Istorija Srba

[Sting]

Procitao sam knjigu bas skoro. Nije losa, zamorna je jer su suve istirijske cinjenice tj. Iyvori I podaci. Dosta kosti, malo mesa :). Preporuka ko ima zivaca za tako neshto.

[Kal1mero]

Не знам коју си верзију читао али чуо сам да је српска скраћена за око 300 страна :) Мада то свакако не утиче на читљивост :)

[Muerte]

Relano, koji Milos Obilic, najveci carevi su bili Banovic Strahinja i Bosko Jugovic ofc!

 

Jos ostade Bosko Jugovicu

Krstas mu se po Kosovu vije

Jos razgoni Turke na buljuke

Kano soko tica golubove

 

LOMI! :D

 

Ako je bilo sry

 

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/17299/Grob-Boska-Jugovica

 

Grob Boška Jugovića

 

Na ovom mestu nađeni su ostaci skeleta sa

pancirnom košuljom i srebrnim šlemom.

Pored crkve gde je grob i danas raste devet

hrastova

[Dule_smor]

Tek sad videh ovo, moram da obidjem nekad tu crkvicu. Bosko Jugovic i Banovic Strahinja su mi ubedljivo omiljene licnosti iz tog naseg perioda, najezim se kad pomislim koliki su carevi bili. Btw, procitao sam knjigu Dusanovo carstvo od Miladina Stevanovica. Nije nista posebno, malo je zbrdza-zdola napisana, ali ima nekoliko zanimljivosti. Na jednom mestu recimo pominje mogucnost da car Dusan nije bio otac Urosa, vec da je Jelena napravila dete sa nekim plemicem posto dugo nisu mogli da dobiju naslednika.

[Dule_smor]

Ajmo malo diskusije bre! Btw, juce je bila godisnjica smrti cara Dusana. U nedostatku adekvatne medijske propracenosti evo ovaj link.

 

http://www.telegraf.rs/vesti/902276-sve-o-caru-dusanu-najmocniji-srbin-ikad-da-li-bi-bio-gledaniji-od-sulejmana

[brue]

сигна, доњи део :)

 

И даље нисам сигуран да ли је стварно, ил су негде измислили, али је Морал и Лидершип +10 у сваком случају.

Edited December 21, 2013 by brue

[Dule_smor]

a odakle je to tacno...btw, meni je prvi deo signe vise primenljiv u ovom slucaju nazalost

[brue]

Као речи Душана... не знам, случајно сам налетео. С обзиром да за ово баш по први пут чујем, некако ми нестварно да то нисам раније, макар успут, покупио.

Но, 50 посто да јесте, 50 посто да је неко ложење...

 

А ово прво је Ернесто Сабато.

[Faramir]

c/p teksta sa sajta Novosti (onu zamerku koja mi bode ochi napisacu posle samog teksta) :

 

Srpski plemić odbranio Svetu goru od opsade

 

Arhiepiskop Danilo Drugi, zaboravljeni velikan srpske istorije, pre sedam vekova bio je komandant bitke za naš Hilandar protiv Katalana, najokrutnije najamničke trupe toga doba. Sprečio uništenje pravoslavlja

 

PRE sedam vekova, neobični srpski plemić monah Danilo je tokom tri godine komandovao odbranom Hilandara od opsade Katalana, najokrutnije najamničke trupe toga doba. Svetovno ime ovog heroja i danas je tajna. U istoriji je ostao poznat ne kao ratnik, već kao diplomata, državnik, pisac, prosvetitelj i zadužbinar - arhiepiskop srpski Danilo Drugi.

 

Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, shvatio sam da je Danilo, njegov štićenik i saradnik od najvećeg poverenja, bio neverovatna ličnost, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao je kao komandant bitke za Hilandar - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

Naš sagovornik objašnjava da je oko 1300. godine Sveta Gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog prvoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu.

- Danilov učenik i saborac je ostavio svedočanstvo o trogodišnjoj borbi srpskih ratnika za Hilandar, koja je bila više od odbrane jednog manastira. Bitka se vodila za simbol pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“ - kaže dr Stanković.

 

On podseća da je napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima.

- Prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih romejskih trupa. Plaćenici su započeli rat s Vizantincima i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj Gori. To nije bila slučajnost. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima „latinskog cara“ u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište „šizmatičko carstvo“ - objašnjava Stanković.

Svestan velike bure koja se spremala, kralj Milutin je nastupao oprezno i pragmatično pregovarao sa zagovornicima novog krstaškog rata. Istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos. Svestan da bi uništenje Svete Gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin koji je već godinama krišom jačao bedeme Hilandara, saziva državni sabor na kome za njegovog igumana imenuje jeromonaha Danila.

- Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore. Vizantija nije više imala snage za to - kaže sagovornik „Novosti“.

„Posle malo vremena tiha života u Svetoj Gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu Goru.

Iguman Danilo je s kolonom na prvi pogled običnih crnorizaca stigao u Hilandar u poslednji trenutak. Stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora, pridružili su se crnorisci iz Srbije čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Hilandar je jedini odolevao opsadama, a iza njegovih zidina utočište je našao veliki broj porodica iz okolnih sela.

 

Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.

„Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela“, beleži strahote Danilov učenik.

Danilo ostaje nepokolebljiv uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji su svakodnevno napadali Katalanci.

„Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera“, nastavlja dalje Danilov učenik.

Jedan predah opsade Danilo je iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, relikvije, knjige i dokumente, koje su odnesene kralju Milutinu u prestono Skoplje. Vladar je zatražio od monaha da ostane u prestonici dok ne prođe opsada Hilandara, ali je Danilo to odbio i krenuo nazad na Svetu Goru. Pod borbom se probija ka Atosu, zemljama koje je poharala i spalila Katalanska kompanija.

 

Po Danilovom povratku s pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. Umesto toga, potajno je izveo vojsku kraj puta, kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem i tu postavlja zasedu.

„Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika“, opisao je biograf Danilovu pobedu.

Ovo je bio prelomni trenutak bitke za Svetu Goru, posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge manastire. Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.

Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.

 

KASARNE

DA su Katalanci poznavali srpske zakone verovatno bi sprečili dolazak Danilovih „kaluđera“ na Svetu Goru. Naime, svaki utvrđeni manastir u Srbiji je još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani uvežbavali odbranu od opsada, s kojima su imali mnogo iskustva iz ratova s romejskim legijama.

 

BRITANCI FASCINIRANI DANILOM

ARHIEPISKOPA Danila je SPC uvrstila među svetitelje, a zaslužio je da o njemu bude napisano bar deset knjiga - kaže prof. Vlada Stanković. - Nažalost, do danas o Danilu nije napisana nijedna knjiga iako je uz Svetog Savu najvažniji srpski arhijerej. Praktično, Danila je najviše proučavao britanski istoričar Gordon Mak Danijel, fasciniran njegovim delom. To mnogo govori o Danilu, a još više o nama - kaže profesor Stanković.

 

---

 

zamerka: mozda samo meni, ali mi nekako termin Katalonska kompanija mnogo bode ochi u ovom tekstu, te mi bash nekako umanjuje generalni utisak super teksta.. lichno bih koristio termin Katalonska cheta, Katalonski odred, Katalonski najamnici.. shta znam.. inache, odlichan tekst - Milutin, nash najveci kralj poznat trenutnoj istoriji (shto se mudrosti i odluka tiche).

[Dule_smor]

Katalonski placenici da...odlican tekst, nisam uopste znao za ovu opsadu i da je Danilo bio toliki baja, svaka cast:).

 

Nego, otkud bese kruna cara Dusana u Cetinjskom manastiru, posto se i danas tamo cuva valjda?

[Faramir]

Академик др Јован И. Деретић:

МЕМОРАНДУМ ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ

Фото: Србија у време смрти Карла Великог

 

 

 

(Београд,14.јануар2014.) 

МЕМОРАНДУМ ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ

ГОСПОДИНУ ТОМИСЛАВУ НИКОЛИЋУ

          Поштовани господине Председниче, упућујем вам овај Меморандум, јер сте Ви, по положају који заузимате, врховна власт у Србији, па сте у могућности да решите овај проблем који вам представљам. Вама, као Србину и челном човеку државе Србије, је стало у највећој мери до судбине србског народа и његове државе Србије. Судбина србског народа се не одређује само кроз економско финансијска пословања, него много више кроз образовање и национално васпитање. У томе главну улогу има национална историја и њено познавање. Срби у 21. веку духовно изумиру, а духовно изумирање претходи физичком, јер не познају своју прошлост, своју историју, па не могу да се снађу у садашњем времену и немају никаквих идеја о својој будућности. Срби су изгубили самосвест и лако се одричу националног идентитета и претварају у друге народе, јер не знају ко су пошто им је све у вези са својим пореклом омаловажено и понижено. За духовно изумирање Срба данас криви су наши историчари и наша просвета. Народ који није написао своју историју, па је није ни схватио, није могао да формулише јасну националну политику. У политици се све заснива на историји. Видели смо на примеру западних агресора који су пред отимање појединих србских земаља прво писали историју тих земаља. Иако потпуно лажна она им је служила као неко оправдање. То су били случајеви историје Косова и историје Босне.

       Није могуће, господине Председниче, васпитавати младе генерације да воле своју Отаџбину и да буду спремне да свој живот за њу дају, ако им је у тој Отаџбини све приказано као најгоре, све ублаћено лажима и пропагандом. То је рађено, од Берлинског конгреса до данас у Србији. Зато Срби не знају своју прошлост, па и оно мало што знају не разумеју и виде као у кривом огледалу. Да би србски народ преживео ова тешка времена потребно му је охрабрење и самопоуздање.   

          ПРОБЛЕМ

        Наша омладина, ђаци и студенти, уче лажну националну историју. Уместо научне историје ваши уџбеници и наставни програми садрже антисрбску и антисловенску пропаганду. Ту представу наше националне историје формулисала је Аустро Угарска почетком 20. века као стратешко оружје за покоравање и уништавање Срба и других Словена.

          КАКО ЈЕ НАСТАО

       Ослобођена Србија, још мала и нејака, била је на удару тадашњих колонијалних европских сила, у првом реду Немачке и Аустрије. Посебно је била забринута Аустрија јер су Словени под њеном окупацијом почели да гледају према Србији као бакљи будуће слободе. Сметала је њиховом „продору на исток“. Уз њих је стајала и моћна Католичка црква која није желела ширење и јачање једне православне државе на Хелму (Балкану). Британска империја је настојала да сузбије руски утицај у Европи, а у Србији је видела малу Русију, па је и она подржавала антисрбску политику. Све те силе сложно наметле су Србији на Берлинском конгресу 1878. године услове који ће Србију спречавати да се развија и омогућити да се она временом уништи. Тада је, на једном међународном конгресу, једној нацији и једној држави забрањена стварна историја и наметнута лажна.

         1.   Србији се забрањује да изучава своју историју из времена од пре Немање.

Овим налогом је сакривена историја Србије из раног средњег века, од првог до десетог века. То је оно време када су на Балканском полуострву живели само Срби и Грци, пре доласка Бугара, Мађара, Хрвата и Шиптара. Да се не зна да је у осмом и деветом веку западна граница Србије била на реци Сочи. Да је Франачка империја напала Србију да би јој отела Истру.

            2.   Србији се забрањује својатање Срба и територија преко Дрине и Дунава. Дат

                је мандат Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину.

Да би се испоштовао налог Беча да је Србија само до Дрине настао је проблем око Херцеговине. Херцеговина је Немањина очевина, Немањин отац, бан и војвода Деса, био је бан Хума и сахрањен у Требињу. Немања је рођен у Рибници, савременој Подгорици, која је била у власти бана Десе. Ово су потврдили сви наши ранији и страни историчари. Из Беча је наређено да се мења име Немањиног оца, да се он не зове Деса него Завида, неки чобанин из Рашке. Тако се, до дана данашњег, предаје по нашим школама и факултетима. Али бечки историчари нису знали ко је био Завида, то отворено признају Јиричек и Ћоровић. Али патријарх Пајсије је оставио запис о Завиди, он је био Немањин старији брат, који је био против Немање и погинуо на челу византијске војске у битци код Вучитрна. Кнез Хума Мирослав је Завидин син и није Немањин брат него братић. То је пример какву историју наши ђаци уче.

            3.   Дат је налог да се у србске школе уведу нови програми историје у којима ће

                бити заступљене сеобе Словена у седмом веку. Све до тада та теорија није 

                постојала у Србији.

Прича о сеобама Словена је највећа подвала у историји уопште. Та прича је настала у 17. веку и Србији наметнута после Берлинског конгреса. Сама прича је потпуно луда и бесмислена, физички неизводљива. За ту причу нема никаквих доказа у археологији, историји и лингвистици. Темељи се на само једном једином фалсификату који датира из 17. века и закачен је за име византијског цара Константина Порфирогенета из десетог века. Шта су хтели постићи са том подвалом је следеће. Као прво оспорити Србима тапију историјског права на своје територије и ту тапију пренети на један други народ – Шиптаре. Међувремено један немачки историчар, Тиман, је поставио тезу да Срби нису Илири него су то Шиптари. Тако да они полажу право на све србске територије као и на Београд. Видели смо какве су последице биле тих подвала. Срби су дошљаци у шиптарску земљу коју треба вратити њеним историјским власницима. Као друго, сеобама Словена се искључују Срби, а преко Срба и сви Словени јер су се раније сви називали Србима, из било каквог удела у стварању европске културе и цивилизације и трпају се међу неписмене варваре. Срби који су дали писменост Европи и свету, Винча, проглашени су за неписмене варваре. Целокупна србска култура из античког времена је приписана Грцима, а србска култура из средњег века Византији. Са теоријом о сеобама Словена извршен је највећи културно историјски геноцид на свету и на њему се темеље сви наредни геноциди над Србима. Размере тог геноцида се виде боље данас, када је генетика заузела своје место у науци, него раније. 

             4.   Наређено је да се дотадашњи професори историје у Србији смене са наставе,

                 у првом реду Милош Милојевић и Пантелија Срећковић.

Смену србских историчара је Беч постигао преко свог миљеника краља Милана. Одмах су пришли стварању нових србских историчара према бечком укусу. Родоначелник тог новог таласа био је Константин Јозеф Јиричек. Пореклом Чех, рођен у Бечу 1854. године. Школован је у Бечу на вишој „Језуитској школи“ „Теренианум“ и постављен за професора историје на Бечком универзитету. Убрзо је постао виши саветник Балплаца, аустријског министарства спољних послова. Јиричек и Хрват Ватрослав Јагић су били професори историје и код њих су завршили факултет Срби: Стојан Новаковић, Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић. То су писци наше званичне историје која се предаје у школама. Јиричека су послали у Бугарску да буде министар просвете и да напише историју Бугара према бечким интересима. Пошто је био загрижени католик дошао је у сукоб са бугарском црквом и морао је да напусти Бугарску. Потом га шаљу у Дубровник да напише историју Срба. Та његова историја Срба требала је да буде приручник за аустријске политичаре и дипломате како да манипулишу Србе. То његово дело требало је да одреди границе србске историје, шта Срби смеју да науче, а шта не смеју да знају.

          У време Берлинског конгреса председник србске владе Јован Ристић представљао је Србију на конгресу и није хтео да прихвати ове уцене. Зато му нису дали реч да се обрати Конгресу, а бечки двор је преко краља Милана успео да одмах смени Ристића и да спроведе све ове налоге.

             КАКО СЕ СВЕ ТО ОДРЖАЛО

        Створена је нова, про бечко берлинска, интелекуална елита на челу са Стојаном Новаковићем и Иларионом Руварцем. Настало је ругање и исмејавање свих србских историјских личности и свега што је србско. Нови професори, нове историјске школе стварали су своје кадрове и преносили бечко „знање“. Да не би признали да су њихове дипломе обично парче папира и да они шире непријатељску пропаганду међу својим народом, они су упорно заступали оно што су их бечки ђаци научили. Ту су били у питању лични интереси, каријере, а и сама помисао да су издали свој народ чинила их је још више тврдоглавим. Има их таквих и данас. Када им донесемо запис у камену у стању су да кажу да камен лаже. У томе су били добро подржавани из Берлина, Минхена, Беча и Париза. То је била потпуна доминација немачке историјске школе која је имала за циљ понижавање, подцењивање и потискивање свих Словена и стварање „лебен плаца“ за ширење Германа. Од утицаја немачке историјске школе нису се лако ослобађали ни трезвенији интелектуалци у Србији. После обнове србске историјске школе и појаве низа дела из научне историје немачка Академија наука се одрекла њихове историјске школе из 19. века као нетачне. Али, авај, ње се није одрекла САНУ ни наше министарство просвете, код нас је још увек на снази. Код нас је била ограничена историјска наука и сведена на само оно што су написали Јиричекови ђаци, а ви знате да ни једна наука не може да се ограничи. Сви антички писци и сви средњевековни писци, који су писали о Србима, били су склоњени и занемарени. Примера ради, у Народној библиотеци Србије нема ни једног античког историчара ни географа. Књига византиског писца Михаила Аталиоте, савременика и сведока довођења Албанаца у Србију 1043. године је склоњена из свих библиотека у Србији. Ко би год у Србији изнео неки податак у прилог србској националној историји, различит од бечке школе, био би проглашаван пустим и лудим. Нашу Академију наука и универзитете држали су бечки ђаци и њихови следбеници, па је то случај и данас. Да није једна група интелектуалаца обновила србску историјску школу у иностранству не би се никада сазнала истина о нама и нашој историји.

       Најизразитији пример потурања антисрбске пропаганде за националну историју налази се у уџбенику „Историја за 6 разред, који је написао Раде Михаљчић, издао Завод за издавање уџбеника, одобрило министарство просвете и просветни савет. У том уџбенику је широко заступљена албанска и свака друга антисрбска пропаганда.

         Да би неко имао запослење и уживао привилегије друштва, хонораре од писања уџбеника, а изгледа и друге хонораре, он може да упропаштава генерације и да по школама и у уџбеницима прича монструозне будалаштине, као што чине поједини наши професори. Уместо да такви буду позвани на одговорност и кажњени, они деле и примају које какве награде.

            ШТА ЈЕ ВАША ДУЖНОСТ

         С обзиром да се налазите на положају на коме се налазите предпоставља се да је вама познато шта је ваша дужност и шта треба да радите. Неће бити на одмет да вас и ја на то подсетим. Приоритет приоритета савремене србске државе и нације, као и сваке друге озбиљне државе, јесте успешна и одговорна културна политика, и квалитетно и родољубиво образовање. Најбитније је за обезбеђење будућности србског народа демографска обнова, заштита културног наслеђа, очување националне свести и предаја истинске националне историје засноване на науци. Дужност просвете је да ствара поносне и образоване родољубе а не хулитеље и самомрзитеље који се сраме пред светом што су Срби. Више од једне деценије води се оштра расправа о ваљаности програма националне историје. На једној, можемо је назвати швапској страни, имате један једини документ за који је доказано да је фалсификат закачен за име Константина Порфирогенета, а на другој страни имате хиљаде докумената и чињеница из археологије, писане историје, лингвистике и на крају генетике која је све потврдила. Нико нормалан не може по школама да прича приче које се не темеље ни на чему осим њихове маште насупрот материјалним доказима, текстовима уклесаним у камену као што је србски законик на обелиску из Сирбина или текст на камену Розета. 

             РЕФОРМА

        Ову агонију неко са врха власти треба да пресече. Ви сте дужни да спроведете реформу наставе историје у нашој просвети и да поставите програм за историју на научну подлогу. Да вратите науку у предмет историје. Закључно са овом годином распон је постао толико велики између научне и пропагандистичке историје да више није могућа никаква дискусија по појединим питањима. Онај део наставног кадра који не прихвата да се подучи да би могао наставити свој посао, нека иде у пензију, доста су тровали нашу омладину. Доста је било лажи, преваре и самообмане. Сада је питање одлуке, ко је за једно а ко за друго.  Ми имамо већ ситуацију где родитељи забрањују својој деци да похађају часове историје, јер неће да им деца уче лажи против сопственог народа. Штетне последице по Србију биле су веће, у последња два века, него од свих ратова. Да је урађена и прихвачена права историја србског народа не би никада била могућа она сатанизација Срба и Србије у свету каква је била приликом распада Југославије, а која и данас траје. Французи кажу: „Онај који не познаје историју свог народа нек се не меша у политику“. Нама су наши неуки државници који нису познавали националну историју, а доносили су историјске одлуке, више штете нанели него било који други непријатељ. Нити су знали нити су имали од кога да науче. То су израуити случајеви краља Александра Карађорђевића и председника Слободана Милошевића. Да и не говоримо о полуписменим комунистичким руководиоцима. Захваљујући њима, у највећој мери, Србија има ове и овакве проблеме данас.

          Господине председниче хоћете ли да дозволите да и после једног века од пропасти Аустро Угарске, Срби уче своју историју из аустро угарских књига. Ваљда, да се ником не замеримо, да и даље сами од себе правимо будале и да дозволимо да нам отимају земљу, културу, језик, историјске споменике и јунаке. Ја се обраћам вама, а ви изаберите шта ће да уче наша деца у школама ИСТИНУ или ЛАЖ!, по Јовану или по Јозефу.

                                                                                       У Београду 14. јануара 2014.

                                                                                    Академик др Јован И. Деретић

[Dule_smor]

Dzabe sve, nema nista od toga, jos malo cemo da ucimo kako su nemanjici bili siptari...btw, citam corovicevu istoriju srba ovih dana...i jeste pitka knjiga i zanimljivo pisana sa raznim detaljima...ali ima stvarno elemenata ove germanske istorijske skole kojima se osporava dosta toga nama srbima

[oklop]

Ne osporava se dosta toga nego se osporava 90%

Prosto covek da ne poveruje kako se smisljeno na tolikom nivou nesto radi kroz vekove!

Evo sada, to se desava pred nasim ocima. Srbija je realno na kolenima, a Srpstvo ne da nije ''in'' nego svako ko pokaze imalo patriotizma biva expresno proglasen fasistom, patriJotom i slicnim LDP-Sonja BIserko_Kandicka pridevima!
U modi je neko bedno ''srbijanstvo'' kao politicki korektan srpski patriotizam (najmanjim malim slovima) ogranicen na neke granice beogradskog pasaluka, kao da zaboravljamo na kolevke srpstva i srpskog naroda, poreklo Nemanjica itd itd..

Strasno je da to vec neko ne potegne kao pitanje, zaista ne mogu da verujem.

Cela ova zvanicna istorija pociva na skrabanju nekog porfirogenita (koje vecina iole informisanijih dovodi u pitanje da li su uopste iz tog vremena), a ceo niz dokaza za PRAVU istoriju se proglasava ''naucnom fantastikom'' i slicno.
Jos kad neki bedni nepismeni polu-novinarcici pocnu da pisu textove i osudjuju  nase ''kvazi istoricare'' (po njima) a po meni jedine ljude koji se nesto trude...odmah mi se kenja

[Tyr]

Slozio bih se sa obojicom, a kao jedan od najzasluznijih faktora za takvo, skromno receno, unazadjeno i razvodnjeno stanje istorije, necega sto bi po svim kulturnim i akademskim merilima i principima trebalo da stoji urezano kao zig jednog drustva, zivotni duh jednog naroda i temelj prosperiteta svake razumne zajednice, uzimam zapustenost, durogocnu neodgovornost i najprostiju lenjost i stanje letargije koje seje neku memljivost i supljinu u korice nase jednom slavne zaostavstine, ako je ista od nje do dan danas i ostalo. Sta vise, a ovo je itekako postalo ocigledno u poslednjih par decenija, oberucke smo (zasigurno pod teretom vec pomenutih posasti) prihvatili da nam tamo neki hvalospevni i vise nego strucni i specijalizovani strani kadrovi i faktori definisu, organizuju i usmeruju proslost koju nismo imali, kritikuju i vecno rastrzu i cepaju sadasnjost, ostavljajuci buducnost u najboljem slucaju nedefinisanom, ili vec uramljenom u njima prihvatljive i solidarne kalupe. Napori pojedinaca uvek postoje, nalik ovoj gorepomenutoj molbi akademika Deretica,  ali kao i predjasni pokusaji, takvi napori ostaju zaboravljeni i zapusteni od strane ljudi kojima bi to trebali da budu prioriteti u svakodnevnom obavljanju duznosti od drzavnog interesa - naravno, birotratski cirkus koji je prisutan u svim institucionalnim sluzbama predstavlja dodatnu barijeru takvim pokusajima, ali kada sve uzmete u obzir i detaljno analizirate stanje i polozaj, jednostavno druga alternativa zarad takve borbe gotovo da i ne postoji, a upornost i trud se jednostavno jednom moraju isplatiti, makar bili rezultat preterane nametljivosti i dosadjivanja.

 

Zalosna je pomisao da smo primorani da posle toliko vremena moramo iznova vrsiti reviziju onoga sto i sam obrazovni sistem uzima kao cinjenicno dokazano, nedvosmisleno ispravno i dokumentovano, a sam vec godinama odbija da prizna neefikasno i neodgovorno vodjenje procesa cuvanja i arhiviranja istorijske dokimentacije, jos od perioda svetskih ratova, u kojima su takvi propusti trebali da sluze kao vrlo rigorozna opomena i upozorenje da ce identicni ishodi isusiti vec presahlo izvoriste informacija na kojima ce naredne generacije izucavati ne samo sopstvenu istoriju i potvrdjivati ili osporavati kljucne dogadjaje, vec na osnovu istih, moci da diskutuju i tumace principe morala, hrabrosti, jedinstva i slobode iz razlicitih perspektiva...Uzmite samo jedan primer, ciji bi drugacije fatalni ishod doveo do gubitka takvo dragocenog i vitalnog naucnog rada i ostavio vidne posledice na razvoj savremene astronomske teorije- zivotno delo, kako ga i on sam naziva, jednog od nasih najvecih naucnika, Milutina Milankovica, njegov "Kanon osuncavanja" ,prezivelo je pukom srecom pod rusevinama stamparije koja je sravnjena sa zemljom tokom nemackog bombardovanja Beograda 1941, samo nekoliko dana nakon sto je predato u SANU. Nazalost, isto ne moze biti receno za stotine, pa cak i hiljade izgubljenih knjizevnih dela koja su stajala u arhivama nekadasnje Narodne biblioteke na Kosancicevom vencu. Jezim se od pomisli da su ljudi ciji je posao, koji se u jednu ruku moze smatrati vrednim za zrtvovanje zivota zbog neprocenjive vrednosti onoga sto stiti i odrzava, smatrali razumnim da taj knjizevni fond ostave nezasticenim na otvorenom pored itekako ociglednih upozorenja i naznaka haosa i terora koji se vec dovoljno vremena nazirao. Naravno, raznorazni politicki prevrati i miljei su zasigurno temeljno odradili svoj deo zarad ostvarivanja licnih interesa i velicanja i nametanja svojih politickih filozofija i sistema vrednosti, ali to vec zazire u generacijsku bolest ovog drustva - politiku, stoga izbegavam da je ovde koristim.

 

Sledstveno, u proslim odlukama mozete uociti rezultirajuce stanje nedostatka marljivosti i spremnosti na kolektivnu i organizovanu akciju drzave, institucija pa i samog naroda, cije se aktivno saucestvovanje i doprinos jedva primecuju, posredstvom nekakvog meni banalnog sujeverja, straha i nekih vecitih "dogmi" koje svi negiraju a opet na svakom koraku ispoljavaju. Doduse, sporadicni i individualni napori nicu svakodnevno, i mada su neprimetni, mogao bih da iznesem i jedan licni primer, koji je jos u fazi nekakve razrade - naime, moj otac je, sto iz puke radoznalosti a sto radi iole kakvog uvida u istorijat sopstvene porodice, oduvek zeleo da sazna nesto vise o svojim pretcima i naseobini u kojoj su ziveli, pa je tako nekih 3-4 godine detaljno istrazivao raznorazne dokumente, vecinu kojih je dobio na upit sa Pravnog fakulteta i pomocu jednog profesora koji se tim istrazivanjem bavi vec duzi niz godina, dosta vise iz hobija, ali je uspeo da napravi detaljno porodicno stablo koje zazire do doba pre Prvog srpskog ustanka, jer postoji nedostatak odgovarajuce gradje u nasim arhivama, ali postoje naznake nekih Otomanskih i Austro-Ugarskih nahijskih popisa o domacinstvima radi prikupljanja poreza, do kojih bi se zasigurno mogao dobiti pristup, pogotovo sa aktuelnim dogadjajima u toj sferi, specificno otvaranju Otomaskih arhiva, jer je taj kraj (Radjevina) kroz istoriju imao veoma interesantan splet dogadjaja koji su ga povoljno izolovali od pljackaskih pohoda i upada, kao neka vrsta udobno sakrivenog i dobro cuvanog dzepa na granici. Ono sto je mene licno primamilo ovde je sto sam pri izucavanju nekih "trivijalnih" podataka o domacinstvima, njihovom imovinskom stanju, posedima, clanovima i slicno, mogao da protumacim mnoge, u prvi mah naizgled neprimetne ali vrlo interesantne cinjenice i odlike tadasnjeg drustva; kao jedan od primera bih recimo dao obicaj koji je bio dosta zastupljen i eksploatisan u jednom periodu, a to je da su se, do tada tradicionalno rano vencani parovi, zvanicno uzimali dosta kasnije, negde u periodu sredine tridesetih godina, jer ako me dobro pamcenje sluzi, tada su porezi bili obracunavani na domacinstva, tj. na porodicu koja je u njima zivela, a ne na individualne, nevencane pojedince, te su stoga dovitljivi odlucivali da duze zive u domovima svojih roditelja, u vecini slucajeva sa svojim buducim supruznicima, ali naravno nevencani.

Edited January 29, 2014 by Vrask

[Kal1mero]

Текст јесте из Курира али у њему наводе следеће па ме занима да ли је истина :

Na kuli na Smederevskoj tvrđavi piše da je sazidana 6938. godine

 

Пошто је Дуле из Смедерева могао би он или неко други да провери да ли нигде стварно то пише :) Ево и текста 

 

http://www.kurir-info.rs/srbi-koristili-najstariji-kalendar-ako-je-verovati-caru-dusanu-zivimo-u-7522godini-clanak-1239707

[Corey]

Видео сам на овогодишњем Ускршњем сајму књига у Дому синдиката да је преведена једна књига од Кљосова, „Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju“, издавач Мирослав. Прелиставао сам је, има јако занимљивих делова и радо бих је прочитао, вероватно нећу ускоро јер је цена 2.500 дин.

[Dule_smor]

Mislim da pise tako, ali to je valjda godina od postanja sveta/nojevog potopa, u to vreme se valjda jos uvek tako racunalo vreme, nista cudno?

[Kal1mero]

Ја сам чуо да је то као наш календар па ме занима ако није наш чији је ? :) И ко је почео тако да мери. У ствари где могу да

погледам више о том рачунању времена  :))?

[SavKe]

Текст јесте из Курира али у њему наводе следеће па ме занима да ли је истина :

Na kuli na Smederevskoj tvrđavi piše da je sazidana 6938. godine

 

Пошто је Дуле из Смедерева могао би он или неко други да провери да ли нигде стварно то пише :) Ево и текста 

 

http://www.kurir-info.rs/srbi-koristili-najstariji-kalendar-ako-je-verovati-caru-dusanu-zivimo-u-7522godini-clanak-1239707

 

Koliko je jadan ovaj kurir, ne mogu da verujem čime se oni bave kako bi pravili senzacije kod neupućenih ljudi. Kali, vizantijsko računjanje vremena  (kao i ostale hronologije) se uče na početku 5. razreda i 1. srednje iz istorije, obnovi gradivo :D

 

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80

[Dule_smor]

Btw, na BN-u bila fina emisija o Miroslavljevom jevandjelju i sta je sve prezivelo kroz istoriju i ratove i izbeglo unistenje. Mada cini mi se da se ni dan danas ne obraca mnogo paznje i ne ulazu sredstva u ocuvanje i restauraciju naseg najznacajnijeg i najstarijeg pisanog spomenika iako ga je Unesco uvrstio u listu pamcenje sveta medju 120 najznacajnijih pisanih spomenika svih vremena.

[brue]

 

Дуња Матић Станишић

СРПСКИ КАЛЕНДАР

 

Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти. Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама, фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом мењали.

 

Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.

 

Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера, али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења, додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ - и година од Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао 1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.

 

 

Грегоријанском календару није била довољна једна таблица за сва времена, него неколико, а и оне би се током времена морале мењати. Због тога је на предлог цариградског патријарха одржан конгрес православних држава 1923. године поводом реформе постојећег Јулијанског календара. Конгрес је усвојио предлог професора Милутина Миланковића: избацити из календара 13 дана; на сваких 900 година избацити 7 дана, за разлику од грегоријанског календара, по коме треба на сваких 400 година избацити по 3 дана; преступне су оне секуларне године (са две нуле на крају) које дељене са 9 дају остатак 2 или 6. Овај прорачун је много тачнији од Грегоријанског календара, јер треба да прође 40.000 година да би се одступило од тропске године само један дан. Српска православна црква прихватила је одлуке конгреса, али је чекала да се усагласе све помесне православне цркве. Скоро 90 година је прошло, до усаглашавања још није дошло, а Српска црква је остала при Јулијанском календару до данас. Међутим, код нас се од давнина, па и данас, широко примењује и народни календар, без обзира на Јулијански и Грегоријански календар.

 

Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба, то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“ Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног ручника“. (Сунце)

 

Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле, крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка. У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић, војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда, Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи. Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама: „Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња, увече мркоња.“

 

Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак (око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ, први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима, Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.

 

И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„ Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу. Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси. Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу несрећу.

 

Сваки дан је по својој важности добијао име и био је непоновљив. У црквеном календару и данас имамо њихове називе, а овде ћемо навести само неке јануарске дане: Нова година, Кокошињи Божић, Наплашити дан, Св. Анастасија, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Божји дан, Стевиндан, Женски дан, Некрштени дан, Сутучни дан, Сировари, Мали Божић, Усечни дан, Делнички дан…У старом веку познати астроном Клаудије Птолемеј је одредио да дан почиње у подне. Астрономи су користили овај начин мерења дана, јер на привидној дневној путањи Сунца кулминација је, као највиша тачка на небу, једина неспорна тачка, док су све остале променљиве. Међутим, у човековом животу ово решење је незгодно јер би се, рецимо, враћао с посла тек сутрадан. Од 1. 1. 1925. године међународном конвенцијом је одређено да дан почиње у поноћ. Наша црква и данас користи два решења: код богослужења и светаца датум почиње у 18 сати, а код постова у поноћ.

 

Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње - не крштава се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове. И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара. Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.

 

Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике. Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља, Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја, Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису могли одлагати.

 

Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана, на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или „Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.

 

У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде, две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа, прва сеја вино точи, друга воду сипа“.

 

Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће; онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило своју смрт и уједно препорађање.

 

Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч „месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака, ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама. Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати, старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче! – Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца, што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! – Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив: брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити ни мисли, ни осећања, а ни говор.

 

Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин. Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница - све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде на небу карале, Преводница и звезда Даница…“ Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве, а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса. Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“, а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство, господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог Илију, у време великих пљускова и грмљавина.

 

Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља, по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив. Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође кажу људи.

 

Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума, види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске краткодневнице - тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила у лику војводе Пријезде.

 

Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре о дубоком знању и схватању света, живота и васионе.

 

Први месец се код Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.

 

После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура, долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.

 

Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића. Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.

 

Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.

 

Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез, па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура – све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури, Ђурђевдану.

 

Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“- знање, сазнавање, схватање.

 

Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.

 

Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.

 

Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.

 

Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета.

 

Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.

 

Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода. Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну, народну Нову годину или Ново лето - Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара, а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина древних предака. Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама? Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар, водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун, житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар, снежни децембар.

 

Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама, пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.

 

Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш живот. Нама, као наследницима, преостаје само то - да сачувамо своје наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет, на које можемо бити поносни.

 

Edited April 11, 2014 by brue

[Dule_smor]

Danas je 555 godina od pada Smedereva pod Tursku vlast.

 

On this day (June 20th) in 1459, the Turks entered the fortified city of Smederevo, which marked the end of the medieval Serbian state and the beginning of the centuries long Ottoman rule. After the death of Despot Lazar Branković in January 1458, Serbian nobles in Smederevo couldn't agree among themselves what will be the future of the country, which side to choose, the Hungarian Empire or the Ottomans. At the same time, both neighboring countries, the Ottoman Empire and Hungary, were attempting to take over the Serbian capital of Smederevo. Since negotiations between the Ottoman sultan and the Hungarian king on exchanging some territories didn't bring results, Sultan Mehmed II the Conqueror decided to attack. In the spring of 1458, the Turks attacked Serbia again and conquered the fortified monastery of Resava, the city of Višesav on the Danube (near Poreč, today Donji Milanovac), Žrnov (Avala), Bela Stena near Valjevo and Golubac. Smederevo resisted for another half a year, but in 1459 the Serbian capital also fell under the Ottoman rule.

 

[Corey]

Њима је било најтеже!

[Dule_smor]

Tako je bre, poslednji srpski grad, 6 godina posle Carigrada je pao!

[Morvena]

Управо прочитах тему и, као неко јако заинтересован, а и, ако то могу да кажем за себе, прилично упућен у нашу историју, за лаика, ова "алтернативна" историја коју писаше Деретић и остали ме истовремено фасцинира и не знам шта да мислим о њој. Где се могу наћи поуздани документи који сву ову причу потврђују?