oddball

a kad napada prasina... :)

Blast from the past! Ovo bilo pre cca 20 'dina

everybody must get stoned, everybody must get stoned... Cypress Hill :D https://www.youtube.com/watch?v=U9MdwQ_zG5M

owned! :D

Drunin prvi post: Radim u NCRu za Walmart tim i oduseljvena sam. Plate su odlicne, tim lideri i supervizori su bas opusteni, Atmosfera je nikad bolja, svi se druze i van posla.. Mnogo sam naucila o informacionim tehnologijama iako sam studirala marketing. Mislim da je to danas najbolje mesto u Srbiji za mlade da počnu svoju karijeru. what went wrong za manje od dva meseca? :D

Dakle, samo je Dule nubina :) nema svrhe imati XVM posto retko kad pogodi. A sto se tice modova, pa bemliga, meni je ok i bez njih

Koji ste nubovi, koristite mogove u igri :) Ja sam izgleda jedina dileja na ovom svetu koja igra "klot" igru :)

Menjac na volanu je so fucking cool :D

ja bio, izlagao moje aksesoare za bajkove :D nisam stigao mnogo da zujim po sajmu ali mi je Hondin X-Adv skuter nesto potpuno neobicno bilo, bice to novi segment u dvotockasima. A kod automobila prijatno sam se iznenadio Ladom Vestom. Kao da nije rus, dok ne sednes u auto. Vizuelno je sve kul, ali se vidi da nije pravljeno za pickice, za sve ti treba snaga, cak i za prekidac da spustis prozor LOL

nemoj vise da usisavas, molim te....

Rasveta ili Rasvetno telo, reflektor je povrsina od koje se svetlo reflektuje te se stoga i zove reflektor :) znam da je opste prihvacen pogresan naziv ali uvek ispravljam ljude da pravilno kazu, profesionalna deformacija, jbg :) sry za off topic :)

bolje da cute...

Prodato...

Prodajem auto koji je u mom vlasnistvu skoro godinu dana. Iz Svajcarske ga je uvezao 2015. moj drugar za sebe, pa je presao u moje ruke i registrovan je na moje ime. Posto imam i motor ovaj auto u Srbiji je presao veoma malo, a ukupna kilometraza je 190.000 km. Auto se regularno vozi i koristi. Skoro je uradjen mali servis i zamenjene gume. Dobra stvar kod njega je sto ima pogonski lanac tako da ne postoji veliki servis. Imam i servisnu knjigu iz Svajcarke da potvrdim kilometrazu. Od opreme ima ASR, ABS, servo, manuelnu klimu, radio/CD, podesivo vozacevo sediste i volan po visini, elektropodesive retrovizore, elektropodizace prednjih stakala... Cena je 2.550 evra i smatram da je realna. Ne bih mnogo pregovarao oko cene buduci da je auto u zaista dobrom stanju. Mehanicki je super, na karoseriji ima par tragova od grada ali nista posebno. Retrovizor je cuknut, plastika treba da se vrati na mesto pa cu mozda i to srediti dok se ne proda. Auto je u Beogradu na Zvezdari. Mozete me kontaktirati ovde, pm, ili na 060/5109-979, Pedja.

Sto se tice BMWa mislim i da jedan clan ovde ima sta da kaze kada su oni u pitanju :) nije aVto vec motor... anyway, za automobile ne znam ali ono sto sam video kod motora zestoko je opao kvalitet Bembara na dva tocka. Neke stvari koje su se desile ne smeju biti prepisane nasilnickoj voznji narocito ako se taj isti model propagira kao Adventure bike. Slicna prica je bila i sa KTMovima 1190 u Africi... Niko mi ne moze objasniti polomljenu zadnju vilu na bavarskom motoru koji kosta preko 22.000 evra sa dodatnom opremom. Moja Honda je prosla sito i reseto a i dalje je teram normalno kao pre 4 godine i 30K km predjenih kod mene. Lepa su to vozila ali brate... Zeljezo je zeljezo :)

Pozdrav svima, kao sto neki vec znaju odlucio sam da prodam svoj motor. Vecina bajkera sa foruma me poznaje i zna kako sam se ophodio prema motoru i koliko sam vodio racuna o njemu. Motor je 1990 godiste i kod mene je od aprila 2012. godine. Redovno je odrzavan kod Alje i kod Joce iz Batajnice. Pored redovnog servisa svake godine je menjan antifriz, kociono ulje i ulje u vilama. Presla je 86.855km od toga skoro 30.000km kod mene. Obisao sam sa njom dobar deo Balkana i radio reportaze "Putevima NOBa" i "Putevima imperatora". Uvezao je Averel iz Svajcarske, onda ju je vozio fotograf iz Tanjuga i potom je dosla kod mene. Lanac i lancanici su zamenjeni u maju 2014. i presli su oko 10.000km, redovno podmazivani. Gume su Full Bore i mogu da se voze jos dve sezone, zavisi od vaseg stila voznje. Od dodatne opreme ima MRA poviseni vizir, Hepko Beker rol barove, centralni stender i Bobanovo turing sediste. Zamenjen je regler i stavljen Joskin. Motor nema nosace kofera jer sam ih skinuo da bih ih poslao jednom kolegi bajkeru u Grcku. Uz motor ide originalni alat sa sve kljucem za stelovanje ventila i odvijanje svecica, plus jos mog alata, i Kappa 48L Top Case koji nije nesto ali dobro sluzi svrsi. Njega uporno nosim jos sa KLEa koji sam vozio pre ove Afrike. Na motoru je trenutno prednji zupcanik od 17 zuba, ali dajem i jos jedan sa 15. Ono sto mora da se uradi na njoj je redovan servis pre sezonu sto biste svakako uradili kada kupujete motor u bilo koje doba godine. I ako zelite da zamenite jednu bi xenon sijalicu jer je crkla. Ovaj motor poznaju mnogi sa ovog foruma, tako da mozete da se dodatno raspitate. Motor je u Beogradu, i moram odmah da napomenem da ne bih radio zamenu vec samo prodaju. Vec imam nesto dogovoreno tako da mi samo kes igra. Cena je 2.100 evra. Mozete me kontaktirati preko PM-a ili na 060/5109979.

Hvala Stijo :) ETO REŠEN-JA! :D

Iksreno se nadam da neće doživeti sudbinu nekoliko nalazišta koje sam posetio. Retrospektiva Posle nedelju dana napokon sam došao sebi. Nisam ni znao koliko me je slomila vožnja kroz Bugarsku po onom vremenu dok nisam stigao kući. Kao što sam već pisao, pretposlednji dan reportaže tokom vožnje mi se slošilo i koncentracija mi je pala do te mere da nije bilo bezbedno za vožnju. Tada sam napravio pauzu na autoputu na nekoj pumpi da se iskuliram malo i smislim šta dalje. Verovatno su me euforija i rad na reportaži držali da ne kljoknem, i kada sam završio put sve me je sustiglo. U tom trenutku sam odustao od Sirmijuma i želja mi je bila da se dokopam nekog smaštaja da prespavam noć. Ujutru kada sam se probudio i video da se razvedrava ipak sam se odlučio da onako rovit posetim Carsku palatu u Sremskoj Mitrovici jer znam da će me gristi ako ne završim ceo krug. Anyway, sabrao sam utiske sa puta. Ovo je bilo fenomenalno iskustvo, a srećom na ovoj turi me je pratilo lepo vreme. Ok, ako izuzmemo noćnu etapu kroz maglu od Negotina ka Zaječaru, i ranojutarnju vožnju kroz Bugarsku, sve ostalo je bilo odlično. Iskopine na kojima sam bio u svim zemljama su pomalo slične, ali svaka na svoj način prenosi eru u kojoj su bili živi gradovi. Ukupno osamnaest imperatora je rođeno u Srbiji što nije mali broj i samim tim njihova zaostavština ne može biti mala. Luksuz u kojem su živeli imućniji ljudi je ravan današnjem, ali sa druge strane terme su bile javno dobro i bile su dostupne svim građanima. Neka nalazišta su načeta iskopavanjima, neka su napuštena iz raznih razloga, ali ima i onih koja su veoma aktivna i dalje se radi na njihovom iskopavanju i restauraciji. Svako mesto ima neki poseban šmek i ne postoji nijedno nalazište za koje sam osetio da je isto kao neko drugo ili da sam to vreme mogao bolje da utrošim na ovom putu. Moja je preporuka da ako se nađete u blizini bilo kog od ovih iskopina da ih posetite. Negde se plaća ulaz, negde ne, ali i tamo gde se plaća cene su simbolične. Sa druge strane ulaznice su, na žalost, veći deo prihoda ovim mestima. Ako bih morao da izdvojim neko nalazište onda bi to bio Viminacijum. Ljudi koje sam upoznao i koji tamo rade su super, voljni da pomognu i dozvolili su mi da prođem kroz delove domusa i iskopina koji nisu otvoreni za posetioce. Vodiču sa kojim sam bio u obilasku srećom sam bio jedini "pacijent" u toj turi, i moram da pohvalim Marijino strpljenje za sve moje želje i "ideje" kako bih vam preneo što bolje fotografije. Obilazak je bio zabavan, naročito što sam bio jedini "posetilac" u tom terminu tako da sam mogao da je maltretiram sa brojnim potpitanjima. Sam Viminacijum je mesto koje stalno raste, i vidi se da ekipa koju predvodi profesor Korać zaista mnogo energije, znanja i volje ulaže u ovaj projekat. A profesor Miomir Korać je jedna od najpozitivnijih osoba koje sam sreo, ne samo na ovom putu već u životu inače. I mnogo mu hvala na pomoći koju mi je pružio. Sva mesta koja sam posetio i gradovi u kojima sam boravio su mi ostali u najboljem sećanju, kao i ljudi koje sam upoznao tokom puta. Opet - ako bih morao izdvojiti neki grad Pirot i Tesaloniki, svaki na svoj način, stoje rame uz rame. Pirot pre svega zbog ljudi i duše koju ima, ali da se ne lažemo imaju i odličnu kuhinju. Već sam rekao ali ću ponoviti, vicevi o piroćancima ne mogu biti dalji od istine. Ovu ekipu koju sam upoznao stvarno nemam drugog izbora nego da kažem sve najbolje. Solun je bio neplanirani "mali detour" u kom živi moj prijatelj sa kim se nisam video baš dugo. Ali i sam grad je potpuno drugačiji. U Beogradu Kalemegdan jeste u samom centru, ali ovde su iskopine okružene modernim stambenim zgradama na svega nekoliko metara i taj kontrast je nešto što se mora doživeti. Feidon i Dimitra su me ugostili kao svog rođenog i uveče posle večere su mi pokazali malo grad. Onoliko koliko mi je umor dozvoljavao da budem koncentrisan, a sutradan Feidon mi je pomogao da oteram motor kod majstora da mi zameni unutrašnju gumu. Kada sam krenuo iz Grčke ka Srbiji posetio sam još jednog dragog prijatelja u Skoplju sa kojim se takođe nisam video veoma dugo. Ručak u starom restoranu uz čašu vina sa dobrim prijateljem je nešto što bi ljudi morali uvesti u svoje živote kao tradiciju. Ne mora restoran, može bilo gde i bilo kad, roštilj, piknik, svejedno, ali taj ritual je nešto što je bolje od bilo koje terapije. Nije toliko bitno gde već s' kim. Marija, Aleksandar, Bojan i Conka sa njihovim lepšim polovinama, Feidon i Dimitra, Zoran, Marjan kao i svi drugi sa kojima sam se upoznao zapravo su glavni junaci ove fotoreportaže. Bez njih ovaj put verovatno bi bio puka faktografija. Saše iz Negotina i Diane, Rile iz Zaječara i ekipa South Ridersa iz Leskovca su (pozitivno) začinili ovaj put, a veliko hvala Vladanu i Dragiši koji su mi mnogo pomogli čak iako su obojca bili 300 kilometara severnije. Svi oni su ulepšali ovu turu koja će mi ostati u sećanju veoma dugo. Isto kao i ljudi za reportaže "Putevina NOBa". Srbija teritorijalno nije velika zemlja, ali (na žalost - kako mi se čini) ima jednu od najbogatijih, najkompletnijih, i najkompleksnijih istorija od svih civilizacija, naroda i država na ovoj planeti. Samim tim ima i dosta materijala za reportaže tako da za sledeću godinu su u planu "Putevima srednjeg veka" prateći srednjevekovna utvrđenja i reportaža o manastirima za koju još uvek nisam smislio adekvatan naslov. U svakom slučaju moj verni at i ja ćemo preko zime malo da odmorimo.

Obojca ste u pravu i obojca grešite :) po nekom mom skromnom mišljenju. Dobra priča je ono što je prof. Korać započeo a to je upravo "Roman emperor route" gde u jednoj turi turisti imaju mogućnost posete više lokaliteta. Tako nešto može ya svaku epohu da se organizuje u Srbiji. Trinaesti dan - "Do poslednjeg kašlja!" Jučerašnji dan se prilično neslavno završio. Vožnja od Lebana do Smedereva mi uopšte nije prijala, a pritom me je i kiša pratila od Požarevca. Dok sam uveče pisao tekst bio je sam prilično siguran da je mom putovanju došao kraj. Grlo me je i dalje bolelo, i kašljao sam kao magarac. Verovatno zato što to i jesam jer da sam bio iole pametniji ranije bih obukao kišno odelo dok sam vozio kroz Bugarsku onaj dan. Ujutru sam se probudio oko pola osam. Malo sam se bolje osećao ali sam se smorio kada sam video da pada kiša. Dok sam pio kafu pozvao sam Mondo i kažem da poslednje etape na žalost neće biti i zbog lošeg vremena i zbog lošeg zdravlja. Gl.Od.Ur. je imao razumevanja i rekao je da nije problem. A meni krivo što sam pred sam kraj zakazao. Dvanaest dana puta, četiri države, mnogo lokaliteta, gomila fantastičnih ljudi i pola koraka pred kraj ja ne mogu da nastavim. Ne bi trebalo da mi bude krivo, a ipak jeste. Sedim, pijem lagano jutarnju kafu i razmišljam o Sirmijumu. I nerviram se. Za to vreme primećujem da se kiša stišava. I u trenutku odlučim da ipak krenem za Sremsku Mitrovicu. Moram, jer znam da ću sam sebe šutirati u zadnjicu ako ne završim repotažu u jednom od najvećih rimskih gradova. Naravno, kao i na početku putovanja majka je morala da bude sigurna da neću sesti na motor gladan pa mi je spremila šmekerski doručak. Osedlao sam svog vernog ata, obukao se kao da ću da se vozim po Severnom polu i uputio se pravo ka Sirmijumu. Pošto će danas da blokiraju pola grada kod Boleča sam skrenuo ka Avalskom putu i produžio obilaznicom. Po izlasku na autoput sam držao 110km/h i uživao u vožnji. Potpuno drugi osećaj od onog sinoć. Opet precizni putokazi vode direktno do odredišta. Ako idete, ili bolje ovako - kada budete išli u posetu Sirmijumu ne dajte da vas zbuni kružni tok sa rimskim stubovima, upravo ste stigli na pravo mesto. Nad iskopinom je 2006. nadgrađena zgrada radi zaštite nalazišta. Sjajna stvar je kafić koji je u sklopu zgrade, i iz njega imate veoma lep pogled. Na samom ulazu kupujete kartu ako želite da uđete i prošetate se po terasi. Sa vodičem sam odmah ušao u priču šta i zašto radim, i pitao da li postoji mogućnost da se siđe skroz dole da bih napravio što bolje fotografije. Inače nije dozvoljeno silaženje sa staze, ali zbog reportaže je napravljen izuzetak. Trenutno su radovi u toku i majstori rade rekonstrukciju pojedinih delova palate, recimo poput česme. I ovde su samo delovi mozaika otkriveni da bi se sačuvali od oštećenja, ali jedan je konzerviran i postavljen kao eksponat. Na njemu je rimski bog Merkur kojem se ne vidi veći deo lica. Odlučilo se da se ovaj mozaik ne restaurira kako ne bi izgubio na autentičnosti tako da je konzarviran i izložen za posetioce. Izneđu zidova je postura crvena šljaka što daje neki lep kontrast u odnosu na zidove. Mogže se primetiti pomalo čudan raspored zidina. Recimo, ravan zid se nastavlja u polukružni. To je zato što je palata često bila pregrađivana kako je dolazio novi vladar. Svako ju je prilagođavao porema svojim željama i potrebama. Čak su otkriveni i mozaici u tri sloja, jedan ispod drugog. Grad je brojao oko 20.000 ljudi, a živelo se i van zidina grada. Na platformi se može videti i maketa kako je Sirmijum izgledao u to vreme. Ovaj objekat je samofinansirajući i zavisi od donacija, prodatih ulaznica i rente prostora u kojem je otvoren kafić. Naravno, i prodaje suvenira. Nije im lako budući da država ne učestvuje nimalo, ali koliko vidim dobro se snalaze. Na žalost, tako je sa svim nalazištima u našoj zemlji, i svi se dovijaju kako znaju i umeju. Što nije dobro, ipak je to deo istorije ovih prostora. Pored toga razni vregni artifakti su nađeni ovde. Neke je preuzeo Narodni muzej pre nekog vremena, pa su ih jedva vratili muzeju u Sremskoj Mitrovici. Realno, mesto im je ovde jer su ovde i pronađeni. U muzeju nisam bio jer sam stigao na kraju radnog vremena. Devojka koja radi kao vodič mi je rekla da je postavka muzeja posvećenom rimskom periodu prilično bogata. U to ne sumnjam budući da je Sirmijum bio i prestonica neko vreme. Ono što se juče desilo pred kraj dana i moja današnja odluka da ipak u Sirmijumu završim putopis nije bilo što se u marketingu zove "spin". Daleko od toga, juče se zaista nisam osećao dobro, zabrinuo sam se da neću moći ni iz vikendice da mrdnem narednih par dana, ali posle deset sati sna malo sam povratio energiju. Kada sam video da je i kiša stala odlučio sam da se obučem kao da je najhladniji dan u godini i završim reportažu tamo gde sam planirao. Bilo je pomalo rizično, ali sada se osećam mnogo bolje jer sam rutu kroz Srbiju u potpunosti zaokružio što mi je bila najveća želja i cilj. U povratku sam vozio oko 110km/h, pustio muziku i bez žurbe se vratio kući. Utisci sa puta su sjajni, ljudi koje sam upoznao fantastični, a video sam i mnogo toga. Napisaću još jedan posta za dan-dva čim malo saberem utiske i sve slegne na svoje mesto...

