Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918.

[Guest]

Moćno

[Dule_smor]

Danas je inace 150 godisnjica Nusicevog rodjenja

[brue]

Замолио бих све (неки су то већ радили), да ако налете на новообјављене чланке на разним сајтовима у вези балканских и Првог светског рата, поставе овде линк ка том чланку, а како би исти објавили и на сајту и ФБу/твитеру. Може и на енглеском (или неком другом језику, али за ту варијанту ми треба преводилац за тај Х језик).

 

Хвала.

[Faramir]

Sa malim zakasnjenjem se setih ovog tvog post-a, bio mi je jako simpatican clanak:

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srpski-dobrovoljac-Kinez-Uan-San-Zen.sr.html

 

Nadam se da nisam omasio i da ovo spada u materijal koji trazis :)

[Debeli]

mali tekst o Stanimiru Raloviću

[nickwood]

Vinston sa stilom nas zagovnao za 150 godina.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:522043-Cercil-izazvao-pad-Rusije-i-Srbije-1914

[BarcaS take 2]

Documentary film "Hero 1914" is one of the ‪#‎Serbian‬ films which aim to remind the world of the role and the fate of the Serbian people in the World War I. The subject of the documentary film "Hero 1914" is the life of an ordinary Serbian soldier in the first year of the First World War. Viewers will find out who was a Serbian soldier, how he fought in the battles of Cer, Drina and Kolubara, what he was armed with, what he was eating and where he was sleeping, and most importantly how an ordinary Serbian peasant, who was the least equipped soldier in World War I, managed to win the biggest battles in 1914. "Serbian soldier, a farmer, perceives himself only as a free man. He doesn't wage wars for colonies, European and world domination, straits or to advance to the east; he suffers and sacrifices only when defending his family, village, country - his right to equality with everyone else. That's why he, a sooty man in a charred overcoat and ripped shoes, wins." Documentary film "Hero 1914" will be shown to commemorate the centenary of the outbreak of the First World War. It premieres tonight at 9 PM on Serbian national television RTS1 (http://uzivotelevizija.net/index.php/tv-rts-1).
---------------------------
Документарни филм „Херој 1914” један је од српских остварења чији је циљ да се подсети на улогу и судбину српског народа у Великом рату. Тема документарног филма „Херој 1914” је живот обичног српског војника, сељака, у првој години Првог светског рата. Гледаоци ће видети ко је српски војник и како се бори у биткама на Церу, Дрини и Колубари, чиме је наоружан, шта једе и где спава, и сазнати како је обични српски сељак као најслабије опремљени борац у Првом светском рату успео да однесе највеће победе 1914. године. "Српски војник, сељак, себе доживљава искључиво као слободног човека. Не ратује за колоније, европску и светску доминацију, мореузе или продор на исток; патње и жртве подноси искључиво бранећи своју породицу, село, земљу - своје право на равноправност са свима осталим. Зато и побеђује онако гарав, у нагорелом шињелу и распаднутим ципелама." Документарни филм „Херој 1914” биће приказан вечерас у 21 час на РТС1 у оквиру Програма обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата.

Preview | Најава:
http://youtu.be/ZfG8Sli4FPY
http://youtu.be/G9BjzsaEI4A

[Faramir]

Nisam mogao da se setim da li je vec bilo, pa odlucih da podelim pisanije:


 

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним "зверствима" која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

 

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црноју Гори: "Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“.

[Debeli]

само ћу ОВО овде оставити.

[Debeli]

Срби и Србија сто година после Куманова

 

"Нова српска политичка мисао" October 24, 2012

 

www.nspm.rs
Ђорђе М. Србуловић
October 24, 2012
 

(Излагање на трибини СНП „Светозар Милетић“ и НСПМ, у Новом Саду, 23. октобра 2012)

Негде баш у овај сат, на данашњи дан, а пре тачно сто година, у Цариграду, који је већ вековима био Истамбул, а никад није престао да буде Цариград, започело је велико славље са ватрометом и уз учешће више десетина хиљада људи. Славила се победа турског оружја, величала се исламска вера као једина права, јер је и овај пут, као и небројено пута до тада, однела победу над крстом и то православним. Наиме, на Порту је стигао телеграм Зеки-паше од Халепа, команданта Вардарске, западне армије којим извештава да је Турска успела да у борби порази Србе и да ће колико сутра ујутру само дотући остатке војске у расулу.

