Prvi svetski rat

[Guest]

sami interesi ne mogu biti večni, jer se sve vremenom menja.

koji nonsens

[cali]

pa nekako ne mogu da zamislim da se stvari toliko okrenu da nam hrvati postanu saveznici :) uvek ce biti kao bugari kad god mogu ima da nam zabiju noz u ledja

Jedno od najkrvavijih neprijateljstava u istoriji je bilo između Francuske i Engleske. Ali formiranjem Antante i kroz dva svetska rata ove dve države su prvo postale vojni partneri, a potom su formirali i EU. I to sa Nemačkom, nacijom sa kojom su se bezbroj puta u prošlosti sukobljavali.

koji nonsens

nisam maloletnica, moracesh da upotrebish vishe od jedne strane rechi da bi me ubedio

[Kal1mero]

da zato francuzi razbijaju sa poznavanjem engleskog jezika :) narod to nije prihvatio to sto su se neke budale na vlasti dogovorile koje kontrolise ista sila ne znaci da su oni prijatelji sada :)

[cali]

da zato francuzi razbijaju sa poznavanjem engleskog jezika :) narod to nije prihvatio to sto su se neke budale na vlasti dogovorile koje kontrolise ista sila ne znaci da su oni prijatelji sada :)

Upravo tako. Jebeš prijateljstvo i neprijateljstvo. Profitabilnije im je da budu u savezu, i oni su napravili Evropsku Uniju.

[Sting]

Polako kali, napravljena je i Liga Naroda pa danas imamo UN koji i sam pred raspadom a ko zna shta ce biti sutra. EU je tek pred ispitom opstanka u sledecih 50 godina a u sledecih 10 ce imati nekoliko teshkih ispita koje ce morati da prezivi. To se sve okrene za 5 minuta, tako da je nezahvalno procenjivati buducnost, a kamoli tvrditi da su Nemci, Francuzi i Englezi sada vecni prijatelji.

[cali]

To se sve okrene za 5 minuta, tako da je nezahvalno procenjivati buducnost, a kamoli tvrditi da su Nemci, Francuzi i Englezi sada vecni prijatelji.

Ko tvrdi?

[Sting]

AHA TU SAM TE CEKAO! Ja tvrdim da ti tvrdish! Shta cesh sad? :)

[cali]

AHA TU SAM TE CEKAO! Ja tvrdim da ti tvrdish! Shta cesh sad? :)

Postoji samo jedan nachin da se izvuchem iz ove diskusije.

» Click to show Spoiler - click again to hide... «

Ti si dement.

I PUBLIKA JE SKOCHILA NA NOGE KAKAV NEVEROVATAN POTEZ KOJI PRKOSI SVIM ZAKONIMA LOGIKE GOLGOLGOOOOL!

[Kal1mero]

[Sting]

Dule nemoj da nas banujesh

[leisure]

Dule nemoj da nas banujesh /givin' kilo rakije to Dule

fixed

:))

[Dule_smor]

necu vas banovati, al da mi donosite tu rakiju sad kad sam u vojsci! :D

[absolute]

Evo jednog interesantnog tekstica o musoliniju...

^{Mussolini worked for MI5 agents}

Benito Mussolini may be among history's most notorious fascistdictators, but evidence suggests he worked for British secret servicesduring World War I.

Historian Dr Peter Martland says MI5 records show it paid "Il Duce"£100 per week, about £5,000 today,to spread pro-war propaganda via hisnewspaper.

The Cambridge University academic made the discovery while studying the papers of former agent Sir Samuel Hoare MP.

However, Dr Martland believes Mussolini probably spent the cash on womanising.

"Mussolini was the ace womaniser and of course, he's spent most of it on his women," he suggests.

DrMartland said the payments were agreed in 1917, after Russia collapsedinto the Bolshevik revolution and Italy was "smashed" at the Battle ofCaporetto.

Fearing the war would be lost, Britain sent a team of 100 intelligenceofficers to Italy to "stiffen the backbone" of its industrial workingclasses, he said.

"These poor people are suffering in exactly the same way as theBritish working classes are; hyperinflation, food shortages and a pressthat is not necessarily pro-war," he said.

Mussolini'ssocialist publication, Il Popolo d'Italia, carried a key voice becauseit served the factory workers of Milan whose output was essential forthe war effort, Dr Martland said.

The tale came to light as the historian pored over 40,000 documents belonging to Sir Samuel.

Aprominent Conservative, Sir Samuel would go on to become foreignsecretary almost two decades later and in 1935 signed the pact thatwould give Mussolini - by then a bloody dictator - control overAbyssinia, the country that is now Ethiopia.

But back in 1917, said Dr Martland, the UK was pouring £4m per day into the war, so the sum paid to Mussolini was "petty cash".

"It works. It's good value for money. At that point he was what the British needed," said Dr Martland.

As for Il Duce's conversion from journalist to brutal fascist - "pure opportunism", the academic concluded.

[StormScion]

U koliko su pizdarija upetljani englezi u ta dva velika rata ne bi me cudilo da se jednog dana nadje dokument u kome pise da je hitler radio za cherchila.

[Cela]

super vam je topik i rasprava cela , procitao sam sve uzivajuci :)

elem bas sam skoro bio na Zejtinliku pukle me emocije , zasuzile mi ochi.Onaj deda sabija govor i dalje iako je pred umorom , kazhe za 1 dan dodje na groblje(spomenik) vishe Srba nego Francuza i svih ostalih za 3 godine. I jedno pitanje na koje znam delimichno odgovor , ko je napisao pesmu Tamo daleko [nije narodna] ?

[Kal1mero]

ne znam da li je neko kacio ovaj klip :D ali eto ako nekoga zanima neka pogleda srbi u ww1 meni se bas dopada :)

http://www.megaupload.com/?d=KQ2OQBC7

[Dule_smor]

Posto je ovaj topik zamro, evo malo osvezenja. Da se vratimo ponovo na zaboravljenu srpsku istoriju i ljude koje vise niko ne pamti iako su podneli strasne zrtve za svoj narod. Pre nekog vremena dok sam bio na selu sam procitao jedan tekst u nekom od starih brojeva Politikinog zabavnika. Skorije me je jedna druga prica podsetila na taj tekst pa sam probao da izguglam nesto od toga. Nisam nasao bas tekst iz Zabavnika, posto u online arhivi izgleda nema tog broja. Ali sam na jednom drugom sajtu nasao tekst o istoj osobi i dole okacenu sliku i ilustraciju iz Zabavnika. Radi se o jednoj od prvih zena lekara u Srbiji, koja je u vreme kada je bilo nezamislivo da zena zavrsi medicinski fakultet uradila jos mnogo vise za svoj narod. Da ne duzim i gnjavim svojim prepricavanjem, evo c/p-a.

Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić, rođena je u 1887.godine u. Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca Janka Babića i njegove žene Jelene, rođene Mitrović.

Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji htelu su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake.

Prilažući svoju biografiju na nemačkom jeziku uz doktorat, napisala je: Školske godine 1904/5. završila sam osmi razred u III beogradskoj gimnaziji i u istoj maturirala 23. maja 1905. godine... U zimskom semestru 1905/6. upisala sam Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu, a posle pet semestara studija na tom univerzitetu, u zimskom semestru 1908/9. upisala sam se na Medicinski fakultet Univerziteta u Berlinu.”

U svojoj dvadeset četvrtoj godini okončala je studije i postala lekar, 1911. godine, za to doba, vrlo brzo - u to vreme većina muškaraca sticala je zvanje doktora između dvadeset šeste i tridesete godine. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, Draginju su kao odličnog studenta hteli da zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u Srbiju.

Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu bile su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu ili u jednom od više okruga.

Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u Valjevu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad kad su svi bežali iz njega i da pomogne svojim Valjevcima.

Kad je u zimu 1914. godine došla u Valjevo, u tom gradu umiralo je dnevno na stotine ljudi: posle velike suvoborske i kolubarske bitke počelo je stratište u bolnici. Tifus pegavac harao je Srbijom. U "Vremenu smrti", Dobrica Ćosić opisao je valjevsku bolnicu: “Samrtnički bleda lica, usne ispucale, razjedene, pomodrele; poluotvorena usta dahću vrelinu, štucaju, buncaju; jezici im otekli, ranjavi, guše ih; po razdrljenim, dlakavim grudima osule se modro krvave pege. Neki škripe zubima. Jedan se ludački cereka. Drugi okrvavljenom pesnicom udara o zid. Dvojica u uglu otimaju se o slamu.“ Valjevska bolnica bila je najveće srpsko groblje, centar agonije i gašenja svake nade.

Pored velikog broja stanovnika koji su umrli od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u Valjevu umrlo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. „Ono što je za vreme Prvog svetskog rata ova hrabra i neustrašiva lekarka doživljavala u svom Valjevu, može se nazvati pravim herojstvom. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, obolevalo se masovno i umiralo masovno”, zapisala je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”.

Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno.

Jednog dana poverila je kolegi bolničaru da je našla belu vaš u kosi i da oseća da će se razboleti. Posle nekoliko dana nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine. Imala je samo 28 godina.

„Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i nizu ostalih dodala svoj najlepši primer čovekoljublja”, zapisala je Vera Gavrilović.

Vojislav Subotić, poznavalac istorije Srpskog lekarskog društva, napisao je da je Draginja za sobom povukla i svog oca Jovana, „koji je umro od tuge za njom - ne mogući da je prežali, presvište i umre posle tri dana”.

Uprkos ovakvom herojstvu, ime Draginje Babić gotovo da je zaboravljeno. Tek se u hronikama Srpskog lekarskog društva i u retkim knjigama, čuva uspomena na nju. Zato je potrebno podsetiti na ovu ženu koja je nesebično pomagala bolesnike i ranjenike, i na kraju njihove živote stavila ispred svog.

Preuzeto sa sajta Moj Heroj.

[Dule_smor]

jel procitao neko tekst...bitno da ste naspamovali gluposti na istorijskim pitalicama, nabijem vas na kurac

[Sa1Nt]

prochitao, svaka joj chast :)

[cali]

Slava joj.

[bolkonski]

@Dule

Srpsko lekarsko drustvo (hajde tako da zovem ljude koji se oko istog okupili radi lakseg objasnjavanja) veoma ozbiljno radi na istoriji srpske medicine poslednjih godina, narocito oko balkanskih ratova i prvog svetskog rata (godisnjice ce uskoro). Znam to jer je moj otac direktno ukljucen u rad, pa ako te/vas interesuje, videcu da od njega navabim tekstove koje bih ovde mogao da okacim. Mislio sam da to nije interesantno svima pa nisam uopste razmiljao da ovde kacim.

[Dule_smor]

slobodno kaci bole, ako nista bar ce nas nekoliko zanimati ta tema...tuzno je kako su svi ti ljudi, a pogotovu zene, olako zaboravljeni bez obzira na ogromne zrtve koje su podneli za svoju zemlju...cak i oni poznatiji nisu dobili ono sto zasluzuju...koliko ljudi na primer zna da je nadezda petrovic umrla od tifusa kao bolnicarka u valjevu za vreme ww1...o drugim manje poznatim primerima da i ne govorim...evo jos jednog teksta o prvoj zeni lekaru u srbiji, koji je takodje preuzet sa sajta moj heroj...

Prva Srpkinja postala je lekar u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije, a za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu

Samo petnaest godine posle prve žene na svetu koja je stekla diplomu lekara.

Tek krajem šeste decenije XIX veka u svetu su ženama dozvoljene studije medicine. Prvi im je vrata otvorio Cirih, a prva žena koja je stekla diplomu lekara 1863. godine bila je Švajcarkinja Morgan. Samo petnaest godina kasnije, u Cirihu je studije medicine završila i prva Srpkinja, gospođica Draga Ljočić, u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije.

Draga Ljočić rođena je 1855. godine u Šapcu, u porodici trgovca, pomalo svojeglavog. Pamti se da je ovaj voleo sudnice i parničenja, i da je jednom, kad je izgubio parnicu sa izvesnom bogataškom šabačkom porodicom, organizovao javnu „sahranu pravde”. Možda i zbog te svojeglavosti, u vreme kad se od ženske dece očekivalo samo da znaju da kuvaju i vezu, on je ćerku kao obdareno dete, posle osnovne škole poslao u Beograd, gde je završila Višu žensku školu, a zatim se upisala na Veliku školu, tadašnji univerzitet. Tu je provela godinu dana na prirodnjačkom odseku, a zatim se 1872. uputila u Cirih na studije medicine.

Po izbijanju srpsko-turskog rata 1876. godine Draga, međutim, iako je bila nadomak diplome, ostavlja fakultet da bi se pridružila srpskoj vojci. Kad je rat završen, okončava studije i 1879. godine vraća se u Srbiju kao lekar.

Ali i pored svih zasluga u ratu, u Srbiji je nailazila samo na odbijanje i nepriznavanje, na zidove koje su dizale njene muške kolege. Ministarstvo unutrašnjih dela, pod čijom se upravom tada nalazila zdravstvena služba, nije htelo ni da čuju da pravo lečenja povere jednoj ženi, pa im se Draga Ljočić obratila molbom u kojoj je, između ostalog, pisalo: „Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I, ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti”.

I tako je počela njena najznačajnija borba koja će joj obeležiti život – borba za priznanje. Ubrzo je ustanovljena komisija koja je dobila zadatak da reši njenu molbu. Vladan Đorđević, Mladen Janković i Đorđe Klinkovski, sve sama ugledna imena srpske medicine, dobila su nalog da Dragu ispitaju i teoretski i praktično iz gotovo cele medicine. Draga je sa odličnim uspehom prošla sve njihove testove, pa je komisija bila stavljena pred svršen čin - i da su hteli, nisu mogli da je obore. Njihov izveštaj sadržavao je povoljno mišljenje o stručnosti kandidatkinje. Pa ipak, zbog tadašnjeg stanja u zakonodavstvu, zbog nedostatka želje da se on izmeni, prva srpska lekarka nije mogla da dobije pravo da kao lekar radi u državnoj službi. I to samo zato što je žena.

Kasnije je u Beogradu radila kao lekar u upravi Monopola i kao privatni lekar. Bila je jedan od osnivača Materinskog udruženja, i vatreni borac za žensku ravnopravnost, zahtevajući da žene dobiju pravo glasa.

Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine - u dva Srpsko-turska rata, u Srpsko-bugarskom ratu, Prvom i Drugom balkanskom ratu i Prvom svetskom ratu, kada je sa srpskom vojskom doživela sve strahote prelaska Albanije.

U toku prvog srpsko-turskog rata radila je kao sanitetski poručnik. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine previjala je ranjenike i, pošto je većina lekara bila upućena na front, jedno vreme bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, kao i u bolnici za velike boginje i u ustanovi za ranjenike u Velikoj školi.

Draga je bila udata za novinara Aranđela Rašu Miloševića, sa kojim je imala dve ćerke, ali i velikih problema kao supruga političkog protivnika režima. Zbog učešća u neuspeloj Timočkoj buni Raša Milošević je, naime, bio prvo osuđen na smrt, a zatim pomilovan i upućen u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije.

Povodom sedamdesetogodišnjice života, Dragoj Ljočić je, kao svojoj slavnoj prethodnici i ženi koja je po mnogo čemu obeležila ne samo srpsku medicinu s početka 20. veka, već i borbu za ženska prava, u Beogradu 1925. godine Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju, koja je završena rečima: „Zbog svega toga će ime Drage Ljočić živeti i onda kad nje više ne bude bilo”. Prva srpska lekarka umrla je devet meseci kasnije, 5. novembra 1926. godine. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

U Beogradu danas jedna ulica nosi ime dr Drage Ljočić.

[Dule_smor]

dok bole ne okaci nesto, evo jos jedne zanimljive i zaboravljene price...malo ko zna ko je bio najodlikovaniji vojnik u srpskoj istoriji...jos vise se zacude kada cuju da je to bila najodlikovanija zena u svetskoj istoriji ratovanja...radi se o milunki savic, koja je u krvavim borbama u prvom i drugom balkanskom ratu i prvom svetskom ratu zasluzila odlikovanja o kojima drugi mogu samo da sanjaju...tekst preuzet sa istog sajta kao i prethodna dva

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.

U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko...

Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore" zapisao:

“- Kući! - rekao je general Stepa.

Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...

Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.

- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.

Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:

- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.

- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!

- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.

- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”

Ovako još stoji u “Solunci govore”:

”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...

Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja...”

Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.

Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...

Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.

Tada je već bila narednik.

Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića...

Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge... ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.

Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.

Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.

Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:

“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.

Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka - davno zasnovale svoj porodični dom...

Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...

Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su - gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:

- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!

Milunka se osmehnula i rekla:

- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik...

Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...”

Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

http://en.wikipedia.org/wiki/Milunka_Savi%C4%87

[bolkonski]

http://www.rastko.rs/istorija/medicina/

Овде се налази велики број текстова који су већ објављени негде.

http://www.rastko.rs/istorija/medicina/autori.php

Овде можете тражити по ауторима и насловима.

Има ту свашта. Доста ствари је у вези са Првим светским ратом, али не све.

[Dule_smor]

nisam znao da srpsko lekarsko drustvo saradjuje sa rastko sajtom...lepo u svakom slucaju, kad budem imao vremena pogledacu ove tekstove