oddball

Jedanaesti dan - "Početak kraja" Probudio sam se prilično rano i odmah počeo da planiram rutu za taj dan. U blizini Bitolja je Herakleja, tačnije na obodu samog grada. Trebao sam nalazište da posetim što pre kako bih do nekog pristojnog vremena stigao u Leskovac. Duga je vožnja a želim da posetim i Stobi koji je odmah pored autoputa i Skubi u Skoplju. Tri nalazišta koja nisu baš blizu i plus stići nazad u Srbiju. U teoriji to lako zvuči, ali svi znamo kako tekst pesme Bore Čorbe glasi u nastavku. I uvek je tako. Iskopine sam našao relativno brzo i bez nekih većih problema. Malo je lošije označen put, nije kao napr. smernice ka Viminacijumu koje su veoma jasne i egzaktne. Poučen iskustvom sa Medijane odlučio sam da ništa ne pričam o tome šta radim i zašto sam tu. Video sam da to možda ne bi bila loša ideja. Nekako mi je bilo čudno da za ulaznicu moram da platim 100 denara, a da bi mi bilo dozvoljeno fotografisanje moram da doplatim još 300 denara. Na kraju mi je vodič dao 4 karte. Meni je to bio jasan znak da mu ne spominjem fotoreportažu. Ispričao mi je istoriju na mestu odakle kreću ture, dao mi je smernice kretanja kroz nalazište i otišao da otključa muzejsku zgradu sa eksponatima. To mi je odgovaralo jer mi je lakše sam da se krećem i fotografišem lagano šta želim. Po priči vodiča Herakleja je grad koji je već postojao pre dolaska rimljana. Život je funkcionisao pre njih i nastavio je da funkcioniše normalno po odlasku legija bliže granicama carstva jer je taj region bio proglašen mirnim. Karakteristično za ovaj grad je način na koji su pravili mozaike, arheolozi tvrde da su ovde bili pravljeni najlepši mozaici. Kako je bio i umetnički centar postojala je i škola za pravljenje mozaika koji se mogu videti i u drugim gradovima rimskog carstva. U centralnom delu je napravljen muzej i u njemu su izloženi predmeti pronađeni na ovom lokalitetu. Pešačka staza je napravljena tako da u jednom trenutku morate da prođete kroz muzej da biste se popeli do amfiteatra koji je rekonstruisan. U njegovoj blizini su počeli da otkopavaju još jedan deo grada i to nije bilo dozvoljeno za slikanje. Nalazište površinski nije mnogo veliko ali ima šta da se vidi. Da sam imao normalnog vodiča kao u Viminacijumu mnogo bolje bih doživeo Herakleju, ali moram priznati da sam otišao čak pomalo indiferentan. Ne kažem da je ne treba posetiti i da nema šta da se vidi, daleko od toga, broj fotografija to potvrđuje. Možda su moja očekivanja bila veća, a možda vodiču nije bio dan, ne znam. Dalje sam se uputio ka Stobiju. O tom gradu sam pričao sa arheologom Snežanom koja radi na iskopinama u Viminacijumu. Sećam se da joj se svidelo, i da mi je pričala da je grad prilično veliki, i da je dosta toga otkriveno. Najlakši i najbolji put ide preko Velesa, tu se uključite na autoput ka Atini. Posle svega par kilometara je izdvajanje koje vodi direktno na parking. Čak se bedemi vide pre saobraćajnog znaka tako da ako u sred bela dana promašite bolje da niste ni kretali nigde. Ljubazna radnica mi je prodala kartu i dala brošuru sa mapom. Već po dužini zidina koje se vide sa ulaza deluje da je grad bio veliki. Međutim, kada uđete unutra tek onda vidite njegovu veličinu. Koliko su mi rekli iskopano je oko tridesetak posto, i dalje se iskopava. Sa glavne kapije se odmah prilazi amfiteatru koji je u fazi rekonstrukcije. Nikakve restrikcije što se fotografisanja tiče nije bilo, ali kao i na svakom arheološkom nalazištu postoji ograničeno kretanje. Što je i normalno da ne bi dolazilo do oštećenja. Moram priznati da sam u par navrata iskoristio priliku što sam sam i nije bilo radnika u blizini pa sam se malo ušunjao da napravim par interesantnijih fotografija. U jednom trenutku me umalo nisu uhvatili na delu, ali sam se sakrio kao Prle u "Otpisanima" tako da je za dlaku izbegnut incident. Čim su prošli nastavio sam sa šunjanjem gde sam mogao. Lokalitet je zaista veliki, i postoji mnogo detalja koji se mogu videti, recimo rekonstrukcija velikog mozaičkog poda iza amfiteatra, ili javna gradska česma, itd. Dugo sam se šetao i fotografisao, mislim da sam proveo oko dva sata u Stobiju. Što sam se više šetao sve više mi se dopadalo. Snežana je bila skroz u pravu, stvarno je lepo i ima šta da se vidi. Kada sam izašao otišao sam do suvenirnice i kupio ogrlicu za ženu. Pitali su me čime se bavim i rekao sam da putujem i fotografišem, nisam ulazio u detalje da radim fotoreportažu, ne znam zašto. Možda je i bolje što nisam. Rekli su mi da je Skupi zatvoren jer je i tamo pronađen amfiteatar tako da posetiocima nije dozvoljen ulaz. Nema veze, u Skoplje idem da se vidim sa drugarom kojeg nisam video sto godina. Seo sam na motor i ovog puuta ispunjen i sa pozitivnim osećanjem sam nastavio put ka severu. Stobi predlažem kao obaveznu pauzu ako kolima ili motorm idete u Grčku na more.

Identičan kao Tesaloniki :D Deseti dan - "Zatišje pred buru" Sinoć je bilo dobro, baš dobro. Večera je bila tradicionalna grčka sa domaćim belim vinom, i prijala mi je. A nas dvojca smo evocirali uspomene sa zimovanja kada smo se upoznali, pričali smo o raznim anegdotama, recimo momentu kada je on sebi polomio prednje zube kolenom itd. Prilično kasno smo se vratili kući, a ja pošto sam bio umoran odmah sam legao da spavam i ostavio sam pisanje teksta za ujutru. Probudio sam se rano, već oko osam ujutru i odmah počeo da zapisujem utiske i sređujem fotografije. Moje pisanije se odužilo prilično, a Feidon je u međuvremenu pozvao jednog majstora da pita kada bismo mogli da dođemo da pogleda gumu na motoru. Oko "trojke" je rekao da će biti slobodan tako da smo nas troje imali vremena da još malo pričamo. Srećom da sam poneo ručnu pumpu tako da smo naduvali gumu i odvezli se do radionice. U tačno ugovoreno vreme isterali su jedan motor i uteri moj unutra. Skinuli su točak, izvadili gumu i odmah našli gde je oštećenje. Pošto je bilo površinski veliko kao najbolje rešenje su mi predložili da se stavi nova unutrašnja guma. Tako je u rađeno. Pored toga pregledao je motor i primetio da mi poluga kočnice ne radi glatko. To je podmazao i pokazao mi kako se radi održavanje da mi se to ne bi ponovo desilo. Razlog problemu je prljavština koja tu uđe i nataloži se pa sprečava polugu da se glatko povlači što utiče na ravnomerno kočenje. Sve to koštalo je 25 evra. Priznajem, bio sam prijatno iznenađen. Plašio sam se da će me odrati, ali su cene slične kao u Beogradu. Vlasnik moto-servisa je drag-racer koji se takmičio još krajem osamdesetih u Grčkoj. Drži neki nenormalni rekord na motoru, ako sam dobro zapamtio postigao je brzinu od 400km/h za skoro 9sec. Sada je motor poboljšan, ima skoro 500 konjskih snaga i trebalo bi istu brzinu da postigne za nešto više od 7 sekundi. Taj motor je izložen u izlogu servisa. Posle toga smo se vratili do kuće gde smo izneli stvari i stavili na motor. Posle smo otišli na jedan giros "s' nogu" za pred moj put. Tu smo se ispričali još malo i napravili par fotki da imamo za uspomenu. Opet sam malo okasnio sa polaskom tako da je već počinjalo veče kada sam krenuo. Hteo sam da požurim da bih stigao do Ohrida što pre. Ideja je da odem tamo i pokušam da nađem smeštaj za večeras. Preko autoputa nisam spuštao ispod 130km/h. Fe mi je dao instrukcije koje znakove da pratim i bez problema prolazim sve checkpoint-e. Ono što me je prilično iznenadilo je naplatna rampa koja je postavljena na vrhu planine. E to nema ni u Srbiji. To je druga i poslednja naplata putarine između Tesalonikija i Makedonije. Dobra stvar je što je za motocikle putarina niža nego za automobile, što kod nas nije slučaj. Taj tempo vožnje sam držao sve do nekih dvadesetak kilometara pred granicu sa Makedonijom. U Palaistri sam video benzinsku pumpu i sipao do vrha da ne bih kupovao denare za gorivo. Iznenađenje je bilo kada mi se pumpadžija obratio na srpskom makedonskom kada je video tablice. Tu mi je predložio da smeštaj neđem u Bitolju a ne Ohridu pošto je bliže. To mi je delovalo interesantno, ali sam i dalje bio za varijantu Ohrida jer tamo ne moram nikoga da pitam da li ima privatni smeštaj pošto je Ohrid turističko mesto i mogu da nađem prenoćište "na keca". Zahvalio sma se i nastavio put ka granici. U jednom trenutku sustignem auto sa Bitoljskim tablicama. Odlučim da ga pratim pošto sam predpostavljao da zna put. Kada smo stali na granicu u red čovek je izašao iz auta i ja sam ga pitao da li možda zna neki smeštaj za mene i moj motor. Odgovorio je da zna i odmah je pozvao telefonom da pita ima li mesta. Rekao je i da će me odvesti do tamo. Na kraju se ispostavilo da Saša radi u muzeju u Bitolju. Koje su šanse da naiđem baš na takvu osobu u osam sati uveče na granici. Prespavaću ovde, a plan je da posetim ukupno tri nalazišta u Makedoniji i dalje uđem u Srbiju u istom danu. Sada je već izvesno da U Crnu Goru neću ići. Već me stiže polako i umor,a do kraja reportaže ostalo je još oko 1000km. Novo sediše na motoru koje su pravili Sanja i Boban je veoma dobro. Dva puta za dva dana sam prevalio po 300km u kontinuitetu, a sedeći organ i leđa me nisu bolela. Ali, bolje ništa da ne pričam da ne ureknem, sutra me čeka isto toliko kilometara. Možda i više.

Izvadili smo ručnu pumpu iz moje opreme i nastavili dalje put ka Galerijusovom luku koji se nalazi pored lavne ulice Tesalonikija. Koliko sam video to je glavno mesto nalaženja omladine, recimo slično nešto kao i spomenik knezu Mihailu na Trgu Republike. Kroz luk je prolazio glavni put rimskog grada, a taj put je zapravo bio napravljen sve do samog Rima. Nešto bliže centru u istoj ulici prilikom kopanja stanice metroa naišli su na još jedno arheološko nalazište. U njemu su pronađeni ostaci koji su u odličnom stanju, poput onih u Pompeji. A igleda da konkretno ova iskopina ima i sličan značaj. Sada je na tom delu kopanje metroa stopirano dok se ne reši kako će se rešiti novonastala situacija. Jedno od ideja je da se stanica izmesti ispod temelja a da to bude restaurirano i prezentovano kao podzemni muzej. Slično kao u Agori. Sam Galerijusov luk je ogroman i na njemu postoje gravure. Neke su u veoma dobrom stanju a druge su se malo "isprale" zbog zagađenja i izduvnih gasova. Odmah iznad luka se nalazi Rimska Rotunda. I tu pronađene iskopine, ali je taj deo trenutno zatvoren za posetioce. Napravio sam par fotografija čisto da vidite kako izgleda. Predpostavlja se da je trebalo da ima svrhu mauzoleja ali nema dokaza da je bila korišćena u te svrhe. Posle toga smo otišli kod Feidona kući gde sam upoznao i Dimitru, njegovu lepšu i pametniju polovinu :) Malo smo posedeli i otišli na večeru, moj prvi obrok u tom danu. Tempo je bio ubitačan ali osetio sam ga tek kada smo ušli u stan. Odveli su me u strai grad u jedan stari restorančić sa tradicionalnom klopom. Izbor sam ostavio na njima jer kapiram da znaju šta valja. Sinoć sam prvi put u životu probao kozje meso i mogu reći da je fenomenalno. I ćufte od povrća, pečurke itd, i mogu reći da su Grci rame-uz-rame sa našom kuhinjom. Jeste sve to slično, kao na primer i turska kuhinja (nadam se da me Fe neće čuti), ali su u pitanju finese u spremanju. Recimo, do ovog leta sam mislio da je jagnjeći Otomanski kebab najbolja jegnjetina koju sam jeo, ali kada sam probao Zakintošku jagnjetinu spremljenu na tradicionalan način samo sam pohvalio kuvara da je spremaju bolje od Turaka. Našta je on prilično energično odgovorio "But of corse!" Kada smo završili večeru, malo su me provozali po gradu da naprave malu turu. Par fotki smo napravili na bedemima gornjeg grada. Tesaloniki je grad koji je živ od trenutka kada je nastao. I u njemu zaista ima mnogo toga da se vidi, i njegova istorija je bogatija i duža od mnogih država koje pokušavaju da veštački stvore svoj identitet. Ovde se mogu videti razne epohe i kulture koje su živele, od rimljana i antičkih grka, jevreja, preko vizantijaca, otomana i tako dalje i tako dalje. Mnogo me podseća na Beograd, tako da me sada možda malo hvata i nostalgija. Tesaloniki je super grad, koliko sam video sa super ljudima, i sigurno ću doći ovde ponovo. I ponovo, i ponovo...

Deveti dan - "Rimski proboj Solunskog fronta" Sinoć sam razmišljao kuda ujutru da se uputim pošto krećem veoma rano. Setio sam se da sam video u Viminacijumu na rimskoj karti i Tesaloniki na Ruti rimskih imperatora. Kontaktirao sam drugara iz Soluna i pitao ga koji su mu planovi za kasno pre podne i da li ima vremena za kafu. U trenutku je bio zbunjen mojim pitanjem ali posle je rekao da obavezno moram da dođem. Ujutru smo se Žile i ja probudili nešto pre pet ujutru. On je išao sa svojom ekipam na planinarenje, a ja nastavio dalje svoj put. Žiletu još jednom neizmerno hvala na svemu, kao i celoj ekipi iz Pirota, stvarno su bili fantastični. A ljudima koji imaju predrasude o piroćancima neka iskoriste neki momenat i posete ovaj grad. Eto, čisto malo da se razuvere, neće im trebati mnogo. Put do Tesalonikija je dug preko 300km, bar ovaj kojim sam ja krenuo preko Sofije. Ovo će biti dobar test za sedište koje je napravio Boban, do sada se odlično pokazalo. Još uvek je bio mrak kada sam krenuo i bilo je prilično hladno. Do granice par puta sam prolazio i kroz maglu koja srećom nije bila kao ona u Negotinu. Granicu sam brzo prošao i nastavio dalje. Što sam više zalazio u Bugarsku to je bivalo sve hladnije i hladnije. Putevi su veoma dobri tako da sam bio malo jači na gasu da bih što pre stigao. Do Sofije je magla periodično bila sve gušća da bi na pravcu ka Kulatama bila kao ona od pre neki dan u Srbiji. Sa tom razlikom što je postalo i veoma hladno. U jednom trenutku sam morao da stanem da ubacim pamučne uloške u rukavice i obučem kišno odelo. Malo sam i cupkao u mestu da se zagrejem pre nego što nastavim vožnju. Bilo je bolje svakako ali i dalje jako neprijatno. Takvi uslovi za vožnju su me držali do nekih 40ak kilometara pred granicu sa Grčkom. Napravio sam pauzu za kafu jer sam gubio koncentraciju u vožnji. A kafu sam popio u Kafani koja je zove Turski kebab, dakle prva jutarnja je bila tursko-bugarsko-srpska kafa. Tu se već pojavilo sunce i bilo je toplije. Dosta se radi na putevim pa treba samo malo više obratiti pažnju na privremene petlje. Mislim da tu rade njihv koridor, pa treba obratiti pažnju da ne skrenete gde ne treba. Do Bugrasko-Grčke granice sam brzo stigao, i još brže prešao. Pogledali dokumenta na brzaka i poželeli mi srećan put. A do Tesalonikija putevi široki, ravni, novi, prosto vam žao da vozite ispod 120. Mada treba voditi i računa jer se lako desi da malo preterate kao ja, 160 sa pretovarenim motorom. Ali bila je uživancija. Dogovorio sam se sa drugarom da se nađemo u gradu u parku pored obale mora. A meni je pri samom ulasku u grad vrisnula baterija. Stao sam na Aristotelovom trgu i javio mu da ga tu čekam. Budući da nalazišta i muzeji rade do 15h imali smo svega dva sata da obiđemo nalazišta. Ona mogu da se vide i spolja ali pravi je fazon da se uđe unutra, naročito što sam prilično ograničen vremenom. Iz tog razloga je predložio da odmah krenemo u obilazak a posle da sednemo na kafu. Prva stanica nam je rimski forum Agora, iskopina okružena modernim stambenim zgradama što je bio veoma neuobičajen prizor za mene. Nalazište se zatvara na kraju radnog vremena ali sve većina stvari može videti i sa ulica koje je okružuju. Ali, naravno, doživljaj je daleko blaži. kada siđete u donji deo prolazite kroz tunel u kom se organizuju izložbe slika i fotografija. Odlično mesto i dobro iskorišćen prostor, i koliko mi Feidon kaže izložbe koje se tu organizuju uvek su dobre i posećene. Eksponati pronađeni nalaze se u prostorijama muzeja koji je napravljen ispod temelja Agore. U postavci se mogu videti razni predmeti, alati, oružja, nakit, statue, biste iz tog perioda... Dobra stvar jeda pored svakog predmeta stoji objašnjenje šta je to i čemu je služilo. Napravljena je i konferencijska sala, što je super jer mislim da je ovo mesto jako dobro i originalno za razne prezentacije. Dalje se penjete nazad na površinu i izlazite sa druge strane. na istočnoj strani se nalazi mali amfiteatar u kojem se nisu održavale predstave već su oni bili pravljeni da bi se u njima svirala muzika. Veliki deo podnog mozaika je ostao čitav ali je prekriven nekim materijalom i peskom da bi se sačuvalo. Otkriven je jedan mali deo da bi posetioci videli kako izgleda. U sredini je stub koji je u potpunosti rekonstruisan od originalnih delova. Vrh tog stuba prvobitno je trebao da bude u muzeju ali ha je arheolog postavio da bi pokazao da je Tesaloniki grad koji je uvek i još uvek živi. Dalje smo požurili ka Galerijusovoj palati. Stigli smo prilično kasno i imali smo svega dvadesetak minuta da je obiđemo celu. U jednom trenutku Feidon je počeo da zagovara vodiča Irenu, pošto Grci veoma poštuju svoje radno vreme, kako bi meni omogućio da fotografišem što duže. Nije ni ona blia blesava i znala je šta nas dvojca pokušavamo, ali nam je dozvolila. Provalila nas je na keca. Ova palata je u to vreme služila kao predsedavajuća ako mogu to tako da nazovem. Odatle je Galerijus vladao, i drugi posle njega naravno. Napravljena je staza kojom je dozvoljeno kretanje i treba poštovati. Prisustvoali smo kada se vodičica (ili kako se već kaže po "novom" srpskom) ljutila na posetioca koji je sišao u iskopine. Prilično je energična i nije mu bilo svejedno. Ostali smo možda petnaestak minuta van radnog vremena iskopine, i po Feovim rečima to je pravi uspeh pošto, kao što sam već rekao, Grci veoma drže do svog radnog vremena. Pošto smo uspeli da obiđemo dva mesta sa radnim vremenom odlučili smo malo da se odmorimo na keju, popijemo kafu koja mi je bila preko potrebna i malo što bi se reklo "to catch up". Nas dvojca smo se upoznali na skijanju u Bugraskoj pre 8-9 godina i ostali smo u kontaktu. Ovaj putpis se pokazao kao sjajn momenat, ili kako ja volim da kažem "izgovor", da dođem u njegov rodni grad i napokon popijemo kafu uživo. Proveli smo dva-tri sada pričajući i zezajući se i kada smo hteli da krenemo dalje Fe je primetio da je meni guma probušena. Prvo sam mislio da je možda samo ispustila jer sam pored svih ovih stvari vozio i njega. Na kraju se ipak ispostavilo ili da je bušna ili da je popustio ventil. U svakom slučaju obradovaću posetom nekog majstora ovde.

Pa, šta da vam kažem :) Bilo je belo grožđe u tečnom stanju :) Osmi dan - "Sve što sam čuo o piroćancima apsolutno je tačno" Pokušaj da ustanem rano i sednem na motor su bili osuđeni na propast. Realno, bilo je i za očekivati. Srećom Žile je trebao nekim svojim poslom da ode do Niša pa smo zajedno seli u kombi oko jedanaest sati ujutru. Odvezao me je do Medijane ali tamo nije bilo nikoga. Tek posle nekih petnaestak minuta došli su neki majstori koji su mi rekli da je nalazište zatvoreno za posetioce jer su građevinski radovi u toku. Kontaktirao sam osobu iz Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu i ona mi je rekla da fotografisanje nije dozvoljeno, da se moram obratiti zvaničnim putem i da odgovor ne mogu dobiti pre ponedeljka. I jedna informacija koja može biti od koristi: predviđen završetak radova je za kraj ove godine kada bi Medijana trebala ponovo da bude otvorena. Meni nikako ne odgovara da čekam odgovor u kom bih dobio informaciju kada bi ljudima iz Zavoda odgovaralo da fotografišem nalazište, tj gradilište jer je sve pokriveno, tako da ću Medijanu preskočiti. Žile me je ostavio u centru i produžio da završi svoje obaveže, a ja sam malo prošnjurao centrom. Seo sam u pešačkoj zoni u jednom kafiću da popijem kafu, prvu tog jutra. U stvari, nije baš bilo jutro, već je prošlo podne. Fotografisao sam Nišku tvrđavu koja je sazidana u vreme vladavine Otomana, ali tu je bila tabla sa Konstantinovim likom pa mi se to učinilo interesantno. Malo fitki ima, jer kao što sam rekao trudim se da se držim teme. To mi je "izgovor" da ponovo dođem kada budem radio fotoreportažu na neku drugu temu. Prijalo mi je da se malo odmorim i opustim. Ubrzo je došao Žile i pre puta nazad za Pirot svratili smo do njegovog brata na kaficu. Po dolasku u Pirot proveravali smo motor. Primetili smo da je neko ingeniozno produžavao žice koje vode do pumpe za gorivo. Postoji mogućnost da je i to bio uzrok problema koje sam imao. Žile je to brzo sredio i lepo namestio, baš kako treba. Žile je primetio da je i ona dotrajala. Mislim da je posle 24 godine korišćenja došlo krejnje verme da se i ona promeni. Put bi trebalo da izdrži, ja ću misliti pozitivno pa ćemo videti. Uveče Žile i ja smo se prošetali po Pirotu. Grad je prilično živ, dosta se omladinaca šeta po ulicama. Prvo smo klopali po pljeku, onako, nešto lagano za pred laku noć, a onda me je odveo na piroćanski specijalitet- Pirotski kačamak. To namerno nisam slikao jer nikada nećete pogoditi šta je to, a ako se desi da budete makar u blizini Pirota obavezno napravite pauzu u centru da ga probate. Ja sam se oduševio. Oko 10 uveče otišli smo na spavanje jer ustajemo oko pola pet ujutru. Žile ide na planinarenje sa drugarima, a ja nastavljam put dalje. U kom pravcu još uvek ne znam. Imam par ideja u glavi ali kako to obično kod mene biva sve mi nešto sine u poslednji čas. U Pirotu sam upoznao fenomenalne ljude, dobre, druželjubive, neposredne, opuštene, spremne da pomognu... Mislim da sam video grad u najboljem svetlu. Odmah su mi pomogli oko motora, pokazali mi grad, upoznali me sa svojom ekipom. I da, nisu stipse nikako kao što "se priča u narodu". Veliko hvala Bokiju, Conki, Ireni i Bojani na društvu i super provedenom vremenu, a naročito domaćinu Žiletu koji mi je mnogo pomogao. A svima vama kažem da ako se desi da o piroćancima neko nešto negativno kaže, makar i u naznakama, sipaću mu ricinus u kafu i staviti kaktus u wc šolju!

Živ je, kljakav ali živ! :) Sedmi dan - "Shit did hit the fan, but in the best way possible" Jutros sam odlučio da se ne nerviram. Naročito oko problema sa motorom koji se pojavio. Imam puno poverenje u drugara i kolegu enduraša da je sve iz Beograda dogovorio sa ekipom u Pirotu. Spremio sam se da krenem i kada sam izašao da spakujem stvari na motor video sam jednog nesvakidašnjeg Fiću, ofarbanog u bubamaru. Bio mi je veoma simpatičan i, kako to već biva, odmah sam se raspitao čiji je ovo auto. Nije baš svaki dan da se vide ovakva kola, to je sigurno. Trenutno je u vlasništvu jedne devojke iz Zaječara i ona je drugi vlasnik. Na ovom Fići jedino alternator i gume nisu originalne, sve ostalo jeste. OK, i enterijer je malo izmenjen. Bio mi je to jedan momenat koji mi je uneo pozitivne misli. A kako i ne bi, samo pogledajte auto. Pre polaska ka Pirotu video sam se sa Riletom i drugarima na jutarnjoj kafi. Morate da razumete, kada ste bajker gde god da odete imate društvo. Tako je naravno bilo i u Zaječaru. Rile me je uputio ka Pirotu preko Minićeva gde se u blizini nalaze ostaci rimskog utvrđenja iz trećeg veka. Ipak sam odlučio da ga posetim iako znam da imam problem sa motorom. Treba pratiti seoski put i u jednom trenutku se silazi da asfalta i idete zemljanim putem između njiva. Sve je obeleženo putokazima tako da ne možete da promašite. Iskopan je deo utvrđenja i ostavljeno je tako. Na žalost na ovom lokalitetu trenutno se ništa ne radi. Vidljivi su delovi bedema dok su ostali ostavljeni pod zemljom. Neko je ovde sinoć ložio vatru, a po cepanicama rekao bih da će se i večeras vratiti. Dalji plan je da odem direktno za Pirot gde me čekaju Žile i Boki da mi pomognu oko problema sa motorom. Krenuo sam najkraćim putem koji je lošijeg kvaliteta ali prolazi kroz fantastične predele. Dosta je vijugav, provlači se kroz brda i ulazi u klisuru kod Gornje i Donje Kamenice. Prilično je uzak ali srećom saobraćaja skoro i da nema pa sam mogao da uživam u vožnji. I vreme se prolepšalo, bilo je dosta sunca tako da je uživanje bilo kompletno. Zahvaljujući tome promašio sam skretanje pa sam do Pirota došao preko Svrljiga i Niša. Odatle sam se popeo na magistralu koja vodi ka Sofiji. Vožnja Sićevačkom klisurom je nešto što svaki bajker treba da uradi. Put je odličan, zaista odličan, a doživljaj je neopisiv. Želeo sam da napravim nekoliko fotografija, ali nisam jer na taj način ću sebe naterati da ponovo prođem ovu deonicu, a to preporučujem svima. Kolima kada se ide sigurno je isto veoma lepo, ali ne može se porediti sa doživljajem kada ste na motoru jer možete da gledate svuda oko sebe pošto nemate krov da vam ograničava pogled. Ubrzo stižem u Pirot gde me prvo dočekuje Žika, a ubrzo potom stigao je i Bojan. Odmah su se bacili na dijagnostificiranje problema. Naravno, Marfijev zakon stupa na snagu tako da sada CDI na motoru radi besprekorno. Pokušavali smo da ustanovimo gde je problem ali potpuno bezuspešno. Bojan je napravio lepu paralelu - to je kao odlazak kod zubara - zub boli dokle god ne stignete u ordinaciju. Žile je simulirao kvar i kada smo ustanovili da je to mogući problem počeli su da ga otklanjaju. Pošto nismo definitivno bili sigurni da je to - to, Žile mi je pozajmio njegov CDI da bih završio reportažu bez daljeg problema a moj će ostati na njegovom motoru da ga testira. Veliko hvala za takav gest. Odlučio sam da ostanem u gradu i da put ka Nišu i Lebanama nastavim rano ujutru. Uveče sam izašao sa Žiletom do grada na "časicu razgovora" sa idejom nešto da klopamo. Dogovor sa Bojanom je bio da se nađemo i sa njim nešto kasnije u gradu. Moj plan je bio da se vratim do smeštaja najkasnije do 22:30 kako bih napisao tekst i odmorio jer sam želeo rano ujutru da posetim Niš. Nije mi trebalo dugo vremena da shvatim da se neću vratiti do pola jedanaest, ni do jedanaest, a ni do ponoći. Nas dvojca smo se sa Radmilom, Irenom, Bojanom i Conkom našli u kafani "Piroćanac", i čim sam video tamburaše shvatio sam "koliko je sati". Atmnosfera je bila pozitivna i vesela, klopa odlična, a društvo fenomenalno. Prvi put sam doživeo pravo boemsko iskustvo. Ostali smo skoro do 4 ujutru, a kako ću ja sutra da nastavim sa fotoreportažom zaista nemam pojma...

Po povratku u smeštaj primećujem da imam problem sa motorom. U jednom trenutku na ler gasu je počeo da štuca, tj kao da povremeno preskoči takt kada agregat radi. Problem je do elektronike, i sutra ujutru idem do Pirota da pokušam to da sredim. Moj dobar drugar i kolega enduro bajker Vladan je već sve organizovao. Ako se ne nađe rešenje, pakujem se nazad, a fotoreportaža će se na žalost možda nastaviti sledeće godine...

Šesti dan - "Shit is about to hit the fan" Posle lepo prospavane noći i dobrog doručka, omleta sa slaninom, seo sam na motor i krenuo ka Romulijani. Iz Zaječara se lako i brzo stigne jer je napravljen nov put do same tvrđave. Još uvek nije ni razdelna linija ofarbana. Ali motociklisti neka vode računa pošto ima šljunka na krivinama. Put se završava parkingom i biletarnice. Odatle pešice nastavljate kroz zadnju kapiju i ulazite u grad. Nalazište je veliko i neki delovi su iskopani. Očuvani su originalni mozaici, ali se može videti samo jedan deo koji je ostao otkriven na mestu gde je bila palata. Jedan drugi mozaik je u fazi restauracije. Prvi put sam prisustvovao time i moram reći da je prilično pipav posao koji zahteva dosta strpljenja. Kao što se vidi veliki deo su uradili, ali uz muziku lagano ali sigurno napreduju. Malo niže jedan čovek restaurira zid zgrade. kada se siđe na glavnu kapiju sa spoljne strane su radnici koji restauriraju spoljni bedem tvrđave. Dosta je aktivno u Romulijani, jedan radnik koji radi na restauraciji poslednjih 6 godina mi kaže da su glavnu kapiju komplet završili. Kakva je bila ranije može se videti na fotografiji istaknutoj na info panelu. Zahvaljujući Bori Dimitrijeviću ušao sam u kulu u kojoj se čuvaju neki eksponati sa iskopina. Proveo sam bar dva sata šetajući se i fotografišući. Na kraju sam probrao 77 fotografija koje ću ostaviti, a mislim da sam ukupno napravio oko devedesetak. Malo mi je čudan osećaj jer sam se jako dobro osećao dok sam fotografisao u Romulijani, i sakupio sam dosta pozitivnih utisaka i svakako preporučujem da se poseti nalazište, ali nekako ne nalazim reči da ih prenesem. Bolje da to slike učine umesto mene.

Na putu ka hidroelektrani sam stao da sipam gorivo. Kada sam se spakovao da krenem u jednom trenutku opet mi je onaj glas rekao da nije to baš toliko pametna ideja. Zašto, ne znam, ali znate taj momenat kada to osećate tako. Razmišljao sam šta da radim, ali sam ipak odlučio da pratim svoj instinkt. Krenuo sam dalje ka Negotinu. Po dolasku u Negotin poznao sam Sašu kolegu bajkera da se vidimo ako ima vremena. Uparkirao sam se u centru kod policijske stanice i tu seo u kafić odakle sam poslao izveštaj sa putovanja od prethodnog dana. Zapričao sam se sa Saletom što samo govori da nam je bilo dobro. Kada se nađu dvojca "motordžija" (kako voli drugarica da me zeza) iako se prvi put vide uvek imaju o čemu da pričaju. Tako je bilo i ovaj put. Zapričali smo se poprilično i veče je već palo. Krenuo sam za Zaječar pošto po planu puta dužina te deonice je oko 50ak kilometara. Računam da sam za sat vremena najviše tamo. I bio bih da uslovi na putu nisu bili katastrofalni. Vidljivost je u pojedinim trenutcima bila toliko slaba da se spuštala na svega 6-7 metara. Kombinacija magle sa nekakvom rosom ili čime već mi je pravila veliki problem i usporavala me. Ne mogu da vozim sa spuštenim vizirom jer se ta rosa (ili šta već) lepi na njega i dodatno pravi problem. Ne mogu da vozim brže da bi skliznula jer ću izleteti sa puta. Sa druge strane ne mogu ni da otvorim vizir jer mi onda uleće u oči. Koliko je vremenski ta agonija trajala ne znam, ali prebačeno u dužinu oko 25 kilometara ako ne i više. Definitivno najgora vožnja motora do sada. Napravio sam par fotki na mestu gde sam mogao bezbedno da stanem i da budem siguran da me neko neće "pokupiti". U par navrata magla koja se vidi na ovim fotkama bila je duplo gušća.

Peti dan - "Samo jako i bez mozga" Ujutru rano sam se probudio da bih stigao do Zaječara. Ideja je bila da prvi stop bude u Lepenskom viru. Vratio sam se na magistralu i krenuo ka Velikom Gradištu. U jednom trenutku je duvao jak bočni vetar i na brisanom prostoru sam vozio "pod uglom". Nije bilo prijatno ali mi nije ni nešto posebno smetalo. Kada sam stigao pred grad video sam tablu koja pokazuje arheološko nalazište. Put vodi i kroz naselje na Srebrnom jezeru. Mogu reći da je fantastično uređeno, lepše je nego na Zlatiboru. Mislim da ću sledećeg proleća doći ovde na par dana da uživam u ovim baštama i prirodi, pa ću tada postovati neke fotke. No, da se vratim na temu. Na kraju tog puta sam stigao u mesto Ram i setio sam se vodiča Marije koja mi je tokom ture rekla da su rimljani za Viminacijum kamenje za izgradnju donosili upravo odavde. A na obali Dunava se nalazi utvrđenje iz tog perioda. Dobrodošlicu mi je poželela tabla na kojoj piše da je zabranjen pristup. Vodio sam se logikom debele mačke u crtanom filmu sa Gonzalesom kada čita: "b-e-n-z-i-n. ovako se ne piše reč "voda"". Dalje sam krenuo ka Lepenskom viru. Golubačka klisura je fantastična za vožnju motorom. Lep, širok put sa veoma malo saobraćaja. U jednom trenutku sam stao na parking-isključenju da ubacim termo-postavu u jaknu. Srećom tih isključenja ima dosta sa obe strane. Ne znam koliko je trajala vožnja jer sam se samo prepustio i uživao. Ubrzo sam stigao do isključenja sa magistrale koji vodi ka parkingu. Odatle se ide pešice novom i lepo uređenom stazom oko trista metara. Moderna bela građevina je napravljena oko praistorijskog naselja da bi sačuvala iskopine. Deluje jednostavno, futuristički i funkcionalno. Država je pre nekoliko godina izdvojila sredstva za zaštitu praistorijske naseobine koja je starija i od Vinče. I ranije je postojao objekat koji služio kao zaštita ali u daleko lošijem stanju. Pored glavog dela na gornjem nivou su računari na kojima interaktivno možete "protrčati" kroz drevno naselje i proviriti u kolibe. Pred je prostorija sa skeletima, statuama i predmetima koje su ljudi iz tog perioda koristili. I naravno suvenirnica. Žao mi je što nisam ništa kupio, ni ovde ni u Viminacijumu, jer se bojim da bi moglo tokom putovanja da se polome. Razmišljam da u povratku to učinim. Stigao sam pred Donji Milanovac na raskrsnicu gde se levo ide za Kladovo preko (sada već čuvene) Tekije i desno ka Negotinu. Kolega bajker mi je rekao da je u Negotinu generalno loše vreme i da su bile kiše, a sa magistrale se vidi da u tom pravcu su oblaci prilično nisko. Poučen iskustvom sa Putevima NOBa nisam baš bio previše oduševljen idejom da i na ovoj reportaži vozim po kiši. Naročito što su na tom delu putevi bili zatvoreni i pitanje je da li je sva zemlja, tj. blato očišćeno sa kolovoza. Premišljao sam se dok sam prilazio raskrsnici ali u jednom trenutku mi je kroz glavu prošao moto bezbedne vožnje enduro bajkera u takvim situacijama: "Samo jako, i bez mozga!". I stvarno sam bio u fazonu "Ma, kud puklo da puklo". Vozio sam kao i do sada; oko 4500rpm i 100-105km/h. Fantazija! U jednom trenutku dok sam uživao u prirodnoj lepoti vidim ogromno kameno lice koje iz Evropske unije bulji u mene. Stanem na vidikovac pokraj puta i napravim jedan selfie ali na oldschool način - ukadriram lepo i uključim tajmer. Nastavim put dalje istim tempom. Vidim da kiše još uvek nema pa ne spuštam brzinu ispod 90km/h. Meni prija, a vidim da prija i mom vernom atu. Bez razmišljanja održavamo tempo i grabimo napred. U jednom trenutku primetim nešto zemlje po kolovozu i neki glasić u glavi (instinkt, a ne šizofrenija) ni kaže da malo olabavim gas. Sličan osećaj kao onda kada sam iz Nevesinja krenuo ka Gackom. Srećom, usporio sam malo jer iza par krivina sam naišao na jedini preostali deo puta u Tekiji koji vojska još uvek raščišćava. Blato na tom parčetu je bilo po celoj širini puta i sloj je bio debljine par santimetara. Pozdravio sam našu vojsku koja radi na sanaciji, stao malo dalje gde sam primetio da je bezbedno i napravio par fotki. Dalje do Kladova nisam imao problema. Prošao sam HE "Đerdap I" gde nije dozvoljeno fotografisanje. Čim se prođe magacin hidroelektrane sa leve strane je Diana, vidi se sa puta. To utvrđenja put nije asfaltiran već je posut šljunak. Za moj motor to ne predstavlja problem. Diana je još uvek u fazi otkopavanja i čuva se 24 časa dnevno svaki dan. Kada sam stigao prišao mi je momak iz obezbeđenja koji je pozvao direktorku da pita da li smem da fotografižem. Kada je dala dozvolu krenuli samo zajedno u obilazak. Saša je momak koji je tokom omladinskih akcija radio na iskopavanju Diane i dosta zna o samom utvrđenju, lokaciji, nameni... Proveli smo zajedno sat-dva u obilasku i bilo baš super. Pokazao mi je gde su bili poslednji radovi, za koliko se još zna da treba da se otkrije, itd... Dok sam ja fotografisao čak je našao i dršku od nekog keramičkog suda. Naravno, pričali smo i o svemu i svačemu, lepo smo se ismejali, a malo humora uvek dobro dođe. Kada sam krenuo dalje dao mi je precizne smernice kako da dođem do Trajanovog mosta i do Pontesa. Napravili smo jednu zajedničku fotku za uspomenu i ja sam krenuo dalje. Do mosta sam brzo i lako stigao. Ona tabla koju sam fotografisao pre neki dan je postavljena dužinom cele rute i jasno usmerava kuda se treba kretati ako pratite Rutu rimskih imperatora. Od trajanovog mosta nije ostalo mnogo, temelj sa naše strane i sa Rumunske. Momak koji je pecao ribu mi je kazao da sa Rumunske strane ima i velika maketa mosta kako je izgledao nekada. Uputio me je preko Đerdapa sa tvrdnjom da motorom mogu da stignem tamo za petnaestak, dvadesetak minuta. Poneo sam pasoš tako da mi se to činila kao dobra ideja. Zahvalio sam mu se, i pošao da slikam Pontes. Tu nisam video mnogo toga, tek poneki deo bedema. Nisam uspeo da se popnem gore gde možda ima više toga da se vidi jer je bilo strmo i veoma klizavo. Krenuo sam ka Đerdapu da vidim most sa druge strane.

Četvrti dan - "Domus modernog vremena" Juče sam obišao sva nalazišta. Tačnije, sva nalazišta koja su iskopana ili se iskopavaju. Sa svojim veoma strpljivim vodičem smo to uspeli sve za jedan dan. Ko se bavi fotografijom zna da kada se nađete na jednoj lokaciji to ipak nije par škljocanja već se malo šeta i traži neki bolji ugao. Zahvaljujući direktoru Viminacijuma profesoru Miomiru Koraću bilo mi je omogućeno slobodno kretanje oko i u glavnoj zgradi. U njoj se nalazi biblioteka, istraživački centar, kancelarije, restoran, muzej koji još nije u potpunosti završen, sala za sastanke i sobe u kojima borave arheolozi i gosti centra. Kada se prođe kroz glavna masivna drvena vrata ulazi se u centralno dvorište domusa u kojoj je fontana. Cela zgrada je građena u rimeskom stilu osim naravno modernih detalja koji su neizbežni. Na primer, brave na security kartice, računari, rasveta itd. Svaki atrijum ima malu zelenu površinu u sredini. Kuhinja i trpezarija su takođe moderno opremljene sa izuzetkom stolica. Iz dvorišta suprotno od ulaznih vrata se ulazi u muzej. Kao što sam već rekao on nije završen. Na gornjem delu je statua cara Konstantina, a u sredini je pogled na donji nivo u kom se nalazi maketa grada. Ona nije gotova, zapadni deo grada se još uvek radi. Rekonstrukcija je urađena po skeniranom tlu i predstavlja grad kakav je bio u punoj veličini. Samo obratite pažnju na detalje. Tu je i prostorija koja će se vremenom popunjavati eksponatima sa iskopina, ali koja se već sada može iznajmiti za izložbe. Najdublja prostorija je sala za sastanke i konferencije. U krajevima prostorija su dva sarhofaga od kojih je jedan od mermera a drugi od kamena. Iako na prvi pogled tako ne izgleda jer nije brušen već samo sečen kada mu se priđe vidi se razlika između njega i kamena. Oba su bila opljačkana i se vide tragovi oštećenja koje su lopovi napravili da bi ih otvorili. Na zidovima su biste ukupno 18 cezara koliko ih je rođeno na prostoru Srbije. Konstantinova bista je, naravno, najveća. Plafon je ukrašen pravim zlatom. Ili što bi naši stari rekli - suvim zlatom. A to verovatno objašnjava zašto je toliko visoka prostorija (šala mala). Biblioteka je fenomenalna. Baš onako kako bi biblioteka trebala da izgleda, ili bar onako kako je ja uvek zamišljam. Potpuno je u fazonu onih starih, recimo kao u filmu o Lari Kroft. Samo daleko manja, ali sve ostalo je tu. Drvene police, klizne merdevine, kružne stepenice... Svetlo je jako loše za fotografisanje, ali svejedno jer fotografije ne mogu verno preneti ono što se očima vidi. Suprotno od biblioteke nalazi se atrijum u koji se donose predmeti pronađeni na nalazištima. Tu se čiste, evidentiraju, analiziraju i sklapaju. Tim koji je pre podne na terenu posle podne je ovde gde nastavlja sa radom. Ovde je jedna od najvećih zbirki u ovom delu Evrope. Turistima i posetiocima nije dozvoljen pristup ali ja sam uspeo da se "ušunjam". Malo sam proćaskao sa Snežanom i Vladom koji su mi pomogli oko nastavka putovanja i detalja oko rute. Pored glavne zgrade, iliti Domusa, kod parkinga za posetioce se nalazi prodavnica suvenira i kafe bar. Odatle kreću ture na svakih sat vremena. A sa druge strane domusa je park za decu u kojem se nalazi i drveni mamut u prirodnoj veličini. Dalje iza dečjeg parka je površinski kop. I to je turistička atrakcija naravno ne iz rimskog vremena. Napravljen je vidikovac sa kojeg se mogu posmatrati ogrormne mašine koje služe za kopanje i transport rude. Ali, one time ugrožavaju nalazište. Za sada se kop širi u pravcu od Viminacijuma, ali pitanje je šta će biti ako na toj strani ponestane rude... Profesor Korać je zaista od ovog nalazišta napravio nešto lepo, dobro i reprenzetativno. Dosta je energije uloženo u ovaj projekat koji se i dalje razvija. Ako sam dobro shvatio trenutno se grade terme koje će biti identične kao što su rimljani imali. Moram reći i da je profesor jedan veoma pozitivan čovek pun energije. Na njemu se jasno vidi da je uspeo ono najbitnije - da radi ono što zaista voli. Ne bih rekao da je to privilegija, već sam stekao utisak da je on dosta vremena i truda uložio u Viminacijum, i radio na njemu da bi sada mogao da uživa u plodovima svog rada. Ne bi nalazište ovako izgledalo da svi oni nisu uložili sve da Viminacijum raste i da se razvija. Super ekipa radi i video sam da su dosta pozitivni. Ako dođete u posetu nemojte da budete puki spektatori već obratite malo više pažnju na ono što je urađeno do sada i tada ćete shvatiti šta je zapravo ovde sve napravljeno. Analizirajte malo i videćete da je to, bar se meni čini tako, jedna ideja i pozitivna energija koja se prenosi na svakoga ko ovde dođe i ponese je sa sobom kada odavde krene. Rano ujutru nastavljam put dalje, prezadovoljan svime što sam video. Mogu danima da pišem o Viminacijumu i ljudima koji ovde rade i isto toliko da fotografišem, međutim to ne može adekvatno preneti moj doživljaj ovog mesta. I sada imam utisak kao da osnovna jedinica puta više nije kilometar nego milenijum, jer sam cela dva dana proveo u drevnom rimskom gradu a sada se vraćam u XXI vek.

Naravno da želim. Sirmium mi je na samom kraju rute, poslednja etapa tako da ću tamo biti za 3-4 dana. Možda i više, sve zavisi od toga šta mi se bude dešavalo tokom puta. Šaljem ti broj mob-a u inbox.

i nastavak koji nisam mogao da uploadujem u kontinuitetu: Za kraj današnjeg dana vraćamo se u praistoriju. Mamut koji je pronađen u površinskom kopu u Kostolcu je spakovan u veliku metalnu kutiju i premešten na drugu lokaciju, bliže centralnoj zgradi Viminacijuma. Kada se uđe unutra moram priznati da je to nešto što fotografije teško mogu dočarati. Pošto je mamut ženka nazvana je Vika po Viminacijumu, a da je bio mužjak zvao bi se Kosta po Kostolcu. Njen skelet je ostao očuvan zahvaljujući mestu gde je uginula - močvari, tako da predatori nisu mogli doći do nje da bi se hranili. Nađeno je još nekoliko ostataka različitih mamuta ali su bili dostupni drugim životinjama tako da imaju tragove oštećenja. Na kraju sam napravio jednu fotografiju "ksenomorfa" pošto me je iz tog ugla skelet Vike mnogo asocirao na prvi deo filma. Naravno, o nalazištima i faktografiji ima još puno toga da se piše ali to ću prepustiti daleko kompetentnijim osobama jer ćete čuti mnogo više stvari i dobiti mnogo više informacija od vodiča poput Marije, i na mnogo zanimljiviji način. Ostajem još jedan dan ovde. Sutra ću fotografisati centralnu zgradu u kojoj je istraživački centar, biblioteka, muzej u izgradnji, kongresna sala... Imaće o čemu da se piše.

Treći dan - "Xenomorph u Viminacijumu" Treća sreća! Današnji dan je bio fenomenalan. Naporan, ali fenomenalan. Ceo dan sam proveo u Viminacijumu i nisam stigao celog da obiđem tako da ću ostati na ovom lokalitetu još jedan dan. Već sam bio u poseti pre par godina i moram reći da je mnogo toga urađeno od tada. Na pojedinim iskopinama su urađene rekonstrukcije, kao što svi znamo pronađen je mamut, i počeo je da se gradi tj. rekonstruiše amfiteatar. Ali prvo mala faktografija: Viminacijum je nastao oko prvog veka i po napadu Huna sravnjen je sa zemljom pet vekova kasnije. U garnizonu su bile stacinorane dve legije od kojih je kasnije jednoj bilo naređeno da ode iz Viminacijuma. Ta je legija došla do ušća Save i Dunava gde je osnovala Singidunum. Viminacijum je brojao oko 30.000 stanovnika sa legijom od 5 do 7.000 vojnika. Veoma srećan momenat bio je da nije bilo ljudi za grupnu turu tako da sam dobio "ličnog" vodiča zahvaljujući fotoreportaži koju radim. Prvo smo obišli grobnice u kojima su bili sahranjeni svi građani Viminacijuma, od vladara do građana. Primetićete da grobovi zapravo i nisu veliki. Rimljani su bili prilično niski rastom, žene su u proseku bile visoke oko 155cm, muškarci nešto viši. Pored grobova odraslih pronađeno je i nekoliko dečijih grobova. U samom centru iskopine nalaze se ostaci mauzoleja u kom je bila sahranjena kraljica. Veruje se da je bio toliko visok da se mogao videti iz svih krajeva grada. Vodič vas vodi oko mauzoleja i kroz tunele koji vode u same grobnice. Tamo fotografisanje nije dozvoljeno. Paučina je namerno ostavljena da bi se dobilo na autentičnosti. Što i ima logike, jer da je nema činilo bi nam se da je Indi jurio skelete po apoteci, zar ne? Sledeće na redu pri obilasku je glavna kapija garnizona. Jasno se vide ostaci kula i osmatračnica, pa čak i deo ulice. Takođe se vidi i deo kanalizacionog sistema koji je odvodio prljavu vodu (i ne samo vodu, ali da vam ne kvarim ručak) do Dunava. Pošto su Rimljani poznati i po akvaduktima tako je i Viminacijum imao svoj sistem dopremanja vode. Tri odvojena kanala su korišćena: za građane, terme i imućnije ljude. Dalje smo išli ka amfiteatru. Rekonstruisana je jedna tribina na kojoj je na vrhu sedeo imperator. One jesu bile od drveta nadograđene na zidove kružnog oblika. Ovde sam prvi put video kako se radi na arheološkom nalazištu. Nije baš kao u Spilbergovim filmovima sa doktorom Džonsom, ali daleko od toga da je dosadno. Pogled sa tribina je super, naročito iz imperatorske lože. Nije ni čudo što su ljudi masovno dolazili da gledaju borbe. Na fudbalskom stadionu je drugačije, fudbalski teren je mnogo veći. Ovaj, nazvaću ga ring, je u prečniku dosta manji te je samim tim i doživljaj veći. Sišao sam i na donji deo i prošao kroz kapiju na koju ulaze gladijatori. Naravno, u glavi mi je bio Rasel Krou i lik kojeg je glumio - Maksimus. A vama kao ne bi? Kao i u Vinči vodiča Mariju sam gnjavio pitanjima i podpitanjima. Kao i sa Draganom imao sam jedan lep razgovor i dobio sam mnoštvo informacija. Sada su na redu terme. U to vreme terme su mogli da koriste svi građani nezavisno od statusa. To je bilo dostupno svima. Postojao je sistem podnog grejanja, tačnije podne ploče su stajale na stubićima između kojih je strujala para i topao vazduh. Centralni pod je bio okružen bazenima koji su imali različite temperature vode. Onaj koji je imao najnižu temperaturu vode je danas u najboljem stanju. Na jednoj ivici se mogu čak videti i ostaci jedne freske. podovi su pravljeni sistemom mozaika i na pojedinim delovima se mogu videti originalni podovi. Pored osnovne namene - higijene, u termama su održavani i sastanci važnijih ljudi. Naravno, ovde su ljudi dolazili i na masaže. Može se slobodno reći da je ovo u to vreme bio spa centar.

Beograd, ali sam na istok krenuo preko Novog Sada, dakle sa "malim" detour-om. Vidiš valjda koji mi je nick :) Drugi dan - "Vreme kada je civilizacijom vladao mir" Probudio sam se ujutru i polako počeo da se spremam. Doručkovao sam normalo jer i sami znate da majke ne puštaju decu da krenu na put dokle god ne jedu onoliko koliko one misle da je dovoljno. Pa čak i onu decu koja su napunila 35 godina... Moj verni at je natovaren i spreman da se vratimo nazad u Vinču, po novom planu puta prvi stop na ruti. Smederevski put znam napamet tako da sam veoma brzo stigao do same obale Dunava. U samom mestu ima tabla koja upućuje ka nalazištu ali posle nekih stotinak metara je još jedna raskrsnica na kojoj nema putokaz. Ako budete išli pratite desni put. Kada sam došao do obale tu je neki restoran, splav i ono najbitnije - parking. Odmah do parkinga je tabla koju su skoro postavili. Stepenice vode ka gornjem delu gde se nalazi muzej. Kustos muzeja Dragan me je dočekao na ulazu. Kada smo ušli u izložbeni deo počeo je da priča o istoriji Vinče. Pričao je tako da me je odmah animirao da ga slušam, pričao je kao da je na bini pred prepunom salom Sava Centra. Još jedan veliki plus je što je bio voljan da odgovara na moje milion i jedno pitanje i podpitanje. Ja se nadam da su svi kustosi i muzejski vodiči poput Dragana. Većina eksponata je autentična, međutim ima i nekoliko replika jer se originali nalaze u Narodnom muzeju. Priča o Vinči je priča o kontinuitetu života i o jednom drevnom praistorijskom gradu. Da, baš o gradu, verovatno prvom na evropskom kontinentu. Kako vreme odmiče i arheološko nalazište raste sve je više dokaza da je to zaista bilo tako. Do sada je otkriveno da ljudi koji su tu živeli nisu stanovali u zemunicama već su zidali kuće sa drvenom konstrukcijom. Neke veće su imale čak i nekoliko soba, podovi su imali toplotnu izolaciju od trske i bili su od gline koja se glačala šljunkom. Ognjište su zamenile peći koje su služile i za grejanje i za spremanje hrane. Po svemu sudeći u to vreme Vinča je bila kulturno-trgovinski centar jer je u blizini nekoliko reka koje su u to vreme bile glavne komunikacione veze između naseljenih mesta. Stanovnici su se prvo bavili stočarstvom i poljoprivredom, a ubrzo i zanatom jer je Avala bila glavni rudnik raznih sirovina. A trgovali su sa ljudima koji su živeli čak na Mediteranu. Grnčarstvo je takođe bila grana koja je bila cenjena. Među eksponatima se nalaze posude koje su se pravile bez kola a imaju skoro pa savršen krug, a neke posude su bile i ukrašavane. Postoje dokazi da su građani nosili dvodelnu odeću i da se razboj koritio u to vreme. Ovaj što se nalazi u postavci muzeja je verna replika pravljena po "negativima" koji su pronađeni u iskopanim kućama. U vreme Vinčanske kulture vladao je mir dugo vremena, tačnije do otkrića bakra i trenutka kada su neka plenema počela da ga primenjuju u osvajačke svrhe. Vinčani su bili trgovci i svo steknuto znanje su delili sa drugima, stoga Vinča nije imala potrebe da gradi obrambene sisteme i zidove. Na žalost, u novonastaloj situaciji se nisu snašli. Ovo je u nekim kratkim crtama, Dragan mnogo lepše i zanimljivije priča o postavci i samom nalazištu, i zna daleko više zanimljivih detalja. Moja je preporuka da svakome ko bude u blizini Vinče izdvoji nešto vremena i napravi mali "detour" da bi obišao ovaj muzej. Dalje sam nastavio put ka sledećem odredištu - Viminacium-u kod Kostolca. Put je veoma lepo obeležen i na svakoj raskrsnici od Smedereva ka Požarevcu se nalaze putokazi na kojima je piktograf sa natpisom "Roman emperors' route". I da hoćete ne možete da promašite. Jedino treba voditi računa kada se stigne do termoelektrane Kostolac jer put koji vodi do Viminaciuma je relativno uzak i krivine koje su pod pravim uglom su veoma kratke. Ovo kažem pre svega kolegama bajkerima jer ako ne prilagode brzinu lako mogu da "isprave krivinu".

Naravno, a pitanje je koliko će oni biti raspoloženi za ovakve akcije. Prvi dan - "Kad te neće onda neće." Taj petak je bio jedan od onih dana kada imate nešto isplanirano ali jednostavno sve drugo vam ne dozvoljava da svoj plan sprovedete u delo. Prvobitno je trebalo da krenem baš tada, 03. oktobra u 15:00 ka Bačkoj Palanci, i sve svoje pripreme sam počeo mnogo ranije kako bih imao dovoljno vremena za sve i dokazao svojim prijateljima da mogu u privatnom životu da budem tačan. Sve privatne obaveze bile su usklađene prema tome, ali ovoga puta je posao bio taj koji je terao svoju priču. A ta priča me je dovela do toga da sam sa polaskom kasnio ceo jedan dan, samim tim sam i rutu izmenio. Kao i prošli put nekoliko drugara bajkera je došlo da se vidimo i da me isprate u kafiću Bartender, koji će izgleda postati standardna polazna tačka svakog mog putovanja. Umesto ka zapadu i Sremskoj Mitrovici krenuo sam ka istoku. Preko Novog Sada jer sam još prošle nedelje obećao drugaru da ćemo popiti kafu kada budem krenuo na put. Sve u svemu, stigao sam do Smedereva gde sam prespavao u vikendici. Tu me je dočekala majka, a razgovor je počeo na uobičajeni način u situacijama kada dođete kod svojih roditelja: "Zdravo mama". - "Zdravo sine. Da li si gladan? Saću ja da ti spremim nešto za večeru." Veče sam proveo podmazujući lanac motora, odmarajući se i pripremajući se za sutrašnji dan. Moraću da se vratim u Vinču pošto me je noć hvatala još na autoputu pre Beograda u nadi da će muzej raditi. U svim mojim planiranjima i razmišljanjima sam prevideo jedan "sitni detalj" - da Sunce sada zalazi ranije nego krajem juna. Kako stvari stoje sve više mi se čini da će ovu fotoreportažu raditi dvojca - moj stari dobri drug Marfi i ja. Obećavajuće je počelo, zar ne?...

Hvala za ovaj info, biće korisno. To mi je na putu nazad ka Beogradu kada se budem vraćao iz Crne Gore. Za sledeću godinu planiram "Putevima srednjeg veka" (obilazak srednjevekovnih utvrđenja) i "Putevima manastira". Pored toga voleo bih da uradim i rutu kojom se povlačila naša vojska u Prvom svetskom ratu.

Treći oktobar došao i prošao... Na put krećem dan kasnije, što u startu znači dan zakašnjenja. Menjam rutu i umesto da idem prvo ka Sremskoj Mitrovici krenuću u suprotnom pravcu ka Vinči i dalje ka Kostolcu. Razlog za kašnjenje prepisujem pre svega obavezama na poslu. Ali nije se sedelo skrštenih ruku, čuveni Boban i Sanja su mi napravili novo sedište za motor pošto mi se fabričko iscepalo na prethodnoj fotoreportaži. Vala, posle 23 godine jahanja dobro je i potrajalo :) Plan je krenem 4. po podne u pravcu istoka. Kome je zgodnije putopis može pratiti i preko Monda i Faceook strane, mada ovde na forumu će biti više fotki.

Ovo je spisak gradova i plan cele rute. Gradovi "ispod crte" su u planu, ali prvo moram da se organizujem finansijski pre polaska i vidim da li ću moći da obiđem ceo krug. Ako ne, ruta će mi biti isključivo unutar granica naše zemlje. Što je opet dobro jer većina iskopina se nalazi u Srbiji.

Zdravo ekipo :) Fotoreportaža "Putevima NOBa" je odlično prošla i bila je regionalno veoma praćena. GlOdUr (Glavni i odgovorni urednik) portala Mondo je na prvom sastanku po završetku ture postavio samo jedno pitanje: "Da li će biti još reportaža ovog tipa?" Ljudi sa kojima sam sarađivao znaju koji sam radoholičar i nisu se čudili kada sam im rekao da sam odmah potvrdno odgovorio iako nisam imao pojma koju bih temu radio. Par dana kasnije sam im predložio upravo ovu i sada sve idem svojim tokom... Kao i prošli put napravio sam i Facebook stranu fotoreportaže pošto sam primetio da je nekim kolegama sa foruma lakše da prate put preko društvene mreže. A kao dodatno olakšanje meni slike koje budem tamo kačio relinkovaću ka KlanRUR forumu da eliminišem mogućnost onog problema sa fotografijama na photobucket-u. Par uvodnih reči: Današnja Srbija je specifična i veoma bogata istorijskim nasleđem. Jedan od bogatih perioda je i doba Rimske imperije tokom koje su nicali gradovi i veliki garnizoni. Pored Singidunuma, možda čak i značajniji, je i Viminacium gde je aktivno arheološko nalazište i skoro da nema dana kada ne pronađu i iskopaju nešto novo. U poseti Viminaciumu sam bio pre dve godine i jedva čekam da odem ponovo. Nedavno su iskopali i kosti mamuta tako da ću u ovu fotoreportažu implementirati i praistoriju. Planirana ruta počinje u Sremskoj Mitrovici i vodi ka Kostolcu. Odatle uz samu granicu Istočne Srbije kreće se ka Nišu. Da li ću ići i do Risna u Crnoj Gori to ćemo videti. Ne verujem, ali ko zna...

nismo "mi", išao sam ja sam :) Upravo pripremam novu fotoreportažu pa koga interesuje može da baci pogled.

Moram malo da se hvalim :) SrbijaDanas.com je objavila intervju i koga interesuje moze ga procitati na njihovom portalu.

Hteo bih da se zahvalim Šumiju, Boci Bastardu, Giletu i Urošu na pomoći oko opreme, kao i Budi i gostima kafića BarTender koji su dobrovoljno učestvovali i pomogli novčano ovu fotoreportažu :)

Kao što sam već pisao sreo sam i upoznao mnogo dobrih ljudi. Od ekipe iz Podgarića, bajkera iz Češke, Malog Zmaja kome neizmerno hvala za gostoprimstvo, njegovm drugarima za društvo i Andreji na pomoći oko ležaja kormana, fotografa Izeta sa kojim sam zajedno obišao spomenike u Bihaću, ljudi u Drvaru, Nikole i njegovih drugara kolega vatrogasaca u Makarskoj kojima sam bio gost u vatrogasnom domu, ljudima u Nevesinju na ekspeditivnoj pomoći, drugaru iz srednje Urošu koji sada živi u Valjevu, i posebno hvala Uni, Milici, Maši, Milijani, Duši, Borisu, Džambu, Damiru (Gimliju) i njihovim drugarima na svemu. Veliko hvala i Marku i Markovoj porodici, Vanji Vladanu, Urošu, Aci, Zvonku, Srđanu na društvu i vožnji. Zaista, hvala svima, učinili ste da mi ovo putovanje bude veoma pozitivno i posebno iskustvo. Žao mi je što nisam stigao ili mogao da se vidim sa još nekim kolegama bajkerima tokom ovog putovanja, ali biće prilika sigurno, još mnogo kilometara je ispred nas. Ove spomenike sam fotografisao juče kada sam se kolima vraćao iz Herceg Novog. Pošto sam već prolazio tuda a nisam ih ranije fotografisao iskoristio sam priliku da to uradim. Prvi spomenik posvećen je Stevanu Filipoviću i nalazi se u Valjevu. Cela figura kao i postolje su napravljeni od metala. Drugi spomenik podignut je narodnom heroju Bočku Buhi na mestu gde je poginuo, a spomen dom je podignut odmah pokraj puta koji vodi od granice ka Prijepolju. Treći spomenik je podignut četvorici narodnih heroja među kojima je i čuvani Valter, i nalazi se u parku u Prijepolju.

Retrospektiva... Dvanaest dana i 3024 pređenih kilometara kasnije pokušavam objektivno da sumiram utiske. Još jednu želju sam ispunio na način koji mi se sada čini kao najbolji - putujući na motoru. U početku pred polazak razmišljao sam koliko je pametno što idem sam, dok sa druge strane ja nisam išao samo da se vozim već i da "radim". To je podrazumevalo i neke obaveze vezane za način izveštavanja sa puta koji sam hteo da probam i da vidim kako će to funkcionisati. Samim tim nisam mogao tražiti od prijatelja koji su bili zainteresovani da mi se pridruže da organizuju svoje slobodno vreme i podrede ga mom izveštavanju sa puta. Kada sam bio u smeštaju ili kafiću pisao sam tekst, pravio selekciju koje fotografije ću objaviti, planirao nastavak putovanja, kalkulisao šta ću dalje itd. A tada nisam imao puno vremena za druženje jer sve ovo što sam nabrojao iziskuje mnogo vremena. Mali Zmaj iz Banja Luke je to lično video, i složiće se da to nije mali posao. Ali, i to je bio sastavni deo putovanja, još pre polaska sam se za to psihički pripremio koliko sam mogao tako da sam uspevao koliko-toliko da držim tempo. Drugari koji su me ispratili iz Beograda vozili su se samnom do skretanja za aerodrom Nikola Tesla, a ja sam dalje nastavio ka Novom Sadu. U jednom trenutku sam pomislio "Šta mi sve ovo treba, idem na put sam, i ko zna koliko će dana trajati... I još petak trinaesti..." Ali, svaki put kada tako nešto pomislim, i kada nešto planiram na taj dan, obično sve bude kako treba. Na kraju je tako i bilo. Super sam se proveo, video sam sve i svašta, motor me je odlično služio, upoznao sam fenomenalne ljude, dok je najveći (i verovatno jedini) problem bila ta dosadna kiša. Sami spomenici su zaista fenomenalni. Njihov dizajn mi se čini prilično "neutralan" u smislu da se nikako ne može prikloniti nekoj religiji, niti imaju bilo šta što bi moglo da se svrsta pod bilo koju narodnost. Negde sam pročitao da oni izgledaju kao da su ih vanzemaljci pravili upravo zbog tih oblika. Gde god da sam se u tom trenutku nalazio i koji god spomenik da sam fotografisao uvek sam imao utisak da nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori, niti Srbiji, već da sam na nekom prostoru koji egzistira između tih država zahvaljujući nepostojanju ograničenja u obliku nekih demarkacionih linija, religija, bez politizacije, niti bilo čega sličnog što vrši klasifikaciju i separaciju ljudi. Što je i dobro jer u to vreme, takoreći "bratstva i jedinstva", verujem da je upravo to i bila poenta, da se ne ističe nijedna grupa posebno već da se cela borba prikaže kao jedan veliki zajednički doprinos. oni stoje tu kao podsetnik na neko drugo vreme. Ne mogu izdvojiti neki kao omiljeni ali možda mogu da postujem koje su mi najomiljenije fotke. Na Kozari dok sam sedeo na klupi posmatrajući ljude koji uživaju čuo sam oca koji doziva ćerku Almu, a malo potom njega je neka žena pozvala sa Dragane ili Dragoljube, sada ne mogu da se setim. Meni je to bio jako pozitivan momenat, lep, i možda neočekivan, ali njima sasvim normalan. Kako bi, zapravo, svugde i trebalo da bude. Verujem da mene nisu ni primetili, a ja sam od tog trenutka bio daleko opušteniji što se daljeg puta tiče, zahvaljujući tome. Opet podvlačim da sam apolitična osoba, da ne pripadam nijednoj religiji, niti da sam na put krenuo sa idejom da promovišem bilo kakvu ideologiju, jednostavno sam želeo da ispunim sebi želju i obiđem što je moguće više spomenika. Donekle sam to i uspeo. Nisam u potpunosti najviše zbog lošeg vremena koje je bilo uporno da me prati sve vreme. Grmeč, Partizansko groblje u Mostaru, spomenik u Pljevljima, Kolašin itd nisu slikani iz raznih razloga. Neka mesta nisam obišao jer sam bio u zaostatku sa vremenom, druga jer me je stalno pratila ta dosadna kiša. Na Tjentište sam uspeo da odem tek iz trećeg ili četvrtog puta, na Kosmaj iz drugog. I žao mi je što nisam postetio Zagreb. Vreme je toliko bilo nestabilno da nisam smeo usuditi da spavam na otvorenom kao što sam planirao pre polaska. Zato sam poneo odličnu spavaću vreću iz radnje Zeleno Drvo i da sam imao mogućnosti da spavam u prirodi uštedeo bih sebi mnogo vremena. A bio bih slobodniji što se samog putovanja i planiranja ruta tiče. Fotoaparat iz PC Foto me je odlično služio i jedno veliko hvala Ljubi na sugestijama. I na insistiranju da uzmem i rezervnu bateriju jer u nekoliko navrata bih ostao bez fotografija da ga nisam poslušao. Zum od 720mm je jako korisna stvar, naročito ako parkirate motor na prometnoj magistrali a trebate da fotografišete spomenik. Veoma sam zadovoljan aparatom i uz povremene sitne korekcije slike mogu se napraviti lepe fotografije. U većini slučajeva nikakvu dodatnu intervenciju nisam radio. Imam ideju za sledeću reportažu i ako se kockice slože definitivno ću njega koristiti. Imao sam i jedan pad sa motorom u blizini Podgarića u Hrvatskoj. Ništa strašno nije bilo, malo je oštećen kofer koji je najveću silinu udara kompenzovao, izguljen je tegić kormana i rol bar, i, kako kod mene to uvek biva, polomljena ručica prednje kočnice. Po tim ručicama sam već postao poznat. Sreća, pa u Gevari imaju kompletan lager samo za mene što i Šonesi može da potvrdi koliko puta sam dolazio kod njih samo zbog toga :) Prelazeći jedan deo puta naišao sam na blato na drumu i ne znam iz kog razloga sam odlučio da prođem posred u blagoj krivini. To blato je bilo nanešeno na kolovoz kišom i nije bilo potpuno suvo, a ni tako plitko koliko sam ja u prvi mah mislio da jeste. Prednji točak je skliznuo u stranu ali se posle "uhvatio" za asfalt, međutim pošto nisam očekivao da će se to desiti, plus manjak koncentracije, bio sam iznenađen u trenutku i zgazio sam jako na zadnju kočnicu zbog čega je točak proklizao u stranu. Rezultat je na fotkama. Koferi su me lepo iznenadili. Mislio sam da će se deformisati ali samo su se izgulili. Meni, pukom srećom, apsolutno ništa nije bilo. Dok me je još "pucao" adrenalin podigao sam motor bez skidanja opreme. Postavio sam ga na nožicu i tek onda sam malo iskulirao da me prođe "the rush". Ovog puta sam pre polaska na put kupio polugu prednje kočnice i isplatilo se. Nešto nisam bio voljan da postujem ovaj pad, ali nekoliko drugara mi je reklo da sam trebao jer je i to bio deo avanture. Posle toga nisam imao njedan a vozio sam po svakakvim uslovima. Nove gume mnogo znače, meni ove Full Bore su legle savršeno. Jedino preko pešačkog prelaza po kiši sa njima se mora voditi računa, ali to se mora sa svim gumama nevezano koji proizvođač je u pitanju. Po jakoj kiši su držale kao blesave, srećom, jer od dvanaest dana puta ja sam po kiši vozio bar četri, od toga u dva navrata po veoma jakom pljusku.