U potpunosti se slazem sa tobom. Jos da bude crnje i gore, ovi prostori imaju veoma bogatu istoriju, Srbija narocito. Ogromne pare treba uloziti da bi to bilo reprenzetativno i da bi mogli da povrate ulozeno. Ali, mora krenuti odnekle. Vraćanje nazad na seoski put nije bilo lako, ali sam uspeo da prođem bez padanja. Na najbližem mestu sam se priključio na autoput. Prvobitna ideja je bila da po podne stignem u Sirmijum i prespavam u Sremskoj Mitrovici i negde u blizini. Uključio sam se negde iza Niša i krenuo u pravcu Beograda. Vreme je bilo ok za vožnju, ali meni nije bilo baš najbolje. U jednom trenutku koncentracija mi je drastično opala i bio sam primoran da napravim pauzu za kafu i sendvič na pumpi. Seo sam na motor i krenuo dalje. Razmišljao sam koji mi je plan jer sada već sumnjam da mogu stići bez forsiranja čak do Sirmijuma dok je još dan. Vozio sam prilično brzo da bih probao da stignem što pre. Međutim, tokom vožnje mi je bivalo sve lošije i plan sam promenio u poslednjem trenutku. Isključio sam se sa autoputa kod Požarevca i uputio ka Viminacijumu. Sinoćni plan je bio da turu završim u Sirmijumu i posle toga da odem do Viminacijuma i Lepenskog vira da kupim po suvenir. Naravno da sam mogao onda kada bio u poseti ali sam se bojao da se slučajno ne polome tokom puta. Srećom, stigao sam tridesetak minuta pred kraj radnog vremena. Kupio sam šolju svojoj ženi kao uspomenu sa puta. Zapravo u to vreme su rimljani pili vino iz tih posuda ali sada verujem da ćemo piti kafu ili čaj. Znam, znam, sada će me društvo zezati zbog ovoga, ali koliko me trpi zaslužila je mnogo više. Pošto je skoro šest uveče pada definitivna odluka da prenoćim u vikendici. I zato što je kasno, i zato što se ne osećam dobro. Usput sam morao da stanem i obučem kišno odelo jer je počinjala kiša koja je na pola puta postajala sve jača. Stigao sam u vikendicu relativno brzo, uparkirao motor ispod terase i seo da se odmorim. Ovih poslednjih tristorinak kilometara mi nikako nije prijalo. Čim završim pisanje teksta idem da spavam. Ujutru kada se budem probudio u zavisnosti od toga kako ću se osećati i kakvo će vreme biti videću da li ću moći da nastavim dalje.

