[Više kao „The fall of Babylon’s Fall“: Babylon’s Fall recenzija]

Nema mnogo toga lepog što bih mogao reći o ovoj igri, a to automatski govori tako mnogo o njoj. Da, Babylon’s Fall je poprilično loš naslov, što me je dočekalo nespremnog s obzirom na to ko stoji iza njega. Square Enix i PlatinumGames – momci, jeste li OK?

Zamislite sad moj dubok i bolan uzdah, dok pokušavam da započnem ovu žalopojku. Osećam se kao da mi je potrebna „Kickstarter“ kampanja kako bih napisao recenziju za jednu od najneinteresantnijih igara koje sam zaigrao poslednjih godina. Ali šta je tu je, krenuću od većinskog dela igre – njenih loših strana, pa u procesu pokušati da iščeprkam i poneku lepu reč na konto oskudnog kvaliteta.

Gotovo najveća katastrofa tiče se grafike koja je na izuzetno lošem nivou. Znate one igre koje stignu uz novu generaciju konzola a vi pomislite – šta, pa zar je ovo „next gen“? E tako bi izgledao Babylon’s Fall, da se pojavio 2006. godine na izlasku PlayStation trojke.

No koliko god grafika bila mrljava a teksture otužne, umetnički stil koji od svega pokušava da napravi nekakav doživljaj sveta oslikanog četkicom, uspeva da ih još više degradira. A kada specifični stil umesto da malo poboljša vizuelnu prezentaciju i sakrije poneku grafičku manu zapravo istakne sve ono što je loše, znate da ste zašli u Zonu Sumraka kakve se na polju interaktivne zabave retko kada javljaju.

Složićete se da grafika ipak nije najbitnija stvar kada su video igre u pitanju. Pa bi i u ovom slučaju ukoliko bi ostali elementi bili na nivou, mogao da se proguta i ovako otužan vizuelni zalogaj. Međutim, Babylon’s Fall i na ostalim poljima nastavlja u istom, začuđujuće lošem maniru.

Postavka igre nas stavlja u ulogu karaktera koji je preživeo inicijaciju u ratnika. Ovo znači da mu je na leđa postavljen uređaj koji ubija one koji su nekompatibilni sa njim, ali preživelima pruža moć. Kakva moć je u pitanju? Pa zamislite dodatni par svetlećih ruku koje možete koristiti u borbi. Nešto kao pelcovani Mortal Kombat Goro…

Ova ideja je možda i najbolja stvar u vezi igre, jer PlatinumGames ostavlja svoj prepoznatljiv pečat u vidu borbi koje interesantno izgledaju. Prisutan je dobar broj kombinacija udaraca i mogućnosti koje dodatne ruke pružaju. Međutim, raspored komandi i uopšteno dizajn kontrola, jedan je od najgorih koje sam iskusio u poslednje vreme.

Želite još nešto podjednako grdno? Šta kažete onda na sistem kreiranja karaktera, koji je možda i najsiromašniji koji sam video u životu. Da ne pominjem da svaki karakter, bilo da ste ga vi napravili ili je već bio prisutan, izgleda generički koliko i činija pirinča. Pregršt je modela igara iz sredine dvehiljaditih godina, koji izgledaju lepše od ovoga.

Priča suštinski nije loša ali u kombinaciji sa svim ostalim, ne može da dobije na značaju pa ostaje krajnje neinteresantna. Isto važi i za kompletan univerzum. Dok grafika skrnavi okruženje koje je moglo da bude osvežavajuće za igračku scenu, kompletna prezentacija kao da teži tome da bude neka vrsta izvitoperene kompozicije. 

Srž igre leži u prelaženju izdvojenih arena. Ovo možete raditi sami ili uz pomoć prijatelja (ukoliko imate dovoljno dobrog prijatelja da pristane da igra ovako nešto radi vas). Pa dok ove arene pokušavaju da održe situaciju svežom često menjajući vrstu lokacija pa čak i povremeno ubacujući novitete po pitanju gejmpleja, sve se svodi na dosadnu repeticiju.

Nivoi su isprazni i ne pozivaju na istraživanje. Borbe su predvidive pa i pored solidnog borbenog sistema, dosade jako brzo. Da ne pominjem gazdu nivoa čije prelaženje ne zahteva razmišljanje već poziva na besomučno pritiskanje dugmića i posmatranje njegove energije koja polako nestaje. I sve to za skromnih sedamdeset evra – prava sitnica.

Kao mačka u trku preko raštimovanog klavira, tako i Babylon’s Fall i dalje odjekuje u mojim ušima. Da li to znači da će svako deliti moje mišljenje? Zaboga ne. I sami ste svesni koliko zapanjujuće raznoliki mogu biti muzički ukusi kod ljudi, pa je situacija ista i kada su video igre u pitanju. Tako i ovo vrlo bezukusno jelo može pronaći put do vašeg stomaka, zahvaljujući šačici kvaliteta i renomeu studija koji stoje iza njih. Samo što vam ja to nikako ne bih preporučio.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Više kao „The fall of Babylon’s Fall“: Babylon’s Fall recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Suton sudbonosnog sukoba: Assassin’s Creed Valhalla: Dawn of Ragnarok recenzija]

Dawn of Ragnarok je treća i poslednja ekspanzija za AC Valhalu, izašla čitavih godinu i po dana od premijere originalne igre. Ovo je ubedljivo najveće proširenje za video igru koje je Ubisoft ikada napravio, s obzirom da Dawn of Ragnarok, uprkos svojoj nezanemarljivo visokoj ceni, zapravo nudi više nego solidnu količinu sadržaja. Ipak, ovde treba upozoriti da će vas sačekati još jedan Ubisoft naslov, a kada kažem Ubisoft naslov, mislim na ustaljenu formulu za igre ovakvog tipa koja traje već godinama. 

Što se tiče narativa, ovde vodite Odina, kao što ste mogli i u osnovnoj igri da ga vodite kroz Eivora. U potrazi ste za Baldurom, Odinovim sinom koji je misteriozno nestao. Na vašem putu susrešćete se sa mnogim kreaturama iz nordijske mitologije, kao što su Odinovi zakleti neprijatelji, ledeni i vatreni džinovi. Međutim, ono što se svakako mora pohvaliti jeste prizemljenost koju Ubisoft drži pri pristupu ovoj fantazijskoj priči, s obzirom da Odin ovde definitivno nije omnipotentan, i da bez solidne vojske ne može suzbiti sile koje najavljuju Ragnarok. Ovo doduše važi i za njegove protivnike, koji su takođe nešto više ‘’humanizovanija’’ izdanja svojih originala. Ipak, ne očekujte neko radikalno dobro iskustvo, jer ćete pronaći dosta nepotrebnog razvlačenja i prekomerne ekspozicije, mada je tempo narativa znatno bolji. Dawn of Ragnarok će trajati od 25 do 30 časova i izložiti svoju bolje napisanu priču za mnogo manje vremena, mnogo detaljnije i zrelije nego što je to činila osnovna igra.

Što se tiče gejmpleja, nažalost ovde se ne može očekivati previše u smislu ispravke nekih zjapećih rupa prilikom borbe i samog putovanja kroz svet. Ovo je i dalje u svojoj srži AC Valhalla, ali svakako ne treba zanemariti da je Ubisoft dodao veoma veliku količinu sadržaja, koja pored novih oružja i oklopa, uključuje i nove sposobnosti i poteze, kao i mogućnost da ukradete specijalni potez svojih protivnika. Ovako ćete dobijati neke znatno više mitske sposobnosti, u vidu kratkog teleporta, zaleđivanja svojih neprijatelja i slično. Ovde se to i uklapa u narativ, s obzirom da pratite Sveoca, dok su nove moći pretežno veoma zabavne za korišćenje i mogu sklopiti neke poprilično filmske kombo serije udaraca. 

Ovde ćete po ogromnom Svartalfheimu, takođe znanom i kao Mirkalfar, lutati u potrazi za Baldurom, dok će vas kao zamena za prethodne baze po Engleskoj dočekati patuljački rudnici. Ovde se ponovo uključuje ta formula zauzimanja regiona, koja je ovde malo manje primetna zbog načina na koji je priča ispričana i zapravo poseduje manje dodatnog i nepotrebnog sadržaja. Borbu i dalje ne blista, s obzirom da je i dalje u pitanju dosta nezgrapan i slabo responzivan sistem. Animacije će i dalje praviti probleme i gličovati kroz neprijatelje, dok će pojedine borbe odudarati nedostatkom zadovoljavajućeg osećaja pri udarcima. Ipak, treba malo pohvaliti da se ovde pojavljuje solidan broj novih tipova neprijatelja koji stvarno ume da osveži igru i dosadno tabanje istih sumanutih Engleza. 

Iako svet izgleda maestralno, ovo svakako nije najimpresivnije delo koje je Ubisoft napravio u vidu veličine, ali u vidu dizajna svakako briljira na nekoliko polja. Istraživanje je znatno interesantnije, uprkos nešto ravnijem reljefu sveta. Ovde je definitivno igrala ulogu i ekipa koja je radila na Immortals: Fenyx Rising, s obzirom da su zanimljivije zagonetke i pristup istraživanju ovde zauzeli primat u poređenju sa originalnom igrom. 

Što se tiče zvuka, miks i glasovna gluma su ostali standardno veoma dobri, gde su čak i pojedini tehnički problemi ovde izbegnuti. Muzika prosto briljira i sadrži nekoliko novih numera koje se savršeno uklapaju sa starim i okidaju u idealnim momentima, svakako poboljšavajući iskustvo. Sa same tehničke strane, Valhalla i njen endžin ni ovde nisu odradili najbriljantniji posao, s obzirom da se iskakanje tekstura na konzolama svakako može primetiti, dok je na PC-u ovo nešto manji problem. Uz to treba napomenuti i razočaravajući performans u određenim momentima, s obzirom da je Valhalla i dalje jedna od resursno najzahtevnijih igara. 

Teško je bilo kome preporučiti ovu igru ako vas Valhalla prethodno nije oduševila. Iako Dawn of Ragnarok predstavlja jedno dosta bolje iskustvo u vidu sadržaja, kvalitetnijeg dizajna sveta i zagonetki, kao i samog narativa, ponovo sa sobom vuče probleme koji se ne mogu istrebiti tako lako. Ako Ubisoft konačno uspe da odluta sledećom igrom od svoje generične formule koju godinama koristi, dizajneri i pisci nikako nisu za zanemariti ako se uklope sa gejmplejom. Do tada (ako ikada toga bude), Dawn of Ragnarok jeste ipak jedno od najboljih modernih AC iskustava.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Ubisoft

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Suton sudbonosnog sukoba: Assassin’s Creed Valhalla: Dawn of Ragnarok recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Odbranite toranj kroz 1000 pokušaja: ROGUE TOWER recenzija]

Moj prvi ulazak u svet Tower Defense igara bila je mobilna igra Bloons TD. Znao sam da postoje igre tog tipa, ali nikada nisam imao dovoljno interesovanja za njih. Time mi se otvorio čitav novi svet, iliti žanr igara, koje sam gustirao na miru i laganim tempom. Tada sam shvatio koliko su TD igre opuštajuće. 

Kako je moj ukus za video igre sazrevao, tako su se pojavili neki novi dodaci koji su gejmplej činili svežijim i raznovrsnijim. Meni omiljeni jeste proceduralna generacija, koja u suštini znači da nijedan meč ili partija igranja nije ista u pogledu mape i opreme koju igrač ima. To donosi veliku diverzifikaciju u igranju i stalno nudi svežinu gejmpleja.

Došao je red da se proceduralna generacija uvede i u žanr Tower Defense igara, i to ne sama, već udružena sa roguelike elementima. Enter Rogue Tower.

Rogue Tower je prosta igra na prvi pogled, grafika je izrazito minimalistička, sa elementima u vidu blokova. Sve počinje sa malim posedom koji širite, a svako proširenje nosi sa sobom talas neprijatelja koji jure ka tornju. Svako proširenje omogućava da igrač plasira zaštitu u vidu tornjeva. U početku su to samostreli, zatim idu bacači raketa, tornjevi sa otrovom, vatrom i strujom koji za cilj imaju uništenje neprijatelja.

Kompletan zadatak igrača sastoji se iz širenja puteva, plasiranja odbrana i upravljanja istim. Plasman odbrane je izrazito važan, kao i proširenje iste, pošto se svaka odbrana može pojedinačno pojačati i dobiti određene prioritete pri gađanju neprijatelja, što je odlična stvar za modifikaciju.

Tokom samog igranja dobićete karte kojima se širi ponuda oružja, a zatim ih kupujete zlatom koje ostavljaju pali neprijatelji. Uz oružje imate i pasivne spsoobnosti kao što su sakupljač mane, ili rudnik koji pasivno donosi dodatke za pomoć u borbi.

Tokom čitave igre jako je bitno dobro raspolagati sa novcem, i na igraču je da li će štedeti za neki skuplji toranj ili će sve pare dati na samostrele koji posle 9 nivoa postaju dosta manje efektivni protiv štitova. Sloboda je ogromna, ali nemojmo se zavaravati, jer pobeda nije ni blizu. Ovde nije cilj pobediti što pre, već sakupljati iskustvo i učiti na greškama, ali i mnogo više. Prvih par puta ćete brzo stradati samo da biste ponovo ušli u bitku, što je i normalno, s obzirom da se radi o roguelike igri. Iskustvo se ogleda i u onom na kraju svake bitke, pošto možete kupovati kartice koje jačaju odbrane i donose neke nove elemente u bitku, kao što je recimo bacač plamena.

Malo ću filozofirati u ovom pasusu. Vidite, Rogue Tower se može opisati kao čovek, koji je na prvi pogled prost i nema šta da ponudi, ali provedite malo vremena i posvetite mu pažnju i videćete šta se sve krije ispod površine. Takav je i Rogue Tower, dosta toga nudi, i svaka partija je prilika da se otkrije neki novi element dok se šire prostranstva.

Od samih problema sa igrom nema mnogo toga što mogu reći da me muči, osim što sam proveo na desetine sati igrajući se svega par dana. Elem, neke mehanike nisu baš dobro objašnjene, a prioriteti svakog tornja nisu samostalno prilagođeni već ih morate ručno podešavati. Što se tiče kartica koje otključavate kroz XP, dobar deo njih ne doprinosi ničemu i samo će vam uzimati resurse da biste došli do onoga što vam ima koristi i smisla.

Rogue Tower je iznenađujuće dobra kombinacija nekoliko žanrova. Ako volite makar dva žanra koja ova igra nudi, onda je definitivno nemojte zaobići.

Autor: Milan Janković

Igru ustupio: Die of Death

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Odbranite toranj kroz 1000 pokušaja: ROGUE TOWER recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Nebrušeni dijamant: MONARK recenzija]

Svi mi imamo listu onih igara koje želimo da odigramo, ali iz nekog razloga prosto nikako da ih uzmemo u ruke. Izgovor je gotovo uvek nedostatak vremena, ali dobro je poznato da kada nam se nešto zaista igra, ne tražimo izgovore već koristimo svaku priliku za igranje! Stoga bih kategoriju „igre koje bih igrao“ preimenovao u „igre koje bih igrao sada, da me više privlače“.

Monark meni lično spada u baš takvu kategoriju i da nisam imao tu obavezu da je propisno odigram za potrebe ove recenzije, verovatno bi čučala na onoj listi deceniju i po, pre nego što bih na nju možda i u celosti zaboravio. Bila bi to prava šteta, zaista. Jer ova igra možda i nema tu čaroliju da zarobi igrača u moru kvalitetnijih naslova, ali i te kako poseduje brojne kvalitete.

Za početak, naglasio bih da drugačije nije uvek i bolje. Tako ni Monark koji unosi zavidan broj inovacija na JRPG scenu, nije neophodno kvalitetniji naslov u odnosu na one ustaljenih formula. Ali ovde problem ne leži u novitetima već u ostalim aspektima koji kompletno iskustvo čine da deluje nedovršeno. Pa da krenemo redom.

Vizuelno, igra jeste siromašna po pitanju grafičke produkcije, kako nivoi i okruženja ne predstavljaju velelepne, interaktivne kreacije. Ali ovo ide pod ruku sa generalnim stilom, tako da tu ne mogu da istaknem mnogo zamerki. Čak naprotiv, igra teži ka horor atmosferi, tako da je u tom smislu isprazan vizuelni pravac odličan izbor.

Sa druge strane, dizajn likova je odličan pa i pored toga što sa papira nije najidealnije prenet u 3D modele, opet ostavlja odličan utisak. A likovi, osim što zanimljivo izgledaju, imaju još interesantnije ličnosti i jako ih je zabavno upoznavati. Ovde nailazimo na samo jedan od aspekata neiskorišćenog potencijala, kako gradnja odnosa sa likovima i njihovo upoznavanje na kraju ostavljaju utisak nedorečenosti.

Ovo je naročito osetno kada uzmemo u obzir i činjenicu da su svi likovi sem protagoniste, oživljeni glasovnom glumom. I dok je opcija na japanskom za mene uvek prvi izbor, ni engleski glasovi nisu loši pa ukoliko ih preferirate, nećete biti razočarani.

Priča je interesantna i u duhu pravog JRPG naslova – konfuzna. Biće vam potrebno neko vreme da pohvatate šta se dođavola dešava oko vas, a naročito da upamtite i povežete sve termine kojima će se likovi od starta razbacivati kao da su sasvim uobičajena pojava u stvarnom svetu.

Protagonista kog muči amnezija, mora sa svojim prijateljima da razreši misteriju magle koja je obuzela njihovu školu i sa sobom donela demonske pošasti. Jedan od glavnih motiva jeste priča o sedam smrtnih grehova, a pri prvom pokretanju igre, rešavaćete kratki psihološki test koji vam predodređuje jednog od njih u obliku saborca. Ovo umnogome menja stil igranja i unosi lep nivo varijacije, gde će većina igrača imati poprilično različita iskustva u zavisnosti od psihološkog profila.

Monark je već evidentno potezni JRPG, ali nekolicina je tu stvari koje nisu svakidašnje. Nakon svake borbe, vaši likovi neće dobiti iskustvo koje im ravnomerno podiže nivo. Umesto toga, svaka borba daje određenu valutu koju proizvoljno možete koristiti na otključavanje veština. Ovo otključavanje podizaće i njihov nivo a u bilo kom trenutku ga možete i promeniti ukoliko dođete do zaključka da nešto niste uradili kako treba.

Borbe se odvijaju u 3D prostoru gde slobodno možete pomerati karaktera unutar kruga koji predstavlja njegov domet. Ovo pruža veću slobodu u odnosu na tradicionalno pomeranje likova po predefinisanim poljima, ali nažalost i smanjuje preciznost. Nije lako proceniti koliko vam je potrebno da dođete do protivnika i često se može desiti da vam nedostaju milimetri kako biste mogli da ga napadnete.

Neke od mehanika predstavljene su i skalom koja podiže nivo ludila. Taj nivo se može menjati u zavisnosti od toga koliko vremena provodite u magli kao i usled nekih drugih akcija. Ispunjenje skale u borbama rezultuje gubitkom kontrole nad vašim likom, koji tada počinje svom silinom da napada likove oko sebe, bili oni neprijatelji ili saborci. Sa druge strane, tu je i skala koja im po sličnom principu budi pravi potencijal, ali gde ne gubite kontrolu nad njima i koja se puni na sasvim drugi način.

Tužno je ali, naposletku se sve svodi na omraženo grindanje odnosno ponavljanje dosadnih borbi kako biste ojačali likove. Na svu sreću, borbe su u potpunosti proizvoljne i u njih se možete upustiti kad god želite i gde god želite. Ovo pruža osećaj veće slobode, ali nakon što vas protivnici sateraju u ćošak svojom nadmoći, neće baš izgledati kao da imate mnogo izbora. Ti momenti takođe nisu retki, jer težina igre ume naglo da skoči i iznenadi nespremnog igrača.

Kao pečat atmosferičnoj prezentaciji, igru prati izuzetno kvalitetna audio podloga, naročito po pitanju muzike. Sve teme su dozirane i najviše do izražaja dolaze upravo kada su i najpotrebnije.

Kao celina, Monark deluje kao nekakav eksperiment ili prototip. Kako su na igri radili neki od članova tima zaslužnog za Shin Megami Tensei serijal, budite sigurni da ćete ovde pronaći dosta kvalitetnih elemenata. Ali celo iskustvo deluje nedovršeno u skoro svakom aspektu. Likovi sa kojima se povezujete, nisu sasvim iskorišćeni. Odlične mehanike nisu dovoljno izbrušene. Prevaziđeni elementi uspevaju da opstanu uprkos inovacijama. A nakon što igru završite, bez obzira na njenu pozamašnu dužinu, ostaviće vam utisak „filer“ epizode neke veće celine. Jako kvalitetne, ali opet samo „filer“ epizode.

Ja sam u igri uživao zbog mnoštva originalnih i nesvakidašnjih elemenata, ali nije u pitanju naslov koji će žanru osvojiti novu publiku niti oduševiti okorele fanove kompletnim paketom. Sa druge strane, ukoliko želite nešto drugačije JRPG iskustvo i ne smeta vam grindanje, repeticija i nedorečenost – ovo je za vas preporuka meseca.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Reef Entertainment

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Nebrušeni dijamant: MONARK recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Epsko finale fantastične trilogije: Total War: WARHAMMER III recenzija]

Posle nekoliko odlaganja, Total War: Warhammer 3 nam je konačno stigao ovog februara, da zaokruži zaista masivnu Total War: Warhammer trilogiju. Najavljen početkom 2021. sa brutalnim sinematikom koji nam je otkrio bogove haosa i Kislev, treći deo ove epohalne sage od samog starta je obećavao zatvaranje serije sa praskom. I u tom kontekstu je apsolutno ispunio očekivanja. Total War: Warhammer 3  je u pravom smislu reči žanra kome pripada jedna grandiozna strategija epskih proporcija u kojoj možete izgubiti stotine sati igrajući kampanju sa bogato razrađenim frakcijama fantazijskog sveta Games Workshopa. 

Treći deo ove Total War trilogije nije samo puko dodavanje novih rasa i nove kampanje, već je i prirodni progres usavršavanja onoga što je počelo pre skoro šest godina sa izlaskom prvog dela. I mada je svaka od igara u serijalu dostojna hvale, postojale su određene dečije bolesti i problemi u dizajnu kod svake od njih, ali Creative Assembly nije sedeo skrštenih ruku, već je pažljivo slušao povratne informacije igrača.

Dizajn same kampanje je verovatno nešto najbolje što je  Creative Assembly uradio u 20 godina dugoj istoriji franšize. Bez previše spojlovanja, cela priča se vrti oko Ursuna, naslednika Kisleva, koji je kidnapovan od strane demona Be’lakor. On je sada zatočen u Realm of Chaos, koji funkcioniše kao zasebna mapa sveta, i ka kome se povremeno otvaraju pukotine koje možete da iskoristite za vaše pohode u demonski svet. Za razliku od standardnih Total War kampanja gde je cilj uglavnom da se pokori cela mapa, ovde ne morate to da uradite. Umesto toga, cilj je da iskoristite ove pukotine ka Realm of Chaos i upadnete unutra, i tako kroz kampanju sakupite 4 duše demonskih prinčeva (za svaku frakciju demona po jedan). Kada sakupite sve 4, moći ćete da oslobodite Ursuna. Za sve ovo ste vremenski ograničeni, tako da morate pametno da koristite svoje vreme i resurse.

Ovo uvodi jednu totalno drugačiju dinamiku u kampanji za razliku od Eye of the Vortex kampanje u dvojici, gde ste mogli da igrate pasivno, bez neke inicijative da ulazite previše u sukobe. Ovde vas igra primorava na agresiju i povlačenje poteza kako bi došlo do progresije. Naravno, tu je i dalje sve ono što očekujete od Total War kampanje, počev od razvijanja naselja, istraživanja tehnologija i nadogradnji, sakupljanje masivnih epskih armija, levelovanje jedinica, ekspanzija na mapi, i slično.

Kada smo kod mape, nemam dovoljno reči hvale da se izrazim koliko je dobro dizajnirana. Bez preterivanja najlepša kampanjska mapa u bilo kojoj grand ili 4x strategiji koju sam ikada video. Nivo detalja i pažnje koji je ubačen u svaki deo reljefa i u svako naselje je nešto što će, nadam se, da postane novi standard kod ovakvog tipa igara. Kampanjske mape kod grand strategija su tradicionalno patile od „suvoće“ i manjka nekih oku ugodnih elemenata, a Total War: Warhammer igre su pokazale kako to može da se uradi na pravi način. Ovo ne samo da estetski ispunjava igru već daje i vizualno jasnoću dok igrate jer bolje uočavate stvari na mapi i lakše se orijentišete.

Sa druge strane, čini mi se da Total War serijal i dalje pati kada je u pitanju dizajn RTS mapa, odnosno terena na kojima se vode same bitke. Iako se CA trudi da uvodi inovacije i unapređenja nekih elemenata, taj aspekt igre je i dalje nekako zaostao u vremenu i svodi se na pomeranje odreda armija kroz masivne terene i gaženje druge strane. Ne očekujem level raznolikosti kao što postoji u WarCraft 3 ili StarCraft 2, koji su stvarno etalon kreativnosti kada je u pitanju dizajn misija u RTS kampanjama, ali se iskreno nadam da će  Creative Assembly u nekom trenutku da nađe način da predstavi šarenolikiji dijapazon bitaka u svojim kampanjama.

Ono što je pohvalno jeste rework opsada, kako bi ih učinio dinamičnijim i višeslojnim, posebno iz ugla odbrane koja sada ima dosta više opcija na raspolaganju. Siege bitke su bile rak rana u dvojci, pa je Creative Assembly ovde ozbiljno pristupio redizajnu, i možemo reći da su odradili dobar posao. Novi tip bitaka su Survival misije, koje su povezane u kampanji sa vašim pohodima na demonska carstva –  Khorne, Tzeentch, Slaanesh, Nurgle. U praksi funkcionišu kao neka vrsta Tower Defense igre, ali i ovde mislimo da je CA mogao da uradi bolji posao u smislu da je dao više opcija i slobode, odnosno da u potpunosti prigrli Tower Defense element, kome je nekako bojažljivo pristupio.

Ono što je definitivno glavna zvezda igre i što će Warhammer fanovi ceniti jesu nove frakcije. Najveća dobit kombinovanja Total War igara i Warhammer univerzuma je potpuna sloboda koju je ovaj fantazijski svet uneo u serijal, i to se vidi na svakom koraku u dizajnu jedinica i čitavih frakcija. Pomenuta 4 demonska carstva su čisto uživanje za igrati i samo zbog njih možete izgubiti stotinak sati dok se ne zasitite. Svaki Princ donosi jedinstveno iskustvo kako sa glavnom temom frakcije, tako i sa pojedinačnim dizajnom jedinica. To ne znači da su i ostale „obične“ rase dosadne, naprotiv. 

Već smo pomenuli da je mapa kampanje neverovatno detaljna, i taj vizuelni kvalitet se i oslikava kroz celu igru. Ima nekih ne toliko kvalitetnih momenata tu i tamo, ali generalni utisak je da su armije estetski sjajne, dok manu više vidimo u pomenutim bojištima u RTS delu igre koja umeju da izgledaju isprano i kao da nekad manjkaju detalja. Ništa previše strašno. 

Ono što je trenutno problem sa igrom, i zbog čega u trenutku pisanja ima „Mixed“ ocenu na Steam-u, jeste jako loša optimizacija, što zaista kvari ukupni utisak. Čak iako imate apsolutnu zver od mašine, igra će umeti da bude nestabilna sa značajnim padovima frejmova. Ovo jeste nedopustivo i nadamo se da će biti sređeno što pre.

Audio aspekat je bez premca, počev od fantastične muzike koja prati svaku frakciju i daje poseban pečat atmosferi, preko besprekorne glasovne glume koja daje kako ozbiljan, tako i komičan ton kada je potrebno.

Čak iako nije savršena igra, Total War: Warhammer 3 je jako blizu ultimativnom Total War iskustvu. Raznolikost frakcija, epske proporcije kampanje i privlačnost demonskih carstava će vas držati barem stotinak sati prikovanih uz stolicu.

Autor: Nikola Savić

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Epsko finale fantastične trilogije: Total War: WARHAMMER III recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Žikina dinastija: Dynasty Warriors 9: Empires]

Dynasty Warriors 9: Empires pokriva rani period nove ere u kineskoj istoriji. Doduše, nisam dobro upućen u pomenutu istoriju, tako da bi moglo biti mnogo grešaka osim očiglednog: „svako je bio moderan anime lik koji je mogao da pokosi hiljade neprijatelja bez ogrebotine“. Smatram da su prikazane priče i likovi prilično zanimljivi bez obzira na to, a na kraju sam na Guglu pretražio nekoliko likova kako bih saznao više o njima. Informacije na ekranima za učitavanje služe kao dobra polazna tačka za igrače koji žele da saznaju više o ovim fascinantnim figurama.

Empires je podeljen na dva različita tipa igre. Prvi tip je ono što ste verovatno očekivali. Koristite svog izabranog lika da desetkujete gomilu neprijateljskih vojnika i preuzmete baze. Koristićete razne kombinacije i specijalne poteze, a ovoga puta i tajne planove koji vam obezbeđuju prednosti na mapi kada ispunite određene uslove (oslabljene neprijateljske jedinice, baliste, i slično) ili sa posebnim sposobnostima, kao što su moć munja i eksplozije, koje daju malo začina igri. Takođe možete opremiti svoje likove sa više dragulja da biste promenili njihovu statistiku i slično, što daje malo dubine ovim sistemima.

Drugi tip igre je više strateški, što će dugogodišnji fanovi i sami očekivati od spin-off-a Empires-a. Kao vođa nacije, upravljate ekonomijom, vojskama, teritorijama i odnosima na način na koji smatrate da je prikladan. Bio sam prilično dobroćudan vladar (osim što sam pogubio svakog zatvorenika koji nije hteo da se pridruži mojoj vojsci).

Ova dva osnovna režima igre su prilično pristojna. DW9 borba je neka od najboljih koje je franšiza ikada objavila i ove mape vam omogućavaju da jurite od baze do baze, dok vanilla DW9 jednostavno traži da kombinujete jednog oficira kako biste očistili svaku mapu. Mape dobijaju nasumične ciljeve „tajnog plana“, koji vam daju dodatne zadatke, ali osim toga svaka mapa u suštini povezuje bazne kampove dok ne otključate zamak i ne pobedite boss-a.

Interfejs strategije je prilično ogoljen. Podignite trupe, sakupite novac, nabavite hranu, napadnite. Svaka akcija podiže statistike koje određuju ličnost vašeg lika, koji može biti dobar ili zao, gde vas određene akcije pomeraju ka različitom delu „moralnog spektra“. Hoćete da budete zli? Napravite veliku feštu i uništite svoje kraljevstvo!

Empires ponovo uvodi otvoreni svet iz prve igre u obliku „režima šetnje“. Ovo nije odmah očigledno igraču jer nema tutorijala koji pokazuju šta funkcija radi, a korisnički interfejs predstavlja neintuitivni nered. Za razliku od osnovne igre, postoji 0 zadataka, 0 materijala za prikupljanje (osim ako ne računate ubijanje nasumičnih životinja i poene za obroke i novčiće kao materijale). U suštini, ogromna propuštena prilika da se iskoristi dinamika osvajanja mape koja je prisutna u osnovnoj igri. Sve što možete da uradite jeste da ubijate ljude i životinje. Sve ovo umotajte u tešku neoptimizovanu i loše animiranu zbrku koja radi na 60 FPS-a.

Svaka „bitka“ je sada opsada, više nema mape i scene dizajna nivoa kao u prethodnim iteracijama Empires-a. Nema bitaka na liticama, nema razmene utvrđenja, nema ničega. Kako se sve svodi na opsadu grada, strategije su gotovo nebitne, a same borbe više liče na ulične okršaje. Ja bih to nazvao Dynasty Street Fighter 9 Empires, ali to bi bila uvreda za daleko kompetentniju igru, Street Fighter. Nakon nekoliko opsada u istom gradskom okruženju, ponovo vas pozdravlja glavni meni sa mapom kopiranom i nalepljenom iz poslednjih nekoliko igara Empires serijala.

Ovo me dovodi do grafike i performansi. Naime, igra generalno smrdi na konzolni port. Čovek ne može a da ne prevrne očima dok gleda u odvratne blatnjave teksture tokom bitaka.

Sve u svemu, razočaranje. Očekivali smo dosta više.

Autor: Milan Janković

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Žikina dinastija: Dynasty Warriors 9: Empires appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Mijazaki ponovo jaše: ELDEN RING recenzija]

FromSoftware je napravio kult oko svojih „dela“ u poslednjih 10 godina, stvarajući maltene potpuno novi žanr video igara koji je izronio čak brojne naslove drugih studija za koje se može reći da su među najboljim iskustvima koje izazovni gejming može da ponudi. Verovatno ne moram ni da vam govorim šta je Elden Ring. Ako iole pratite scenu igara u minimalnoj meri, znate da je hajp oko izlaska ove igre već solidne dve godine došao čak i na nivo Cyberpunk-a 2077. Zajednica fanova, pa čak i nešto više „kežual“ igrača je potpuno zahvaćeno nenormalnom popularnošću koju je ER nakupio poslednje dve godine, pa su samim tim očekivanja i za toliko porasla. Teško je ne ostati skeptičan, čak i kada je Hidetaka Mijazaki u pitanju, nakon opšteg stanja AAA industrije koja često razočarava poslednjih par godina.

Odgovor na pitanje da li je skepticizam bio opravdan nakon ovog dugoočekivanog 25. februara 2022. godine dobićete do kraja teksta. Nakon ovog nepotrebno dugačkog uvoda, konačno možemo da počnemo.

Prvenstveno se uočava drastična promena dizajna nivoa, to jest sveta, što zbog otvorene strukture igre, što zbog nepobitnog dodatka vertikalnosti. FromSoftware je uzeo apsolutno sve što su činili kroz prethodne igre i iteracije soulsborne franšize, začinili daškom Sekiro-a, zadržavajući ono što je već dobro funkcionisalo i proširujući skoro svaki aspekat koji je učinio studio popularnim. Najblaže rečeno, Elden Ring je remek-delo dizajna sveta, gde u moru dosta neinovativnih igara sa otvorenim svetom konačno evoluira pristup kreiranju istog, i postavlja određenu lestvicu za budućnost. 

Međuzemlje je ogromno, grandiozno i apsolutno zaslepljujuće lepo, dok se dizajn ne rotira oko grandioznosti radi grandioznosti, već daje potpunu sandbox slobodu igraču sa minimalnim putokazom kuda bi trebalo da ide. Ovo pospešuje istraživanje, jer iako je dosta segmenata sveta prazno, eventualno popunjeno sa par protivnika i nekim resursima za kraftovanje, zavlačićete se u svaki ćošak, što zbog interesantne strukture okruženja, što zbog činjenice da i u jednom od deset slučajeva možete naići na nešto novo, bilo da je to dungeon koji uvek sadrži nešto veoma vredno, oružje, oklop, magiju i slično. Često ćete naletati na boss neprijatelje i van klasičnih dungeona dizajniranih u DS fazonu, kao i mini dungeona, dok je makljaža u tom okruženju često obogaćena borbom na konju, još jednom novitetu.

Vaš verni pastuv Torrent je spektralni konj koji ima dupli skok, te daje pristup dodatnim tajnama koje Međuzemlje krije. Elden Ring inkorporira svaku od novih i ne tako novih metoda kretanja u vidu skoka i jahanja u svoj dizajn, i potpuno intuitivno i neprimetno gura igrača u korišćenje svih sistema za najbolje iskustvo. Na sve ovo treba dodati da je većina sadržaja koja dolazi u ogromnom svetu Elden Ring-a potpuno opcionalna, ali vas tako uspešno vuče da istražite svaki njegov kutak, čak iako ste neko ko pretrčava samo glavnu priču u igrama, da će vam svaki segment Međuzemlja davati osećaj kao da je deo glavnog toka igre. O svakoj regiji Elden Ringa bismo mogli pričati satima i satima, ali s obzirom da ne želim da ispunim pola broja ovomesečnog Play-a, moram se suzdržati. Svakako, Međuzemlje je domaći zadatak za sve studije koji imaju projekte u ovom žanru igara, dok istovremeno predstavlja solidan evolutivni iskorak unapred za sandbox fantazijsko iskustvo.

Svakako centralni deo svake FromSoft igre ovog tipa jeste borba, koja i dalje ostaje suštinski ista, sa par unapređenja i novih opcija za igrača. Igra je generalno teška u početku, čak i za iskusnije fanove, ostajući na toj razini težine koja je krasila i prethodne naslove. Elden Ring dobija preko potrebni stealth sistem, nešto jednostavniji od onog u Sekiro-u, koji ipak dosta olakšava čišćenje neprijateljskih kampova i prolazak kroz poprilično opasan svet neopaženo. Sada se lako možete prišunjati neprijateljima i nožem u leđa ih vrlo često ubiti iz jednog udarca, dok je taj „backstab“ potez ovde doživeo blaži pad u snazi, kako ne bismo poubijali pola mape iz stealth moda. 

Ipak, ono na šta ćete se znatno više oslanjati jeste kontraudarac pri deflekciji protivničkih napada. Ovaj napad možete aktivirati nakon bloka, brzo udarajući protivnika, dok ćete one slabije lako ošamutiti za „stab“ napad. U Elden Ringu se javlja verzija metra za stav vas i protivnika, pa ćete konstantnim udarcima, čak i izblokiranim, spuštati taj metar dok na kraju ne budete mogli da ga proburazite veoma jakim napadom. Tu ulaze u igru napad iz skoka, kao i kontraudarac pri bloku, s obzirom da oni znatno više štete nanose tom metru, otvarajući mesta za jedan znatno agresivniji stil borbe izbliza, blizak onom iz Bloodborne-a. 

Pored toga, svako oružje ima svoje specijalne poteze, kao i dual wield opciju ako koristite dva ista oružja u obe ruke. Specijalni potez koji dolazi uz svako oružje doduše možete menjati drugim potezima koje ćete nalaziti u svetu, koji će, pored toga, takođe promeniti tip vašeg oružja u potpunosti, menjajući fokus skaliranja statova na neki drugi ili dodajući mu dodatne efekte pri borbi. Ako vam to nije bila dovoljna evolucija borbe izbliza, onda je tu i takozvana „finta“, specijalan potez sličan saltu unazad iz Souls igara koji tokom napada može omogućiti brzi iskorak unazad pre samog završetka udarca, unoseći dodatni nivo veštine i u PvP i PvE aspekat igre.

Kao što je borba izbliza dobila na svojoj kompleksnosti, dajući generalno veći broj opcija i stilova igre igraču u ruke, i borba sa distance je doživela drastičnu promenu, najviše u segmentu magije. Naime, sada magije konačno možete bacati u pokretu, čak i sa konja, dok je njihova primena znatno izraženija i potentnija nego što je ikada bila, uz veoma veliku selekciju spell-ova, specijalnih oružja koje se sinergizuju i koja sama mogu da bacaju magije. Pored same korisnosti, magije izgledaju apsolutno impresivno, uvode ogromnu količinu dosad neviđenih hibridnih buildova i konačno predstavljaju jedan pretežno zabavan način igre, a ne samo prosto spamovanje istih magija od početka do kraja igre kao što se dešavalo u prethodnicima. Pojedini protivnici su maltene dizajnirani da budu ubice magova, te iako magije često mogu predstavljati nezvaničan „easy mode“, momci iz FromSoft-a su se potrudili da ublaže efekat pri određenim jačim izazovima. 

Međutim, ono što zapravo dosta olakšava određene borbe jeste mogućnost prizivanja duhova pojedinih protivnika ili grupacija protivnika, pa se i ovi prizvani duhovi mogu unapređivati. Oni često pružaju preko potrebnu pomoć gde će se neprijatelj fokusirati na njih umesto vas, dajući solidnu količinu predaha, vremena za nanošenje štete ili lečenje vašeg ionako premalog HP-a. Iako ovo može zvučati prelako za neke više hardkor fanove serijala, često ćete naletati na izazove gde je pomoć ovih duhova relativno minorna, što zbog agresivnosti samog protivnika, što zbog njegove snage ili tipa borbe. 

Kada na sve to dodate relativno rudimentarnu, ali veoma funkcionalnu borbu na konju, dobijate jedan odličan i veoma kompleksan borbeni sistem koji je poprilično lak da se nauči, ali težak da se savlada. Konjička borba je suštinski jednostavna, koristeći lock-on sistem, dok pruža i mogućnost borbe iz daleka sa samog pastuva, što pojedine borbene sekvence ume dosta da olakša, dok će u drugima biti potpuno neizvodljiva. Ono što jeste zanimljivo jesu boss protivnici sa kojima se borba zasniva na korišćenju Torrenta, što je još jedan suptilan način igre da vas uvede u svaki gejmplej aspekat koji ima da ponudi. 

Broj pristupa u kreiranju vašeg ličnog Tarnished karaktera je ogroman i sloboda je potpuno data igraču da napravi borca kakvog tačno on želi. Tu je i novi stat zvani Arcane, koji u početku radi isto što i Luck u prethodnim igrama, povećavajući šanse za nalaženje retkih predmeta kod protivnika, dok se istovremeno koristi za neke magije u kasnijem delu igre, kao i za otpornost na određene negativne efekte. 

Teško je šta zameriti Elden Ringu na ovom polju. Svakako je tačno da igra nije za svakoga, i da se ovde iskustvo sastoji iz jednake težine kao u prethodnim soulsborne igrama, gde je jedina izmena broj opcija koje igrač poseduje pri borbi. Ono što se može ponekad uočiti, jeste da stealth u određenim segmentima može biti često veoma beskoristan, zbog jednostavnog nedostatka visoke trave, mesta za skrivanje ili velikog broja protivnika. Ipak, uprkos tome, to i dalje deluje kao namerni deo dizajna gde se ponovo suzbija prevelika moć stealth pristupa koji bi učinio određene borbe znatno lakšim za savladati.

