brue

Nadjoh slucajno na netu :) Svasta moze da se iskopa, chudo je ovaj net :P

Nisam nista citao o SC2, osim sto videh one filmitje, tako fanovi nemojte mi zameriti i preskocite pitanja koja vec imaju odgovore al mi naabovi ih ne znamo jos. DakleM: 1. naravno, konfigurancija za normal play, a ne neki krsh minimum, bez lazi i prevare 2. koliko vec rade development igre i koliko su % zavrsili, tja dal ce biti nekih nenadanih odlaganja ili je fixan "gone gold" 3. koliko ukupno minuta traju ubacene animacije, koja ih je firma radila, i da ti daju na DvD-u neke ;) 4. da li ce ostati verniji SCu u pogledu strateske upotrebe celokupne mape/pojedinih strateskih tacaka/resursa ili ce je minimalizovati kao u WC3 na konto direktnog sukoba na jednom mestu 5. da li ce biti limita u broju jedinica 6. da li ce biti modularan poput WC3 7. dodatak koji su ubacili za single player misije o fokusiranju na neke od jedinica za tu mapu, da li ce biti implementiran u MP, poput bonusa za doticnu vrstu jednica itd? 8. i naravno ono pitanje za black template i duzinu polnog organa (lol, dobar, dobar)

Pa po najavama, ne vidim neku preteranu razliku izmedju ovoga i Fallout 3 :) Razlike: FO3 single izgleda a ovo drugo ce se moci zajedno prelaziti sa prijateljem. FO3 valjda samo u Washingtonu? a ovo u NYC? FO3 sa kvazi "pauzom" i "nisanjenjem" , ne znam za ovo drugo. Inace, ovo i jesam ovde postovao jer su se u istom nasle i Overlord, Bioshock a ne zelim da pokrecem diskusiju za Diablo ;). Sve u svemu, u trendu je unosenje "RPG" elemenata u druge vrste igara, i granice se pomeraju ka nekoj simbiozi, sto moze biti i dobro i lose, sve zavisi od ukusa. Steta sto se zarad mozda mladje populacije, ili mozda konzolaske populacije, ide vise ka akcionom, ili pak ka jednostavnim resenjima, pitkijim sto bi se reklo, inace bi neke arkadne/akcione igre stvarno mogle biti dobri RPGovi, pa bili i u prvom/trecem licu. Ko zna, mozda bas ovakva resenja doprinesu vecoj posvecenosti devsa da odrade neki RPG "u fulu".

Aj molim te , nemoj. Volim salu, zajebanciju, diskusiju, ali retardirane americke nekulturne izraze sagovornicima, ne.

"We Found Out The Truth About the Serbs...When We Were Shot Down" World War II Rescued American Airmen Defend Serbs By Richard L. Felman Over 500 MlAs Saved By The Serbian People During WWII During World War II, we were in the Army Air Corps list as "Missing in Action" in the very same area you are now serving. If we may, we would like to relay to you a frank, soldier-to-soldier message about our personal experience while there—something which politicians who sent you there have not told you and something which you have not read or seen in the anti-Serb media. In 1944, the members of our committee were flying bombing missions out of Italy over Southern Europe. During that time over 500 of us were shot down over enemy-occupied Yugoslavia and saved from certain death by the Serbian people. Ours was the greatest rescue of American lives from behind enemy lines in history but has been kept under wraps all these years because of pressure from foreign sources. While we were there, those of us who were wounded were given whatever medical supplies they had even at the deprivation of their own troops. If there was one piece of bread in the house, or one egg, it went to the American airmen while the Serb went hungry. If there was one bed or one blanket, it went to us while the Serb slept on the bare ground. No risk of sacrifice was too great to insure our safety and well being. One experience which is forever seared in my memory is the time a village with 200 women and children was burned to the ground by the Germans because the Serbs would not tell them where they were hiding us. To this day, I can smell the terrible stench of their burning flesh. One does not forget such things. The most incredible part of our rescue was that before each mission, our bomber crews were briefed by the highest levels of American intelligence that if shot down over Yugoslavia, we were to stay away from the Serbian people as they were collaborating with the Germans and "cutting off the ears of American airmen" before turning them over. Only after we were shot down did we find out the amazing thoroughness with which the truth about the Serbs was being distorted. Further compounding this deception is the fact that while the Serbs were our allies in WWII, Croatians and Muslims (who we are favoring today) were allies of the Nazis, shooting at us and responsible for killing many of our fellow American fliers. In view of the lies we were told about the Serbs during World War II, we could not help but wonder if our foreign policy there today is the same anti-Serb bias we encountered 52 years ago. Could our career diplomats sacrifice former friends and reward former enemies in the name of political expediency? Could it be because in the world community there are over one billion Muslims and only 9 million Serbian Orthodox Christians with the same proportionate power in the global economy? Could it be because the Serbs have no oil wells and no unlimited oil money? Could it be because the Croatians and Muslims outspend the Serbs 50 to one on lobbyists, media firms and campaign contributions? Could this be why, "atrocities" are manufactured to make the Serbs look bad while gaining sympathy for their opponents? Could this be why the Serbs are branded "aggressors" in land they have lived on for over 600 years? Could our policy have something to do with the fact there are 540 members of Congress, none of whom are Orthodox Christians? Could the State Department’s bitter bias, against General Draza Mihailovich, the anti-Communist guerrilla leader who saved us, be based on the fact he was a Serb? Could these be the reasons the State Department has covered up the truth of our rescue all these years and opposed our petition to express gratitude for saving over 500 American lives (a petition which is supported by the 8 million veterans of the American Legion, the Veterans of Foreign Wars and the Air Force Association and which has been approved by the United States Senate.)? Could it be these are the reasons the Chairman of the House Foreign Affairs Committee has also denied our petition by saying to us here are "ethnic groups in Yugoslavia" who oppose it? Are we mad? You can bet your next month’s paycheck that we are mad! We did not leave our families, risk our lives and watch our buddies get their arms, legs and heads blown off so that "ethnic groups in Yugoslavia" could tell us what we could or could not do in our own country. Now that the spring thaw has set in, temperatures and tempers will start to rise in the volatile area you now find yourselves. All we ask is that in your dealings with the local people you be made aware of the eyewitness experience of your fellow comrades-in-arms. By speaking out now we have nothing to gain except a burning moral passion to tell the truth, a sworn duty to protect our national honor, a patriotic desire to express heart felt gratitude to those on foreign soil who save American lives while they are fighting in defense of our glorious country. Now that you have been sent to foreign soil and asked to risk your lives we feel you should know the truth and not be "suckered in" by the rhetoric of highly paid public relations firms, foreign lobbyists and self-serving politicians who know absolutely nothing of the region’s history. We might also add that had it not been for the Serbian people, Air Force General Donald J. Smith, our chairman and one our rescued airmen, would not have survived the war and been able to dedicate 40 years of honorable service to his country. Had it not been for the Serbian people, technical Sgt. Curtis "Bud" Diles, another of our airmen, would not be alive today in Dayton, Ohio, enjoying retirement with his four children and 12 grandchildren. There are hundreds of us with stories just like those. Some of the greatest testimony to the many sacrifices made on our behalf us the many thousands of American children who are alive today solely because the Serbian people saved over 500 of their grandfathers during World War II. Some of them could very well be serving with you today in Bosnia. I was one of three rescued American airmen who returned last year to the former Yugoslavia to commemorate the 50th anniversary of victory in Europe with the people who saved us and to visit the cow pasture that served as a landing strip from which we were rescued. The most moving experience of our sentimental trip was being cheered by over 50,000 Serbs who gathered at a mountain top to welcome us and who kept chanting "USA, USA". As American military men, we have a proud tradition of "duty, honor and country" to uphold and a fierce sense of loyalty to those with whom we fought side by side in combat. We never forget their kindness nor do we return their battlefield sacrifices for us by bombing their women and children. The Serbian people helped us when we were desperate and in trouble. Now that the situation is reversed we can do no less. Please keep these untarnished truths in mind as you now serve our country and all it stands for, and may God bless you all as we pray for your safe return.

Лужички Срби, њихова историја и култура Лужички Срби, најмање словенско племе, живело је до уједињења обе Немачке у Источној, а данас у Савезној Републици Немачкој, у области на истоку од Берлина према пољској граници, на југоистоку према чехословачкој граници до Дрездена. Деле се на две области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније, у нешто бољим условима, а Доња у Пруској, у горим. Језички припадају групи западнословенских језика и деле се на две, по некима, говорне варијанте, горњолужичкосрпску и доњолужичкосрпску, али је то један народ и један језик. Верски су подељени на католике и протестанте. До Другог светског рата писали су готицом и латиницом, данас само латиницом. Има их још око 100.000, и то је све што је остало кроз векове од бројних племена која су се током сеобе народа од II до IV века била населила на граници Источноримског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Око 500. године они су самостална политичко-војна целина са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода. Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у Саксонији били нешто бољи услови. Центар њиховог политичког и културног живота је град Будишин (Bautzen). У свим областима Лужице они данас живе с бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После последњег рата међу њих су насељени Немци протерани из граничних чешких области Судета. И још један разлог што више скоро нема чисто српских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних српских насеља. Села су уништена, становници расељени у градове међу Немце, где су у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа. Они себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka а, а нас Južni Serbja. Са њихових првобитних насеобина насилно су сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у убав крај. Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави, а у VIII и IX веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они би се поново раздвојили и тако разједињени, не стигавши ни да формирају своју државу, падали један за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток. Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су нпр. освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту подигли су град Мајсен, који им је послужио као база за нападе и пут за немачку даљу експанзију. Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. После победа освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство и често их продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана. Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља. Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су врло често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, при земаљском суду своје заступнике. Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици, Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације. Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, само по изузетку у подграђа и предграђа где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, или, с изузетком, да ступају у цехове. Први докуменат писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3] Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина. И тако је то у историји Лужичких Срба трајало вековима. Али у исто време у тим трагичним, тешким и судбоносним ситуацијама има и других примера. У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година; успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој. Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима.[4] У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога народ је дизао буне, народ је живео и сачувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца. Поменућемо још једног устаника и зато што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"[5] Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу итд. Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - Serbow kurjer a powedar - покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци. У Згоржелцу (Gorlitz) основано је 1779. друштво Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, које је извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, које ни данас није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад препорода. Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изишли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Lužicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког. Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Затим су још преводили Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола. Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Maćica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима. Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима! За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили. Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи. Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10] Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, много их је изгинуло по разним бојним пољима, опет су спаљена села, али после рата и револуције у Немачкој појавила се нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и неку аутономију. На конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика, да брани српска права. Али га нико није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је пре годину дана у деведесетој години. Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Најпре је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Али је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало. Изгледало је да је све било узалудно. Иако је народ био измучен, а земља порушена од бомбардовања и спаљена - земља је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу. Да додамо још да они имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена билингви, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Често песме пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Веле да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. Најпре успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици: Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из давније историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boščij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл и, не на крају, одличан дечји писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане)и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака - његових, каo и других писаца, врло различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska čitanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години. Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12] Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министра за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Госпођа министар је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној високо културној земљи. Nada Djordjevic ****** Политички развој и ратови за независност (631-990) У политичком развоју српских племена раног доба разликујемо две фазе, етапу релативно мирног развоја и време ратних конфликата с франачком и немачком феудалном државом. У њихов друштвено-политички живот умешала се нарочито експанзија немачког племства на исток у Х веку и уништила политичку слободу српских племена и потчинила је двоструком угњетавању, социјалном и политичком. Напад туђе војске, одбрамбени ратови, одбијање трибута и устанци на српској територији између 766. и 990. године могу се у писаним изворима наћи око тридесет пута.[11] Између 766. и 897. било је подузето четрнаест франачких и источнофраначких ратних похода против српских племена, нарочито оних која су се налазила поред Лабе и Сале. На другој страни, српска племена су предузимала пљачкашке упаде у граничне области Саксоније и Тирингије. Хроника тзв. Фредегара прича да се Дерван, кнез Лужичких Срба, одвојио од франачког царства године 631/632. и пришао Самовом словенском царству. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области. Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције српских племена. После овога извори дуго ћуте о овим областима. Поново су се одмах после доласка Карла Великог нашли у оквиру франачке политике. Године 766. .продрла је франачка војска у област источно од Сале и победила словенска племена око Weidahaburga (Wettaburg крај Наумбурга). Ови су године 782. збацили франачку власт и продрли у Тирингију и Саксонију. Карло Велики наредио је да се поведе војни поход против устаника и поверио га тројици својих највиших дворских достојанственика. Анти-франачки устанак Саксонаца онемогући поход. Године 805/806. опет видимо франачку војску у српским областима. У бици код Hwerenafelda (близу данашњег града Делича код Лајпцига) 806. погинуо је краљ Милидух у одбрани племенске слободе.[12] Други племенски краљеви се после смрти Милидуха потчинише Францима. После ове битке потпао је добар део области између Халеа и Магдебурга под франачку власт. Даљи устанци ређали су се 816, 838. и 839. Те године пао је у бици против Саксонаца Чемислав, кнез Коледића. Његов главни град, као и друге градове, уништили су Саксонци. Нови кнез изабран у ратним немирима пристао је на плаћање данка победиоцу. За казну Саксонци су одузели моћним Коледићима део њихове земље. Године 851. и 856. поново су се поробљена племена подигла, а исто тако и 858. Ове борбе одвијале су се у оквиру ратовања између Великоморавског и Источнофраначког царства, а делимично као устанички савези (Aufstandsbunde). Тако су се 869. ујединила племена поред реке Бјели Халштроф (Weise Elster) са Суселцима, Чесима и другим суседима, Гломачима, Милчанима, Лужичанима и продрли преко старе тириншке границе у Источнофраначко царство. А 880. године Гломачи, Чеси и Срби са другим околним суседима подигли су се на устанак. Устаничке покрете савладали су франачки грофови и војводе који су владали у тзв. Limes-у Sorabicus-у. У Х веку појачали су се освајачки походи саксонско-немачких феудалаца на земљу Полапских Словена, Чеха и Пољака. Циклус освајачких ратова почео је краљ Хенрих I године 928/929. Још као син саксонског војводе Ота ратовао је против Гломача не покоривши их. У својој невољи Гломачи су тада позвали мађарску племићку војску у помоћ, која је ту прилику искористила за пљачкашки поход на Немачку. Немачком краљу је пошло за руком да организовањем јаке коњице учврсти ратну силу немачке феудалне државе. Те преко потребне мере за централизовање немачке државе и одбијање упада мађарских племића негативно су се одразиле за судбину словенских племена на Лабу. Још на сабору у Вормсу и Мајнцу немачко племство се спремало за освајачки рат. Године 928. немачки краљ је без повода напао Стодоране уз Хавел и убрзо затим 929. године и племе Гломача. Њихов главни град Гану опседали су 20 дана. После освајања града поубијали су све мушкарце, а жене и децу одвели у ропство.[13] Овај напад сломио је војну силу најјачег српског племена које се више од 70 година храбро бранило од франачко-немачких освајача. После тога Хенрих I напао је Праг и потчинио чешке кнежеве под немачку власт. У то време вероватно је изгубило слободу и племе Њижића које је било настањено око данашњег града Дрездена. Године 932. тај исти краљ је потчинио племе Милчана и Лужичана напавши их из правца града Мајсена који је у међувремену подигнут. Дуго је опседао јако племенско средиште Лужичана Љубушу (Liubusua), освојио га и спалио.[14] Године 936. немачка краљевина је освојила или добила под своју војно-политичку контролу земље које су се простирале од Прага преко Мајсена и Бранибора чак до Балтичког мора, као и сва српска племена. Њихова зависност састојала се нарочито у плаћању данка. Између Рудних планина и Хавела основани су на стратегијски важним местима немачки градови у којима је седела војна посада која је владала племенима. Немачки војни феудалци у полапским областима владали су веома сурово. Ото I, син Хенриха I, уздигао је до највеће моћи немачко феудално краљевство. Он је учврстио власт у освојеним крајевима, раширио је на југ до Италије и до западних области суседне Пољске. Под Отом I дошло је до јаких устанака Полапских Словена који су се масовно супротстављали освајачким методама немачког племства. У овим борбама још је доста велики део већ јако издиференцираног горњег слоја стајао на страни побуњених племена. Већ 936/937. подигоше се велетски Редарији (Redarojo), исте године дошло је до рата са Чесима, који је трајао све до 950. г. Под војском маркгрофа Гера, кога је Ото I поставио за политичког надзорника, поробљавање и побуне су достигле највиши степен. Покорена племена организовала су устанке, одбијала плаћање данка и настојала да уклоне маркгрофа Гера. Геро је схватио да неће моћи у отвореној борби мачем да угуши побуну. Зато је измислио превару: позвао је 30 кнежева Полапских Словена на гозбу, претварајући се као да хоће с њима да преговара, почастио их вином и наредио да их побију (939).[15] Чим се вест о овом неделу проширила, подигоше се готово сва полапскословенска племена против омрзнуте туђинске власти и нападоше Саксонце од истока и севера. Саксонску војску под командом Хојка (Hoika) победили су Ободрити. Против ових уједињених снага свих племена (omnes nationes barbarorum) Геро није имао успеха. Ото I пође 939. године сам против побуњеника и водио је с њима многе борбе. Саксонски хроничар Видукинд из Корвеја прича да су Словени радије тежили "рату него миру" и радије трпели "сваку муку него да драгу слободу изгубе. Свакако је прошло много дана док су једни ратовали за ратну славу и проширење своје власти, а други ставили на коцку слободу или најсуровије ропство". У борбама узели су учешћа Ободрити, Редарији, Украни, Стодорани, Хавољани, Лужичани, Милчани и друга племена уз средњу Лабу. Устанак није угушен у отвореној борби. Тек издајом стодоранског кнеза Тугомира, који је био поткупљен, група око Хавела и побуњених племена која су насељавала области све до Одре била је најзад покорена, међу њима и Лужичани и Украни. На западном крају доњолужичке области Геро је наредио да се подигне град Јарина (Gehren), да би одатле могао лакше владати Лужичанима. Друга племена као Ободрити, Редарији и Милчани остали су и даље слободни. За трајну феудалну власт над лужичкосрпским и полапским словенским становништвом војна средства немачке феудалне државе показала су се преслаба. Зато се у експанзионистичку политику умешало хришћанство. Помоћу заједничке вере владајућих и побеђених требало је српске области чвршће везати за немачку феудалну државу. Тако је требала да се даље спроводи феудализација земље економски и политички. Године 948. почело је идеолошко спајање новоосвојених области давањем Лужице и земље Цервиста новооснованој браниборској бискупији. Што се тиче спољне форме, она је завршена године 968. оснивањем бискупија у Мерзебургу, Цајцу (Zeitz) и Мајсену. Али су ратови трајали и даље. Године 950. обновљена су ратовања са Чесима, а између 954. и 963. уследио је нов талас устанака, нарочито северних Полабљана. Године 963. Геро је напао Лужичане. Лужичани, који су се били после 939. ослободили, били су после смелог устанка у "најљућој борби" поново покорени и морали су поново плаћати данак и десетак немачким феудалцима. После тога Геро је напао суседну Пољску (963). После 971. још једном су се ослободили Милчани. Око 990. мајсенски маркгроф Екехард им је одузео стару слободу и нагнао их поново под власт и ропство немачког феудалног племства. Покушај да се још једном ослободе у току немачко-пољских ратова године 1003. није успео. Ратови које су водила српска племена у IX и Х веку били су већином праведни ратови. Земљорадничка војска и посаде утврђења бранили су у њима социјалну слободу већег дела припадника племена и политичку независност целог племена. За ове социјално-политичке циљеве положили су живот многи ратари, вазали и понеки кнез. У ратовима је уништено око 100 утврђења и око сто села. Само 839. године било је спаљено близу данашњег Цезица (Cositz), округ Кетен (Kothen), 12 утврђених градова. Године 929. била је уништена Сана, средиште племена Гломача, а три године касније велики лужички утврђени град Љубуша. Хроника из Мојсијака (Moissiac) прича да је син франачког кнеза 806. године опустошио племенске области Срба и уништио њихова утврђења. Слично је поступио Хенрих II године 1003. против Милчана. Због веће моћи феудалног агресора и социјално-економске структуре зараћених страна, Срби су у овим ратовима претрпели војни пораз. Они су изгубили своју слободу. Политичка моћ у освојеним полапским областима прешла је у руке саксонско-немачког феудалног племства које је ту водило, како је већ писао Фридрих Енгелс, "рушилачке и освајачке ратове".[16] Под војно-политичком влашћу немачких феудалаца у ХI-ХII веку После анексије српских области садржај и карактер политичког развоја у покореним областима, нарочито однос између завојевача и побеђених, одређивали су у великој мери немачки феудалци. Временом у све већој мери политички догађаји на територији српске марке били су везани за важне друштвене и политичке процесе у немачкој феудалној држави, која се у другој половини Х века развила у Свето римско царство и у јак политички фактор у средњој Европи. Немачки племићи ослањали су се у освојеној области на систем бургварда, малих феудалних државних јединица које су продужавале делимично стари српски поредак жупа и утврда и концентрисали се нарочито уз Лаб. Ови бургварди били су војни ослонци племићке моћи. Уз њихову помоћ било је могуће јаче везати покорене области за немачку феудалну државу и образовати црквену организацију. Српска племена преуредила су се и постепено претворила у грофовије и маркгрофовије. Међу њима су биле најважније Мајсенска марка и Источна марка - Марка Лужица. Првој је припадала дуже времена Милска, касније будишинска област. У обема маркама од 1046, респективе 1089, владао је већином феудални род Ветина. Од 1002. па до 1031. област Лужица и Милска припадале су пољској феудалној држави, која се у више ратова борила за освајање обе области. У том немачко-пољском феудалном конфликту источно-српске племенске територије биле су већ објекат а не субјекат политике. По завршетку немачко-пољског ратног конфликта око српских области, марке Мајсен и Лужица су се развиле сразмерно брзо у јаке феудалне територије, чему су у великој мери допринели економски напредак, број становништва и величина српских области. Немачки маркгрофови, углавном тада још етнички српских територија (Мајсен и Лужица), по својим политичким позицијама били су равни немачким војводама и потпадали су под непосредну краљеву власт. У време такозване распре око инвеституре (1073/76 - 1122) политички развој српских области, нарочито Мајсенске марке, био је тесно везан за жестоке борбе између појединих група немачке владајуће класе. Ратови који су се тада водили између припадника и противника цара и римске реформне струје вођени на српској територији, овде као и у другим деловима Немачке били су штетни нарочито за ратаре и занатлије. Племићи су пустошили сељацима њиве, клали ратарима стоку, палили дворове и села, терали становништво из њихове домовине. Тек по завршетку ових догађаја победио је процес стварања феудалних територија, који је потом у српским крајевима довео феудализам до пуног процвата. Јан Бранкачк ***** Najstariji trag srpskom imenu uopšte nalazi se u Plinija i Ptolomeja, i to u sasvim čistom obliku: Serbi, Serboi, Serbvi - inače latinsko ime, po Tacitu, za njih je bilo Veneti, od toga su Njemci za Lužičke Srbe izveli Venden, Sorben, Sorbenvenden, Lauzervenden. A sva srpska plemena, kako na jugu tako i na sjeveru, sebe su oduvijek nazivala jednim opštim imenom "Srbi" ili "Sorabi". "Rab" znači čovjek, "Sorabi" znači "Subraća", "Soljudi". Ime "Sloveni" pak došlo je otud, što su mogli među sobom "sloviti" (govoriti), a Germane, s kojima se nijesu razumijevali, nazivali su "Nijemcima", jer su za njih bili nijemi ili mutavi. I po Šafariku svi su se Sloveni nazivali Srbima, a to, po Dobrovskom, potvrđuje i činjenica, da se dva najudaljenija slovenska naroda tim istim imenom zovu. Lužički Srbi su posljednji ostatak Polapskih Slovena, koji nekada naseljavahu veći dio današnje Njemačke, i to: zapadnu Prusku, Pomeraniju, Branibor, Saksonsku, Anhalt, istočnu polovinu Hanovera, Meklenburg–Šverin, Meklenburg – Sterlic i južni dio Šlezvig–Holštajna, zatim ostrva Febrani, Rujan (Rugen), Uznojmo i Volin u Istočnom (Baltičkom) moru. Sedište Polapskih Slovena, dakle, bilo je između Češke i Baltičkog mora. Na istoku bili su im susjedi Prusi i Litvanci, a na zapadu Saksonci i Tirinžani. Oni su se dijelili na tri ogranka: Bodrići koji su živjeli u zemljama današnjeg Meklenburga i Holštajna, Ljutići u današnjem Braniboru i Pomorju, i Srbi u današnjoj Lužici i Saskoj od rijeke Bobre do rijeke Sale. Nazad hiljadu godina u ovim krajevima nije bilo, dakle, nikakvih Njemaca, nego su svuda živjeli samo Sloveni i to je bila čisto slovenska zemlja. Latinski geograf Sekvestor, polovinom šestog vijeka, piše da "Laba dijeli Nijemce od Srba"... To svjedoče mnogobrojna imena njihovih mjesta, sela, planina, polja, rijeka i potoka, koja su sve do danas čisto slovenska, kao: Dubrava, Gorica, Jasen, Javornik, Lomnica, Laba, Branibor, Kamjenica, Nova Luka, Dobri Lug, Poreč, Ravno, Čorna Voda, Mikra itd. Pošto su Nijemci zvali Slovene: Veneti, Vendi ili Vindi, to mnoga topografska imena u Njemačkoj sa tim korijenom podsjećaju da su nekada tamo Sloveni živjeli, na primjer: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg itd. Berlin je bio njihov "brlog", gdje su držali i hranili stoku, a Lipiska ili Lajpcig bio im je oltar gdje su pod granatom lipom slavili boga Peruna, koji nebom upravlja, onda kada su Njemci još obožavali žabu, i gdje su Sloveni dolazili na sabor obučeni u platneno odijelo, već napredni zemljoradnici, dokle su se Njemci, kao lovci, još odijevali kožom. U istoriji Berlina (iz 1888) stoji da su do XIV vijeka njegovi stanovnici bili Srbi. Članovi mjesnog odbora govorili su na sjednicama srpskim jezikom, a zvanična upotreba njemačkog jezika uvedena je tek pri koncu XIV vijeka. Zna se da je prestonica Njemačke postala od dvaju srpskih sela: Berlina i Kolina. Lajpcig je nekad bio centar Lužičkih Srba. Još u XVIII vijeku suđeno je u tamošnjim sudovima na lužičkosrpskom jeziku. Zato su u toku XVIII i XIX vijeka u Lajpcig rado išli na studije naši ljudi, među mnogima Dositej Obradović, Sima Milutinović – Sarajlija, pa i sam Vuk Karadžić. "Krv nije voda" i ona ih je vukla tamo. Išli su kod svoje braće, od koje su uvijek bili svojski i bratski primljeni. Slovenski karakter Lužice očituje i slovensko porijeklo mnogih tamošnjih znamenitih Njemaca. Tako, na primjer, Lajbnic se u Torgavi (1713) obratio na ruskog cara Petra Velikoga kao Sloven na Slovena, sa riječima: "Naše je porijeklo isto – oba smo Sloveni", Lesing je bio Srbin iz Lužice, za Bizmarka su sami Njemci govorili: "Taj slovenski diplomata", za Katarinu II, koja je rođena u Štetinu u porodici Serbst, ruski istoričari su dokazivali da nije Njemica, već Srpkinja itd. A najbolje se to vidi iz priložene karte, koja pokazuje geografski položaj Polapskih Slovena i njihovu podjelu na mnogobrojna plemena. Mnogi tamošnji stanovnik već sada i ne sluti da u njegovim žilama teče čista i plemenita slovenska krv. Od XI vijeka Polapski Sloveni biju neravni boj sa Njemcima, koji su nasilno kolonizirali njihovu otadžbinu. Pod izgovorom da šire hrišćanstvo među mnogobožačkim Slovenima njemački zavojevači išli su za tim da ih pokore i ponjemče. Sa krstom u jednoj i mačem u drugoj ruci dolazili su ti perfidni misionari kod Slovena, koji su se dugo i uporno, ali uzaludno opirali. Među pokrštena slovenska plemena Njemci su upućivali svoje sveštenike, te su tako i na sve moguće načine naturali pored nove vjere i svoj jezik i svoju kulturu. Malo pomalo nestade starih slovenskih običaja i redom svih drugih narodnih osobina. Na cijelom istočnom i srednjem dijelu današnje Njemačke, gdje je nekada tekao bujan slovenski život, gdje se orila slovenska riječ i pjesma i gdje su slovenske ruke krčile put prodiranju istinske kulture, danas ondje živi samo uspomena na prošlost Polapskih Slovena, i maleni broj Lužičkih Srba ostao je kao živi spomenik i rječito svjedočanstvo slovenskog obilježja ovih krajeva. Sve do Karla Velikog Polapski Sloveni su uspješno vodili borbu za svoju slobodu, a ovaj je iskoristio njihovu pocijepanost i neslogu te ih je bio sve redom pokorio. Poslije Karlove smrti oni su se opet za neko vrijeme uspješno odupirali porobljavanju, ali su Njemci onda kao i poslije bili podmukli neprijatelji. Jednom prilikom je pogranični grof Gero priredio veliku gozbu, i na nju pozvao trideset najglavnijih slovenskih knezova, kojima se pravio dobrim prijateljem. Ovi, ne sluteći ništa zlo, svi dođu. A vjerolomni Gero usred gozbe dadne znak, te oružani stražari navale na goloruke knezove i sve ih mučki pobiju. U poslednjoj borbi koju su vodili Bodrići pao je njihov knez Niklot, čiji su ponjemčeni potomci (Niklotovići) vladali u Meklenburgu sve do Prvog svjetskog rata. To obezglavljenje naroda, izdajstvo kneza Tugomira i nedostatak sloge i jedinstva dovelo je najposlije Polapske Slovene, s malim izuzetkom, do konačne propasti. Tako su Lužički Srbi i ostali Polapski Sloveni, kroz dugi niz vjekova, bili slovenska predstraža na zapadu i tvrdi bedem svojoj braći na istoku, Poljacima i Rusima, protiv silne njemačke navale. Na obalama Sale i Labe, Spreve i Odre tekla je stolećima njihova plemenita krv. Polja Lužice i Branibora, Prusije i Pomeranije zasuta su i presuta njihovim junačkim kostima. Iz mnogobrojnih ratova sa Njemcima pominju se kao istaknuti borci za slobodu i vojskovođe: Zvjezdodrag, Bjelosav, Dervan, i "ponositi" knez srpski" Milivoj, koji je slavno pao na bojnom polju; kao i posljednji njihov vladar knez Pribislav, o kome je Jan Česla napisao (1862) epopeju "Knez Pribislav". On već skoro hiljadu godina, po narodnom vjerovanju, živi skriven u podzemnim hodnicima, negdje kod Borkova, i bdi nad Srbima, da se jednom pojavi i oslobodi Lužicu ispod njemačkog iga. Od velikog broja Polapskih Slovena ostalo je do današnjeg dana neistrijebljeno i neponjemčeno svega oko četiri stotine hiljada Lužičkih Srba. A što je upravo tome glavni uzrok? Zakleti neprijatelj Slovena – Njemac i stari slovenski grijeh – pocijepanost i nesloga. Mjesto da su se sva ta jednokrvna plemena složila i ujedinila u jednu jaku državu, svako je od njih htjelo da živi samo za sebe, a bilo je još i neprijatelj svome susjedu. Proganjali su jedni druge i još pozivali Njemce u pomoć protiv svoje braće. Tako se najposlije i tu potvrdila i ostvarila stara narodna poslovica, koja opominje: "Ko neće brata za brata, on će tuđina za gospodara" I to je najbolja pouka svima sadašnjim slovenskim narodima, da im je spas i budućnost jedino u bratskoj slozi i čvrstom jedinstvu. Za Lužičke Srbe pisao je njemački list "Leipziger Tagblett" oko 1880. g. ovako: "Srpstvo, koje negda tako jako bješe rašireno u Njemačkoj, liči na kakvog dobrog starca na samrtnoj postelji njegovoj, koji već zatvara oči da umre... Oko njega se pretvorilo sve u njemačko, sama polja i rijeke, varoši i sela nosiće još draga mu imena, što im je vrijedan narod njegov davao... Korak po korak zemlje osvajali su Germani (Njemci) od njih. I sa smrću posljednjeg vendskog (srpskog) vladara Pribislava 1134, koji je hrišćanstvo bio primio, ugasi se i posljednji branilac ovog nesrećnog naroda... Sijedi starac je u posljednjim trenucima svoga mučeničkog života... Jedan vrijedan, radan i dobar narod, koji nam je hiljadu i po godina gost bio, sahraniće se". Ali se, srećom, proročanstvo zluradog Švabe nije potpuno ispunilo. Lužički Srbi su se ipak održali, kao što su se zavjetovali devizom na svome "Serbskom domu" u Budišinu, gdje gordo stoji zlatan natpis: "Srpstvo mora istrajati" i kao što ponosno i prkosno pjevaju u svojoj himni: "Srpsku slavu, srpski jezik sila neće uništiti"2 I Lužički Srbi su odista sačuvali svoj jezik, svoje običaje, pjesmu i vjeru u veliku budućnost Slovenstva. Ovaj čestiti narod, pleme našeg plemena, krv naše krvi, bio je najviše izložen germanskom prodiranju ka istoku. Oni su bili sa svih strana ograđeni njemačkim zidom, bez direktne veze sa drugim narodima, kao neko malo ostrvo u nesitom germanskom moru, ali su uprkos tome istrajali. Što su se Lužički Srbi sve do danas sačuvali od potpunog uništenja i germanizacije, mimo ostalih plemena Polapskih Slovena, imaju dosta da zahvale teritorijalnoj bliskosti svoje slovenske braće Čeha i Poljaka, na koje su se naslanjali i ponekad bili u sastavu njihovih država. Tako su za vlade Boleslava Hrabrog živjeli u zajednici sa Poljacima, a u dva maha bili su ujedinjeni sa Česima, i to prvi put pod knezom Samom, a drugi put ih je priključio Česima Karlo IV, i u toj zajednici ostali su više od tri stoljeća (1316–1635), uživajući skoro punu unutrašnju samostalnost. A zatim su potpali pod Saksonce i Pruse. Najveći lužičkosrpski pjesnik Jakob Bart–Ćišinski piše: "Da su Lužičani, kao mali ostatak, posred velikog polapskog groblja, očuvali svoje nacionalne osobine tumači se time, što je ovaj narod kako psihički, tako i fizički neobično snažan. Velika izdržljivost ovog naroda objašnjava se na prvom mjestu neizmjernom ljubavlju prema maternjem jeziku i odanim čuvanjem rođene grude zemlje". Ovo potvrđuje drugi njihov pjesnik Jan Holan, koji je pred svoju smrt naredio da na njegovom grobu posade slovensku lipu, simbol vjere u bolju budućnost, i da na grobu napišu "Srbin – vječno Srbin". Jedan lužičkosrpski sveštenik iz kraja XIX vijeka kaže: "Nas već odavno ne bi bilo kao narodnosti, da matere još i danas, i na samrtnom času ne zaklinju svoju djecu, da čuvaju svoj jezik i svoje običaje". A jedan Lužički Srbin iz Amerike sa ovakvom nostalgijom piše: "Ljetos će biti 14 godina kako sam se odselio u novi svijet. Ali ja mislim često na dragu srpsku Lužicu, gdje je moja kolijevka stajala, gdje sam u školu hodio i u miloj srpskoj riječi moj "Oče naš" pjevao. Možda se opet vrate ti sretnji časovi kada ću imati rodnu grudu pod nogama". Ni u najgorem duhovnom mraku i materijalnoj bijedi Lužički Srbi nijesu gubili vjeru u povratak svoje slobode. Pored naslona na svoju susjednu braću Čehe i Poljake, visoke nacionalne svijesti i žarkog rodoljublja, Lužički Srbi za svoj opstanak pod tako teškim okolnostima imaju da zahvale i svojoj odličnoj organizaciji. Kod njih su postojala ova društva, listovi i ustanove: Srpska matica, Srpski muzej, Srpska biblioteka, Srpska knjižara i štamparija, Srpski soko, Srpski savez Domovina, Srpska čitaonica, politički dnevnik, "Serbske novine" itd. Sve su to Njemci bili varvarski uništili, ali se opet obnavlja i podiže. Jezik Lužičkih Srba dijeli se na dva dijalekta, koji su oba postala književnim jezicima. Gornjo-Lužičani ili, kako sami kažu, Gornjo-Srbi približavaju se po jeziku Česima, a Donjo-Lužičani ili Donjo-Srbi Poljacima. Ali po mnogim jezičkim osobinama stoje bliže nama nego Česima ili Poljacima. Narodni običaji kod Lužičkih Srba u velikoj mjeri su očuvani, uprkos tome, što su germanizatori i crkvom i školom i svim drugim sredstvima vjekovima radili da ih uklone. Oni shvataju da su im baš ti njihovi običaji najmoćnije oruđe za odbranu i za održanje svoje narodnosti u moru tuđinštine. Najčistije su se sačuvali od germanskog uticaja Srbi u Donjoj Lužici oko Hoćebuža, naročito na rijeci Sprevi, u Sprevaldu, kako ga zovu Njemci ili Blotu kako ga zovu Srbi. Blot je zbog svoje prirodne ljepote vrlo omiljeno izletište za Berlince. Potpuno srpski karakter ovoga kraja najbolje se vidi pijačnih dana u Hoćebužu kada ulice poplavi živopisna donjolužička narodna nošnja. Grb Gornje Lužice je: zlatni gradski bedem na plavom polju. Donje Lužice: crveni bik na belom štitu. Lužičko-srpska zastava: plavo-crveno-belo (vodoravno). Himna: "O Lužica, lijepa moja" (Zejler). Narodnu književnost probudila je Reformacija. Najstariji rad na tom polju je prevod Biblije 1548. Prva njihova štampana knjiga, Luterov Katihizis, datira iz 1574. g. Stvarni književni početci zapažaju se u toku XVII i XVIII vijeka, i to sve na crkvenoj i vjerskoj osnovi. I tek početkom XIX vijeka prelazi se na svjetovni pravac pisanja. Godine 1809. Jan Dejka, seljački sin i drvodjelja po zanatu, pokrenuo je rukopisne novine, u kojima je korio svoj narod za nehat i budio mu narodnu svijest pričama o velikoj slovenskoj porodici. Omladina, koja je bila glavni nosilac nacionalne svijesti i preporoda kod svih slovenskih naroda, i ovdje je igrala glavnu ulogu. Prvi se pojavio mladi pjesnik Andrija Zejler, koji je bio obrazovan pod uticajem češkog istoričara Palackog, Srbina Sima Milutinovića – Sarajlije i Poljaka Andrije Kuharskog, te je u svojoj pjesmi pozivao: "Ustaj, Srbine, i imaj svoju dušu". Da ohrabri svoje zemljake, pokazivao im je kao i Dejka veličinu Slovenstva, uzvikujući: "Od Labe do Dunava, od Ledenog mora i Baltika do Kamčatke, sve je to naša srpska velika Otadžbina". Ono što je Srbima Dositej Obradović, Hrvatima Ljudevit Gaj i Slovencima Valentin Vodnik, to je Lužičkim Srbima Jan Ernest Smoler: njihov preporoditelj i prvi istinski duhovni i politički vođa. Pored Smolera istaknuti su kao pjesnici i književnici uopšte: Bohuvjer Pful, Mihal Hornik, Handrij Dučman, Radisrb Vjela, Mihal Ciž, Mihal Domaška, Herta Vitezić, Jan Holan, Mihal Čok, Mina Vitkojc, Jan Skala, koji u svojoj pjesmi "Jugoslovenima" izražava bratsku ljubav i privrženost Lužičkih Srba prema našim narodima, i moli ih da pomognu njegov porobljeni narod u teškoj borbi za opstanak, oslobođenje i bolji život. Početak te pjesme glasi: "Braćo na jugu! Nema li u vas srca i duše koja bi gledala na Sjever, Tamo gdje se u njemačkom moru Bori mali narod Lužičkih Srba" Skala je poginuo u ratu, a u njega je polagana velika nada. A najveći i prvi moderni pjesnik među svima bio je Jakub Bart Ćišinski. On je tvorac lužičkosrpskog jezika, kao Vuk Karadžić kod nas i Prešern kod Slovenaca. To je njihov Gete. Od njega ima 14 knjiga pjesama, koje sve odaju plemenitu i veliku dušu, a iz svakog redka odiše neizmjerna ljubav spram sirotne Lužice i njenog ubogog naroda, koji vjekovima pati pod tuđinom. Njegova knjiga soneta je savršenstvo lužičkosrpske poezije i jedno od najljepših djela svjetske poezije uopšte. Kao pravi narodni apostol on ga tješi, bodri i napaja mu dušu vjerom u narodni vaskrs i oslobođenje. Od ženskih je kao pjesnik najslavnija Mina Vitkojc. Ona u prvoj pjesmi svoje zbirke, koja ima naslov Srpski narod, ovako dirljivo pjeva: "Tebe su ubili, metnuli su te u grob, smrtnu su pjesmu tebi ispjevali, ali ti si ipak još živ. Već. davno osuđen si na smrt, ali ti nećeš da propadneš, ti si raskomadan i razbijen, ali ti još uvijek dišeš". Dalje, moli sunce da se smiluje na svoja stvaranja koja idu pognuta i propadaju. Moli vjetar da zapjeva o ovom narodu pjesmu uskrsa i slobode. Moli boga da ne propadne taj narod koji spava dubokim snom, dok tuđinski duh ko vampir ulazi u njegove svetinje... i završava! "Zaori nam se ponovo naša srpska pjesmo, Koja od pradavno dremaš u pećinama, Stvori, o bože, veliko čudo, Probudi život kod nas Srba". Od naučnika su najpoznatiji: slavista Petar Jordan i, naročito, filolog Arnošt Muka, veličina svetskoga glasa, bio je član obiju naših Akademija i Matica i nosilac srpskih i crnogorskih ordena. On je lužičkosrpski Vuk Karadžić. U muzičkoj umetnosti su najznamenitiji Kravc, Kocor i Pilk, a u slikarskoj Vjela, koji je bio omiljen na dvoru ruskog cara Aleksandra I. Kao dramski pisac istakao se Jozef Novak. On je preveo Preradovićevu pjesmu "Zora puca, biće dana", itd... Imaju veliki broj kulturnih radnika Lužičkosrpsko stanovništvo se bavi uglavnom zemljoradnjom i šumskom industrijom. Na zavidnoj su visini stočarstvo, pčelarstvo i ribarstvo. Imaju neiscrpne rudnike uglja, koji izvoze. Kod njih je najveća fabrika aluminijuma u cijeloj Njemačkoj. A industrija stakla je na visokom stepenu. Kod njih je jako razvijen osjećaj solidarnosti, gotovo svi Lužički Srbi su socijalno osigurani. Lužičkosrpski narod mnogo voli da priča i da pjeva. On ima svoje priče i bajke, narodne poslovice i zagonetke, balade, ljubavne i šaljive popjevke, romanse, plesne, svatovske i pobožne pjesme itd. Imaju i neku vrstu postarijih epskih narodnih pjesama. Veoma vole muziku i igru. Najomiljeniji su im instrumenti gajde i gusle, i nešto između to dvoje, što oni zovu serbska pišćel, zatim klarinet i dr. Pjevaju i uz gusle (V. Novak). U narodu se igraju kola isto kao kod nas. Skoro svako selo ima svoje pjevačko društvo. Praktikuju se stari slovenski običaji kao na primjer potapanje smrti u proljeće, žetva, Božić, Uskrs sa šaranjem jaja, svadbe, procesije (ovo dvoje poslednje naročito). Pitanje lužičkosrpsko postoji ustvari od kako su Polapski Sloveni porobljeni od njemačkih zavojevača. Ali je prvi put postavljeno pred međunarodni forum na mirovnoj konferenciji poslije Prvog svjetskog rata. Onda je lužičkosrpski narodni odbor uputio na mirovnu konferenciju jedno izaslanstvo, koje je predvodio narodni poslanik Arnošt Bart, da traži pravo samoopredjeljenja za Lužičke Srbe, i da im se mirovnim ugovorom osigura narodni opstanak i autonomija. U evropskoj javnosti bila je povedena živa propaganda za Lužičke Srbe i njihove opravdane zahtjeve, ali ipak u versaljskom ugovoru nije dodirnuto lužičkosrpsko pitanje. Bart sa drugovima vratio se razočaran u Lužicu, i još je bio osuđen na nekoliko godina zatvora u tvrđavu Golnov, zato što se usudio da javno brani sveto pravo svoga naroda. Pušten je na slobodu tek na posredovanje predsjednika Masarika. Tako su Lužički Srbi opet bili ostavljeni pod svojim vjekovnim neprijateljima Njemcima, te su, naročito po dolasku na vlast famoznog Hitlera, bili prva žrtva bjesomučnog proganjanja, germanizacije i nacističke rasne mržnje. Baš na njima su isprobani zloglasni njemački koncentracioni logori. Po padu hitlerizma Lužički Srbi su se s pravom nadali da će bar ovoga puta uspjeti da dobiju slobodu i nezavisnost bilo posebno, bilo u federaciji sa Čehoslovačkom. Za to su slali memorandume svima saveznicima tražeći svoje pravo. Naročitu nadu su polagali na bratsku Jugoslaviju. Jurij Rjenč, koji je svršio studije u staroj Jugoslaviji, dolazio je u Beograd. On je bio lijepo primljen i obećana mu je svesrdna pomoć A na Sveslovenskom kongresu u Beogradu je u proglasu rečeno: "Mi ćemo da podržavamo jedni druge na političkom, ekonomskom i kulturnom polju i staraćemo se da ne propadne ni najmanji slovenski narod, da i najmanji naš čovjek sačuva svoj nacionalni opstanak, svoju nacionalnu kulturu i obezbijedi svoj nacionalni razvitak". Ali su, nažalost, i ovog puta Lužički Srbi ostavljeni na milost i nemilost Njemcima. Oni na papiru imaju manjinska prava. 1948. godine donešen je "Zakon o zaštiti prava srpskog stanovništva", koji sadrži ravnopravnost jezika u krajevima naseljenim pored Njemaca i Lužičkim Srbima, u školama i uredima, dvojezični napisi na firmama itd. I uz izvjesnu podršku Sovjetskog Saveza i to bi bila dobit i zaštita da se sačuvaju potpune germanizacije. Ali se u Lužicu doselio veliki broj Njemaca iz Sudetskih oblasti i iz Poljske, te sada nema skoro ni jednog kompaktnog srpskog sela, (varoši su odavno sa većinom nemačkog stanovništva, a tako ni jedne čisto srpske škole. Na taj način, poslije hiljadugodišnje uporne borbe, Srpska Lužica, taj slovenski Helgoland u germanskom moru, taj spasonosni Ararat, na kome su preživjeli posljednji ostaci jednog velikog naroda – Polapskih Slovena – koga je halapljivi njemački moloh progutao, nalazi se u agoniji. Napominjem da su Česi i Poljaci oduvijek, pa i sada pomažu Lužičke Srbe moralno i materijalno. Oni imaju čitavu literaturu o njima, otvaraju za njih škole, primaju njihove studente na svoje univerzitete, koji imaju lektora za lužički jezik itd. Međutim, mi, koji smo im po krvi i jeziku najbliži, malo se za njih interesujemo! Zato završavam ovo saopštenje s apelom na ovaj visoki dom – Akademiju nauka – da se ta anomalija ispravi. To jest: da se našoj braći Lužičkim Srbima posveti dužna pažnja, ispita njihovo sadašnje stanje i shodnim putem i načinom pomogne, da sa svim ne utonu u nesito njemačko more. Savo J. Orović ***** Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske. Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija. Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg, tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci, balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni, imali su svoga cara i utvrdjene gradove. Nemci su ih zvali Ljutice, kao hrabre i zestoke. Rimskogalski pisac Vibius Sekvester navodi da su u njegovo doba, pre vise od petnćst vekova, svi polabski Sloveni nazivali sebe Serbeti. U hronici sacuvanoj u Minhenu citira se da su Srbi bili tako veliko carstvo da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto srpskog jezickog porekla". Nadjeni su tragovi da su Srbi doprli cak do Svedske, o cemu svedoci zvanicna titular svedskog kralja, u to vreme je bio zajednicki kralj svedski, norveski i vendski. Rus Gilferding i Nemac Helmhold pisu da su Srbi u Baltickoj Srbiji imali svoga cara i to pre vise od tri hiljade godina, znaci trinćst vekova pre Hristovog rodjenja. Safarik ukazuje na poreklo sadasnjih Srba iz Velike Srbije (Sebrani spisi I-43), gde katolicki biskup Dubrava kaze: "Srbi osvojise Gornju i Donju Luzicu i uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im 32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih. Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom. Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30 godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno". Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U petnćstom veku varosi su im vec postale nemacke, a sela u 18-om veku. Tako je nestao jedan dobar narod, koji je tu ziveo hiljadupetstotina godina pre Nemaca. Cehoslovaci dovode svoje prvo postojanje od kralja Sama ili Samka, ili Svevlada, koji je u sedmom veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov, naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk. Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu, knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike, svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven. Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan". edit: boldovano ono sto neke zanima (kolko videh u drugom topicu)

Da, moja greska, navika zbog jedne oblasti ovde u blizini Uzica.

Ne nego o brdo poznatih nemackih licnosti koji vode srpsko poreklo, pa prica o genocidu i popaljenim srpskim gradovima u baltickoj oblasti itd itd mada, da ima veze i sa dzinovima, jer dokazuje da smo bili komsije :P

Stvar je o tzv Luznickim Srbima, ali je to preduga prica da bih je postovao na ovom topicu, mozda se iscimam i napravim novi, o vezi Nemaca i Srba itd.

Hm, ne kontam kako mi je ovo uspelo :) Pa dobro, da ljudi mogu 2 puta da procitaju ;) Ako bi neko od admina mogao da obrise onaj duplikat bio bih mu vecno zahvalan ....

We dont need another hero.... We need anti-hero! :) On je shape-shifer i man-eater (ne, nema veze sa mis Furtado). On je otprilike Borg civilizacija u malom. On je unapredjena verzija T1000 jer moze da pretvori delove tela u nesto "malo" vece od obicnog hladnog oruzja. Prince of Persia je nespretni klovn u poredjenju sa njegovim kretanjem po NYC. Da, to je Alex Mercer. Igra je dosla na 20% izrade i obecavaju je za drugu polovinu sledece godine. Po onome sto su novinari videli, i po onome sto deveolperi kazu, trebalo bi da je akciona avantura...znaci zanimljivija verzija Obliviona il tako nesto ;) Evo sta reklamica kaze: * Unprecedented Abilities and Control - Play as the most powerful and dynamic character ever created with innovative shapeshifting powers and over the top parkour locomotion movement. o Shapeshifting - Attack with brutal and devastating powers; instantly triggering hundreds of power combinations (Attack, Defensive and Sensory). o Disguise - Assume the perfect disguise by transforming into any character and assuming the victim's powers, skills and abilities. * Open-World Action Thriller - New York City is your hunting ground! Jam-packed, vibrant, fully interactive city filled with thousands of people and enemies out to destroy you. * Conspiracy Based Storyline - Delve to the bottom of a conspiracy that has haunted the American government for decades. Who is responsible for your condition? Only you can find out! * Multiplayer - 2-Person Co-Op Online Multiplayer.

@Voodoo To ti nesto iz sopstvenog iskustva ili?? Ja nisam ni poredio ove i neke druge sto sire noge. Sto se tripujes? Lepo rekoh na kraju tog line-a: "i dozvolile da se to dozna" :) Btw, imam tetku, gradsko je dete, koja zbog muza nije mogla da ima decu. Nikad joj nije palo na pamet da to "odradi" sa strane, iz ljubavi prema doticnom, bez obzira na ogromnu zelju za decom (a u to doba nije bas bilo zamene u vidu epruveta i vestacke oplodnje). E sad sto jedna glupaca ode kod ociglednog prevaranta i "vracha" i zadigne suknju, e to mi smeta. Reci, nema drugog nacina? I ako su sve one bile u toliko jadnom stanju itd itd, a opravdanje je u fazonu "nisu imale mogucnosti i pameti za nesto drugo", ispade da su sve "nerotkinje" pokupljene sa nekih chuka, jedno 50 Km od asfaltiranog puta? Ma da... Elem, nije poenta u njima, uradile su sta su uradile, i jbga saznalo se. No, par se vas bacilo u njihovu "odbranu", dok ih ja i dalje smatram debilchinama, a ustvari jedini koji su u celoj prici nesrecno zavrsili i koji ce najvise osetiti to na svojoj kozi su DECA. E bash zbog dece, taj skot fino u Zabjelu, pa da proveri "injekcije" koje tamo "leche". I ne vidoh ovo iz prve. Odlicno. Al vidi se da se promenio ministar finansija, inace bi bilo i ovo "podrivanje" PDVa i drzave ;)

Carl Kosta Savich: Albanian Skenderbeg SS Division Second World War: Genocide in Kosovo Albanian Nazi troops in WW2 Launched a Wide Spread Terror Against Kosovo Serbs Albanian Nazi's were specially brutal to the Serb Orthodox clergy Murder of an Orthodox priest in Devic, WW2 The historical and political precedents for the creation of a greater Sqiperia or Greater Albania was set during World War II when the Kosovo and Metohija regions along with territory Southwest of lake Skutari from Montenegro and the western region of Southern Serbia, or Juzna Srbija (now part of Macedonija), were annexed to Albania by the Axis powers led by Fascist Italy and Nazi Germany, under a plan devised by Benito Mussolini and Adolf Hitler to dismember and to destroy the Serbian Nation and people, which the Germans and Italians perceived as the main threat to the axis powers and to the Third Reich in the Balkan. On April 7, 1939, Italian troops invaded and occupied Albania forcing the Albanian ruler King Zog I Ahmed Bey Zogu, to flee to Greece. Italy formally annexed into the Kingdom of Italy under the Italian king Victor Immanuel and established a military government and viceroy. The Italian began a program to colonize the country when thousands of settlers emigrated to Albania. An Albanian Fascist Party was established with Albanian Black skirts based on Italian models. The Albanian Army consisted of three infantry brigades of 12 000 men. On October 28 1940, Italy invaded Greece from Albania with 10 Italian divisions and the Albanian Army but were driven back. Germany sought to assist the Italian-Albanian offensive by operation Alpine Violet, a plan to move a corps of tree German mountain divisions to Albania by air and sea. Instead German built up a heavy concentration of the German Twelfth Army on the northwest Greek Border with Bulgaria, from where the German invasion was launched. On April 6, 1941, Nazi Germany and the axis powers invaded Yugoslavia, Operation Punishment, and Greece forcing the capitulation of Yugoslavia on the 17th, and Greece on the 23rd. Yugoslavia was subsequently occupied and dismembered. The Axis powers established a greater Albania or greater Shqiperia at the expense of Serbia and Montenegro. Territory from Montenegro was annexed to Greater Albania. From Serbia, the Kosovo and Metohija were ceded to greater Albania, along with the western part of Southern Serbia (Juzna Srbija), now part of Macedonia, an area which was part of Stara Srbija (Ancient Old Serbia). This Kosovo-metohija region and the surrounding territory annexed to Greater Albania was called "New Albania". To create an ethnically pure Shqiptar Kosovo, which Albanian called "Kosova", the Shqiptari (Albanians) launched a widescale campaigns of ethnic cleansing and genocide. Ethnic Serbs in the Kosovo-Metohija regions were massacred, and their homes were burned, and survivors were brutally driven out and expelled in policy of ethnic cleansing and genocide. The Balli Kombetar (BK or National Union) was an Albanian nationalist group led by Midhat Fresheri and Ali Klissura whose political objective was to in incorporate Kosovo-Metohija into a Greater Albania and to ethnically cleanse the region of Orthodox Serbs The Abanian Committee of Kosovo organized massive campaigns of ethnic cleansing and genocide against the Orthodox Serbian inhabitants of Kosovo- Metohuja. A contemporary report described the ethnic cleansing and genocide of Serbs as follows: Armed with material supplied by the Italians, the Albanians hurled themselves against helpless settlers in their homes and villages. According to the most reliable sources, the Albanian burned many Serbian settlements, killing some of the people and driving out others who escaped to the mountains. At present other Serbian settlement are being attacked and the property of individuals and of communities is either being confiscated or destroyed. It is not possible to ascertain at the present time the exact number of victims of those atrocities, but it may be estimated that at least between 30.000 and 40.000 perished. Bedri Pejani, the Muslim leader of the Albanian National committee, called for the extermination of Ortodox Serbian Cristians in Kosovo Metohija and for a union of a Greater Albania with Bosnia and Herzegovina and the Rashka (Sandzak) region of Serbia, into a great Islamic state. The grand Mufti of Jerusalem, Haj Amin El Husseini was presented to Pejani a plan which he approved as a being in the interest of Islam. The Germans however rejected the plan. On September 3, 1943, Italy capitulated by signing an armistice with the Allies. The German were now forced to occupy Albania with the collapse of the Italian forces. The Germans sent the 100th Jaeger Division from Greece and the 297th Infantry Division from Serbia and the German 1st Mountain Division to occupy Albania. These troops were organized into the XXI Mountain Corps which was under the command of General Paul Bader. Additional security forces for the interior were needed, however, to free up Germans troops for defense of the coastline. The decision was made to form an Albanian SS mountain division for this purpose. In April in 1944, recruitment for the Albanian SS division began under direction of the newly formed Albanian Nazi party, which has been formed through the efforts of Ernst Kaltenbrunner. Acting upon instructions of Reichsfuehrer SS Henrich Himmler, the SS main office ordered the formation of an Albanian volunteer mountain division on April 17, 1944. SS Brigadefuehrern and Generalmajor of the Waffen SS Josef Fitzhum, who Headed the Higher SS and Police Command in Albania, oversaw the forming and training of the division. The SS high Command planed to create a mountain division of 10.000 men. The Higher SS and Police Command in Albania, in conduction with the Albanian National Committee, listed 11.398 possible recruits for the Waffen SS mountain division. Most of these recruits were "kossovars", shqiptar Ghegs from Kosovo Metohija in Serbia. The Shqiptar Tosks were found mainly in southern Albania. Most of the Shqiptar collaborators with the nazi forces were theNazi forces were the so-called Kossovars, ethnic Shqiptars from the Kosmet of Serbia. The Nazi German-sponsored Albanian gendarmes, special police and para-military units were made up by Kossovars. The Kossovars were under the direct control of the Albanian Interior Minister Xhafer Deva. The Skanderbeg Division was formed and trained in Kosovo and was made up mostly of muslim Shqiptar Kossovars. There were only a small number of Albanians from Albania proper in the division. The Skanderbeg Mountain Division of the Wafen SS was thus essentially a Kosovo or Kosmet Division. The Division was stationed and operated in Kosovo and other Serbian regions almost exclusively. Of the 11.398 recruits listed for the Division, 9.275 were ascertained to be suitable to draft in the Waffen SS. Of those suitable to be drafted, 6.491 Albanian were chosen and inducted into the Skanderbeg Division. To this Albanian core were added veteran German troops primarily Reichdeutsche from Austria and Volkdeutcshe officers, NCOs, and enlisted men, transferred from the 7th SS Mountain Division "Prinz Eugen" which was stationed in Bosnia-Hercegovina. The Kosovo Albanian 21st Waffen Gebirgs Division der SS "Skanderbeg" consisted in total of 8.500 - 9.000 men of all ranks. The 6.491 Shqiptar recruits were assembled at depots in Kosovo where the formation and the training of the division began. The official designation for the division was 21 Waffen Gebirgs Division der SS "Skanderbeg" (Albanische Nr 1). The SS Main Office designed a distinctive arm patch for the division, consisting of a black double-headed eagle on a red background, the national symbol of Albania. The word "Skanderbeg", embroidered in white, appeared above the eagle and was warn on the left sleeve. The right collar patch consisted of a helmet with a goat's head on top, the helmet supposedly worn by George Kastrioti Skanderbeg, after whom the division was named. The Shqiptars recruits in the division wore a white skullcap, the national attire of the Shqiptar Ghegs. The SS main office also issued gray skullcaps with the Totenkopf (death's head) insignia sewn on the front below the Hoheitszeichen (the national symbol of Nazi Germany, consisting of a white eagle over a Nazi swastika). Division was named after George Kastrioti, or Gjergj Kastriota, also as Kastriotis (1405-1468), national hero of Albania, who fought for the Ottoman Turks. As a child, Kastrioti was given as a hostage to Sultan Murat II to be brought as a Muslim at Adrianople (Edrine). Kastrioti became an officer in the Ottoman Turkish army and led the Turkish forces in many victories over Christian troops. Murat II was impressed with his valor and bravery in his battle for Islam and gave him the name Iskander Bey in Turkish, from "Iskander", Aleksander the Great, or prince Aleksander, and "bey", master. The name was shortened to Skanderbeg, beg being the local variant of bey. Later Kastrioti renounced Islam and converted to Christianity and attacked his former Ottoman Turkish masters. He captured the Albanian capital Kroja from the Turkish governor and proclaimed a revolt against the Turks in 1442. Sultan Mohammed II sent Turkish armies to defeat the renegade Kastrioti, but he was able to defeat Turkish forces, wich besieged Kroja but could not capture it. Kastrioti died in 1468. Kroja surrendered in 1479 and the Turks occupied Albania. The Albanians in the Skanderbeg Division were mostly Muslims, of the Bektashi and Sunni sects of Islam. The division contained several hundred Albanian Catholics, followers of Jon Marko Joni. The first commander of the Skandereg division was SS Brigadefuehrer Generalmajor of the Waffen SS Josef Fitshum, who commanded the division from April to June 1944. After the Juli 20, assassination plot against Hitler, Fitzhum was appointed supreme commander in Albania. In June, SS Stardentenfuehrer August Schmidhuber was appointed division commander, a post would hold until August 1944. On June 21, 1944, Schmidhuber was promoted to SS Oberfuehrer and later in the war, he would be promoted to SS Brigadefuhrer. SS Oberstrumbannfuhrer Alfred Graf commanded the reorganized remnants of the Skanderbeg Division from August 1944, to may, 1945. The Shultzstaffel or SS was created in the period 1923-1925 and was initially known as the Stosstrupp (Shock troop) "Adolf Hitler". On Januari 16, 1929, Hitler appointed Heinrich Himmler leader of SS, Reichsfuehrer SS. The SS was envisioned as an elite troop of the Party, a praetorian bodyguard to Hitler and the Nazi leadership. The SS was a formation "composed of the best physically, the most dependable, and the most faithful men in the Nazi movement. In 1940, combat units of the SS were formed, collectively termed the Waffen SS. Approximately 30-40 Waffen SS divisions were formed during the war, divided into three groupings, Waffen divisions made by Germans, those made up of ethnic Germans outside the Reich, and those made up of non-Germans. "Divisions der SS", Divisions of the SS. On September 27,1939, Reichsfuehrer SS Heinrich Himmler as Chief of German Police consolidated the Gestapo, Kripo, and SD under an SS Main Office of Reich Security, or the RSHA. The RSHA was the actual body entrusted with the overall administration of the final solution at the Jewish Problem, what became known as the Holocaust. The SS Economic and administrative Main Office or WVHA, run the concentration camp system. Nazi concentration camp personnel and guards, althout not under the command of the Army or the Kommandoamt der Waffen SS, neverthless, wore Waffen SS uniforms and received Waffen SS paybooks. Reichfuehrer SS Heinrich Himmler oversaw a program that resulted in the extermination of millions of men, women and children. Himmler was the Arhictect of genocide and of the Holocaust and the Wafen SS was his "private army", the black angels". In Jun,1944, The Skanderbeg Waffen SS Mountain Division engaged in large-scale field maneuvers in the area between the towns of Berane and Adrijevica in Monte Negro (Crna Gora). Garrisons of Skanderbeg division were established in Kosovo towns of Pec, Jakova, Prizren, and Pristina. Further training of the division continued in August as new recruits were inducted in the division. An artillery battalion of the division, consisting of two batteries, was located in Gnjilane. The first major action of the division occurred in August, 144 in Kosovo. In September, 1944, the Skanderbeg division occupied the Southern Serbia (Juzna Srbija) region now part of the communist created republic of Macedonia, and helped to garrison the region. The Skanderberg division was ordered into the areas surrounding the towns Skoplje (or Skopje), Kumanovo Presevo and Bujanovac. Sanderbeg operated in Stara Serbija (old and Ancient Serbia) region, in the towns of Pec, Gnjilane,Djakovica, Tetovo Gostivar, and Kosovska Mitrovica, then part of Kosovo Metohija and Southern Serbia. In November, 1944, when the German armies in the Balkan were retreating from Yugoslavia and the Balkans, the Skanderbeg division remnants were reorganized into Regimentegruppe 21 SS Gebirgs "Skanderbeg" and was transferred to Skoplje, according to one account of the movements of the Battle group. This SS Kampfgrupe "Skanderbeg", along with the prinz Eugen Divisin, defended the Vardar valley. The battle group "Skanderbeg" and Prinz Eugen held the Vardar area because it was the sole corridor of escape for the retreating German armies in Alexander Loehr's Army Group E, which was retreating from Greece and Aegean Islands. The Skanderbeg Battle Group along with the Prinz Eugen Division retreated to the to the Brcko region of Bosnia-Herzegovina by mid-january 1945. At this time the remaining Skanderbeg personnel were incorporated into the 14th SS Volonteer Mountain Infantry Regiment of the 7th SS division Prinz Eugen. The remnants of the Skanderbeg Division fought in this formation until the end of the war, retreating to Austria in May, 1945. The Skanderbeg division engaged in a policy of ethnic cleansing and genocide against the Serbian Orthodox Christian populations of the regions under occupation by the division in Kosovo Metohija, Montenegro, and southern Serbia. Balkan Historian Robert Lee Wolff, in the "Balkans in Our time", described the genocide committed against Kosovo Serbs by the Shqiptar 21st Waffen Gebirgs Division der SS Skenderbeg as follows: In the regions annexed by the Albanians, their so-called Skanderbeg division, made up of members of the Albanian minority in Yugoslavia, massacred Serbs with impunity. Historian L.H. Stavrianos, in "The Balkan Since 1453", described the genocide committed against Orthodox Serbs by the Shqiptar Skanderbeg Division in these terms: Yugoslav Albanians, organized in their fascist Skanderbeg Division, conducted an indiscriminate massacre of Serbians. The Skanderbeg Division played a role in the Holocaust, the genocide if European Jewry, by rounding up scores of Kosovo Jews in a group roughly 500 persons deemed enemies of the Third Reich when the division occupied Prizren in Kosovo Metohija. The division sought to create ethnically pure Kosovo, ethnically cleansed of Orthodox Serbs, Jews and Gypsies the untermenschen (subhuman), who were targeted for extermination. The Nuremberg War Crimes Tribunal declared the Shutzstaffel or SS criminal organization and every individual member of SS was found to Be a war criminal guilty of "planning and carrying out crimes against humanity". The Shqiptar Kosovars in the 21st Waffen Gebirgs Division "Skanderbeg" committed war crimes and genocide against the Orthodox Serbian population of Kosovo. The Shqiptar planed and carried out crimes against humanity in Kosovo. Orthodox Serbians of Kosovo were the victims of ethnic cleansing and genocide. This genocide would contribute in the Shqiptar goal and policy to create an ethnically pure, Shqiptar Kosovo, in an attempt to create a greater Shqiperia or greater Albania. Following World war II, the Yugoslav Communist dictatorship allowed the policy of ethnic cleansing and genocide against the Orthodox Serbs to continue, and indeed, gave greater impetus and legitimacy to the policy. --- During World War II, the Axis powers dismembered and occupied Yugoslavia and created a greater Albania by annexing the Serbian region of Kosovo-Metohija by Nazi Germany, Germany formed a Shqiptar "Kosovar" Waffen SS Division, the 21st Waffen Gebirgs Division der SS "Skanderbeg" which engaged in a policy of ethnic cleansing and genocide against the Orthodox Serbian population of Kosovo. The result was that the Shqiptars, with the help of Germany, were able to virtually exterminate the Serbian and Jews populations of Kosovo, thereby creating an ethnically pure, Nazi German-sponsored Greater Albania or Greater Shqiperia. During the WW2 Albanian Nazi's destroyed many Orthodox shrines Ruins of Devic monastery. The nuns returned to the ruins of their shrine after the war in 1950. Spisak uništenih i oskrnavljenih crkava na Kosovu i Metohiji (Jun-Oktobar 1999) 1 MANASTIR SV. TROJICE u Mušutištu, pored Suve Reke I-VII 14.v 2 CRKVA PRESVETE BOGORODICE u Mušutištu pored Suve Reke I-VII 14.v 3 MANASTIR SV. MARKO u Koriši kraj Prizrena I-VI 15.v 4 MANASTIR SV. ARHANĐELA GAVRILA u Binaču pored Vitine I-IV 14.v 5 MANASTIR DEVIČ, pored Srbice I-III 15.v 6 MANASTIR SV. UROŠA, Šarenik, Gornje Nerodimlje I-VI 14.v 7 MANASTIR I CRKVA SV. ARHANĐELA, Gornje Nerodimlje I-V 14.v 8 CRKVA SV. NIKOLE LETNJEG, Donje Nerodimlje I-V 20.v 9 CRKVA SV. STEFANA, Donje Nerodimlje I-V 20/14.v 10 CRKVA VAVEDENJA BOGORODICE u Dolcu pored Kline I-VI 14.v 11 CRKVA SV. NIKOLE u selu Slovinje kod Lipljana I-V 16.v 12 CRKVA SV. APOSTOLA PETRA I PAVLA u Suvoj Reci I-VI 20.v 13 CRKVA SV. TROJICE u Petriču pored Peći I-VI 20.v 14 CRKVA VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE u Belom Polju, Peć I-IV 16.v 15 KATEDRALNA CRKVA SV. UROŠA u Uroševcu I-IV 20.v 16 CRKVA SV. ILIJE u Vučitrnu I-IV 19.v 17 CRKVA SV. JOVANA PRETEČE u Samodreži kod Vučitrna I-VI 20/14.v 18 CRKVA SV. PARASKEVE u Drsniku kod Peći I-IV 16.v 19 BOGORODIČINA CRKVA, selo Naklo kod Peći I-IV 20.v 20 CRKVA SV. TROJICE u Velikoj Reci pored Vučitrna I-V 20.v 21 CRKVA SV. APOSTOLA u Petrovcu kod Kosovske Kamenice I-IV 20.v 22 CRKVA SV. BOGORODICE u selu Podgorce kod Vitine I-IV 20.v 23 CRKVA ZAČEĆA SV. JOVANA PRETEČE u Pećkoj Banji I-IV 20.v 24 CRKVA SV. BOGORODICE u Đurakovcu I-III 20.v 25 CRKVA SVETE TROJICE u Đakovici I-VI 20.v 26 CRKVA SV. NIKOLE u selu Osojane kod Peći I-III 20.v 27 CRKVA SV. ILIJE u Bistražinu pored Đakovice I-III 20.v 28 CRKVA SV. DIMITRIJA u Sigi kod Peći I-V 20.v 29 PAROHIJSKA CRKVA SV. ILIJE u selu Žegra kod Gnjilana I-IV 20.v 30 CRKVA SVETIH VRAČA KOZME I DAMJANA u selu Novake kod Prizrena I-V 20.v 31 CRKVA VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE u Velikom Kruševu kod Peći I-IV 20.v 32 MANASTIR ZOČIŠTE I CRKVA SV. VRAČA KUZME I DAMJANA I-V 14.v 33 PAROHIJSKA CRKVA u selu Grmovo kod Vitine I-VI 20.v 34 CRKVA SV. NIKOLE u Kijevu kod Kline I-VI 14.v 35 CRKVA SV. JEVANĐELISTE MARKA, Klina I-V 20.v 36 CRKVA SV. NIKOLE, Ljubižda kod Prizrena I-V 16.v 37 CRKVA SV. PROROKA ILIJE u Ljubiždi I-V 20/16.v 38 CRKVA SV. PETKE u selu Dobrčane kod Gnjilana I-IV 20.v 39 KATEDRALNA CRKVA HRISTA SPASA u Prištini I-V 20.v 40 CRKVA SV. ILIJE u Smaću, pored Prizrena I-V 20.v 41 CRKVA SV. VASILIJA VELIKOG, u selu Srbica kod Prizrena I-V 19.v 42 CRKVA SV. PETKE u selu Zaskok kod Uroševca I-V 20.v 43 CRKVA SV. NIKOLE, selo Gatnje kod Uroševca I-V 20.v 44 CRKVA PRESVETE BOGORODICE, Donje Nerodimlje I-V 20.v 45 CRKVA SV. ILIJE u selu Nekodim kod Uroševca I-IV 20.v 46 CRKVA SVETIH APOSTOLA PETRA I PAVLA u Talinovcu kod Uroševca I-IV 20.v 47 CRKVA SVETE TROJICE, selo Babljak kod Uroševca I-IV 20.v 48 CRKVA ROĐENJA PRESVETE BOGORODICE u selu Softović kod Uroševca I-IV 20.v 49 CRKVA SV. PROROKA ILIJE u Kačaniku I-III 20.v 50 CRKVA POKROVA PRESVETE BOGORODICE u zaseoku Koriša I-V 16.v 51 CRKVA SV. JEREMIJE u Grebniku kod Kline I-VI VII VIII 20.v 52 CRKVA SV. KNEZA LAZARA u Košu pored Istoka I-III 20.v 53 CRKVA SV. TROJICE u Žitinju kod Vitine I-IV 20.v 54 CRKVA SV. PETKE, selo Klokot pored Vitine I-V 20.v 55 CRKVA SV. LAZARA u selu Belica pored Istoka I-IV 14.v 56 CRKVA SV. PROROKA ILIJE u Pomazatinu pored Prištine I-V 20.v 57 CRKVA SV. ĐORĐA u Rudniku kod Srbice I-V 16/14.v 58 CRKVA SV. TROJICE u Donjem Ratišu kod Dečana I-VI 20.v 59 CRKVA SV. APOSTOLA LUKE u Vitomirici kod Peći I-IV 20.v 60 CRKVA SV. ILIJE u Podujevu I-IV 20.v 61 CRKVA SV. APOSTOLA PETRA I PAVLA u selu G. Pakaštica pored Podujeva I-IV 20.v 62 PARAKLIS na srpskom groblju u Kosovskoj Mitrovici I-III 20.v 63 CRKVA SV. APOSTOLA PETRA I PAVLA u Istoku I-IV 20.v 64 CRKVA SV. NIKOLE (Rajkova) u Prizrenu I-V 19.v 65 CRKVA SV. SPASA u Dvoranima kod Mušutišta I-V 16.v 66 CRKVA SV. ILIJE u selu Lokvice pored Prizrena I-V 19.v 67 CRKVA SV. KNEZA LAZARA u Piskotama kod Đakovice I-V 20.v 68 CRKVA SV. PETKE u Binaču kod Vitine I-VI 20.v 69 CRKVA SV. PETKE u Gojbulji kod Vučitrna I-III 19.v 70 CRKVA SV. NIKOLE u Štimlju I-III 20.v 71 CRKVA SV. ARHANGELA MIHAILA u Štimlju I-III 20.v 72 CRKVA SV. SPASA u Mecićevoj mahali, Prizrenski Podgor I-III 20.v 73 CRKVA SV. PETKE kod sela Mušutišta I-III 20.v 74 CRKVA SV. ARHANĐELA MIHAILA u Mušutištu I-IV 20.v 75 SPOMEN-OBELEŽJE KOSOVSKIM JUNACIMA I-IV 20.v 76 CRKVA u Gornjem Zakutu kod Podujeva I-IV 20.v A) NAZIV I MESTO CRKVE; B) FAZE UNIŠTENJA (I Rastrešenost objekata; II Pljačka pokretnog blaga; III Skrnavljenje svetinja; IV Paljenje hramova i pratećih objekata; V Prvo miniranje; VI Miniranje preostalog; VII Raznošenje ostataka; VIII Čišćenje terena i uklanjanje tragova postojanja.) Primer: I-IV, obuhvata 4 navedene tacke C) VEK NASTANKA HRAMA 2004. Nakon provere podataka o unistenim ili ostecenim hramovima prema raspolozivim informacijama i fotografijama moze se zasigurno reci da je najmanje 30 pravoslavnih hramova ili potpuno unisteno, ili osteceno (vise ili manje), najcesce podmetanjem pozara, ili dodatno osteceno i demolirano (npr. hramovi koji su vec ranije napadani). Izvor: ERP KiM Info-sluzba Gračanica, 26. april 2004. god. Nakon provere podataka o unistenim ili ostecenim hramovima prema raspolozivim informacijama i fotografijama moze se zasigurno reci da je najmanje 30 pravoslavnih hramova ili potpuno unisteno, ili osteceno (vise ili manje), najcesce podmetanjem pozara, ili dodatno osteceno i demolirano (npr. hramovi koji su vec ranije napadani). Osim toga, pored crkava u manastirima Devic, Sv. Arhangeli u Prizrenu, Djakovici i na drugim mestima unistene su desetine pomocnih crkvenih zgrada (parohijski domovi, ekonomske zgrade i konaci), tako da ukupan broj unistenih crkvenih zgrada, iznosi blizu stotinu. Specijalna delegacija UNESCO koja ce ovih dana boraviti na Kosovu i Metohiji trebala bi da utvrdi razmere stete pocinjene nad srpskim pravoslavnim duhovnim i kulturnim nasledjem na Kosovu i Metohiji. Cvrst stav Eparhije rasko-prizrenske jeste da se unistavanje ovih svetinja u martu mesecu ne moze posmatrati van konteksta potpunog unistenja ili ostecivanja preko 140 pravoslavnih svetinja od dolaska misije UN i KFOR-a u junu mesecu 1999. godine. Rec je o kontinuiranom procesu sistematskog zatiranja svih tragova duhovnosti i kulture srpskog naroda na ovim prostorima, a pocinioci su bili i ostali isti. Buduci da Eparhija rasko-prizrenska zbog bezbednosnih razloga nema slobodan pristup vecem broju unistenih ili ostecenih hramova priprema detaljne dokumentacije o stanju srpske kulturne bastine pet godina nakon dolaska misije UN napreduje veoma sporo i uz brojne poteskoce. Nasvezije informacije i fotografije bice unesene u novo izdanje publikacije "Raspeto Kosovo" koje je vec u pripremi. Prizren (Sve prizrenske crkve i objekti SPC su unisteni izmedju 17 i 18. marta. Narednih dana je bilo dodatnih napada, pljacke i unistavanja) 1. Hram Bogorodice Ljeviske (14 vek) zapaljen iznutra, freske iz perioda od 12-14 veka tesko ostecene, oltarski prostor oskrnavljen, casna trpeza polomljena (fotografije sada: 1, 2, 3, 4) 2. Hram Hrista Spasa (14 vek) zapaljen (fotografija sada: 1) 3. Saborni hram Sv. velikomucenika Georgija (1856) spaljen i miniran (fotografije sada: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ) 4. Crkva sv. Nikolaja (Tuticceva crkva, 14 vek) zapaljena iznutra (fotografije sada: 1 2) 5. Crkva sv. Georgija (Runoviceva crkva, 16 vek) zapaljena iznutra (fotografija sada: 1) 6. Crkva sv. Nedelje (14 vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja 7. Crkva sv. Pantelejmona (14 vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja 8. Crkva sv. Kozme i Damjana (14 vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja 9. Crkva sv. Nedelje, Zivinjane, kod Prizrena, minirana (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 19. mart - Eksplozija kompletno unistila pravoslavnu crkvu u selu Zivinjanje) 10. Manastir Svetih Arhangela (14. vek), opljackan i spaljen u prisustvu nemackih vojnika koji ga nisu stitili (slike sada: 1, 2, 3, 4, 5) ----------Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija (sada: 1, 2,) (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 17. mart - Pravoslavna Bogoslovija u centru grada i tri pravoslavne crkve zapaljene) ----------Vladicanski dvor u Prizrenu (sada: 1) (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 17. mart: Vladicanski dvor i manastir Svetih Arhangela zapaljeni). Pored dvora zapaljena je jos jedna crkvena zgrada u kojoj je ziveo crkvenjak. Orahovac 11. Crkva Svete Nedelje, (1852), Brnjaca, Orahovac 1852 (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - Pravoslavna crkva zapaljena i unistena u selu Brnjaca). Prema postojecim izvestajima zapaljen je i parohijski dom. Djakovica 12. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice (16-19 vek), zapaljena sa starim i novim parohijskim domom 17. marta, narednih dana sravnjena sa zemljom (sadasnji izgled) Saborna Crkva the Svete Trojice (dva zvonika koja su prezivela miniranje crkve u leto 1999. godine 17. marta su sravnjena sa zemljom. Potom su narednih dana Albanci sistematski razneli ostatke crkve i napravili park. Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart - Izgrednici uklanjaju ostatke unistene pravoslavne crkve kamionima i traktorima, oko 5.000 Albanaca ucestvuje u tome) vidi vise 13. Crkva Sv. Lazara, Piskote, kod Djakovice, ostecena 1999 i 2001. godine, a sada po izjavi lokalnih medjunarodnih izvora potpuno unistena sa okolnim grobljem. (sada: 1, 2,) Parohijski dom je dodatno ruiniran. 14. Crkva Sv. Ilije kod Bistrazina, ostecena 1999. godine, a sada po izjavi ep. Atanasija Jevtica koji je prosao putem nedaleko od crkve, unistena. Srbica 15. Manastir Devic (15. vek) spaljen do temelja, a grobnica Sv. Joanikija Devickog otvorena i oskrnavljena, Albanci su u grobnici nalozili vatru. (sada: fotografije1, fotografije2) (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart popodne: 2,000 demonstranata se skuplja i krece na manastir Devic, pet monahinja je evakuisano, demonstranti pale manastir). U manastiru je unisteno oko 20 raznih pomocnih manastirskih zgrada (konaci, skladista, stale itd) Pec 16. Crkva Sv. Jovana Pretece (tzv. Mitropolija sa parohijskim domom i svestenickim stanovima), zapaljena po izjavi lokalnih medjunarodnih izvora. Prema raspolozivim najnovijim fotografijama spoljasnja struktura hrama je citava iako je unutrasnjost potpuno ruinirana. Primetni su tragovi pozara. 17. Crkva Presvete Bogorodice, Belo Polje kod Pec, zapaljena u leto 1999. godine. Krajem 2003. godine obnovljena zajedno sa 20tak povratnickih domova. Sada je ponovo ostecena podmetanjem pozara iako spoljasnja struktura hrama i krov nisu dodatno osteceni. Pored crkve zapaljen je i parohijski dom. Urosevac 18. Saborni hram cara Urosa, Urosevac, (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 17. mart - 3 rucne granate bacene na crkvu, podmetnut pozar prvi put, najmanje 19 vojnika KFOR-a i UNMIK policajaca ranjeni u odbrani crkve, razoreno gradsko groblje. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a 18. mart 1,500 Albanaca unistava sve oko sebe – pali pravoslavnu crkvu u gradu i pet srpskih kuca. Zapaljena crkva u selu Talinovce 17:49 casova, 5 Albanaca uhapseno) Prema najnovijim informacijama struktura hrama je sacuvana iako je unutrasnjost velikim delom ostecena od paljevine. Hram je trenutno zatvoren masivnim metalnim vratima i pod zastitom je KFOR-a. 19. Crkva sv. Ilije, selo Nekodim, crkva unistena sa lokalnim grobljem nakon sto su je napustili vojnici KFOR-a (lokalni medjunarodni izvori) 20. Crkva Sv. Petra i Pavla u Talinovcima, zapaljena i unisteno pravoslavno groblje (vidi gore izvestaj) 21. Crkva Presvete Bogorodice u selu Sovtovic, unistena zajedno sa pravoslavnim grobljem (lokalni medjunarodni izvori) (Atinski mediji od 20. marta potvrdili su da su tri crkve pored Urosevca koje su cuvali grcki vojnici ostavljene bez zastite pred ogromnom masom naoruzanih Albanaca i da ima ranjenih grckih vojnika koji su povredjeni u okrsajima sa naoruzanim Albancima) Kamenica 22. Crkva u Donjoj Slapasnici, Kosovska Kamenica (lokalni izvori iz Kamenice) Pravoslavna crkva u Kamenici je kamenovana i porazbijana su stakla na prozorima. Nekoliko okolnih srpskih kuca je demolirano. Stimlje 23. Crkva sv. Arhangela Mihaila u Stimlju, sagradjena 1920 (na brdu iznad gradica) zapaljena (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart: Stimlje - jedna srpska kuca i crkva zapaljeni). Prema najnovijim informacijama struktura crkve je ostala sacuvana iako je unutrasnjost dodatno ostecena i ikone porazbijane. Zvonik je zapaljen jos u januaru 2004. godine. Pristina 24. Crkva sv. Nikole (poc. 19. veka), u Pristini (sadasnje stanje: 1, 2) (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - napadaci nasrnuli na staru pravoslavnu crkvu u naselju Teslidze - otvorena vatra iz automatskog oruzja, pet srpskih porodica i svestenik evakuisani od strane KFOR-a iz stare crkve, povredjen medjunarodni policajac u pokusaju da spase staru crkvu. Crkva zapaljena, a pored nje i kancelarija Habitata i 3 UNMIK vozila). Crkva je spaljena sa parohijskim domom i u njoj je izgorio vredni duborezni ikonostas, desetine ikona i celokupna crkvena arhiva (potvrdio protojerej pristinski Miroslav Popadic) Kosovo Polje 25. Crkva Sv. Nikole, Kosovo Polje, zapaljena unutra i oskrnavljena, crkva potice iz 1940, gradjevina i dalje stoji, po lokalnim srpskim izvorima i svedocanstvima unutrasnjost hrama je potpuno demolirana, parohijski dom provaljen i opljackan. 26. Crkva Sv. Katarine u Bresju pored Kosova Polja, provaljena, oskrnavljena. Crkva je nedavno i opljackana. Vucitrn 27. Crkva Sv. Ilije, 19. vek, crkva je opljacakana i delimicno unistena iznutra u junu 1999. godine, sada je potpuno spaljena. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: Pravoslavna crkva u gradu Vucitrnu zapaljena) Takodje je unisteno i pravoslavno groblje pored crkve sa parohijskim domom i pomocnim crkvenim zgradama. Obilic 28. Crkva Sv. Mihaila u Obilicu, novosagradjeni hram, Albanci nalozili automobilske gume u hramu (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart - Obilic, pravoslavna crkva, brojne srpske kuce i stanovi zapaljeni). Spoljasnja struktura crkve je ostala sacuvana ali je unutrasnjost ostecena od vatre i visoke temperature. Kosovska Mitrovica 29. Crkva Sv. Save u juznoj Mitrovici, 2 paljena dva puta zaredom (slika zapaljene crkve) (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 18. mart: Molotoveljev koktel bacen u dvoriste pravoslavne crkve u juznoj Mitrovici koju je cuvao KFOR. Nekoliko obliznjih kuca zapaljeno. Vatrogasci gase pozar u kucama, ali ne i crkvu koja je tesko ostecena vatrom). Fotogalerija sa slikama paljenja hrama Sv. Save (galerija 1, galerija 2). Pored crkve napadaci su zapalili i svestenicki dom koji je bio u crkvenoj porti. Podujevo 30. Crkva Sv. Andreja Podujevu, sagradjena 1929, unistena 18. mart, Ceski mediji potvrdjuju da su ceski vojnici morali da napuste hram koji je unisten zajedno sa grobljem. Jedan oficir potvrdio je duboko sokiran za Praske novosti da su Albanci iskopavali posmrtne ostatke Srba sa groblja i razbacivali kosti svuda unaokolo. (Izvestaj KFOR/UNMIK-a - 18. mart Pravoslavna crkva zapaljena u Podujevu). Prema fotografijama istocni deo hrama Sv. Andreja je miniran (slike), a zvonik potpuno unisten eksplozivnim sredstvima kao i zid koji je okruzivao crkvu. --------- "Lord who are Good and Almighty, look at thy paupers, tyrannized and trampled on by everyone who came over to conquer these lands. Remember that we are no more than dust of the earth with our souls barely alive and our bowels in our hands. But even in front of the earthly dust Thou stopped in the beginning, brought us from non-existence into being, and resurrected us. Because Thou are the Resurrection and Life and Thy mercies are boundless and in front of Thee all my sins are as dust and ashes which are carried away and destroyed by the breathing of Thy Spirit, washed and cleansed by the Cross of Thy Son so that we again become whiter than snow and more radiant than the sun in front of Thee. In all this we did not forget Thee and that is why Thou wilt not forget the crushed grapes of Thy Vineyard. If we forgot the Name of our God and reached out towards false and foreign gods, bring us back and let the light of Thy countenance shine upon us cleansing us of our sins and our transgressions, resurrect us from all "our graves". Since Thou are the God who went into Hades, and broke the chains of the enslaved, resurrected the race of Adam and granted us the Kingdom of Heaven. If I forget thee O Kosovo my Jerusalem let my right hand be forgotten. Let my tongue cleave to my throat if I forget thee my Metohija, if I do not have thee as the opening of my song, my psalmody to my God and my Saviour." Stefan of Metohija Hariton of Kosovo

Primeticete da se nista u toku 20tog veka pa i nadalje nije promenilo u izjavama svetskih mocnika. Ovo nije na foru politike, vec samo da podseti koliko su politicari spremni da odu u nebulozu i otvorenu mrznju zarad odredjenih ciljeva. Postujem ovde, jer je ipak deo istorije. Jos jedna napomena, uporedite izjave cak i fasisticke Nemacke, i sadasnjih "demokratija", ili sam ja poblesavio, ili su ipak daleko civilizovanije i sa vise postovanja. Fasisticka Nemacka: Пропагандно одељење Југоисток (Судост) Константовано је да је Србин ''рођени завереник'' и да ''воли'' да се служи ''нечасним средствима''. (први извештај вођа Одељења послат 26. маја 1941. Врховној команди Вермахта, након три седмице проведене у Београду) Јоаким фон Рибенторп ''Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? Срби тј. националисти са којима се Роата упустио а који су опаснији од комуниста'' (19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану). Вилхелм фон Кајтел ''Српски завереници морају бити спржени и при томе се не сме уопште бити милосрдан'' (19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану) Хитлер ''Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан неки народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби јесу такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора. Имам озбиљне разлоге због којих се устежем да овакав народ још и нарочито охрабрим у његовим тежњама''. (Хитлерово одбацивање свих Нојбахерових предлога о проширењу Недићевих овлашћења, децембра 1943.) Упоређујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да Хрвати ''немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати''. Насупрот њима ''Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда, значи опасност''. (Хитлер, 22. август 1944.) Хитлер ''Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. прихватљивија је становита комунистичка опасност'' (у обраћању Фон Вајксу, 22. августа 1944.) "Demokratski" svet: Папа Јован Павле Други "Требало би да бомбардујете Србе" (Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД) Жак Ширак "Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста." (Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ) Лоренс Иглбергер "Срби нису нарочито паметни"... "Српска деца се више неће смејати" (Бивши државни секретар САД) Клаус Кинкел "Србе треба бацити на колена" (Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.) Франсоа Кремио "Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, ште могу захвалити свом словенском пореклу." (Припадник француских снага Сфора, 19.2.2004. Република, мај 1995.) Маргарет Тачер "Зауставите Србе. Одмах. Заувек." (Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.) Јосиф Бродски "Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације." (Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешенел хералд трибјун, 5. августа 1993.) "НАТО - разсрбљава" (ДЕСЕРБИЗАТОР) (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија "Хоризонти" априла 1999.) Бил Клинтон "Срби спроводе терор и силују албанску децу" (Бивши амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону 23-25. априла 1999.) Ричард Холбрук "Срби су злочиначки дупеглавци" (Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.) Тони Блер "Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства." (Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.) Бернар Кушнер "Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба. ове недеље - осморо. То је јасан напредак" (Бивши шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ Франс 2, крајем марта 2000.) Хелмут Кол "нека се Срби подаве у сопственом смраду" (Бивши немачки канцелар, почетком 1998.) Џејми Шеј "Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити." (Бивши потпарол НАТО, марта 1999.) Томислав Мерчеп "На несрећу, нисам побио све Србе (Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.) Ролф-Дитер Клуге "Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије" (Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.) Сер Питер Јустинов "Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу." (Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.) I za kraj: Последња проповед Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, материјална победа. Ту победу су они однели. Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу победу- победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби! Ми смо их само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили своју земљу за једног убијеног нашег војника који је, иначе, представљао власт окупатора насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаколно гледали како су тамо пуцали са свих страна. Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети тај се не посвети! И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима радили. Замишљали смо ту рану трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење наших домова. Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, и костури су - миловали децу оних, давали им бомбоне! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили. Тек сад разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој кецељи била - "Србија!" Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама који је наш Гете тако волео. Ова победа ће вековома живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим своју последњу, свештеничку беседу. (Из беседе протестантског пастора Фридриха Гризендорфа, одржане маја 1945. године у селу Евербург код Оснабрика)

Trebalo bi da bude osudjen zato sto se izdavao za doktora ili nadrilkara, pa za manipulaciju, pa da li im je izdao fiskalni racun za tretman sa inekcijom, ma ima tu stvari ;) :P U svakom slucaju, svi do reda su ispali teske debilcine: - on, jer na prevaru zeli nesto da povali i uz put iskoriscava tudju nesrecu i tudju glupost - oni, jer su zadrta neuka stoka koja ne moze da prihvati da ne mogu da naprave decu - one, jer su rasirile noge bez obzira sto su udate itd (podseti me ova prica na one nase "glumice" i "Kum IV") i dozvolile da se to dozna U kranjem slucaju, ako bi se ovaj oslobodio, onda koja je razlika izmedju njega i onih likova sto se bave sitnijim financijskim prevarama i zgrtju lovu na ljudsku glupost, ili pak kojekakvih sektasa koji opet na prevaru dobijaju "donacije" i peljese verski zaslepljene ljude.

Living in Oblivion sneak peaks: Todd Howard Junior: "We figured out by our last few products that general population of game players, those mature ones, but lot of children also, don't like to be lost in some big maps, as it was in Oblivion The Game of the Year, so we ll use a way smaller maps and "instanced" dungeons. We also maybe put way too complicated fights in Fallout 3 and Oblivion The Game of the Year, so we decided that "Living in Oblivion", or as we like to call it - LION, will have much better combat system - simple one. After long talk with fans, checking fans sites etc. our development team got great idea. I shouldn't tell this maybe, but cause our fans: it ll be system of jumping on foes heads. Ofc, we will put last generation of slow motion or bullet time jumping for unique experience, that will great work in massive multy play. LION will have wide range of mobs as orcs, aliens, werewolves, up to transformers (yes, we got licence for it also) and big dynos as bosses prolly. They ll have also unique AI to call for reinforcements, for example: they might jump on each others, so player cannot jump that high etc etc. The game will have also unique graphics that will follow latest achievements of DirectX 10.1.b.l.a and support of Vista Revamped and new graphics cards. We tested internet speed required for the LION and it shouldn't be problem to play it on standard 1Mbps connections. Our servers, both USA and EU (maybe even some for Asia, and for first time Australia, South America and Africa) will support up to 1000 people in same time! There will be ofc PvP, PvE and RP servers. We think of one more type of servers, but i think i ll keep this now as secret "winning card" for sure best MMO ever. Music will be done...should i tell or not? Ah... here you go: Mis Britney Spears and Mr Boy George!! Ah, dunno if i mentioned but, LION will have really unique gaming, graphics and overall experience, much better than any existing MMOs on market, and yes, i ll tell ya - they all sux! Stay tuned about upcoming news or get ours newslatter on your mail!" One of beta testers: "Best game i ever played, and doesn't matter i m still one of few that playing in it! Graphix rocks!" few great shots, with outstanding planned graphics (one of first low-lvl instances in the game, Mental Institution of Evil Dr. Where) : new feature for those that like to farm inside instance: yours own "bank" inside! One of little "tricks" to use environment for big jumps! easiest mobs, not hard to jump on them! "tricky" mob!

Kako me zbuniste, citam pocetak topica i par replysa i reko dal sam poblesavio. Tek onda videh datum postova :) Ma da, ovo ce da bude RPG ko sto je bio i Requiem 9dodushe, svidela mi se ta igra). Pucaljka sa malo "rpg" dodataka, sto se samog combata tice, nista drugo. A meni se vise stvarno smucilo da jurcam po hodnicima u prici "o ludara, mosntrumi, mali zeleni ili sta godj je bash ql" :(

footage not ingame shot, exept background (still beta), guy on picture 1 out of 3 of our great beta testers Company: Bethesda Softworks/ ZeniMax Genre : action Fantasy SF RP Horror real life simulation MMO of new generation Features: new generation of graphics, questing and overall experience Release Date: TBA User comments about closed beta testing : Voodoo: Best game i ever played, and doesn't matter i m still one of few that playing in it! Graphix rocks! Voodooo: Best game i ever played, and doesn't matter i m still one of few that playing in it! Graphix rocks! VuDu: Best game i ever played, and doesn't matter i m still one of few that playing in it! Graphix rocks!

?? rece "muda®" covek na RPG podforumu... Voodoo je u pravu, svi cemo probati FO3 naravno... samo da bi ga jos vise pljuvali jer ce definitivno to i zasluziti :P No, o ukusima se ne raspravlja...valjda nemam ni gram mudrosti i nisam prerastao FO game feeling :P

Samo mali dodatak. Nemci su se izvukli iz Ta, a Sheerovu odluka da okrene flotu koja je vec umakla ni dan danas strucnjaci ne mogu da provale do kraja. Pretpostavljaju da je zbog vremenskih prilika pogresno procenio polozaje Britanaca. U trenutku kada je video da ulece ponovo u "T", naredio je da se sa svih raspolozivih brodova ispale torpeda direktno ka britanskim. Dzerika su veoma cenili u GB, i bila mu je predvidjena slavna buducnost i pocasti poput Nelsona. U trenutku kad su torpeda ispaljena njegovi brodovi su bili na 90 stepeni u odnosu na nemacke, i imao je 3 opcije: da nastavi da bombarduje nemacku flotu, da ispravi brodove na 180 stepni u odnosu na torpeda i da direktno krene ka nemackoj floti ili da se vrati na 0 stepeni, tja okrene brodove od torpeda/nemacke flote i da se fakticki povuce na bezbednu udaljenost. Njegova odluka je bilo povlacenje a kasnije neproganjanje nemacke flote, i smatra se kontraverznom i dan danas. Bilo koje od drugih 2 opcije bi dovelo do skoro potpunog unistenja nemacke flote i dominacijom Britanije. Medjutim, pitanje koliko bi bilo zrtava, a i krajnji ishod je bio isti - Nemacka blokirana na moru. Sve u svemu, javnost ga je tada pokopala. Inace, sto se samih brodova tice i gubitaka jednih i drugih, tokom celog rata, nije bila stvar u jacini brodova ili kvalitetu vec doktrini. Gb su imali doktrinu rapidne paljbe, dok Nemci precizne paljbe. To je i dovelo do vecih gubitaka na GB strani, ali iz sasvim glupog razloga. Sta se dodadjalo? Da bi se postigla rapidna paljba, morala je postojati extra brza dostava baruta ka kupolama topova. Da bi ovo postigli, sto je klasicno bilo nemoguce, britanski mornari i oficiri su prekrsili sve moguce sigurnosne i zastitne radnje i fakticki slagali vrece sa barutom od magacina pa sve do kupole, ostavljajuci vrata za blokadu vatre otvorena na svakom koraku. Pogodak u bilo koji deo te "barutne zmije" dovodio je do kompletnog unistenja broda. Nakon istrage, svi doticni pokazatelji su izbrisani i prikriveni od strane Admiraliteta. Mala prednost Nemaca je i bila u tome sto su koristili oplatu za barut od lakih metala, dok su Britanci koristili vrstu platna.

Daj G, batali vise filmice i pics ovog ridjokosog pedera. Kad god ga vidim dobijem zelju da ubijam, i to rl :(

Pozitivno nema sta, nadam se samo da se nece ograniciti na inet peticiju ?

Send bill @ Voodoo's oblivions-style cave ;) :P

lol, meni se cini da Voodoo przi sve ovde sa stavovima i izjavama, cisto da bi se slatko smejao kraj kompa. Jednostavno, ne verujem da je bas toliko ozbiljan oko svega ovoga :)

Starbak, znam ja kako bih obe zaveo, no ono pravi rpg je vise ironija, a sto se tice bioshoka, dev team kaze da je - action RPG, bas kao i za hellgate... :) Videcemo kakav ce biti FO3, no... konzole+"RPG"=action RPG=$ (opet izostavljam u ovome Japance)