Dvanaesti dan - "Sada je već problem" Marjan mi je pomogao da nađem smeštaj u Leskovcu za sebe i motor. Prespavao sam, ujutru napisao tekst, sredio fotke i poslao Mondu. Ali, budim se ne baš spreman za put. Kašljem već dva-tri dana, od one vožnje u Bugarskoj kada sam se smrzao kako do sada nikada nisam, ali sada pored grla počelo je malo i u grudima da me boli. Nije mi svejedno, ali želim da odem do Caričinog grada kada sam već tu. Pogledam na mapi i vidim da je baš blizu. Odlučim da normalno nastavim sa reportažom pošto sam bio siguran da će proći. Ujutru smo svi kilavi kada se probudimo dok se malo organizam ne raspasulji i posle bude sve ok. Vodio sam se tom logikom i normalno spremio dalje za put. Otišao sam da popijem jutarnju kaficu sa Marjanom i da mu se zahvalim na pomoći. Koliko sam video u klubu South Riders je prilično živo, čak i ujutru oko deset sati je bilo ljudi. Malo smo ćaskali uz meni prvu jutarnju kaficu i ogovarali našeg zajedničkog drugara Dragišu koji me je uputio na njih. I napravili smo zajedničku fotografiju ispred kluba. Pošao sam put Lebana ali pomalo bezvoljno, verovatno me je umor stigao. Relativno brzo sam stigao do Caričinog grada, nije teško naći ga samo treba da pratite putokaze koji vas vrlo precizno vode. U jednom trenutku sam ugledao ostatke građevine još sa druma. Kada sam došao ka prilazu dočekalo me je jedno malo neprijatno iznenađenje. Put koji se izdvaja i vodi ka Justinijani je zemljani posut kamenjem. Uzbrdica za natovareni motor je prilično strma, a da problem bude još veći površina nije ravna već je u nepravilnim kolotrazima. Ako mi prednji točak upadne kako ne treba padam sigurno. Pomislio sam čak da li da rizikujem uopšte, ali znam da ću se kajati i nervirati ako odustanem "pred samom kapijom" grada. Imam nešto iskustva u vožnji po "off-u" tako da sam se ipak odlučio da se popnem pa kud puklo da puklo. Prva, kvačilo na pola i lagano. Uzdigneš se koliko možeš da bi olakšao motoru da se prilagođava površini. Malo po malo popeo sam se do pola. Kada sam prošao najgori uspon stao sam da napravim par fotografija čisto da se vidi kakav je prilaz. Dalje sam uspeo da se popnem bez neke veće muke. Parkirao sam motor kod nekih baraka gde su bila dva radnika. Ostavio sam motor kod njih i nastavio pešice. Koliko su mi njih dvojca rekli u Caričinom gradu već neko vreme nema arheologa. Niko se njime nije bavio, nastavio iskopavanje, restauraciju ili bilo šta slično. Stariji radnik me je uputio kuda da se popnem do ulaza i do najočuvanijeg dela na kom je rađena i restauracija. Dobra vest je bila da ću moći, ukoliko nađem nešto interesantno, da se šetam gde god budem želeo. Što sam se više peo sve više mi se grad dopadao. Svega oko 30 posto je otkriveno, a ono sto je ostalo pod zemljom konfiguracija terena otkriva da još mnogo toga čeka da bude iskopano. Primetio sam da je carica imala veoma lep pogled iz svoje palate. Grad je napravljen na padini brda, a njena palata, naravno, na samom vrhu. Nije mi smetala vegetacija koja je izrasla zbog neodržavanja, nekako mu daje dodatni šmek, deluje kao scenografija iz nekog avanturističkog filma. Ali treba voditi računa jer se dosta kamenja krije u travi i lako se može iskrenuti zglob. Srećom, situaciju sa Kadinjače sam ovoga puta izbegao. Zanimljivo je kada možete slobodno da se šetate. Teško da ćete naći nešto neotkriveno ali opet ta sloboda da možete da priđete svemu što vas zainteresuje čini doživljaj boljim. Terme sa podnim grejanjem su nezaobilazne jer sam ih video na svim lokalitetima. Kao i mozaici, to je bio sastavni deo svakog grada i palate. Mnogo su značaja davali estetici, što je i normalno, svako uživa u nečemu lepom.

Do Skoplja sam prošao tri naplatne rampe. Mislim da je tri ako se dobro sećam, nisam baš siguran. Autoput je ok i može da se vozi malo sa gasom. Relativno brzo sam bio u centru grada. Nas dvojca smo se našli kod čuvenog spomenika posvećenom Aleksandru Makedonskom. Svi se sećamo priče i frke koja je izbila oko tog spomenika, ali da ne skrećemo sa teme. Seli smo u stari gradski restoran Pelister, Zoranovo omiljeno mesto. I Zokija sam upoznao u Banskom na skijanju i od tada smo ostali u kontaktu. Prilično smo se zapričali, trebalo je nadoknaditi vreme od poslednjeg viđanja, a to nije malo. Pao je dogovor da na zimu iskombinujemo produženi vikend u Banskom i tu otvorimo sezonu skijanja. Stvarno bi mogli, nisam stao na dasku pet godina. Bilo mi je super što smo se videli, jedno je kada se dopisujete sa ljudima koje znate a sasvim druga stvar je kada sednete na kafu i uživate u društvu. Put sam nastavio kada je veče već palo. Već sam vozio noću tako da mi nije bilo nešto posebno frka. Nije sezona, radni dan je tako da će putevi verovatno biti prazni. Kako sam izašao na autoput ka Beogradu tako sam shvatio da će vožnja biti prava uživancija. Malo me je brinula Grdelička klisura pošto će biti noć, ali nema veze, smanjiću gas i lagano. Do granice sam prošao još dve naplatne rampe, a poslednja je bila u Kumanovu. Stao sam na pumpu da sipam u rezervoar poslednje denare i razvukao gas ka Srbiji. Vožnja je bila odlična, brzinu nisam spuštao ispod 120km/h. Možda nije bilo baš najpametnije, ali saobraćaja gotovoda uopšte nije bilo. Brzo sam stigao na granicu gde sam napravio glupost, a to sam shvatio tek kada sam stao na punkt srpske granične policije - kod makedonaca nisam stao kod carinika već samo produžio do srpskih. Niko se nije drao i jurio zamnom tako da kapiram da je sve ok. Odatle sam krenuo ka Leskovcu sa velikim uživanjem u vožnji. Opet malo jači gas sve vreme, ali u Srbiji se dosta puteva sređuje i radi tako da se mora dodatno voditi računa. Ali sam sve prošao bez ikakvih problema. Još jednom moram pohvaliti sedište, sve ove kilometre sam prilično bezbolno prošao. Javio sam se Giletu, drugaru u Beogradu koji me je uputio na njegovu moto-ekipu u gradu. Pošto im je klub u centru lako sam ih našao. Logo im je super, crvena ljuta papričica na dva točka - pravi pravcati leskovački bajkeri. Sa njima sam sedeo i zezao do ponoći. Tada me je već počeo hvatati umor. Marijan mi je pomogao oko smeštaja i garaže za motor. Ovde prespavljujem, a onda verovatno nastavljam ka Lebanama i posle ka Sirmijumu koji je preko trista kilometara dalje.

Jedanaesti dan - "Početak kraja" Probudio sam se prilično rano i odmah počeo da planiram rutu za taj dan. U blizini Bitolja je Herakleja, tačnije na obodu samog grada. Trebao sam nalazište da posetim što pre kako bih do nekog pristojnog vremena stigao u Leskovac. Duga je vožnja a želim da posetim i Stobi koji je odmah pored autoputa i Skubi u Skoplju. Tri nalazišta koja nisu baš blizu i plus stići nazad u Srbiju. U teoriji to lako zvuči, ali svi znamo kako tekst pesme Bore Čorbe glasi u nastavku. I uvek je tako. Iskopine sam našao relativno brzo i bez nekih većih problema. Malo je lošije označen put, nije kao napr. smernice ka Viminacijumu koje su veoma jasne i egzaktne. Poučen iskustvom sa Medijane odlučio sam da ništa ne pričam o tome šta radim i zašto sam tu. Video sam da to možda ne bi bila loša ideja. Nekako mi je bilo čudno da za ulaznicu moram da platim 100 denara, a da bi mi bilo dozvoljeno fotografisanje moram da doplatim još 300 denara. Na kraju mi je vodič dao 4 karte. Meni je to bio jasan znak da mu ne spominjem fotoreportažu. Ispričao mi je istoriju na mestu odakle kreću ture, dao mi je smernice kretanja kroz nalazište i otišao da otključa muzejsku zgradu sa eksponatima. To mi je odgovaralo jer mi je lakše sam da se krećem i fotografišem lagano šta želim. Po priči vodiča Herakleja je grad koji je već postojao pre dolaska rimljana. Život je funkcionisao pre njih i nastavio je da funkcioniše normalno po odlasku legija bliže granicama carstva jer je taj region bio proglašen mirnim. Karakteristično za ovaj grad je način na koji su pravili mozaike, arheolozi tvrde da su ovde bili pravljeni najlepši mozaici. Kako je bio i umetnički centar postojala je i škola za pravljenje mozaika koji se mogu videti i u drugim gradovima rimskog carstva. U centralnom delu je napravljen muzej i u njemu su izloženi predmeti pronađeni na ovom lokalitetu. Pešačka staza je napravljena tako da u jednom trenutku morate da prođete kroz muzej da biste se popeli do amfiteatra koji je rekonstruisan. U njegovoj blizini su počeli da otkopavaju još jedan deo grada i to nije bilo dozvoljeno za slikanje. Nalazište površinski nije mnogo veliko ali ima šta da se vidi. Da sam imao normalnog vodiča kao u Viminacijumu mnogo bolje bih doživeo Herakleju, ali moram priznati da sam otišao čak pomalo indiferentan. Ne kažem da je ne treba posetiti i da nema šta da se vidi, daleko od toga, broj fotografija to potvrđuje. Možda su moja očekivanja bila veća, a možda vodiču nije bio dan, ne znam. Dalje sam se uputio ka Stobiju. O tom gradu sam pričao sa arheologom Snežanom koja radi na iskopinama u Viminacijumu. Sećam se da joj se svidelo, i da mi je pričala da je grad prilično veliki, i da je dosta toga otkriveno. Najlakši i najbolji put ide preko Velesa, tu se uključite na autoput ka Atini. Posle svega par kilometara je izdvajanje koje vodi direktno na parking. Čak se bedemi vide pre saobraćajnog znaka tako da ako u sred bela dana promašite bolje da niste ni kretali nigde. Ljubazna radnica mi je prodala kartu i dala brošuru sa mapom. Već po dužini zidina koje se vide sa ulaza deluje da je grad bio veliki. Međutim, kada uđete unutra tek onda vidite njegovu veličinu. Koliko su mi rekli iskopano je oko tridesetak posto, i dalje se iskopava. Sa glavne kapije se odmah prilazi amfiteatru koji je u fazi rekonstrukcije. Nikakve restrikcije što se fotografisanja tiče nije bilo, ali kao i na svakom arheološkom nalazištu postoji ograničeno kretanje. Što je i normalno da ne bi dolazilo do oštećenja. Moram priznati da sam u par navrata iskoristio priliku što sam sam i nije bilo radnika u blizini pa sam se malo ušunjao da napravim par interesantnijih fotografija. U jednom trenutku me umalo nisu uhvatili na delu, ali sam se sakrio kao Prle u "Otpisanima" tako da je za dlaku izbegnut incident. Čim su prošli nastavio sam sa šunjanjem gde sam mogao. Lokalitet je zaista veliki, i postoji mnogo detalja koji se mogu videti, recimo rekonstrukcija velikog mozaičkog poda iza amfiteatra, ili javna gradska česma, itd. Dugo sam se šetao i fotografisao, mislim da sam proveo oko dva sata u Stobiju. Što sam se više šetao sve više mi se dopadalo. Snežana je bila skroz u pravu, stvarno je lepo i ima šta da se vidi. Kada sam izašao otišao sam do suvenirnice i kupio ogrlicu za ženu. Pitali su me čime se bavim i rekao sam da putujem i fotografišem, nisam ulazio u detalje da radim fotoreportažu, ne znam zašto. Možda je i bolje što nisam. Rekli su mi da je Skupi zatvoren jer je i tamo pronađen amfiteatar tako da posetiocima nije dozvoljen ulaz. Nema veze, u Skoplje idem da se vidim sa drugarom kojeg nisam video sto godina. Seo sam na motor i ovog puuta ispunjen i sa pozitivnim osećanjem sam nastavio put ka severu. Stobi predlažem kao obaveznu pauzu ako kolima ili motorm idete u Grčku na more.