Vi ste Ukaljani, vođeni blagoslovom Drevnog drveta ka starešinskim polubogovima, vlasnicima velikih runa. Hidetaka Mijazaki, vodeći direktor ove igre, kao i prethodnih FromSoft naslova, ne čini prevelike iskorake i revolucionarne pristupe narativu. Ipak, ovde se vidi uticaj Džordža R. Martina, s obzirom da svet i njegova priča koja se prožima kroz skoro sve likove na koje nailazite, daje znatno više osećaj epsko fantastičnog u odnosu na prošle naslove. Vi kao ukaljani treba da pokupite rune od četiri polubožanstva u svetu Međuzemlja, što će vas ultimativno učiniti vlasnikom Elden Ringa. Ovo u velikoj meri podseća na segmente narativa iz Dark Souls igara, pretežno DS3, gde ponovo treba da nađete četiri duše gospodara. Ipak, tu se sličnosti završavaju, s obzirom da je uticaj samog sveta i nešto drugačijeg pristupa koncepciji same igre, u vidu otvorenog okruženja, dovelo do nešto koherentnijeg tempa progresije, ma koliko vi voleli da se zavlačite i u najmanje ćoškove Međuzemlja. 

Od priče Elden Ringa nećete dobiti mnogo ekspozicije, što je već praksa FromSoft igara, ali svakako su opšti maheri za vizuelno pripovedanje i suptilno sklapanje priče kroz opise predmeta i dijaloge sa NPC-ovima. Ono što se da primetiti jeste da sporednih likova ima znatno više nego u bilo kom soulsborne naslovu, dok su neki stvarno odlično napisani, uprkos malom broju interakcija. Mijazakijeva (a verovatno i Martinova) inspiracija mangom Berserk je pretežno očigledna kroz brojne elemente, pa čak i memorijal jednom od najvećih manga crtača Kentaru Miuri. Kroz te ideje i brojne simbolizme koji izlaze i van fikcije i ulaze u filozofske vode, Mijazaki kreira tu sivu zonu u kojoj dihotomije zapravo i nema, ponovo stvarajući jedno poprilično mračno iskustvo, ovoga puta začinjeno još većom grandioznošću, sa dosta opuštajućih i zabavnih trenutaka, kako bi nas konstantno podsećao da je, uprkos njegovom distopijskom okruženju, Međuzemlje ipak svet u kojem se živi. Celokupan utisak je svakako dosta bolji nego u bilo kom prethodnom naslovu, dok uz sve to zadržava čvrstu dozu misticizma.

Elden Ring je takođe predivno audio-vizuelno iskustvo. Posvećenost detaljima i svetu je svakako ono u čemu je FromSoft jedan od predvodnika u industriji, što zbog vizuelnog narativa, što zbog atmosfere. Međuzemlje odiše specifičnim kontrastom boja i stvara veoma specifičan ambijent koji savršeno prenosi taj fantazijski svet u igračko iskustvo. Animacije nikad nisu bile bolje, uz brojne dodatne poteze, specifične za tipove oružja i specijalne poteze koje nalazite, a i sam diverzitet neprijatelja je ogroman. Ono što doduše najviše zapada za oko jesu vizuelni efekti, gde magije izgledaju posebno maestralno, pogotovu one snažnije.

Iako sam grafički endžin nije najrevolucionarniji fotorealistični produkat, podloga je na nivou Demon Souls Remake-a, ako ne i bolja. Oklopi i oružja su okupani ukrasima i gravurama, dok građevine obiluju sa najviše sitnih detalja u vidu raznih dekoracija i konstrukcija. Sa druge strane, ono što je najimpresivnije jeste upravo muzička podloga koja prosto oduvava sve, gde se lako mogu izdvojiti neke od najgrandioznijih kompozicija koje je FromSoft imao. Sam broj kompozicija različitih tipova simfonijskih numera je veoma veliki, i one se kreću odlično u skladu sa onime što se dešava na ekranu, opisujući brojne boss protivnike, zone i ono što i vi sami radite. Kretaćete se iz melanholičnih tonova, do ogromnih fanfara i horova, pa potom nazad u skladu sa time kako budete prelazili igru deo po deo. Nemam šta drugo da dodam osim da je soundtrack Elden Ringa muzički magnum opus u igračkoj industriji.

PvP borbe su i dalje tu, doduše u nešto relaksiranijem izdanju, s obzirom da možete biti napadnuti od strane drugih igrača samo ako ste u kooperativnom modu. Ipak, ako volite PvP, bićete pomalo razočarani činjenicom da ćete teško naleteti na 1 na 1 borbu, pogotovu ako ste neko ko voli tenziju ili pretežno igra radi borbe sa drugim igračima. Naravno, ovo neće predstavljati nepremostivu prepreku, pogotovu ako se izveštite u istom, za što će vam igra dati dosta prilika sa AI protivnicima koji će imati invazije na par određenih oblasti. Kooperativno igranje nikada nije bilo lakše, uz dodatak grupnih lozinki i same strukture sveta koja vapi da ga istražite sa nekim drugarom.

Što se tiče performansa, tu se dolazi do nekih manjih i većih problema. Na konzolama igra radi poprilično dobro, mada čak i kada izaberete 60 FPS mod, koji vam pretežno preporučujem jer blagi skok u rezoluciji nije vredan žrtvovanja 30 slika po sekundi, frejmrejt će pasti u pojedinim momentima. Igra inače nema konkretnih problema sa bagovima, osim pojedinih momenata koji vam se možda neće nikada ni desiti. Iako sam testirao igru na PS5, imao sam prilike da probam i PC verziju na kojoj su propusti znatno veći, s obzirom da postoji par problema sa curenjem memorije i potpuno nekonzistentnom optimizacijom koja deluje kao da je nezavisna od hardvera na kom igrate. Česti padovi u frejmrejtu, blaga zamrzavanja i jako loša podrška za kontrolere i ultrawide monitore su ono što ovde pravi najveći problem. FPS je malo stabilniji u zatvorenim prostorima, ali kako ćete veći deo igre provoditi u otvorenim zonama, ovo ume biti veoma iritantno, najviše zato što igra zahteva preciznost i reflekse, koje vam potpuno oduzima konstantnim seckanjem. Izašle su već dve zakrpe koje su ispravile par problema, i siguran sam da će ubuduće svi biti korigovani. FromSoft inače ima slaba lansiranja igara na PC-u nažalost, ali svakako ne opravdava znatno lošije stanje PC verzije u odnosu na konzolne. 

Pa, mislim da ste do sada već skapirali odgovor na pitanje sa početka ovog teksta. Elden Ring nije samo ispunio očekivanja, već je i nadmašio brojna. I dalje, iako je igra malo pristupačnija zbog broja opcija koje su bačene pred vas, potpuno je razumljivo da postoje mnogi igrači kojima ovo iskustvo verovatno neće odgovarati zbog te dobro poznate, brutalne težine. Međutim, ovo je poprilično solidna evolucija open world igara, kao i evolucija samog soulslike žanra. Elden Ring je primer inovativnog otvorenog dizajna, dok u apsolutno svim aspektima poboljšava i proširuje temelje koje je FromSoft uspostavljao u svojim igrama. Dodajući i brojne nove elemente, time se i učvršćuje kao uzor za buduća RPG iskustva, ujedno i cementirajući sebe kao jedan od najboljih akcionih RPG-eva uopšte.

Igru ustupio: Iris Mega

Autor: Nikola Aksentijević

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Mijazaki ponovo jaše: ELDEN RING recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Simulator čekanja u redu: Lost Ark recenzija]

Na Lost Ark sam slučajno nabasao pre par godina dok je još bio u korejskoj beti i odmah mi je privukao pažnju. Pomislio sam da je Lost Ark zapravo bolji Diablo 3 sa prelepom grafikom, fenomenalnim sekvencama i vrlo zanimljivim okruženjima i klasama. Svakako sam bio u pravu, ali nisam mogao da je igram jer je igra bila isključivo za korejsko tržište, a kasnije za rusko. Redovno sam pratio igru na Twitch strimovima, gledao kako da se bavim modovanjem i VPN da i ja igram na ruskim serverima, ali mi je uvek bilo to previše posla za nešto za šta sam siguran da će izaći pre ili kasnije u Evropi. Amazon Games me je obradovao kad je najavio saradnju u distribuciji Lost Ark-a za zapadno tržište. Posle fenomenalne alfe i bete i par odlaganja zbog propalog New World-a, početkom februara sam imao priliku da napokon zaigram Lost Ark. 

Dugo sam pikao WoW (još od vanile pa sve do poslednje ekspanzije), ali sam posle Kataklizme prestao aktivno da ga igram i vraćao sam se povremeno u Legion i Battle for Azeroth. Imam taj neki poriv svake zime da prosto moram da igram neki MMO i to je uglavnom bio WoW ili Star Wars The Old Republic. Mesec dana samo, da me prođe želja za MMO igrama. Isto mi se desilo i sa New World ali sam ga ubrzo batalio zbog očiglednih razloga. Dođe i ova zima a mene drma i muči želja za grindom i čekanjem da Lost Ark izađe. Bogme, čekanje se i te kako isplatilo. 

Lost Ark je po definiciji MMOARPG, iliti Diablo za više igrača. Ono što Lost Ark izdvaja od drugih MMO igara je izometrijska perspektiva sa fokusom na brzu i krvoločnu borbu. Iako je igra brza i aktivna, pod prstima i dalje imam MMO osećaj i stvarno ne znam kako su to uspeli. Svakako, igra vam već od starta daje do znanja da ste premoćni polubog i da vam obični neprijatelji ne mogu ništa. Krvoproliće je često i uvek zadovoljavajuće, bez obzira koju klasu odaberete. 

Što se klasa tiče, na samom početku birate jednu od 5 trenutno dostupnih u „našoj“ verziji, i svaka od njih ima dodatne, napredne nadklase koje vam definišu stil igre. U alfi je svaka klasa imala pozamašan intro priče i same klase koji se meni izuzetno dopadao, ali su taj intro izbacili i zamenili jeftinim sinematikom i kratkom tutorijal misijom jer su se ljudi žalili da intro traje predugo (iako ste mogli da ga preskočite), pogotovo što igra zahteva da imate više altova. Meni je ovo prava šteta jer su te intro sekvence bile savršen uvod u vašu izabranu klasu, dok vas igra sada odmah baca na 10. nivo i rokaj, snimaj, snađi se. Nije teško ukapirati kako dalje, ali mislim da bi neki ljudi voleli sporiji progres i uživanje u igri a ne odmah min/max. 

Od klasa, na raspolaganju su Warrior (Beserker, Paladin, Gunlancer), Martial Artist (Striker, Wardancer, Scrapper, Soulfist), Gunner (Gunslinger, Artilerist, Deadeye, Sharpshooter), Mage (Bard, Sorceress) i Assassin (Shadowhunter, Deathblade). Warrior-i su svestrani jer njihove napredne klase pokrivaju „sveto trojstvo“ (Tank, DPS, Healer) ali ova igra nema klasičan MMO „trojstvo“ gejmplej i nije bitno da se po grupama jure tenkovi i hileri, nego samo dobri i girovani igrači. Martial Artisti su tabači, Gunneri su DPS na daljinu, Mage su podrška i DPS, dok su Assassini čist DPS, gde je jedan klasičan rogue dok je drugi (Shadowhunter, moja main klasa) nešto kao Demon Hunter iz WoW-a. Svaka klasa je posebna na svoj način i igra se drugačije od ostalih, što dodaje mnogo dinamike tokom instanci i raidova ali i motiviše igrače da prave altove jer će svaki put imati nešto potpuno novo da igraju. 

Elem, posle nove kratke tutorijal misije, odmah birate naprednu klasu i glavna priča počinje. Ne stignete ni da se okrenete oko sebe i već rokate demone i bandite na sve strane, što je super zabavno i dobro da vas odmah ubace u akciju i pokažu kakva je ovo zapravo igra. 

Priča u Lost Ark nije nešto što će vas oduvati niti je nešto preterano originalna, ali kvestovi su vrlo dobro organizovani tako da nećete imati mnogo „tamo-vamo“ trčanja i skupljanja nego ćete uvek ići u jednom smeru. Ono što krasi leveling deo igre su sjajne sekvence i scenariji koji izgledaju baš epski i neće vas ostaviti ravnodušnim. Bilo da napadate zamak ili ulazite u instancu mrtvih kraljeva, neki segmenti igre su toliko dobro urađeni da prosto nisam mogao da verujem da je ovo MMO. Ali svakako, sve te leveling instance i misije su tu da vas doguraju do level 50, kada zapravo igra i počinje. 

Level 50 se zvanično računa kao „end-game“ ali preko toga možete (jako sporo) da dogurate i do 60. Na 50-om levelu otključavaju vam se mogućnosti za dalje napredovanje kao što su Chaos Dungeons, Guardian Raids, Cube, Tower, PVP i ostale zanimacije kojih po mom mišljenju ima čak i previše. U početku nisam znao na šta da se fokusiram i hteo sam da radim sve, ali postoji samo određena količina vremena u stvarnom životu koji mogu da posvetim ovako obilnoj igri. Ali za sve igrače ima po nešto. Ako hoćete da napredujete dalje i budžite svoj item level (ilvl, ovo je bitno i gleda se za bilo koji napredak kroz end game), onda ćete raditi dnevne instance i raidove i skupljati materijale za unapređenje opreme. Crafting sistem, Engraving sistem i Faceting sistem su u početku vrlo komplikovani za razumeti, ali ako imate nekoga da vam u kratkim crtama samo objasni poentu ili pokaže kako radi, vrlo lako ćete ukapirati koje kamenje i pasivne sposobnosti su najbolje za vas (YouTube je pun guide-ova). 

Ako ne želite da idete odmah u end game min/max, postoji milion i jedna zanimacija za casual igrače. Negde tokom sredine levelovanja, otključava vam se Stronghold (lična gajba) koja funkcioniše slično kao Garizon u WoW-u. Tamo ćete istraživati unapređenja, slati posade na misije, craftovati borbene predmete i potove kao i farmati matse. Takođe možete da uređujete Stronghold ako ste rešili da se igrate i Sims-a. Pored toga, otključaćete i brod kojim možete da plovite po morima Lost Ark-a, koja su prepuna raznim zanimljivim ostrvima, gde svako ima svoju temu, svoje kvestove i svoje nagrade. Toliko različitih mehanika i posla igra nudi da niti sam stigao još sve da probam, niti može sve da stane u ovaj tekst. 

Igra je F2P što uvek povlači pitanje da li je P2W. Vrlo je teško odgovoriti na ovo pitanje, jer mora da se sagleda iz različitih aspekata. Da, dobru većinu stvari možete da izgrindate tokom samog igranja igre, ali iste te materijale i battle predmete možete da kupite u prodavnici. Skinovi za vašeg lika i skinovi za brodove daju neke pasivne sposobnosti i unapređenja koje F2P igrači neće imati. PVE je uvek Co-Op tako da tu nije toliko važno, sem ako vam jeste bitno da na kraju raida ili instance budete MVP, ali što se mene tiče ako je pao boss, pao je. U PVP je drugačija priča, ali ne mogu mnogo da komentarišem na ovo jer se nisam bavio PVP-om, iako je vrlo popularan end game sadržaj za mnoštvo igrača. 

Trenutno se fokusiram na ilvl svog maina, ali evo da vam ispričam primer drugara. Igra Barda (support klasa) i lagano igra Chaos Dungeon-e i Guardian Raidove, ali mu je glavna zanimacija, u kojoj je ostavio ogromnu količinu sati – istraživanje ostrva. Čovek plovi po svetu, istražuje i završava kvestove na ostrvima, skuplja kolekcionarske predmete i non stop nam prepričava zanimljive mehanike i zadatke koji su unikatni za svako ostrvo. Ne juri min/max, ne juri da bude u nekoj besnoj raiding gildi ali i dalje se fenomenalno zabavlja. Lost Ark nudi za svakoga po nešto. 

Mane Lost Ark-a se uglavnom odnose na infrastrukturu i na već pomenutu veliku količinu sadržaja. Novim igračima sve ovo može biti previše, i lako ih može odvratiti od igre, ali fenomenalan gejmplej i relativno jednostavan početak je razlog što ima 5 miliona igrača. E sad, zbog ove količine igrača, čekanja za ulazak na evropske servere je ogroman. Za vikend sam, u subotu podne, imao queue od 22k mesta. To se čeka do kasnih večernjih sati. Ljudi zaobilaze ovo tako što se loguju u igru rano ujutru i kako znaju i umeju pokušavaju da prevare AFK tajmere. Igra je imala dosta problema sa prodavnicom što je većini oduzelo mogućnost korišćenja Crystaline Aure (mesečna pretplata koja ubrzava i poboljšava neke F2P mehanike), a ni česta pucanja nisu ostavila dobar utisak. U poslednjih nedelju dana malo se poboljšala situacija što se stabilnosti tiče, ali su čekanja na ulazak u igru i dalje velika. Dodatni serveri su otvoreni, ali to nije pomoglo Early Access igračima koji su zauzeli mesta na popularnim serverima sa svojim gildama. Koliko se meni čini, ti serveri neće skoro videti poboljšanje.

Lost Ark je odličan MMOARPG koji je lepo modifikovan za zapadno tržište i količina igrača to i potvrđuje. Nadam se, kada prođe inicijalni hajp, da će Lost Ark početi da ubacuje klase koje nedostaju i da dodaje još sadržaja, i da će se progurati u MMO svet. WoW je na silaznoj putanji, New World se rapidno raspada, i jedini kompetentni MMO koji nam ostaje je FFXIV. Ja navijam za Lost Ark i preporučujem vam da ga probate, jer je svakako besplatan. I da, molim vas, ako pravite nov nalog, prijavite se na Europe West server da biste izbegli čekanja, kako zbog mene tako i zbog vas.

Autor: Igor Totić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Simulator čekanja u redu: Lost Ark recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Srce bez duše: Ocean’s Heart recenzija]

Sve što je dobro, ima svoje kopije. Tako je i Legenda o Zeldi, renomirani serijal prepoznatljivog žanra, uticao na nebrojeno mnogo naslova koji bi ga kopirali. Od mehanika do priče, mnogi su pokušali da imitiraju sastojke uspešne Zelda formule kako bi svojom igrom replicirali doživljaj kakav uglavnom samo ta franšiza ume da pruži.

I dok su neki klonovi dobri a neki lošiji, Ocean’s Heart je po tom pitanju jedan od pripadnika srednje klase. Igra koja se ne ističe naročito ni na kom polju, ali opet može da pruži dovoljno zabave ukoliko ste gladni ovakvih naslova. Te nakon desetak sati provedenih uz igru, o njoj vam mogu reći sledeće.

Vizuelno, igra je nesumnjivo inspirisana Game Boy Advance naslovom – The Minish Cap. Od pozicije kamere preko položaja likova pa sve do izgleda sprajtova, sve jako asocira na ovaj odlični naslov. No kada je sam dizajn i raspored nivoa u pitanju, situacija je malo drugačija. Lokacije su raznovrsne i paleta boja je odlična, ali kao da sveukupnoj „arhitekturi“ sveta nedostaje malo više mozganja.

Okruženje deluje kao da autor nije mnogo promislio pri njegovom stvaranju, pa se uglavnom sastoji iz bazičnog dizajna ili nečega što liči na nasumično postavljanje objekata. Ukoliko niste naročito zahtevni, ovo verovatno nećete ni primetiti. Ali ako očekujete kvalitet naslova kom ovaj teži, sigurno ćete biti razočarani.

Kada sam uočio kovača koji nema nakovanj, već oružje kuje na drvenom stolu, bilo mi je već znatno lakše. Nisam više nastojao da se uživim u svet koji se ni ne trudi da bude uverljiv, pa se u sve upustih znatno otvorenijeg uma. Ne lezi vraže, naum mi odmah osporiše još dva svirepa kandidata – priča i dijalozi.

Ocean’s Heart sam igrao u periodu od desetak dana sa jednom dužom pauzom. Šta da kažem osim da sam nakon te pauze, u potpunosti zaboravio šta je poenta igre. Protagonistkinja Tilia, krenula je u potragu za svojim ocem koji se kući nije vratio već šest meseci. A kako priča više od pola vremena biva odvučena mnogobrojnim sporednim aktivnostima, dobro da ime svoje nisam zaboravio. I sve to prožeto loše napisanim dijalozima koji ne samo da uglavnom nisu zanimljivi već zvuče kao „Google translate“ prevod od pre deset godina…

Okruženje ima zavidan broj varijacija te vešto prkosi vizuelnoj monotoniji. Dok sve istovremeno pruža i dobar broj skrivenih lokacija za istražiti, nivo satisfakcije u njihovom pronalaženju nije naročito visok. Ovo se posebno ogleda kroz činjenicu da za Ocean’s Heart nećete morati mnogo da razmišljate. Zagonetke su ili bazične ili ih nema, a ovo se naročito loše odražava na borbe sa „boss“ karakterima koje su neinovativne do svake krajnosti.

Kao tajni začin koji dovršava harmoniju večere iz Pakla, imamo i nekolicinu bagova koji se tiču odziva kontrola. Nisu retke situacije u kojima ćete biti kivni na svoj kontroler jer vas nije poslušao. Zato poslušajte mene – nije ništa kontroler kriv, već loš kod. Nešto što bi prvenstveno trebalo biti ispeglano zakrpom za koju se nadam da je već u fazi nastanka.

Kada se ovako sagleda, element po element, Ocean’s Heart deluje kao plutajuća katastrofa. Hrpa začaranog starog gvožđa koje preti tetanusom svakome ko joj se približi. Pa opet, igra ovde nije kriva. Kriv je moj stil pisanja. Nagrdih je bezrezervno, kao da joj je jedini kvalitet mogućnost da je izbegnete. To naravno nije slučaj.

