Bajern iz Minhena, Barselona, Juventus, Mančester Junajted, Arsenal, Korintians, Flamengo, Sao Paolo i River Plejt.

Što se tiče same igre i njene suštine, ono što je na “prvu loptu” bilo primetno jeste da je eFootball 2022 prepun bagova. Neki su popravljeni od izlaska, a neki još nisu. Jedan od najučestalijih je čudna kolizija igrača kod remplovanja i startova koja često dovodi do tragikomičnih momenata gde se igrači teleportuju ili klizaju po travi. Ukoliko ste radoznali da vidite zaista fascinantnu plejadu bagova, svakako preporučujem brzu pretragu na JuTjubu. 

Ako izuzmemo bagove, što je složićete se jako teško, sama igra zaista ima dobar potencijal da prenese suštinu fudbalske igre u virtuelni svet. Naročito ako pogledamo kretanje lopte i pokrete igrača koji izgledaju zaista dobro. No izvesti neku dobru akciju, zaista je teško. Ukoliko igrate na osnovnim podešavanjima, za precizan i dovoljno brz pas ka igraču trebaće vam dosta veštine i znanja. Takođe, građenje lopte i sam prijem su isto tako dosta kompleksni no verodostojni. A sve nekako ima mnogo veći značaj kada napokon postignete gol, znajući koliki ste trud i napor uložili ne bi li došlo do toga. 

Ono što nikako ne ide u korist realnosti su sami šutevi. Lopta i dalje leti nekako kao da je u pitanju, žargonski rečeno “balonjara”, a golmani dosta brzo uspevaju paradama da je izbiju van okvira gola. U ovom pogledu bi iz Konamija mogli malo da bace pogled u susedno dvorište i “ukradu” zanat od komšije, jer iako smo generalno mišljenja da je eFootball simulacija a FIFA arkada, to ne možemo reći i za ovaj segment igre.

Ono što posebno bode oči a tiče se grafike jeste trava! Ako se ovo uopšte može i nazvati tako, jer više liči na neki tepih koji je pozeleneo od muke. A ono što nikako ne pomaže toj činjenici su senke koje fudbaleri i objekti na terenu i van njega bacaju na taj “tepih”, jer u nekim momentima će vam izgledati kao da igrači ili lopta levitiraju. 

Da budemo iskreni, uvodne animacije pre početka utakmice izgledaju zaista dobro, uz kadrove zagrevanja igrača koji su solidno modelirani. Ali ne daj Bože da gledate krupni plan ponovljenog snimka gde se neki igrač ljuti na sudiju. Tako nešto bi, ukoliko imate decu, moglo trajno da ih odvoji od fudbala. Verujte nam i budite oprezni, jer facijalne animacije u ovoj igri zaista mogu da uplaše. 

Još jedna zamerka tiče se dresova koji su i dalje zalepljeni za model igrača i na njima izgledaju kao da su pokisli pa su im se slepili uz telo. Nadali smo se da će bar ove godine dresovi biti posebno i nezavisno modelirani ali izgleda da ćemo morati da pričekamo još neko vreme…

Autor: Miloš Živković

Igra je besplatna

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post eFootball 2022 review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Golf Club Wasteland]

Demagog Studio je ime koje bi trebalo dobro upamtiti. Sa srpskim skrivenim draguljem koji se probija na uzavrelom i prezasićenom tržištu igara, naši developeri su izgleda našli pravu formulu za uspeh. Naravno, saznanje da je ovo igra domaćeg developera nije uticalo na moju odluku da zaigram Golf Club Wasteland. 

Češljajući ponudu noviteta na platformi, ova igra se posebno istakla po tome što je praktično jedinstvena. Nema igara koje govore o distopijskoj budućnosti, u kojoj je od čovečanstva u vremenu ostao samo sitan trag postojanja, a da je još i golf uklopljen u celu priču.

Golf Club Wasteland vas smešta u ulogu usamljenog astronauta, koji po idilično-apokaliptičnim lokacijama i krajolicima ima zadatak da za što manje udaraca golf lopticu dovede do rupe. Napuštena gradilišta, priroda koja se polako vraća na svoje, uništeni tržni centri i slično. Mehanika golfa je prijatna, ne preterano napredna, ali odlično funkcioniše i ne izaziva previše problema u ovoj futurističkoj pustoši. Naravno, morate se čuvati radioaktivnih krava koje će rado pojesti lopticu ako je pošaljete u njihovom pravcu.

Kada golf stavimo sa strane, ova igra ima toliko toga da ponudi, i to u vidu priče samog protagoniste, kao i otkrivanja detalja o svetu pre katastrofe.

Planeta Zemlja je razorena i postala je deponija, a ostatak civilizacije živi na Marsu. Naš dom sa svim radioaktivnim ostacima i razorenim gradovima postao je odlično mesto za igranje apokaliptičnog golfa. Kao što sam rekao za samo golfiranje tako i ostaje, ali ono odlazi sa strane kada vas pustoš uvuče u osluškivanje. Imerzija je prava reč, ma koliko sumoran svet bio. 

DJ na radiju polako otkriva našu zaboravljenu prošlost, a tokom ovog neonskog putovanja naletećete i na neka neočekivana iznenađenja. Nelinearno kazivanje priče u Golf Club Wasteland, koje vam ne stavlja tekst pred nos, već suptilno uvlači u zasebni svet, je fenomenalno odrađeno, što nas kao domaći medij zaista čini ponosnim. Tako dobijamo tri zasebne priče koje na kraju stvaraju sopstvenu celinu. Priča je stvarno genijalno uklopljena i dobro prikazuje pad nekada neustrašive planete, i to kombinuje sa odličnom vizuelnom prezentacijom, skladno uvezanom kroz tok narativa.

Grafika jeste prosta, ali lepo iskazuje tematiku budućnosti sa neonskim znakovima i oblakoderima u toksičnoj izmaglici, a ujedno i nije preterano zahtevna. Igra poseduje odličnu muziku, pre svega upućenu žiteljima Marsa koji se nostalgično prisećaju hitova iz 2020. godine.

Izbegavao sam da se upustim u gledanje ocena na Steam-u i Switch konzolama pre nego što sam svoje utiske sveo i priveo kraju. Ali sada, mogu reći da nisam iznenađen pozitivnim reakcijama pošto su one sasvim opravdane. Golf Club Wasteland definitivno zaslužuje 90% pozitivnih ocena na Steam-u.

Golf Club Wasteland domaćeg Demagog Studija je zabavno post-apokaliptično golf iskustvo sa pregršt distopijskog šarma. Ostaje samo pitanje – Šta čekate?

Autor: Milan Janković

Igru ustupio: Untold Tales

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Golf Club Wasteland appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu