hiperrealizam vs. umetnost

[OTAC]

:)

to sam i mislio...

[Dule_smor]

kad smo vec kod realizma cudi me da brat duljo nije okacio ovog cara:)

[Corey]

Прво дам плус на Дукијев ЗОТ, па га онда прочитам, за сваки случај да се не заборави касније.

Одлична тема, научио сам буџук ствари о којима нисам имао представу, а понекад се запитао о њима без каснијег тражења одговора због замршености и компликованости теме.

[Doolio]

Ај ем плизд ју фајнд дис корисно, гајз:)

Дуле:

Ено га диреров дрворез у првом мом посту (инб4 пијани Дуле)

[Dule_smor]

ah, moja greska, izvinjavam se:)

[Doolio]

мене одушевљава, рецимо, Дали, због идеја, због откачености, због храбрости и генија, могу да кажем да разумем његов рад. у технике (линије) се далеко далеко мање разумем.

Е, рецимо, то је тај други трип о коме причам, то што је Дали провокативни геније и што шета мравоједа по улици неком може бити релевантно, неком не. Међутим, без бојазни, Дали је јебач кеве чак и кад гледаш његову слику са трипом ''не занима ме ко је ово слико'' :)

Елем, још једна ствар, а сјетих се:

-те линије и технике које помињеш, оне нису само неки мерач паје за неке тамо Леонарде и Далије и капирам да је то битно да објасним, иако сам то дотакао, али можда нисам објаснио довољно. Дакле, оне су објективно пожељан елемент, како бих рекао. Није у питању само трип ''научи па ћеш уживати у ономе што ваља'' који би људи могли да исфурају за добра вина или за класичну музику (не разумем се довољно ни у једно од та два па их узимам за пример, можда грешим, али за сам пример је то небитно, тако да винари и класичари, немојте ме башовати, него читајте даље:) ). У питању је објективни квалитет који додаје на квалитет слике иако си ти можда неук и допада ти се ''она тамо ваза са цвећем'' коју си видео на бувљаку.

Фантази претеран пример - пазариш лошу слику која ти се свиђа и ставиш у собу и ништа се не дешава. Пазариш јебачку слику која ти се не свиђа и некако ти је готивније иако мислиш да није због слике. Просто, тај квалитет постоји са разлогом и нађе неки пут до гледаоца, јебига. Мораш увек имати на уму да те све линије и та сва срања и техникалије не постоје и не уче се да би неко Леонардо импресионирао Микеланђела док раја нема појма о чему се ради, већ су објективно готивне, осећао то неко на прву лопту или не. Као што су аеродинамичне ствари аеродинамичне невезано за то колико ти мислиш да јесу.

[Debeli]

opet jasno.

sa pažnjom čitam.

da se dopunim, Dalijeva dela me obuzimaju, ne njegova ekstravaganca u življenju. mada to ide jedno s drugim. u Figerasu sam uživao. mogao bih u tom prostoru da živim do kraja svojih dana. bio sam očaran.

[Doolio]

Ево пошто сам нешто он фајр, да вам приближим тај трип како техникалије раде тај посао за који мислите да га ради таленат или космос итд:)

Узмимо ову илустрацију као пример:

Ово је као фазон сцена из игрице, тј. у питању је претпродукциона илустрација која се шаље даље. Имамо главног лика доле лево, десно је бос са два помоћника.

Скренућу пажњу на пар ствари које су овде одрађене, а представљају примену технике и знања (чак и чисто научног) у циљу боље слике:

-код сваке слике постоји флоу. Тј. човек може да фокусира изузетно мали простор, гледање нечега се заправо састоји од серије фокусирања. Уметник ово може да искористи и да практично тера гледаоца да гледа слику редом којим је уметник замислио. Рецимо, свако ко погледа ову слику, после иницијалног ''види слика'' ће да оде на главу овог боса, па ће да склизне доле код помоћника, па ће да склизне на главног лика. То није случајно и лик који је сликао је имао то на уму. Приметићете да је глава овог боса најдетаљнија. Исто тако, најмање мутна. Исто важи, само мање интензивно, за главе ова два кучета, као и за главног јунака. Дакле, ти елементи искачу тиме што су јасни и детаљни, а у томе предњачи босова глава и зато је то први фокус где око иде.

Зашто главни јунак није други фокус иако је јаснији и интензивнији од помоћника?

-под један, помоћници су ближи босу

под два, стилски су ближи босу

под три, осим стилске и физичке близине, ту је и фазон са груписањем и репетицијом елемената (који нисте свесно сконтали сто посто:) ). Обратите пажњу на положај и дизајн све три предње леве шапе. Да, то је практично једна шапа која се понавља. Човек несвесно и хипербрзо убацује те ствари у исти трип, зато капирамо боса и помоћнике као целину и пре него што то свесно урадимо и утисак нам је јачи. Наравно, то је исто урађено намерно.

Зашто је онда главни јунак интензивније обојен?

Зато што је мали, а треба да носи слику и да знамо да је главни јунак.

Постоји ли још разлога зашто пичимо одмах на босову главу?

Да. Нпр, један од стандардних фазона код композиције је правило трећине и то је отприлике неки, ај да кажем, ''упрошћени златни пресек фазон''. Поделите слику на трећине вертикално и усправно. Добићете четири крстића. Е, у те крстиће трпате битне ствари, људски мозак аутоматски пичи ка том ор симилар односу, зашто, зато што је то природно (фибоначи и те форе). Приметиће те да је босова глава у том једном крстићу. Исто тако, наш јуноша није у крстићу, али је ипак на вертикалној трећини, зато и не пичимо прво ка њему.

Зашто капирамо да је главни бос спор ко курац, а да су помоћници брзи иако је ово статична слика, а немамо ни оне линије за померање као у стрипу?

Зато што је покрет боса статичнији, згрчен и роботски и одаје утисак гломазности и спорости. Одмах нам је јасно да он удара једном у сто година, али одузима ко стока.

Покрети помоћника су вијугави. Приметићете да десни помоћник (који је исти као и леви, тако да се ствари са њега аутоматски у нашем мозгу аплајују и на његовог колегу) има контуру у облику латиничног ''с''. Људски мозак капира латинично ''с'' у природи као нешто течно, вијугаво, спретно. Зашто, опет, зато што је то природно и може се видети код животиња. Слон сви знамо како се креће, а исто тако знамо како се креће ајкула. И то нам је ембедовано.

Каква је ова магла, чему служи и зашто је има оволко много?

То је тзв. ваздушна перспектива и исфурао ју је Леонардо ако се не варам. То му дође симулирање густине атмосфере која се види кад се гледају ствари које су далеко. Па нам је тако далека планина прозирна и мутна и мало се разликује од неба, док нам су нам ствари које су близу јасне и интензивне јер нема много ваздуха између нас и њих.

Овде на слици се претерује са ваздушном перспективом и то исто намерно. Прво, одвајају се планови. Планови нам служе да јасније сконтамо структуру слике. Па тако видимо да нам је најближе ово растиње на овом зиду десно, а да су нам најдаље оне планине лево. Дакле, помаже нам да немамо утисак колажног триповања и да не трипујемо горе доле, него испред иза иако је слика 2д.

Друго, претерује се због епикнеса. Овај бос треба да је огроман, па зато прогресивно иде у маглу, значи као толко је велики да један део видимо јасно, а други је у пички материној. Наравно, претерано је, али намерно, јер наш мозак аутоматски сабира два и два и у фазону је ''јој што је ово срање велико'', а није у фазону ''види маца од дваес сантима против лика од сантиметар''.

Још једна ствар - ова магла нам даје и конкретан инфо. Количина нам указује на то да је влага у пичку материну, а боја и вајб магле да је хладњикаво време. Опет један инфо који несвесно примамо мозгом. И опет намерно изведен.

Који је фазон са црвеном и жутом, а који са плавом?

Црвена и жута боја су ''брзе'' боје, тј. брзо стижу до ока. Плава је ''спора''. Исто тако, интензивније су. Зато она срања на путу што упозоравају на рупе нису плава него су жута. Да ли је ово урађено намерно? Да. Дакле, интензивна црвена одмах стиже до вас и пре него што сте сконтали да гледате у слику и локује вас да идете ка њој и ви већ подсвесно знате да та црвена има неке везе са главном фором слике.

Плава боја је ''спора'' и ''далека''. Све ствари ако су довољно далеко, пуне се плавом бојом, због атмосфере. Она плава планина на десет километара заправо није уопште плава, јел тако? И није толико бледа, него је сатуризованија, јел тако? Дакле, шта радити за далеке ствари? бојити у плаво, десатуризовати и бледети.

Хм, дал има још нешто што бих могао да поменем... Да, композиција је таква да нас ставља у улогу посматрача у смислу да нас увлачи у слику. Овај зид је паметно стављен, такође перспектива је на нивоу висине човека и ми заправо подсвесно капирамо да блејимо иза тог камена и гледамо у јуношу како ће да енгејџује боса.

Ах да, један нобрејнер, али вредан помена - примећујете да су једине црвене ствари на слици перушке боса и помоћника и коса главног лика. То их ставља све у једну интеракциону целину, поред тога што та црвена има улогу неонског знака који виче ''ово су битне ствари на слици''.

Знам да сам извотово ко змај, али капирам да је корисно, чисто да видите да иза слике не стоји само ''Е ЗНАМ ЈА ОНОГ ЛИКА ОН ЗНА ДА СЛИКА ТАЛЕНАТ БРАТЕ ШТА ДА ТИ КАЖЕМ'' него и ГОМИЛА техникалија. А за које су многи склони да их припишу таленту или нечему неопипљивом, а заправо се ради о чистом раду, знању, техници и примени.

РЕЗУЛТАТ те примене за обичног посматрача јесте неопипљив, али ту ништа није рађено ''оним нечим космичким'' већ је то практично сликарска наука. И она се састоји од далеко више аспекате него што је ''види што ова нацртана тета личи на ону тамо праву тету''.

[Kotru]

[SavKe]

Daje mi još pluseva da izdelim čoveku, Dule uživao sam dok sam čitao objašnjenje ove slike :)

[Corey]

0/

Имам једно питање. Каква је наша сцена по питању домаћих ликова који су мастеровали занат и раде бруталне ствари али су и даље релативни анонимуси? Ово питам јер неки трговци књигама које познајем, раде и са сликама, па сам се ово питао, јер не верујем да им кроз руке пролазе "крупна" дела, већ нешто од таквих батица, пошто то квалитативно вреди, а цена је приступачна и за њих, и купце који умеју да препознају.

Једна мала занимљивост, наше тржиште антиквитета и уметничких дела странци широко заобилазе, крцати смо од превараната и фалсификатора сваке врсте. Нису уопште ретки примери оних који су дошли овде да нешто купе, а вратили се преварени. Скоро ми је испричао један антиквар књига, како му је у књижару свратио лик и тражио лексикон старих новчића из одређеног периода, а пошто уопште није личио на особу која се бави тиме, учтиво га је упитао шта ће му то, на шта му овај мртав ладан одговара да су презаситили тржиште лажним кованицама из римског периода, и сада хоће да раде нову нишу. Чак му је опуштено укратко објаснио процес израде, и довођења до стања старости. За слике је тек лол стање, свраћали су му ликови у нудили "све", од Рембранта до Пикаса, неке је подсмехом отерао, друге само упитао да ли су свесни да онај ко је спреман да плати слику милион евра, платиће анализу педесет хиљада којој он мора да присуствује заједно са представником органа реда, наравно после такве приче не појављују се више : )

[Kal1mero]

Dobar tutorijal !:)

[Grgile]

Jel to samo meni progutalo posle ''recimo, svak'' ili i jos nekome? :/ Hocu da procitam! :)

[Doolio]

0/

Имам једно питање. Каква је наша сцена по питању домаћих ликова који су мастеровали занат и раде бруталне ствари али су и даље релативни анонимуси? Ово питам јер неки трговци књигама које познајем, раде и са сликама, па сам се ово питао, јер не верујем да им кроз руке пролазе "крупна" дела, већ нешто од таквих батица, пошто то квалитативно вреди, а цена је приступачна и за њих, и купце који умеју да препознају.

Па, паз вако:) Зависи о ком левелу причамо.

Могу да ти кажем да не постоји онај ко ради БРУТАЛНО, а да не може, не да живи од свог рада, него да пазари гајбу, чамац и ауто за мување Мие. Не само код нас, него било где. Дакле, прича о сиромашним ултрабруталним уметницима просто није тачна. Ако чујеш такву причу, тај лик или не ради добро, а мисли да ради (и људи около мисле да ради јер су регулар ликови, па им се чини до јаја), па му је чудно. Или је неки лудак чудак који своје слике и не нуди и боли га курац за паре и јури Нирдалу по цео дан.

На нижим левелима, рецимо на овом мом, ту је нешто другачија ситуација и ту има основаног вајновања. Што је и логично кад се узме у обзир чињеница да та нека ситнија популарност (на нивоу балкана рецимо) може да се купи. Исто тако, неквалитет може да се пласира раји. Па ћемо тако имати неку Карлеушу која ће да зарађује одлично (кад се узме у обзир колко је слабо наше тржиште). Оно што је добро је да то не може да се гура даље од тога. Тј. нека Карлеуша сликарка ће моћи да дофура дотле да продаје своје слике за океј кинту за наше услове, али даље од тога не може јер ако ти дође неки зајебани богати странац цар, он ће да има довољан арсенал да види да ли ти заиста ваљаш и ако си ти нека Карлеуша, ту се завршава свака прича.

Исто тако, Карлеуша која нема везу, може чистим ставом да изобмањује клијентелу, јер људи махом не знају шта купују.

Закључак који следи је да је неким средњим ликовима који знају али нису (још увек) цареви, код нас најтеже. Игром случаја, спадам у ту групу:)

Зашто баш најтеже? Па зато што ће Карлеуша са везом да оде у новине, на телевизију, да направи фејк продаје типа ''пазарио ми Тадић слику'', а оно дала му за џ, па он заложио ватру у камину итд. и онда ће да дође неки Саша Поповић и да стварно узме њену слику. Карлеуша без везе ће, са друге стране, да има другачију тактику: пошто јој слике не ваљају курцу, она ће да их пласира за ужасно мале паре (пошто је све веће од нуле оверкил за тај квалитет) и људи ће зато да их пазаре (јер ако не знају да капирају шта је боље од чега, а нешто кошта десет пута мање, погађај двапут шта ће да купе).

Ја немам везу, дакле тај трип отпада. Такође, не могу да се курвам толико. Могу мало, тј. ако моја слика објективно вреди нпр. петсто евра, могу да је продам за триста, двеста, па и СТО, али за тридесет јебига баш. А та нека Карлеуша без везе ће да је прода за десет.

Оно што је позитивно у целој причи је то што ја врло добро знам шта су фундаменти, знам да филтерујем информације и знам да радим на себи (тј. неколико година сам учио да научим да учим како треба да учим:) ), што је најбитније у сликарству. Што значи да ако будем био добар и вриједан, за 5-10 година ћу оставити обе Карлеуше у прашини, а на том левелу клијенти већ знају знање и боли их курац шта си и ко си, већ како радиш.

Зашто постоји трип да ''умјетници, па и они добри, умиру од глади нон стоп''?

Управо због ствари о којима се прича у овом топику. Оно што сам рекао за ''регулар ликове'', то нажалост, важи и за разне професоре на академијама, сликаре, ликове који држе атељее за подучавање, критичаре итд. И њих је процентуално МНОГО.

Дакле, узмимо неког лика који је талентован и оће да учи да црта. Оде у неки атеље, 99% ће убости неки који ће га учити погрешно. Блеји тамо годину-две, трипује да је нешто научио, упише факс (јер и тамо седе такви ликови), заврши факс. У међувремену трипује да напредује, међутим то није тачно, његови цртежи су само ''допадљивији'', међутим, пошто је прескочио фундаменте (који су далеко, далеко најважнији), то је ненадокнадиво и он цео живот ради буђаво. Међутим, он не зна за друго, његово цело образовање је такво. Шта се онда дешава са њим? Просто - не може да заради (јер су карлеуше заузеле све слотове на нижем левелу, а на вишем нема шта да тражи). И онда се цео живот пита што њега нико неће кад он лепо ради.

Е сад, ово је, нажалост, случај са, ај да не претерујем, али са 95% сликара, па и осталих уметника. Неки од њих успеју да се продају, неки не. И онда имаш тај неки урбани мит о сиромашним сликарима које нико не примећује и који су сви дијаманти у прашини.

Обрати пажњу на то да нисам исхиперболисао у овом посту и да су односи заиста такви. Што се тиче поменутих фундамената, они су стварно ненадокнадиви, а ЈАКО мали број ликова ће да те научи фундаментима. И слободно питај БИЛО КОГА ко зна да ради ко змај шта је најважније у целом његовом послу. Рећи ће ти да су то фунаменти. Без изузетка.

Зашто ће те јако мали број научити најважнијој ствари у сликању? Зато што под један, ни сами не знају фундаменте, а под два, фундаменти су једна зајебана и неинтуитивна ствар за коју мораш да испразниш чашу и да се ресетујеш да би радио, тако да велики број аспираната одустане у том процесу јер трипује да их неко зајебава. Дакле, талентован си, дођеш код неког цара, он крене да те учи фундаментима, шта се онда дешава - ти годину или две радиш ГОРЕ него пре. И ту доста ликова каже ај у пизду материну и врати се својим талентираним жврљаријама које нису ни за пет пара. А фора је да се прође та голгота и после све има смисла.

Такође, доста уметника има тај став ''ја сам уметник цвеће пролеће птице ја имам таленат и космос је мој пријатељ'', а то уопште није тачно. Мора да се пегла и да се одвали од рада. Овај лик што је радио ову илустрацију је просто годинама и деценијама цртао ствари од којих му се повраћа, учио ствари које га не занимају, анализирао све живо упркос отпору мозга, да би дошао до левела на ком је данас - човек држи школу за коју ти треба педес иљада јура да би ишао годину дана, притом можда не прођеш, отимају се о њега и ЕА и ворнер брадрс и џорџ лукас и вета.

Онај ко уради исто што и он, можда неће бити толико готиван, али ће бити сигурно готиван. Дакле, ако пеглаш фундаменте и истрипујеш се светски, притом си глух, нијем и кљаст, неталентован и глуп, имаћеш ауди а8 и болеће те курац. Ако урадиш све то а талентован си, паметан итд. имаћеш три ферарија и страшно ће те болети курац:)

Укратко, конкретан одговор на твоје питање је следећи:

Да, има релативно квалитетних ликова код нас који су анонимуси и који се продају за мање паре него што реално вреде, али све то иде до неке границе. Ко што ћу ја да урадим нешто за педесет евра што реално као продукт вреди триста. Али ако дођем до левела на ком је овај лик чију илустрацију сам окачио, не постоји теоретска шанса да се фејлује. Просто, глобализам је чудо. Ако радиш ко овај лик, одеш лепо где год оћеш, лупиш курцем о сто и завршио си посо. Озбиљним клијентима је битно да ти јебеш кеве и ту се даља прича завршава. А свако може да јебе кеве ако се исприма, чак и антиталенти - још једна честа забуна је да само талентовани ликови могу да дођу до зајебаног левела. Ако је горњи левел сто, а почетни нула, то значи да ће уз исти ангажман, неки Леонардо доћи до 99, а неки лол лик до 85 (а не до 11), што је довољно за ферари:)

Ево, нпр. ја сам вансеријски талентован, без зезања:) Али сам лењ у пичку материну. То је најгора комбинација, али јако честа. На срећу, временом сам постао одговорнији. Но, то на страну, поента је у томе да ментол са добрим туторима и радном навиком шиша десет вундеркинда који мисле да је таленат цар. И то је главни разлог што гомила ''царских уметника нема леба да једе''.

[Corey]

Мућас грасиас!

Решење које видим за ту лењост је жонглирање са пројектима, мало сликаш, када се умориш или ти досади узмеш па пишеш књигу! Или учиш да научиш да учиш како треба да учиш писање : ) http://www.imdb.com/title/tt0376181/

[Debeli]

Ivane, daj mi još pluseva da delim.

[Highl1]

zamalo da pročitam barem jedan post sa ovog topica, ali ipak nisam!

[Majstor bora]

Evo jedno pitanje za Dulija, posto u mojoj kuci imam jebeni atelje koliko slika imam, imam jednog Prvackog za koga svi govore da je sranje kad vide sliku, mene zanima sta ti vidis u njegovim slikama tipa ovoj:

[Doca]

ja vidim grčku i deo azije. ali je sranje u svakom slučaju!

[Majstor bora]

Tebi je i ovo sranje verovatno

[samir^b]

Ja kad sam bio klinja govorili su da sam talentovan, razvlacili me po nekim skolama za umetnike male, imao sam i izlozbe neke i onda sam prso i onda me smorilo i nikad vise nista nisam nacrtao/naslikao. Nema veze sa temom, al sam hteo da kazem da razumem brata Dulju lenjivca! A i Pikaso je tamo jer slika na prvi pogled izgleda kao da je Marmen slikao, al je jebeni masterpis.

[Trooper]

The work’s interaction with both the floor and wall is meant to call attention to the space occupied in the gallery by both viewer and object. “I see the plank as existing between two worlds,” McCracken has said, “the floor representing the physical world of standing objects, trees, cars, buildings, human bodies, and everything, and the wall representing the world of the imagination, illusionistic painting space, human mental space, and all that.”

Btw, ovo je deo stalne postavke u Muzeju moderne umetnosti u NYC (MoMA)

[Majstor bora]

Pa dobro ova slika od onog Mark Rothka je prodata za 53 miliona funti:

[Shekk]

Dulio vodi specijalni rat protiv "2 plusa dnevno" pravila

[Doolio]

Људи, па сви ти полу-перформанс полу-инсталација полу-слика трипови се заснивају на ''вансликарским'' триповима, зато су сви у фазону ''втф'' кад виде нешто такво. Ја лично не миришем те ствари и спреман сам да кажем да је 99% тога срање, али оно, лив енд лет лив.

Хоћу да кажем да ако кропујеш неку такву слику и постујеш је на форум, ниси ништа урадио, из простог трипа што она не може ни да функционише ни да опстане као класична слика. Ми можемо да ставимо Мона Лизу и неког Маљевича једно поред другог и наравно, Маљевича ћемо да ишутирамо, а Мона лизу ћемо да носимо у атомски бункер и да је мазимо по цео дан. Али зато о оном Маљевичевом квадрату можеш да пишеш педесет докторских дисертација и да пијеш кафу с Јунгом пет дана док вам обојици не постане мука. Е сад, понављам, фазон је једино у томе да ли неко, као гледалац, допушта увлачење ''вансликарских'' елемената у анализу слике или не. Ја више нагињем ка ''не'' рецимо. Неко скроз нагиње ка ''да''.

Дакле, треба опрезно са таквим типом уметности. Ко онај лик што је ставио писоар у музеј. Свако може да стави писоар у музеј, јелте. Али он је ставио први и то није ставио из зајебанције него је то био један социјални стејтмент, лик је хтео да наведе на дискусију шта је заправо уметничко дело. Да ли је то нека независна категорија, заснована на квалитету и неким особинама или је рецимо све што се стави у музеј уметничко дело. И онда лик лепо стави писоар у музеј и направи мајндфак. И морам да му признам да јесте мајндфак. У музеју се излажу уметничка дела. Ти уђеш у музеј и изложен је писоар. Ти можеш да се жестиш, али ако је тај писоар стигао до поставке, мора да има статус уметничког дела, јел тако? Са друге стране, кога боли курац шта је друштво валидирало кад је јасно да писоар није уметничко дело. И тако даље.

Велика већина тих дела је настала у том периоду кад су сви били у фазону да спајају филозофију, биологију, хемију, психологију са уметношћу, да истражују трипове и да се дуре на олскул трипове. И јебига, морају се посматрати са тог аспекта. Ја лично не волим кад неко то ради јер ми је то неко провлачење кроз иглене уши, оно, не знам да сликам, али сам много луд, дајте ми паре. Међутим, има ту и тру ликова који су једноставно користили цео тај полигон за заправо пласирање разних научних и полу-научних трипова. Као што је то рецимо Маљевич или Кандински, јелте. Маљевич је свесно нацртао онај ретардирани квадрат и постоји дубока социјална психологија иза тога.

Е сад, ја сам лично против толиког растезања сликарства и ограничио бих се на неке класичније трипове (са капљицом моџоа) јер тако капирам сликарство. Дакле, ако мене неко пита, ја бих рекао да је Маљевич одличан филозоф и психолог који је користио визуелни елемент да би презентовао своје стејтменте и теорије. Али да није сликар јер је мени сликар неко ко зна да слика у класичном смислу. Многи се неће сложити и набошће ме са причом о еволуцији у сликарству. И то је океј, шта ја знам.

Лонг стори шорт, све те ''необјашњиве'' слике и инсталације представљају неки тренутак, често социјални или рефлексивни, а који, наравно, не знаш кад тек видиш слику, него мораш да читаш и гуглаш, па тек онда да кажеш ''ааа то је зато''. Е сад, на публици је хоће ли то радити или не. Све такве слике падају на испиту класичног сликарства, па ако их гледате тако, фејл су. Ако их гледате са педесет аспеката и са још триста инфоа који нема везе са самом сликом, онда добијају неки значај.

Деи:

Па не видим ништа:)

Могу да кажем да композиција пије воду, да су боје океј, да је добар фазон ова креп трака вс мрља као контраст и то је то.

Зато сам ти и одговорио после него што сам уопштено причао о таквој уметности. Просто, можда је лик то сликао под сличицама или пајом или кад му је жена умрла, а можда је чисто насликао декоративну слику да се стави на неки жути зид. Слика као слика, ако избришемо све те вансликарске елементе, природно, није ништа посебно и можеш и ти да је насликаш исто тако, чак не мораш ни то него можеш да насликаш нову са другачијом композицијом, другим бојама итд. а да буде у том фазону и ако напишеш испод ликово презиме, капирам да нико неће извалити.

Значи, код анализе оваквих слика је нешто другачији фазон у питању него код рецимо оне илустрације што сам линковао.

Оно што им даје цену је хајп и вансликарски трип, као и трип ако је нешто неко први урадио.

Е сад, без тога, оне не би биле СРАЊЕ, али не би вределе толико. Кад кажем да не би биле срање, кажем да слика није ружна, да има добру композицију, пријатне боје, да је декоративна итд. Да, то нису неке ултра зајебне ствари, али ако та слика одговара рецимо нечијој гајби (не знамо дакле ко је сликао нити ишта о њој) и кошта триста јура, тај неко би требало да је купи и да улепша свој дом, јелте. Али ако не знамо ништа о њој и занимају нас само ликовне вредности на слици, а она кошта десет иљада јура, онда је треба прескочити, док ако неко ''јури'' слике тог лика, платиће их и по милион евра ако има толко пара.

Нпр, замислите неку гајбу у фазону ''ја сам млади амерички адвокат, дању радим, а ноћу карам Мие'', знате о каквим гајбама причам. И онда ставите Мона Лизу на зид. Нема шансе, одудара. Није битно што је то супер слика, тај лик не би требало да качи Мона Лизу на своју гајбу јер ће испасти ко сеоски вашар и пилету сисе:)

Треба да узме неку модерну графику или слику, по могућству жешћа стилизација или апстракција и да уклопи у простор то ко змајчина.

Кад смо код апстракције, она МОЖЕ вршити посао и ако се гледа само као слика. Апстракција исто може да прати композицију, боје, ликовне елементе итд. Да би био добар ''апстрактичар'', теоретски би требало да јебеш кеве у реалистичном приказу, јер апстракција иде ПОСЛЕ на некој номенклатури скила. Међутим, она сама као слика не може нам рећи много изнад тога да ли је солидна јер нема довољно референтних елемената. Међутим, наравно да можемо да гледамо које апстракције су боље од којих итд.

Да не буде да причам безвезе, већина мојих графика су апстрактне. И нисам лупетао кад сам их правио, већ сам радио често и по 10-15 ревизија и исправљања да то буде како треба. И да, то може да се ради са апстрактним сликама, а да не буде ''јој што сам дрогиран и уметник'' него да буде чисти скил и чисто ликовни приступ. Могу некад да фоткам неку своју графику, па да је анализирам, па да сконтате о чему причам (своју не зато што сам мастер графичар него зато што знам потпуно зашто нешто стоји где стоји и шта сам и како интервенисао).

Кад сам код графике, да дотакнем мало и онај трип ''вансликарске ствари нису битне, дај да видим крајњи продукт колико је квалитетан и то је то''. То важи за неке ствари, типа, није битно то што си ти раскидао са рибом баш тад кад си радио наручену графику, па си пробио термин. Твог клијента боли курац за тебе и твоју рибу и не би било претерано паметно да се вадиш на то, нити твоја слика више вреди зато што си ти ''сликао у сузама'' или шта већ.

Међутим, постоје неке ''вансликарске'' ствари које спадају у сам процес рада и оне се вреднују. И то није ништа супротно ономе што сам до сада причао, већ врло логично, тако да бер вит ми:)

Рецимо, да нема тога, графике би углавном коштале 2-3 пута мање него што коштају. Заправо, њихов главни селинг поинт је тај процес. Али то је уско везано за сам продукт.

Замислите да вам се покварио карбуратор. Ако мајстор треба да заврне три шрафа да би га поправио, наплатиће вам петсто кинти. Ако треба да потражује делове, притом ауто није претерано чест на улицама, па још ако карбуратор није јузер френдли за монтажу, узеће вам пет иљада.

Слична ствар је и са графиком, плаћаш условно речено, сатницу, руке и цимање, поред тога што плаћаш тај исцртани папир који је пред тобом. И то јесте вансликарски елемент, али је ипак ембедед у продукт и стоји иза њега и што је најважније - графику не можеш да урадиш без тога. Слику можеш да насликаш и ако је не сликаш пајом, али графика подразумева један процес који је дефинише као графику и без неког од елемената тог процеса, нема продукта.

Е, ал ово је рецимо свима јасно да је чист просер и једење гована

The work’s interaction with both the floor and wall is meant to call attention to the space occupied in the gallery by both viewer and object. “I see the plank as existing between two worlds,” McCracken has said, “the floor representing the physical world of standing objects, trees, cars, buildings, human bodies, and everything, and the wall representing the world of the imagination, illusionistic painting space, human mental space, and all that.”

Кад ви узмете да читате зашто је Маљевич црто квадрат, па онда прочитате и Јунга који је исто тај квадрат изанализирао итд. ви сте у фазону ''у јеботе''. Можете да констатујете како је слика срање и који ће му то курац, што није написао књигу, али ћете рећи ''Маљевич је један царски баја и добар му је фазон и перцептиван је лик и зајебан је филозоф и психолог''. Па сад, нек је слика срање, јебига, ако ништа стоји као тестамент да је он био неки баја.

Али овај просер је хипстерски прелол и то је све. Јасно ти је одмах чим видиш реченичну конструкцију да је све то један велики Кери Бредшо трип и царево ново одело.