oddball

Peti dan - "Samo jako i bez mozga" Ujutru rano sam se probudio da bih stigao do Zaječara. Ideja je bila da prvi stop bude u Lepenskom viru. Vratio sam se na magistralu i krenuo ka Velikom Gradištu. U jednom trenutku je duvao jak bočni vetar i na brisanom prostoru sam vozio "pod uglom". Nije bilo prijatno ali mi nije ni nešto posebno smetalo. Kada sam stigao pred grad video sam tablu koja pokazuje arheološko nalazište. Put vodi i kroz naselje na Srebrnom jezeru. Mogu reći da je fantastično uređeno, lepše je nego na Zlatiboru. Mislim da ću sledećeg proleća doći ovde na par dana da uživam u ovim baštama i prirodi, pa ću tada postovati neke fotke. No, da se vratim na temu. Na kraju tog puta sam stigao u mesto Ram i setio sam se vodiča Marije koja mi je tokom ture rekla da su rimljani za Viminacijum kamenje za izgradnju donosili upravo odavde. A na obali Dunava se nalazi utvrđenje iz tog perioda. Dobrodošlicu mi je poželela tabla na kojoj piše da je zabranjen pristup. Vodio sam se logikom debele mačke u crtanom filmu sa Gonzalesom kada čita: "b-e-n-z-i-n. ovako se ne piše reč "voda"". Dalje sam krenuo ka Lepenskom viru. Golubačka klisura je fantastična za vožnju motorom. Lep, širok put sa veoma malo saobraćaja. U jednom trenutku sam stao na parking-isključenju da ubacim termo-postavu u jaknu. Srećom tih isključenja ima dosta sa obe strane. Ne znam koliko je trajala vožnja jer sam se samo prepustio i uživao. Ubrzo sam stigao do isključenja sa magistrale koji vodi ka parkingu. Odatle se ide pešice novom i lepo uređenom stazom oko trista metara. Moderna bela građevina je napravljena oko praistorijskog naselja da bi sačuvala iskopine. Deluje jednostavno, futuristički i funkcionalno. Država je pre nekoliko godina izdvojila sredstva za zaštitu praistorijske naseobine koja je starija i od Vinče. I ranije je postojao objekat koji služio kao zaštita ali u daleko lošijem stanju. Pored glavog dela na gornjem nivou su računari na kojima interaktivno možete "protrčati" kroz drevno naselje i proviriti u kolibe. Pred je prostorija sa skeletima, statuama i predmetima koje su ljudi iz tog perioda koristili. I naravno suvenirnica. Žao mi je što nisam ništa kupio, ni ovde ni u Viminacijumu, jer se bojim da bi moglo tokom putovanja da se polome. Razmišljam da u povratku to učinim. Stigao sam pred Donji Milanovac na raskrsnicu gde se levo ide za Kladovo preko (sada već čuvene) Tekije i desno ka Negotinu. Kolega bajker mi je rekao da je u Negotinu generalno loše vreme i da su bile kiše, a sa magistrale se vidi da u tom pravcu su oblaci prilično nisko. Poučen iskustvom sa Putevima NOBa nisam baš bio previše oduševljen idejom da i na ovoj reportaži vozim po kiši. Naročito što su na tom delu putevi bili zatvoreni i pitanje je da li je sva zemlja, tj. blato očišćeno sa kolovoza. Premišljao sam se dok sam prilazio raskrsnici ali u jednom trenutku mi je kroz glavu prošao moto bezbedne vožnje enduro bajkera u takvim situacijama: "Samo jako, i bez mozga!". I stvarno sam bio u fazonu "Ma, kud puklo da puklo". Vozio sam kao i do sada; oko 4500rpm i 100-105km/h. Fantazija! U jednom trenutku dok sam uživao u prirodnoj lepoti vidim ogromno kameno lice koje iz Evropske unije bulji u mene. Stanem na vidikovac pokraj puta i napravim jedan selfie ali na oldschool način - ukadriram lepo i uključim tajmer. Nastavim put dalje istim tempom. Vidim da kiše još uvek nema pa ne spuštam brzinu ispod 90km/h. Meni prija, a vidim da prija i mom vernom atu. Bez razmišljanja održavamo tempo i grabimo napred. U jednom trenutku primetim nešto zemlje po kolovozu i neki glasić u glavi (instinkt, a ne šizofrenija) ni kaže da malo olabavim gas. Sličan osećaj kao onda kada sam iz Nevesinja krenuo ka Gackom. Srećom, usporio sam malo jer iza par krivina sam naišao na jedini preostali deo puta u Tekiji koji vojska još uvek raščišćava. Blato na tom parčetu je bilo po celoj širini puta i sloj je bio debljine par santimetara. Pozdravio sam našu vojsku koja radi na sanaciji, stao malo dalje gde sam primetio da je bezbedno i napravio par fotki. Dalje do Kladova nisam imao problema. Prošao sam HE "Đerdap I" gde nije dozvoljeno fotografisanje. Čim se prođe magacin hidroelektrane sa leve strane je Diana, vidi se sa puta. To utvrđenja put nije asfaltiran već je posut šljunak. Za moj motor to ne predstavlja problem. Diana je još uvek u fazi otkopavanja i čuva se 24 časa dnevno svaki dan. Kada sam stigao prišao mi je momak iz obezbeđenja koji je pozvao direktorku da pita da li smem da fotografižem. Kada je dala dozvolu krenuli samo zajedno u obilazak. Saša je momak koji je tokom omladinskih akcija radio na iskopavanju Diane i dosta zna o samom utvrđenju, lokaciji, nameni... Proveli smo zajedno sat-dva u obilasku i bilo baš super. Pokazao mi je gde su bili poslednji radovi, za koliko se još zna da treba da se otkrije, itd... Dok sam ja fotografisao čak je našao i dršku od nekog keramičkog suda. Naravno, pričali smo i o svemu i svačemu, lepo smo se ismejali, a malo humora uvek dobro dođe. Kada sam krenuo dalje dao mi je precizne smernice kako da dođem do Trajanovog mosta i do Pontesa. Napravili smo jednu zajedničku fotku za uspomenu i ja sam krenuo dalje. Do mosta sam brzo i lako stigao. Ona tabla koju sam fotografisao pre neki dan je postavljena dužinom cele rute i jasno usmerava kuda se treba kretati ako pratite Rutu rimskih imperatora. Od trajanovog mosta nije ostalo mnogo, temelj sa naše strane i sa Rumunske. Momak koji je pecao ribu mi je kazao da sa Rumunske strane ima i velika maketa mosta kako je izgledao nekada. Uputio me je preko Đerdapa sa tvrdnjom da motorom mogu da stignem tamo za petnaestak, dvadesetak minuta. Poneo sam pasoš tako da mi se to činila kao dobra ideja. Zahvalio sam mu se, i pošao da slikam Pontes. Tu nisam video mnogo toga, tek poneki deo bedema. Nisam uspeo da se popnem gore gde možda ima više toga da se vidi jer je bilo strmo i veoma klizavo. Krenuo sam ka Đerdapu da vidim most sa druge strane.

Četvrti dan - "Domus modernog vremena" Juče sam obišao sva nalazišta. Tačnije, sva nalazišta koja su iskopana ili se iskopavaju. Sa svojim veoma strpljivim vodičem smo to uspeli sve za jedan dan. Ko se bavi fotografijom zna da kada se nađete na jednoj lokaciji to ipak nije par škljocanja već se malo šeta i traži neki bolji ugao. Zahvaljujući direktoru Viminacijuma profesoru Miomiru Koraću bilo mi je omogućeno slobodno kretanje oko i u glavnoj zgradi. U njoj se nalazi biblioteka, istraživački centar, kancelarije, restoran, muzej koji još nije u potpunosti završen, sala za sastanke i sobe u kojima borave arheolozi i gosti centra. Kada se prođe kroz glavna masivna drvena vrata ulazi se u centralno dvorište domusa u kojoj je fontana. Cela zgrada je građena u rimeskom stilu osim naravno modernih detalja koji su neizbežni. Na primer, brave na security kartice, računari, rasveta itd. Svaki atrijum ima malu zelenu površinu u sredini. Kuhinja i trpezarija su takođe moderno opremljene sa izuzetkom stolica. Iz dvorišta suprotno od ulaznih vrata se ulazi u muzej. Kao što sam već rekao on nije završen. Na gornjem delu je statua cara Konstantina, a u sredini je pogled na donji nivo u kom se nalazi maketa grada. Ona nije gotova, zapadni deo grada se još uvek radi. Rekonstrukcija je urađena po skeniranom tlu i predstavlja grad kakav je bio u punoj veličini. Samo obratite pažnju na detalje. Tu je i prostorija koja će se vremenom popunjavati eksponatima sa iskopina, ali koja se već sada može iznajmiti za izložbe. Najdublja prostorija je sala za sastanke i konferencije. U krajevima prostorija su dva sarhofaga od kojih je jedan od mermera a drugi od kamena. Iako na prvi pogled tako ne izgleda jer nije brušen već samo sečen kada mu se priđe vidi se razlika između njega i kamena. Oba su bila opljačkana i se vide tragovi oštećenja koje su lopovi napravili da bi ih otvorili. Na zidovima su biste ukupno 18 cezara koliko ih je rođeno na prostoru Srbije. Konstantinova bista je, naravno, najveća. Plafon je ukrašen pravim zlatom. Ili što bi naši stari rekli - suvim zlatom. A to verovatno objašnjava zašto je toliko visoka prostorija (šala mala). Biblioteka je fenomenalna. Baš onako kako bi biblioteka trebala da izgleda, ili bar onako kako je ja uvek zamišljam. Potpuno je u fazonu onih starih, recimo kao u filmu o Lari Kroft. Samo daleko manja, ali sve ostalo je tu. Drvene police, klizne merdevine, kružne stepenice... Svetlo je jako loše za fotografisanje, ali svejedno jer fotografije ne mogu verno preneti ono što se očima vidi. Suprotno od biblioteke nalazi se atrijum u koji se donose predmeti pronađeni na nalazištima. Tu se čiste, evidentiraju, analiziraju i sklapaju. Tim koji je pre podne na terenu posle podne je ovde gde nastavlja sa radom. Ovde je jedna od najvećih zbirki u ovom delu Evrope. Turistima i posetiocima nije dozvoljen pristup ali ja sam uspeo da se "ušunjam". Malo sam proćaskao sa Snežanom i Vladom koji su mi pomogli oko nastavka putovanja i detalja oko rute. Pored glavne zgrade, iliti Domusa, kod parkinga za posetioce se nalazi prodavnica suvenira i kafe bar. Odatle kreću ture na svakih sat vremena. A sa druge strane domusa je park za decu u kojem se nalazi i drveni mamut u prirodnoj veličini. Dalje iza dečjeg parka je površinski kop. I to je turistička atrakcija naravno ne iz rimskog vremena. Napravljen je vidikovac sa kojeg se mogu posmatrati ogrormne mašine koje služe za kopanje i transport rude. Ali, one time ugrožavaju nalazište. Za sada se kop širi u pravcu od Viminacijuma, ali pitanje je šta će biti ako na toj strani ponestane rude... Profesor Korać je zaista od ovog nalazišta napravio nešto lepo, dobro i reprenzetativno. Dosta je energije uloženo u ovaj projekat koji se i dalje razvija. Ako sam dobro shvatio trenutno se grade terme koje će biti identične kao što su rimljani imali. Moram reći i da je profesor jedan veoma pozitivan čovek pun energije. Na njemu se jasno vidi da je uspeo ono najbitnije - da radi ono što zaista voli. Ne bih rekao da je to privilegija, već sam stekao utisak da je on dosta vremena i truda uložio u Viminacijum, i radio na njemu da bi sada mogao da uživa u plodovima svog rada. Ne bi nalazište ovako izgledalo da svi oni nisu uložili sve da Viminacijum raste i da se razvija. Super ekipa radi i video sam da su dosta pozitivni. Ako dođete u posetu nemojte da budete puki spektatori već obratite malo više pažnju na ono što je urađeno do sada i tada ćete shvatiti šta je zapravo ovde sve napravljeno. Analizirajte malo i videćete da je to, bar se meni čini tako, jedna ideja i pozitivna energija koja se prenosi na svakoga ko ovde dođe i ponese je sa sobom kada odavde krene. Rano ujutru nastavljam put dalje, prezadovoljan svime što sam video. Mogu danima da pišem o Viminacijumu i ljudima koji ovde rade i isto toliko da fotografišem, međutim to ne može adekvatno preneti moj doživljaj ovog mesta. I sada imam utisak kao da osnovna jedinica puta više nije kilometar nego milenijum, jer sam cela dva dana proveo u drevnom rimskom gradu a sada se vraćam u XXI vek.

Naravno da želim. Sirmium mi je na samom kraju rute, poslednja etapa tako da ću tamo biti za 3-4 dana. Možda i više, sve zavisi od toga šta mi se bude dešavalo tokom puta. Šaljem ti broj mob-a u inbox.

i nastavak koji nisam mogao da uploadujem u kontinuitetu: Za kraj današnjeg dana vraćamo se u praistoriju. Mamut koji je pronađen u površinskom kopu u Kostolcu je spakovan u veliku metalnu kutiju i premešten na drugu lokaciju, bliže centralnoj zgradi Viminacijuma. Kada se uđe unutra moram priznati da je to nešto što fotografije teško mogu dočarati. Pošto je mamut ženka nazvana je Vika po Viminacijumu, a da je bio mužjak zvao bi se Kosta po Kostolcu. Njen skelet je ostao očuvan zahvaljujući mestu gde je uginula - močvari, tako da predatori nisu mogli doći do nje da bi se hranili. Nađeno je još nekoliko ostataka različitih mamuta ali su bili dostupni drugim životinjama tako da imaju tragove oštećenja. Na kraju sam napravio jednu fotografiju "ksenomorfa" pošto me je iz tog ugla skelet Vike mnogo asocirao na prvi deo filma. Naravno, o nalazištima i faktografiji ima još puno toga da se piše ali to ću prepustiti daleko kompetentnijim osobama jer ćete čuti mnogo više stvari i dobiti mnogo više informacija od vodiča poput Marije, i na mnogo zanimljiviji način. Ostajem još jedan dan ovde. Sutra ću fotografisati centralnu zgradu u kojoj je istraživački centar, biblioteka, muzej u izgradnji, kongresna sala... Imaće o čemu da se piše.

Treći dan - "Xenomorph u Viminacijumu" Treća sreća! Današnji dan je bio fenomenalan. Naporan, ali fenomenalan. Ceo dan sam proveo u Viminacijumu i nisam stigao celog da obiđem tako da ću ostati na ovom lokalitetu još jedan dan. Već sam bio u poseti pre par godina i moram reći da je mnogo toga urađeno od tada. Na pojedinim iskopinama su urađene rekonstrukcije, kao što svi znamo pronađen je mamut, i počeo je da se gradi tj. rekonstruiše amfiteatar. Ali prvo mala faktografija: Viminacijum je nastao oko prvog veka i po napadu Huna sravnjen je sa zemljom pet vekova kasnije. U garnizonu su bile stacinorane dve legije od kojih je kasnije jednoj bilo naređeno da ode iz Viminacijuma. Ta je legija došla do ušća Save i Dunava gde je osnovala Singidunum. Viminacijum je brojao oko 30.000 stanovnika sa legijom od 5 do 7.000 vojnika. Veoma srećan momenat bio je da nije bilo ljudi za grupnu turu tako da sam dobio "ličnog" vodiča zahvaljujući fotoreportaži koju radim. Prvo smo obišli grobnice u kojima su bili sahranjeni svi građani Viminacijuma, od vladara do građana. Primetićete da grobovi zapravo i nisu veliki. Rimljani su bili prilično niski rastom, žene su u proseku bile visoke oko 155cm, muškarci nešto viši. Pored grobova odraslih pronađeno je i nekoliko dečijih grobova. U samom centru iskopine nalaze se ostaci mauzoleja u kom je bila sahranjena kraljica. Veruje se da je bio toliko visok da se mogao videti iz svih krajeva grada. Vodič vas vodi oko mauzoleja i kroz tunele koji vode u same grobnice. Tamo fotografisanje nije dozvoljeno. Paučina je namerno ostavljena da bi se dobilo na autentičnosti. Što i ima logike, jer da je nema činilo bi nam se da je Indi jurio skelete po apoteci, zar ne? Sledeće na redu pri obilasku je glavna kapija garnizona. Jasno se vide ostaci kula i osmatračnica, pa čak i deo ulice. Takođe se vidi i deo kanalizacionog sistema koji je odvodio prljavu vodu (i ne samo vodu, ali da vam ne kvarim ručak) do Dunava. Pošto su Rimljani poznati i po akvaduktima tako je i Viminacijum imao svoj sistem dopremanja vode. Tri odvojena kanala su korišćena: za građane, terme i imućnije ljude. Dalje smo išli ka amfiteatru. Rekonstruisana je jedna tribina na kojoj je na vrhu sedeo imperator. One jesu bile od drveta nadograđene na zidove kružnog oblika. Ovde sam prvi put video kako se radi na arheološkom nalazištu. Nije baš kao u Spilbergovim filmovima sa doktorom Džonsom, ali daleko od toga da je dosadno. Pogled sa tribina je super, naročito iz imperatorske lože. Nije ni čudo što su ljudi masovno dolazili da gledaju borbe. Na fudbalskom stadionu je drugačije, fudbalski teren je mnogo veći. Ovaj, nazvaću ga ring, je u prečniku dosta manji te je samim tim i doživljaj veći. Sišao sam i na donji deo i prošao kroz kapiju na koju ulaze gladijatori. Naravno, u glavi mi je bio Rasel Krou i lik kojeg je glumio - Maksimus. A vama kao ne bi? Kao i u Vinči vodiča Mariju sam gnjavio pitanjima i podpitanjima. Kao i sa Draganom imao sam jedan lep razgovor i dobio sam mnoštvo informacija. Sada su na redu terme. U to vreme terme su mogli da koriste svi građani nezavisno od statusa. To je bilo dostupno svima. Postojao je sistem podnog grejanja, tačnije podne ploče su stajale na stubićima između kojih je strujala para i topao vazduh. Centralni pod je bio okružen bazenima koji su imali različite temperature vode. Onaj koji je imao najnižu temperaturu vode je danas u najboljem stanju. Na jednoj ivici se mogu čak videti i ostaci jedne freske. podovi su pravljeni sistemom mozaika i na pojedinim delovima se mogu videti originalni podovi. Pored osnovne namene - higijene, u termama su održavani i sastanci važnijih ljudi. Naravno, ovde su ljudi dolazili i na masaže. Može se slobodno reći da je ovo u to vreme bio spa centar.

Beograd, ali sam na istok krenuo preko Novog Sada, dakle sa "malim" detour-om. Vidiš valjda koji mi je nick :) Drugi dan - "Vreme kada je civilizacijom vladao mir" Probudio sam se ujutru i polako počeo da se spremam. Doručkovao sam normalo jer i sami znate da majke ne puštaju decu da krenu na put dokle god ne jedu onoliko koliko one misle da je dovoljno. Pa čak i onu decu koja su napunila 35 godina... Moj verni at je natovaren i spreman da se vratimo nazad u Vinču, po novom planu puta prvi stop na ruti. Smederevski put znam napamet tako da sam veoma brzo stigao do same obale Dunava. U samom mestu ima tabla koja upućuje ka nalazištu ali posle nekih stotinak metara je još jedna raskrsnica na kojoj nema putokaz. Ako budete išli pratite desni put. Kada sam došao do obale tu je neki restoran, splav i ono najbitnije - parking. Odmah do parkinga je tabla koju su skoro postavili. Stepenice vode ka gornjem delu gde se nalazi muzej. Kustos muzeja Dragan me je dočekao na ulazu. Kada smo ušli u izložbeni deo počeo je da priča o istoriji Vinče. Pričao je tako da me je odmah animirao da ga slušam, pričao je kao da je na bini pred prepunom salom Sava Centra. Još jedan veliki plus je što je bio voljan da odgovara na moje milion i jedno pitanje i podpitanje. Ja se nadam da su svi kustosi i muzejski vodiči poput Dragana. Većina eksponata je autentična, međutim ima i nekoliko replika jer se originali nalaze u Narodnom muzeju. Priča o Vinči je priča o kontinuitetu života i o jednom drevnom praistorijskom gradu. Da, baš o gradu, verovatno prvom na evropskom kontinentu. Kako vreme odmiče i arheološko nalazište raste sve je više dokaza da je to zaista bilo tako. Do sada je otkriveno da ljudi koji su tu živeli nisu stanovali u zemunicama već su zidali kuće sa drvenom konstrukcijom. Neke veće su imale čak i nekoliko soba, podovi su imali toplotnu izolaciju od trske i bili su od gline koja se glačala šljunkom. Ognjište su zamenile peći koje su služile i za grejanje i za spremanje hrane. Po svemu sudeći u to vreme Vinča je bila kulturno-trgovinski centar jer je u blizini nekoliko reka koje su u to vreme bile glavne komunikacione veze između naseljenih mesta. Stanovnici su se prvo bavili stočarstvom i poljoprivredom, a ubrzo i zanatom jer je Avala bila glavni rudnik raznih sirovina. A trgovali su sa ljudima koji su živeli čak na Mediteranu. Grnčarstvo je takođe bila grana koja je bila cenjena. Među eksponatima se nalaze posude koje su se pravile bez kola a imaju skoro pa savršen krug, a neke posude su bile i ukrašavane. Postoje dokazi da su građani nosili dvodelnu odeću i da se razboj koritio u to vreme. Ovaj što se nalazi u postavci muzeja je verna replika pravljena po "negativima" koji su pronađeni u iskopanim kućama. U vreme Vinčanske kulture vladao je mir dugo vremena, tačnije do otkrića bakra i trenutka kada su neka plenema počela da ga primenjuju u osvajačke svrhe. Vinčani su bili trgovci i svo steknuto znanje su delili sa drugima, stoga Vinča nije imala potrebe da gradi obrambene sisteme i zidove. Na žalost, u novonastaloj situaciji se nisu snašli. Ovo je u nekim kratkim crtama, Dragan mnogo lepše i zanimljivije priča o postavci i samom nalazištu, i zna daleko više zanimljivih detalja. Moja je preporuka da svakome ko bude u blizini Vinče izdvoji nešto vremena i napravi mali "detour" da bi obišao ovaj muzej. Dalje sam nastavio put ka sledećem odredištu - Viminacium-u kod Kostolca. Put je veoma lepo obeležen i na svakoj raskrsnici od Smedereva ka Požarevcu se nalaze putokazi na kojima je piktograf sa natpisom "Roman emperors' route". I da hoćete ne možete da promašite. Jedino treba voditi računa kada se stigne do termoelektrane Kostolac jer put koji vodi do Viminaciuma je relativno uzak i krivine koje su pod pravim uglom su veoma kratke. Ovo kažem pre svega kolegama bajkerima jer ako ne prilagode brzinu lako mogu da "isprave krivinu".

Naravno, a pitanje je koliko će oni biti raspoloženi za ovakve akcije. Prvi dan - "Kad te neće onda neće." Taj petak je bio jedan od onih dana kada imate nešto isplanirano ali jednostavno sve drugo vam ne dozvoljava da svoj plan sprovedete u delo. Prvobitno je trebalo da krenem baš tada, 03. oktobra u 15:00 ka Bačkoj Palanci, i sve svoje pripreme sam počeo mnogo ranije kako bih imao dovoljno vremena za sve i dokazao svojim prijateljima da mogu u privatnom životu da budem tačan. Sve privatne obaveze bile su usklađene prema tome, ali ovoga puta je posao bio taj koji je terao svoju priču. A ta priča me je dovela do toga da sam sa polaskom kasnio ceo jedan dan, samim tim sam i rutu izmenio. Kao i prošli put nekoliko drugara bajkera je došlo da se vidimo i da me isprate u kafiću Bartender, koji će izgleda postati standardna polazna tačka svakog mog putovanja. Umesto ka zapadu i Sremskoj Mitrovici krenuo sam ka istoku. Preko Novog Sada jer sam još prošle nedelje obećao drugaru da ćemo popiti kafu kada budem krenuo na put. Sve u svemu, stigao sam do Smedereva gde sam prespavao u vikendici. Tu me je dočekala majka, a razgovor je počeo na uobičajeni način u situacijama kada dođete kod svojih roditelja: "Zdravo mama". - "Zdravo sine. Da li si gladan? Saću ja da ti spremim nešto za večeru." Veče sam proveo podmazujući lanac motora, odmarajući se i pripremajući se za sutrašnji dan. Moraću da se vratim u Vinču pošto me je noć hvatala još na autoputu pre Beograda u nadi da će muzej raditi. U svim mojim planiranjima i razmišljanjima sam prevideo jedan "sitni detalj" - da Sunce sada zalazi ranije nego krajem juna. Kako stvari stoje sve više mi se čini da će ovu fotoreportažu raditi dvojca - moj stari dobri drug Marfi i ja. Obećavajuće je počelo, zar ne?...

Hvala za ovaj info, biće korisno. To mi je na putu nazad ka Beogradu kada se budem vraćao iz Crne Gore. Za sledeću godinu planiram "Putevima srednjeg veka" (obilazak srednjevekovnih utvrđenja) i "Putevima manastira". Pored toga voleo bih da uradim i rutu kojom se povlačila naša vojska u Prvom svetskom ratu.

Treći oktobar došao i prošao... Na put krećem dan kasnije, što u startu znači dan zakašnjenja. Menjam rutu i umesto da idem prvo ka Sremskoj Mitrovici krenuću u suprotnom pravcu ka Vinči i dalje ka Kostolcu. Razlog za kašnjenje prepisujem pre svega obavezama na poslu. Ali nije se sedelo skrštenih ruku, čuveni Boban i Sanja su mi napravili novo sedište za motor pošto mi se fabričko iscepalo na prethodnoj fotoreportaži. Vala, posle 23 godine jahanja dobro je i potrajalo :) Plan je krenem 4. po podne u pravcu istoka. Kome je zgodnije putopis može pratiti i preko Monda i Faceook strane, mada ovde na forumu će biti više fotki.

Ovo je spisak gradova i plan cele rute. Gradovi "ispod crte" su u planu, ali prvo moram da se organizujem finansijski pre polaska i vidim da li ću moći da obiđem ceo krug. Ako ne, ruta će mi biti isključivo unutar granica naše zemlje. Što je opet dobro jer većina iskopina se nalazi u Srbiji.

Zdravo ekipo :) Fotoreportaža "Putevima NOBa" je odlično prošla i bila je regionalno veoma praćena. GlOdUr (Glavni i odgovorni urednik) portala Mondo je na prvom sastanku po završetku ture postavio samo jedno pitanje: "Da li će biti još reportaža ovog tipa?" Ljudi sa kojima sam sarađivao znaju koji sam radoholičar i nisu se čudili kada sam im rekao da sam odmah potvrdno odgovorio iako nisam imao pojma koju bih temu radio. Par dana kasnije sam im predložio upravo ovu i sada sve idem svojim tokom... Kao i prošli put napravio sam i Facebook stranu fotoreportaže pošto sam primetio da je nekim kolegama sa foruma lakše da prate put preko društvene mreže. A kao dodatno olakšanje meni slike koje budem tamo kačio relinkovaću ka KlanRUR forumu da eliminišem mogućnost onog problema sa fotografijama na photobucket-u. Par uvodnih reči: Današnja Srbija je specifična i veoma bogata istorijskim nasleđem. Jedan od bogatih perioda je i doba Rimske imperije tokom koje su nicali gradovi i veliki garnizoni. Pored Singidunuma, možda čak i značajniji, je i Viminacium gde je aktivno arheološko nalazište i skoro da nema dana kada ne pronađu i iskopaju nešto novo. U poseti Viminaciumu sam bio pre dve godine i jedva čekam da odem ponovo. Nedavno su iskopali i kosti mamuta tako da ću u ovu fotoreportažu implementirati i praistoriju. Planirana ruta počinje u Sremskoj Mitrovici i vodi ka Kostolcu. Odatle uz samu granicu Istočne Srbije kreće se ka Nišu. Da li ću ići i do Risna u Crnoj Gori to ćemo videti. Ne verujem, ali ko zna...

nismo "mi", išao sam ja sam :) Upravo pripremam novu fotoreportažu pa koga interesuje može da baci pogled.

Moram malo da se hvalim :) SrbijaDanas.com je objavila intervju i koga interesuje moze ga procitati na njihovom portalu.

Hteo bih da se zahvalim Šumiju, Boci Bastardu, Giletu i Urošu na pomoći oko opreme, kao i Budi i gostima kafića BarTender koji su dobrovoljno učestvovali i pomogli novčano ovu fotoreportažu :)

Kao što sam već pisao sreo sam i upoznao mnogo dobrih ljudi. Od ekipe iz Podgarića, bajkera iz Češke, Malog Zmaja kome neizmerno hvala za gostoprimstvo, njegovm drugarima za društvo i Andreji na pomoći oko ležaja kormana, fotografa Izeta sa kojim sam zajedno obišao spomenike u Bihaću, ljudi u Drvaru, Nikole i njegovih drugara kolega vatrogasaca u Makarskoj kojima sam bio gost u vatrogasnom domu, ljudima u Nevesinju na ekspeditivnoj pomoći, drugaru iz srednje Urošu koji sada živi u Valjevu, i posebno hvala Uni, Milici, Maši, Milijani, Duši, Borisu, Džambu, Damiru (Gimliju) i njihovim drugarima na svemu. Veliko hvala i Marku i Markovoj porodici, Vanji Vladanu, Urošu, Aci, Zvonku, Srđanu na društvu i vožnji. Zaista, hvala svima, učinili ste da mi ovo putovanje bude veoma pozitivno i posebno iskustvo. Žao mi je što nisam stigao ili mogao da se vidim sa još nekim kolegama bajkerima tokom ovog putovanja, ali biće prilika sigurno, još mnogo kilometara je ispred nas. Ove spomenike sam fotografisao juče kada sam se kolima vraćao iz Herceg Novog. Pošto sam već prolazio tuda a nisam ih ranije fotografisao iskoristio sam priliku da to uradim. Prvi spomenik posvećen je Stevanu Filipoviću i nalazi se u Valjevu. Cela figura kao i postolje su napravljeni od metala. Drugi spomenik podignut je narodnom heroju Bočku Buhi na mestu gde je poginuo, a spomen dom je podignut odmah pokraj puta koji vodi od granice ka Prijepolju. Treći spomenik je podignut četvorici narodnih heroja među kojima je i čuvani Valter, i nalazi se u parku u Prijepolju.

Retrospektiva... Dvanaest dana i 3024 pređenih kilometara kasnije pokušavam objektivno da sumiram utiske. Još jednu želju sam ispunio na način koji mi se sada čini kao najbolji - putujući na motoru. U početku pred polazak razmišljao sam koliko je pametno što idem sam, dok sa druge strane ja nisam išao samo da se vozim već i da "radim". To je podrazumevalo i neke obaveze vezane za način izveštavanja sa puta koji sam hteo da probam i da vidim kako će to funkcionisati. Samim tim nisam mogao tražiti od prijatelja koji su bili zainteresovani da mi se pridruže da organizuju svoje slobodno vreme i podrede ga mom izveštavanju sa puta. Kada sam bio u smeštaju ili kafiću pisao sam tekst, pravio selekciju koje fotografije ću objaviti, planirao nastavak putovanja, kalkulisao šta ću dalje itd. A tada nisam imao puno vremena za druženje jer sve ovo što sam nabrojao iziskuje mnogo vremena. Mali Zmaj iz Banja Luke je to lično video, i složiće se da to nije mali posao. Ali, i to je bio sastavni deo putovanja, još pre polaska sam se za to psihički pripremio koliko sam mogao tako da sam uspevao koliko-toliko da držim tempo. Drugari koji su me ispratili iz Beograda vozili su se samnom do skretanja za aerodrom Nikola Tesla, a ja sam dalje nastavio ka Novom Sadu. U jednom trenutku sam pomislio "Šta mi sve ovo treba, idem na put sam, i ko zna koliko će dana trajati... I još petak trinaesti..." Ali, svaki put kada tako nešto pomislim, i kada nešto planiram na taj dan, obično sve bude kako treba. Na kraju je tako i bilo. Super sam se proveo, video sam sve i svašta, motor me je odlično služio, upoznao sam fenomenalne ljude, dok je najveći (i verovatno jedini) problem bila ta dosadna kiša. Sami spomenici su zaista fenomenalni. Njihov dizajn mi se čini prilično "neutralan" u smislu da se nikako ne može prikloniti nekoj religiji, niti imaju bilo šta što bi moglo da se svrsta pod bilo koju narodnost. Negde sam pročitao da oni izgledaju kao da su ih vanzemaljci pravili upravo zbog tih oblika. Gde god da sam se u tom trenutku nalazio i koji god spomenik da sam fotografisao uvek sam imao utisak da nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori, niti Srbiji, već da sam na nekom prostoru koji egzistira između tih država zahvaljujući nepostojanju ograničenja u obliku nekih demarkacionih linija, religija, bez politizacije, niti bilo čega sličnog što vrši klasifikaciju i separaciju ljudi. Što je i dobro jer u to vreme, takoreći "bratstva i jedinstva", verujem da je upravo to i bila poenta, da se ne ističe nijedna grupa posebno već da se cela borba prikaže kao jedan veliki zajednički doprinos. oni stoje tu kao podsetnik na neko drugo vreme. Ne mogu izdvojiti neki kao omiljeni ali možda mogu da postujem koje su mi najomiljenije fotke. Na Kozari dok sam sedeo na klupi posmatrajući ljude koji uživaju čuo sam oca koji doziva ćerku Almu, a malo potom njega je neka žena pozvala sa Dragane ili Dragoljube, sada ne mogu da se setim. Meni je to bio jako pozitivan momenat, lep, i možda neočekivan, ali njima sasvim normalan. Kako bi, zapravo, svugde i trebalo da bude. Verujem da mene nisu ni primetili, a ja sam od tog trenutka bio daleko opušteniji što se daljeg puta tiče, zahvaljujući tome. Opet podvlačim da sam apolitična osoba, da ne pripadam nijednoj religiji, niti da sam na put krenuo sa idejom da promovišem bilo kakvu ideologiju, jednostavno sam želeo da ispunim sebi želju i obiđem što je moguće više spomenika. Donekle sam to i uspeo. Nisam u potpunosti najviše zbog lošeg vremena koje je bilo uporno da me prati sve vreme. Grmeč, Partizansko groblje u Mostaru, spomenik u Pljevljima, Kolašin itd nisu slikani iz raznih razloga. Neka mesta nisam obišao jer sam bio u zaostatku sa vremenom, druga jer me je stalno pratila ta dosadna kiša. Na Tjentište sam uspeo da odem tek iz trećeg ili četvrtog puta, na Kosmaj iz drugog. I žao mi je što nisam postetio Zagreb. Vreme je toliko bilo nestabilno da nisam smeo usuditi da spavam na otvorenom kao što sam planirao pre polaska. Zato sam poneo odličnu spavaću vreću iz radnje Zeleno Drvo i da sam imao mogućnosti da spavam u prirodi uštedeo bih sebi mnogo vremena. A bio bih slobodniji što se samog putovanja i planiranja ruta tiče. Fotoaparat iz PC Foto me je odlično služio i jedno veliko hvala Ljubi na sugestijama. I na insistiranju da uzmem i rezervnu bateriju jer u nekoliko navrata bih ostao bez fotografija da ga nisam poslušao. Zum od 720mm je jako korisna stvar, naročito ako parkirate motor na prometnoj magistrali a trebate da fotografišete spomenik. Veoma sam zadovoljan aparatom i uz povremene sitne korekcije slike mogu se napraviti lepe fotografije. U većini slučajeva nikakvu dodatnu intervenciju nisam radio. Imam ideju za sledeću reportažu i ako se kockice slože definitivno ću njega koristiti. Imao sam i jedan pad sa motorom u blizini Podgarića u Hrvatskoj. Ništa strašno nije bilo, malo je oštećen kofer koji je najveću silinu udara kompenzovao, izguljen je tegić kormana i rol bar, i, kako kod mene to uvek biva, polomljena ručica prednje kočnice. Po tim ručicama sam već postao poznat. Sreća, pa u Gevari imaju kompletan lager samo za mene što i Šonesi može da potvrdi koliko puta sam dolazio kod njih samo zbog toga :) Prelazeći jedan deo puta naišao sam na blato na drumu i ne znam iz kog razloga sam odlučio da prođem posred u blagoj krivini. To blato je bilo nanešeno na kolovoz kišom i nije bilo potpuno suvo, a ni tako plitko koliko sam ja u prvi mah mislio da jeste. Prednji točak je skliznuo u stranu ali se posle "uhvatio" za asfalt, međutim pošto nisam očekivao da će se to desiti, plus manjak koncentracije, bio sam iznenađen u trenutku i zgazio sam jako na zadnju kočnicu zbog čega je točak proklizao u stranu. Rezultat je na fotkama. Koferi su me lepo iznenadili. Mislio sam da će se deformisati ali samo su se izgulili. Meni, pukom srećom, apsolutno ništa nije bilo. Dok me je još "pucao" adrenalin podigao sam motor bez skidanja opreme. Postavio sam ga na nožicu i tek onda sam malo iskulirao da me prođe "the rush". Ovog puta sam pre polaska na put kupio polugu prednje kočnice i isplatilo se. Nešto nisam bio voljan da postujem ovaj pad, ali nekoliko drugara mi je reklo da sam trebao jer je i to bio deo avanture. Posle toga nisam imao njedan a vozio sam po svakakvim uslovima. Nove gume mnogo znače, meni ove Full Bore su legle savršeno. Jedino preko pešačkog prelaza po kiši sa njima se mora voditi računa, ali to se mora sa svim gumama nevezano koji proizvođač je u pitanju. Po jakoj kiši su držale kao blesave, srećom, jer od dvanaest dana puta ja sam po kiši vozio bar četri, od toga u dva navrata po veoma jakom pljusku.

Dvanaesti dan - "Kruna Nazgula na Kosmaju" Prethodni dan nisam uspeo sa drugarima da "osvojimo" Kosmaj. Iako imam lepe fotografije spomenika od prošle godine nisam želeo da ih koristim već da napravim nove. Kao što sam i obećao pre polaska na ovaj put. Naravno, ponovni napad na Kosmaj organizuje se sam od sebe. Marko, Aca, Lazić i ja smo udarna grupa :) Nalazim se sa Lazićem u gradu i na putu ka Sopotu prvo svraćamo do Ljilje i Miše Pei, iskusnog bajkerskog para da se pozdravimo i popričamo po jednu. Potom se nas dvojca upućujemo ka Sopotu da se nađemo sa Markom i Acom. Danas, za razliku od jučerašnjeg, je lep dan. Izuzetno pogodan za vožnju, nit' je vruće nit' je hladno, bez jakog sunca. Nas četvorica vrlo brzo stižemo u podnožje i penjemo se svojim atovima zemljanim stazama do samog spomenika. Dok drugari ćaskaju ja koristim lepo vreme, a priznajem pomalo i u strahu da se ono opet naglo ne promeni, da fotografišem spomenik. Interesantno je da nijedan od pet krakova koji stoje nisu spojeni. Verovatno krak koji je horizontalno uperen ka spolja daje kontratežu i održava ravnotežu samog kraka. Da nije tako vetrovi koji na Kosmaju znaju da budu veoma jaki bi ga odavno srušili. Ima oblik petokrake, a u centralnom delu na tlu je deo koji se (bar se nadam) renovira. Prošle godine taj kružni deo je bio u boljem stanju. Oblik spomenika daje razne mogućnosti i perspektive za fotografisanje, i možete ceo dan tu provesti a opet ne iskoristiti sve uglove. Jednu fotografiju sam napravio tako da me podseća na krunu zlog kralja Nazgula iz trilogije "Gospodar prstenova" Pitera Džeksona. Po završetku posete spomeniku na Kosmaju krenuli smo lagano kući. Marko ostaje u Sopotu zbog posla, a Aca nas prati nekih desetak kilometara ka Beogradu. Pozdravljamo se i sa njim, i kao i Marku, zahvaljujemo se na dobrom društvu i lepoj vožnji. Lazić i ja nastavljamo ka Bubanj Potoku i penjemo se na autoput ka Konjarniku. Kući stižem nešto pre četiri sata po podne. Taman da se malo odmorim i vratim redovnoj obavezi u to doba dana - da odem po Gašu u vrtić. Odjednom, sve se vraća u normalu. U sekundi! Posle dvanaest dana puta i potpuno drugačijeg načina života. Čudan je to osećaj... Moraću malo da svedem utiske posle pređenih 3000 kilometara i onda ću napisati jednu retrospektivu.

Dok je to trajalo mi smo na Markovom motoru podesili amortizer. Vladan je tu bio glavni majstor a mi ostali smo pomagali. U daljem tekstu - uglavnom smetali :) Čeona lampa iz prodavnice outdoor opreme Zeleno Drvo je ponovo našla ključnu primenu. Vladan je sa njom mogao lepo da vidi šta radi, a ja sam jedanput morao noću da podmazujem lanac tako da se i taj put pokazala kao veoma korisna. A, da! I u banja Luci kada su mi Andrej i Veliki Mali Zmaj pomagali oko ležaja kormana :) Tek posle osam sati uveče kiša je utihnula. Nisam video svrhu odlaska gore pošto je kasno i dok bismo stigli do vrha već bi veče palo. Pozdravljamo se sa Markom i njegovom porodicom i zahvaljujemo se na lepom gostoprimstvu. Pošto sam odustao od današnje posete spomeniku Uroš, Vladan i ja krećemo autoputem nazad za Beograd. Po silasku na autoput počinje pljusak. Nije bio jak kao što je bio kada sam iz Nevesinja išao ka Gackom ali opet daleko od toga da je bilo opušteno, naročito što smo sada bili na autoputu. Do Vrčina smo vozili iza jednog kamiona jer mi je on bio "vodilja" sa svim svetlima koja je imao na prikolici, da bismo do naplatne rampe pratili i preticali autobuse i kamione koji su išli sporije. Nekako smo stigli do Beograda i kada smo došli do Konjarnika bilo mi je mnogo lakše. Uroš i ja smo se smejali na semaforu koliko je, zapravo, ova vožnja bila dobra :) Kući sam stigao oko devet uveče sa idejom da sutradan pokušam ponovo da odem do spomenika na Kosmaju. Nadam se da neće biti slično kao i sa Tjentištem. https://scontent-a-cdg.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/t1.0-9/1797388_1472332233006825_3279760576467706202_n.jpg

Jedanaesti dan - "Posle 2.300km policija me zaustavila" Polako se put bliži kraju. Još nekoliko spomenika sam planirao da obiđem, a jedan je u Kragujevcu. Da, čuveni Kragujevački oktobar. Krenuo sam iz Kruševca ka Ćupriji i Jagodini. U Jagodini doživljavam ono što što sam uspešno izbegavao prethodnih dve hiljade i kusur kilometara - zaustavlja me policija. Video sam ih na vreme pa sam i dodatno usporio. Traže mi dokumenta bez da mi pominju neki prekršaj. Videli su da sam natovaren za duži put i njihovim pitanjem gde idem ulazimo u priču o fotoreportaži. Pričao sam im gde sam sve bio i koji mi je dalji plan. Iz Jagodine gde su me zaustavili rekao sam im da idem u Kragujevac da posetim spomen park. Jedan policajac je odmah počeo da mi objašnjava kojim putem je najbolje tamo stići, i čak mi je objasnio pri ulasku u grad kako da stignem do parka. Zahvalio sam mu se i produžio dalje po njegovim smernicama. Stigao sam relativno brzo, i kako mi je policajac rekao, na drugom kružnom toku desno i pravo pored velikog supermarketa. Put potom vodi ka spomen parku iznad grada. Prvo se dolazi pred muzej koji, naravno, nije radio. Kažem "naravno" zato što i prethodna tri muzeja nisu radila, muzej na Kozari, u Bihaću i Kruševcu. Muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću su otvorili za fotografisanje zahvaljujući Izetu i mnogo mu hvala zbog toga. Ispred muzeja u Kragujevcu je veliki parking, a u produžetku je put koji vodi ka spomenicima. Put je jednosmeran i vodi kružno kroz ceo park. Prilično je veliki, verovatno i najveći po površini. Posle skoro kilometar od muzeja nalazi se spomenik streljanim đacima i nastavnicima. Uživo izgleda mnogo lepše i monumentalnije iako nije visok kao neki drugi spomenici koje sam do sada posetio. Na slikama iz udžbenika se ne vidi lepo tekstura površine koja otkriva ruke i lica. Predpostavljam da predstavljaju lica streljanih učenika. Malo me je prošla jeza, iskreno, pošto deluju kao da su deca skamenjena ali verujem da je to bila i ideja, da se predstavi taj užas. Jedno lice sam posebno fotografisao jer me je asociralo na "lice sa Marsa". Kada se gleda sa puta spomenik deluje vrlo jednostavno, ali kada mu se približite vidite koliko je truda i vremena uloženo da on izgleda ovako. Kada sam završavao fotografisanje kiša je počela sitno da pada. Baš nemam sreće sa vremenom. Dalje putem se dolazi do spomenika Kristalni cvet posvećen romskoj deci koja su radila kao čistači obuće, a bili su streljani tokom okupacije. Napravljen je tako da izgleda kao da je podeljen na dva dela, a cvet deluje kao da je tek krenuo da se razvija. Dalje put vodi pored hotela ka spomeniku "Sto za jednog". Kiša je počela da pada malo jače. Bojao sam se za fotoaparat jer ne bih baš da posle dve nedelje ostanem bez istog, ali sam odlučio da rizikujem i prilikom fotografisanja pokušam da ga zaštitim. Ali, svima dobro poznati Prvi Marfijev zakon stupa na delo: kiša se lagano pojačava a meni usred fotografisanja "iscuri" baterija. Opet, hvala čoveku iz "PC Foto" na insistiranju da uzmem rezervnu bateriju jer da je nisam imao mogao bih da se "slikam sa slikanjem" :) Spomenik je kružnog oblika sa isprepletenim ljudskim telima. Ono što mi je zapalo za oko su glave tih ljudi koje su sve postavljene naopačke. Nijedna ne stoji normalno. Ruke i noge su okrenute ka spolja i deluje da su svi legli ka centralnom delu i tu se sjedinili - njih stotinu u jedno. Dalji plan je da se nađem sa drugarima Vladanom, Markom, Srđanom i Zvonkom u Sopotu i zajedno krenemo ka spomeniku na Kosmaju. Pošto smo čekali i Uroša da dođe iz Beograda malo smo prezalogajlili pečenu jagnjetinu. Dosta mi je lake hrane, bacio sam se na nešto konkretno, vala pred Beogradom mogu malo i da se opustim. Lepo smo klopali, a ceh je častio Marko kao domaćin pošto smo došli u njegov kraj. Dogovorili smo se da iz kafane odemo do njegove kuće da nas vide njegovi klinci Dunja i Dimitrije, ali kada smo stigli malo smo odmorili, popili kaficu i domaći sok od višnje koji je bio odličan. I domaću rakijicu, podrazumeva se :) Pričali smo o putu, motorima, svemu po malo, i kako je vreme odmicalo prvo je počela kiša da bi se za nekoliko minuta kasnije to pretvorilo u pravo olujno nevreme. Sreća da nismo krenuli ka spomeniku inače bi bilo svašta. Šta ćemo, ostajemo kod Marka i čekamo da kiša prođe.

Sada, pravac Kruševac i spomenik Slobodište! Krenuo sam pun entuzijazma jer sam u toku ovog dana posetio dva velika spomenika, i jedva čekam da vidim i treći. Lako nalazim put i izlazim na pravac. Koji traje. I traje. I traje... U jednom trenutku sam se zapitao gde su ta brda i planine u centralnoj Srbiji pošto ove magistrale kao da je neko lenjirom crtao po karti. Viđao sam patrole saobraćajne policije i nisam hteo da rizikujem da me zaustave tako da sam bio prinuđen da se držim ograničenja. Napokon stižem do Kruševca. Princip "ko pita - ne skita" radi i ovaj put. Ko bude dolazio da poseti ovaj spomenik neka ga ne zbuni park u koji se ulazi sa puta, tj. parkinga. Na tom donjem delu se nalazi i mali muzej koji trenutno ne radi jer je bio poplavljen. Do samog spomenika sam se popeo motorom prošavši kroz park. Čini mi se da je podeljen u tri dela spojen stazama. Čudan, ali veoma zanimljiv. Šteta što muzej nije radio. Moram priznati da je današnja vožnja bila najdosadnija do sada. Putevi su skoro bez krivina, izuzetno monotoni. Pređem po 10 kilometara a kao da se nigde nisam mrdnuo. Sutra će valjda biti bolje.

Deseti dan... "Najkraći put najduže traje" Od Zlatibora sam krenuo kroz Užice ka Kadinjači. Pitao sam se kakav je taj spomen park pošto na internetu nisam našao neke fotografije pomoću kojih bih mogao kostruisati neku sliku u glavi. Malo je nejasna signalizacija u gradu ali pitajući građane nalazim pravi put koji vodi ga Bajinoj Bašti. Na par mesta put se odronio, verovatno tokom onih kiša, tako da treba voditi računa na ovom pravcu. Navodno, spomen park bi trebao vrlo jasno da se vidi još sa puta. Od Užica sam prošao desetak kilometara i zaista, na samom vrhu brda Kadinjača vidi se spomen park i bele stene koje se prostiru u širinu. Parkirao sam motor na parkingu ispred odmarališta koje izgleda da još uvek radi iako se vidi da bi jedno osvežavanje dobrodošlo. Mislio sam da će i spomenik biti u sličnom stanju, ali kada sam se popeo gore osećao sam se kao na Kozari pre nedelju dana. Park je veliki i na centralnom delu kao da stoji stari spomenik, a da je ceo spomen park napravljen oko njega. Vidi se da se ceo kompleks održava i da nije prepušten zubu vremena. Gledajući okolo i diveći se spomenicima negledajući gde stajem uspeo sam da iskrenem skočni zglob. Sreća u nesreći da je desna noga koja se na motoru koristi za zadnju kočnicu ali opet treba voziti još dosta kilometara. Odlučio sam da ignorišem to i nastavim sa obilaskom i fotografisanjem. Moram ponovo pohvaliti Ljubu iz "PC Foto" jer iz jednog razgovora sa njim odmah znao koji bi mi fotoaparat bio najbolji za ovaj put. Čovek je bio 100% u pravu. I čak je na njegovu štetu preporučio da ne kupujem tripod jer neću imati prilike da ga koristim. Šetao sam se po parku tražeći lepe uglove i kadrove, i napravio sam mnogo fotografija. Dovoljno je da se pomerite metar i odmah dobijate potpuno drugačiju perspektivu. Na stenama se mogu primetiti oblici koji predstavljalju glave i lica kada se malo bolje pogleda. Oni predstavljaju borce koji su učestvovali u bitci. Između tih stena je napravljen plato u stazicama od kaldrme koji vodi u krug. Svakako je poseban osećaj kada se šetam tim parkom, a sam raspored pruža mnogo mogućnosti za fotografisanje. Sa suprotne strane se nalaze i topovi, predpostavljam oni koji su korišćeni tokom napada. Možete ih obići kružnom popločanom stazom koja na kraju vodi nazad na parking. Ne znam koliko dugo sam se zadržao na Kadinjači ali moram reći da je osećaj bio zaista poseban, verovatno zato što nisam očekivao da je park toliko veliki. Mislim da je oko 200 metara u širini ako računamo i postavku topova. Još jedno izuzetno lepo mesto koje preporučujem da posetite. Dalje sam krenuo ka Čačku . Do Čačka sam relativno brzo stigao. Bilo je dosta saobraćaja, a ni ograničenje brzine mi nije išlo na ruku. Opet, primenjujem proverenu metodu pronalaženja spomenika: tražim starije građane i pitam za smernice, provereno dobra metoda :) Naravno, "na keca" nalazim ljude koji me upućuju gde treba. Nailazim na stazu od kaldrme koja vodi ka brdu i stubove za zastave pokraj te staze. To mora da je to. Parkiram motor na kraju te staze i, opet, stepenicama se penjem. Ulazim prvo u park koji mi deluje kao i svaki drugi u kojem ljudi šetaju pse, izađu na izlet i slično. Ali kada sam se popeo do dela koji nije pod drvećem video sam spoemnik. Iz tri dela je i malo me podseća na Acteške građevine samo manjih dimenzija. Mislim, manjih dimenzija u odnosu na njihove građevine, ali ovaj spomenik je sve samo ne mali. Mislim da je visok oko petnaestak metara. Ali stranice su, mora se priznati, malo i tom centralnoameričkom fazonu. Iako ima grafita ne obazirem se na njih već gledam da fotografišem nekoliko detalja.

Nešto dalje smo naišli na kuću sa tablom. Mora se priznati da ovaj uspeh nije nimalo zanemarljiv ako se uzme u obzir koja je divizija u pitanju. Posle smo naišli na još dva manja spomenika koja nisam slikao već smo put nastavili dalje. Interesantno je da su za postavljanje ovih spomenika zaslužni ljudi iz Saveza boraca Nikšića, a ne recimo opština Nikšić ili država. Damir i ja smo se rastali na raskrsnici gde sam ja skrenuo za Šavnik, a on nazad ka Nikšiću. Mnogo mu hvala na dobrom društvu i na vožnjama. Vreme je bilo lepo, i nije bilo pretoplo, možda čak i savršeno za vožnju. Od Šavnika sam krenuo dalje ka Žabljaku i Pljevljima. Na Žabljaku sam video još jednu patrolu policije i usporio sam na vreme tako da me nisu zaustavili. Do granice sam stigao prilično brzo moram priznati. Ovoga puta prilikom prelaska crnogorske granice policajac me ništa nije pitao vezano da tablice tako da predpostavljam da je sve u redu i da moj verni "konj" više nije na poternici interpola :) A kada sam došao na srpski granični prelaz morao sam da uradim nešto što do tada nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori morao da uradim - da skinem potkapu da mi policajac vidi lice :) stvarno, bez zezanja, prešao sam bar pet puta granice svih tih republika a da nisam skidao potkapu. Baš sam u Nikšiću tazbini pričao da na motoru je mogao biti bilo ko sa mojim dokumentima i da bi najopuštenije prošao kroz celu bivšu Jugu. I moram priznati, kada sam prilazio graničnom prelazu shvatio sam da mi je malo nedostajala. Možda glupo zvuči ali tako je. Tokom ovih devet dana i 2000 kilometara upoznao sam fantastične ljude, veoma lepo se proveo, ni trunke neprijatnosti nigde nisam imao, obilazio sam spomenike za koje sam mislio da nikada neću moći, sve je bilo isključivo u superlativu (ok, osim vremena), ali opet, bilo mi je drago što sam stigao "kući". Stavio sam pod navodnike jer put još nije gotov. U Srbiji me prvo čeka Užice, pa Čačak, Kruševac i tako dalje. Prvo sam posetio spomenik u rodnom mestu Vlade Divca. Moram priznati da mi se dopada kako je napravljen. Ne znam da li je na mestu te ruševine bio štab, bolnica ili nešto treće, nigde ne piše, ali mi se dopada kako su implementirali spomenike sa ostacima zgrade. Šteta što je kiša opet počela da pada pa u strahu da ne počne pljusak malo sam požurio sa fotografisanjem tako da nema onoliko fotografija koliko sam želeo da napravim. Spomenik se nalazi uz sam put koji vodi ka Užicu. Stigao sam i do Zlatibora gde ću i prenoćiti u privatnom smeštaju. Sutra prvo idem ka Užicu, pa Čačku i dalje verujem ka Kruševcu. Premalo vremena, a još mnogo toga da se vidi.

Dan osmi... "Bitka za Sutjesku ponovo dobijena!" Danas sam odlučio da krenem i "osvojim" Sutjesku iz trećeg ili četvrtog puta pa makar smak sveta bio. Pošto ću opet prenoćiti u Nikšiću odlušio sam da putujem "lako" što će reći sa sobom sam samo poneo fotoaparat i kišno odelo. Kofere is ostalu opremu sam ostavio. Na pumpi u Nikšiću sam se našao sa Damirom, njegovom lepšom polovinom i njegovim drugarom. Napunio sam rezervoar do vrha i krenuli smo zajedno ka graničnom prelazu na Šćepan polju. Dogovor je bio da me isprate do prelaza i posle oni produže ka Durmitoru a ja ka Foči. Bio sam veoma umoran i koncentracija mi je bila daleko ispod optimalne za vožnju motora. Put je krivudav i ima dosta tunela, i iako je u lošijem stanju prijatan je za vožnju. Ali ako idete ovuda morate voditi dosta računa jer neretko se dešava da vozači automobila i teških vozila "seku" krivine iz suprotnog pravca i do pola uđu u vašu traku. To mi se kasnije dešavalo i na putu Foča - Gacko kada sam išao ka Tjentištu. Na tom silasku pokraj puta je spomenik blizu Plužina ubijenim meštanima Pive. Preko dve stotine ljudi je streljano, a ubijeni su stari i mladi, žene, deca, trudnice... Nisam mogao da se vratim i to da slikam jer taj put nikako nije bezbedan da se radi polukružno okretanje tako da smo nastavili ka brani. Tu smo napravili pauzu. Taman sam napravio dve - tri fotografije kad čuvar počne da viče kako tu nema zadržavanja i fotografisanja. Uspeo sam dan apravim par fotki pre nego što smo počeli da se pakujemo. Brana je dosta visoka. Kada se gleda preko ograde u dubinu verujem da ima 50ak metara, možda čak i više. Nastavili smo put dalje i došli do samog graničnog prelaza kod Šćepan polja. Tu smo napravili pauzu za domaću kafu koja mi je bila preko potrebna. Seli smo pored spomenika posvećenom formiranju Sandžačke partizanske brigade. Na ovom mestu je dosta živo. Odatle se organizuju rafting ture i primetio sam dosta stranaca. Džipovi samo prolaze gore-dole noseći čamce. Pozdravili smo se i ja sam krenuo ka graničnom prelazu. Policajac koji mi je gledao dokumenta kaže da je registracioni broj mog motora pod brazilskom interpolovom poternicom. Prilično sam bio iznenađen, ne saznajem ovo baš svaki dan. Posle malo bolje provere policajac je rekao da to nije problem jer se odnosi na neki auto. Poželeo mi je srećan put, a ja blago šokiran nastavljam ka granici sa Bosnom. I kao za inat ispred mene dva autobusa. Proveo sam možda najdužih pola sata u životu na tom suncu pošto ne znam šta će mi sada na ovoj granici reći. Prišao sam graničnoj kućici, predao dokumenta policajcu, on ih je pregledao, lupio pečat i poželeo srećan put. Tek tako. Ništa interpol, ništa registracija, nikakav Brazil nije pomenut... Opet u čudu nastavljam dalje. Put koji vodi ka Foči od tog prelaza je... Pa, mislim da je adekvatan naziv - opasan. Veoma uzak, jedva da se dva automobila mogu mimoići, rupe i rizla svuda, krivine nepregledne... Do sada definitivno najopasnija deonca mog putovanja. Kroz glavu su mi prošli oni autobusi koji moraju da prođu ovim putem jer nemaju nijednu drugu alternativu. Verujem da će biti poseban šou ako se susretnu dva autobusa na toj deonici. Kada sam došao do šireg dela puta koji je daleko bolji doživeo sam novo iznenađenje. Posle nekog vremena ušao sam u Foču gde su me momci i devojke uputili ka Tjentištu. Put je u veoma dobrom stanju i širok je, ali i dalje vozači imaju naviku da "seku" krivine kao kod Plužina. Posle nekog vremena stižem do samog spomenika. Prvo pravim panoramski snimak sa puta, posle prilazim brdu i krećem da se penjem. Srećan što sam napokon stigao posle nekoliko pokušaja u glavi je počela da mi se vrti pesma "Po šumama i gorama". Ubrzo, tu pesmu je zamenila misao "Pa koliko stepenika ima ovde, čoveče!?" Peo sam se i peo, a kako to već obično biva u ovakvim situacijama ja sam zaboravio flašu sa vodom u Nikšiću. Sam sebe čašćavam pogrdnim imenima ali nastavljam dalje, popeću se pa makar morao da puzim do gore. U povratku sam izbrojao - 323 stepenika, plus minus 5 komada. Ali kada sam se popeo gore imao sam šta da vidim. Taj spomenik nije mali, mislim da ima oko 10ak metara u visinu. Možda i više. Iz dva dela je i gde god da stanete ne možete da ne primetite veličinu. Kada se produži dalje kuda put vodi dolazi se do platoa ograđenog kružnim stepenastim zidovima na kojima su ispisani partizanski odredi koji su učestvovali u bitci. Odatle se lepo vidi spomenik, a neko je okačio i jedan transparent. Sada je već 16h i morao bih da požurim nazad ka Nikšiću. Da se vraćam onim putem ne dolazi u obzir i odlučujem da ponovo pređem deonicu Gacko - Bileća - Nikšić. Prilično brzo sam vozio, retko kad sam spuštao brzinu ispod 70km/h. Jesam na jednom delu gde je neki nesretni Reno 5 išao toliko sporo da mi se činilo da putujemo nazad kroz vreme a nisam nikako mogao da ga zaobiđem upravo zbog onih "sečenja krivina". Ali vozač ovog Renoa je to podigao na jedan poseban nivo pošto je potpunosti ulazio u suprotnu traku. Držao sam se podalje i čeo neki pravac da ga zaobiđem. U Gacku mi je to uspelo i opet malo iznad dozvoljenog ograničenja nastavljam put. U jednom trenutku dok sam vozio kao da sam čuo mali glas u glavi koji mi kaže "Uspori malo, uspori". Poslušao sam ga i smanjio brzinu da bih niže niz put video saobraćajnu policiju koja zaustavlja vozila. To je bilo prvi put da vidim saobraćajce i srećom, bez zaustavljanja. Kada sam došao na granični prelaz kod Bileće dokumenta sam dao graničaru koji je radio i prošli put kada sam tu prolazio pre neki dan. Prepoznao me i pitao otkud opet tu pa sam mu ukratko ispričao za moju ličnu pobedu u Sutjesci. Rekao sam mu i šta mi je njegov kolega kod Šćepan polja rekao. Potvrdio mi je tu priču za interpol ali me je uveravao da to nije problem jer na toj poternici je automobil druge boje, serijskog broja i iz druge zemlje. Smejali smo se malo i kada je završio sa mojim dokumentima poželeo mi je srećan put. Pošto sam se vraćao istim putem odlučio sam ipak da napravin nove fotke onog pravca "pasioniranog bajkera". Po dolasku u Nikšić prvo sam sipao gorivo pošto sam prošao preko 270km bez punjenja. I, još jedan šok! Motor je u proseku trošio 5,26 litara na 100 kilometara. Veoma prijatno iznenađenje, to je najmanja potrošnja do sada za ovih godinu i neštko koliko je motor kod mene. Sve one popravke su u potpunosti urodile plodom. Zadovoljan putem i potrošnjom nastavljam lagano ka tazbini kroz centar grada. Uveče smo malo prošetali gradom i posle na spavanje. Sutra ne znam ni kuda ću ni šta ću. Znam samo da najkasnije u četvrtak pre podne moram biti u Beogradu. Kada se probudim odlučiću kojim pravcem idem za Srbiju. Deveti dan... "Povratak u Srbiju i početak kraja" Danas se vraćam u Srbiju ali put još nije gotov. Želim prvo da se zahvalim Marušićima i Pejovićima na gostoprimstvu i lepom društvu i puno pozdrava za blesave Milicu i Unu. Žao mi je što se nisam uspeo da se vidim sa bajkerima iz Podgorice ali to ću sigurno ispraviti u "sledećem krugu". Pozdravio sam se sa svima i pošao da se nađem sa Damirom. Otišli smo na kafu u onaj Blues Brothers Cafe, malo smo iskulirali i onda je predložio da preko Vučja krenemo ka Šavniku. Natankovali smo motore, ja sam kupio MNE nalepnicu da zalepim na kofer i krenuli smo dalje. Posle krivudavog uspona stali smo pored jednog spomenika. Mali je, i zapravo je tabla na kamenom stubu. Pre bi se reklo da je obeleženo mesto gde je ta razmena zarobljenika izvršena. Ono što se može lako uočiti je da je petokraka na ovom spomeniku izgrebana, i to je prvi spomenik na koji sam naišao da je oštećen ljudskom rukom. Nastavili smo dalje ka Šavniku. Zašli smo u neke predele koji fantastično izgledaju. Srećom, put je slabo prometan i saobraćaja gotovo da nema pošto bih se verovatno slupao u nekoga koliko sam zverao okolo. To je visoravan koja je prilično talasasta prekrivena travom. Putevi su u dobrom stanju i bilo ja pravo uživanje voziti. Tu nailazimo na još jedan spomenik sličan kao i ovaj prethodni. Ovde smo Damir i ja napravili i jedan "selfie" fore radi :)

Imam ideju kako ću rešiti problem da fotografijama ali na žalost to će oduzeti puno vremena pa ću to nakon puta čim se vratim u Beograd. Pokušaću nešto malo da ispravim i tokom puta li ne obećavam.

Sedmi dan... Današnji dan je najopušteniji do sada. Smestio sam se kod ženine familije u Nikšiću, a motor u garažu na zasluženi odmor. Podmazao sam mu i lanac jer, realno, bilo je i krajnje vreme. Kada sam "podmirio svog vernog konja" zvao me Džambo iz Nikšića da odemo na kafu. Upoznao me je sa drugarima u jednom kafiću koji se zove Blues Brothers Cafe. Sjajno mesto sa sjajnom muzikom :) Njegovi drugovi su mi ispričali ukratko istoriju Nikšića za vreme Drugog svetskog rata i otporu građana te opštine. Ono što sam od njih čuo je da od samog početka napada Sila osovine na Jugoslaviju ova opština ima istorijski značaj. Kraljevska porodica je iz zemlje pobegla sa aerodroma u Nikšiću. Ali idemo redom. Džambo me je prvo odveo do Nikšićkog muzeja. Taj muzej nije posvećen samo periodu Drugog svetskog rata već kompletnoj istoriji opštine koja datira pre pojave organizovanih društvenih zajednica. Od praistorijskih iskopina, preko srednjeg veka, Velikog rata, do perioda koji je tema ove fotoreportaže. Autentični predmeti i slike koje su koristili partizani iz tih krajeva postavljeno je u nekoliko soba. U prvoj sobi čim se uđe u oči upada slika velikog formata čuvenog slikara Petra Lubarde. Ko poznaje njegove radove zna da na nekim njegovim umetničkim radovima celina na platnu se može sagledati ako se dovoljno udaljite jer tek tada ono što deluje nasumično nabacana boja zapravo dobija oblik. Šta se vidi na toj slici neću vam reći :) Muzej vredi posetiti kada vas put navede u ovaj grad, pa vidite sami. U sledećoj prostoriji se nalaze razni predmeti, fotografije, slike i oružja. Za jedan "šmajser" se veruje da je pripadao baš čuvenom narodnom heroju Savi Kovačeviću. Dijagonalno od te vitrine je i njegova slika. Iako Sava na licu ima osmeh ipak mi deluje kao stari vuk i prevejani borac. Držanje jeste pomalo ležerno ali crte lica govore o čvrstom karakteru. Na drugom zidu je fotografija iz jednog holivudskog filma u kojem glavnu ulogu igra Metju Mekonahi :) Naravno da nije, to je slika Ljuba Čupića ali mora se priznati da navedeni glumac neverovatno liči na ovog narodnog heroja. Eto filma za Metjua i lep profesionalni izazov ;) Moram priznati da sam ja bio zatečen u prvom momentu kada sam je video. Tu fotografiju je napravio italijanski fotograf na suđenju u trenutku kada je Ljubi izrečena presuda - smrt streljanjem. Osmeh koji je ovekovečen postao je još tokom rata poznat, ali kao što vidimo dugo po završetku i dalje sa nam govori isto. Može se slobodno reći da se Ljubo zaista smeje smrti u lice. Ubrzo potom je pogubljen ali fotografija ostaje i održava taj neprocenjiv momenat u životu. Dugo se mislilo da je napravljena u trenutku streljanja ali su mi Džambov drugar u onom kafiću i vodič u muzeju rekli da je to greška već da je fotografija napravljena na suđenju. Mogu misliti kako se fotograf iznenadio kada je razvio fotografiju. Umesto da vidi tužno, užasnuto ili besno lice on je video Ljubu sa osmehom :) Posle muzeja Džambo me je odveo do spomenika na Trebjesi. Nije veliki kao spomenik na Kozari ali se lako uoči sa puta. Čudan oblik spomenika podseća me malo na neku vrstu pečata. Krug stoji upravno u odnosu na tlo sa stilizovanom petokrakom fiksiran na masivnom telu. Telo je okruženo pločama sa imenima poginulih. Oko njega su platoi u dva nivoa spojeni stepenicama. Na vertikalnoj kamenoj ploči naslonjenoj na telo spomenika ispisano je "Vašem junaštvu vjekovima će pokoljenja da se dive!" Videću šta mi je dalje činiti i kako ću se organizovati. Na Sutjesku moram otići ali svaki put kada krenem ka njoj nešto me sprečava da do nje dođem. Odmoriću još malo sa familijom i lagano planirati sledeću etapu.