Svako željan Zelda formule, bez pametnijeg naslova za igrati, ovde će sigurno pronaći zadovoljavajuću dozu traženog. Možda priča nije najintrigantnija, ali na momente poprima i znatno zanimljiviji oblik. Oružja možda nisu deo neke veće slagalice ali nekoliko njih je zabavno koristiti. Prvenstveno bih istakao mehaniku koja na trenutak omogućava da postanete nepobedivi i odbijete svaki protivnički napad.

Mnogobrojni loši dijalozi takođe imaju svoje svetle momente ali kao apsolutno najbolji aspekt ove igre, stoji osnovni gejmplej koji je upravo onakav kakav ste mogli i da očekujete. Nema tu mnogo filozofije i uhodavanja. Jednostavna mehanika kretanja i napadanja, sama po sebi stvara dovoljno upečatljiv utisak pustolovine.

Zaključak je već umnogome nagovešten, a kao preporuku Ocean’s Heart upućujem samo fanovima žanra željnim sličnih naslova. Ovde nećete pronaći ništa novo, sem povremenog šarmantnog elementa i nostalgične vizuelne prezentacije. Ukoliko su vaši apetiti daleko veći, svakako pričekajte na nešto kvalitetnije.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Nordcurrent

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Srce bez duše: Ocean’s Heart recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Atelier Sophie 2: The Alchemist of the Mysterious Dream]

Posle DX remastera i dva nastavka Ryza igara, i Sophie dobija svoj nastavak. Ceo Atelier serijal se dosta zahuktao u proteklih par godina, a ujedno i postao popularan među novijim generacijama igrača. Ono što u ovom slučaju predstavlja malo čudnu situaciju, pored toga što igra dobija direktan nastavak sa istim glavnim likom i toga što za većinu JRPG naslova ovo nije standardna praksa, jeste to što je u pitanju nastavak za igru staru šest godina.

Priča nas vraća u avanturistički život mlade Sophie i njene prijateljice Plachte. Radnja se definitivno dešava posle Atelier Sophie, ali pre Atelier Firis, gde vidimo ovaj par kao već iskusne alhemičare koji uče titularnu Firis. No ova avantura ih vodi u Isekai – svet snova. Pre nego što i stignu da se odmore ili da ga ispitaju, bivaju usisane od strane mračnog portal. Plachta nažalost u jednom trenutku nestaje, i sada je na Sophie da okupi novu družinu šarenolikih likova i sa njima istraži ovaj svet i pronađe svoju drugaricu. Sam svet i likovi će vam dati veoma bajkovit osećaj i priču koja je veoma bliska svakom od njih, kao i samoj Sophie.

Ako ste igrali neki od prethodnih Atelier naslova, bilo to DX remasteri ili noviji Ryze, znaćete u šta se uplićete. Ukoliko pak niste, ono što stoji pred vama je sistem fokusiran na sakupljanju i pravljenju predmeta, kako za sopstveno korišćenje tako i zarad napredovanja kroz igru. Naravno sve to je prikazano kroz veoma sladak svet u kome se slatke devojčice bave moćnom alhemijom. 

Sam sistem pravljenja predmeta je pokupljen iz Mysterious serijala Atelier igara i generalno doteran sa veoma dobrim i veoma korisnim UI unapređenjima. Vrlo mala pa skoro nikakva druga pomagala vam neće biti potrebna van igre kako biste ga koristili i pravili šta god vam je potrebno. Sve će vam biti veoma dobro i otvoreno prikazano tako da ne morate da brinete za greške. 

Prikupljanje materijala je takođe veoma direktno – ili ćete ih sakupljati sa mnogobrojnih lokacija ili ćete se boriti sa raznim čudovištima kako biste iz njih izvukli šta vam treba. Tu su naravno razni alati za sakupljanje i nekoliko mini igara za posebne predmete, a od doba dana (ili noći) zavisi šta ćete pronaći. UI opet dosta pomaže, kako u mogućnosti veoma brzog putovanja sa lokacije na lokaciju, tako i sa time da ćete lako moći da vidite ne samo gde su koji materijali nego i gde ćete naći one koji su vam specifično potrebni za razne zadatke koje treba da obavite. Svakako, UI je za sada na najvećem nivou korisnosti. 

Iako ćete zadatke prikupljati sa jedne lokacija, i od njih najviše napredovati što se tiče reputacije i zarade, pravljenje i prikupljanje predmeta će vam biti bitno ne samo za obavljanje istih nego i za lično napredovanje i otključavanje novih recepata. Ceo gameplay loop je odlično osmišljen i svaki put kada izađete u svet imaćete šta da radite.

Svet je veoma, veoma, veoma šarenolik. Sama tematika da ste zarobljeni u svetu snova daje razvojnom timu apsolutnu slobodu da izmišlja svakojake lokacije. No čak ni to nije sve. Korišćenjem alhemije, naravno, moći ćete da menjate lokacije kako biste ili napredovali u priči ili jednostavno otvorili pristup nekim drugim materijalima ili lokacijama. Same mape su naizgled male ali su zato prepune, i dosta podsećaju na neki miks otvorenog i linearnog sveta u kom određeni JRPG naslovi trenutno plutaju. 

Poslednja stavka je sistem borbe koji je, opet, doteran i izmenjen. Ovoga puta ćete imati mnogo više uvida u to šta će protivnici videti kao metu kao i koji napad će biti najkorisniji protiv njih. Dodatne opcije su prvi i drugi red likova koji mogu da se smenjuju u zavisnosti od protivnika i uskaču kako god. Zbog manjih vizuelnih unapređenja svaka borba je veoma zabavna i prepuna efekata. Okršaji su veoma brzi, i ako ste dobro spremni brzo ćete ih i završiti, bez nekih dugih učitavanja i trošenja vremena.

Grafički, igra nažalost izgleda pomalo zastarelo. Iako je svet vrlo šaren i prepun boja i veoma lepih lokacija, činjenica je da je prilično prost. Likovi sa druge strane, i to mislim bitni likovi, su takođe preterano izdetaljisani sa odećom i dodacima koji su praktično nemogući za izradu a kamoli nošenje, no ovo je veoma klasičan standard ne samo za Atelier nego i ceo JRPG žanr. Na kraju, iako izgleda kao da bi igra više odgovarala da je izašla na početku PS4 ere, a ne na njenom kraju.

Mnoge Atelier igre su do sada već izašle sa japanskim i engleskim glasovnim opcijama. Ovaj naslov doduše za sada dolazi samo sa japanskim, što može učiniti igru lošijom samo onima koji su originalnu Sophie igru prešli sa engleskim glasovnim glumcima, pa će ima japanski biti mnogo drugačiji i čudniji. Što se samog kvaliteta glume tiče ona je naravno na veoma visokom nivou za ovaj serijal. Muzika je takođe prijatna i neće vam nikada smetati dok igrate i obilazite već posećene zone i lokacije.

Moramo napomenuti da ovaj naslov izlazi za PS4 kao i za Nintendo Switch, dve sada već malo starije, i u slučaju Switch-a, slabije konzole. Očekivano je da igra za ove platforme radi bez problema, zbog čega je veoma nelogično, i čak iznenađujuće da je PC port apsolutno užasno optimizovan. Za igru koja izgleda kao da grafički nije menjana od početka PS4 ere, suludo je da traži izrazito jaku mašinu. Sada se možemo nadati da će se pojaviti patch na dan izlaska igre koji će to malo srediti, ali za sada igra može biti neigriva ako imate iole stariju mašinu.

Ukoliko ste fan Atelier serijala i pogotovu Atelier Sophie naslova, ovo je svakako veoma topla preporuka za vas. Ukoliko pak ranije niste igrali igru iz ovog žanra ili serije, možda je bolje da probate neki drugi naslov. Iako Sophie 2 ima kratak video u kome rezimira šta se desilo u prvoj igri i poseduje tutorial sistem koji je veoma detaljan i sve lepo objašnjava, možda je bolje isprobati neku od starijih iteracija.

Autor: Stefan Mitov Radojičić

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Atelier Sophie 2: The Alchemist of the Mysterious Dream appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: PowerSlave Exhumed]

Kada nešto volim, poznat sam po tome da tu konkretnu stvar mogu besomučno i iznova vrteti do iznemoglosti, u svakom narednom doživljaju uživati više nego prvi put. I pored toga što je ovo sigurno jedna od neobičnijih karakteristika moje ličnosti, ja je smatram isključivo vrlinom. Pa ko još ne bi voleo da u recikliranom uživa više nego u novom materijalu, na koji se često čeka i godinama?

S tim na umu, mogu ponosno i bez imalo blama da izjavim da sam desetu epizodu druge sezone Demon Slayer anime serije pogledao 15 puta, a poslednjih sat vremena prvog dela Metal Gear Solid franšize u ono vreme odigrao sigurno barem trideset. I dok neki od vas već kreiraju moj psihološki profil dok drugima opada kredibilitet mojih recenzija, dozvolite da navedem jedan izuzetak. Igru kojom sam bio oduševljen već pri prvom prelasku, a koju nisam ponovo zaigrao već dvadeset godina.

Exhumed, na zapadu poznatiji kao PowerSlave, igra je sa kojom sam se prvi put sreo na dočeku Nove 1998. godine. Primamljiva grafika i brz gejmplej, ostavili su na mene dobre utiske, ali igru sam za sebe lično nabavio tek dve godine kasnije i neizostavno se zaljubio u njen nesvakidašnji dizajn.

Dve decenije kasnije, bukvalno iz najdubljeg naftalina igračke istorije, na moderne konzole i računare – ova igra se vratila. Kletva neigranja duga dve decenije, konačno može biti razbijena. A svi vi koji niste imali priliku da zaigrate pa čak ni čujete za ovaj naslov, dozvolite da kažem i koju konkretnu reč o njoj.

Exhumed je FPS naslov stare generacije koji kombinuje 3D grafiku okruženja i 2D objekte i protivnike. U vremenu kada je prvobitno objavljen, umesto da bude samo još jedan od klonova tada popularnih kraljeva žanra, Exhumed poprima obličje tako daleko ispred svog vremena, da sada kada razmislim o tome, deluje mi još neverovatnije.

Igra je prožeta zagonetkama i tajnama, od kojih najveći broj zahteva da upamtite nedostižne lokacije do kojih ćete se vratiti kada steknete sposobnost da im pristupite. Tako je! Verovali ili ne, ovo je svojevrsna preteča „metroidvania“ žanra, po prvi put smeštena u 3D prostor. Godinama pre igre Metroid Prime, mene je oduševljavao ovaj nepravedno zatureni dragulj.

U to vreme, analogne palice su se tek pojavile, pa je ova igra bila u potpunosti prilagođena igranju bez njih. Ovo je bilo izvedeno na tako maestralan način, da sam ja koji još uvek nije sasvim pojmio koncept analognih džojstika, bio potpuno raspamećen mogućnošću da i bez njih ali i miša i tastature, mogu ovako dobro da se snađem u jednom FPS naslovu.

I pored toga što bih voleo opet na stari način da iskusim ovu igru, remaster donosi potpunu podršku za analogno upravljanje, te se igra sada kontroliše kao bilo koja druga sestra žanra. Ali to naravno nisu ni sva unapređenja. Podrška za „wide screen“ ekrane je naravno tu, ali i sijaset drugih opcija koje se tiču rezolucije, filtera, vidnog polja i emuliranja retro grafičkog doživljaja. Da budem iskren, mislim da nikada u životu nisam video ovoliko grafičkih podešavanja u jednoj konzolnoj igri. I svakako me raduju više nego današnji „izaberi 60 frejmova ili 4K“ standard koji je preplavio novu generaciju.

Priča igre jeste tipična postavka filma B kategorije u kom bi mogao da uživa svaki pijani filmski kritičar (ako ne i šire), i govori sledeće. Vanzemaljske sile opkolile su drevni Egipatski grad Karnak u nastojanjima da uskrsnu faraona Ramzesa i njegovu moć iskoriste da kontrolišu svet. Nalazite se u ulozi zalutalog vojnika koji uz pomoć faraonovog duha mora pronaći šest svetih relikvija i poraziti vanzemaljsku napast.

Verovatno najsmešniji detalj u vezi priče, jeste dosta loš kvalitet glasovnih snimaka, pa je Ramzesa koji objašnjava situaciju ili naratora koji vas uvodi u priču, jako teško razumeti. Da titlovi za ovo mumlanje nisu ubačeni ni u remaster, čini stvar još urnebesnijom. Možda engleski sada mnogo bolje poznajem nego pre dvadeset godina, ali Ramzes i dalje zvuči kao pijani ujka, jutro nakon trodnevne svadbe, dok pokušava da se opravda šefu koji mu u lice drekom sasipa otkaz.

Elem, kroz igru ćete skupljati i delove komunikacione opreme kako biste pozvali spasilački helikopter, od čega konačno zavisi kakav kraj igre ćete dobiti. A ovde na scenu stupa najlepši segment igre koji se tiče upravo pomenutog skupljanja. Koliko god izazovno bilo skupiti ovu opremu, to je samo vrh ledenog brega. Igra je protkana tajnama koje je pravo uživanje pronalaziti.

Šta da kažem kada je original imao skrivene 23 lutkice sa likom članova razvojnog tima, toliko dobro sakrivene da sam sada, pri ponovnom prelasku kompletne igre pronašao samo jednu? A taj broj je u remasteru čak i povećan na 31. I dok je njihovo skupljanje ovde više stvar zabave i prestiža, original je ekskluzivno na Sega Saturn konzoli u NTSC regionu, otključavao multiplejer igru sa tenkovima, ukoliko ih sve pronađete. Zamislite sad moje razočarenje nakon što sam skupio sve lutkice – na PlayStation kecu, očekujući isti tretman.

Endžin igre u vreme izlaska, bio je pravo malo remek-delo. Sijaset objekata i eksplozija na ekranu istovremeno kao i brza akcija, u potpunosti su obeležili ovaj naslov. I dok je PlayStation imao povremen pad frejmrejta u visoko eksplozivnim scenama, sve ovo je danas naravno sasvim ispeglano.

Za kraj moram dati jedan poslednji argument na konto kvaliteta ove igre. Pre nego što je objavljen Half-Life 2, Exhumed je bila moja omiljena FPS igra. Sa količinom prvobitnog oduševljenja, može se meriti samo ovo sada, kada pogledam koliko je samo dobro ostarila. A propustiti je sada kroz šake starog zaljubljenika, već okorelog veterana igračke industrije, doživljaj je kakvih nema ni približno dovoljno u životu.

Sigurno najnezahvalniji momenat u pisanju ove recenzije, jeste govoriti o manama igre. Jer one, iako postoje, meni je jako teško da ih prepoznam i imenujem. Evidentno je da nije u pitanju savršena igra, ali uperiti tačno prst u razlog zašto nije, nimalo je lak posao.

Za početak, igri bi koristilo da ima više raznovrsnih protivnika. I dok se ovo oslikava i na original i remaster, novije izdanje svakako obeležava vremešna grafika u kojoj neće svako uživati. A dizajn nivoa koliko god genijalan za ono vreme, može da „zaškripi“ pod oštrim okom igrača koji se do sada nagledao svega i svačega.

Moglo bi se reći da igri nedostaje dubine po pitanju priče i gejmpleja, ali za ono što jeste – PowerSlave: Exhumed je perfektan naslov. Prilika da se iskusi zaboravljeni dragulj na modernim platformama, nešto je što se ne propušta. Devetka je izuzetno visoka ocena iza koje ovde moram samouvereno da stanem. A na sve to, od starog zaljubljenika decenijama kasnije, još jedna decimala gore – u ime legende koja i dan danas odjekuje.

Ako volite žanr, bez zadrške odmah nabavite naslov. I ne zaboravite da nam javite utiske!

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Nightdive Studios

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: PowerSlave Exhumed appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Horizon Forbidden West]

Svi se mi kroz život trudimo da budemo manje-više objektivni, kada su procene vrednosti u pitanju. Iako je u lični sud i prvi utisak jako teško posumnjati, preispitivanje i upoređivanje sa tuđim mišljenjem, jako je važno. A naročito važno ukoliko se bavite pisanjem recenzija i davanjem kritičkog mišljenja. S tim u vidu, Horizon Zero Dawn mi se nije svideo ni približno koliko ostatku igračke populacije i kada govorim o toj igri, prvo mi na pamet padaju njeni negativni aspekti pa tek onda ono što valja.

Kakav je uvod u priču o nastavku igre, sigurno očekujete brutalni masakr konačne ocene ovog dugoočekivanog nastavka renomiranog originala. Ali ne zaboravite moje reči s početka – preispitivanje i objektivnost, snažna su odlika vašeg recenzenta. Zato dozvolite da budem krajnje realan, a uz to iz duše začinim tekst ličnim i iskrenim mišljenjem, uz bezrezervno nagoveštavanje istog.

Ljudi se uglavnom dele na one koji vole fantastiku i one koji na nju automatski zevaju. No kada su u pitanju ovi prvi, ja bih i tu napravio više podela. Fantastika, ma koliko „nerealna“ bila, mora zadržati određen nivo uverljivosti kako bismo je procesuirali. „Prsten moći“ nećete pronaći u tipičnoj juvelirnici, ali njegovo postojanje neće biti neobično nakon što saznate više o njegovom nastanku. „Kamehameha“ nema veze s pameću, ali s obzirom na tematiku serijala, pružena objašnjenja sasvim su dovoljna da se uklopi u radnju i svet.

Mehaničke životinje koje se rađaju u planinama, stotinama godina nakon surove apokalipse, dok novu pokušava da spreči klon naučnika koji je sve započeo, a svi obučeni kao sajberpank pećinski ljudi… Sećate se onoga kada ste bili mali, pa vam mama kapsulu leka rastvori da ga lakše popijete? Neke stvari je jako teško progutati!

Originalnost kompletnog zapleta se ne može osporiti, ali da biste uživali u bilo kom svetu, morate se u njega propisno uživeti. Meni ovo nikako nije polazilo za rukom, ali ukoliko vama jeste ili ne vidite razlog zašto ne bi, pred vama je verovatno jedna od najneverovatnijih igara ove generacije. U spektru uverljivosti, gde je ona zarad originalnosti morala biti ugrožena, ova igra se nalazi na dalekom kraju. Onom koji će teško prihvatiti prosečna osoba, ali one (izuzetno) otvorenog uma neće nikada zaboraviti.

Priča se nastavlja na onu iz prvobitne igre. I dok je zaplet produbljen, interakcija sa drugim likovima i sporedne priče, pa i kompletan pristup pripovedanju, unapređen je u izuzetno visokoj meri. Takvu količinu dijaloga, izbora i filmskih sekvenci, svaka igra sličnog tipa može samo da poželi. Naravno, ovo je plus jedino ukoliko se uživite u ceo narativ. Meni su lično i pored zevanja na duge razgovore i zamorno pompeznu dramaturgiju, oči konstantno bile širom otvorene u divljenju. Da ne pominjem kvalitetnu audio podlogu, koja mi se možda nije izdvojila prepoznatljivim muzičkim temama, ali i pored toga predstavlja sklop odlične muzike, sjajnih zvučnih efekata i neverovatne audio režije.

Osim nesvakidašnje postavke, original je verovatno ostao upamćen po neverovatnoj vizuelnoj prezentaciji. I dok na prvi pogled nisam imao utisak da je na tom polju sada načinjen drastičan pomak, verujte da je u pitanju bila jedna od mojih najgorih procena u životu. Dok igra izgleda neverovatno sama za sebe, naspram originala prosto „pršti“ po pitanju grafičkih unapređenja. Skoro da nema tog polja na kom napredak nije vredan svake hvale.

Počevši od glavnog ali i svih sporednih likova, modeli izgledaju daleko živopisnije. Detalji po pitanju tekstura kože, kose ili boje očiju, neki su od najlepših koje sam ikada video. Eloj izgleda fantastično, od najsitnijih dlačica na licu pa do momenata kada svetlost prolazi kroz tanje delove tela kao što su uši ili nozdrve.

Sa druge strane, podizanje kvaliteta mehaničkih živuljki, najprimetnije je kod onih koje se ovde pojavljuju po prvi put. Većina starih, predstavlja samo bolje izvajan sklop ranijih modela i recikliranih tekstura koje, da izvinete, i dalje izgledaju odlično. Samo skromnije od ostalih impozantnih unapređenja.

Jedina zamerka po pitanju izgleda likova, bio bi generalni stil. Meni lično igra deluje kao prilagođena vizija nekog stripa ili crtanog filma, više nego nešto što stremi fotorealizmu. Iako likovi izgledaju verovatno detaljnije nego bilo koji likovi neke video igre do sada, mislim da bi drugačiji stil a možda i odabir palete boja i filtera, tek bilo nešto što bi zaustavljalo dah.

Okruženje i lokacije, sada su raznovrsniji nego ikad. Raznolikost mesta koja možete posetiti, nadoknađuju činjenicu da cela mapa nije mnogo veća od one iz prve igre. Ali zahvaljujući bar dvaput detaljnijem svetu i broju različitih lokacija, svet je apsolutno basnoslovan. Zavidim svakome ko se u njega može lakše od mene uživeti, jer takvo iskustvo mora bez sumnje biti božanstveno.

Nesumnjivo omiljeno grafičko unapređenje, za mene su lepši efekti vode. Možda nisu najbolji ikad, ali naspram originala koji je bio jako siromašan na ovom polju, voda sada izgleda sjajno. Simulacija talasa koji zavise od vremenskih prilika, samo su „vrh brega“. Ispod vodene površine, što je novitet naspram originala, tek vas očekuje jako bogat podvodni svet.

S tim u nastavku, gejmplej takođe doživljava neke dobre izmene, naročito kada akcija krene da se odmotava. Masivni protivnici koji taktiku menjaju u zavisnosti od količine štete koju ste im naneli, prolaziće kroz prepreke do vas u eksplozivnom, filmskom maniru. Načina za poraziti ih, ponovo imate u izobilju, naročito ukoliko volite da eksperimentišete sa unapređenjima i borbenom pristupu.

Sa ovim na umu, ne mogu a da se momentalno ne osvrnem na izuzetno visok nivo bagovitosti koji pod ruku ide sa neispoliranim segmentima. Bagovi, gličevi, mucanja i štucanja, zaglavljivanja u prostoru gde ćete trčati u mestu, samo su neki od problema koji su tek delimično otklonjeni zakrpom koja je objavljena po izlasku same igre. Frustrirajući momenti sudaranja sa objektima, naročito ukoliko se dešavaju u sred odlučujućih borbi, žestoko su poljuljali moja nastojanja da u igri uživam više nego sam to prvobitno očekivao.

I dok se barem polovina tih problema tiče stvari koje mogu biti ispravljene kroz zakrpe, ostatak je za mene jednostavno loš dizajn. Ovako veliki igrački svetovi, moraju sa sobom doneti i niz tehničkih problema – to stoji. Ali baš iz tog razloga, mora se obratiti posebna pažnja na mobilnost protagoniste. Da nisam bio besan, bilo bi mi i žao Eloj, dok ima poteškoće da zaobiđe drvo kao kakva pripita paunica.

A tek moj strah kada je počela da se vere po liticama, teško bih ga mogao i opisati. Na svu sreću, retki su bili momenti kada bi njene vertikalne pustolovine postale žrtva loše dizajniranom kretanju ili bagovitosti. Čak naprotiv, alpinizam joj bez greške ide od ruke i izgleda zbilja impresivno. No koliko god impresivno izgledao, jedno je sigurno – dokle više?

Princ od Persije je trčao po zidovima i pentrao se i to je bilo sjajno. Assassin’s Creed je osvežio ceo koncept novim rešenjima pa je i to bilo super. Nejtan Drejk kroz sve igre više hoda na rukama nego na nogama, pa su i to fanovi trpeli, ali ljudi dragi, stvarno dokle više? Postoje i ljudi koji u ovome uživaju, siguran sam, čim igračka industrija još uvek bezrezervno pokušava da nam simulira „spajdermenisanje“ u većini naslova. Ali meni je iskreno muka od pentranja. Dajte nam nešto drugačije!

Zapravo, kada je kompletna interakcija karaktera sa okruženjem u pitanju, ja lično i veoma subjektivno imam poprilično „neprijatan“ utisak. Vrlo je teško opisati krivca koji stoji iza toga što jedna igra koja izgleda ovako dobro, gubi na „imerzivnosti“ i konstantno mi sugeriše da je u pitanju i dalje samo interaktivni softver. Prosto, kao da postoji nekakva pokvarena i suptilna nesinhronizovanost između Eloj i okoline. I ma koliko tu bilo odličnih detalja, momenti kada ubode kopljem ili uzjaše mašinu, nemaju „težinu“ već deluju kao pokreti glumca koji improvizovano zamišlja svet oko sebe.

Treba li još jednom da napomenem da je prethodni pasus bio apsolutno subjektivan utisak? Kada se sve sabere, izjaviti tako nešto deluje sasvim van pameti. Ali kakav bih ja to čovek bio kada sa vama ne bih besedio iskreno? Možda je moje iskustvo krajnje neobično i teško zamislivo u domenu realnosti, ali nema sumnje da će i među vama biti onih koji će iskusiti istu „šetnju kroz Matriks“ gde stvari, iz neopisivog razloga, odaju veštački utisak. I ostaćemo večito u neshvaćenoj manjini… Elem!

Horizon Forbidden West je neverovatno dostignuće za igračku industriju. Iako stoji daleko od moje ideje savršene video igre, nema sumnje da je u pitanju jedan nadprosečan naslov. Ako niste poput mene, pa vam „napregnuta“ postavka, neobično kretanje i animacije likova i crtanoliki stil ne razbijaju iluziju realizma kakvom ova igra stremi, ne znam da li trenutno postoji igra na PlayStation petici koju bih vam srdačnije mogao preporučiti.

Pa čak i da se odlučite da se igrate na prethodnoj generaciji, budite uvereni da je i PlayStation četvorka maksimalno ispoštovana izuzetno kvalitetnom verzijom i u celosti koristi potencijal svog hardvera. Zato ne uzimajte zdravo za gotovo veliku preporuku čoveka koji voli dobru priču, a ona u ovoj ga je davila; koji voli dobre svetove, a ovaj ga nije ubedio u svoju logiku; koji obožava da se poistoveti sa likovima, a ove ovde ih je jedva očima gledao. Ovo nije preporuka zaljubljenika. Ovo je preporuka poštenog i objektivnog profesionalca. Ova igra je neverovatna, samo nije baš za svakog.

A ako ste više zainteresovani za moje subjektivno mišljenje, o tome možemo porazgovarati uz neko adekvatno piće.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: PlayStation

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Horizon Forbidden West appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Dying Light 2 Stay Human]

Punih sedam godina nakon prvog dela Dying Light-a, Techland je rešio da blagosilja igračku zajednicu nastavkom, koja je za to vreme vapila za još. Prethodnik dvojke ima kultni status maltene, jer se uprkos, u najbolju ruku prosečnoj priči, istakao kao zombi igra koja se dopala praktično svima, u moru drugih naslova ovog žanra za koji više ni ne znam kako opstaje svojom generičnošću. Nakon pregršt ekspanzija, Dying Light 2 je najavljen, obećavajući sličnu, ali i proširenu formulu viđenu u prvom delu sa granajućom pričom i ogromnim potencijalom, pa je ostalo da vidimo i da li ga je ispunio.

U ulozi ste Ejdena Koldvela, nažalost ponovo generičnog, bezličnog protagoniste koji je poprilično šupalj kroz priču. U takozvanom Gradu, izmišljenoj metropoli baziranoj na centralno/istočno-evropskoj klasičnoj arhitekturi, prošlo je 20 godina od dešavanja prve igre, dok je Ejden inficirani preživeli koji traži lek za Haran virus koji redom pretvara ljude u zombije. Glavni problem ovde jeste što se ekspozicija Ejdenove ličnosti vrši uglavnom kroz druge likove koje srećete, i često daluje kao da neki od njih imaju glavni zadatak da to ispune što je detaljnije moguće. Iako postoji solidan broj nekih interesantnih karaktera koje ćete sretati, isto tako će dosta njih biti neintuitivno i isprazno slično glavnom liku.

Odatle se priča i razvija kroz nekoliko različitih frakcija u gradu i vašeg odnosa sa njima, i često ćete biti zasipani odlukama koje solidno mogu promeniti ishod priče, ili makar delovati tako. Nažalost, to je malo drugačije od inicijalnog marketinga, jer iako ovde vaše odluke mogu uticati na sudbinu određenih likova i stanja Grada, ultimativno postoje dva glavna kraja sa blagim izmenama u zavisnosti od izbora u finalnoj misiji, dosta potapajući bitnost prethodnih odluka u vodu, osim pri nekim manjim izmenama u epilogu. Sve u svemu, priča Dying Lighta 2 nije nešto najgore što joj se desilo, ali jednostavno nećete biti investirani. Bolna prosečnost u svakom aspektu narativa je time toliko više razočaravajuća nakon velikog hajpa oko nelinearne strukture DL2. 

Sa druge strane, gejmplej je glavni adut DL2, što ga čini najsličnijim prvom delu po tom principu. Veoma je teško ne zabaviti se kada se unesete u ovaj fenomenalan sistem kretanja i odličan dizajn sveta, koji kao da kontemplira brojne DL2 mehanike prilikom parkurisanja po gradu. Naime, kretanje ume biti malo „plutajuće“ i ako tražite „realistični“ simulator parkura, to ovde nećete naći. Možete povezivati neke poprilično atraktivne poteze zaredom bez problema, pogotovu kada otključate dodatna oruđa u igri kao što su paraglajder i kuka. Muzika u igri ulazi u sve veći krešendo kako trčite, gde skokovi imaju čak i bas pauzu dok ne sletite. Igra vas prosto tera da budete u konstantnom pokretu i zaustavljanje u bilo kom smislu često može značiti i smrt. Sve u svemu, sistem kretanja je nešto najbolje što DL2 može da ponudi, uz zabavne eksploatacije sa kukom i paraglajderom sličnim onima kao u DL1 sa pištoljem sa kukom. Ovde postoji i dosta zabavnih zagonetki koje će zahtevati neke od pomenutih oruđa kako biste ih rešili i propentrali se do određenih mesta za taj slatki loot.

Igra poseduje tipično drvo iskustva, međutim jako dobro promišljeno, s obzirom da su skoro sve sposobnosti podjednako korisne, pa ćete se često lomiti pri ovom izboru. Sposobnosti su podeljene na borbu i parkur, te ćete XP skupljati radeći stvari koje ste ionako hteli da radite bolje sa apgrejdovima. Sposobnosti za oklop i opremu dodaju sitan role-playing aspekat gde ćete se manje osećati kao skupljač sekundarnih sirovina, već pametan tip koji drži različite autfite za različite situacije. Iako borba nije zabavna kao parkur, to ne znači da je u lošem stanju, a uz to postoji i veliki broj novih tipova neprijatelja. 

Nijedna igra nije uspela da realizuje tako drastičnu razliku između dana i noći u vidu gejmpleja i šta ta razlika predstavlja za okruženje. Grad je noću potpuno drugo mesto, slično kao i u DL1, te će intenzitet, broj zombija i opšta jeza oko vas biti podignuti na nov nivo. Adrenalin se prenosi na igrača veoma verno, te male greške u parkuru ili borbi mogu dovesti do pada na nivo zemlje i gotovo sigurne smrti. Ovo je delimično doduše i posledica rudimentarnog sistema skrivanja, koji i ne radi baš najbolje jer je AI ovde čak previše dobar sa vidom, bilo da su u pitanju ljudski neprijatelji ili takozvani Howleri koji vas odmah primete čim padnete na ulični nivo Grada prilikom noćnog avanturisanja.

DL2, bilo da parkurišete, makljate se ili šunjate, prati predivna muzika koja je definitivno jedan od najvećih pluseva ovog iskustva. Olivije Derivijer se lagano prebacuje sa priče na istraživanje otvorenog sveta, bez preskakanja ijednog takta, kombinujući odličnu podlogu sa trenutnom atmosferom, parkurom, brzinom kretanja i okruženjem. U pitanju je nešto najsličnije roler-kosteru i idealan je primer kako muzička podloga može toliko poboljšati naizgled nepovezane gejmplej mehanike. Uprkos tome, glasovna gluma varira u kvalitetu u zavisnosti od karaktera sa kojim pričate, s obzirom da pojedini glumci imaju veoma čudne akcente, dok ne iznose emociju ni izbliza realistično. 

Vizuelno, DL2 pljušti na momente, pogotovu kada se sunce prelama kroz drveće, pokazujući koliko je osvetljenje u igri zapravo dobilo pažnje. Sam kvalitet tekstura nije nešto što će vas u potpunosti oboriti s nogu, ali DL2 jeste među lepšim igrama zahvaljujući atmosferi koju pruža, odličnom osvetljenju i vrhunskom vizuelnom dizajnu otvorenog sveta koji je definitivno dobio najviše pažnje prilikom razvoja.

DL2 poseduje i rudimentarni kooperativni mod koji generalno ume biti zabavan ako imate sa kim da igrate, ali svakako ne doprinosi iskustvu na tom nivou gde je kooperacija neophodna, iako je iskustvo zabavnije i čini određene aktivnosti znatno lakšima. Igra je solidno optimizovana, pogotovu za PC platformu, dok su bagovi nešto prisutniji na konzolnim verzijama, ali ništa u preteranoj meri. Pojedine zagonetke su neizvodljive zbog određenih mesta koja su nedostižna zbog bagova, te su problemi uglavnom vezani za geometriju igre. Srećom, ovo nije mnogo uticalo na parkur iskustvo, a i većina problema je moglo da se zaobiđe dobrim lupanjem tastera dok stvar ne proradi. 

Iako ovo odaje osećaj nekonzistentnosti, Dying Light 2 ima dosta mana, pogotovu kada govorimo o karaktera i priči, uz nedostatak poliranja i finalizovanja pojedinih mehanika. Struktura otvorenog sveta je odlična, mada sama igra prati dosta tipičnih tropa i aktivnosti, čak i tokom dizajna kvestova, od kojih žanr definitivno pati tokom prethodnih godina. Međutim, ono što radi dobro, radi vanserijski dobro i pruža odličan osećaj zabave koji će vas terati da se konstantno vraćate ovoj igri. Ako se jednom uživite u sistem kretanja koji DL2 pruža, teško ćete ga ispustiti iz ruku dok ga ne iscedite maksimalno, a kada na to dodate jako zanimljive nivoe sveta i adrenalinski ciklus dana i noći, teško je ne preporučiti DL2, iako se po ko zna koji put vraćamo prokletim zombijima…

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Dying Light 2 Stay Human appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Assassin’s Creed sa God of War dodacima – utisci iz Dawn of Ragnarok ekspanzije]

Ubisoft nas je početkom februara ugostio, naravno u onlajn formatu, zajedno sa drugim medijima iz domena gejminga kako bi prikazao masivnu ekspanziju koju priprema za Assassin’s Creed Valhalla.
Radi se o Dawn of Ragnarok ekspanziji, koja će dodatno proširiti vikinšku priču o bratstvu iz senki i važi za najambiciozniju ekspanziju u Assassin’s Creed franšizi, u šta smo se uverili prisustvom na događaju.

Nažalost nije bilo prilike da sami zaigramo Dawn of Ragnarok, ali je Ubisoft pružio ekstenzivni prikaz ove ekspanzije sa svim ključnim detaljima o sadržaju i priči. Ovaj DLC, koji će doći kao deo Year 2 plana sadržaja za Valhallu, donosi čak 35 sati sadržaja, što sve vidi po ogromnoj teritoriji Svartalfhejma.
Sadržaj i grafički prikaz lokacija i okruženja čini da se Dawn of Ragnarok ponaša kao potpuno nova igra, a ne samo ekspanzija za skoro godinu i po dana staru igru.

Što se priče tiče, Eivor nije više glavni akter, već se stupa u kožu Havija, iliti Odina, jednog od bogova nordijske mitologije. U ovoj ekspanziji, kralj Asgarda je na očajničkoj misiji da pronađe svog nestalog sina Baldra, što je za igrače odlična prilika da iskuse moći jednog boga. Moći će ujedno poslužiti u borbi protiv negativca Gloda i Muspelsa.

Kada smo već kod moći bogova, dodatak Eivoru je dvoruko koplje Atgeir, zajedno sa alatom Hugr-Rip. Ovaj alat omogućava “isisavanje” moći palih neprijatelja. Ove moći i osobine su valjano prikazane u videu koji je Ubisoft pripremio za nas novinare, gde smo mogli videti i 3 dodatne moći. Power of Raven omogućava prelazak u oblik vrane i obletanje za lakši uvid u okruženje, a potom imamo Power of Rebirth koja pale neprijatelje vraća u život da se bore uz vas. Treća moć omogućava protagonisti da se maskira kao Muspel, neprijatelj, kako bi lakše prolazio kroz određene regije, odnosno bez kontakta. Naravno, tu su i dodatne osobine koe omogućavaju imunost na vatru i lavu, teleportaciju na kratke distance kao i zamrzavanje neprijatelja.

Ovo su odlični dodaci sa moćima u igru, ali naravno postoje ograničenja kako ipak ne bi bili prejaki tokom igranja. Moći se ne mogu koristiti neograničeno mnogo i bez prekida, a ujedno je dostupno imati 2 na raspolaganju.
Tokom igranja biće dosta teških susreta, tako da dodaci sa ekspanzijom i te kako znače, i oni mogu biti nadograđivani, pogotovu oružje i alat koje smo spomenuli gore u tekstu. Jako nam se dopada opcija vraćanja u život palih neprijatelja, kao i mogućnost da kao vrana izvršite asasinaciju nekog neprijatelja, odlična stvar pošto vrana time ne služi samo za izviđanje.

U trenutku nastanka ovog teksta, pred sam embargo, Ubisoft je podelio novi trejler za Dawn of Ragnarok, koj iizgleda odlično i impresivno, tako da ne možemo izbeći a da ne kažemo kako ova ekspanzija dosta podseća na God of War, proslavljenu Playstation igru. Tako da eto, ako ste God of War prešli za PC, strpite se još malo za dodatni nordijski sadržaj. Dawn of Ragnarok izlazi u martu.

Na kraju, ono što je izvučeno iz prezentacije je da će Dawn of Ragnarok biti više nego odličan dodatak na već super ponudu DLC sadržaja koja je prisutna u AC: Valhalla, sa Wrath of the Druids i The Siege of Paris. Assassin’s Creed Valhalla je baš narastao po pitanju sadržaja, i tako će i biti tokom narednih meseci ove godine, a eventualno je sve ovo uvod u Assassin’s Creed Infinity, koji se predstavlja kao budućnost čitave franišize na jednom mestu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Assassin’s Creed sa God of War dodacima – utisci iz Dawn of Ragnarok ekspanzije appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Yu-Gi-Oh! Master Duel]

Sećate se vremena kada ste bili presrećni što se žrtvovali dve karte kako biste odigrali Mračnog Čarobnjaka, ili pak možda još boljeg Summoned Skull-a. Vidite, ta vremena su baš davno prošla, a Yugioh je sada gotovo kompletno nova kartična igra! Jednostavna pravila, simpatična čudovišta i moćne magične karte su zamenjene dugačkim tekstovima, dosadnim efektima, ali i pored toga mogu reći da je Yugioh Master Duel nešto što nam je davno nedostajalo na gejming sceni!

Možda sam živeo ispod kamena, što bi rekli naša braća Englezi, ali ne mogu reći da sam znao da Konami pravi novu besplatnu Yugioh igru. Za nju sam saznao tek kada sam pročitao vest da je za manje od 24 sata od izlaska sakupila preko 200,000 igrača i da se nalazi u samom vrhu Steam-a. Odmah sam znao da je ovo nešto što moram da isprobam.

Yugioh je uvek imao potencijala da postane popularna igra u žanru kartičnih igara, ali imam utisak da nikada do sada nismo dobili dovoljno dobru adaptaciju, koja bi nam omogućila da iskoristimo sve što već postoji u ovom univerzumu. Mislim da je KONAMI to konačno uspeo. Oduševio sam se kada sam video broj karata koji postoji u igri, ali istovremeno i zastrašio, jer ne mogu dovoljno da vam objasnim koliko različitih mogućnosti postoji. Sa jedne strane, ovo je odlična vest za igrače koji vole da eksperimentišu, ali je istovremeno i sistem koji je neverovatno težak za nove igrače, koji će morati dobrano da se namuče na početku. 

Kao neko ko se godinama borio protiv Jugija i Džojia u čuvenoj Power of Chaos igri, nije mi bio problem da odmah pohvatam sve što vas nauči tutorijal. Ipak, već nakon prvog meča shvatite da vas taj isti tutorijal ničemu nije naučio, jer postoji toliko novih efekata i načina igre da nisam znao šta se dešava. Svako novo čudovište ima po nekoliko pasusa teksta, zbog čega su dugački potezi česta pojava. Pokušaću da vam dam primer iz ličnog iskustva. Radi su o meču koji sam igrao protiv drugara, kojem isto kao ni meni nije bilo jasno šta se dešava. 

Igrao je neki standardni špil koji se dobija na početku, ispunjen relativno jednostavnim kartama. Ja sam sa druge strane izabrao Pendulum špil. Pendulum su monster karte koje možete normalno da odigrate, ali možete da ih stavite i na pendulum polje bez žrtve. Pendulum polja se nalazi tamo gde stavljamo Trap i Spell karte, a svaka od njih ima i dodatnu vrednost od 1-8. Kada ih imate dve na tabli, besplatno možete da sazovete jednu kartu iz ruke, kao i kartu iz extra špila ukoliko njen level odgovara razlici vrednosti vaših pendulum karata. 

Dok čitam ovo što sam napisao, verujte da ni meni nije sve najjasnije, ali rekao bih da sam preneo ovo najbolje što sam mogao. U svakom slučaju, poenta priče je da sada možete odigrati 3-4 karte u jednom potezu i to uopšte nije retkost, već nešto što se dešava u svakom meču. Dok je drugar sa običnim špilom igrao jednu kartu po potezu, ja sam tablu punio sa tri moćna čudovišta. Ne deluje fer baš, zar ne?

Mečevi mogu da traju nekoliko minuta, ali i po pola sata, a da ne odigrate više od 2-3 poteza. Baš sinoć mi se dva puta desilo da me lik završi u svom prvom potezu tako što odigra četiri rogobatna robota, koja su istovremeno neuništiva, a pritom rade i 8 hiljada štete. Siguran sam da postoji način da se igra protiv toga, ali bi mi bilo potrebno nekoliko nedelja to da naučim. Ovo nije nešto što deluje zabavno novim igračima, kada meč u trenutku može biti gotov. 

Što se tiče same ekonomije, mislim da nisam dovoljno igrao da bi mogao da ostavim konačno mišljenje. Ne deluje mi kao da je komplikovano doći do gemova pomoću kojih kupujete packove, ali je to možda zato što sam nov igrač, pa dobijam veće nagrade. Što se tiče prodaje i kupovine karata, sistem je gotovo isti kao i kod Hearthstone-a, osim što ovde već u početku možete napraviti 2-3 špila po vašoj želji. 

Kao neko ko je nekada obožavao Yugioh karte, prezadovoljan sam što danas postoji ovakva igra, ali istovremeno ne mogu da kažem da sam oduševljen pravcem u kojem ona ide. Neke stare mehanike kao što su žrtvovanje sada izgledaju potpuno nebitno, a neki simpatični junaci izgledaju kao kompletno smeće. Sve se zasniva na kombinacijama, koje često možete odigrati iz jednog poteza, što ubija bilo kakvu neizvesnost. Možda se moj ukus razlikuje od mnogih igrača, ali moram da napomenem da su nove karte takođe baš gadne. Gotovo da su svi neki roboti zmajevi sa rogovima i krilima anđelima, dok su im imena random generisana sa gugla. Takav pristup se meni ne dopada, posebno što mislim da se ne uklapaju u univerzum kakav bi ”trebao” da bude. Doduše, moram da prihvatim da nešto nije nužno loše ako se meni ne dopada! 

Sve u svemu, Yugioh Master Duel je igra koju bi morao da isproba svaki ljubitelj ovih karata. Smatram da bi balansiranje odlično došlo ovakvoj igri, ali nisam siguran koliko je to izvodljivo, jer se radi o kartama koje se koriste i u pravom životu. U svakom slučaju, ako imate dovoljno vremena da izdvojite za učenje, verujem da biste mogli da uživate u svemu što igra može da pruži. Ipak, ako želite iz nostalgije ponovo da zaigrate Yugioh karte, nisam siguran da je ovo najbolji izbor za vas!

Autor: Predrag Ciganović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Yu-Gi-Oh! Master Duel appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REINSTALACIJA: Timon & Pumbaa’s Jungle Games]

Skoro pa da sam zaboravio koliki je Abandonware Games ”goldmine” za retro igre (čitaj, igre koje smo pikali kao klinci). Bilo da vam se igra neka igra iz prošlog veka, ili da pokušavate da pronađete neku igru čiji naslov vam je na vrhu jezika, Abandonware je sajt za vas. Ako išta, bar je poslužio kao inspiracija za naredni tekst u ”Reinstalacija” rubrici!

Igra na koju sam ovoga puta naleteo bila je Timon & Pumbaa’s Jungle Games iz 1995. godine. Ovaj naslov mi je ”ubrizgao” solidnu dozu nostalgije (možda i veću od preporučene), i vratio u dane kada sam terao roditelje da mi puštaju Lion King i nekoliko puta na dan (dok sam nisam naučio kako da ubacim kasetu u VHS plejer i kliknem plej). Možete da zamislite moje oduševljenje kada sam dobio priliku da direktno uletim u svet ovog voljenog crtaća i interagujem sa njegovim likovima.

Ako vam nisu poznate Timonove i Pumbine džunglaške igrarije, u pitanju je set od pet mini igara kroz koje će vas provesti niko drugi do Simbini ”drugi roditelji”. Prvo će vas odvesti u neku vrstu hub-a, odakle imate pristup svim mini igrama – Jungle Pinball, Burper, Hippo Hop, Bug Drop i Slingshooter. Nijedna igra nema neki konkretan cilj – potrebno je samo da dogurate što dalje i sakupite što veći high score.

Moj prvi utisak je da gejmplej definitivno nije toliko težak koliko se sećam. Ono što je ostalo isto jeste da sam i danas zaista uživao u svakoj igri koliko i kada sam bio dete. Međutim, ono čega onda nisam bio nimalo svestan, a što je danas prilično očigledno, jeste da su gotovo sve bazirane na nekim starijim igrama, da ne kažem maltene copy/paste-ovane, ali ipak provučene kroz ”Lion King filter”. Na početku svake igre pojaviće se Timon i Pumba koji će vam na vrlo vickast način objasniti kako koja funkcioniše (gde je većina šala na Pumbin račun).

Kao što mu samo ime kaže, Jungle Pinball je bukvalno fliper. Kao i mnogi drugi fliperi, interesantno je da poseduje ”igre u igri”, koje su u ovom slučaju razne Lion King životinje sa kojima ćete imati kontakt pomoću loptice. Kako ih budete pogađali dobijaćete bonus poene, a nekada i dodatne živote.

Burper je neka vrsta vertikalnog šutera, gde preuzimate Pumbinu ulogu. Zadatak je da, pomoću njegovih podriga (koji malo više podsećaju na napad iz Boogerman-a kada pokupite mleko), pogodite što više insekata koji padaju sa drveta, a da pritom izbegnete nepoželjne mete, kao što su majmuni i sudopere (???).

U Hippo Hop igrate kao Timon. Pumba je ovoga puta zauzet jer sprema roštilj, ali je zaboravio da kupi potrebne namirnice, pa je na vama da ih nabavite. Gejmplej Hippo Hop-a je baziran na Frogger-u, tako da vas čeka dosta preskakanja. Kako igra bude odmicala biće sve teže i teže doći do druge strane obale, tako da će se jadni Timon sigurno bar jednom okupati u reci.

Bug Drop je praktično Puyo Puyo ripoff, gde su pujosi zamenjeni raznobojnim bubama. Cilj je da napunite prostor AI protivnika a da pritom svoj ostavite što prazniji, kombinacijom buba identične boje u nizu. Nisam sto posto siguran, ali možda možete igrati i protiv drugara na istoj tastaturi.

Poslednja igra je Slingshooter, još jedan šuter (kakvo iznenađenje) gde je cilj da pogodite određene mete koje se periodično pojavljuju na ekranu, a da pritom ”poštedite” Timonove i Pumbine drugare. Mete će se vremenom pojavljivati (i nestajati) sve brže i brže, tako da će ih biti sve teže pogoditi, ali i suzdržati se od gađanja nevinih živuljki.

Jedan od ogromnih pluseva Timon & Pumbaa’s Jungle Games jeste njegov razigrani dizajn i šarm. Gde god da se okrenete nabasaćete na neko simpatično stvorenje. Ovo se posebno oseća u početnom hub-u, gde klikom miša možete interagovati sa raznim životinjama, biljkama, pa čak i kamenjem, što je često praćeno i nekim Timonovim ili Pumbinim šašavim komentarom.

Timon & Pumbaa’s Jungle Games je jedno prelepo nostalgično iskustvo. Možda nije nešto što ćete igrati na duže staze, ali će vam definitivno pružiti dosta zabave na nekoliko popodnevnih sesija.

Autor: Božidar Radovanović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REINSTALACIJA: Timon & Pumbaa’s Jungle Games appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Expeditions: Rome]

Expeditions: Rome je treća, i najverovatnije poslednja igra u Expeditions serijalu nakon Conquistadora i Vikinga. Ako vam je falilo malo te klasične RPG zabave, ovo je idealan naslov za vas, sa više nego pristojnim dodatim osobnostima koje Rome čine vrlo specifičnom, ali i utoliko boljom igrom. Igra vas stavlja u ulogu mladog Legata čiji je otac ubijen kao posledica političkih sukoba prilikom uspona Gaja Julija Cezara. Kako bežite u vojsku u cilju da ugušite grčku pobunu, vaš cilj je da ultimativno postanete Legat kojeg će svi poštovati. 

Priča odatle pruža veliki broj opcija, i predstavlja apsolutno najjači aspekat ove igre, s obzirom na ogromnu količinu izbora koju igrač ima, kao i broj različitih ishoda i posledica istih. Kako priča bude tekla, sve više ćete upoznavati svoje saborce, a moraćete i da balansirate određene odnose sa likovima, jer se neprijatelji lako mogu steći u ovako turbulentnom okruženju. Na sve to prevashodno utiče i jedna od tri veštine koju ćete izabrati prilikom kreiranja lika, i koja će dosta uticati na to kakvim metodama se koristite da biste nekoga privoleli, bilo da su one agresivne, logičke ili manipulativne. 

Dijalozi su odlično napisani i glasovno odglumljeni, sa vrlo organskom i prirodnom interakcijom između vaših kompanjona, bilo da su u pitanju pošalice ili životne filozofije kao tema njihovih razgovora. Takođe u opcijama možete upaliti i combat death opciju koja uvodi permanentne smrti za vaše saborce ukoliko poginu tokom borbe, kao i ironman mod koji vas svodi na jedan autosave bez opcije da se vratite i promenite odluku. Ove odluke se ogledaju kroz dosta različitih situacija, koje se neće svoditi samo na ono što kažete, već i  na to kako ćete određeni grad napasti, ili prići pojedinim sukobima, kao i donositi potencijalno bitne političke odluke. Sve ovo doprinosi iskustvu, a fokus na igračevim izborima je za svaku pohvalu.

Gejmplej se sastoji iz nekoliko različitih segmenata, od kojih je svakako primarna potezna borba iz tipične cRPG izometrijske perspektive. Na poćetku ćete se rasporediti na heksagonalnoj mreži, odakle zatim igrate u kojem god redosledu poželite, trošeći kretanje vaše vojske i akcioni poen na jednu od dostupnih akcija. Nakon toga, neprijatelji imaju priliku da napadaju. Većina tipičnih elemenata iz TTRPG borbenog sistema je tu, pa će se fanovi klasične potezne borbe osećati kao kod kuće, dok je samo iskustvo veoma fluidno i dosta satisfaktorno, a postaje još interesantnije kako budete otključavali sve više opcija kroz igru. Pri kreaciji vašeg lika, imaćete opciju da izaberete jednu od četiri klase koje lepo prikazuju različite tipove rimskih jedinica, gde svaka ima i tri podklase u koje možete ulagati iskustvene poene. Ovo daje dosta prostora za buildove, međutim, treba voditi računa, s obzirom da opcija za resetovanje poena ne postoji, te će svako ulaganje biti permanentno.

Osim borbe kao takve, postoje i vojni sukobi koji su predstavljeni možda preterano jednostavnim interfejsom gde jedinice predstavljaju rombove, kvadrate i trouglove. U ovim segmentima kada se sukobite sa neprijateljskom vojskom, iskakaće vam često tri odluke koje možete doneti na osnovu trenutne situacije i koje mogu promeniti tok bitke. Vojsci dodeljujete centurione, kojima možete naložiti kakvu strategiju želite da koriste i koji će u zavisnosti od sopstvenih veština donositi više ili manje uspeha i plena. Sistem bitke kroz ove povremene odluke nije preterano dubok i poprilično će vam brzo dosaditi, gde ćete često imati osećaj da su čak i nepotrebne. 

Na sve to dodat je i menadžment vašeg vojnog kampa, koji na momente ume biti zanimljiv, jer ostavlja utisak da se ipak brinete o svim tim građanima, kao što se od vas i očekuje. Možete slati svoje saborce na zadatke od kojih su neki da istražuju, bave se politikom ili treniraju regrute. Takođe, imate i znatno prostraniju regionalnu mapu, preko koje ćete putovati između lokacija, dok usput morate voditi računa o resursima i hrani koju imate, kako to može uticati na moral vaših trupa i prouzrokovati pobunu ako niste pažljivi. Što se tiče craftinga i samih oružja i opreme, sam crafting sistem nije baš najintuitivniji jer će se svoditi na nasumične statove oružja, pa ćete često kreirati isti mač iznova dok ne budete zadovoljni istim. Međutim, kada govorimo o samoj opremi za vaše likove, ona se dosta međusobno razlikuje, sa solidnim brojem jedinstvenih opcija za vašeg lika i specijalnih sposobnosti koje svako oružje donosi. 

Expeditions: Rome izgleda odlično na skoro svim poljima. Dizajn interfejsa i mape je predivan za oko, dok su okruženja vrlo verna periodu i umeju stvoriti stvarno lepe pejzažne momente, čak i iz izometrijske perspektive. Uz to, vizuelni efekti su na mestu, kao i zvučni, te će zvukovi tokom borbe biti veoma verni onome što se odigrava na ekranu. Već pomenuta glasovna gluma je zaista sjajna, i svaki glumac je definitivno doprineo ličnosti svakog karaktera, a uz kvalitetno pisanje vrlo lako ćete se povezati sa najvećim brojem likova koji putuju sa vama. Muzika je takođe solidna, iako ne predstavlja nešto što će vam opstati u sećanju na duže. Dinamično se menja od borbe do borbe, uspešno se prilagođavajući atmosferi trenutnog sukoba. 

Rome je takođe jedan od najistaknutijih primera kako treba da izgleda igra na izlasku, s obzirom da ćete bagove bilo kakve prirode teško naći, dok je optimizacija više nego solidna s obzirom na to kako igra izgleda. Nažalost, Logic Artists studio se zatvara nakon ove igre, kako bi prešli na rad na NFT igrama, što je poprilično razočaravajuće, imajući u vidu koliko je ovaj serijal pokazivao neizmerni talenat ovog tima da napravi nešto inovativno i kvalitetno u RPG žanru. Ipak, to svakako ne treba da vas spreči da isprobate Rome – jedno odlično, sadržajem i zabavom ispunjeno iskustvo.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Expeditions: Rome appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Aeterna Noctis]

Aeterna Noctis je ogromna igra. S obzirom da je još jedna u nizu metroidvania igara koje dosta podsećaju na i dalje neprikosnoveni Hollow Knight, uvek se postavlja pitanje – šta je razlikuje od konkurenata i, u ovom slučaju, zašto je Aeterna Noctis najbolja metroidvania igra 2021. godine (da, čak i pored Metriod Dreada Nintendo fanovi)?

Ovaj skriveni dragulj indie scene koji nas je zadesio krajem prethodne godine će mnogima proći ispod radara, mada ako ste fan žanra, definitivno ste za njega barem čuli, ako ne već i isprobali. Počevši od priče, koja u metroidvania igrama ne vuče glavni fokus, Aeterna Noctis se odlikuje jako dobrim pisanjem, iako ne preterano originalnim, razvijajući pažljivo kreiran svet ne samo kroz vizuelne aspekte (o kojima ću kasnije pričati), već i kroz jako intrigantno napisanu priču fantastike. Naime, vi ste kralj tame, osuđeni na besmrtnost zajedno sa svojom suprotnošću, kraljicom svetla, beskonačno se smenjujući na prestolu u nebesima.

U poslednjem ciklusu borbe, kraljica svetla vas je svrgnula sa vašeg vladarskog mesta, te ste pali nazad na Aeternu, svet u kojem se igra dešava, pa imate zadatak da po ko zna koji put povratite svoje moći, uzdignete se u nebesa i ponovite duel koji se odigrava već beskonačan broj ciklusa. Odatle, likovi koje srećete, stanje Aeterne kao sveta i uloga boga Haosa koji je pripremio ovu celu zakusku, će vam postepeno davati uvid u pravac ove celokupne farse. Priča je od početka do kraja veoma zanimljiva – ne predstavlja ništa revolucionarno, ali svakako pruža vrlo zabavno iskustvo.

Ono što krasi Aeternu Noctis primarno jeste njen metroidvania gejmplej, koji sadrži više nego impresivan broj sistema, sa svojim prednostima, ali i manama. Naime, ovo je 2D platformer, a u ovom slučaju akcenat na platformisanju je jači nego u većini konkurenata, pa ne očekujte lagane sekvence, s obzirom da čak i pri jednostavnijim manevrima igra će zahtevati veliku preciznost i veštinu. Ovde se javlja doduše i prvi problem sa igrom, koji je donekle poboljšan menjanjem tajminga skoka, kao i pružanjem veće mobilnosti i bržom reakcijom vašeg lika u vazduhu. Aeterna Noctis je imala probleme sa responzivnošću i generalnim nezgrapnim osećajem prilikom kontrolisanja vašeg lika. Iako je to donekle poboljšano, skok i dalje može davati previše „plutajući“ efekat sa blagim kašnjenjem, što u igri koja zahteva veliku preciznost prilikom platformisanja, kao i borbe, ume dosta da oduzme na iskustvu.

Iako je razvojni tim uveo dosta poboljšanja na ovom polju, i dalje ćete često uhvatiti sebe kako niste baš oduševljeni mobilnošću kojom se kreće kralj tame. Ipak, to ne znači da Aeterna Noctis predstavlja loše iskustvo, jer su ovi segmenti dosta proređeni, i generalno će vam borbeni sistem o kojem ću upravo pričati, zajedno sa izazovnim platformisanjem biti zabavni. Ovo je ipak dosta subjektivno, jer je Aeterna Noctis znatno teža igra od većine metroidvania, pa ako ste neko ko ne voli jači izazov, onda ovo nije igra za vas. 

Što se tiče borbe, ona je u velikoj meri slična onoj iz Hollow Knight-a, gde udarac ima određeni odbačaj, zasniva se na tajmingu i pozicioniranju, ali predstavlja i dalje jednostavno iskustvo udarca na jedno dugme bez određenih komboa, osim udarca iz skoka. Naravno, ovde se kombinuju i brojne sposobnosti koje donose poboljšanja u kretanju i dodatne opcije prilikom borbe, kao što su dash i brojne druge koje ćete kasnije otključavati. Na raspolaganju vam je i veliko drvo u kojem ćete trošiti iskustvene poene koje budete dobijali od ubijanja neprijatelja, pa ćete imati nekoliko različitih pravaca napretka, dok se između uglavnom nalaze bazični procentualni inkrementi na nivo štete koju nanosite ili za šansu za critical udarce.

Ipak, drvo se razvija u kompleksnijem maniru kako budete prolazili dalje i svakako doprinosi na vašem specifičnom stilu igre. Pored toga, postoje i dragulji koje možete ubacivati u svaki deo oklopa koji nosite koji mogu dodatno definisati vašeg kralja tame. Borba je brza i relativno dosta responzivna, iako ne na nivou Hollow Knighta, ali taj nešto više sporiji osećaj nije toliko negativan koliko diferencira Aeternu Noctis kao igru. 

Ono gde Aeterna Noctis stvarno briljira jeste dizajn. Igra izgleda maestralno, poseduje fascinantan broj različitih okruženja, od kojih su sva prelepo ručno dizajnirana i animirana. Apsolutni raj za oči od početka do kraja, zajedno sa sjajno animiranim segmentima i zanimljivo osmišljenim likovima. Čak i pozadine u ovom 2D okruženju konstantno imaju nešto što se dešava i kreće, svakako gradeći ogromnu količinu prostornog narativa i živosti, kao i smrti, sveta u kojem se nalazite. Bez ikakvog premca, Aeterna Noctis spada u jednu od najlepših 2D igara uopšte. 

Odatle, sa strane dizajna postoji nekoliko propusta, s obzirom da igra veoma često ne ume najbolje da objasni kuda treba da idete, dok je mapa znatno više zbrčkana nego kod na primer Hollow Knighta, pa je prilično teško protumačiti gde se trenutno nalazite. Postoji i ogroman broj stvari koje možete skupljati, skrivenih puteva i slično, koji zapravo u ovoj količini mogu biti čak i previše za nekoga, jer se možete lako pogubiti u opštoj količini sadržaja kojom vas Aeterna Noctis zasipa od samog početka igre. Međutim, ako ste spremni da prebrodite to, očekuje vas i dalje odlično iskustvo praćeno zaista predivnom muzikom koja se savršeno uklapa sa maestralnim vizuelnim dizajnom. Glasovna gluma je nažalost ovde svedena na izmišljeni jezik kojim NPC-ovi govore, ali se svakako uklapa u univerzum u određenoj meri, iako bi bilo poželjnije možda da postoje istinske rečenice na engleskom, ali to je svakako subjektivno. 

Sa time izrečenim, Aeterna Noctis ne odiše nekom nenormalnom originalnošću, na dosta mesta igra na sigurno, ne uvodeći ništa revolucionarno u žanr, već ispunjava postojeće standarde metroidvania žanra, prezentujući sebe kao jedno remek-delo audio-vizuelnog dizajna i solidne priče. Sve u svemu, predstavlja mandatorno iskustvo za svakoga ko voli izazov i ovaj tip igara.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Aeternum Game Studios

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Aeterna Noctis appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Marsupilami: Hoobadventure]

Moj prvi i poslednji susret sa Marsupilamijem, nije bio ni kroz originalni strip ni animiranu seriju. Pre oko četvrtinu veka, sa ovom izmišljenom životinjom, upoznao sam se kroz video igru. I to ni manje ni više, nego za Sega Mega Drive 2, večna da mu je slava.

Ovaj mačkoliki, dugorepi, tufnasti sisar, možda jeste slavu stekao u stripu, ali se rekao bih još bolje „snašao“ u ulozi protagoniste te stare Segine igre. Platforma sa elementima kultnog naslova „Lemmings“, odlično je iskoristila potencijal dizajna ove izmišljene živuljke. Marsupilami je svoju okretnost i rep na maštovite načine koristio, kako bi dobrodušnom slonu pomogao da pobegne iz cirkusa i vrati se u prirodu. Pa nije li to dirljivo!

Ukoliko nikada niste zaigrali tu igru, mogao bih vam je i dan danas preporučiti. Ali kakva je situacija sa ovim najnovijim izdanjem, koje se čini mi se pojavilo niotkuda i sletelo na znatno modernije platforme? Pa budite sigurni da vam mogu i njega preporučiti, donekle… Možda. Ali ne i svakome od vas.

Marsupilami: Hoobadventure inspiraciju bez ikakve sumnje vuče iz Donkey Kong serijala, naročito naslova sa Wii i novijih platformi. Sam dizajn nivoa, odabir lokacija, arsenal poteza pa čak i paleta boja, odišu atmosferom igara daljeg rođaka, primata Konga. Ali dok je čuvena Nintendova franšiza poznata po maštovitim i besprekorno dizajniranim nivoima i izazovima, ovde imamo jednu sasvim drugačiju situaciju.

Razvojni tim, Hoobadventure je reklamirao kao igru za mlađu igračku publiku. A ja ne bih rekao ni da bi mogla da prođe kao takav naslov, već je više nekako izgubljena u limbu između dva sveta. Ukoliko ste iskusniji igrač, igru ćete prežvakati za svega nekoliko sati (ukoliko vam ne dojadi pre toga, zbog manjka izazova). Ali ukoliko ste manje iskusni ili nameravate ovu igru da poklonite nekom detetu, bojim se da bi igra mogla da bude i previše teška za njega.

Zvuči kao nemoguć scenario, ali tajna tog otužnog recepta krije se u dizajnu nivoa koji iskusnije igrače ne poziva na razmišljanje dok prelaze prepreke, dok mlađima one mogu biti tehnički neizvodljive. Ovo me nepobitno podseća na Super Mario Odyssey, ali dok je ta igra fenomenalno prilagođena klincima, ovde je jako teško odrediti za koga bi ona bila najprimamljivija.

Međutim, ukoliko želite da se opustite uz neku platformu, verujte da skoro nisam igrao bolji naslov za tu namenu. Pustiti mozak na ispašu uz vrlo direktan dizajn prepreka, neće vam biti nimalo teško. S tim pod ruku ide i izuzetno opuštajuća muzika dok grafika takođe ne zaostaje. Animacije likova, naročito repa simpatičnog protagoniste dok leti s jednog kraja ekrana na drugi, samo su jedan od nekolicine kvalitetnih vizuelnih elemenata koje igra poseduje.

Ukoliko volite da pronalazite tajne, imaćete i dovoljno prostora za istraživanje. Iako nisu baš najbolje skrivene, opet pružaju bar minimalno prihvatljiv osećaj dostignuća. A broj predmeta koje ćete kroz nivoe skupljati, opet daju dovoljan razlog da pokušate da igru kompletirate na 100%.

Igra nudi tri nivoa težine, gde ste na najmanjem praktično nepobedivi a na najtežem možete primiti svega dva udarca pre nego što Marsupilami „otegne papke“. Ali i ovde ponavljam da za iskusnije igrače, izazova i nema previše. Igru sam završio sa preko 30 života preostalih u „šteku“, pa sam i njih smatrao jednom vrstom stvarčica za skupljanje.

Hoobadventure se proteže kroz tri poglavlja, gde vas na kraju svakog očekuje neka vrsta boss borbe u obliku trke. Nešto kao Super Meat Boy ali kada bi imao autopilota, da stvari učini mnogo, mnogo lakšim. Tako da se ceo primamljivi aspekt ovog naslova svodi na svega dve stvari – opuštanje i skupljanje.

Morao bih da pomenem i cenu igre, koja je na PlayStation 4 platformi nerazumno visoka, dok je na računarima situacija nešto bolja. Ako vam je novac bitan faktor kada je odabir video igara u pitanju, savetujem da sačekate neki popust u visini od bar 25% pre nego što ovu pazarite.

Ukoliko volite da u igrama skupljate stvarčice, Hoobadventure će vas sigurno dovoljno zaraziti svojim brojnim predmetima za pronaći i zgrabiti. A ukoliko uz to želite da se opustite nakon napornog dana, ne vidim baš nikakav razlog (sem cene) zašto ova igra ne bi bila pravi izbor za vas.

Za sve ostale igrače koji samo žele dobru platformu, bojim se da je procena ciljne publike gotovo nemoguća. Ukoliko je zaigrate, znaćete da li je igra za vas ili ne nakon svega pet minuta. A meni, kao nekome čiji je posao da vam približi što bolje i detaljnije da li je neki naslov po vašoj meri, ovaj put je zaista dodeljena nezahvalna uloga.

Znate šta? Uzmite digitron. Broj godina vašeg igračkog iskustva pomnožite sa ocenom od 0 do 3 koja označava koliko volite 2D platforme. Na kraju, ukoliko ne podnosite razočarenja video igrama, sve podelite sa dva. Vaš rezultat je između 10 i 25? Čestitamo! Procenjeni ste za nekoga ko bi u ovoj igri prilično uživao. A svi ostali… Vidimo se u narednoj recenziji!

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post REVIEW: Marsupilami: Hoobadventure appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[REVIEW: Uncharted: Legacy of Thieves Collection]

Naughty Dog je jedno od najpoznatijih imena u industriji, pa još jedno njihovo čeljade, finalni Drejkov podvig dobija remaster za novu generaciju konzola, donoseći neka od preko potrebnih unapređenja na PS5, a do kraja godine ovo iskustvo po prvi put stiže i na PC! Međutim, za razliku od The Last of Us koji je dobio besplatni peč za otključavanje FPS-a na PS5, ovoga puta imamo sličan model koji je doživeo i Ghost of Tsushima, u vidu plaćene nadogradnje ako već posedujete igru, ili kolekcije po punoj ceni. Pravo je pitanje je da li su unapređenja koja krase Uncharted 4 i Lost Legacy dovoljna da opravdaju ono što Soni traži od vas kao igrača.

Uncharted kolekcija dodaje nove grafičke modove za igranje na novim konzolama. Ovi modovi se dele na Fidelity, Performance i Performance+. Svaki od ovih modova respektivno zakucava gornju granicu slika po sekundi na 30, 60 i 120. Pretežno, ovde će se brojni fanovi obradovati činjenici da konačno mogu da iskuse Nejtanove dogodovštine u 60 FPS-a, a i neko moje lično iskustvo bi definitivno preporučilo Performance mod kao najidealniji izbor.

Fidelity zakucava rezoluciju na nativnih 4K, dok pomenuti performansni mod spušta to na dinamičku 4K rezoluciju, uglavnom pogađajući 1440p, ali kao otplatu za to dobijate znatno uglačanije iskustvo sa skokom u frejmrejtu. Takođe, ako imate TV koji podržava, ovde je učinjeno nešto nesvakidašnje, pa ćete imati priliku da isprobate igru i u 120 FPS, međutim grafička podloga ovde dosta trpi, s obzirom da rezolucija igre pada na 1080p, pa je pad vizuelnog kvaliteta više nego očigledan. 

Iako performansni mod spušta inicijalnu rezoluciju na 1440p u najzahtevnijim momentima, grafičke promene su relativno male u većini slučajeva. Fidelity mod jednostavno ne poboljšava vizuelno iskustvo dovoljno da biste žrtvovali performans igre, dok Uncharted 4 u 60 FPS-a i dalje ima primetna unapređenja kada osmotrite čistotu tekstura, manju količinu grafičkih artefakata, i znatno bolje refleksije i senke. Iako ovaj skok zvuči primetno, i dalje te promene jesu minornog karaktera, s obzirom da je Uncharted 4 već bio velelepno iskustvo za oči, ali svakako je osvetljenje i vizuelna čistota dobilo unapređenje koje će oni koji su igrali prethodnika definitivno primetiti. 

U ovom pakovanju dolaze dve igre, Uncharted 4 i Lost Legacy, obe definitivno vredne vašeg vremena, za koje možete pročitati i naše originalne recenzije. Pretežno, bitno je napomenuti da ako već posedujete neku od ovih igara, na raspolaganju imate i opciju za unapređenje na ovu kolekciju od 10 dolara. Međutim, kroz tu opciju dobijate obe igre, te ako posedujete samo Uncharted 4, dočekaće vas oba iskustva za relativno mali novac, te je ovo pretežno najisplativije. Međutim, ako niste te sreće, Legacy of Thieves Collection nažalost traži nemalih 50 dolara, što je iskreno preterivanje s obzirom da su igre koje dobijate izašle pre četiri, odnosno pet godina.

Unapređenja jesu svakako dobrodošla, i ovo jeste najbolji način da iskusite finale Drejkove Sage, kao i simpatičnu avanturu sa Kloi, međutim cena je svakako previsoka. Pored toga, tu je i činjenica da će PC fanovi konačno moći da iskuse ovu pustolovinu nakon toliko dugo vremena, gde je pucačke segmente svakako najidealnije igrati na tastaturi i mišu. Uncharted se međutim najviše diči svojim narativnim fokusom i bombastičnim sekvencama, pa je apsolutno nebitno gde i kako ćete ga iskusiti, ali će vam sigurno prirediti taj osećaj avanture i zabave kakav samo Naughty Dog zna da pruži.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: PlayStation

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

The post REVIEW: Uncharted: Legacy of Thieves Collection appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Pokémon Legends: Arceus review]

Svi mi imamo onog jednog druga, koji ne bira sredstva kada je nadmetanje u pitanju. Ako pobeda u borilačkoj igri zahteva da čučne i ponavljanjem istog poteza efikasno uništi svog protivnika, on će tako i uraditi. Kakva crna lepota igre, kakva crna fer borba – ako nešto funkcioniše, besomučno će ga koristiti do iznemoglosti.

Upravo tako Game Freak, studio iza kultne Pokemon franšize, jeftinim šutevima već decenijama bombarduje novčanike okorelih fanova. Kada pogledamo istorijat kompletnog serijala, osim povremenog „spin-off“ naslova koji totalno iskače iz okvira poznatog, svaka Pokemon igra je bila isto para dranje, samo drugo pakovanje.

Da neko ne shvati pogrešno, nisu ni sve igre bile istog kvaliteta. Poznata formula jeste ponavljana, ali se i kroz igre brusila. Pa je tako osim novih generacija džepnih čudovišta unosila i neke lepe inovacije. No kao što to zakoni prirode nalažu, postoji izvesna granica do koje možete „budžiti“ nešto. Ove godine, Game Freak studio nam je priredio Pokemon igru kakvu smo oduvek priželjkivali. Ili bar donekle…

Kada je pre više godina na pametnim telefonima osvanuo Pokemon GO, mnogi fanovi su bili oduševljeni jer su po prvi put u životu mogli da osete kako je to otisnuti se u svet Pokemona bez da smo ograničeni malenim deonicama nivoa i čudovištima koja vrebaju u visokoj travi. No, igra je imala jednu manu. Ne, ne mislim na povećan broj saobraćajnih nesreća zbog neobazrivosti igrača. Mislim na previše kretanja!

Svaka dodatna aktivnost u igrama, dobrodošla je do izvesne granice. Na kraju dana, sve što želimo jeste da se zavalimo u što udobniju fotelju i palčevima ili pak šakama, iskusimo omiljenu interaktivnu razonodu. Zato nam Pokemon Legends: Arceus, obeležava ulazak na teritoriju koju su zaljubljenici godinama priželjkivali. Ovo je RPG Pokemon naslov u otvorenom svetu. I ako mene pitate, zdrava promena dosadašnje formule, kada je gejmplej u pitanju.

Kao nešto potpuno novo za serijal, evidentno je da ova igra nije dovoljno „odležala“, pa je čini sijaset sjajnih i nekih ne toliko dobrih elemenata. Na svu sreću, ovi prvi prednjače a sada mi dopustite da kroz nekoliko primera, dočaram iskustvo – kako je to igrati najnoviju Pokemon igru.

Najupečatljivija stvar u vezi ovog naslova, svakako je onaj i dalje zarazni element skupljanja armije Pokemona. Skupiti ih sve, još uvek je tako privlačan cilj kom je teško odoleti kada se jednom otisnete u tu pustolovinu. Ali za razliku od dosadašnjeg iskustva, gde morate proći kroz borbu Pokemona kako biste pokušali da zarobite protivnika, ovde je sve mnogo dinamičnije i pre svega – zabavnije.

Kako se kroz igru krećete u trodimenzionalnom prostoru sa kamerom iz trećeg lica, protagonista više nije samo obično sredstvo transporta za Pokemone, o ne. Ovde ćete još i trčati, šunjati se, iz prikrajka gađati nesvesne Pokemone „Poke Loptama“ ne biste li ih zarobili i bez borbe, ali i bežati i izbegavati napade ljupkih i svirepih stvorenja.

Ovaj pristup iz korena menja celo iskustvo. Ukoliko želite da se borite, možete to raditi na svakom koraku jer je svet prosto ispunjen Pokemonima. A ukoliko biste brži i totalno drugačiji tempo, možete se prikradati Pokemonima i hvatati ih u loptu bez mnogo muke. Trenutak kada sam se kroz visoku travu prišunjao Pokemonu i zaskočio ga, za razliku od dosadašnjeg pristupa gde su Pokemoni zaskakali nas, bila je verovatno najbolja stvar koju sam video cele nedelje. Da, trebalo bi da izlazim češće napolje…

Kako je hvatanje Pokemona mnogo brže, tako je i cela poenta hvatanja prilagođena, pa sada nije dovoljno da uhvatite nekog Pokemona samo jednom kako biste kompletirali enciklopediju. Sada su tu dodatni zadaci koji od vas zahtevaju da ih uhvatite određen broj puta, na određen način, u određeno vreme i slično, što je takođe osvežavajući novitet.

Tradicionalno izazivanje drugih trenera, ovde ne postoji kako je igra smeštena na samom početku Pokemon priče. U svetu u kom su Pokemoni nedovoljno istraženi pa ih se ljudi više boje no što ih smatraju prijateljima, samo protagonista koji iznenada pada s neba (bukvalno) neustrašivo hrli u potrazi za ovim stvorenjima. Kao alternativu dosadašnjem, izazov ovde leži u podizanju ranga koji vam otvara pristup novim lokacijama kao i u borbama sa „boss“ Pokemonima, što je jedan od momenata koji najviše osvežavaju kompletan serijal. Ne, zaista. Pokemon trener nikad nije aktivnije učestvovao u igranju nego sada. Izuzetno prijatno iznenađenje.

Kretanje po svetu postaje naročito zanimljivo kada steknete mogućnost da jašete uhvaćene Pokemone čime se otvara pristup i do tada nepristupačnim lokacijama. Iskreno, nikada nisam očekivao da ću doživeti Metroidvania momenat u jednoj Pokemon igri, ali eto nas i tu.

Ne mogu da propustim da pomenem i muziku koja na momente zaista zvuči neočekivano dobro. A tu je naravno i sijaset zvučnih efekata koje ćete često čuti a opet vam neće brzo dosaditi. Audio za svaku pohvalu.

Slabija strana igre jeste njena priča koja iako uvodi desetine likova, ne pruža baš naročito zanimljivo štivo za čitanje. Da, za čitanje, jer glasovna gluma uopšte ne postoji. Ovo je nesumnjivo propuštena prilika, jer bi glasovi umnogome obogatili svet igre, ali više o tome u narednom pasusu. Za sada znajte samo da je uvertira jako duga, tekst pristiže u cisternama a likovi, ma kako brojni, dopadljivi su koliko i prosečan prolaznik – dakle ne naročito mnogo.

Tu su i kontrole koje su nepotrebno zakomplikovane i ne naročito intuitivne. Dešavalo se da u žaru trenutka, pritisnem pogrešno dugme i uprskam sve, što nije nešto što mi se ovih dana često dešava u video igrama. Na svu sreću, mehanike su dosta uprošćene u ovom naslovu, pa time prave balans po pitanju generalne težine. Primera radi, nećete mnogo morati da razmišljate koji protivnik je slab na koji napad, kako je ovo vrlo jasno precizirano u gotovo svakom trenutku.

Ubedljivo najlošiji segment igre jeste njena vizuelna prezentacija. Grafički stil nije loš, pa ni odabiru okruženja se ne može mnogo zamerati. Ali kvalitet tekstura na likovima i u prirodi kao i povremeni gličevi, samo su neki od elemenata koji srozavaju kompletno iskustvo na polju grafike. A sve to propraćeno bolno ispraznim svetom. 

Ovde bih jedino izuzeo nebeski svod, jer nebo je toliko lepo da me je vratilo u dane igranja Morrowind-a sa slušalicama, gde su me atmosferični svet i zvezde iznad mene s lakoćom uvlačili u igru. Ovaj, gde sam ono stao…

Lokacije jesu široke, Pokemoni jesu brojni, ali sadržaj je toliko skroman da vas ništa neće navoditi na istraživanje osim već dovoljno jakog osećaja avanture i želje da prikupite sva moguća čudovištanca u igri. No bez obzira na neke lošije strane i mnoge propuštene prilike, ovo je jedan odličan naslov koji daje puno nade za budućnost franšize. Korak je načinjen, sada sve što preostaje jeste da se brusi kako bi već naredni bio mnogo prijatnije i upečatljivije iskustvo.

Ukoliko ste ljubitelj serijala, mislim da nije potrebno da vam preporučim ovu igru jer ste je do sada sigurno nabavili. Ali ukoliko se po prvi put upuštate u svet Pokemona, teško je odlučiti se da li je preporuka upravo ovaj naslov koji čini prekretnicu franšize, ili pak neki stariji i pitomiji. Bez obzira na sve, ukoliko zaigrate Pokemon Legends: Arceus, i pregurate prvi sat igranja bez da vas čitanje dokrajči, nema sumnje da ćete se odlično provesti tokom ostatka igre.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

The post Pokémon Legends: Arceus review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Tom Clancy’s Rainbow Six Extraction review]

Ubisoft već godinama važi za kompaniju koja jedino što ume da napravi, to su prosečne igre. Naslovi koji se ni po čemu ne izdvajaju iz mase, kratkoročnim vekom trajanja i igre koje su prepune copy/paste momenata da je to neverovatno. Da, na papiru, to uvek zvuči odlično, ali kad dođe na praktičnu proveru, završava se davljenjem u Mediokritetnom moru. 

Međutim, ako ih zbog nečega treba pohvaliti, to je njihova istrajnost i odlučnost da održavaju te iste igre i naprave nešto od njih. S jedne strane, to je pohvala, ali sa druge strane može se izneti i kritika jer ako igračima prodajete naslove po punoj ceni, ne bi bilo loše da bi te igre mogle biti takve od prvog dana, a ne nakon godinu dana ili duže… Takva je bila i sudbina R6: Siege.

Siege je, po izlasku, bio tek prosečna igra. Interesantno osmišljena, sa dobrom osnovom, ali sa dosta prostora za napredak. Samo iz dva razloga Siege je još uvek aktuelna igra i posle ovoliko godina. Igrači su prepoznali kvalitet, a Ubisoft nije odustao od igre. Gomila zakrpa, update-ova, face-lift same igre od Siege-a je napravio jedan od najigranijih MP FPS naslova u poslednjih 7 godina. 

Sa rastućom popularnošću Siege je 2018. godine imao vremenski ograničen event Outbreak. Premisa ovog moda bila je infekcija vanzemaljskim virusom koji ljude pretvara u neku vrstu čudovišta (Archeans) i na vama i odabranim operatorima je da uspešno uništite izvor mutacija i spasete svet. Sve to je bilo veoma zanimljivo i kvalitetno odrađeno i eto, nekoliko godina kasnije pred nama je Extraction. Tako je, Extraction je praktično spinoff R6: Siege. Coop FPS koji koristi sve assete koje je nasledio od izvorne igre i njenog Outbreak moda. Napucavanje, oružje, operatori, destrukcija zidova, svi gedžeti su tu, specijalne sposobnosti su prisutne. Ukratko, svako ko je igrao Siege, ovde je na poznatom terenu. 

Kao što rekosmo, Extraction se nadovezuje i nadograđuje na priču iz Outbreak-a. Vanzemaljski virus hara Zemljom, zaraženi ljudi mutiraju, pretvaraju se u neku vrstu zombija ili tako nečega. Usled takvog razvoja događaja međunarodna organizacija koja se bavi zaštitom naše planete pod imenom React angažovala je najsposobnije ljude koji su trenutno dostupni, uspela da izoluje virus na nekoliko lokacija širom Zemlje i poslala ih (pa dobro vas) da se pozabavite gorućim problemom.

Na raspolaganju imate 18 (9 dostupno na startu, ostale otključavate igranjem) operativaca (sve su to dobro poznate face iz Siege-a) i ako vas to brine, nema razloga jer mehanika igre je takva da je ova cifra sasvim dovoljna, jer ćete imati dovoljno posla oko levelovanja istih.

