tomkeus

http://en.wikipedia.org/wiki/Hr_giger#Movies

Not bad

Prvi elementarni problem sa ovim: Kako ovo radi kada je telefon u džepu? Drugi problem kod ovoga je što je maksimalna brzina ovoga u opštem slučaju negde reda 10^7 bps iliti oko 1MBps, a do ovoga se dolazi prostom računicom: Kada uređaj prima svetlost indirektno (direktna optička putanja do sijalice je blokirana nečim) refleksije od različitih površina stižu sa različitim kašnjenjem. Npr. dve refleksije sa optičkim putevima koji se razlikuju za 1m biće vremenski pomerene jedna u odnosu na drugu oko 0.3*10^-7 sekundi, što znači da trajanje jednog bita mora biti duže od toga da prijemnik ne interpretira dve različite refleksije koje nose isti bit kao dva sukcesivna bita. Ako u to ufaktorišete srednju veličinu prostorije od 5m, dolazite da je srednja razlika u optičkim putevima oko 10m što daje brojku koju sam naveo gore. Ukoliko hoćete da vam uređaj radi u još većim prostorijama, brzina se dodatno smanjuje. Naravno, postoji mogućnost da je ovo zamišljeno da radi samo sa uređajima koji imaju direktnu optičku vidljivost sa sijalicom (kako je demonstrirano u videu), ali u tom slučaju ne vidim kakvu naročitu upotrebnu vrednost to može imati kod mobilnih uređaja. P. S. Da dodam samo, ovaj problem se ne javlja kod WiFi-ja ili GSM-a zato što se koristi radio opseg sa talasnim dužinama koje su milionima puta duže od talasnih dužina vidljivog dela spektra, pa se samim tim ovaj problem može izbeći pošto na dužinama reda veličine metra talas ostaje koherentan.

Must... have

A?

The power of ants Time lapse mrava koji pojedu guštera za par sati.

Kako se prave reklamne fotografije za lance brze hrane.

Veoma uznemirujuća stvar kod ovog trejlera je to što događaji izgledaju izuzetno plauzibilni uzimajući u obzir današnje stanje stvari.

Ne znam da li to znači halapinjo, ali paprika koju je on uzeo da jede mi nešto ne liči halapinjo. Uostalom, one male žute feferone koje imamo u Srbiji su gore od halapinja (barem meni).

Nema to veze sa amerima. Francuzi su krivi za sve. http://en.wikipedia.org/wiki/Long_and_short_scales

Nemačka dizel podmornica iz 60-ih godina. Zadnji deo podmornice, mašinsko odeljenje. U pozadini, iza merdevina se vidi dizel motor. Sa strane su baterije i sistem za filtraciju vazduha (ako se dobro sećam) WC. Mašinsko odeljenje je direktno iza i gledamo prema pramcu. Mislim da je ovo stanica koja kontroliše balast i uranjanje i izranjanje. Pogled nazad na mašinsko odeljenje. Ovo je negde otprilike centar podmornice, ispod tornja. Prva slika je pozicija za pilote, sa leve strane. Druge dve slike pokazuju sonar, radio i stanicu za navigaciju, sa desne strane. Između je stub za periskop i još neke sitnice. Deo stuba možete videti na levoj ivici prve slike. Odmah pored je zavučen jedan krevet. A malo napred je i kuhinja. Dalje prema pramcu su kreveti. Pošto posada podmornice broji 22 člana, ne mogu svi spavati u isto vreme. BTW, još uvek mi nije jasno kako 22 čoveka može da stane unutra, al ajde. Pramac i torpedne cevi. Ima ih ukupno 8. Prva slika pokazuje 4 cevi sa desne, a druga 4 cevi sa leve strane. Torpedne cevi spolja.

Antonov 22. Sovjetski transporter s kraja 60ih. Možda ste do sada već primetili da muzej ima dosta sovjetskog hardvera. Motor je iz Kuznjecov NK-12 familije. To je inače familija daleko najsnažnijih turbopropova (cca 15000 konjskih snaga) i razvijeni su za Tu-95, sovjetski strateški bombarder, pandan američkom B-52. Vrhovi propelera se kreću brže od zvuka (što inače i nije baš poželjna pojava u dizajnu propelera, ali je bio nužan kompromis zbog zahtevane snage) što čini avione sa ovim motorima daleko najbučnijim stvarima na nebu. Jedan od ulaza. Teretni prostor. Pozicija navigatora u nosu. Ovo je inače bila karakteristika koju su sovjetski avioni jako dugo imali, uključujući i putničke. Zbog velikog zaostajanja sovjetske elektronske industrije i specifičnosti letenja u Sovjetskom Savezu, tek krajem 70ih i početkom 80ih su počeli da proizvode avione koji nisu imali navigatora. Kokpit. On je lociran iznad navigatorove pozicije. Do kokpita inače vode najnepraktičnije stepenice koje sam video u životu. Ne znam koliko ljudi je na njima izgubilo život zbog uletanja aviona u turbulenciju.

Par fotki kapsule Sojuza. U pitanju je jedna od starijih verzija Sojuza, ne znam tačno koja. U toku misije, na vrh kapsule bi bio prikačen i orbitalni modul (onaj loptasti deo) u koji je mogao da se smesti teret ili da se astronautima da dodatni životni prostor, dok je ispod bio prikačen instrumentalni/propulzioni modul. Pri povratku oni bi bili odbačeni i astronauti bi se vratili u ovoj kapsuli.

Obećah na zanimljivim slikama da okačim ove fotke. Skoro sam zaboravio. Elem, Tehnički muzej u Speyeru ima odličnu i poprilično ekskluzivnu kolekciju eksponata. Buran im je centerpiece. Primerak koji oni imaju je služio za letačke testove. Jedini primerak Burana koji je leteo u svemir je uništen kada se krov hangara u Kazahstanu srušio 2002. godine. Doduše, pošto je taj primerak izveo samo automatizovani let, nije imao kokpit tako da je ovaj u Speyeru zapravo pogodniji za izlaganje. Dakle, prva stvar koja me je iznenadila je bila veličina orbitera. Na slikama nekako ne deluje impozantno, ali imate ljude ispod pa možete da napravite poređenje. Orbiter je inače veći od Boeinga 737 i Airbusa A320. Prostor za teret može komotno da smesti dva doubledecker autobusa. Kokpit. Nikako nisam uspeo da napravim dobru fotografiju, pošto fotoaparat nije bio moj, a nisam imao vremena da prođem kroz priručnik pre posete. Malo random slika. Ova četiri mlazna motora na repu su služila kao pogon za orbiter na letačkim testovima. Npr. Space Shuttle je testiran tako što bi ga Boeing 747 poneo u vazduh i zatim otkačio, dok je Buran poletao sa svojim pogonom. Naravno, ovi motori su odsutni na verziji koja je namenjena za kosmički let. Na slici iznad su motori za orbitalno manevrisanje. Za razliku od space shuttle-a, orbiter nema glavne motore, već je zamišljen samo kao mrtvi teret na Energiji. Ovo je omogućilo veći prostor za teret unutar orbitera, ali je značilo da motori bivaju uništeni zajedno sa Energijom posle svakog lansiranja. Na slici ispod je prostor u koji vode stepenice koje se mogu videti na gornjoj slici. Pošto je ovo bio orbiter za atmosferske testove, prostor je prazan, ali inače bi u njemu bili motori za orbitalno manevrisanje, gorivo i verovatno još štošta. Još malo random slika.

Enjoy

Lego univerzum ima novog boga

Možda neko hoće za avatar