Зеки паша је, међутим, видео оно што је мислио да је истина. О људима који живе у властитим сликама-заблудама, Хамваш пише да живе у мајама, а ми кажемо: Шта се замајаваш, или немој да ме замајаваш.

Ситуација је, међутим, била потпуно другачија: Турска западна армија, (али и источна, тракијска – коју је предводио Али-Риза паша), не само да нису победиле, већ су први дан битке завршиле неуспехом. Сви њихови напори, а успело им је да изненаде Србе који су их очекивали тек на Овчем-пољу, затим Срби уопште нису имали комуникацију са властитим врховним штабом, али ни комуникацију између армија, дакле, сви турски налети и напади били су одбијени. Сутрадан, 24 октобра, турској војсци се десило оно што је Зеки паша рекао да ће се десити Србима: војска им се још исто вече и током ноћи почела расипати и повлачити, а са првим зрацима Сунца повлачење се претворило у бежанију и расуло. Још кад су Срби припуцали...

Али, тада ни много јаче силе не би могле да победе Србе. Никада се у историји нашег народа није десили такво јединство: круне, цркве, војске, народа, политичких странака, неписмених и академика, свих и никада као тада није постојало толико одушевљење за рат. Није био проблем како мобилисати људе, већ како прекобројнима објаснити да не треба да иду у рат, јер нема толико опреме и наоружања, а они су у цивилним оделима и пешке ишли за војском, јер је била највећа срамота да се врате кућама у своја села и вароши, где би им се смејали, јер су само жене, деца и баш стари остали.

Срби живе од митова и на митовима, наша историја није рационална, кад год смо покушали да будемо рационални и прагматични, губили смо прво себе, а потом и битке. Кад год би излазили из архетипа, кад би кренули у модернизацију у осавремењавање, прерастали би у своју супротност. И овде се десило то исто: није реч само о пукој освети: Куманово за Косово, јесте и о томе, али не само о томе. Овде је реч о Светој Земљи која је обесвећена и која се освећује, враћа у култ, постајући поново земаљски одраз Небеске Србије. У Првом балканском рату, забележили су страни новинари, пре свих француски, „цео народ: краљ, војска, црква, сви, стално су, као омађијани, понављали Косово, Косово, Косово...“ и тако ишли напред, иза палих наступали су редови нових, бројнија, боље опремљена, тактички савременија турска војска није могла да сруши тај зид који је бивао све ближи и на крају почео да се руши на њу.
 

 

Формацијски, српска војска је била подељена у три армије: Друга, под командом тада ђенерала Степе, била је на источном бугарском фронту и требало је да са бугарским снагама припомогне Првој армији, којој је на челу био престолонаследник Александар. Трећа српска армија, под командом ђенерала Боже Јанковића, ишла је преко Раса и Санџака и избила на Косово. Главнина турске војске се очекивала на Овчем пољу, не код Куманова, тако да су Турци у потпуности изненадили Србе. Видљивост је била јако ниска, спустила се магла, српска извидница није добро обавила посао, веза са командом у Нишу је била прекинута. Комплетну западну турску армију, победила је Прва српска армија, па и то не цела, већ само њен најугроженији део: централни и једно крило, односно: највећи терет битке поднела је Дунавкса дивизија Прве армије.

 

Против Србије били су сви који су против ње и данас: Аустро-Угарска и Турска (дакле и дојучерашња браћа са простора бивше Југославије), Енглеска, као и увек што је, Немачка, Француска. Уз Србију је била Русија, али ни она није могла против свих, па је покуашавала да умири Србију, плашећи се да ће је остатак Европе згромити. Руска дипломатија је успела да европске земље држи неутралним, па, када је рат почео, оне су само бесно сиктале, а кад је завршен, најмоћније државе старог континента су се понашале тако, као да су оне, а не Турци изгубили рат.

 

 

Како је, уопште и зашто до рата дошло? Деценијама су Турци спроводили страхотна насиља над хришћанским живљем у Старој и Јужној Србији, потпомогани од Арбанаса и арбаншког башибозлука. У европском делу Турске било је око 6 милиона становника, од тога 3,5 милиона хришћана: највише Срба, потом Грка и Бугара. На њихово страдање је та Европа остала равнодушна, а приговори, жалбе, молбе и преклињања балканских држава да европске државе искористе свој утицај за побољшање елементарних услова живота хришћанског, православног живља, нису уродили плодом. Напротив, под видом „мирног решавања“ проблема, Турцима је слата нескривена порука да наставе са насиљем.

 

Што молили – Бога домолили!

 

Ништа се од тада, осим нас, није променило. Негде смо се погубили и последњи је час да дођемо себи, док још имамо коме.

 

Желим на крају да вас подсетим на неке личности из бајки и митова и неке измишљене догађаје, које сте сви добро знали, али сте заборавили.

 

 

У преломним тренуцима битке, остаци 7 пука Дунавске дивизије бранили су положаје на Сртевици. Петнаест официра, било је све што је остало од пука. Тада је пао и командант, потпуковник Глишић. Мајор Војислав Николајевић виде кад је потпуковник пао. Извуче сабљу, полете напред и викну „Јуриш!“.Чудо се догодило: ред по ред корпус турске војске био је збрисан. Мајор Николајевић са руком коју није могао да помери, са раном на леђима која је зјапила, погођен је са још два зрна шрапнела, а једна граната му је разнела плећку. Јуришао је напред, погодила су га још два метка, па још један у слабину. Пао је пошто му је нога сломљена, али турски отпор је сломљен. Мајор Војислав Николајевић са осам рана, држећи сабљу и српски барјак преломио је исход борбе на Сртевици. Рођен је у Београду, на Теразијама, где је и одрастао. Опоравио се, оженио и у 50 години добио ћерку. Отишао је у рат 1941, пао у заробљеништво и у логору провео 4 године. Умро је у Оснабрику, где је и сахрањен заједно са другим српским војницима у гробници која носи његово име. О њему је писала сва тадашња европска штампа, био је хваљен и величан као антички бог. Данас заборављен, био је узор целокупном тадашњем свету, о њему су писали сви водећи светски, као и српски медији.

 

Српске новине из октобра 1912 пишу да је у Београд стигло 80 козака. Арнаути имају такав страх од Москвича да кад чују да су у близини, није их могуће зауставити све до Јадранског мора. Руси су се јављали у добровољце, послата је и огромна помоћ у санитетској опреми и материјалу, царска Русија је тада била свим снагама уз Србију.

 

 

Ахмед Адемовић Циганин из Лесковца, био је српски војни трубач. У јеку борби другог дана битке, неопажено се увукао у турске редове и одсвирао турски знак трубом за повлачење. Потом се пребацио на српску страну и одсвирао српски знак за јуриш. Турци су кренули у бежанију, Срби за њима. За овај подухват Ахмед је добио Карађорђеву звезду. Орден никад није скинуо, а током Другог рата Немци су му стрељали два сина. Умро је 1965, у кућерку свог синовца, у Циган-мали у Лесковцу, као убога сиротиња.

 

Прошавши кроз Приштину јединца четника добровољаца војводе Вука упутила се ка Грачаници. Ушавши у порту, скинули су капе и постројили се. Из реда је изашао четник – добровољац, дипломата и песник, Милан Ракић и изговорио своју песму На Газиместану. Сви ти војници, четници, добровољци, ратници, плакали су. Те вечери, Ракић је послао писмо својој жени са само једном реченицом: Косово је освећено!

 

Београдско гробље, 1 новембар 1912. Љубомир Ковачевић, великан српске науке, професор универзитета, секретар Српске краљевске академије, тело свог погинулог сина јединца донео је са фронта у Београд и предаје га земљи. На сахрани је сав виђени Београд: министри, професори, официрски кор, елита! Опроштајни говор јединцу држи отац:

 

„Сине, иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио. Сине, ја не плачем, ја се поносим Тобом. Ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима, да је Косово освећено!“

 

Сви су плакали сем Љубомира Ковачевића. Он је преживео рат, али није стварање Југославије. Умро је 2 децембра 1918.

 

Било је то давно, кад је Београд био српска престоница, српски академици истинска народна елита, земаљска и Небеска Србија једно, а српски народ живео своју једину стварност и историју - митску.

 

 

У монографији посвећеној свом родном селу Надаљ, неумрли Лаза Ракић, Шајкаш и ратник, професор универзитета, бележи да су се на вест о освећењу Косова сви мештани овог српског села у тадашњој Угарској, спонтано окупили у и око цркве. Кад је пристигао и свештеник организована је литија која је прошавши кроз цело село изашла на његов јужни крај, одакле се „види“ Косово. На коленима, одали су благодарење Господу.

 

Било је то давно, кад је северно од Дунава и Саве и била Пречанска Србија, а не аутономна покрајина.

 

И, кад вас подсетим на све ове приче које знате, али сте их заборавили, јер вас змајавају другим, небитним стварима и причају о реалности, као да друга реалност, сем митске и небеске постоји за нас Србе, и ви и ја смо свесни, знамо и осећамо да Косово никад нећемо предати, нити моћи да изгубимо. Само треба да дођемо себи.

 

Слава осветницима Косова!

[Faramir]

Ako niste videli/culi, Sabaton je posvetio pesmu Dragutinu Gavrilovicu i nasim herojima. Da ne citiram tekst, imate u opisu pesme na youtubetu isti :)

[Dule_smor]

Svedjani braca carevi, @killYg0r kad je sledeci koncert!

[Daki_]

Doktore, kako ide Gugl?

http://www.sabaton.net/tour/

6. mart

Edited August 29, 2016 by Udo Tvrdi

[Dule_smor]

Daki pls, nisam tebe pitao, kvaris nam ugodjaj!

[Daki_]

E izvinte ako sam vam pokvario trenutak 

[killYg0r]

SA BA TON

SA BA TON

e idemo Dule?

[Dule_smor]

Idemo, ja cu 5. februara u Minhenu! :D

Ali stvarno su me odusevili sto su uzeli nasu ww1 istoriju za tematiku pesme, carevi:)

[killYg0r]

ko jednom ode u Minehn taj se ne vraca !

[voodoo_]

Čim spozna koliko je velik Alah

[Dule_smor]

@brue, sta se desava sa Amanet fejs stranicom, vidim da nisam vise admin:)

[brue]

Извини @Dule_smor, у задњих два месеца сам пребацио хостинг на другог провајдера (додуше неповољнијег из тачке корисника из Србије, јер је приступ са већом задршком, што би кантераши кукали некад на лош пинг), кренуо сајт од нуле и то сам, и пребацивање појединости попут ФБ странице и сл. У вези ФБ само сам је пребацио на свој фб налог (што сам мислио да никад нећу направити).
Ако желиш да будеш и даље модератор, убацићу те, нп.

Нисам хтео да овде "објављујем" ове радове на фактички реновирању, све док макар не обавим до тачке кад ћу бити задовољан, али сам и за сад задовољан како напредује.

Убацио сам и нешто о чему сам сањао од почетка, али којекакви ДУНЂЕР ТЕЛЕТАБИСИ по Србији то нису могли да остваре, чак ни за паре. Можеш погледати радну верзију овде:

http://prvisvetskirat.rs/мапа-спомен-обележја/

а још луђа је:

http://prvisvetskirat.rs/зејтинлик/

Нормално, кад завршим и убацим свих 7 хиљада имена само на Зејтинлику, то ће бити то. Плус треба и Видо, Тунис итд... у наредним месецима.

Edited December 29, 2016 by brue

[Dule_smor]

Opusteno bre, bitno je da se radi nesto:). A ovo stvarno super izgleda, jos kad ubacite sve bice ekstra. Ako treba neka pomoc tu sam:)

[overkind]

Бруе, свака част :)

[brue]

Хвала. Ценим да ће следеће године имати "посла" за све који желе - да у свом крају нађу и усликају, као и да евентуално прибаве неки инфо око гробница, крајпуташа и/или споменика и бисти учесника ратова 1912-1918

[brue]

Због преласка на Wordpress, што је донело неке другачије могућности, преуређени су делови сајта. Некада раздвојени Први и Други балкански рат, сада су у једној целини (Балкански ратови), док је Први светски рат обједињен у једну целину, а унутар њ формиране пређашње целине које одговарају ратним годинама. Као додатак, за сваку ратну годину сам кренуо убацивање електронских верзија Велики рат Србије за ослобођење и уједињење, који је наш Ђенералштаб издао током 20тих прошлог века. Захваљујући Народној библиотеци Србије, добили смо прву скенирану верзију на интернету, а сада ћемо на нашем сајту имати и текстуалну. Прва књига, која покрива извештаје са почетка рата, односно Церске операције, налази се на линку
http://prvisvetskirat.rs/category/knjiga-prva-1914-godina/
и садржи око шесдесетак чланака, подељених по данима и сукобљеним странама
Наредне књиге из овог циклуса ће бити убачене у наредном периоду, колико време дозволи. Тренутно на компу имам до 18те књиге.
На жалост, још увек нисам задовољан колекцијом фотографија, како би на прави начин могао да илуструјем и ове књиге, као што је урађено за књиге у целини Пролог (Источно питање, Еврпа и српско питање од Поповића, и Балкан и јужнословнеске земље од Цвијића). Но, биће и то једном ваљда