Leaderboard

Zanimljiv tekst na temu prvog filmskog maratona na televiziji kod nas. Potpuno neke neobične stvari za današnje pojmove 🙂 Први филмски маратон код нас започео је на Другом програму Телевизије Београд у петак, 20. марта 1987. у 21:05 и трајао је непрекидно 36 сати, до недеље 23. марта ујутру – приказано је 16 играних филмова. Таксисти два дана нису имали кога да возе, сви су били испред телевизора. Тада је била највећа ремитенда новина. Нико није имао времена ни да иде да их купи, нити да их чита. У то време, 80-их година прошлог века, није било лако репризирати филмове на телевизији. Куповали су се за једно приказивање и једну репризу. Амерички, тек четири-пет година након приказивања у свим биоскопима у Југославији, а источноевропски и из несврстаних земаља након две године. Такви су били прописи, а при томе били смо ЈРТ (Jугословенска радио-телевизија), и имали смо подељене термине. Шта се још десило током маратона? Одједанпут су у Београду нестале све видео касете. Распродате. Прво су продате оне од 180 минута, потом и оне од 120. Зову мене гледаоци, да ли могу ја да им помогнем да купе касету. Влаја (Милан Влајчић) је у „Политици“ био страшно љут зато што филм Кум траје који минут дуже од 180. Најављивали смо ми минутаже филмова, ал' Влаја био бесан што му Кум није стао на касету од 180 минута. Није могао да сними крај филма. Јесте, последњих четири минута је ишла шпица, ал' у то време шпица је била закон. Не као данас. Ко је био, осим мог оца, против маратона? Удружење филмских радника. Сазвали су након маратона конференцију за штампу и тражили да се маратон законом забрани. Био сам на тој конференцији. То су моји пријатељи. Помињали су колико су биоскопи новца изгубили током трајања маратона. https://oko.rts.rs/drustvo/5084972/36-sati-kada-je-stalo-sve-osim-televizije-prvi-filmski-maraton-tv-beograd.html

Što bi kad mogu da se zabodu u nečiju gajbu u čisto rezidencijalnoj zgradi i zajebavaju pola komšiluka bez ikakvih pravnih posledica.

nije ni najmanje. Ja sam zavrsio faks 98/99 u nevreme, kad ne da nije bilo posla nego skandal plus nisam mogao preko u bec na kapuccino kao sav normalan svet

kod mene se ker israo na tepih ispred ulaznih vrata (sa unutrašnje strane), a ćale i keva se svađali što je ćale preterao sa hranom i davao mu toliko da ovaj nije izdržao da izađe napolje, ćale kaže nije, keva kaže ma de nije, nije prvi put,, yada yada. matorci, you gotta love em! a u stvari ne znaju da sam se i sam odvalio toliko da mi je put do WCa delovao dugačak, ali ne moraju ni sve da znaju! srećna nova godina svim drugarima, puno zdravlja i sreće želim! o/