Dakle, svakog operativca možete spasiti (čitaj ekstraktovati) I potom levelovati igranjem sa njim/njom. U slučaju da poginete tokom misije, a vaši saigrači vas ne spasu ili napreduju ka sledećoj zoni, vaš operativac se vodi kao nestao u akciji. Možete ga izvući u akciji spasavanja, ali ako misija ne bude uspešno okončana, sav napredak se resetuje i krećete ispočetka sa tim karakterom. Šta znam, nisam ljubitelj ovakvih mehanika, razumem koja je njihova poenta, ali koliko su od koristi za samu igru i da li doprinose osećaju napetosti i tenzije… pa ne znam baš. Ovakve stvari deluju kontraproduktivno i predstavljaju neku vrstu dodatnog grinda i zapravo su jedno veliko zamaranje jer forsiraju neki rince and repeat sistem koji nema preteranog smisla.

U suštini, Extraction je potpuno haotičan, sve deluje nabacano, sa primesama opšte papazjanije. Da, napucavanje u Siege-u je vrhunsko, to vas čeka i ovde, ali sama igra je…mnjah. Lokacije su manje-više slične, da ne kažem preslikane. Misije su izuzetno monotone jer konstantno radite iste stvari na istim lokacijama, obrtanjem “tejednoteisto” sadržaja.

Da napomenem da igra nije laka, i te kako je teška i izazovna. I sada, ako imate društvo s kojim ćete igrati, problem ne postoji, ali igrati sa nasumičnim ljudima, to je iskustvo koje doslovce varira od sjaja do očaja (s tim što je ovo drugo češće), ali jako je teško igrati taktički, stealth i uspešno završavati misije ukoliko ne postoji dobra saradnja i komunikacija. 

Napredak kroz igru je maksimalno usporen, dosadno rešen i daje osećaj da je grind tu tek radi grinda i da igra ima dosta busy work momenata, koji nemaju neku konkretnu smislenu svrhu. 

Extraction je solidna ideja, dobra osnova, ali trenutno, za novac koji traži, nije baš isplativa. Sadržaja, iako deluje da nije tako, nema baš mnogo, misije su repetativne i neoriginalne, nedostatak varijacija je osetan. Tipično osrednji Ubisoft naslov na koje smo navikli u poslednje vreme. Nit’ smrdi, nit’ miriše…

Autor: Dejan Stojilović

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Tom Clancy’s Rainbow Six Extraction review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Beyond a Steel Sky review]

Beyond a Steel Sky je nastavak jedne simpatične point ’n’ click avanture po imenu Beneath a Steel Sky. S obzirom da je razmak između ova dva dela skoro 20 godina, na meni je da vam raskrinkam sumnje da ćete morati da igrate antičku avanturu kako biste razumeli ovo novo čeljade Revolution Software-a. Očigledan stripski stil je prvo što će vam privući pažnju kada upalite igru, pa se Beyond a Steel Sky može okarakterisati kao old-school avantura sa nešto modernijim elementima kakve možete videti u Telltale igrama. 

Počevši od narativa, bitno je napomenuti da je jedan od glavnih dizajnera upravo Dejv Gibons, ko-kreator kultnog stripa Watchmen, kao i Dejv Kamins, koji je u point ’n’ click žanru poznat kao pisac Broken Sword serijala. Ovo se svakako vidi i na delu, s obzirom da je priča u Beyond a Steel Sky ubedljivo njen najjači aspekat. Pored odlično napisanih dijaloga, kojih stvarno ima nenormalno mnogo, kroz njih se još bolje gradi i zanimljivi cyberpunk svet u kojem se nalazite. Robert Foster, glavni lik, dolazi sa prerije pustoši u Union City, jedan od preostalih megalopolisa u svetu, kako bi otkrio ko je kidnapovao dečaka iz njegovog sela i spasio ga.

Prilično jednostavan zaplet koji se poboljšava svakim korakom kroz priču i njene likove, s obzirom na stvarno fascinantan kvalitet pisanja i nivo karakterizacije koje ovi, maltene „pravi“ ljudi i roboti, dobijaju. Ipak, odatle se i razvija jedan problem, iako priča zaista diže očekivanja. Nemojte pogrešno da me shvatite, na kraju ćete svakako biti veoma zadovoljni ako ste ovde zbog narativnog aspekta, ali ne očekujte neku nelinearnost i granajuće krajeve, jer je ovo u potpunosti linearno iskustvo od početka do kraja.

Kao i kod svake avanture, ovde ne trebate očekivati neki borbeni aspekat, s obzirom da je, kao što već pomenuh, fokus na narativu. Iz trećeg lica tumaraćete po Union City-ju, uglavnom nervirajući se koliko Robert sporo trči, pa će svaki backtrack segment biti toliko mučniji. Gejmplej se svodi na slušanje likova i rešavanje logičkih zagonetki tipičnim za ovaj žanr. Kroz razgovore dobijaćete određene poene koji će okvalifikovati tip čoveka kakav je Robert po standardima ovog megalopolisa. Pored toga, zagonetke na koje ćete naletati jesu preko uređaja za hakovanje koji će vam dopustiti da zamenite ponašanje robota i njihovih funkcionalnosti među sobom.

Ovo zvuči zanimljivo u početku i svakako će vam pružiti neke zabavne kombinacije, međutim pri kasnijim segmentima, linearnost igre može dosta sputavati intuitvno razmišljanje, pa će se neke od ovih zagonetki svoditi na isprobavanje svih mogućih kombinacija dok igra ne bude bila zadovoljna da progresira priču dalje. Ovo je velika šteta, s obzirom da osnove postavljene za ovaj tip zagonetki otvaraju dosta prostora za nelinearnost i slobodu izbora igrača, ali nažalost nisu nimalo iskorišćene. 

Beyond a Steel Sky odiše jako lepim stripovskim dizajnom, verno prenoseći taj stil u svaki aspekat svog predivnog sveta. Okruženja su zanimljiva, vrlo autentična i odišu originalnošću, dok potpuno ispunjavaju i prenose tu cyberpunk estetiku, pa ako ste fan iste, definitivno ćete se osećati kao kod kuće. Na stranu to, grafička podloga ima svoje gličeve i probleme, pa ćete često videti klipovanje tekstura jedne kroz drugu, kao i to da pojedini likovi imaju jako čudne bagovite modele. 

Muzička podloga takođe ne briljira – dosta je pasivna u odnosu na okruženje i svakako bi doprinela više da se čuju neke manje ambijentalne numere koje se uklapaju u okolinu i trenutnu atmosferu. Kamera takođe ume da napravi problem, pa se prilikom razgovora često može pozicionirati iza neke podloge, te nećete moći da vidite trenutnog aktera kako govori, što u početku ume biti smešno. Ukombinovano sa povremenim grafičkim bagovima, igra ume da izgubi na imerzivnosti, što je velika šteta s obzirom na to koliko je svet dobro dizajniran. 

Sve u svemu, Beyond a Steel Sky je poprilično skupa igra za ono što nudi, međutim, ako vam ne smeta čvrsta linearnost ove priče i fan ste cyberpunka, možete očekivati jednu kvalitetno napisanu avanturu, sputavanu povremenim tehničkim problemima i sopstvenim ograničenjima u dizajnu.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Beyond a Steel Sky review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[God of War PC review]

Prosto je neverovatno da je God of War izašao već pre skoro četiri godine, a ja i dalje imam utisak kao da sam je tek igrao. Možda zbog toga što mi je od prvog dana bila igra koja se ne briše sa PS4, a sada ni sa PS5. U ovom magazinu sam više puta pomenuo da mi je God of War igra godine, kao i igra decenije i igra prošle generacije konzola. Sebe sam oduvek karakterisao prvo kao PC igrač pa onda konzolaš, ali ta linija se vremenom smanjila i sada sam samo gejmer i radujem se igrama na kojoj god platformi one bile. Zato mi je mnogo, mnogo drago što PC igrači sada imaju priliku da probaju poslednji God of War, jer svi gejmeri ovog sveta zaslužuju da igraju ovu igru. God of War je sjajan i na PC!

Za one koji žive ispod nekog kamena, God of War je četvrti zvanični nastavak posle trilogije koja je trajala od PS2 do PS3 generacije (sa jednim predivnim remasterom GOW3 na PS4). Jeste, imenovanje je pomalo konfuzno, ali poslednji nastavak God of War može da se igra i bez znanja o prethodnim delovima, samo je narativ upečatljiviji ako znate šta se mota po glavi Kratosa (glavnog junaka) u pojedinim momentima priče. 

Sve igre pre ove poslednje su bile akcione avanture sa dinamičnom kamerom, mnogo zagonetki i mnogo krvi i nasilja sa neverovatno dobro ispričanom pozadinskom pričom o grčkim bogovima, njihovim lažima i putu jednog naivnog spartanca kroz njihove malverzacije. Kratos je bio izdan, ubiven, pa opet izdan pa opet ubiven dok se na kraju nije izvukao iz čeljusti Hada i osvetio se Zevsu i svim grčkim bogovima. Ovoga puta Kratos završava na samom severu, što dalje od Grčke, u nordijskom panteonu. 

Igra počinje sa sahranom Kratosove supruge Feje, koju ranije nismo imali priliku da upoznamo, a ubrzo saznajemo i da je Kratos sa njom imao i sina, Atreusa. Njih dvojica su obećali Feji da će njen posmrtni pepeo posuti sa vrha najviše planine. S obzirom da Kratos nije bio prisutan tokom odrastanja Atreusa (postoji strip koji objašnjava gde je bio i šta je radio, ali ukratko, rešavao je svoje probleme sa gnevom), njihov odnos nije najbolji i ne poznaju se međusobno dovoljno dobro. Put od njihove kuće do najvišeg vrha će biti suština ove igre i pogled na odnos između oca i sina i obostranog sazrevanja. Naravno, imaće usputne prepreke jer je Kratos grčki bog u tuđem panteonu, pa će privući pažnju nordijskih božanstava. Da ne spoilujem (iako je prošlo dosta vremena), put neće biti nimalo lak i Kratos će morati da se suoči kako sa sobom, tako i sa svojom prošlošću. 

God of War je izuzetno lepo napisana igra, da ne kažem savršeno. Ljudi su mi često govorili da su igre kao što je Life is Strange srceparajuće, ali jedan momenat u God of War (oni koji su igrali znaju tačno koji) mi je naterao suze na oči. Ovaj trenutak je ostavio ogroman utisak na mene, pogotovo što sam igrao sve prethodne igre. 

Što se samog gejmpleja tiče, radikalno se razlikuje od prethodnika. God of War je do sada bio poznat po dinamičnoj kameri ali uglavnom izometričnoj poziciji, a sama igra se fokusirala na visceralne i krvave borbe sa dosta zagonetki. Dizajn nivoa je tada bio dosta interesantan, a igra se često organski vraćala na prethodne kada biste dobili novu sposobnost da otključate drugi put na relativno linearnoj stazi. U novom God of War situacija je slična, samo se segmenti mapa otvaraju mnogo prirodnije i igrači imaju veću slobodu kretanja i istraživanja nego u prethodnim delovima. Kamera je sada zaključana iza Kratosa i igra se kao akcija iz trećeg lica, ali i pored toga gejmplej je uspeo da zadrži brzinu, visceralnost i osećaj iz ranijih delova serijala, što mi je bilo prosto neverovatno. 

Ovoga puta Kratos koristi Levijatan sekiru koja ima sposobnosti zamrzavanja, što je baš velika razlika u odnosu na prethodne igre. Kasnije ćete otključavati nove sposobnosti za sekiru (a i još nešto novo), što otvara veliku dinamiku tokom igre i dozvoljava razne komboe. Pored sekire, Kratos može da se bije i golim rukama, a tu je i Atreus koji se služi lukom i strelom i koji će vam pomagati u borbi. 

Igra podržava neki bazični RPG momenat gde ćete često menjati opremu i unapređivati je u zavisnosti od stila igre koji želite da igrate. Ako više želite da mlatite sekirom, skupljaćete Strength opremu, a ako želite više i češće da koristite magije, onda ćete skupljati Runic opremu. Svaki deo opreme može da se unapredi I soketuje, što u ograničenoj meri važi i za Atreusa. Neverovatno je koliko se igra odvaja od prethodnika gde ste oružja uglavnom unapređivali samo u službi novih kombo udaraca.

Pored glavnog questa, imaćete izbor raznih sporednih koje ćete raditi za likove koje upoznajete tokom igre. Svaki quest nudi ozbiljne nagrade a pride nijedan nije tipa „idi i ubij 10 vukova“, nego se svi svode na kratke priče izvučene iz opskurnijih kutaka nordijske mitologije. Mislim da je svima jasno do sada da mi se God of War mnogo dopada. 

Što se PC verzije tiče, nisam uspeo da pronađem mnogo mana i mogu da kažem da je vrlo kompetentan port, čak i pre-release build koji sam igrao. Kada je reč o performansama, igra je bila vrlo stabilna na high detaljima (na ultra nisam mogao da imam stabilan frejmrejt na 1440p rezoluciji sa 2070S) i to u kombinaciji sa Nvidia DLSS (Balanced) i Nvidia Reflex opcijama uključenim. Opadanje frejmova sa 80 na 20 sam primetio kada se učitava sledeća zona, pri otvaranju vrata, ali onda je izašao mali patch u međuvremenu (bez detalja istog) i ovo mi se više nije dešavalo. Senke su oštrije nego na konzolama i refleksije sa svetlucavim površinama su bolje, ali to su sve male promene, jer da su izbacili igru bez ikakvih unapređenja za PC, i dalje bi izgledala prelepo. Zbog već pomenutog DLSS i ostalih podešavanja, igra se može pogurati i na slabijim mašinama a da i dalje izgleda fenomenalno, i da je povrh svega igriva. 

Na PC može da se igra sa kontrolerom, ali ja sam izabrao da igram sa tastaturom i mišem i nisam bio razočaran. Kontrole su malo čudne, ali mogu da se promene. Nišanjenje tokom bacanja sekire je mnogo prostije na mišu nego na kontroleru, što mnogo olakšava otključavanje posebnih kovčega tokom igre (da ne kažem, sada je trivijalno lakše). Međutim, igra je dizajnirana da se igra na kontroleru i osećaj udarca sa vibracijama i povratnim informacijama je mnogo bolji nego na tastaturi. 

Ruku na srce, imao sam jedan hard crash u igri, ali mislim i da znam zašto. U jednoj zoni rešio sam da ne ubijem jednog protivnika, a isti me je napao u momentu kada sam aktivirao animaciju ulaska u čamac. Pošto igra nije mogla da registruje štetu koju je Kratos trebalo da primi, dogodio se crash. Mimo toga, nisam imao nikakvih problema.

God of War je oduvek bio serijal koji sam svima preporučivao, a pogotovo ovaj poslednji deo, i jako mi je drago što je izašao i za PC. Ova igra je remek delo, od gejmpleja, preko grafike do priče, glasovne glume i muzike, ali, kao što rekoh, prvobitno je dizajnirana za konzole i velike ekrane ili televizore. Iako samo iskustvo neće biti promenjeno ako igrate na PC, moja topla preporuka je, ako možete, da se zavalite u kauč ispred velikog TV-a sa dobrim ozvučenjem, DualSense kontroler u ruke i da igrate najbolju igru prošle generacije. Ako nemate tu mogućnost, nećete se pokajati ako je budete igrali ni na PC. Nećete se pokajati ako je budete strimovali na telefon. Nećete se pokajati ako budete odigrali God of War.

Autor: Igor Totić

Igru ustupio: PlayStation

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post God of War PC review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[Sherlock Holmes Chapter One review]

Svaki superheroj u nekom trenutku mora da ima svoju „origin“ priču, a čuveni svemoćni detektiv Šerlok Holms svakako se može nazvati superherojem. Sherlock Holmes Chapter One je jedna takva priča, gde vidimo mladog Holmsa koji tek što je zagrebao u dvadesete.

Ako ste se uplašili da je ovo „Chapter One“ u naslovu znak epizodične igre, da odmah u početku otklonimo taj strah. Ne, ovo nije epizodična igra, već jedan zakružen paket i još dosta preko toga. To „Chapter One“ u naslovu se odnosi na gorepomenutu prvobitnu priču, i upućuje nas na to da pred nama imamo jednog Šerloka u nastajanju, koji je onako mladalački drzak i pomalo neodmeren, a opet istog onog britkog uma i oštrog oka koji će od njega napraviti legendarnog detektiva.

Priča igre nas vodi na imaginarno mediteransko ostrvo Kordona, na kome je Šerlok odrastao i gde se sada vraća kako bi posetio grob preminule majke i našao svoj mir po tom pitanju. Smrt majke od tobože tuberkuloze je ostavila veliki šok na mladog Holmsa, do te mere da mu je čak i samo pamćenje tog perioda pomućeno, te se sada vraća nazad, takoreći u svoje detinjstvo, kako bi pronašao odgovore i zatvorio to poglavlje svog života. No, brzo će se ispostaviti da se iza toga krije mnogo više nego što je isprva delovalo.

Glavna snaga Sherlock Holmes Chapter One je zaista vrhunsko pisanje, počev od glavne priče koja vam neće dati da spavate, jer ćete stalno želeti da gurate još i otkrijete taj sledeći delić slagalice koji će vam dati elemente priče na kašičicu, taman toliko da vam zagolica maštu i baci na razmišljanje u pola noći kada za dva sata treba da se budite za posao. Brojni šarenoliki likovi koje ćete susresti na ostrvu su takođe izuzetno dobro napisani, počev od njihove same pojave, do uloge u priči i dijaloga koji vam nikada neće dosaditi. Ta lepeza raznoraznih profila ljudi koje ćete upoznati na ostrvu je nešto što je meni ostavilo možda i najveći utisak, jer me je igra iznova i iznova iznenađivala šašavošću likova, što je dodatno pojačano vanserijski dobrom glumom.

Što se gejmpleja tiče, Chapter One nastavlja u pravcu u kojem je krenulo prethodnih par Šerlok igara studija Frogwares, gde se desila tranzicija sa klasične avanture sa zagonetkama na više sinematično iskustvo, gde je akcenat na doživljaju podjednako koliko i na rešavanju zagonetki. Nekim tvrdokornim starim fanovima se ovaj pravac nije toliko svideo, ali sam se ja jako zabavio igrajući The Devil’s Daughter (prethodnu igru u serijalu) i pozdravljam dalji razvoj u tom pravcu dokle god je igra pre svega zabavno iskustvo.

Glavna novina u Chapter One je što je igra esencijalno postala open world naslov. Ovo saznanje pre nego što sam počeo da igram igru me je iskreno zabrinulo jer sam se plašio da ćemo dobiti gomilu jeftinih slučajeva lišenih bilo kakve dubine i intrige i da će, ne daj bože, Šerlok da se pretvori u kakvog Far Cry klona. Onog trenutka kad sam počeo da istražujem Kordonu ove sumnje su brzo otklonjene. Igra jeste otvorenog tipa, ali ništa u njoj nije sadržaj radi sadržaja – svaka lokacija, svako mesto koje možete obići, osobe sa kojima možete pričati, imaju svoju svrhu i ulogu u priči i slučajevima koje rešavate.

Osim glavne priče, za koju će vam trebati petnaestak sati da je pređete, igra nudi sijaset sporednih slučajeva različite dužine i ozbiljnosti zločina, od sitnih čarki pijanaca do krupnih političkih intriga i spletki. Ono što me je posebno oduševilo jeste dosta bizarnih i uvrnutih slučajeva koji savršeno balansiraju na granici blesavosti i nečega što ma koliko da je suludo, stvarno je moglo da se desi.

Rešavanje slučajeva je suštinski veoma slično kao i u The Devil’s Daughter. Analizirate sve oko vas, sakupljate dokaze, istražujete lokacije, razgovarate sa svima i onda sve te deliće slažete kao slagalicu dedukcijom dok ne nađete ispravno rešenje. Ovde ne možete da omanete slučaj, već samo da pronađete pogrešno rešenje i onda da probate iznova dok ne dođete do prave dedukcije. Kao što rekoh, ovo se nekome neće svideti, ali je sam proces sakupljanja informacija i prirodna progresija ka rešenju jako zabavna i dozvoljava da zaronite u taj svet i osetite se kao čuveni Šerlok bez da u nekom trenutku zaglavite negde i bijete glavom o zid. Sve teče glatko, progresija i tempo deluju taman kako treba, i bez obzira na open-world svet, ni u jednom trenutku se nisam osetio kao da sam besciljno lutao ili izgubio iz vida šta je sledeći korak koji moram da uradim. Na vama je da odredite kako želite da pristupite glavnoj priči i rešavate sporedne slučajeve.

Vizuelno, igra izgleda prelepo i naizgled skučeno ostrvo krije bezbroj raznovrsnih i detaljnih lokacija. Selidba serijala iz kišnog Londona na sunčani Mediteran je pun pogodak i pravo osveženje za serijal. Jer ma koliko London bio nerazdvojni deo Šerlok iskustva, nije loše da se malo za promenu pobegne iz tmurne prestonice Engleske. Osim toga, Kordona je odlično dizajnirana, i njena kombinacija šarma i misterioznosti savršeno se uklopila u taj viktorijanski svet koji očekujemo od jedne priče o Šerloku Holmsu.

Možda jedina ozbiljna zamerka koju imam su instance borbe sa kakvim banditima koje su potpuno nepotrebne i uopšte se ne uklapaju u čitav koncept igre, pa su u potpunosti mogle biti izbačene. Ako volite misteriju, intrigu i avanturu, Sherlock Holmes Chapter One će vam pružiti dobrih tridesetak sati vrhunske detektivske zabave.

Autor: Nikola Savić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Sherlock Holmes Chapter One review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu