SolidChief
-
Posts
5,669 -
Joined
-
Last visited
Posts posted by SolidChief
-
-
Na ulazu u moj dom, i dalje zlatnim slovima piše: „O putniče namerniče, ako je ljubav prema Zmajevoj kugli u tebi jaka, reci „Goku“ i uđi.“ Ili bi barem pisalo, da upravnik stambene zajednice nije pravi pravcijati Friza…
Šalu na stranu, kada bi se moja ljubav prema Dragon Ball franšizi mogla izmeriti, merila bi se u gigavatima. A u kombinaciji sa mojom ličnom igračkom kulturom, mislim da su izuzetno retke Dragon Ball igre za koje nisam čuo, ako ih bar nisam i lično odigrao.
S tim na umu, o Dragon Ball: The Breakers se nisam mnogo informisao, već se automatski podrazumevalo da ću igru zaigrati ukoliko mi dopadne šaka. Pre nekoliko dana, to sam i učinio. A moji utisci su veoma pomešani.
Dragon Ball: The Breakers je po svojoj prirodi multiplejer igra, koncipirana kao „sedam na prema jedan“ nadmetanje, smešteno naravno u svetu Zmajeve kugle. Sa ovim konceptom smo se susretali i ranije, kroz igre kao što su Dead by Daylight ili Friday The 13th, ali ovde razumljivo nema horor elemenata. Osim ako ne računamo sveopšte utiske na konto kvaliteta. Uh…
Osim prologa kroz koji provodite lika napravljenog u vrlo bazičnom kreatoru, igra je u celosti multiplejer iskustvo. S tim na umu, traljav i haotičan prolog koji služi kao uvod u priču i lagani tutorijal, mogao bi biti nešto čemu se da oprostiti ukoliko je ostatak igre kvalitetan. To, nažalost, nije sasvim slučaj.
Kažu da se na zapadu najviše vrednuje dobra ideja. Da je to baš tako, ova igra bi bila remek-delo. Koncept u kom se sedam igrača koji upravljaju običnim ljudima suprotstavlja osmom, koji kontroliše nekog od najpoznatijih negativaca iz Dragon ball univerzuma – na prvu loptu zvuči užasno zabavno.
Negativac je tu dospeo igrom slučaja, a na vama je da kroz saradnju pronađete određene tačke na mapi, čime aktivirate vremeplov kojim zajedno sa saborcima možete da pobegnete što dalje od opasnosti. Na negativcu je da vas u tome spreči tako što će vas poraziti bar dva puta ili vam uništiti vremeplov.
Ukoliko izgubite vremensku mašinu, imate još priliku da pronađete individualne kapsule kojima samostalno možete da pobegnete ili ako ništa drugo ne upali – direktno se suprotstavite protivniku, koji se po terminologiji igre oslovljava sa „raider“.
Kako pobediti Frizu ili Sela, jedne od najjačih zlih stvorenja Dragon Ball franšize? Na raspolaganju imate značajan broj oružja, ali kada bomba ili raketni bacač nisu dovoljni ni da ogrebu premoćnog zloću, na scenu stupa mogućnost da skupljanjem određene energije, na kratko vreme postanete inkarnacija nekog od čuvenih heroja serijala.
Heroje neočekivano osvajate kroz „gacha“ segment igre, čije prisustvo me je veoma iznenadilo. Ovde nasumično i na sreću izvlačite nekog od junaka, odnosno čak ne izvlačite ni tog karaktera već njegovu verziju koja sa sobom donosi jedan specijalni potez. Obično volim „gacha“ momente, ali ovde sam ako bilo šta, bio poprilično zbunjen. Bar ostadoh zahvalan što nam je igra pružila bar neki konkretan metod da se suprotstavimo antagonisti.
Ukoliko na ovaj način ne uspete da porazite protivnika, barem ćete možda uspeti da ga zamajavate dovoljno dugo ne bi li vaši saborci završili rad na vremeplovu. Ali ukoliko je zlikovac uspeo da evoluira i postane značajno veća opasnost po vašu družinu, želim vam više sreće u idućem meču.
Kada ovako sve stavim na papir pa još jednom pročitam, opet mi se igra ova igra! Teoretski, ljubav lepo zvuči. No, malkice je drukčije u praksi… Tako ni ljubav prema kultnom serijalu nije dovoljna da ovaj naslov vine iznad proseka.
Kao prvo, pronaći sedam drugara koji bi bili radi da sa vama zaigraju ovu igru, bio bi uspeh na kom bi vam svako moga pozavideti. Ali da stvar bude još gora, pronaći i strance onlajn da sa vama zaigraju, nije znatno lakše. Činjenica da je ovo isključivo multiplejer naslov, veoma umanjuje njegovu vrednost i vek trajanja. A s obzirom da serveri ne podržavaju igranje između platformi, možda je i najgora stvar u vezi igre.
Osim što je grafika igre veoma bazična, sa gotovo nepostojećim kvalitetnim animacijama, samo kretanje likova jedno je od najgorih koje sam video u poslednje vreme. Podsetilo me je na dvadeset godina staru igru Rockstar studija – State of Emergency, gde sam još u ono vreme bio u čudu kakvu igru je izrodio tako velik studio. Da vidim nešto slično tome danas u jednoj zvaničnoj Dragon Ball igri, nadrealno je.
Kamera sa druge strane, predstavlja jednu sasvim posebnu vrstu horora. Kao da pod ruku ide sa ostatkom tehničke neispeglanosti, pa želi da zaokruži celo kriminalno iskustvo. No, ukoliko se baš zainatite i rešite da se uživite u igru i naviknete na njeno loše izvođenje, stvari se mogu popraviti. Ali sam siguran da broj instanci gde ćete se nevoljno zaglaviti u neki objekat i zbog toga izgubiti meč, nesumnjivo mora rezultovati frustracijom ma koliko razumljiv igrač bili.
Čitajući sopstvene reči, deluj kao da posmatram epilog bojnog polja gde se odigrao sukob između ljubavi i žalosti. Jedna od zanimljivijih ideja u poslednje vreme, smeštena u jedan od najboljih anime univerzuma svih vremena, a izvedena tako bazično i nespretno, da prosto poziva na žalopojku.
Nije dovoljno da budete Dragon Ball ljubitelj da biste uživali u ovoj igri. Potrebno je da imate i malo sreće sa pronalaženjem društva za igranje kao i strpljenje da iz ovog naslova izvučete ono najbolje. Suštinski, igra ima dosta skrivenih kvaliteta koje uništava dosta loša prezentacija. Ali ako vas ljubav i sreća posluže, pa tome dodate i malo više strpljenja, možda će vam se isplatiti da potrošite nešto malo novca i zaigrate ovu igru.
Samo požurite. S obzirom na stanje u kom je igra trenutno, mislim da neće proći mnogo vremena pre no što serveri budu pogašeni a igrači vremeplovom pobegnu što dalje od ovog naslova, u neku svetliju budućnost.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Igra koja lomi srca: Dragon Ball: The Breakers recenzija appeared first on PLAY!.
-
EFootball 2023 je jedan od najmanje hajpovanih i najavljivanih naslova – ikada! O toj činjenici dovoljno govore i komentari na društvenim mrežama, gde se sa iznenađenjem prihvata saznanje da je eFootball 2023 već izašao.
Da li je to bio marketinški trik ili se face iz Konamija polako predaju i spremaju se da podignu sidro, ni sami nismo sigurni. Ali ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da je eFootball 2023 izašao i da ćemo pokušati da prenesemo naše utiske o tome kako smo doživeli ovo novo izdanje i šta je u njemu sve promenjeno.
U novom izdanju Konamijeve simulacije sada postoji 26 timova koji su vam dostupni za egzibicione mečeve. I dalje nismo sasvim sigurni zašto je to tako i zašto nemamo mogućnost odabira svih timova, ali možemo pretpostaviti da je cilj developera da se igrači u potpunosti prebace u “my team” režim, koji bi trebalo da bude pandan FIFA FUT modu. Prosto se vidi da ljudi iz Konamija u njega trenutno najviše i ulažu.
Što se samog gejmpleja tiče, rekli bismo da je mnogo bagova ispravljeno i da se dosta poradilo na nekim segmentima, a opet neki kao da su potpuno zaboravljeni. Na primer, pasovi su boljeg odziva kontrola, a samim tim i precizniji, a sama igra dodavanja deluje dosta fluidnije. Ako gajite ovaj stari stil igranja, sigurno ćete biti zadovoljni. Ali u drugu ruku, ukoliko ste tip igrača koji voli da driblingom dođe do pogotka, tu ćemo morati da vas razočaramo, jer su driblinzi gotovo nemogući za izvesti.
Defanzivni igrači napadače sada mnogo lakše izbacuju iz balansa, čak iako se radi o nekom stamenom igraču poput Ibrahimovića. Istovremeno, napadači se mnogo tromije i sporije kreću, pa čak iako upravljate Maradonom lično. Ovo dodatno olakšava defanzivnim igračima da dođu do poseda lopte, što dosta menja kompletnu ravnotežu meča.
Što se šuteva tiče, i oni su dosta boljeg odziva i neki bagovi koji su nas mučili u prošlosti su uklonjeni. Sada ne morate da gledate u budućnost i unapred pritiskate dugme za šut, nagađajući da li će vas neko napasti da uzme loptu. Sada imate potpunu slobodu da čekate na pravu priliku do gotovo poslednjeg trenutka.
“Team press” opcija je takođe unapređena. Bagovi koje smo ranije imali, kao na primer situacija u kojoj igrači nisu ni markirani indikatorom a mimo naše želje kreću u presing, otklonjeni su. Slobodno predahnite jer su ove stvari sada lepo ispeglane i mnogo je lakše koristiti takve opcije.
Nažalost, ima i bagova koji su preživeli, a jedan od njih najbolje opisuje situacija u kojoj se igrač zaledi prilikom odbitka lopte ka njemu, pa reaguje u stilu platana sa Kalemegdana. Bukvalno kao da je izgubio razum i pretvorio se u drvo! Nešto slično kao Marko Šćepović u “najboljim” danima (seća li se neko?! Ne? Haha).
Opšti utisak je da unapređenja postoje, ali da se prednost dala odbrani a ne napadu, i da se igračima uskraćuje sloboda izbora stila igre.
No, uzimajući u obzir da je ova igra besplatna, ne možemo previše ni izvoljevati, jer čak ni skupocena FIFA nije uspela da nam podari veći izbor unapređenja. Rekli bismo da nju muči drugi problem, to jest da je njeno srce obuzela pohlepa, ali o tome ćemo u opisu posvećenom toj konkretnoj simulaciji.
Kao glavni problem kod Konamija ostaje to što kupovinom licenci pokušavaju da se otrgnu konkurenciji i približe igračima, a ne shvataju da i time gube budžet za dalja unapređenja koja bi zaista napravila razliku. Ako se vratimo koju deceniju ranije, u svima nama dragom PES-u nije ni bilo licenciranih timova, pa smo svi bez obzira jako uživali igrajući ta izdanja.
Najbolji primer koji mogu da vam dam, jeste iz ličnog iskustva. Veliki sam fan AS Rome i upravo Konami drži licencu za korišćenje imidža ovog kluba, ali čak ni to me nije nateralo da sednem i da odigram poveći broj mečeva sa ovom ekipom. Složićete se, najbitnije i ono zbog čega svi igramo fudbalske simulacije, jeste da se prenese sam duh fudbalske igre i da se u našim srcima ponovo probudi želja za dugim okupljanjima sa prijateljima i organizovanjem turnira. A to neće postići nikakve šminke i licencirani omiljeni klubovi. Sa žaljenjem moramo konstatovati da ni FIFA ni eFootball ove godine, nisu to u potpunosti uspeli.
Nećemo biti nezahvalni i nerealni i priznaćemo – neke promene su dobre. Ali sve to nekako deluje kao da se igra na sigurno. Prisetite se kako je ranije na svakih nekoliko izdanja dolazilo do značajnih promena, pa su nove igre izgledale potpuno drugačije od svojih prethodnika. I to bi se nekada isplatilo, nekada ne, ali što kaže dobri stari Del Boj: “Ko riskira – profitira!” Zato Konami i EA, molim vas riskirajte!
Autor: Miloš Živković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Na istoku ništa novo: eFootball 2023 recenzija appeared first on PLAY!.
-
Ovogodišnje izdanje FIFE će biti poslednje pod tim imenom, jer će EA izgubiti licencu za korišćenje istog. Kolike će to promene doneti ne znamo, ali ono što možemo da saznamo i što ćemo pokušati da odgonetnemo jeste da li se FIFA dostojno oprašta od svog starog imena i koliko nam ovo “oproštajno izdanje” može ponuditi zabave pre nego što “zaplovimo” u nove vode pod novim imenom.
Ako kažemo da nam nova FIFA ne donosi mnogo suštinskih promena, moglo bi se reći da smo u pravu a isto tako i da nismo.
Ako bismo hipotetički gledano mogli da obrišemo iskustva sa naslovima od FIFE 16 do FIFE 22, i da odjednom i direktno zaigramo FIFU 23, osetili bismo veliki napredak u pogledu samog gejmpleja, atmosfere, dizajna i generalno same suštine fudbalske igre. U takvom scenariju, igrači bi imali čemu da se raduju i u čemu da uživaju. Ali pošto to nije tako i svake godine se susrećemo sa minimalnim promenama koje nam se serviraju na kašičicu, a pritom pokušavaju da se predstave kao epohalna dostignuća i poboljšanja, onda moramo ipak konstatovati da smo daleko od takvog sna.
Sa druge strane, najveći problem i nije to što svake godine imamo minimalno unapređenu igru, koliko činjenica da za svaku od njih moramo da platimo pozamašnu svotu novca. A uzimajući u obzir da EA već kao po pravilu uzima mnogo novca na mikrotransakcijama u svom najpopularnijem modu FUT, to nas dovodi do zaključka da kod čelnika kompanije ipak vlada gramzivost umesto želja da se verni fanovi na neki način “ispoštuju” i učine srećnim. Baš iznenađujuće, zar ne?
Sada je došlo vreme da se pozabavimo tim već toliko puta pomenutim “mini” promenama.
Sam gejmplej na prvu loptu (haha?) deluje veoma slično kao kod prethodnika, ali ako odigrate neki veći broj utakmica počećete da primećujete razlike. Jedna od prvih koje ste možda primetili jeste svakako promena mehanike izvođenja prekida. Sada ćete pri izvođenju slobodnih udaraca imati indikator kretanja lopte i moći ćete da odredite kojim delom stopala će igrač šutnuti loptu, a ovo će dodatno uticati na trajektoriju kretanja iste. Iako na papiru deluje kao zanimljiva promena, ne bismo mogli reći da smo oduševljeni kako to izgleda u praksi, pogotovo što će kežual igračima definitivno biti potrebno mnogo više vremena da se adaptiraju na novitet.
Privikavanje na novi sistem, dosta je teško ukoliko ste odavno navikli na stari. A opet ako se ne naviknete, već loptu šutirate onako bazično kao i uvek, sebi dosta smanjujete mogućnost za postizanjem atraktivnih pa i manje atraktivnih golova.
Penali su takođe pretrpeli promene i njihovo izvođenje je dodatno pojednostavljeno. Ukoliko imate dobar tajming i umete da precizno odmerite snagu šuta, nećete imati mnogo problema da postignete gol. Pa čak i da niste preterano vični, sigurno ćete znatno lakše postizati golove iz penala nego prošle godine, gde je u FIFI 22 šut lopte „nebu pod oblake“ iz penala bila mnogo češća prilika za videti. Ovo je super za kežual igrače, ali opet smanjuje mogućnost za postizanje nekih posebno lepih golova iz penala, ili promašaja poput onog Roberta Bađa sa svetskog prvenstva iz 1994 kategorije.
Što se tiče drugih unapređenja, jedno od po nama značajnijih jeste uklizavanje i oduzimanje lopte, gde će se od vas tražiti mnogo bolji tajming i procena kretanja igrača sa loptom. Za razliku od prethodnog izdanja ove franšize, sada je mnogo lakše promašiti loptu i napraviti faul. Lopta se neće „lepiti“ za vaše noge kao ranije, pa ćete i posle dobrog starta moći da ostanete bez nje. Ovo je korak u pravom smeru i svakako podržavamo ovakva unapređenja.
Šutevi nisu mnogo menjani, osim što je ubačena nova opcija za „power shot“, koja igraču omogućava da ukoliko ima dovoljno vremena da to izvede, pritiskom dugmića R1 i R2, pristupi “natezanju” šuta, pri čemu će se kamera malo približiti samom igraču i lopti. Ovi šutevi su neodbranjivi ako se dobro izvedu. Međutim, pri njihovom izvođenju morate precizno da usmerite palicu kontrolera. U suprotnom, lopta može da završi čak i u korner zastavici, što sa običnim šutem nije lako postići s obzirom na predefinisani „assistant mode“, koji joj ne dozvoljava da toliko odstupi od pravca kretanja prema golu. Samim uvođenjem ove nove mehanike, reklo bi se da su “obični” šutevi dodano oslabljeni i da neće imati onu snagu koju su ranije imali. Koliko je to dobro ili loše nismo ni sami sigurni. Ali verujemo da će vam „power shot“ mogućnost brzo dosaditi, pogotovo zbog pokretanja akcije zumiranja kamere koja ume da odvuče pažnju.
Što se tiče ostalih, ne toliko fudbalskih promena, vredna pomena je uvedena nova fizika kretanja frizura, odnosno kose igrača. Ova novina neće biti prisutna kod svih igrača, ali kod onih poznatijih (ili bitnijih?) ćete moći da je primetite. Ona podrazumeva dosta realističan uticaj zemljine teže na gotovo svaku vlas kose, pa će se pri trku kosa Nikola Zaniola vijoriti kao zastava na jarbolu. Lepa nova promena, ali ne menja mnogo sam osećaj dočaravanja fudbalske igre igračima. Ostale vizuelne promene su manje upečatljive i tiču se kozmetike menija i ostalih indikatora, pa ih nećemo detaljnije opisivati.
Na kraju analize, zaključak bi bio da čak i ako ste greškom naleteli na opis za FIFU 22, gotovo sve što je tamo napisano ali bez detaljisanja, bi manje ili više moglo da se kaže i za novu FIFU. Napretka ima, ali minimalno i po istom principu. Hrane nas mrvicama koje debelo naplaćuju.
Ako imate koji dinar više da potrošite, kupite novu FIFU. Ako ništa makar da uživate u lelujanju Mesijeve kose, bar dok ne odluči da se ošiša na ćelavo, o čemu se već uveliko spekuliše u uskim krugovima bliskim Argentincu. A ako ovo kojim slučajem čitaš baš ti Lionele – ne diraj kosicu, bolje ti je tako!
Autor: Miloš Živković
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Fifin poslednji ples: FIFA 23 recenzija appeared first on PLAY!.
-
Kolaboracije su zaista neobična stvar. Skoro da ne znam nikoga ko bar jednom nije poželeo da se dve fiktivne persone odvojenog univerzuma, sretnu u nekom trećem, stvorenom samo za njih. Osmi putnik protiv Predatora, Robokap protiv Terminatora, Baka Prase protiv Željka Mitrovića… Kad se jednom kucne na vrata kolaboracije, nebo postaje granica.
Dobro, neki susreti su manje ili nimalo zanimljivi, a neki posve neočekivani. Baš tako sam bio u celosti iznenađen saradnjom između Nintenda i Ubisofta, kada su se pre pet godina udružili snage Mario karaktera i „zecova“ iz Rejmenove franšize.
Na prvu loptu, igra mi je delovala besprekorno zabavno. A nakon što sam uplovio u njen svet, kao da nisam bio spreman za strateško-potezni gejmplej koji je igra poprilično inovativno prezentovala. Znate već one situacije, kada igra ma koliko dobra i ma koliko u vašem ličnom maniru, prosto nije kliknula u pravom momentu sa trenutnim apetitima. Kingdom Battle sa žaljenjem moram da priznam, još uvek čeka na to da ga u potpunosti pređem.
Zato zamislite moje veselo iznenađenje, kada sam nastavak zgrabio kao da se tek susrećem sa ovim receptom i zaigrao ga sa takvim uživanjem da me je milina bilo gledati kako Switch ponovo koristim u prenosivom režimu, gde god bih krenuo.
Da li je zbilja u pitanju toliko bolja igra ili je prosto tek sada kucnuo moj trenutak za igranje ovakvog igračkog „štiva“, pitanje je na koje iskreno i nemam potrebu sebi da odgovorim. Ali činjenica stoji – Sparks of Hope je zrelije, lepše i nadasve igrivije izdanje svog prethodnika. Pa da krenemo redom!
Od starta ćete se uveriti da je igra vizuelno izbrušena do te mere da prvi deo iako nekada sjajno, sada izgleda bleđe nego ikada. Iako je Ubisoft bio zadužen za kreiranje ovog univerzuma, svi modeli likova, nivoi i atmosferična tematika, preslikani su Nintendovim kvalitetom. Igra izgleda fenomenalno.
Tu i tamo se može uočiti manjak detalja po pitanju interakcije sa okolinom ili nekih drugih sitnica na koje bi ljudi iz Nintenda obratili više pažnje, ali to ne umanjuje kvalitet generalnog utiska. Ovo je verovatno najlepša „nintendolika“ igra na kojoj nije radio sam Nintendo – ikada.
No ovo grafičko dostignuće nažalost nije tu bez neke cene za platiti. Igra ume da, naročito u detaljnijim nivoima, doživi neprijatnije padove frejmrejta. Ovo neće toliko uticati na vaš učinak, koliko na izgrađenu atmosferu. Iako do sada nisam bio zagovornik toga da je vreme da Switch doživi naslednika, ta opcija deluje sve realnije. Još godinu ili dve i mislim da će biti pravo vreme za to. Do tada, ukoliko niste neko ko se ježi na povremeno slabije performanse u video igrama, nemate mnogo o čemu da brinete.
Gejmplej je umnogome zadržan iz prethodnika i predstavlja strateške i potezne okršaje sa protivničkom armijom. Arsenal poteza obogaćen je napadima koji su karakteristični za svakog lika ponaosob, ali i timskim potezima gde morate udružiti više likova, kao i potpuno novim „sparks“ moćima koje otkrivate pronalaženjem vrlo specifičnih saboraca tokom prolaska kroz nivoe.
Mogućnosti za igranje su toliko raznovrsne, da i nakon što duboko zagazite u prelazak igre, možete da otkrivate i smišljate nove. Osim što pružaju neke očekivane elementalne napade, „sparks“ dolaze i uz arsenal poprilično osvežavajućih moći. A sijaset alatki koje možete kupiti, dodatno produbljuju borbene mogućnosti.
Luiđi kao vispreni snajperista sa lukom i strelom, koji može da dopre dalje od svojih saboraca, ili Mario koji protivnicima prepoznatljivo može da skoči na glavu kao dodatak običnim napadima, samo su neki od opcionih detalja i mogućnosti kojima likovi raspolažu. A što više budete unapređivali likove, to će svaki biti posebniji i korisniji za situacije u kojima će dolaziti do izražaja.
Kada se ne nalazite u borbi, slobodno se možete kretati kroz nivoe u potrazi za novim protivnicima ili zagonetkama za rešiti. A ovih mozgalica je u izobilju. Pa iako nisu naročito teške, pružaju solidan nivo satisfakcije nakon što ih rešite. Jedina zamerka na tom polju, jeste u činjenici da je zagonetku zabavno rešiti samo prvi put. A ukoliko se odlučite da ponovo prelazite igru, one mogu predstavljati samo dosadnu prepreku.
Igra vrvi od šarma i karaktera, naročito u pogledu likova i njihovih interakcija. Zapravo, svaki od likova je toliko živopisan da je lako zamisliti ih kako bi se ponašali u određenim situacijama. Osim prepoznatljivog Marija i mog ličnog favorita, brata mu Luiđija, posebno sam uživao u ludorijama „zecovske“ princeze Pič. Gotovo da nije bilo kadra u kom ona ali i drugi likovi prenaglašenih ličnosti, nisu uvlačili igrača da se oseti kao da je sve vreme uz šašavu družinu.
Priča je naročito zanimljiva, jer osim što dolazi uz određenu dozu uvek dobrodošle misterije, ceo svet boji nešto mračnijim tonovima i poziva vas na njegovo oslobođenje. A ima li šta primamljivije u video igrama, no upravljati družinom heroja oslobodilaca, prepunim blesavog karaktera? Retko šta, ako mene pitate.
Za kraj, možda i najslađa činjenica od svih, jeste muzička podloga koja stiže od strane tri renomirana kompozitora, među kojima je i Grant Kirkhop – prepoznatljivi autor muzike Banjo-Kazooie i mnogih drugih igara. Lagao bih kada bih rekao da i muzičke teme ne odišu veličanstvenim kvalitetom kolaboracije i na tom planu. Savršeno uklopljene u svet koji boje veselim, dinamičnim ali i suptilnijim tonovima, pesme su vrhunske – sve do jedne.
Kada se Super Mario World muzika ukrstila sa prepoznatljivim Kirkhopovim stilom, za mene je to instant postala omiljena audio kreacija ove godine. A ukoliko ste neko kome ova igra ne deluje baš primamljivo a voli muziku koja je decenijama krasila igre iz njihove kuhinje, bar poslušajte album muzike ove igre. Siguran sam da će vas, ako ništa drugo, propisno razveseliti.
Ako je pored nekoliko desetina neverovatno zabavnih sati ova igra za mene nešto učinila, to je da poželim da se vratim njenom prethodniku i pružim mu još jednu priliku. Ali i da se iskreno nadam da će ovaj neverovatni nastavak izroditi bar još jedno poglavlje, pa zaokružiti celo iskustvo u zbilja nesvakidašnju trilogiju.
Ukoliko ste voleli prvi deo, obavezno nabavite nastavak. A ukoliko niste ili ga možda niste čak ni zaigrali, nema nikakvih problema direktno uleteti u ovo odlično ostvarenje. Vredi svake pare, što se danas ne može reći ni za polovinu naslova na tržištu interaktivne zabave. Za ovaj mesec, od mene još jedna velika preporuka.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Ubisoft
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Povratak podivljalih ušiju: Mario + Rabbids: Sparks of Hope recenzija appeared first on PLAY!.
-
Yomawari: Lost in the Dark, treći je naslov u serijalu horor igara sa obmanjujuće slatkom grafikom. Jer igra, ma koliko simpatično izgledala, predstavlja jedno od najoriginalnijih iskustava strave i užasa koje sam do sada zaigrao.
Ukoliko niste igrali prve dve igre, ne samo da ne mari kako je u pitanju potpuno odvojena priča, nego je čak i poželjno. Pitate se zašto? Razlog je vrlo jednostavan.
Sve tri igre su po stilu istovetne, ali to se proteže dalje i na sam dizajn lokacija kao i na izgled karaktera. U pitanju jesu odvojene priče, ali svaki naredni naslov deluje kao reciklirana verzija prethodnog. Kao da je neko uzeo sve nivoe i neprijatelje, malo ih „prekopao“ i ponovo složio za nastavak.
S tim na umu, ovo može smetati starim igračima koji su treći deo zgrabili nadajući se svežem sadržaju. Ali ako se sada prvi put srećete sa serijalom, doživećete baš upravo ono najkvalitetnije što on ima da ponudi. Veoma slično kako su ga i drugi doživeli, kroz ranije naslove.
Lost in the Dark nas stavlja u ulogu devojčice, koja nakon što postane žrtva okrutne šale školskih siledžija, gubi svest i budi se sa zastrašujućim otkrovenjem. Na nju je stavljena kletva, a vremena za njeno skidanje nema mnogo. Ukoliko zakasni, kletva će zauvek ostati na njoj, što je dovoljno crna pomisao da se svako uspaniči, a kamoli desetak godina stara devojčica. Da stvar bude još gora, nesrećno dete pati i od gubitka pamćenja.
Igra je u celosti dvodimenzionalna, rukom crtane grafike i izvođenja iz polu ptičje perspektive. Odavde i crpi svoj šarm koji zatim dodatno uobličava neočekivanim dozama horora.
Po prvi put u serijalu, imate mogućnost da malo promenite izgled protagonistkinje kao i njeno ime. Ali ukoliko sve ostavite na podrazumevanim podešavanjima, devojčica će ostati poznata kao Juzu.
Juzu je primarno jedino „naoružana“ baterijskom lampom kojom krči svoj put kroz noć u potrazi za izgubljenim sećanjima i spasom od svoje kletve. A u tami vrebaju kojekakve spodobe, primarno inspirisane duhovima iz japanske mitologije i narodnih priča.
Kako Juzu nema sposobnost da se bori sa ovim monstrumima, na vama je da protrčite, prošunjate se ili skretanjem pažnje provučete pored karakondžula na putu do svog cilja. Jedan pogrešan korak znači sigurnu smrt, a pažljivo kretanje i zagledanje okruženja je ključno za preživljavanje.
Nakon što se približite nekom čudovištu, čućete srce nesrećne devojčice kako ubrzano kuca, time čineći svojevrsni indikator opasnosti. Još strašnije, neki od jezivih protivnika mogu da vas ubiju samo ukoliko ih pogledate u oči. Zato postoji i mogućnost žmurenja, gde ćete se snalaziti samo na osnovu zvuka ili suptilnih vizuelnih indikatora.
Ovo me vodi i do „najimerzivnijeg“ aspekta igre – audio režije. Veoma je posebno a i preporučljivo iskustvo igrati ovu igru sa slušalicama. Zvuk koraka, šuškanja i neposredne opasnosti, izuzetno dobro je osmišljen. Naravno, pripazite se i povremenog iznenadnog iskakanja zastrašujuće kreature, što možda jeste jeftin trik ali i nije toliko čest da bi predstavljao problem.
Istovremeno, jedan od najboljih momenata igre jeste sukobljavanje sa „boss“ karakterima. Po principu zagonetki kojih ima u izobilju, tako je i protiv glavnih neprijatelja potrebno rešiti neku mozgalicu kako biste ih porazili. A osećaj kada kao nemoćna devojčica uspete da porazite iskonsko i nemilosrdno zlo, svakako pruža pošten osećaj dostignuća.
Muzika je takođe prisutna ali i izuzetno odmerena, tako da sa ostalim segmentima čini jednu nesvakidašnju horor celinu. Na momente deluje prosto neverovatno da tako simpatična igra može biti i toliko užasavajuća. Ali vas već naredni susret sa strašnom zlom pojavom vraća u stvarnost. Yomawari serijal nije za plašljive igrače!
Ukoliko ste igrali i voleli prethodna dva dela, sigurno ćete imati šta da zavolite i ovde. Iako sve deluje kao kvalitetno štivo, ipak je u pitanju recikliran kvalitet, a ne nešto što nikada nije valjalo.
Sa druge strane, ukoliko se po prvi put susrećete sa serijalom, volite horor igre a dojadili su vam stari recepti, takođe nabavite igru. Siguran sam da će vam njena nesvakidašnja prezentacija dobro prodrmati i osvežiti pogled na horor igre. Ali u svakom slučaju, sačekajte bar neki popust. Cena je za sada previše visoka za ono što kupujete.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: NIS America
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Poznaćeš je i po mraku: Yomawari: Lost in the Dark recenzija appeared first on PLAY!.
-
Za prvu A Plague Tale igru, saznao sam upravo čitajući naš časopis. Odlična recenzija od strane Ivana Danojlića (kolegu, prijatelja, kuma – haha), otvorila mi je oči za igru sa čijim postojanjem uopšte nisam bio upoznat. A da stvar bude grđa, igra je bila apsolutno fantastična. Ne samo da je recenzija obećavala nesvakidašnju pustolovinu, već je i igranje samog naslova ispunilo još više nego što sam se i u tom trenutku mogao nadati.
Nastavak igre, imao je još teži zadatak i još viša očekivanja za ispuniti. Da li je u tome uspeo? Pa, krenimo redom.
Requiem se direktno nastavlja na tri godine star Innocence – igru koja se završila tako da je bila celina za sebe. Drugi deo je više proizvod uspeha originala i želje za nastavljanjem priče, nego što je to zaista bilo neophodno. Stoga, način na koji se priča prirodno nadovezuje na prethodnika, iznenađujuće je dobar. Gotovo da je neosetan prelazak u ostatak priče, što iskreno nisam očekivao da je moguće izvesti.
Mehanike originala, umnogome su zadržane ili blago obogaćene, a igra i dalje predstavlja kombinaciju horor žanra sa primesama skrivanja i izuzetno snažnim narativom koji je verovatno jedan od najintenzivnijih dramskih komada koje sam ikada video u nekoj video igri. Možda bi umesto nabrajanja žanrova koji čine igru, najjednostavnije bilo reći da je u pitanju „simulator patnje“.
Ova igra tako dobro dočarava težak život protagonista, da mi je teško i da zamislim monstruozne kreacije iz horor univerzuma koje bi bile strašnije od sudbine kroz koju lično sprovodite Amisiju i njenog mlađeg brata Huga. Otkriti previše detalja o priči, za ovu igru bi bio najveći greh. Ali vam mogu reći da se sve vrti oko nastojanja brata i sestre da pronađu lek kojim bi se Hugo rešio prokletstva s kojim je rođen.
Dok je u prvom delu Amisija bila znatno ranjivija ali svejedno žestok borac, ovde imamo njenu malo stariju, iskusniju i malo više smrtonosnu verziju. I dalje ćete biti u čizmama devojčice koju okrutan svet može da slomi u svega dva poteza, ali ona ponovo na svakom koraku oduševljava svojom izdržljivošću i duhom. Snalažljivost i želja za životom, neverovatno dobro dočaravaju i čine uverljivim sve okrutne prepreke iz kojih se jedino za dlaku možete izvući.
Mnoge situacije u igri još uvek je moguće preći na više načina. Šunjanje je svakako uvek opcija, a ja sam lično ciljao na to da porazim svakog neprijatelja na kog bih naleteo. Mom stilu igranja najviše je doprinelo uživljavanje i saosećanje sa protagonistima, pa sam ljutito želeo da života rešim svakoga ko bi im stao na put. Mogućnost da igranje prilagodite sopstvenom stilu, uvek je dobrodošla stvar.
Ako je prvi deo imao dobro odmerenu količinu pasivnih i akcionih scena, ovde je taj balans malo intenzivnije naklonjen u korist dinamičnih sekvenci. Neke situacije prosto oduševljavaju koliko su vizuelno grandiozne, naročito kada horde pacova krenu u nemilosrdno pustošenje. Ali neretki su i trenuci kada miran momenat, vizuelno sjajno dočaran, obavija igrača snažnom atmosferom.
Za svoje vreme, prvi deo je bila prelepa igra. Requiem je taman toliko vizuelno unapređen, da bi se danas isto to i za njega moglo reći. Vidi se da nije u pitanju „AAA“ naslov kada zagledamo animacije kretanja, pomeranja usta pri razgovorima i slične momente koje najveći studiji ipak umeju najbolje da ispoliraju, ali po pitanju opšteg dizajna, osvetljenja i fotogeničnosti, ova igra je pravi dragulj.
Na raspolaganju naravno imamo i „photo mode“ koji je bukvalno prvi za koji sam ikada primetio da se može koristiti i u filmskim sekvencama. Nemam ideju zašto je razvojni studio dopustio da slobodno pomeramo kameru kroz „photo mode“ u ovim među-animacijama, čime je lako uočiti sve trikove kojima su se služili da sastave jednu scenu, ali mogu reći samo da sam im izuzetno zahvalan na ovome. Detalj koji će svaki radoznali igrač umeti da ceni.
Atmosferični utisak naravno ne bi bio kompletan bez apsolutno fenomenalne muzike koja pojačava svaku emociju. Olivije Derivijer, zaslužan je za komponovanje muzike nekih od mojih omiljenih igara. A ovde besprekorno boji ceo doživljaj jedne teskobne pustolovine. Možda nije nešto što bih slušao u slobodno vreme nevezano za igru, ali unutar samog naslova, teško da mogu zamisliti bolju muzičku podlogu od ove koju smo dobili.
Video igre igram već duže od 30 godina i uz njih sam proživeo dosta emotivnih momenata, od kojih neke i dan danas živopisno pamtim. Ali se ne sećam da me je ikada neka video igra dotakla tako snažno, da bih pustio „mušku suzu“. Reći ću samo da je A Plague Tale: Requiem igra za koju mi je apsolutno drago da je nisam prelazio u društvu. Ukoliko se uživite u priču i odnos brata i sestre koja bi učinila sve da zaštiti svoju porodicu, budite spremni na to da vas igra emocionalno rasparča na sastavne delove.
Iako remek-delo, Requiem nije savršena igra. Dok bih subjektivno možda dao i višu ocenu od ove koju dajem, nekolicina stvari ipak sugeriše da moram biti znatno stroži kada igru preporučujem našim čitaocima.
Igranje na PlayStation 5 platformi, ovu još uvek svežu konzolu je namučilo kako to do sad još nisam posvedočio. I svaki jauk ventilatora konzole bio bi u redu, da igra povremeno nije patila od drastičnog pada frejmrejta. Rezolucija koja nije 4K a frejmrejt koji broji maksimalnih 30 sličica u sekundi su jedno, dok je učestalo „seckanje“ u zahtevnijim scenama jedan potpuno drugačiji problem. Optimizacija nije na nivou i nadam se da je u pitanju nešto što je moguće ispraviti na pravi način budućim zakrpama.
A kad smo već kod zakrpa, igra je prošarana veoma neobičnim bagovima. Mislim, znam da Amisija mnogo voli svog brata, ali kada bi joj on sa nekih tridesetak metara, bukvalno poput ptice poleteo u ruku na njen poziv, nisam mogao a da se slatko ne nasmejem.
Tu slede i momenti koji mogu da frustriraju u odsudnim momentima ali na svu sreću, kako je igra napredovala, bilo ih je sve manje i manje. Naposletku, ostatak negativnih aspekata igre se svodi na segmente koji nisu ispolirani i koji su onaj poslednji stepenik ka savršenoj oceni kojoj sve igre večito streme.
Meni lično, sve ovo nije ni najmanje pokvarilo celo iskustvo. U igru sam se uživeo kako skoro nisam i cela njena poruka i emocija kojoj se težilo, na mene se preslikala sa stopostotnom efikasnošću. A Plague Tale: Requiem je naslov koji bi svako trebalo da odigra i iskustvo kakvo skoro nisam imao uz jednu video igru. Jedna od mojih najvećih preporuka ove godine. Ne propustite je.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Prelepa simulacija patnje: A Plague Tale: Requiem recenzija appeared first on PLAY!.
-
Neki od naših starijih čitalaca će se možda setiti kako sam u januarskom broju časopisa 2019. godine izjavio da je God of War za mene najveće razočarenje 2018. godine. I pre no što flaše polete što je neko sa tako bogohulnim izjavama uopšte imenovan za recenzenta nastavka ove širom sveta cenjene igre, posvetite trenutak da pojasnim svoj ugao posmatranja.
Kao što znate, 2018. godine, God of War je doživeo „reboot“ franšize. Ne samo da je radnja premeštena iz antičke grčke u skandinavsku mitologiju, već je i kompletan gejmplej doživeo potpuni preporod. Karakter protagoniste se neočekivano uobličio, a način pripovedanja pretrpeo tako drastične promene, da su jedino ime igre i protagoniste još sugerisali da se radi o nastavku. Sve ostalo, bilo je gotovo u celosti izgubljeno.
Zameniti staro superiornim, da – uvek zvuči kao fenomenalna ideja. Ali nasleđe koje je za sobom ostavila originalna trilogija, a naročito njen prenaglašeni, eksplozivni i koncentrisani epilog, ostalo je samo stvar prošlosti. God of War je istovremeno i nastavio i prestao da postoji. Iako fenomenalna igra kao samostalni entitet, za one željne nasleđa originalne trilogije, morala je biti i razočarenje.
S tim na umu, u igri iz 2018. godine sam svojski uživao. Falila mi je ta spontana eksplozivnost na svakom koraku, ali tu je sada bila avantura. Nedostajala mi je bombastičnost karaktera, ali na njeno mesto stigli su neverovatna režija i način pripovedanja. Nestao je onaj grlati, pepelom prekriveni živac od Spartanca, a tu je sada bio mudriji i u svom nespretnom temperamentu, zanimljiviji lik.
Na svu sreću franšize, mnogi su ovo prihvatili oberučke. U igri su uživali milioni, momentalno željni nastavka. A on je sada konačno tu i prve reči koje mogu da vam konkretno kažem na njegov račun su – ovo je ista igra kao ona koju smo dobili 2018. godine, samo veća, lepša, detaljnija, otvorenija, kompletnija i intenzivnija. Obratite pažnju na totalno pogrešnu upotrebu reči „samo“. Bilo je i te kako namerno!
Od momenta kada sam kročio u igru, bilo je jasno da sam se ponovo vratio u isti svet. Da se pustolovina nastavlja nošena istom, promišljenom emocijom koja prvo najavljuje svoju veličinu, a onda vas u nju apsolutno no postepeno upija. Ukoliko stavite slušalice i prepustite se, na momente postaje nejasno da li vas igra natapa sobom ili vi natapate igru svojom nepodeljenom pažnjom.
Ali kako je ovo „samo“ video igra a vi čitate igrački časopis a ne zbirku najlepših ljubavnih pesama 21. veka, dozvolite da se ovde i profesionalno osvrnem na aspekte igre i pojedinačno ih analiziram kako biste što lakše uvideli da li bi trebalo da zaigrate ovu igru. Ma, pokvariću vam odmah iznenađenje – da, trebalo bi. A evo i zašto.
PlayStation 4 igra je izgledala sjajno. Ragnarok, koji je objavljen i za prethodnu kao i trenutnu generaciju konzola, izgleda po slobodnoj proceni, oko 20% bolje nego ranije po pitanju sirovog kvaliteta. Možda razočaravajuće u smislu da smo sada u potpuno novoj generaciji interaktivne zabave, ali uzevši u obzir koliko je prethodnik dobro izgledao, ovo se nikako ne može uzeti u obzir kao ozbiljan minus.
I dalje smo ograničeni istim umetničkim stilom kao i činjenicom da igra mora da radi i na starijem hardveru, bez da izgleda neuporedivo lošije. Ali kada se podignu magle i otvore vidici ka ogromnom, s ljubavlju izgrađenom svetu, mislim da nema tog igrača koji neće biti zaista impresioniran. Do sada sam tvrdio da „Ratchet & Clank“ naslov na PlayStation petici ima najbolje „next-gen“ okruženje, ali konačno je stigao i taj naslov da mu na vrhu pravi društvo.
Za razliku od prethodne igre, sada možemo posetiti više svetova, što automatski znači veliku različitost u dizajnu nivoa. Ali da stvar bude još bolja, ovo se sada odnosi i na protivnike. Dok ste ranije gotovo na svakom koraku mogli da sretnete istu vrstu neprijatelja, što je brzo razvijalo monotoniju na tom planu, sada svaki svet ima i svoj poseban set „degustatora“ za Kratosovu sekiru. Nešto što svim srcem pozdravljam.
Zapravo, diverzitet se kao pojam prenosi i na ostatak igre. U tom smislu, poteza odnosno načina za igranje je više. Osim očekivanih novih udaraca, Kratos sada može i da skoči sa visine i tako napadne protivnika ili oružju dodeli karakteristike leda ili vatre pre nego što krene u okršaj. Da ne pominjem da su i načini da dokrajčite protivnika sada mnogo, mnogo raznovrsniji i zavise od trenutnog oružja, pa se čak ni tada ne ponavljaju iznova i iznova već ih ima sasvim dovoljno da vam ne dojade za vreme trajanja cele igre.
I štit je doživeo značajnu promenu u smislu da niste više ograničeni samo na jedan, već možete birati i druge, čime prvenstveno oblikujete način igranja koji, ili favorizuje solidnu i lakšu odbranu, ili kontra-napade koje je teže izvesti ali više i nagrađuju. Ali tu su i određeni potezi zbog kojih je štit ovaj put znatno korisniji i u ofanzivi.
Kada lepo sagledam, borba koja je jedna od nekoliko najvažnijih stavki za God of War serijal, unapređena je tek toliko da joj ne možemo zameriti skoro ništa. Odaje sličan utisak kao u prethodniku ali opet dovoljno osveženo da se oseća mnogo veća sloboda i raznovrsnost u akcionom delu. Kratos doseže mnogo dalje i dublje nego ranije a to je po mojim merilima, znak odličnog napretka.
Kako je prošlo nekoliko godina od prethodnog dela, verni Kratosov sin – pardon, pratilac Atreus, sada je vidno stariji tinejdžer očekivanih tinejdžerskih karakteristika. U potrazi za svojom istinom i vođen manjkom iskustva, budite sigurni da pruža pune ruke posla tati Kratosu. Na svu sreću, u borbenom delu igre, koristan je kao i uvek i nad njime ćete imati čak i veću kontrolu nego ranije.
Sa druge strane, po pitanju rešavanja zagonetki kojima je igra očekivano preplavljena, Atreus deluje neprirodno beskorisno. Znam, na Kratosu odnosno igraču jeste da sve glavolomke samostalno prokljuvi, ali kada je rešenje jasno kao dan beli a Atreus poviče „hm, kako li rešiti ovu bezizlaznu situaciju u kojoj smo se obreli“, ne može a da vam ne razbije atmosferu i uživljenost bar malo.
Korak dalje u odnosu na prethodnika, dobijamo i po pitanju karaktera. Možda je u pitanju samo subjektivan osećaj, ali deluje da je svet sada obogaćen mnogo većim brojem sporednih likova, što je meni u prethodnoj igri takođe mnogo nedostajalo. Pustolovina jeste jedno, ali put oca i sina kroz svet u kom srećete samo šačicu likova, više pruža nekakav postapokaliptični doživljaj nego onaj koji priliči jednoj epskoj priči.
Ono što me posebno raduje, jesu i učestaliji okršaji sa jačim likovima. Sada ne morate čekati na glavne momente u strukturi priče da biste odmerili snage sa nekim dostojnim Kratosovog vremena. „Mini boss“ likovi su mnogo češći, a nekako kao da se na to nadovezuje i kompletna težina igre. Ragnarok je, bar subjektivno, osetno teža igra od svog prethodnika. Tako da se spremite i za poprilično visok izazov, naročito ukoliko odaberete neku od težina iznad srednjeg stepena.
Za razliku od stare trilogije, ovde je odlučeno da dobijemo samo dve igre u sagi skandinavske mitologije, što takođe oberučke pozdravljam. Čekati više od deset godina da bi se jedna priča završila, trebalo bi zauvek da postane stvar prošlosti. Nama igračima nikad dovoljno vremena i takve stvari su nedopustive. Aplauz za ljude koji su doneli ovu odluku, zaista su ga zaslužili.
Što se performansi tiče, igra je odlično optimizovana i stiže sa dva grafička režima. Onaj koji favorizuje rezoluciju, cilja na 40 sličica u sekundi, dok je uz režim za performanse moguće dostići i 120 FPS-a, ukoliko vaš displej naravno to podržava. A uzevši u obzir celokupni vizuelni kvalitet igre, ovo je zaista impresivno dostignuće.
Ukratko, ovoj igri je jako teško naći manu a da se ne tiče poređenja sa onim što je God of War nekada bio. Osim nekih momenata koji razbijaju „imerziju“ i činjenice da igra nije ispunjena akcijom u toj meri koliko bi stari obožavalac serijala to želeo, igra praktično dostiže maksimum potencijala za naslove ovog tipa.
God of War Ragnarok je iskustvo o kom možemo dosta govoriti, ali je nepogrešivo ono koje je najbolje iskusiti iz prve ruke. Moglo je tu biti više akcije karakteristične za stari serijal, mogli su se ta napetost i naleti adrenalina češće implementirati. Ali kao ono što je renomirana franšiza postala, ovo je idealan nastavak. A voleli vi prethodnu igru ili nekim čudom tek sada prvi put čuli za God of War, Ragnarok je nešto što ne biste smeli sebi da dopustite da vas mimoiđe.
Kao ljubitelj serijala u kom je Kratos samo želeo da pobije sve bogove Olimpa u najprostijem mogućem zapletu, ali i kao neko kome je igra iz 2018. godine bila razočarenje – ja ipak najiskrenije preporučujem ovu igru. A to bi valjda samo po sebi, trebalo dosta da govori o njoj. Dragi čitaoče – uživaćeš.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: PlayStation
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Drugi put s ocem na jutrenje: God of War Ragnarök recenzija appeared first on PLAY!.
-
Već 15 godina smo imali čast da posmatramo Nejtan Drejkove avanture na PlayStation konzolama. Isto toliko je Soniju trebalo da počasti PC publiku potencijalno jednom od najboljih akcionih avantura svih vremena. Međutim, treba napomenuti da, iako je Legacy of Thieves takozvana ”kolekcija”, ne obuhvata prvobitnu trilogiju, već predstavlja identično iskustvo kao i istoimena kolekcija koja je izašla za PS5 pre nekoliko meseci, donoseći Uncharted 4 i Lost Legacy u jednom paketu sa svim next-gen poboljšanjima, koja notabilno uključuju bolju rezoluciju, nešto veće detalje na teksturama i generalno bolji performans. I pre tog unapređenja, Uncharted 4 je i dalje bio vizuelno impresivno iskustvo, gde sam često zastajao kako bih se divio lepoti ove igre.
Ova dva segmenta predstavljaju sam kraj Nejtanove priče, uz zabavni Lost Legacy samostalni sadržaj, gde vodite Nejtanovu staru prijateljicu Kloi koja sarađuje sa Nadin Ros, sekundarnim antagonistom četvorke. Generalno, obe igre pružaju jedno superiorno avanturističko iskustvo, bilo da tražite izgubljeno blago Henrija Ejverija sa Nejtanom, ili Ganešove kljove sa Kloi. Ako ste imali te sreće da igrate prethodnike (mada u ovo doba emulacije, svakako možete iskusiti prva tri na PC-u), Uncharted dobija još veću težinu pošto poznajete Nejtanov lik, kao i likove oko njega, uz dodatak njegovog brata Sema. Proces razvoja ovih likova, Nejtanovih nesigurnosti, veoma retkih momenata mira i tišine sa ženom Emili, doprinose jako dobroj konkluziji ove sage, koja, iako predvidljiva kao i većina avanturističkih priča, i dalje pruža punokrvnu priču koja će vas držati do samog kraja.
Tok igre se sastoji iz progresije relativno linearnih nivoa, ili u slučaju Lost Legacy-ja imamo velike zone, gde će vas igra voditi kroz različite segmente, bilo da su zagonetni, pucačke galerije ili nešto treće, što uglavnom obuhvata neku suludu akcionu sekvencu, gde bi i holivudski blokbasteri pozavideli. Naughty Dog ovde najviše briljira sa celokupnim dizajnom i tempom kojim vam se svi ovi segmenti doziraju. Skoro svako poglavlje Nejtanove priče će sadržati mešavinu svih ovih elemenata, upotpunjujući celokupno iskustvo tako da vam nikada ne bude dosadno, balansirajući između akcionih sekvenci i narativnih delova u savršenoj razmeri. A da, ima i kuke za hvatanje, tako da – šta čekate?
Što se tiče porta na PC, apsolutno je nemoguće ne udeliti sve same pohvale razvojnom timu, s obzirom da Uncharted: Legacy of Thieves ne samo da besprekorno radi bez gotovo ikakvih bagova, već uspeva lako da postigne i sjajan frejmrejt i na znatno starijim konfiguracijama. Iako je u pitanju blagi remaster originalne igre stare šest godina, ova iteracija je pravi pokazatelj koliko Naughty Dog dominira tržištem u vizuelnom smislu, gde većinu njihovih naslova možemo svrstati u sam vrhunac gejming industrije. Takođe, PC iskustvo se svakako može pohvaliti i kao najbolje, s obzirom koliko kontrola preko miša i tastature poboljšava, olakšava i generalno čini igru interesantnijom i više korisnički vođenom. Ako ste kao ja, i pre ovoga ste prešli igru na kontroleru na konzoli, i dalje ćete se zabaviti, s obzirom da je pucanje na PC-u odlično odrađeno, gde u potpunosti imate kontrolu gde nišanite.
Generalno gledano, Uncharted franšiza već ima kultni status, ali s obzirom na benefite koje donosi sa PC verzijom, kao što su poboljšani izgled, maestralan performans i zabavniji kontrolni sistem, ova iteracija je svakako kruna serijala, odajući počast nasleđu koje je ostavio, pogotovu za PC igrače koji ga mogu iskusiti u najboljem ruhu do sada.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: PlayStation
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Nasleđe Nejtana Drejka konačno i na PC-u: Uncharted: Legacy of Thieves Collection PC recenzija appeared first on PLAY!.
-
Mario Party je uvek imao jaku konkurenciju u party igrama u vidu Rabbidsa koji su se svojim blentavim dizajnom izdvajali iz žanra. To što su bili vrlo podložni povredama je bio dodatan izgovor da se proba ovaj serijal party igara, ali Party of Legends donosi nešto sasvim novo – Adventure Mode.
Da krenemo od onoga što već znamo. Rabbids igre su multiplejer igre društvenog tipa sačinjene od više manjih igara u kojima se igrači na razne načine međusobno takmiče. Sve ove mini igre su namenjene da kratko traju i da budu blesave, kako se igrači ne bi toliko fokusirali na poene ili na to ko je pobedio.
Rabbids nudi preko 50 mini igara i preko 40 različitih likova za otključavanje, među kojima je i dosta novih, što je vrlo sveže za ovaj tip žanra koji vrlo brzo reciklira mini igre posle par sati igranja. Igre se generalno razlikuju po tome da li svaki igrač igra za sebe ili ste podeljeni u timove od po dva igrača. U svakom slučaju, sve igre su unikatne i sveže pri prvom igranju. Rabbids: Party of Legends će od vas zahtevati da se trkate, gurate sa litice, gađate u dalj sa praćkom, da plešete, vozite automobile na sudaranje (bumper cars na engleskom), i još mnogo toga. Sve mini igre su izazovne, zabavne i što je najbitnije – lako se razumeju.
Pre svake mini igre postoji tutorijal koji vrlo jasno objašnjava šta se očekuje od igrača, tako da niko nije u prednosti ako je ranije igrao igru. Igru sam isprobao sa suprugom koja nije gamer, i iako sam imao malu prednost u početku dok se nije snašla, već posle par partija smo bili na istoj poziciji. Neke igre su svakako zabavnije od drugih, ali srećom možete da napravite plejlistu omiljenih i da ih vrtite u krug, što je super opcija. Ono što predstavlja veliki problem jeste to što mini igre otključavate igranjem i dobijanjem XP-a. Svaki put kad dobijete XP otključavate novog Rabbida ili mini igru, što znači da vam grind ne gine. Istina, ako često igrate brzo ćete sve otključati, ali ako samo želite da uskočite u igru i na brzinu opikate koju partiju, izbor će vam u početku biti pomalo ograničen.
Adventure Mode je novi dodatak franšizi i ima svoju jednostavnu ali simpatičnu priču koja prati Rabbidse kroz istoriju Kine. Naime, Rabbidsi su jednog dana na svom tabletu čitali priču ”Putovanje na Zapad”, koja prati Sun Vukonga i njegovo hodočašće. Naravno, Rabbidsi su gledali ovu priču iz veš mašine, slučajno upalili skriveni mod pranja i svi su poslati u zemlju bogova. Svojim dolaskom, svete knjige bivaju raštrkane po kraljevstvu i sada je na Rabbids-ima da ih pronađu igrajući mini igre. Ova cela avantura traje nešto više od dva sata, i čak i solo igranje čini zabavnim, a ujedno je i dobra priprema za večernju žurku.
Sa tehničke strane, igra je izuzetno stabilna i sa svojim jednostavnim dizajnom uspeva da zadrži i lepotu. Kontrole su intuitivne za svaku igru i vrlo su precizne, sem igara koje zahtevaju korišćenje žiroskopa gde su ili previše jednostavne, ili igra kompletno poblesavi. Srećom ove su retke.
Veliki propust u Rabbids: Party of Legends je odsustvo online režima igre. Igra je očigledno namenjena samo za LAN, ali tokom ovih perioda gde se ljudi generalno izbegavaju, online opcija bi bila savršena prilika da se nasmejete i zabavite sa prijateljima i porodicom na bezbednoj distanci. Što se drugih propusta tiče, smatram da je cena malo previsoka za party igre ovakvog tipa.
Iako je Rabbids sjajna igra, Mario je ipak domaće ime i verujem da će se pre prodati Mario Party nego Rabbids: Party of Legends. Manja cena bi mnogo doprinela prodaji ove igre, ali to je ne čini ništa manje zabavnom.
Autor: Igor Totić
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Mario Party bez Maria: Rabbids: Party of Legends recenzija appeared first on PLAY!.
-
Project Winter je bila dosta zanimljiva igra kada je izašla za PC, i njena formula je uspešno prenesena na mobile uređaje, pogotovu zahvaljujući uspehu Among Us.
Priča i narativ nisu toliko bitni kod party igara, a isto važi i za Project Winter Mobile. Cilj je jednostavno ili biti jedan od preživelih, ili kao izdajnik ubiti sve preživele pre nego što saigrači otkriju vaš identitet. Postavka je sledeća: Istraživačka grupa biva zarobljena u smrznutoj tundri na dalekom severu, okružena drugim pretnjama, kao što su divlje životinje poput vukova i medveda.
Cilj igre je da popravite određene mašine za zadato vreme, pozovete pomoć, i da izvučete živu glavu zajedno sa vašim timom, i da, naravno, otkrijete ko su izdajnici. U slučaju da ste izdajnik, moraćete da uradite sve što je u vašoj moći da sabotirate ostale igrače.
Project Winter ima interesantan vizuelni stil i iznenađujuće je kompleksan za ovakav tip igre, a ujedno je i izuzetno zabavan, pogotovo što vam daje priliku da igrate sa drugarima. Ako vam se dopala verzija za PC, nećete pogrešiti ni sa Project Winter Mobile!
Autor: Milan Janković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post U pokretu: Project Winter Mobile appeared first on PLAY!.
-
Pod-žanr herojskih pucačina (hero shooter) svoje početke viđa tek tokom prve decenije ovog veka, sa Team Fortress igrama, prvenstveno Team Fortress 2, Valve-ovim ostvarenjem koje i dan danas uživa solidnu popularnost među fanovima pucačina. Ova vrsta igara je pravi procvat i ulazak u ozbiljnije vode doživela 2016. godine, kada je Blizzard objavio Overwatch.
Igra je brzo poprimila na popularnosti, a istovremeno se pojavilo dosta klonova/konkurenata u pokušaju da Overwatch smaknu sa trona, ali bez uspeha.
Za razliku od tretmana koji dobijaju suparnici (TF2, Paladins), prvenstveno u smislu ažuriranja sadržaja, Blizzard je odlučio da originalni Overwatch, nakon što je dozvolio da polako utihne, pošalje na đubrište istorije i donese Overwatch 2 sa inovacijama, izmenama i free-to-play modelom, sa njemu skladnom monetizacijom.
Međutim, ovo novo ostvarenje kompanije koje je na klimavim nogama, ne može se opisati brojem 2. Iskreno govoreći, ovaj broj bi trebalo spustiti za nekoliko decimala.
Šta je staro
Overwatch 2 i dalje prati istu formulu koja ja originalnu igru načinila popularnom, s tim što ju je Blizzard u nastavku podigao na još viši nivo. To je i dalje ona oktanski brza timska pucačina sa mečevima prožetim neizvesnošću do samog kraja i herojima koji imaju svoje specifične osobine, moći i Ultimate sposobnost, s tim što je zahvaljujući izmenama sada gejmplej još brži nego što je ikada bio. Svaki heroj je potpuno različit od drugog i daje lep osećaj tokom igranja, pogotovu kada igrač savlada kontrolu nad herojima koji imaju najkompleksniji set kontrola. Sa te strane, deluje kao da je Blizzard preminulom originalu dao dah života i podigao ga iz groba kao potpuno novu igru.
Od samog početka igrači na raspolaganju imaju čak 35 heroja, podeljenih u 3 klase – Tank, Assault i Support – što je više nego dovoljno da se izgubite u odabiru svog omiljenog ako ste početnik, dok su veterani kao vaš autor morali da vide kakav je balans sa starim i novim junacima, o čemu će biti reči kasnije.
Ponuda modova za igranje u Unranked i Competitive odeljcima ostala je prožeta Control, Escort i Hybrid mapama uz novi Push mod, dok je Assault poslat u penziju. Naravno, Arcade je i dalje tu i nudi čak 9 režima igre koji su dobro poznati starim igračima.
Šta je novo
Definitivno najveća promena u odnosu na Overwatch, pored free2play modela na koji smo navikli u dvojci, jeste ukidanje po jedne tank uloge u oba tima. Na taj način, Overwatch više nema 6v6 sukoba heroja, po dva iz svake klase, već se prešlo na “esports pogodniji” 5v5 format. Tank je sam u svojoj roli, dok po timu idu i po 2 assault i support heroja.
Ovo značajno menja gejmplej u strateškom smislu, jer sada kada imate samo jednog tenka, mečevi su dosta, dosta brži. Fokus se tokom meča često premešta sa jedne na drugu stranu, gde su naizmenične borbe timova oko objektiva dosta bitnije. Drugim rečima, sve jednostavno deluje daleko uzbudljivije.
Cilj je bio i ostao da što brže eliminišete protivnički tim i da se posvetite objektivu. To odlično funkcioniše i sa 5v5 formatom i nema tu preteranog “plesa” oko objektiva, jer nikuda ne vodi – tenk pada toliko brzo koliko se nije prilagodio ovom načinu igre.
Doduše, moram priznati da u toku Overwatch 2 bete nisam imao isto mišljenje. Tek sada kada sam dosta dublje zašao u igru mogu reći da je ovaj način igre i 5v5 format daleko bolji.
Ovaj osveženi gejmplej će na duže staze doneti dosta benefita igri jer smatram da je izuzetno zanimljiv i publici, tako da se za Overwatch 2 sprema prilično uzbudljiva esports scena.
Heroji
Overwatch 2 dodaje tri nova heroja – Junker Queen, Sojourn i Kiriko. Junker Queen je tenk koja je savršen za borbu prsa u prsa. Pored toga što ima dosta HP-a, radi i ogroman damage, pogotovu sa svojim ultijem.
Ostala dva heroja nisu ništa manje zabavna za igranje. Napadački heroj Sojourn ima izuzetno moćnu automatsku pušku sa dodatnim punjenjem, pomoću koje može zadati noćne more neprijateljskim igračima sa svojom procentualnom štetom. Sa druge strane, healer Kiriko pruža pomoć saborcima “na daljinu”, a pritom može trčati po zidovima, baš kao i Hanzo i Genji.
Balans je prilično osetljiva tema za Overwatch 2. U trenutku pisanja ove recenzije Bastion je i dalje onemogućen u svim modovima, a Torbjorn je takođe ograničene dostupnosti. Naravno, ima i premoćnih heroja kojima je jako teško kontrirati. Kao primer, Moira je support heroj na koga se dosta igrača žali da je prejaka, pošto pored svoje sposobnosti da leči, radi i masivan damage. Ipak, pošto je sveopšti balans igre konstantno podložan promenama, neće uticati na konačnu ocenu.
Modovi
Najslabija tačka kada su novine u pitanju je definitivno ponuda modova, što je možda i ključni element koji odaje utisak da dvojka nije punokrvni naslednik. Jedini novitet je Push mod, koji se najlakše može opisati kao nadvlačenje konopca. Na sredini mape se nalazi robot oko kojeg se timovi bore za kontrolu, a on esencijalno funkcioniše kao payload u drugim modovima, jer će on gurati barijeru suprotno od tima koji uspostavi kontrolu nad njim, odnosno ka protivnicima.
Kako koji tim uspostavi kontrolu, tako će se robot šetati od jedne barijere do druge, što tokom mečeva stvara napetost kako se završnica približava, ali to dovodi i do “praznih” momenata, što se javlja kada robot mora dosta da pešači.
Bez obzira na to, Push je dosta neizvestan i uzbudljiv, što se odlično uklapa u generalni tempo koji Overwatch 2 ima, i vidi se da je Blizzard fino prežvakao ideju payload kontrole.
Battle Pass (zveckanje novčića)
Druga velika prekretnica za OW2 je upravo prelazak na free2play model. Umesto cene od 60$ za konzole i 40$ za PC, nastavak je sada potpuno besplatan na svim platformama, ali Blizzard je naravno morao uneti neke sisteme monetizacije.
U periodu između prve i druge igre bilo je niza tužbi i zabrana loot kutija usmerenih upravo ka Blizzardu, pa je rešeno da se od tog sistema odustane, ali je zato uveden Battle Pass, sistem koji je procvetao tokom istog perioda. Umesto plaćanja za nasumične skinove, igrači sada daju 10 dolara (1000 OW Coins) za 100 nivoa, kroz čije otključavanje dobijaju razne kategorija skinova za heroje koje najviše igraju.
Sitnice
Unapređenja ima i na polju grafike, što je i normalno, s obzirom da je prošlo 6 godina otkako je izašla prethodna igra. Estetika je ostala ista kao i kod prvenca, ali promena ima i one ne prijaju, barem meni lično. Od stila korisničkog interfejsa u Overwatch 1 na osnovu kojeg ste bez razmišljanja odmah znali o kojoj se igri radi, Blizzard je sada prešao na generički UI, sličan svim ostalim pucačinama. Dok se na ovo može gledati kao na korak unazad na račun estetike, Blizzard je verovatno želeo da i ovaj element igre načini pristupačnijim masi novih igrača.
Zaključak
Overwatch 2 poprilično solidno funkcioniše sam na svom, bez nekih prevelikih trzavica, ali i dalje nekako ne deluje kao nova igra, čak i sa prelaskom na 5v5, free2play formatom i novim herojima. Ovo sve više dođe kao jedan bogatiji apdejt sa opsežnim rebalansom za igru koja publici želi da pruži novo osveženje. Ovde nema razlika kao što su one recimo između Call of Duty igara koje izlaze svake godine.
Krajnji sud je da je Blizzard trebalo više da se potrudi kako bi ovaj nastavak ponosno nosio broj “2” u svom nazivu. Verujemo da će se situacija promeniti sa narednim dodavanjem sadržaja i balansiranjem heroja, tako da se na ovu trenutnu verziju može gledati kao na igru u tranziciji. Najviše nade svi verovatno polažu u PvE mod, koji bi trebalo da izađe naredne godine.
Autor: Milan Janković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Više kao Overwatch 1.8, ali na max: Overwatch 2 recenzija appeared first on PLAY!.
-
Hack-and-slash igre su specijalan vid zabave za mene – ima neke lepote u destrukciji bezbroj neprijatelja odjednom. Tokom godina smo imali dosta inovacija u žanru, a ovog meseca se pojavio jedan i te kako interesantan, koji je ujedno i besplatan – Undecember, od studija Needs Games.
Dizajn je sličan onom iz Path of Exile-a, ali mogu reći da mi se mehanike i boss borbe više dopadaju. Vidi se da je Needs Games više uložio na ovom polju od drugih studija.
Što se tiče opreme, nju ćete mnogo brzo menjati. U igri nema opreme koju možete kupiti stvarnim novcem, tako da mi se čini da u Undecember trenutno nema ni traga ni glasa od bilo kakve ekstremne P2W mehanike. Međutim, možete kupiti dodatne stash tabove, koji će vam svakako ubrzati napredak u igri, ali vam neće dati neku astronomsku prednost u odnosu na druge igrače.
Ocena na Steam-u je trenutno mixed, ali ako ste ljubitelj hack-and-slash igara, nećete pogrešiti ako isprobate Undecember.
Autor: Milan Janković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Besplatni kutak: Undecember appeared first on PLAY!.
-
Gotham Knights nije povezan sa Arkham serijalom igara, iako bi prosečan konzumer na prvu loptu tako nešto pomislio. Ne, ovo nam stiže od ekipe koja nas je častila sa Shadow of Mordor i Shadow of War igrama, koje su imale veoma specifične i originalne sisteme. Gotham Knights startuje još jedan od paralelnih Betmen univerzuma, koji se može tehnički navesti kao nadovezivanje na onu situaciju koju vidimo na kraju Arkham Knighta, ali ovde narativ ne briljira ni izbliza kao u Rocksteadyjevoj trilogiji.
Naime, Betmen je mrtav, to jest umire u uvodnoj sekvenci, i sada je na četiri „viteza Gotama“ da preuzmu Brusovo nasleđe i reše poslednji slučaj na kojem je radio. Naravno, ta četiri viteza se sastoje iz Nightwinga, Batgirl, Robina i Red Hooda (ovoga puta već rehabilitovanog). Iako je teško popuniti Brusove čizme, narativ je polupredvidljivog karaktera, gde se već neki dalji događaji prilično prerano nagoveštavaju, bez neke veće suptilnosti, pa ti momenti mogu malo ubiti neizvesnost koju očekujete od inače vrhunski razvijenih zločinaca Gotama. Kroz paradu istraživanja, priča ostaje zanimljiva do samog kraja, ne ostavljajući neki preterano veliki utisak. Svakako, ako ste iole fan Betmenove porodice, onda ćete naći dovoljan užitak na tom planu.
Zlikovaca i nema previše, mada je raznolikost solidna zahvaljujući pristojnom tempiranju priče koja obuhvata par organizacija. Nažalost, dosta ovih momenata ne daje dovoljno vremena pojedinim figurama da izgrade karaktere, bilo na dobroj, bilo na lošoj strani. Ipak, problem sa GK nisu ni priča, ni zlikovci, već zapravo skoro sve ostalo. Kada govorimo o borbi, da nemate opciju da menjate između četiri različita lika pri svakoj noćnoj patroli, repetitivnost i površnost ionako nezgrapnog sistema bi dolazili još više do izražaja. Svaki udarac ima neko neprijatno kašnjenje, čineći celo iskustvo jako neresponzivnim. Sistem je zasnovan na relativno jednostavnoj loot opremi, koju možete menjati ako vam se ne dopada njen izgled, uz rudimentarni crafting i na sve to dodat prilično direktan sistem iskustvenih poena i aktivnih sposobnosti. Uz to što je borba generalno neresponzivna, tu su i sposobnosti specifične za svakog lika koje mogu malo osvežiti borbu, ali s obzirom na to koliko ćete morati škrto da ih koristite i koliko je udaranje kocke između tih momenata naporno, jedino što pomaže celoj situaciji jeste to što možete menjati između više različitih likova. Da ne postoji opcija da promenite lika u vašoj bazi, borbeni sistem bi vas još intenzivnije umarao, s obzirom da je sve što imate par jednostavnih komboa u paru sa vašim specijalnim potezima.
Nažalost, likove ne možete menjati usputno dok jurcate krimose ulicama Gotama, već se morate vratiti u bazu te tamo promeniti trenutnog aktivnog lika. Ono što je pozitivno jeste to da likovi dele zajednički iskustveni nivo, te se ne morate fokusirati na određenog lika, već možete igrati onog koji vam se trenutno čini najzabavnijim. Princip jeste da različiti likovi imaju različit pristup borbi, kao što Red Hood ima hibridni pristup između borbe iz daljine i izbliza, i kao što Batgirl može naneti ogromnu štetu jednom protivniku. Međutim, to brzo ispari kada shvatite da je svaki okršaj gotovo isti. Gotham Knights nažalost pati od male raznovrsnosti vaših protivnika, koji će se uglavnom svoditi na nasumične gangstere, pa iako postoje određeni tipovi koji će zahtevati nešto drugačiji pristup borbi i poteza koje koristite, i ti okršaji će brzo postati previše repetitivni.
GK ima dosta zanimljiv pristup gde šaljete svoje heroje na patrolu noću, dok preko dana raščlanjujete dokaze koje ste našli prethodne noći, što od ispitivanja prolaznih kriminalaca, što od glavne priče. Nažalost, ovaj sistem pokazuje potencijal kao jedna dobra ideja, međutim vaše aktivnosti će se svoditi na sprečavanje par različitih tipova zločina koje bande mogu počiniti, uzimati sitne XP nagrade od istih, te se prebaciti na glavnu priču, gde ćete raditi standardno šunjanje i tabanje negativaca u nešto kontrolisanijem okruženju. Iako je Gotam kreiran na odista ogromnoj skali i izgleda zaista maestralno, sa relativno živahnim prolaznicima koji će pričati među sobom ili vam davati opaske, celokupni grad deluje odista mrtvo. Iako ste u Gotamu uglavnom u gluvo doba noći, nedostatak interakcija sa okolinom više oduzima na iskustvu, jer igra nikako ne uspeva da vas poveže sa gradom koji štitite.
Gotam je svakako dizajniran na vrhunskom nivou, pa će mnogi prepoznati lokacije iz stripova, filmova i igara na svakom koraku. Na raspolaganju imate i nekoliko različitih načina za putovanje, od kojih je glavno prevozno sredstvo upravo motor, uz par zanimljivih oruđa koje svaki lik poseduje, bilo da je to teleportacija ili paraglajder. Ovaj motor, kao i većinu vaše opreme možete izmeniti, ali isključivo na kozmetičkom nivou. Drugim rečima, lepo je videti da možete dosta menjati izgled Betmenove porodice pomoćnika.
Nažalost, parkurisanje, kao i sama borba deluju veoma nezgrapno i neresponzivno. Skakanje po zgradama sa kukom za hvatanje jeste zabavno u početku, dok ne skapirate koliko vaš lik ne reaguje na komande na džojstiku. Najveći problem jeste kod penjanja i skakanja, gde je WB Games iz nekog razloga mislio da je dobra ideja da se u obzir uzima i držanje dugmeta za skok u zavisnosti od toga šta ćete da uradite. Često ćete se sudarati u ograde, padati preko istih i slično, jer vaš lik bukvalno ne uspeva ništa da uradi dok ga ne namestite savršeno kako je WB to zamislio. Koliko je imerzivno i spontano bilo u Arkham Knightu dok ulazite i izlazite iz betmobila, tako je ovde pakleno smotano odrađeno bilo kakvo penjanje ili interagovanje sa vašim vozilom.
Muzička podloga se ne može pohvaliti nekom originalnošću, sa tipičnim dramatičnim simfonijskim numerama u pozadini koje vam neće ostati u dužem sećanju. Glasovna gluma je relativno dosta prosečna – neće vas zaprepastiti ničiji performans, ali su pojedini likovi svakako lepo otelotvoreni u određenim momentima igre.
Najveća iritacija jeste koliko Gotham Knights deluje zastarelo. Na svakom koraku ćete nalaziti neku smetnju, ponajviše kada ulazite u zgrade, to jest lokacije po Gotamu, gde uprkos svemu što nova generacija konzola donosi, i dalje imate učitavanje pri ulasku na bilo koja vrata, česte gličeve dok interagujete sa okolinom (ili protivnicima), a sve to dok igra radi u zaključanih 30 FPS-a! Iako GK izgleda jako dobro sa grafičke strane, ne može se reći da nadmašuje najuspešnije naslove, gde postiže performans koji definitivno nije dostojan novih konzola, bez ikakvog performansnog moda za veći frejmrejt. Drugim rečima, iskustvo igranja ove igre na konzoli je već na prvi pogled više naporno nego zabavno.
Gotham Knights kao svoj glavni adut koristi kooperativni multiplejer, koji nažalost ne pospešuje iskustvo. Iako ste tu sa još tri saborca, potencijal za kombinovanje vaših poteza nije iskorišćen – borbeni sistem ostaje isto ono nezgrapno čudo.
WB Games prosto kao da se trudio da napravi mediokritetnu igru od pre 10 godina u 2022-oj, s obzirom da svaku od „inovacija“ koju GK stavlja pred vas, ili je neka igra već bolje odradila, ili jednostavno ne dodaje na iskustvu. Sve u svemu, Gotham Knights će zauvek ostati zaboravljen u moru modernih akcionih RPG igara, gde mu je i mesto.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Viteštvo na Betmenov način: Gotham Knights recenzija appeared first on PLAY!.
-
Iako je kao celina, Street Fighter jedan od najlegendarnijih i najboljih borilačkih serijala, ja sam se nekako uvek kačio za njegove parne brojeve. Prvi deo retko ko i da je igrao u vreme izlaska, ali zato sam uz dvojku proveo stotine sati oduševljen svim inovativnim stvarima koje je igra unela u svet borilačkih igara.
Treći deo iako sjajan, nekako me je zaobišao u najvećoj meri ne bih li se za četvorku zalepio toliko da sam sve propušteno uz nju nadoknadio. Hiljade sati takmičenja do te mere da me je jedan od najvećih prijatelja dovodio u predinfarktno stanje, duelima nepredvidivim do poslednje sekunde.
Petica me nije zaobišla koliko razočarala. Premalo sadržaja koji je presporo naknadno implementiran i mehanike koje nikako nisu uspele da „kliknu“ kako treba pod palčeve ovog starog zaljubljenika. I nakon svega toga, pre nekoliko dana imao sam priliku da kroz „beta“ izdanje zavirim u ono što će biti šesti (tehnički sedmi) nastavak „uličnog borca“. Ukratko? Oduševljen sam.
Beta verzija nudi samo jedan režim igranja. Nakon što vas u igračku arenu dočeka (poprilično liberalni) voditelj, imate slobodu da se kroz lokaciju krećete sa likom kog ste sami kreirali. I dok ceo nivo izgleda kao nešto što će služiti kao trodimenzionalni meni, u ovom slučaju prvenstveno predstavlja mesto za onlajn duele sa drugim igračima. Nakon što sednete za automat gde vas očekuje neko od igrača, izazivate ga i borba može da počne.
Na raspolaganju smo imali osam karaktera, što je bilo sasvim dovoljno za prvo iskustvo. A činjenica da će po izlasku igra odmah imati 18 igrivih karaktera, ne zvuči loše.
Nekolicina novih mehanika pružaju u potpunosti osveženo i iznova zabavno iskustvo, a najviše se vrte oko nove „drive“ skale koju koristite za izvođenje specijalnih poteza. Tako mehanika „drive impact“ menja čuveni „fokus“, udarajući kroz protivnički napad, pa čak i razbijajući blok ukoliko je suparnik previše blizu ivici ekrana. Ujedno, ovaj udarac je i lako kontrirati sopstvenim „drive impact“ napadom uz dobar tajming.
„Drive parry“ je takođe jedna od mehanika koja pruža mogućnost da podnesete udarac bez štete čime se puni „drive“ skala, ali i da iz ovog stanja brzo iskočite i otvorite mogućnost za protivnapad.
Nekadašnji „EX Special“ potezi, sada se zovu „overdrive“, i kao i ranije, ojačavaju osnovne poteze snažnijom varijantom istih. Uz to, tu su i po tri specijalna napada po liku, od kojih svi izgledaju očekivano sjajno.
Kad smo kod izgleda, igra izgleda odlično. Mnogo je evidentniji grafički pomak u ovom nastavku nego što je to bilo u prethodnom. Živopisni nivoi i besprekorno animirani ali i modelirani karakteri, meni već obećavaju povratak na stare staze. Mislim da ću i uz ovu igru provoditi mnogo vremena. Samo da to ne čuje i moj drug pa da konačno završim u bolnici od previše nadmetanja, kako dolikuje…
Željno iščekujem 2023. godinu i izlazak igre za koju se već vidi da će biti odlična. Ako ste fanovi borilačkih igara, verujte mom instinktu. Ova igra neće razočarati!
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Čeka nas nešto veličanstveno: Street Fighter 6 beta utisci appeared first on PLAY!.
-
Pripremite se i držite se za vaše kontrolere, jer stiže novi talas svakojakih Souls-like naslova koje niko nije tražio (a taman smo preživeli najezdu gomile Roguelite klonova!). Zato je jako lepo videti i iskusiti igru koja jednostavno hoće da bude onaj dobri, stari, klasični, akcioni naslov. Valkyrie Elysium je jedna od onih igara koje znaju tačno šta hoće da budu, šta hoće da urade, i kako to da prikažu – bez nekih dodatnih sistema i elemenata koje pozajmljuju iz drugih žanrova.
Bitka Odina sa džinovskim vukom Fenrirom započinje Ragnarok – sumrak bogova, iliti kraj sveta iz predanja nordijske mitologije. Kako bi spasio svet, Odin šalje vas, Valkiru, na nezahvalan i opasan zadatak da kroz Midgard sakupite duše mrtvih, i upokojite nemrtve.
Ako ste ikada igrali neki klasičan akcioni hack-and-slash po primeru Devil May Cry ili God of War, znate šta možete očekivati. U ovom slučaju doduše, Valkyrie Elysium dodaje i solidnu količinu RPG elemenata.
Standardni tok gejmpleja će se svoditi na kretanje kroz relativno linearne koridore ili otvorene zone, gde ćete se susresti sa velikom brojem neprijatelja koje morate poraziti. U ovim borbama na raspolaganju ćete imati kombinacije lakših i težih udaraca, dva oružja, posebnih sposobnosti i pomagača. Kombinacija udaraca i oružja je nešto već standardno, a na to se dodaju posebni elementi i magije koje rade dodatnu štetu protivnicima u zavisnosti od njihovog tipa.
Ono što će igru činiti zapravo super zanimljivom jeste mogućnost da podesite do četiri posebna pomagača iliti saboraca, koje ćete moći da prizovete tokom borbe. Svaki od njih dodaje elementarnu štetu na vaš mač, pa čak i pojačava snagu odabranog elementarnog tipa. Naravno, protivnike ćete lakše uklanjati ako poklopite korišćenje pravih saputnika i pravih elemenata. Međutim, neće vas pratiti zauvek – mogu biti pobeđeni, ali ih u određenim okolnostima možete ponovo prizvati. Pored borbi, pomoći će vam u rešavanju veoma prostih zagonetki ili u otklanjanju prepreka na putu. Nažalost, njihove ličnosti će se svoditi na povremene uzrečice ili komentare u slučaju da se zaglavite kod neke zagonetke.
Iako su lokacije podeljene na nivoe i na prvi pogled veoma linearne, i dalje ostavljaju dosta prostora za istraživanje i mogućnosti da pokupite još koji koristan predmet ili materijal. To će biti i te kako potrebno, pošto ćete svaki napredak vaše Valkire, unapređivanje opreme i otključavanje sposobnosti morati da platite sa određenim brojem kristala. Kristale ostavljaju poraženi neprijatelji, a možete ih pronaći i u burićima, kutijama i kovčezima.
Dizajn likova, lokacija i pozadina je inspirisan nordijskom mitologijom, ali je vrlo očigledno da je provučen kroz tu ‘’azijsku prizmu’’. U momentu kada vidite dizajn Odina u igri biće vam jasno koliko se art tim zabavljao oživljavajući ovaj svet. Animacije su fluidne i veoma zabavne za gledati tokom borbe, bez neki preteranih šljaštećih efekata koji će preplaviti ceo ekran. Nije sve savršeno kada je dizajn u pitanju međutim – lokacije će vremenom postati prilično monotone, dok su animacije likova tokom dijaloga relativno krute.
Pored vizuelnog dela, i numere u igri takođe nose taj ‘’nordijski pečat’’, tako da možete očekivati veoma zabavnu i bombastičnu muziku koja će vas pratiti dok se budete probijali kroz horde protivnika.
Najveća mana Valkyrie Elysium-a je možda to što znatno odskače od originalnog serijala, ali to ne znači da se neće dopasti i nekim starim fanovima. Glavni krivac u igri je definitivno kamera, koja će vam u nekim momentima debelo zasmetati.
Ako mislite da nešto propuštate jer niste igrali Valkyrie Profile, ne brinite, pošto je Valkyrie Elysium više spiritualni nastavak. Međutim, ako vam nedostaju igre gde ne morate da brinete da li imate stamine da još jednom zamahnete ili još jednom izbegnete napad, već tražite dobru, staru, klasičnu akciju, onda je ovo naslov za vas.
Autor: Stefan Mitov Radojičić
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Dobri stari spektakularni okršaji: Valkyrie Elysium recenzija appeared first on PLAY!.
-
Scorn je proživeo razvojni pakao od 2014. godine, što je i logično sudeći po tome da je kroz osam godina igra doživela nekoliko velikih internih promena. Uprkos relativno haotičnoj priči o tome kako je Scorn uspeo da vidi svetlo dana u svojoj drugoj kickstarter kampanji i iznenadnim investicijama, očekivanja ljudi i dalje nekako nisu spadala kako je materijal igre sve više bio otkrivan. Očigledna inspiracija biomehaničkim horor stilom Hans Rudi Gigera i Žđislav Beksinjskog uz neprikosnoveni talenat da se prenese atmosfera i imerzivnost na igrača dovodi nas do konačnog izlaska ovog neprikosnovenog iskustva.
Scorn ne drži igrača za ruku, već spada više u onu grupu igara koja svoje igrače želi da ubaci u svet bez ikakvog objašnjenja. Ovo je relativno rizičan pristup, s obzirom na izazov kreiranja prostornog narativa koji će vam pasivno pričati priču. Iako je jedan od idealnih primera ovde Soulsborne serijal igara, Scorn ima potpuno nemi pristup s obzirom da igra uopšte nema dijaloga. Konstantan osećaj straha, očajanja, pa i melanholije u trenucima primirja, jeste ono što Scorn najbolje radi. Igra na vrlo prirodan način uspeva da prenese apsolutnu anomaliju, nepoznanicu vanzemaljskog i užasavajućeg sveta u kojem se nalazite. Segmente nekog pozadinskog narativa možete razaznati isključivo na osnovu sopstvenih zaključaka, u čemu će vam pomagati izuzetno imerzivna okruženja.
Igra ne odudara predaleko od pasioniranog tempa hodajućeg simulatora, rešavanja zagonetki i pucačkih segmenata. Ipak nivoi su relativno nelinearni, sa isprepletanim hodnicima koji vode u veoma raznolike sobe i okruženja. Same zagonetke nisu preterano teške – uglavnom zahtevaju od igrača da pažljivo osmotri određene putanje u prostoru i uključuje neke tipične puzle i izazove za ovakav žanr. Ipak, sve to je poboljšano grotesknim interakcijama sa biomašinerijom. Često ćete manuelnim potezima na kontroleru ili tastaturi morati da ubacite ruku u nešto ljigavo, bilo da napunite vaše oružje ili da upravljate nekim uređajem neophodnim za rešenje zagonetke. Ovako nikada ne znate šta da očekujete, pogotovu kada igra tako dobro prenosi taj osećaj na samog igrača. Bilo da nosite lika sklupčanog u jajoliku ljušturu ili čeprkate po genitalnim otvorima kako biste uzeli predmet koji vam je neophodan, osećaj horora je svakako na najvišem nivou.
Što se tiče akcije, ona je relativno osnovna, kao i zagonetni aspekat igre koji se svodi na rudimentarno upravljanje mašina, te ćete imati nekoliko različitih oružja koja se ne ponašaju previše responzivno. Uz to, užasi sa kojima ćete voditi okršaje uglavnom imaju napade sa distance, gde se za većinu vašeg arsenala morate dosta približiti, izbegavajući napade već sporim strejfovanjem. Vreme punjenja oružja i kratak domet istih ove borbe čine dosta napornim, bilo da su sa običnim ili jačim protivnicima.
Uz PC, Scorn je izašao i na Xbox Series konzolama, a performans u globalu generalno nit’ smrdi nit’ miriše. Igra izgleda maestralno vizuelno, međutim sa time dolazi i relativno osrednja optimizacija. Ako nemate neku jaču konfiguraciju, igra ume praviti par problema sa frejmrejtom, mada nedovoljno velikih da ikako ugrozi iskustvo. Ipak, čak iako Scorn uspeva da postigne solidan performans, broj izbacivanja iz igre je nažalost bio poveći, uz nekoliko problema sa učitavanjem sačuvane igre. Iako nije bilo ničega što će u potpunosti razbiti iskustvo i onemogućiti napredak, ostaje nada da će Ebb Software ispraviti probleme kroz zakrpe u narednom periodu.
Scorn se dotiče nekoliko različitih sfera ali nekako nikada ne uspeva da ih realizuje potpunosti, osim jedne najbitnije za horor, i ipak uspeva da bude jedino jezivo i veoma upečatljivo iskustvo. Tipičan primer kako vanserijski dizajn i pristup nečemu nepoznatom, kao što je svet koji je Ebb Software iz Beograda napravio, mogu nadograditi svaki segment, nešto što je horor žanru video igara bilo preko potrebno u poslednje vreme. Baš tu, uz sve moguće jezive konstrukcije, tone beživotnih humanoidnih bića dovoljno prepoznatljivih ljudskom oku, kao i apsolutno odsustvo bilo kakvog sličnog vama, uz to da ni sami ne znate šta ste, indukuje određenu dozu psihološkog horora i znatan osećaj očaja, straha i terora. Ako to nije dobra horor igra, onda stvarno ne znam šta je.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: Ebb Software
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Biomehanički horor na srpski način: Scorn recenzija appeared first on PLAY!.
-
1
-
-
Ogromna moć koju Smash Bros ima na tržištu borilačkih igara je neosporna. Znate, kao što je to bilo za Dark Souls sa „soulslike“ ili The Binding of Isaac sa „roguelike“, rođenje novog žanra neizbežno nosi sa sobom novi fenomen: klonove. Mnoge borilačke igre su zapravo inspirisane radom velikog Nintenda, na manje ili više proždrljive načine. Zatim, tu su retkosti: klonovi koji su prokleto dobri, koji se više ne mogu definisati kao takvi i koji pokušavaju da odstupe od formule, testirajući neke nove i originalne. Mislim da tu možemo uklopiti MultiVersus, tabačinu iza koje stoji WB Games sa svojom celokupnom istorijom medijskih franšiza.
U osnovi, MultiVersus je borilačka igra u stilu 2D platformera koja, pored podsećanja na gorepomenuti i nagrađivani Smash Bros, može da se pohvali klasičnom formulom free2play igre. Prvi sezonski Battle Pass dostupan je od 9. avgusta, od 1. sezone, sa prilično raznovrsnim i zanimljivim nagradama. Otključava se ispunjavanjem zadataka koji će biti dostupni nakon završetka početnih misija.
Jednostavno rečeno, u MultiVersus za cilj imate da izbacite druge igrače iz arene. Ko prvi postigne unapred određen broj nokauta, pobeđuje. Koncept ne bi trebalo biti ništa novo za svakoga ko je ranije igrao slične igre. U MultiVersusu, međutim, postoji veći fokus na timskom radu na nekoliko različitih načina. Za početak, možete prilagoditi različite likove sa različitim sposobnostima koje, između ostalog, čine vaše napade jačim, omogućavaju vam da brže izbegavate udarce ili skačete više. Postoji nekoliko različitih opcija koje možete izabrati i ako vaš saigrač primeni iste sposobnosti, one se dodaju sposobnostima tima i čine ih još upečatljivijim.
Postava likova je vrlo raznovrsna, i stavlja DC superheroje, protagoniste crtaća Adventure Time, Scooby Doo, Looney Tunes, Rick and Morty i… Ariju Stark na isto bojno polje. Ovo su samo neki primeri, ali jasno vam je da je izbor enorman. Svaki lik deluje kao deo iste igre dok i dalje zadržava svoj autentičan izgled. Boje iskaču, scena i pozadine izgledaju fantastično, a korisnički interfejs je jednostavan i elegantan, dajući MultiVersusu izgled visokog kvaliteta. Sve u svemu, MultiVersus je u svojoj srži izuzetno zabavna igra.
Trenutno nas najviše brinu mikrotransakcije, ali na sreću, čini se da možete uživati u celoj igri bez trošenja i jedne pare, što je pozitivno. Prvi Battle Pass košta 3 dolara za 15 nivoa na premium odeljku. Pored toga, ako završite ovih 15 nivoa, osvojićete skinove, tauntove i dodatne nagrade. Kada ovo uporedimo sa drugim Battle Pass pretplatama, lično smatram da je ova preskupa.Još jedna zanimljivost na koju želim da vam skrenem pažnju jesu emote potezi koji zaista previše koštaju. Recimo, Shaggy’s Shirt Rip emote je u alfa verziji bio automatski otključan. WB sada vrednuje ovaj emote na 5 dolara. Mislim da je to malo mnogo za jednu emote, ali pretpostavljam da neki mogu da tvrde suprotno.
Verovatno će se naši utisci menjati kako igra bude napredovala kroz betu, koja za sada nema planirani kraj. Imamo prezir prema ovakvoj monetizaciji, ali pošto skinovi i drugi kozmetički itemi nemaju uticaja na gejmplej, možda se naši utisci i ne promene.
Autor: Milan Janković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Preozbiljna konkurencija za Super Smash Bros: Utisci o MultiVersus beti appeared first on PLAY!.
-
Hatsune Miku i njeno VOCALOID društvo su godinama bili na PlayStation konzolama, dok su fanovi Nintendo igara bili u senci. Par godina nakon izlaska Nintendo Switch konzole, SEGA je najzad izbacila igru iz Project DIVA franšize na Nintendo Switch pod imenom Mega Mix.
Project Diva igre su poznate po pesmama od Hatsune Miku i ostalih VOCALOID-a kao što su MEIKO, Luka, Kaito i Kagamine Lin i Ren, šarolikoj grafici i gejmpleju koji je istovremeno namenjen i za početnike i za iskusnije igrače. Sa preko 100 podrazumevanih pesama i još dodatih preko plaćenih dodataka, velike su šanse da možete naći barem jednu od omiljenih VOCALOID pesama.
Kao i kod prethodnih Project Diva igara, cilj je da igrač pritisne dugme koje se pojavi na ekranu u tačnom trenutku kada se simbol podudara sa tajmerom koji ima isti oblik kao taj simbol. Pošto su Project Diva igre prvo izašle na PlayStation konzolama, moguće je menjati ABXY simbole koji se nalaze na Nintendovim kontrolerima na krug, krst, kvadrat i trougao, simbole koji su poznati svim PlayStation fanovima. Za ova četiri simbola može se takođe koristiti i D-pad, što je takođe veoma bitno da se nauči kako bi igrač mogao da pritisne simbole u brzoj sekvenci. Osim ova četiri dugmeta, igrač takođe mora da prati strelice koje idu levo ili desno, i one odgovaraju pokretima na oba džojstika ili pritiskanjem triger ili shoulder dugmića. Uz Mega Mix takođe dolazi novi mod, takozvani „Mix Mode“, gde igrač kontroliše Joy-Con kontrolere tako što ih naginje levo ili desno kako bi pomerao kursore koji se nalaze na ekranu. Ovo neće ubediti sve veterane da kupe igru samo da bi igrali Mix Mode, ali ovaj mod je definitivno zabavan i jedinstven način da se uživa u jednoj ritmičnoj igri.
Tokom igre pritiskanje tačnog dugmeta u tačno vreme nagrađuje igrača poenima koji se dodaju u procenat koji se nalazi na dnu ekrana. Što je dugme preciznije pritisnuto, dobija se više poena, a ocene su COOL, GOOD, SAFE, BAD i MISS. Ovaj procenat predstavlja ukupan broj tačno pritisnutih dugmića tokom cele pesme i igra se smatra uspešnom ukoliko igrač dostigne procenat koji pređe granicu koja se nalazi na „progress bar-u“. Igra se smatra izgubljenom ukoliko igrač ne dostigne određeni procenat ili ukoliko izgubi sve životne poene, a oni se gube kada se dobije BAD ili MISS. Životni poeni se mogu vratiti ako se dobiju COOL ili GOOD ocene. Ukoliko igrač želi da odigra celu pesmu, čak i kada bi izgubio sve životne poene, može se odabrati „No Fail Mode“, mada se poeni ne čuvaju. Za veći izazov postoje modifikatori koji imaju uticaj na simbole, kao što su brže pomeranje simbola, nestajanje simbola odmah pre dobrog tajminga ili naglo pojavljivanje simbola pre dobrog tajminga. Ukoliko igrač želi da samo gleda scenu te pesme, može odabrati „Start Music Video“. Svaka pesma ima određene nivoe težine, počevši od EASY što je pogodno za početnike, a kada se uspešno pređe pesma na HARD težini, može se otključati EXTREME i ponekad EXTRA EXTREME težina za tu pesmu. One su pravi izazov čak i za najiskusnije igrače.
Što se tiče podešavanja, ova igra ima iznenađujuće veliki broj opcija. Igrač može odabrati ko će biti na sceni za svaku pesmu i njihove kostime i dodatke. Neke pesme čak imaju opciju da se promeni glas u zavisnosti od toga ko stupa na scenu. Što se tiče kontrola, mogu se menjati razni zvučni efekti tokom pritiskanja dugmića, šema na kontroleru, pa čak i odabrati makroe gde se pritisak jednog dugmeta u igri smatra kao pritiskanje dva ili više dugmeta u isto vreme. Obzirom da Nintendo Switch ima ekran osetljiv na dodir, moguće je koristiti „Tap Play“ opciju gde se pritiskom i povlačenjem po ekranu vrše iste akcije koje se mogu vršiti na kontroleru.
Što se tiče vizuelnog aspekta igre, veliki broj scena u pesmi radi na 60 frejmova u sekundi, dok samo mali broj radi na 30. Naravno, sam gejmplej je uvek na 60fps, tako da igrač ne mora brinuti o tajmingu. Dok se kod određenih pesama definitivno mogu videti ograničenja Nintendo Switch hardvera, kao što su niže rezolucije u odnosu na Project Diva igre na PS4, one su i dalje zabavne i šarolike za gledanje, tako da su ove mane tokom igranja gotovo neprimetne. Rekao bih da je ovo dobar kompromis za igrače, koji najzad dobijaju priliku da zaigraju pravu Project Diva igru na prenosivom Nintendo hardveru.
Sve u svemu, ova igra je definitivno dobar uvod za fanove VOCALOID pesama i za one koji žele da utonu u svet ritmičnih igara. Iako PlayStation igrači nemaju dobar razlog da igraju ovu verziju na Switch-u, ova franšiza nikada nije bila ovoliko pristupačna. Hatsune Miku Project DIVA: Mega Mix sa preko 100 pesama i raznih opcija obećava sate i sate dobre zabave.
Autor: Luka Trifunović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Reinstalacija: Hatsune Miku Project DIVA: Mega Mix appeared first on PLAY!.
-
Outridersi su u osnovnoj verziji igre generalno ostavili pomešana iskustva među igračima. Iako su same moći koje vaša gotovo omnipotentna ubilačka mašina poseduje bile prezabavne za upotrebu, igra je generalno patila od poprilično slabog endgame iskustva za jedan kooperativni looter shooter. Iako ovo na papiru zvuči kao da nije mnogo veliki problem, ako je to jedini, nažalost količina sadržaja koja je pružena igračima je bila premala, i za igru ovakvog tipa koja mora da ima održivi model za svoju igračku bazu i dugo nakon završetka osnovne priče, ovo je predstavljao ozbiljan problem za razvojni tim People Can Fly.
Worldslayer „ekspanzija“ je donekle obećavala da će se ova situacija popraviti, te da će nedostatak nekog varijabilnijeg loota i različitijih iskustava od takozvanih ekspedicija koje igra nudi na kraju biti rešen. To je donekle istina, međutim glavni problem je koliko novca Worldslayer iziskuje od svojih igrača. Prvenstveno, priča se nadovezuje na priču osnovne igre, i zatvara pojedine narativne niti koje su ostale otvorene. Ovde ćete ponovo lutati Epoch planetom u potrazi za načinom da sprečite oluju zvanu Anomalija koja preti da proguta maltene sav život. Ovde imate i pojedine frakcije ljudi i njihove vođe kao što je Ereškigal, koja je umislila da je bog među smrtnicima, i koja želi da pusti da oluja proguta svet. Sve ovo zvuči zanimljivo, s obzirom da se nadovezuje na originalni zaplet. Međutim, pored toga što ne odiše originalnošću, ove teme gubitka čovečnosti pri sticanju velikih moći su jedva dotaknute i pisanje ponovo deluje površno, i postoji tehnički samo da stvori novi konflikt za igrače. Najveća travestija oko ovog segmenta jeste što se priča u Worldslayeru može efektivno završiti za nešto više od 2 sata, što je apsolutno neoprostivo za „ekspanziju“ koja ovoliko košta.
Sa gejmplej strane, Worldslayer donosi nova iskustvena drva, kao i nove nivoe težine koji bi trebalo da ohrabre igrače da pređu ovaj sadržaj više puta u potrazi za boljim lootom. Isti se sastoji iz nove apokaliptične opreme koja ovoga puta donosi tri mesta za modove koji bitno utiču na vaš stil igre. Nova iskustvena drva će navesti igrače na nešto veći fokus između puškaranja ili korišćenja anomalijskih moći koje njihovi likovi poseduju. Tu je i novi Ascension sistem koji daje nešto dosadnija mala procentualna unapređenja na vaše sposobnosti i deluje kao nešto što se može isplatiti tek na duže staze, bez satisfaktornije progresije, s obzirom da Ascension ima čak 200 nivoa.
Pored ekspedicija, igrači sada imaju i Tarya Gratar, takozvani novi dungeon nivo za igrače koji jure najjaču opremu. Ovaj tip tamnice je svakako dobrodošao, s obzirom da donosi par novih boss neprijatelja, sa opcionalnim arenama sa strane koje imaju veću šansu da donesu igračima legendarnu opremu, čak i selektivno u smislu delova opreme koji im fale. Nažalost, iako sve ovo zvuči super, gejmplej petlja u kojoj se igrači nalaze kada pređu sav sadržaj je jako repetitivna i veoma uskogruda sa raznovrsnošću koju bi neki kooperativni looter shooter trebalo da nudi. Konkretno, kada pređete ovu jedva tročasovnu priču, vaš gejmplej će se svoditi na igranje ovog jednog novog dungeona i već postojećih (ionako dosadnih) ekspedicija sa inkrementalno većim težinama i brojevima na ekranu, iznova i iznova dok vam se to ne smuči. Iako borba ume biti zabavna i Outriders ima da ponudi dosta zabavnog loota, konstantno igranje kroz iste zone sa nešto jačim protivnicima brzo postaje poprilično naporno.
Nove zone su lepo dizajnirane i Outriders generalno može da se pohvali lepim vizuelnim efektima, ali ponovo, njihova „otvorena“ priroda je narušena činjenicom da su te zone generalno linearne i iščičkane veštačkim zaklonima iza kojih ćete često čučati i igrati se cover shootera u stilu Gears of War. Uz to, napomenuo bih i da je iskustvo na kontroleru nešto lošije u poređenju sa konkurentskim opcijama kao što je na primer Destiny 2, s obzirom da nišanjenje na pečurci i dalje deluje veoma čudno, iako je dosta toga bilo popravljano kroz zakrpe nakon izlaska igre. Kada se sve sabere, Worldslayer nije nužno loše iskustvo, ali količina sadržaja koju donosi već lošem stanju endgame-a je jako skromna. Iako se nakon ove ekspanzije za igru može reći da je u boljem stanju nego na početku, nemojte se prevariti i sačekajte znatno dublji popust, s obzirom da je Worldslayer u najboljem slučaju trebalo da košta 5-10 puta manje od onoga što traži.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Ekspanzija ili krađa novca: OUTRIDERS: Worldslayer recenzija appeared first on PLAY!.
-
Neke ptice nikad ne polete a neke igre nikad ne napuste Japan. A kada to učine nakon skoro 30 godina, u obliku rimejka originalnog naslova, shvatite zašto prvobitno nisu napuštale zemlju izlazećeg sunca. Ostatak sveta prosto nije bio spreman za Live A Live.
Naravno, ovo je prenaglašena izjava, naročito kada se JRPG naslov, ma koliko neobičan, nađe u rukama tvrdokornog ljubitelja žanra. Ali igra iz vremena kada se ovaj tip igara još uvek oblikovao, pa time više podsećao na eksperiment nego finalni proizvod, i dan danas poseduje sposobnost da vas iznenadi u svakom mogućem smislu. Ukratko – veoma neobičan ali kvalitetan naslov.
Razliku u odnosu na originalno izdanje, nenadmašivo krasi veliki tehnološki jaz odnosno napredak po pitanju audio i vizuelne prezentacije. Dok je original naravno bio predstavljen kroz 2D sprajtove i pozadine, Live A Live sada krasi „2.5D“ pikselizovana, retro grafika visokog kvaliteta, kakvu smo imali priliku da vidimo u naslovima kao što su Octopath Traveler i Triangle Strategy.
Unreal endžin pruža fenomenalan vizuelni doživljaj. Iako u pikselima, sve je HD kvaliteta a naročito dobar utisak ostavlja količina detalja kao i svetlosnih i specijalnih efekata koji znatno obogaćuju svaku scenu. Raznovrsne lokacije, posebno uzevši u obzir tematiku igre koja se odvija u nekoliko različitih vremenskih razdoblja, pojedinačno plene pažnju. Jedinu zamerku na konto grafike, izneo bih po pitanju pozadina koje nekad mogu da izgledaju previše napadno. Da li zbog oštrine, detalja ili palete boja – teško je proceniti.
Na raspolaganju imamo sedam likova, svaki sa svojom odvojenom pričom. Redosled igranja nije bitan a osim toga što svi dele identičan potezni borbeni sistem, svaki od likova poseduje i sebi svojstvenu veštinu koja jako utiče na način igranja. Tako recimo protagonista iz praistorije može da koristi visoko razvijeno čulo mirisa kako bi otkrio ono što se ne vidi, dok onaj iz bliske budućnosti može da čita misli karaktera na koje naiđe.
I dok igra deluje gotovo izrežirano, rasporedom borbi i težinom koja ne zahteva gotovo nikakvo promišljeno spremanje i „grindanje“ radi ojačavanje likova, obrt koji vam neću pokvariti igru pretvara u njenu potpunu suprotnost gde ćete dosta vremena morati da provedete na plansko izgrađivanje karaktera kako biste mogli da nastavite sa daljim progresom.
I dok sve ovo zvuči samo delimično eksperimentalno i ne naročito iznenađujuće, apsolutno najistaknutiji element ove igre, za mene je bila priča. I to ne samo priča u smislu scenarija ili sada u potpunosti sinhronizovane naracije, već kompletnog načina pripovedanja i njene režije. Dok jedna priča evocira motive pop kulture ili je iznenađujuće kratka, treća kao da od vas očekuje da suštom intuicijom proniknete u ono što se od vas traži.
Vrlo je teško prstom uperiti u razlog, ali dobar deo igre bio sam začaran veoma neobičnom atmosferom od koje sam bar desetinu puta izustio „kako čudna igra“ sebi u bradu. Mislim da bi se sve najbolje moglo opisati kao osećaj sputane avanture, nalik momentu kada su patuljci bauljali šumom koja ih je omađijala a Bilbo pri vrhu krošnji drveća tražio svež vazduh. U nesvakidašnjoj neverici, tražila se nit kojom bi pustolovina mogla da se nastavi. To me naravno nije zaustavilo, a siguran sam da neće ni vas.
No, dok neki od ovih elemenata zaista odišu eksperimentalnim duhom gde ne rezultuje baš svaki pokus uspehom, sijaset odličnih i iznenađujućih momenata igru bezrezervno podižu u samu visinu žanra. Obrti, zabavno eksperimentisanje veštinama i naizgled jednostavnim borbenim sistemom i likovi koje je lako zavoleti, sigurno su ono po čemu ćete Live A Live pamtiti još dugo nakon što ga pređete.
A ja ću možda više od svega, pamtiti fenomenalnu muzičku podlogu. Teme originala sada su ponovno aranžirane i snimljene i apsolutno su fantastične. Možda nije u pitanju surovi kvalitet „bratskog“ Octopath Traveler naslova, ali u maniru eksperimentalne igre koja je „na sve strane“, verujte mi na reč da je ovde prisutna izuzetno kvalitetna muzika. Neke od pesama ćete sigurno preslušavati i u slobodno vreme. Ja znam da ja jesam.
Live A Live je rimejk koji je zadržao suštinu. Dok to na papiru zvuči kao isključivo pozitivna stvar, rimejk bi trebalo da bude i prilika da se mane originala eliminišu. Nažalost, konfuzni momenti ili „grindanjem“ razvučenije deonice, nisu nešto što je baš moralo da ostane prisutno i u ovom izdanju. Ali ni činjenica da su tu, ne može da mnogo pokvari konačni utisak naslova koji je konačno napustio Japan i svima dao do znanja da je vredelo sačekati ga.
Ukoliko ste JRPG entuzijasta, a ne plašite se nekolicine nekonvencionalnih mehanika i eksperimentalnog, tridesetak godina starog igračkog duha, pod obavezno nabavite ovaj naslov. Siguran sam da ćete biti i više nego zadovoljni.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Živi O Živi: Live A Live recenzija appeared first on PLAY!.
-
Kako se probiti na scenu pored serijala i naslova kao što su Final Fantasy, Persona, Tales of, pa čak i kao Atelier i Ys? Tako što ćete pokušati da modernizujete setting i ugurate što više mehanika bez nekog realnog balansa i rada na sporednim karakterima. Dusk Diver nastavlja svoj serijal, ali da li ga dovoljno unapređuje može da poživi još koju iteraciju?
Što se priče tiče, ako tek sada ulazite u ovaj svet mnogo stvari će vam biti nepojmljivo, čak i sa kratkim introm vezanim za prethodni deo i velikim lore dumpom dok budete raditi tutorijal. Najveću grešku koju igra ovde čini jeste to što konstantno spominje događaje ili likove iz prethodne igre. Igraćete kao Yang Yumo, studentkinja koja pored dnevnog posla u kafiću mora redovno da se bije sa Chaos zverima iz druge dimenzije koje pokušavaju da osvoje ceo Tajpej. Iako se još nije oporavila od incidenta koji se desio pre godinu dana u Youshanding zoni, ponovo će morati da rizikuje svoj život kako bi zaštitila ceo grad. Premisa ima veoma sličan duh kao jedna crtana serija, The Life and Times of Juniper Lee, samo naravno sa više anime tropa.
Uvek je dobra ideja kada se uzme neka već dobro ustanovljena formula ili osnova, i onda se sa njom uradi nešto novo i interesantno. Ovde to nije slučaj. Ukratko, ako ste se ikad pitali kako bi izgledao miks između Yakuza i Persona serijala, ovo bi bio najbliži odgovor na to pitanje. Dusk Diver uzima toliko opcija, mehanika i karaktera da ih vrlo lako možete uporediti sa mnogim drugim, pretežno boljim naslovima. Tutorijal i prvih par sati će vam u lice baciti toliko mehanika koje mogu biti osnovne i već viđene, do onih od kojih ćete zuriti u ekran i pitati se zašto su toliko zakomplikovane i kojoj svrsi služe. Pošto ne želim da pišem roman, fokusiraću se samo na najbitnije stvari.
Za sada od osnova možete očekivati menjanje između likova u grupi, nešto bazičnih elementarnih RPG preklapanja i veoma prost i svugde viđen inventarni sistem kao i korišćenje i limitirano nošenje pomoćnih predmeta za lečenje i sopstveno pojačavanje. Napredak kroz igru je ovde malo drugačiji od nekih drugih akcionih JRPG naslova. Posle svake bitke ćete dobiti XP poene, ali ti će biti vezani za sve likove zajedno. Ovo znači da ćete morati dobro da razmislite i da se odlučite u kog lika ćete uložiti ove poene. Ovakav sistem na prvi pogled daje osećaj veoma velike limitiranosti. No, to možda neće biti problem kad se opredelite za omiljenog lika, pošto je u većini slučajeva ostatak grupe apsolutno beskoristan i jedva prisutan u borbama.
Kad smo već kod borbe, najveća mana i najveći smor koji će vas daviti od samog početka je da su čak i osnovni protivnici veoma, veoma tvrdi za razbiti. Ako ne koristite sve moguće opcije sa sposobnostima, burst aktivacijom, i generalnim combo stun lock žongliranjem protivnika, okršaj će se dosta odužiti. Kako igra bude napredovala, tako će biti sve više i više protivnika na sve strane. I naravno, svaki okršaj ćete vi najviše rešavati dok će AI saborci uglavnom samo ometati protivnike i biti relativno beskorisni, ukoliko ne preuzmete kontrolu nad njima.
Za razliku od prethodne igre lokacije i mape po kojima ćete se kretati su drastično uvećane i imaćete mnogo veću slobodu i opciju za istraživanje. Ovde pretežno dolaze oni Yakuza elementi pošto ćete u mnogim zonama imati prilike da radite pregršt sporednih zadataka, istražujete lokacije za skrivene predmete, i pre svega sakupljate toliko sporednih stvari da nećete znati gde pre da odete. A da, i hrana je jako bitna – moraćete da pazite koliko je glavni lik gladan ako hoćete da bijete jako.
Kao što je očekivano, anime stil je dominantan, doduše lokacije su sa dosta tamnijim bojama dok likovi prečesto iskaču koliko su šareni. Generalno, igra je dobila mnoga poboljšanja u odnosu na prethodni deo i to je bar vidljivo. Problem ovde dolazi kod animacije koja je veoma, veoma minimalna i ponekad previše spora, bar kad niste u borbi.
Glasovna gluma je striktno limitirana na japanski ili kineski jezik, naravno sa prevodom na engleski. Ali to bar znači da nećemo videti engleski dub bar do sledeće iteracije ili nastavka. Muzika doduše lepo kopira šta je Persona uradila, pogotovu Persona 5.
Skoro beskorisni AI saputnici, previše tvrdi protivnici koje treba preterano dugo za prebiti, i jako bolan i dug tajmer za prebacivanje između aktivnih likova će vam veoma brzo i veoma lako učiniti igru dosadnom.
Za nastavak i igru po ovoj ceni jedino je mogu preporučiti ukoliko ste igrali prvi deo i ukoliko vam baš, baš treba neka akciona anime brawler igra. U suprotnom je ili zaobiđite, ili probajte prvi deo pa onda sačekajte da nastavak dobije neki veći popust.
Autor: Stefan Mitov Radojičić
Igru ustupio: Reef Entertainment
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Haos u multi…. u svim dimenzijama: Dusk Diver 2 recenzija appeared first on PLAY!.
-
Kao neko ko je sa puno entuzijazma emulirao svaku moguću platformu na svakoj mogućoj platformi, naslovi poput ovog kod mene ne prolaze kvalifikacije već idu direktno u četvrtfinale. Drugim rečima, znajte da sam odmah s radošću pozdravio nastavak Capcom arkadne kolekcije objavljene prošle godine.
Ukoliko ste iz vremena kada su nam arkadne mašine gutale novčiće brže nego moderne kockarnice, zamislite kako vam sa nostalgijom u očima klimam glavom dajući znak odobravanja pri nabavljanju ovog naslova. Sa druge strane, ukoliko niste ljubitelj starih arkadnih uređaja a želeli biste da se malo bolje upoznate sa delićem Capcom biblioteke, takođe stanite u isti red za kupovinu u digitalnoj prodavnici.
Ostali, za arkade potpuno nezainteresovani deo igračke publike – ovde se ova recenzija za vas završava. Prelistajte naš časopis ili pretražite sajt, jer nema sumnje da ćete pronaći i nešto po sopstvenoj meri. Srećno!
Da li su otišli? Šta, svi ste još uvek tu? Izgleda da je ipak istinita ona stara narodna – pred arkadom svi smo isti.
Bez dalje polemike, od najnovije Capcom Arcade kolekcije možete da očekujete 32 naslova sa svim prednostima modernog doba. Najočiglednija od svih, mogućnost je da kolekciju zaigrate na praktično bilo kom modernom uređaju. Nešto što je nekada bilo moguće igrati samo na uređaju veličine ormana, sada se vrti na džepnom Switch-u. Da, dragi čitaoci. Živimo u budućnosti.
Sinergiju dva, decenijama odvojena sveta, kompletira nekolicina očekivanih elemenata koje ipak vredi napomenuti. Ovde vam ništa neće gutati novčiće već ih imate u neograničenim količinama jednostavnim pritiskom na dugme, a progres u igri je moguće sačuvati u apsolutno bilo kom momentu.
Vizuelni prikaz nudi dosta opcija. Od filtera, preko odnosa stranica ekrana pa sve do mogućnosti da se igre „vrte“ na virtuelnoj arkadnoj mašini – sve je tu. A naravno nije izostavljena ni mogućnost da u potpunosti izmenite kontrole i prilagodite ih nečemu na šta ste inače navikli.
Igra poseduje i „achievements“ sistem pa možete skupljati trofeje, ukoliko je to nešto što volite. A prisutna je i onlajn komponenta tako da igrači takmičarskog duha mogu da dele svoje najbolje rezultate javno sa ostalima. Nekada ste za najbolji rezultat morali da zavirite u ekran arkadne mašine gde bi vas čekala lista od desetak igrača. Zaista je neverovatno kako se i taj element prošlosti integrisao u sadašnjicu, a da nije izgubio na svom šarmu.
Nažalost, onlajn komponenta ne podrazumeva i direktno igranje sa drugim igračima što je svakako propuštena prilika koju je bez sumnje trebalo iskoristiti.
Izbor igara je dosta dobar, ali kao da mu nedostaje bar malo više raznolikosti. Iako bez duboke analize, subjektivno prevladavaju borilačke igre, ovde je opet prisutno nešto za svakoga. A što je najbolje od svega, dobar broj ovih igara ne samo da je bio odličan u svoje vreme, već se sjajno drži i dan danas. Uz nekolicinu sam proveo mnogo više vremena nego što sam to prvobitno očekivao.
Street Fighter, Mega Man i Knights of the Round, na prvi pogled su možda najprimamljiviji naslovi. Ali ukoliko malo bolje zagledate u ovu pristojnu biblioteku, siguran sam da ćete pronaći barem još nekoliko naslova koje nećete lako ostaviti pre nego što ih pređete.
Sam korisnički interfejs, dopadljivog je izgleda i predstavljen je u vidu arkadnih mašina, poređanih u liniju kojom vršite selekciju igara koje želite da igrate. Međutim, iako deluje beskrajno primamljivo, nisam preterano velik ljubitelj načina na koji je kolekcija osmišljena. A evo i zašto.
Sama igra kao baza – besplatna je. Ono što kupujete, jesu igre. A njih je moguće kupiti ili pojedinačno ili u paketu. Ukoliko se odlučite za paket ili pak nekoliko probranih igara, one neće biti implementirane u samu kolekciju sve dok ih jednu po jednu ne preuzmete sa interneta. Drugim rečima, ne postoji način da sve igre odjednom uvezete u kolekciju, već vas očekuje 32 pritiska na dugme za preuzimanje igre, ukoliko se odlučite da ih sve nabavite.
Kao kolekcija, Capcom Arcade 2nd Stadium je poprilično solidan paket. Nekolicina neatraktivnih rešenja pri njegovom korišćenju, nisu toliko ozbiljan faktor kako bi poljuljali kompletan utisak. Ovde se sve svodi na to koliko volite arkadne igre i koliko se one dobro drže u modernom svetu.
Na svu sreću, drže se jako dobro. A za ljubav prema njima, pa i to koliko ćete uživati igrajući ih, zaduženi ste upravo vi. No kako još uvek čitate ovaj tekst, nema sumnje da ćete biti i te kako zadovoljni.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Gutanje virtuelnih novčića: Capcom Arcade Stadium 2nd recenzija appeared first on PLAY!.
-
Poprilično je nezahvalno pisati na temu ekspanzije za igru kao što je Monster Hunter. Razlog ovome je činjenica da sav sadržaj koji ekspanzija donosi, jeste dostupan isključivo onima koji su igru detaljno isprelazili. Time nam preostaju samo dve potencijalne grupe čitalaca ove recenzije – oni koji nisu prešli original pa im o samoj ekspanziji ne možete reći mnogo i oni koji su prešli osnovnu igru a ekspanziju zasigurno žele sami da dožive a ne da im je neko prepričava.
S tim na umu, govoriću uopšteno. Bez „spojlera“ i bez previše tehničkih detalja koji novajlijama neće značiti baš ništa.
Kao što rekoh, da bi se pristupilo sadržaju koji ekspanzija donosi, morate preći osnovnu igru poprilično detaljno. Tek nakon toga, otvara se novi segment priče gde iz udaljene zemlje dobijate poziv da rešite problem vezan za čudovišta koja se otimaju kontroli.
U pogledu priče, ovde dobijamo baš ono što se i može očekivati od jednog Monster Hunter naslova – lagani narativ koji daje nekog osnovnog povoda celom avanturisanju. Ništa spektakularno, ali tako nešto po pitanju priče nemojte nikada ni da očekujete od ovog serijala.
Ono što jeste značajno i odmah evidentno po pitanju novog sadržaja, jesu dve nove lokacije smeštene u zemlji ka kojoj put vodi. Za razliku od orijentalno inspirisanog grada iz osnovne igre, ovde se susrećemo sa nečim više nalik evropskom srednjovekovnom okruženju i moram da priznam da je baš osvežavajuće.
Ne samo to, već nove lokacije za lov pružaju toliku količinu varijacija da sam uživao istražujući ih kako skoro nisam u jednom Monster Hunter naslovu. Prašume i lokacije ruševina zamka, izgledale su poprilično živopisno i interesantno. A sve ovo bilo je izneto na ramenima grafike koja iz snage Switch konzole sigurno izvlači maksimum. Bar kada je ovakav vizuelni stil u pitanju…
Ono što će biti još interesantnije tvrdokornim igračima, jeste nagli skok težine igre. Sav napredak koji ste do tačke ekspanzije ostvarili, ovde gotovo da postaje nebitan jer morate krenuti u potragu za opremom koja je za celu jednu klasu iznad svega što ste do tada iskusili. Ovo je svakako nešto zbog čega se niko neće žaliti, jer ulazak na novu teritoriju bio bi besmislen da sve ide kao po loju. Međutim, nekima od iskusnijih igrača bi i ovaj skok u težini mogao biti prelak. Ali ne i meni. Meni je ovaj nivo težine bio baš taman.
Naravno, suočićete se sa gomilom novih čudovišta ali i sa mnogim već poznatim. Na svu sreću, te borbe neće biti reciklirani i dosadni okršaji sa predvidivim stvorenjima koja su samo doživela ojačanja u pogledu statistika. Praktično svako čudovište dobilo je i nov set napada koji će vas nesumnjivo iznenaditi ukoliko očekujete da se ponašaju onako kako ste do tada navikli.
Osim mnoštva opreme sa par novih funkcija, naročito su interesantne nove misije u koje sa sobom vodite i jednog kompjuterski kontrolisanog saputnika. Dok se nekima kosa na glavi diže od pomisli da moraju da „bebisituju“ kompjuterskog kompanjona, verujte mi na reč da je u pitanju jedna od najlepše programiranih veštačkih inteligencija koje sam video, kada su u pitanju računarski saputnici. Ne samo da s lakoćom idu u korak s vama i pronalaze put i preko najnezgodnijih terena, već u odsudnim momentima borbi mogu i te kako da vam spasu glavu.
Igra krije još nekolicinu neočekivanih obrta o kojima neću uopšte govoriti sem da naglasim da su prisutni i da će vas sigurno obradovati. A mene je naročito obradovala i osvežena muzička podloga u kojoj sam uživao koliko i pri igranju osnovne igre.
Kada se sve karte stave na sto, zaključak je veoma jasan. Ovo nije nova igra niti kakav dodatak koji će u suštini promeniti dosadašnje iskustvo. Ukoliko volite Monster Hunter Rise, ovo je samo direktan i izuzetno dobrodošao način da se to celo iskustvo nesmetano nastavi. Ako niste igrali ni original, igru možete kupiti u kompletu. A ako jeste i samo želite da dodate ovu ekspanziju u paket, moram da priznam da me njena cena nije baš obradovala.
Ja sam imao tu sreću da na testiranje dobijem besplatnu kopiju od izdavača, ali novac koji se traži za proširenje osnovne igre, po mom mišljenju je ipak nešto više nego što bi to trebalo da bude. Naravno, to neće zaustaviti ni jednog pravog Monster Hunter obožavaoca, tako da ni ova cena kada se sve stvari sagledaju, ne predstavlja naročito velik problem.
Ukoliko ste uzduž i popreko isprelazili Monster Hunter Rise i polovili sve što mrda, nema sumnje da će vam ova ekspanzija doneti još više desetina sati sjajnog avanturisanja. Sa druge strane, ukoliko tek planirate da uplovite u taj svet, preporučujem vam da nabavite samo osnovnu igru. Dok je isprelazite i dok se svi utisci slegnu, ekspanzija će nesumnjivo doživeti i neki popust koji ruku na srce, ipak zaslužuje.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio: CD Media
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Praskozorje duge pustolovine: Monster Hunter Rise: Sunbreak recenzija appeared first on PLAY!.
-
Nakon bolnica, Two Point Studios se seli u drugo okruženje sa svojim veoma simpatičnim menadžerskim simulacijama. Iako ovde posedujete novac kao jednu od dve valute koje vode igru, vaš cilj će zapravo biti stvaranje zadovoljnih studenata koji će izlaziti sa fakulteta sa visokim ocenama, što malo drugačije navodi priču nego u prethodniku, pogotovu kod izazova sa kojim će vas Two Point Campus sačekati.
Razlike između samih studenata nisu preterano distinktne, iako mogu pripadati različitim grupacijama kao što su sportisti ili gotičari, ali generalno će njihovi prohtevi biti međusobno veoma slični. Ipak, različitost u kojoj se TPC oslikava jeste originalnost izazova koje vam pruža, bilo da je to izvlačenje najviše iz studenata ili fokus na različite smerove vašeg kampusa. Kada govorimo o smerovima, oni u velikoj meri funkcionišu slično što se tiče potreba, to jest biće vam neophodna mesta gde će studenti odmarati, vežbati zadatke, završavati iste, kao i ići na predavanja, međutim ono što će činiti školu, recimo špijunaže, drugačijom, jeste to da ćete imati krtice na vašem kampusu. Te iste krtice treba pronaći, što ćete videti po njihovom ponašanju (na primer staviće prst na uvo, ili fotografisati po kampusu), te tako sprečiti katastrofe. Svaka od tematskih škola (kojih stvarno ima dosta, čak i onih fantazijskih kao što su viteška ili škola magije) će imati različite izazove, čineći da nijedan od ovih diferencijala ne postane dosadan i repetitivan.
Ono gde se vidi poboljšanje u odnosu na Two Point Hospital jeste veštačka inteligencija vaših zaposlenih, kao i studenata, gde će na primer prilikom bacanja smeća po fakultetu čistači raditi svoj posao, dok će čak i sami studenti koji su zadovoljni vašim menadžmentom činiti isto. U bolnicama u prethodniku ovo nije bio slučaj, te su čuvari, čistači i lekari generalno bili pasivni povodom svega osim svojih glavnih poslova, koje nisu uvek morali obavljati, te su većinu slobodnog vremena provodili ne radeći praktično ništa. Komičan faktor ovih igara je svakako tu, kako sa vizuelnim stilom koji je ostao u velikoj meri sličan onom iz TPH uz nešto veće šarenilo zbog same prirode igre, kako i sa muzikom koja se savršeno atmosferski uklapa uz odličan zvuk i smešne opaske sa fakultetskog razglasa ili komentara prilikom određenih takmičenja.
Što se tiče samog gejmpleja, on će se najviše svoditi na to koliko dobro gradite neophodne zgrade i institucije za vaše studente i zaposlene, postavljanje njihovih spavaonica, dekoracija i sporednih aktivnosti, koje svakako utiču na njihovo zadovoljstvo. Ako na sve to dodate i modifikatore gejmpleja u zavisnosti od izazova, stičete veliku raznovrsnost između svake partije, dok i sami možete modifikovati parametre svake partije u vidu valuta koje posedujete i generalnog okruženja do najsitnijih detalja. Broj zgrada i dekoracija nije mali, dok su njihovo postavljanje i izgradnja veoma dobro implementirani, bez nekih preterano nezgrapnih selekcija i problema pri plasiranju. Uz to treba napomenuti da novac nije jedina valuta u igri, već su tu i takozvani „Kudos“ novčići koje ćete sticati završavanjem zadataka u igri, i koje ćete kasnije koristiti za otključavanje novih zgrada i dekoracija.
Ono na šta se jedino mogu požaliti u vizuelnom smislu jeste korisnički interfejs, gde pojedine statistike mogu biti ponekad neprecizne, i često vas mogu navesti na pogrešne odluke. Iako je TPC znatno odmakao od onog mikromenadžmenta u TPH, izuzimajući taj „mikro“ aspekat, i dalje ćete morati da vodite računa o brojnim statistikama, pa ovo ume nekad biti frustrirajuće. Srećom, igra je poprilično dobro optimizovana, pa ćete i pri većem haosu na ekranu, kada malo više izgradite vaš kampus, imati relativno stabilan performans osim u onim najgorim scenarijima.
Treba napomenuti i da TPC nekada ume biti veoma težak, ali u takvoj meri da ćete intuitivno kroz duže igranje znati kako da se nosite sa nepredviđenim situacijama, i veoma često igrati na ‘’tački pucanja“ tokom partija, što ume uvesti i ‘’adrenalinski faktor’’ u celo iskustvo. Iako je univerzitetska atmosfera potpuno drugačija od one bolničke prisutne u Two Point Hospital, to nije sprečilo razvojni tim da upotrebi sve svoje veštine i napravi više nego zabavno iskustvo petljanja oko kampusa i svađanja sa vašim studentima.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
* indicates requiredEmail Address *
The post Two Point Campus recenzija appeared first on PLAY!.
Anime mlataraljka za ‘’prave fanove’’: Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R recenzija
in Opisi
Posted
Od svih remastera koje dobijamo ovih dana, All Star Battle R, borilačka igra stara devet godina, je verovatno ljudima poslednja na pameti bila. Jojo’s Bizzare Adventure je, lično, jedan od mojih omiljenih animiranih serijala, i izrodio je pregršt borilačkih igara kroz godine, međutim Bandai Namco je mislio da je bolje remasterovati staru igru, nego praviti nešto potpuno novo, pogotovu nakon toliko dugog vremenskog perioda gde Jojo fanovi nisu dobili gotovo ništa.
Iako žalimo za novom igrom, All Star Battle R svakako nije nešto što se baca u kantu, već je jedan od punokrvnih fajtera koje imamo, sa znatno većom dubinom i više nego impresivnom postavom od 51 borca! Naime, celokupni sistem je ostao isti kao u originalu, gde imate tipične normalne i jake napade, hvatanje, blok, kao i metar koji koristite za vaše specijalne sposobnosti. Ovde ima i par zanimljivih mehanika kao što su izbegavanje udaraca, koje koristi 2.5D okruženje, te vaš karakter može da se pomeri u stranu, a ako pažljivo tempirate poslednji trenutak, dobijate i kratko zaustavljanje vremena za još bolju reakciju i otvaranje kombo udarcima.
Takođe, jednostavnim pritiskom na dugme, možete koristiti vašu stilsku sposobnost, notabilno hamon, stand ili spin u zavisnosti od vašeg lika, te promenom između moda korisnika i vašeg standa ili neke druge sposobnosti, možete praviti zanimljive kombinacije. Ovo podrazumeva i dinamički prelaz između ova dva moda, te možete koristiti i stilizovano prekidanje poteza kako biste izašli iz animacije ili nastavili kombo, zavisno od situacije. Ove mehanike doprinose individualnosti svakog karaktera, te All Star Battle R može delovati i kao raj za ljubitelje borilačkih igara, s obzirom da ova ogromna postava likova stvarno može da se pohvali totalno različitim iskustvom kroz igranje svakog lika.
Što se tiče modova igre, remaster je izostavio glavnu kampanju koja je svakako bila dosta površna, gde je kroz tekst prepričavala radnju svakog dela JJBA. Ipak, ovo je bilo i dalje bolje od poluzavršenog arkadnog moda All Star Battle, koji će vam davati bitke sa specijalnim uslovima iz svih delova, otključavajući borbu protiv glavnog zlikovca u tom činu, generalno se svodeći na borbe protiv kompjutera sa minimalnim modifikacijama. Ostali modovi obuhvataju tipičan arkadni mod, dok versus poseduje uvek dobrodošli turnir mod gde možete birati broj ljudskih protivnika koji će učestvovati u nokaut formatu. Svaki karakter poseduje pregršt glasovnih linija i skinova koje ćete otključavati igranjem ovih modova. Timske bitke, to jest 3 na 3, gde će se nakon svake borbe smenjivati vaši odabrani likovi dok neko ne izgubi, nažalost se mogu igrati samo u lokalu.
Vizuelno igra izgleda jako dobro, s obzirom da je remaster igre stare devet godina, gde je verno prenet tipičan stil Hirohiko Arakija i njegovih likova u svakom aspektu. Modeli karaktera izgledaju veoma verno, dok su okruženja iz animea i mange prepoznatljiva, ali se kod njih već vide tragovi starenja. Zvučna podloga briljira, koristeći originalne glasovne glumce iz animea, dok su i sami efekti i udarci preneti u potpunosti za pun doživljaj.
Što se tiče multiplejer komponente, ona sadrži klasične modove običnog i rangiranog meča, gde rangirani sistem funkcioniše po tipičnom broju poena koje dobijate i gubite u zavisnosti od toga da li ste pobedili ili izgubili. Nažalost, sa optimizacione strane, ova komponenta je apsolutno užasna, s obzirom da ako ne igrate sa nekim ko je blizu vaše lokacije, nećete naići na ništa zabavno. Kašnjenja su veoma česta, kao i problemi sa beskonačnim učitavanjima meča gde morate da izađete iz igre kako bi vam se poraz uopšte računao, kao i činjenica da ne postoji filter za wi-fi konekcije i konekcije kablom. Pošto ne možete da vidite koliki vam je ping ili da li ste sa nekim ko igra na bežičnom internetu, količina seckanja i kašnjenja koju ćete imati na ekranu je apsolutno nepodnošljiva. Nažalost, netkod je očigledno ostao isti, s obzirom da je i originalno izdanje ove igre imalo isti problem, a za kompetitivnu borilačku igru u 2022. godini to je apsolutno nedopustivo.
I kada sve to saberem, ne znam ni sam kako da se osećam povodom ove igre. Iako ima solidnu dubinu, gde svaki od vaših likova ima distinktne poteze, kompetitivni multiplejer je totalno disfunkcionalan. Pored toga, igra i dalje ima ozbiljne probleme sa balansom između likova, dok je nedostatak konkretne kampanje takođe prilično razočaravajući. Sa svim tim manama na umu, Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R vredi kupiti samo ako ste jedan od najvernijih fanova serijala.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: Iris Mega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
Pretplatite se na Play! Newsletter
The post Anime mlataraljka za ‘’prave fanove’’: Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R recenzija appeared first on PLAY!.
Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu