oddball

Ove Full Bore gume što sam uzeo iz Gevare su proizvedene u februaru 2014. godine, dakle svežije bi bile samo da su skinute direktno sa trake. Odlično su se držale na putu po veoma jakoj kiši od Nevesinja do Gackog. O tome ću pisati kada budem rekapitulirao šesti dan puta, već sam počeo da pišem tekst i iskustvo sa ovim gumama. Ali, prvo: Peti dan... Današnji dan je bio totalno lud. Probudio sam se veoma rano. Video sam da je stala kiša i odlučio sam se da se ipak vratim na Oštrelj i probam da nađem Titov voz. Preblizu sam da bih propustio takvu priliku iako rizikujem da ne dođem do Sutjeske do kraja današnjeg dana. Ako se desi da ne budem u mogućnosti i do Nikšića da stignem prenoćiću kod spomenika. Imam šator i vreću tako da bi to bila savršena prilika da je isprobam. Već oko pola sedam ujutru iz Drvara krenuo sam nazad ka Oštrelju. Voz se ne vidi sa puta, ali dobar orijentir je gostiona. Najbolje je tu parkrati motor, odmah ispred ulaza. Sa desne strane je stazica koja vodi u šumu i posle pedesetak metara stiže se do voza koji je parkiran ispod nadstrešnice. Sama gostionica je sagrađena 1908. godine i preživela je sve ratove do sada. Razne vojske su dolazile i prolazile a ona je opstajala. Podne pločice su stavljene u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka tako da je sve autentično. Danas, ona ugošćuje prolaznike i putnike, i lokalno stanovništvo. Moj drug Zoran Šević mi je rekao da ako budem gladan obavezno tu da svratim jer, kako on kaže, tu je najbolja klopa u tom kraju. Bio sam u iskušenju da probam ali sam morao da se držim svojih "pravila putovanja" koja podrazumevaju količinski malu ishranu. Po silasku nazad u Drvar na jednooj krivini sam fotografisao panoramu kako bih dočarao kakvo me je vreme sustiglo u ovom mestu prethodni dan. U centru su dva spomenika za koje verujem da su zapravo delovi istog. Ovaj predstavljen kao zid, i na vrhu tog brdašceta je bio veliki spomenik u obliku pet velikih krakova koji su meni ličili na nakrivljene obeliske. Taj spomenik nije preživeo rat devedesetih i sada izgleda kao ruševina neke manje zgrade rasut po livadi. To nisam želeo da slikam. Dalji plan je bio da stignem do Tjentiša vozeci se Jadranskom magistralom. Odustao sam od Grmeča i Jajca pošto sam već u zaostatku ali u planu ostaje da se sa Jadrana popnem ka Mostaru da posetim Partizansko groblje i dalje kao glavni cilj petog dana puta da stignem na Tjentište. I kao što sam već rekao da, ako me tamo uhvati noć, isprobam vreću iz Zeleno Drvo prodavnice. Prvi checkpoint bio je Knin i dalje Split ka Makarskoj. Na tom putu naišao sam na spomenik-grobnicu poginulim partizanima u Polačama. Dalje sam krenuo ka Splitu. Put je kao nov i rade na njegovom proširivanju. Iznenadio sam se koliko je Split veliki grad. Koliko sam uspeo da vidim sa magistrale ima mnogo novih zgrada. Hteo sam da napravim jednu panoramsku fotografiju ali zbog radova na putu nije bilo dozvoljeno zaustavljanje. Mada, verujem da bi bilo zabranjeno i bez radova jer je ipak to magistrala. Produžio sam dalje ka Makarskoj uletevši u saobraćajnu gužvu. Veoma sporo se vozilo i već sam počeo da razmišljam da ako se ovo otegne moraću opet neplanirano da jurim smeštaj. Srećom, čim sam izašao iz Splita i saobraćaj je bio daleko prohodniji. Vožnja motora uz more je fenomenalan osećaj. Slana voda, svež vazduh, sunce koje se stidljivo pojavilo malo pre ulaska u Split. Pred polazak drugar i kolega bajker Njanja (znam, pomalo šašav nadimak :) ) mi je skrenuo pažnju da putevi uz more mogu biti klizavi. Oprezno sam vozio neko vreme dok nisam video da gume imaju odličan grip, a onda sam se vratio novonastaloj tradiciji: vožnji malo preko dozvoljene brzine. Ne znam koliko je vožnja trajala od Splita do Makarske. Meni se, pošto sam uživao, čini prekratko. Našao sam zgodno mesto da se uparkiram, seo u kafić i krenuo da update-ujem fotoreportažu. Tačnije, ono što nisam stigao ranije da uradim - da postujem utiske i fotografije od prethodnog dana. U jednom trenutku prilazi mi jedan momak, vidno fizički spreman, kratko ošišan, i pita: "Da li je ono tvoj motor sa beogradskim tablicama?" Pomalo zatečen pogledavši u pravcu motora kažem: "Jeste. Da li smeta?" A on odgovara: "Ma ne, nego pratim tvoju fotoreportažu, video sam da si postovao da si stigao..." i tako se mi upoznamo. Nikola radi kao vatrogasac u Makarskoj i uputio me je na spomenik Palima u NOB-u koji se nalazi na tri minuta hoda od kafića. Tu je sreo svog drugara koji nam se nakratko pridružio. Malo smo ćaskali o ruti i još nekim stvarima. Kratko je ostao jer je izašao sa posla da se upoznamo ali me je pozvao da dođem kod njega u vatrgasni dom što sam naravno prihvatio. Oni su otišli svojim poslom, a ja sam brzo završio sa ažuriranjem i postavljanjem fotografije, i uputio se ka spomeniku. Napravljen je 1982. godine u čast stradalima u NOB-u. Kada sam se pripremao za put ne mogu se setiti da li sam ga video na internetu. Veoma je lep i očuvan. U centralnom delu je plato koji sa jedne strane okružuju ploče sa imenima stradalim u borbi, a sa druge stoji sam spomenik.

Po prognozi hoće. Razmišljam šta mi je činiti. Zbog obaveza koje imam u Beogradu za vikend verovatno ću ostaviti motor u Nikšiću i autobusom se vratiti za BGD. Kada sve to završim doći po motor i onda nastaviti sa reportažom. Ta opcija mi se čini kao najjednostavnija i najjeftinija. Taman ću malo da se odmorim od puta. Do sada sam prešao oko 1500km od toga petinu po kiši.

Četvrti dan, nastavak... Kada sam stigao u Drvar vreme se kudikamo smirilo i kiša je prestala da pada. Posetio sam Titovu pećinu na koju su trupe Vermahta izvršile desant. Na ulazu je tabla sa adekvatnim nazivom ulice i petokrata u travi tik pored suvenirnice. U podnožju pećine, tačnije tamo gde počinje uspon je muzej posvećen desantu na Drvar. U trenutku kada sam ja bio tu muzej je bio zatvoren, ali gospođa Vesna koja tu radi kaže da je lepo uređen i da ima dosta autentičnih predmeta. Pored muzeja na samom ulazu stoji tabla na kojoj piše "Titova pećina". Da biste došli do kuće morate se popeti preko strmog kamenjara. Instalirani su rukohvati da bi se olakšalo penjanje ali ni sa tim nije jednostavno. Stenje je oštro i površina gaza na pojedinim mestima je tek pola stopala. Kuća koja se nalazi na ulasku u pećinu je replika jer je prava kuća stradala tokom rata devedesetih godina. Do zadnjeg dela kuće može se proći uz stenu i tada dolazite do improvizovane platforme koja vodi dublje u pećinu. Na kraju tog prolaza nalaze se rešetkasta vrata koja su tu stavljena, kako su mi rekli, iz bezbednosnih razloga. U postavci je još i ostatak tenka zbog kojeg je poginula partizanka Marija Bursać. Čuvena priča o ćebetu :) Ko ne zna neka malo gugla iliti nova-stara narodna poslovica "ko nema u vu-gla, ima u gugla" ;) Ostatak dana vam je poznat... Počela je kiša koja do jutra nije prestajala. Ja nisam uspeo ni da update-ujem putovanje jer u privatnom smeštaju u kom sam bio nije bilo konekcije.

Jeste, prošao sam tuda pre dva sata :) Danas sam tri sata vozio po pljusku tako jakom da nisam video putokaz veličine 3 sa 4 metra i otišao na pogrešnu stranu. Skoro 20 kilometara u jednom pravcu od toga oko 11 po putu od drobljenog kamena. Po pljusku! Gume su se na asfaltu držale do jaja. U početku sam se bojao da će neka "pustiti" zbog težine i vode na putu ali se zalepile i ne puštaju. Nisam ih štedeo, uglavnom sam vozio četvrtom, nekada sam spuštao u treću kada su bile oštrije krivine. Pljusak me pratio od Nevesinja preko Gackog pa sve do magistrale ka Bileći.

Opet kiša... Uskoro krećem iz Nevesinja ka Tjentitštu preko Gackog. Do spomenika ima oko 90 kilometara. Za put mi građani kažu da je u dobrom stanju i da samo iznad Gackog ima uspon dužine oko 2km a da je sve ostalo manje-više ravno. Ako je tako onda verujem da sam za dva sata najviše tamo. Moram da pohvalim ljubaznost ljudi i u Nevesinju. Brzo su se organizovali da mi nađu smeštaj kada sam stigao, a to je bilo skoro devet sati uveče. I smestili su motor da ne kisne tokom noći. U restoranu sinoć sam popio espreso koji košta četvrtinu evra, a jutros domaća kafa i omlet sa šunkom, kačkavaljem, namazom i salatom ukupno dva evra. Malo da iskuliram i krećem ka Tjentištu.

Treći manji spomenik poginulim partizanima nalazi se na par kilometara ispred u seocetu Pasije. Ono što mi je bilo interesantno je da je levi deo spomenika pod drvećem dok je drugi na otvorenom. To je to za danas... Kiša uprevo počela tako da je sada pitanje kada ću iz Makarske krenuti... Kad te 'oće onda hoće za sve pare :D

Trenutno sam u Makarskoj. Juče nisam imao mogućnosti da apdejtujem putopis pošto su bile velike kiše u Drvaru pa sam bio prinuđen da celo po podne provedem tamo. Slaba kiša me je pratila danas sve vreme puta, od Drvara pa skoro do ovde. Plan za dalje je sledeći... Prvo i pre svega - kafa na obali :) Posle preko Mostara ka Tjentištu i potom Nikšić. A dok pijem kafu da rakpituliram jučerašnji dan :) Dan četvrti. Kiša se posle cele noći padanja malo primirila. Proveo sam noć u jednom motelu u centru Bihaća i bio sam iznenađen i cenom i uslugom. 20KM za noćenje u samom centru u sobi koja je nova mora se reći da je prilično povoljno. I ima sasvim dobru wireless konekciju tako da sam mogao brzo da okačim fotografije i tekst. Ne, nije ovo bilo na tvoj račun Veliki Zmaju :) I moram da kažem da je Ljuba iz PC Foto bio u pravu - ovaj fotoaparat je savršen za ovu fotoreportažu. Veoma lako i brzo sam se uhodao. I bio je u pravu kada je insistirao da ponesem na put još jednu bateriju. Ova jedna mi se ispraznila na pola puta od Bihaća do Drvara. No, da krenem redom... Dok sam ja lagano privodio kraju ažuriranje Putevima NOBa Izet je došao po mene da me odvede prvo do Spomenika žrtvama fašističkog terora. To je brežuljak na samom obodu grada. Nije teško doći do tamo ali nije obeleženo tako da ko ne zna samo bi stigao do jedne kapije pored nekog magacina i vratio bi se nazad ubeđen da je pogrešio skretanje. Sam spomenik mene asocira na acteške ili majanske skulpture. Interesantno je jer su drugačije i okrenuti i nepravilno postavljeni. Ili bar ja nisam video neki patern. Sa tog brežuljka se vidi grad, a na oko 90 stepeni desno od tog pravca pogleda preko prevoja se nalazi čuveni Bihaćki vojni aerodrom. Da, isti onaj na koji su avionu sletali u brdo po priči naših očeva i koji je u to vreme bio najskuplji vojni objekat u Evropi. Izet je i mene slikao tako da nisam morao da radim "selfie" kao na Podgariću :) Kasnije smo krenuli ka Partizanskom groblju novom obilaznicom i odatle sam napravio poslednju dve fotografiju. Nakon toga stigli smo na Partizansko groblje. Male površine sa spomenikom, bistama i pločama. Na pločama poginulih partizana se vide imena raznih nacionalnosti. Očigledno da je u to vreme bilo daleko manje bitno ko kako zove Boga i kojom molitvom se moli, i da li uopšte veruje u istog. Potom smo se vraćali ka gradu. U centru se nalazi muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a. U tom trenutku nije radio ali je Izet ušao u Akademiju umetnosti i posle nekoliko minuta izašao sa jednom gospođom koja nam je otvorila muzej samo za nas. Spolja deluje očuvano, a unutra deluje kao da će zasedanje početi svakog trenutka. Ono što nisam mogao da fotografišem zbog refleksije su zaključane vitrine sa postavkom autentičnih predmeta iz tog perioda. Puške sa urezanom petokrakom, dokumenti, pisaća mašina, i naravno čuveni "šmajser". Možda je i dobro što nisam to fotografisao jer ako neko od vas dođe u Bihać neka vidi i nešto što ja nisam fotografisao. A onoga koga interesuje sigurno neće biti razočaran. Krećem na put. Oblačno je ali je bar suvo što je najbitnije. Krećem put Oštrelja kako bih slikao Titov voz i potom da se spustim ka Drvaru da bih posetio Titovu pećinu kroz koju se povukao kada su trupe Vermahta izvršile desant na Drvar. Pozdravljam se sa kolegom i prijateljem, i gledam u kartu razmišljajući koje su mi opcije za danas. Sada je već izvesno da neću posetiti spomenik na Grmeču već ću se koncentrisati da prvo dođem do Drvara i ako me vreme posluži produžiću do Jajca i kasnije do Mostara. Posle ću već videti. U ovom zaletu samo sam sipao gorivo, čak nisam ni svratio na jagnjeće pečenje. A oni koji me poznaju vrlo dobro znaju koliko sam se žrtvovao i čega sam se odrekao :D Put i priroda su fantastični. Znam, ponavljam se ali šta ću kada je tako. Jedino parče lošeg puta bilo je kada sam prešao granicu kod Jasenovca dok nisam izašao na novi autoput. Prvi manji spomenik koji sam video na ovom pravcu je u malom mestu Vrtoče na jednoj raskrsnici. U nastavku putovanja naišao sam na jedan manji spomenik koji stoji sam, bez ikakve kuće u blizini. Taj spomenik posvećen je Prvoj prtizanskoj eskadrili. Ranije je tu stajala jedrilica ili avion, a sada je ovaj spomenik. Pored njega prolazi samo ova magistrala. Pošto sam opet "poštovao" ograničenja brzine trebalo mi je malo vremena da se vratim i da ga fotografišem. Nisam se peo do njega jer sam ostavio motor na magistrali pa ne bih baš da izazovem neki haos :)

zato što idem motorom a ne Kamazom :D Dan treći. Nedelju sam veći deo dana proveo u gradu. Zbog problema sa internetom nisam uspeo u planirano vreme da postavim tekst i fotografije, ali ne vidim to vreme kao izgubljeno - naprotiv. Sa Danijelom (Mali Zmaj) sam prošetao malo gradom, popili smo kafu, lepo se ispričali, upoznao dva njegova drugara, tako da je to bilo lepo provedeno pre podne. Želim da se zahvalim Danielu zbog nesebične pomoći, i što me je dočekao kao brata, obezbedio mi je garažu za motor, primio me je u svoju kuću na konačište, pomogao mi je oko problema sa kormanom, upoznao sa drugarima Oskarom i Zrilom, pokazao mi je i malo grad, uputio me ka Kozari, i naravno zbog dobrog društva :) Zbog svega ovoga sada mora da menja svoj nadimak u Veliki Zmaj jer mali zmajevi nemaju toliko srce :) Danijele, još jednom mnogo ti hvala na svemu. Takođe i jedno veliko hvala Andreju na pomoći oko sređivanja ležaja usred noći :) Moram da se pohvalim da sam probao Banjalučki ćevap od jagnjetine i mogu reći da je baš dobar. Po podne oko 15h kada sam završio sa postavljanjem fotografija i teksta krenuo sam ka Kozari putem koji vodi ka Prijedoru. U početku sam se malo pribojavao policije ali pošto sam već okasnio sa polaskom opet sam malo vozio preko dozvoljene brzine. Priroda je prelepa. Sreća da je put relativno prav i bez oštrih krivina jer sam više zverao okolo nego što sam gledao ispred sebe. Ka nacionalnom parku Kozara skreće se u mestu Kozarac i put vodi u planinu. Kako se priđe podnožju planine put iako je dvosmeran prilično je uzak. Ko se vozio do vrha Avale zna koliko je taj put širok. Ovaj koji vodi ka spomen parku je nešto malo širi, ali kao što sam već rekao dvosmeran je. Da stvar bude još teža put je veoma krivudav i neke krivine su veoma uske "lakatuše". Zbog svih širokih puteva koje sam prošao do tada malo sam bio u strahu. Do vrha Kozare možda sam nekoliko puta vozio trećom brzinom, sve ostalo je bila uglavnom druga. Napokon, izlazim na jedan veći parking pri vrhu planine. Parkirao sam se pored radnjice koja prodaje suvenire i zamolio sam momka koji tu radi da mi pričuva motor. Pogledao sam oko sebe i bio sam iznenađen koliko se taj plato tu održava. Malo niže je hotel Monument koji je ili sagrađen ili renoviran relativno skoro. Već tu vidim nekoliko porodica sa decom koji su došli na izlet. Na suprotnoj strani od hotela su stepenice koje vode ka vrhu planine. Optimistično sam krenuo njima ali kada sam video koliko ih ima malo me entuzijazam da se što pre popnem popustio. Gore na vrhu je, ako ćemo utisak da svedemo na jednu reč, fenomenalno. Sve je savršeno očuvano, trava pokošena, mali muzej sa leve strane izgrađen na padini izgleda kao nov, napravljen je i mali park za decu, video sam porodice sa malom decom koja se tu šetaju, mlade parove... A spomenik... Neverovatan! Sećam se da sam u osnovnoj školi u knjizi video fotografiju spomenika i čoveka koji je u njegovoj blizini, i znao sam da je spomenik veliki, ali tek kada sam ga video uživo shvatio doživeo sam tu veličinu. Između stubova koji daju oblik spomeniku klinci mogu da se provuku jer su spojeni samo u centralnom delu jednim betonskim valjkom. Uslovno rečeno svaki taj stub nezavisno stoji. Koliko je visok pokušajte sami da zaključite iz fotografija. Iza njega su prolazi koji vode u otvorenu prostoriju na čijim zidovima stoje imana boraca poginulih u bitci na Kozari. Slično imaju amerikanci na zidu žrtava vijetnamskog rata. Na padini ispod spomenika je mali muzej koji je bio zatvoren. Njegova arhitektura mi se čini izuzetno moderna i neuobičajena. U tim malim sobama se nalazi pešadijsko naoružanje koje su partizani koristili, kao i razna dokumenta. Na jednom ulazu nalazi se top, a na drugom oklopno vozilo. Kao što sam već rekao ovaj spomen park je održavan i očuvan, a porodice ga koriste i kao izletište. Za klince je napravljen mali rekreativni park, površina ispred spomenika je toliko velika da se može igrati fudbal i da ima još prostora za publiku... Jednom rečju - fenomenalno. Sve izgleda kao da je Tito još uvek živ :) Od Kozare koja je ostavila jak utisak na mene krenuo sam ka Bihaću. U Kozarcu sam svratio do jedne radnje i na izlasku se upoznam sa barmenom iz kafica. Pričali smo o motorima i putovanju, o moto skupu koji su organizovali Hell Angels-i na Hrvatskom primorju itd. Dvadesetak minuta sigurno smo ćaskali. Nastavio sam put opet malo ignorišući ograničenja brzine, treba stići do mraka u Bihać. Preko Prijedora sam stigao u Novi Grad i odatle prateći reku Unu putovao sam ka Bihaću preko Bosanske Krupe. Sve vreme sa moje leve strane u daljini bili su kišni oblaci tako da sam morao da bar na ovoj etapi preduhitrim kišu. Poslednjih 40ak kilometara priroda je prelepa. Reka Una je skoro pa tirkizne boje, izuzetno čista. Na jednom delu sam morao da stanem i da fotografišem njene vodopade. Voziti kanjonom ove reke je nešto što bi svaki bajker trebao da proba ako se nađe u blizini. Prekrojite rutu jer zaista vredi proći ovim delom. Vijugavi putevi u dobrom stanju, rekom sa jedne i visokim stenama sa druge strane pruža poseban osećaj. Ove nove gume iz Gevare su se do sada pokazale jako dobro i nijednom nisam imao problem u toku vožnje iako sam pretovaren stvarima. Vozeći ovuda mogao sam da se potpuno opustim i uživam u vožnji. Sinoć oko devet sati uveče stigao sam u Bihać, baš u vreme kada se okupljala omladina, i momci i devojke, da gledaju zajedno Svetsko prvenstvo u fudbalu. Svi su bili u navijačkim bojama i sa zastavama, kao da su krenuli na stadion da navijaju. Vozikali su se u krug i pevali kao kada se u Beogradu dočekuju naši reprenzetativci. Smestio sam se u motelu u samom centru gde sam upoznao fotografa Izeta. On skoro deset godina radi na turističkoj promociji opštine Bihać bez podrške drzave niti opštine. Sva pomoć dolazi od prijatelja i ljudi dobre volje da podrže nešto lepo i korisno. Danas pada kiša tako da je moj plan puta pomalo doveden u pitanje. Nije jaka ali opet kolovozi su klizavi. Gledaću to sa ove strane - to će biti pravi test za ove gume ;) Ideja je da iz Bihaća odem put Oštrelja i ka Drvaru, posle ka Jajcu i da rutu završim u Mostaru. Spomenik na Grmeču ću morati da zaobiđem. 21 juna moram da budem u Beogradu, a ako reportažu ne završim do tada nastaviću je odmah 22 ili 23 juna tamo gde budem napravio pauzu.

zato sto ja pojma nemam kacu da se organizujem, sve je iz sata u sat... izmedju ostalog ja i "radim" tako da celu voznju podredjujem fotoreportazi a ne mogu od drugih da trazim da svoj odmor ili slobodno vreme podrede mojim idejama i organizaciji :)

Do Podgarića nisam imao nikakvih problema. Putna signalizacija je odlična tako da GPS gotovo i da ne treba. Svratio sam do nekog odmarališta gde se baš u tom trenutku pripremala svadba. Pitanje gde je spomenik pretvorilo se u tročasovni razgovor u kom sam uživao. Pričali smo o svemu i svačemu, smejali se i uživali u vremenu i ambijentu. Steva, Pero, Bojan i Igor su mi ulepšali po podne. Hteo sam da ostanem još malo ali ima još dosta da se putuje pa sam morao da krenem. Koliko mi nije bilo teško da nađem mesto Podgarić toliko je bila agonija dok nisam našao put do spomenika. Nema nikakvog znaka, a da stvar bude još gora spomenik se jasno vidi sa svih strana. Jedva nekako nađoh pravi put koji vodi uzbrdo ka njemu i bio sam srećan što sam prestao da ulećem motorom ljudima u dvorište. U toj jurnjavi izgubio sam sigurno pola sata, ako ne i više. Sledeće u planu je Jasenovac. Ruta kojom sam krenuo je Garešnica - Kutina - Novska - Jasenovac. Na raskrsnici u Garešnici susretnem se sa dvojcom bajkera. Kada se upalilo zeleno sva trojca smo skrenuli ka Kutini i tako zajedno smo se vozili sve do Jasenovca. Ja sam bio na čelu a oni su me pratili. Bila je lepa vožnja, a i za promenu imao sam društvo. Nadomak spomen parka "Kameni cvet" zaustavili smo se na jednom pravcu, upoznali se i malo popričali. Momci su iz Češke i krenuli su ka Bosni. Do spomen parka smo otišli zajedno gde smo napravili par fotografija, i malo se ispričali. Pošto sam ja malo gnjavio i tražio dobre uglove oni su se već spakovali. Pozdravili smo se i oni su produžili dalje dok sam ja ostao da slikam i voz. Razmišljao sam da li da odem i na Kozaru, ali sam od te ideje odustao. Krenuo sam direktno ka Banja Luci. Kada sam prešao granicu put je bio u lošijem stanju i sada se već prilično osećalo da korman "udara". Izbegavao sam neravnine koliko god je to moguće bilo. Kod Gradiške sam izašao na autoput. Meni se čini da je nov, vozio sam preko 130km/h sve vreme i da nije bilo vetra mislio bih da stojim u mestu. Brzo sam stigao do Banja Luke. Seo sam u kafić, javio svima gde sam i da sam ok. Ubrzo je došao Daniel (Mali Zmaj) sa kojim sam se i zvanično upoznao. Pričali smo o turi, a između ostalog ja mu spomenem i problem sa kormanom. Pozvao je drugara, popili smo kafu, spakovali se i pravac kod njega da to namestimo. Problem je bio u ležajevima kormana, malo smo dotegli i sada sve radi kako treba. Kada smo završili uparkirali smo motor u garažu, otišli na pivce i posle na konačište. Moram reći da mi je dan bio jako dinamičan, možda i fizički naporan, ali takođe lep, ispunjen, dobro i kvalitetno ispunjen :)

Dan drugi... Prespavao sam nadomak Bačke Palanke u jednom odmaralištu na obali Dunava. Ujutru rano, već oko 6 sati počeo sam da se pakujem i kada sam sišao do motora dočekao me još jedan odbor za ispraćaj :) Bili su malo stidljivi i nisu hteli da se slikaju, taman se namestim i lepo ukadriram a oni počnu da se rasipaju po livadi. Ali kada sklonim aparat onda je sve ok :) Što se motora tiče primetio sam po izlasku iz Novog Sada da mi korman na neravninama "udara". Kao da neki ležaj nije dotegnut kako valja, i to ovaj u trouglu. Probao sam pre polaska to da sredim ali nisam mogao jer mi je falio jedan ključ. Proverio sam i osovine za svaki slučaj ali su mi one delovale ok. Granicu sam prešao izuzetno brzo. Ljubazna graničarka na Hrvatskoj strani je to prilično ekspeditivno završila. Malo smo popričali gde idem i šta radim, o fotoreportaži, koja mi je ruta i plan, i poželela mi srećan put. Na pola puta do Vukovara počela je kiša da pada koja me je držala do Osijeka. Na ovoj benzinskoj pumpi na izlasku iz Osijeka kiša je prestala i odmah se razvedrilo. Skinuo sam kišno odelo, popio malo vode, pojeo bonžitu i nastavio dalje ka Virovitici, potom Garešnici i na kraju ka Podgariću. Do Podgarića gotovo da nisam ni stajao. Putevi su fenomenalni. Nisam baš poštovao ograničenja moram priznati. Malo krivina ima na severu Hrvatske, uglavnom su pravci. Putevi počinju da zavijaju kada se krene od Virovitice ka Garečnici. Na tom putu naišao sam na jednu kuću koja nema veze sa partizanima ali bih se kajao da nisam stao i slikao.

Ukratko - neverovatan dan! Prvo, jurnjava da se kupi prednji lančanik što sam i uspeo u radnji u Batajnici oko 9 ujutru, pa onda munjevitom brzinom na suprotni kraj grada, tačnije Petlovo brdo, kod majstora Alje da se to sve namontira. I uspevamo da završimo oko 12:30 (!) a ja se još nisam spakovao. Vreme lagano teče, mene hvala blaga panika u kombinaciji sa euforijom. Budući da je sve kasnilo (kao i uvek) i ja sam zakasnio na sopstveni ispraćaj. Moj boorazz Miša nije mogla da me čeka i ja joj se javno izvinjavam zbog toga i ima piće zbog toga :) U BarTenderu smo se okupili, ispričali, malo slikali, i posle toga smo lagano krenuli. Bilo mi je veoma drago što su me drugari ispratili do izdvajanja za aerodrom Nikola Tesla, bila je to lepa vožnja i prizor. Pet Hondi od toga četiri Afrike i jedan Transalp. Nadam se da će ekipa okačiti fotke :) Takođe hvala i Kizi Betmenu i Dragiši što su došli da me isprate :)

Danas sam obuo Afriku novim gumama. Stavio sam New Bore spoljašnje gume i verovatno sam prvi u Srbiji koji je to uradio, ali navikao sam da "probijam led". Naravno stavio sam i nove unutrašnje. Pored guma uzeti su i zadnji lanac i lančanici koji su u gepeku i čekaju da ujutru rano odem do majstora da se to zameni. Ali pre toga ću morati sabajle da odem na suptrotni kraj grada po prednji lančanik i onda ekstra brzo da odem do majstora da se to sklopi. Jedna meni draga osoba jednom je rekla: "Predraže, ti da uradiš nešto jednostavno graniči se sa nemogućim, sve mora da bude toliko ****** komplikovano!" I potpuno je u pravu :D Oko 14h ekipica će doći u BarTender da se ispričamo i pozdravimo. Možda će se neki i provozati deo puta samnom što bi bilo skroz kul :) Na ovim fotkama Šonesi i ja pričamo o planiranoj ruti fotoreportaže u Gevari a Marko Rupena je iskoristio momenat da ovekoveči trenutak kada sam se totalno zbunio u objašnjavanju samo da bi posle mogao da mi se smeje i kaže: "E, rekao sam ti!" :)

Hvala ;) Evo, na ovom linku http://vimeo.com/93125343 A sad - spektakl! :D Dragi prijatelji, kako stvari trenutno stoje u petak 13og juna oko 16h krećem na put. Startna pozicija biće u kafiću BarTender u ulici Strahinjića Bana 1. Ko god bude mogao/želeo da dođe da se ispričamo, slikamo i pozdravimo više je nego dobrodošao. Okupljanje počinje oko 14h. A ako neko bude želeo i da mi pravi društvo u vožnji koji kilometar bilo bi super. Iz kafea krećem ka Novom Sadu i posle ka Bačkoj Palanci. Drug Buda je ovim povodom odlučio da smanji cene pića za ekipu koja bude došla na ovaj mali ivent ;) I ono što je možda najvažnije, ima dosta prostora da uparkiramo naše makine ;) A i ko nema motor takođe je dobrodošao :) Regularna cena kapućina je 135din, točenog Zaječarskog od pola litre je 145din... Eto, čisto neke orijentacije radi. A za "drugove članove" će biti i niže ;) Verujem da je ovo lep gest gosn. Bude :)

Puštena je najava ove fotoreportaže na portalu Mondo koji je, kao što znamo, jedan od najvećih portala u regionu. Svi update-i biće i tamo postovani. http://mondo.rs/a698971/Magazin/Putevima-NOB-a/Krenimo-na-put-sa-Pedjom-Jelenicem.html Oprema se polako priprema. Fotoaparat je kupljen u radnji PCFoto (http://pcfoto.biz) i u pitanju je model Fuji FinePix HS35 EXR. Zbog posla i pripreme za put nisam stigao da isprobam sve mogućnosti ovog fotoaparata. Ima veoma dobar zum, dobru oštrinu i ono što najviše volim a to je ručna kontrola žižne daljine. Ima i mogućnost ručne kontrole fokusa što je takođe jedan veliki plus. Pošto sutra idem do Alje da zamenimo ulje u vilama i ležajeve malo ću da fotkam i vežbam. Ujedno je nabavljena i vreća za spavanje, i čeona lampa. Na Novom Beogradu je radnja outdoor opreme Zeleno Drvo (http://zelenodrvo.com). Danas mi je Zoka rekla da će dobiti i longbordove tako da već vidim sebe kako ležim u bolnici sa par kila medicinskog gipsa :) Sutra bi trebalo da se reši pitanje lanaca, lančanika i guma, ali o tom potom.

Nemoj tako :) moje kolege sa FDU zavrsavaju jedan jako dobar dokumentarac bas o Prvom svetskom ratu. Po trejleru (koji je i kojot video) deluje jako obecavajuce. Jos na njemu radi ekipa za koju znam da su dobri u filmskom zanatu, intervjuisani su i mnogi stranci itd. Nadam se da ce uskoro moci da se vidi. Pored toga ove godine se i dosta knjiga pojavilo na ovu temu. Sto se fotoreportaze tice Grmec, Tjentiste i Kolasin su naknadno ubaceni u plan rute, kao i zamak/zatvor Kerestinec nadomak Zagreba. U njemu su, pored ostalih, bili zatvoreni Bozidar Adzija i Ognjen Prica koji su ubijeni prilikom organizovanog bega iz tog zatvora. Ubacen je i Bihac i Drvar. Za Zlatibor cu jos videti, ali u pravu si da mi je to blizu i bilo bi steta da se preskoci. Buduci da planiram da izvestavam o putu u realnom vremenu videcu kako ce to funkcionisati i koliko vremena ce mi po etapi trebati. Ovo je plan ispravljene rute: https://maps.google.com/maps?saddr=1+Strahinji%C4%87a+Bana,+Belgrade&daddr=Podgari%C4%87,+Croatia+to:Kerestinec,+Croatia+to:Jasenovac,+Croatia+to:Banja+Luka,+Bosnia+and+Herzegovina+to:44%C2%B041%2714.13%22N,+16%C2%B026%2715.37%22E+to:Banja+Luka,+Bosnia+and+Herzegovina+to:Jajce,+Federacija+Bosne+i+Hercegovine,+Bosnia+and+Herzegovina+to:Mostar,+Bosnia+and+Herzegovina+to:42.9706336,17.5346061+to:42.4418733,18.6252111+to:Nik%C5%A1i%C4%87,+Montenegro+to:Tjenti%C5%A1te,+Republika+Srpska,+Bosnia+and+Herzegovina+to:Nik%C5%A1i%C4%87,+Montenegro+to:Kola%C5%A1in,+Montenegro+to:43.1445799,19.2931207+to:Uzice,+Serbia+to:%C4%8Ca%C4%8Dak,+Serbia+to:43.2526228,20.9886825+to:Ni%C5%A1,+Serbia+to:Krusevac,+Serbia+to:Kragujevac,+Serbia+to:Kosmaj+Monument,+Sopot,+Serbia+to:%D0%A1%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE,+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+to:Belgrade,+Serbia&hl=en&ie=UTF8&sll=44.174325,18.852539&sspn=6.626127,9.876709&geocode=FZDzqwIdkSo4ASlBsmImtXpaRzFPvMhhnqUZlQ%3BFWNwuAIdNPD_AClfA_NivlRmRzFHjFMU6rINzA%3BFbNpugIdjjjxACmZUovBddJlRzFhayviWMP-cg%3BFcTGsgIdMwwCASlTlLFn3BVnRzHFRdTqd8hqkg%3BFWk4qwId960GASkFa80sBgNeRzFdGe7fgDL-cw%3BFZrfqQIdY9H6AA%3BFWk4qwId960GASkFa80sBgNeRzFdGe7fgDL-cw%3BFV6SpAId_YkHASlvx0q3wTVeRzEGiV0EZcQMsg%3BFcFZlQIdEs0PASmpQGM7pENLEzFafOPUsjJPAQ%3BFQmujwIdjo4LASlhaYVZkqZLEzHM_eXT47hqHw%3BFZGchwIduzIcASk9YOrKfTBMEzFs6YjyIa-Lgw%3BFWDFjAIdYAAhASnJNuxuq6lNEzFYhXOAD6nHFA%3BFW1xlQId_DEdASlZAzj-TdFMEzGuuJ8aZF1ZZg%3BFWDFjAIdYAAhASnJNuxuq6lNEzFYhXOAD6nHFA%3BFbtvjQIdxOMpASlTy7PD_nxNEzHbfk0lqAw2uw%3BFYNVkgIdwGMmASn9Rz3JPERNEzHxoeXPe1Oy0g%3BFRAZnQIdEOMuASlZi-9mQtNZRzGrals7hv_oWA%3BFUWbnQIdMIQ2ASktnvfaP3JXRzHOuFEMOQpGRg%3BFY77kwIdCkNAASkv2tUJZBFWRzHS5MSXomwMKQ%3BFaC0lAId4CpOASllH8hAwrBVRzHNwyoS458xVg%3BFWUHmQIdO0RFASl_QEpj8YdWRzGciUMrpC697g%3BFeUhnwIdhac-ASnZD-De2yBXRzFouSRFeHf6DQ%3BFS-HpgIdMuY5ASkxoJ6zZa9QRzFkjAq9dKcd-w%3BFSuPqQId1Wo_ASk5Wpi6kZNQRzHh4bIXfHi1DA%3BFUzoqwIdjjo4ASm9P7XXo3paRzHkfhfyXGS4HQ&oq=Banja+Luka&dirflg=t&mra=ps&via=9,10,15,18&t=m&z=7&dg=feature Kao sto vidis ruta se sa pocetnih cca 1600km popela na preko 2600km. Buduci da ovu fotoreportazu finansiram vecinom iz svog dzepa postoji realna sansa da neka mesta necu biti u mogucnosti da obidjem, narocito sto cu izvestavati svakodnevno. To je jedan od razloga zasto ne idem u Sloveniju i Makedoniju. Mnogo mi pomazu i prijatelji sto dodatno bustuje raspolozenje. edited: sada vidim da na njoj nije check-iran Bihac i Drvar.

Mislim da može i 150ica da paše na Afriku, tj da je vila dovoljno široka. Ova zadnja Anakee 1 je bila na STeneri i mislim da je i ona širine 150. Aj proveriću pa ću ti javiti. Za Bajića imam samo jednu rečenicu da kažem koju sam izrimovao: "Ravna gora smoriti mora!" i to ne u kontekstu teme već njegovog pristupa temi. Za to audiovizuelno delo ima toliko plodnog materijala da se napravi jedna serija vrhunskog kvaliteta. Ne mislim o visini finansijskih sredstava koliko o rediteljskom aspektu. Prvi svetski rat je jedan period koji je zaista jako bitan u našoj istoriji i dodeliti ga Bajiću da ga ekranizuje se graniči sa najtežim oblicima maloumnosti. Što se mene tiče, a vezano za temu Velikog rata, ja imam u planu da radim fotoreportažu sledeće godine. Ove godine će se svi mediji baviti početkom rata ali i sam znaš da u medijima, na žalost, postoje samo tih vorholovskih pet minuta...

pa aj reci šta si hteo da kažeš :)

Znam z taj putopis, pratim ga baš na tom forumu. Bilo bi super ako bih se video sa njim ali tek kada se vratim sa puta pošto ćemo se mimoići. Razmišljao sam i o njima. Ili te ili neke dual sport poput Hidenau koje su se pokazale prilično dobro. Imam još vremena pa ću videti. Hvala. Hvala

Relativno skoro sam imao peh sa svojim fotoaparatom. Jedna od opcija je bila da od drugara pozajmim njegov jer zaista smatram da ne bi bilo u redu da fotoreportazu pratim slikajući mobilnim telefonom Posle sam razmišljao šta ako se tom fotoaparatu nešto desi. Ne bi se on ljutio na mene, zna da bih mu kupio nov, ali opet ostaje to da sam drugaru oštetio ili pokvario fotoaparat tako da je jedina opcija bila da kupim nov. Surfovao sam po netu i našao par odgovarajucih opcija mahom po velikim radnjama koje prodaju hardver. Međutim, jedan moj drugar profesionalni fotograf iz Camerades ekipe mi je preporučio jednu radnju na Ceraku http://pcfoto.biz Pretrčao sam preko sajta, našao otprilike šta me zanima, otišao do njih i sa vlasnikom te radnje ušao u priču o ovoj fotoreportaži. Spontano, baš kao kada mi bajkeri uđemo u radnju moto opreme pa krenemo da pričamo sa prodavcima i vlasnicima na tu temu, a svi znamo da tada priči nikad kraja On mi je preporučio Fuji FinePix HS35 što je bilo na njegovu štetu jer je bio nešto jeftiniji od onog što sam ja hteo da kupim, i savetovao me je da zbog načina putovanja uzmem rezervnu bateriju. Pitanje je kada bih bio u mogućnosti da je punim jer je vrlo verovatno da će me noć stići negde između dva grada ili checkpointa. Vlasnik će verovatno ovu fotoreportažu postovati na svom forumu kada se završi. Da ne ispadne da ga reklamiram sami proverite na sajtu šta ima od opreme i uporedite sa drugim prodavnicama. Baš kao što sam preneo jako pozitivno iskustvo i savete Lošmi Capo-a isto tako vam prenosim jako pozitivno iskustvo sa ovom radnjom. Kada pričate sa vlasnikom on zna o čemu priča i spreman je da pomogne, a pored toga meni je bilo dovoljno što ju je preporučio Marko Rupena. Imam jednu lepu vest. Lepu vest za ovu fotoreportažu ali se nadam da ćete je podeliti samnom Jednom od najvećih regionalnih portala, tačnije portalu Mondo, se dopada tema i ideja ovakvog načina pravljenja fotoreportaže. Napraviće se zasebna strana i spojiće se sa njihovim tviter nalogom tako da svaka novina koju budem postovao biće tvitovana i linkovana. Datum polaska ostaje petak 13. jun. Do sada mi je to bio skroz dobar datum, nadam se da se tradicija neće baš pred ovaj put prekinuti Što se motora tiče pred put bi trebalo da se zamene lanac i lančanici, i eventualno promeni ulje u vilama. Gume koje su na motoru će izdržati ovaj krug ali posle će biti za bacanje, izgledaće kao što Almighty kaže "Brinerke" Možda ću i njih zameniti pred polazak, videćemo. Voleo bih da čujem kolege bajkere šta mi preporiučuju, enduro ekipa znam da će glasati za AjdeSad Scout. Ja sam na KLE-u imao Dunlop TrailMax i super su se pokazale iako su bile stare.

Pripreme napreduju. Na motoru je urađen servis. Dakle, promenjeno ulje u agregatu i stavljen Motul, dok je u kočnicama sipan Bardal. Naravno, zamenjeni su i filteri ulja, vazduha i filter goriva. Ujedno su ventili na zadnjem cilindru doštelovani, karbovi sinhronizovani i podešen je ler gas. Ne znam da li je još nešto urađeno, imam sve zapisano u sveščici ali me mrzi da idem do garaže, iskreno :) Perlixova i moja Afrika se družile kod Alje, a posle se srele i kod Lošmija na registraciji par dana kasnije :D Za oko nedelju dana sam prešao oko 500-tinak kilometara, a slika ispod je napravljena na kraju jedne test vožnje sa Vanja Vladanom. Krenuli smo iz Beograda, došli do Smedereva, preko Kovina krenuli u Pančevo, i na kraju seli na Gusarsku kafu u Beogradu kod zoološkog vrta. Kakva je kafa neka vam Vanja kaže, meni je bila odlična :D Mislim da će morati i ulje u vilama da se zameni pre puta ali o tom potom. Ujedno je i zeleni karton završen kod Lošmija, i hvala mu što mi je skrenuo pažnju na tehnikalije oko istog. Moje neznanje oko tih detalja moglo je da me košta dodatnih 50 evra na "dobar dan". Najgora moguća FT1P birokratska varijanta ali srećom Loshmy saved the day. I cca 50 evra pride :D Trebam još međunarodnu vozaču da izvadim i što se dokumentacije tiče sve je spremno. Zna se i okvirni datum polaska. Kako trenutno stvari stoje 13. juna rano po podne krećem ka Podgariću. Ruta je u međuvremenu malo izmenjena. Na Ivan_ovu sugestiju od Mostara neću ići direktno za Nikšić već ću produžiti najkraćim putem ka Hrvatskom primorju. Odatle uz sam Jadran idem ka Herceg Novom gde skrećem u pravcu severa ka Nikšiću. To će biti dobar trip - da vozim uz slanu vodu :) I još jedna izmena (za sada) je u pravcu Čačak - Kruševac gde ću napraviti mali detour ka Kopaoniku.

Afrika još nije gotova, ali verovatno će na puteve izaći do kraja sledeće nedelje. Tokom prethodnih nekoliko dana primio sam nekoliko poruka na facebook strani ove reportaže da bih mogao postovati kvalitetniju sliku rute. Mislim da bi možda još bolje bilo da stavim link sa google mapa :) https://maps.google.com/maps?saddr=Otona+%C5%BDupan%C4%8Di%C4%8Da+12,+Belgrade&daddr=45.2474546,19.4362494+to:45.2887631,18.4957159+to:Podgari%C4%87,+Croatia+to:Jasenovac,+Croatia+to:Mrakovica,+Bosnia+and+Herzegovina+to:Mostar,+Bosnia+and+Herzegovina+to:Nik%C5%A1i%C4%87,+Montenegro+to:43.3517533,19.3510055+to:Uzice,+Serbia+to:%C4%8Ca%C4%8Dak+to:Krusevac,+Serbia+to:Ni%C5%A1,+Serbia+to:Kragujevac,+Serbia+to:Kosmaj,+Mladenovac+to:Ruzveltova,+Belgrade+to:1+Strahinji%C4%87a+Bana,+Belgrade+to:Otona+%C5%BDupan%C4%8Di%C4%8Da,+Beograd,+Serbia&hl=en&ie=UTF8&ll=43.699651,19.709473&spn=6.679119,9.876709&sll=45.504422,17.174377&sspn=1.61886,2.469177&geocode=FY0FrAIdimc3ASnlapIanmVaRzGhqSiEbm6xSA%3BFd5rsgId2ZIoASkdcSV-k3BbRzEc5ADURdknvA%3BFTsNswId4zgaASnfnt5qyldcRzEWFH27RfTXlg%3BFWNwuAIdNPD_AClfA_NivlRmRzFHjFMU6rINzA%3BFcTGsgIdMwwCASlTlLFn3BVnRzHFRdTqd8hqkg%3BFer_rgIdTCwCASlb50mAfElnRzHMyPABC_mDYQ%3BFcFZlQIdEs0PASmpQGM7pENLEzFafOPUsjJPAQ%3BFSGrjAIdoBAhASnJNuxuq6lNEzFYhXOAD6nHFA%3BFcl-lQId3UUnASkBjmsaNwhYRzETG6sT2W2H2Q%3BFRAZnQIdEOMuASlZi-9mQtNZRzGrals7hv_oWA%3BFQyxnQIdrIU2ASktnvfaP3JXRzHOuFEMOQpGRg%3BFWUHmQIdO0RFASl_QEpj8YdWRzGciUMrpC697g%3BFVQAlQIdiBxOASllH8hAwrBVRzHNwyoS458xVg%3BFaeUnwIdFVE_ASnZD-De2yBXRzFouSRFeHf6DQ%3BFVyVpgIdvPU5ASlfVv4HY69QRzHNT8ZsG5vdOg%3BFdCvqwIdbHw4ASl71ds-n3paRzHZTLX5fpHwwA%3BFZDzqwIdkSo4ASlBsmImtXpaRzFPvMhhnqUZlQ%3BFY0FrAIdimc3ASnlapIanmVaRzGhqSiEbm6xSA&oq=otona+zupancica+12&dirflg=ht&mra=ls&via=1,2,8&t=m&z=7&dg=feature

Novi problemi se javljaju... Afriku sam kupio prošle godine u aprilu i naravno kakav bi to enduro motor bio da se ne isprlja malo. Dogovorim se sa Busmanom da me odvede naGlindžu. Iako je bilo leto bilo je dosta bara jer je veče pre padalo doste kiše. Tamo smo sreli Roleta, Miketu, Šarbu i druge. Vidi se na njoj da je bilo i par padova po blatu taj dan ali ništa strašno. Međutim posle vožnje primetio sam da mi se pojavila knedla na oko 4000 obrtaja. Pošto je majstor koji je održavao Kle-a bio na odmoru i vraćao se na dve-tri nedelje odvezem ja Afriku kod drugog majstora koji bi trebao da bude dobar. Dogovor je bio da opere karbove, našteluje ih, sinhronizuje njihov rad, našteluje ventile i proveri zašto mi motor troši za oko litar više goriva na otvorenom putu nego što je to prosek. Posle njegove seanse motor jeste išao bolje ali se odmah u startu ogradio da ne zna koliko dugo će se tako ponašati i da ne daje nikakvu garanciju. To mi je bilo malo čudno ali sam to prepisao da je motor ipak '91. godište. Za potrošnju mi je rekao da kupim nove igle sa šiberime i igle za plovke i da bi tek tada doveo potrošnju u normalu tvrdeći da su ove stare i dotrajale i da ove na šiberima imaju brazde i propuštaju gorivo i kada ne rade. Posle nekoliko dana vožnje isključivo po gradskom asfaltu knedla se vratila. Naručim preko kolege sa foruma igle plovaka za RD04, ali su mi stigle za RD07. Druga loša stvar je što kada sam zvao majstora on mi je rekao da je u gužvi (možda i jeste bio, ne znam) i odlagao me da doteram motor kod njega da vidimo šta je problem. Naravno da sam poludeo. Pozovem dva drugara da mi skinemo rezervoar i da zamenimo bar te igle na plovcima. Igle plovaka izgledaju kao nove, a kada smo videli one na šiberime nikakve brazde nismo uočili. Membrane i telo igle su bili kao da su juče stavljene iako su originalne Hondine. Odlučim da sačekam svog majstora da se vrati sa odmora. Zovem ga i odmah sutradan oteram motor kod njega. Skinemo rezervoar i prvo što smo videli da poklopac izduvnog ventila na prednjem cilindru nije otvaran. Prethodni majstor je pokušao da ga otvori, ali nije uspeo i samo je iskulirao štelovanje. Ovi koji su mu bili dostupni bez pomeranja agregata verovatno jeste naštelovao. Opet, nedelju dana kod majstora a sezona teče. Kada sam napokon uzeo motor opet je išao bolje ali se sada agregat brže zagrevao. Obogatio sam mu smešu tako da je bogatije gorivo bolje hladilo motor, ali vraća se blaga knedla. Uparkiram ga u garažu i od tada sam ga slabo vozio, jedino duže putovanje bilo je do Ostrovice prošle godine. Surfovao sam po netu tražeći moguće probleme i rešenja, pričao sam i sa ljudima, i raznih varijanti je bilo. Zamolim drugara da mi proveri struju pošto mi je nekoliko vlasnika "Četvorki" reklo da slabija struja (oko 12,30V) takođe može da predstavlja problem. Struja u celom motoru je dobra kada se isključe ksenoni i drži na ~14V, sa ksenonima oko 12,40V. Međutim, i sa ugašenim ksenonima motor se isto ponaša u vožnji. Na kraju probamo sa sinhronizacijom rada karburatora uz pomoć vakumetra na tečnost i skapiramo da je nemoguće naštelovati. Otvorimo agregat, skinemo poklopac prednjeg cilindra, izvadimo glavu i vidimo da ventili ne dihtuju kako treba. Usitsujemo ih, vratimo na mesto i pošto je bilo oko 4 ujutru paljenje i štalovanje odložimo za neki drugi put. Dva dana kasnije skupimo se opet, namestimo vakumetar, upalimo Afriku, zavrnem malo gas i sve ode u tri lepe... Otvaraj opet, gledaj šta se dešava i imamo šta da vidimo. Šraf od bobine nam je upao u glavu. Kako smo se osećali daleko je od mogućeg za opisivanje. Kod ortaka bes, a meni pomešana osećanja, od besa prema sebi samom do agonije. Ono što smo nas dvojca mogli da vidimo je da su se ventili skroz pokrivili, ali da srećom bregasta, lanac bregaste, klackalice, klip, zid i sve ostalo bilo netaknuto. Neverovatna sreća u nesreći. Kada sam odneo glavu kod majstora rekao mi je da kupim i dve vođice jer su pukle, i nove gumice ako nađem da ne bi vraćao stare iako su u odličnom stanju. Kupljeni novi ventili, vođice i gumice, na delove se čekalo dve nedelje. Kada je sve stiglo majstor Boban je usitscovao posle par dana i zvao me da dođem po glavu. Markerom obeležena mesta označavaju koje su vođice bile polomljenje. Trenutno je Afrika u fazi sklapanja. Sa jedne strane dobro je da se ovo desilo, baš u fazi priprema za put i da trošak nije bilo toliko veliki koliko je mogao biti posle ovog peha. Taman smo proverili i stanje agregata, bregaste itd što je opet dobra strana u celoj priči. Izgleda da je ova Afrika zaista prešla "samo" 77.000km. Pripreme se nastavljaju...

U pravu si, tačno taj deo na jugu kada treba da pređem iz BiH u CG. Treba i to ubaciti kao opciju, definitivno malo da putujem uz slanu vodu. Za sada mi je plan da idem sam. Ne zato što se tripujem da sam faca ili extra vozač, asocijalan ili štaveć nego zato što rad na fotoreportaži sam diktira tempo rada. Ne mogu i neću od bilo kog kolege bajkera da tražim da svoj odmor i uživanje u vožnji podredi mom poslu. Ja ću svakako postovati plan puta sa predviđenim mestima za stajanje, spavanje, itd i ako nekome to bude zanimljivo i odgovaralo neka se pridruži, utoliko bolje. Od jutros imam temu za razmišljanje. Nazovimo to "Prevencija prvog mogućeg problema". Nešto što definitivno može svakome da upropasti uživanje je loša hrana. Prekjuče na poslu smo ručali neki pirinač sa mesom i pečurkama iz keteringa, i preko polovine zaposlenih imalo je problem sa bolovima u stomaku. Ni mene nije zaobišlo. Plan je da spavam u privatnom smeštaju ako ga nađem, a ako ne zakampovaću negde i ako me "stigne" loša hrana mogao bi to biti prilično veliki problem. Tako da mislim da će suva hrana biti moj najbolji drug tih nekoliko dana.

Pozdrav svim kolegama bajkerima! Oni koji me ne poznaju lično zovem se Predrag Jelenić, u medijima sam od 2001. godine, studirao sam FDU u Beogradu, autor sam dokumentarnog filma Adrese Mrtvih i trenutno sam angažovan u italijanskoj filmskoj produkciji Verdict Film. Pored toga počeo sam i sa proizvodnjom bočnih kofera za motore A.M. Na samom početku moram da napomenem da ovaj put neće biti inspirisan nikakvom ideologijom niti političkim ubeđenjem. Moji prijatelji znaju da me politika ne zanima i da ne gledam ljude po verskoj pripadnosti, političkom ubeđenju ni mestu gde su rođeni na ovoj planeti. U fokusu biće priprema za polazak, priprema motora za isti i sam put, kao i subjektivni doživljaj mesta kroz koja sam prošao i u kojima sam se zadržao. Malo je nestandardno da se sa putopisom kreće od samog početka tj. razvijanja ideje, ali možda moje iskustvo tokom priprema bude korisno nekome. Napravio sam i facebook stranu https://www.facebook.com/Paths.Of.PLW.Putevima.NOBa preko koje ću najbrže update-ovati napredak, naravno budući da je sam facebook koristan alat za komunikaciju sva pitanja, predloge, komentare možete postovati tamo ili ovde na forumu. Želju da posetim spomen parkove NOB-a imam duže vreme zato što, priznali mi ili ne, je deo naše istorije. Baš kao i u Prvi svetski rat, Balkanski ratovi, kao što su pratili cara Dušana, cara Lazara i sve vladare. Neće biti jedina reportaža, za sledeću godinu planiram srednjevekovne tvrđave ali o tom potom. Ovo je planirana ruta. Dužina po google maps-u je skoro 1700km a prva država koja se posećuje je Hrvatska. Odabrani spomenici nalaze se u Podgariču "Spomenik revoluciji" i "Kamenom cvetu" u Jasenovcu. Nakon toga kretanje nastavljam ka jugu i ulazim u Federaciju BiH da bih posetio Kozaru i Mostar. Između ta dva spomenika čeka me vožnja dužine oko 400km što neće biti baš laganica. Posle Partizanskog groblja u Mostaru nastavljam ka jugoistoku i ulazim u Crnu Goru. Planirano zadržavanje je u Nikšiću da bih posetio spomen park, a potom i u Kolašinu iz istog razloga. Dalje put me vodi nazad u Srbiju i gradove Užice, Kragujevac ("Kragujevački oktobar"), Kruševac, Niš (spomenik "Bubanj"), u "Spomen park borbe" u Čačku i na kraju se put preko Kosmaja završava u Beogradu na Groblju oslobodilaca Beograda. Spomen parkova ima i u Sloveniji, Makedoniji i Kosmetu, ali mislim da će mi i ovo biti lep izazov. Ponavljam, za sada je ovo planirana ruta. Ko zna kakvih će izmena biti pre polaska, ali i do kakvih će doći kada se krene na put. I sami znate da ono što je na papiru retko kad u praksi sprovede kako je planirano ;D