Identičan kao Tesaloniki :D Deseti dan - "Zatišje pred buru" Sinoć je bilo dobro, baš dobro. Večera je bila tradicionalna grčka sa domaćim belim vinom, i prijala mi je. A nas dvojca smo evocirali uspomene sa zimovanja kada smo se upoznali, pričali smo o raznim anegdotama, recimo momentu kada je on sebi polomio prednje zube kolenom itd. Prilično kasno smo se vratili kući, a ja pošto sam bio umoran odmah sam legao da spavam i ostavio sam pisanje teksta za ujutru. Probudio sam se rano, već oko osam ujutru i odmah počeo da zapisujem utiske i sređujem fotografije. Moje pisanije se odužilo prilično, a Feidon je u međuvremenu pozvao jednog majstora da pita kada bismo mogli da dođemo da pogleda gumu na motoru. Oko "trojke" je rekao da će biti slobodan tako da smo nas troje imali vremena da još malo pričamo. Srećom da sam poneo ručnu pumpu tako da smo naduvali gumu i odvezli se do radionice. U tačno ugovoreno vreme isterali su jedan motor i uteri moj unutra. Skinuli su točak, izvadili gumu i odmah našli gde je oštećenje. Pošto je bilo površinski veliko kao najbolje rešenje su mi predložili da se stavi nova unutrašnja guma. Tako je u rađeno. Pored toga pregledao je motor i primetio da mi poluga kočnice ne radi glatko. To je podmazao i pokazao mi kako se radi održavanje da mi se to ne bi ponovo desilo. Razlog problemu je prljavština koja tu uđe i nataloži se pa sprečava polugu da se glatko povlači što utiče na ravnomerno kočenje. Sve to koštalo je 25 evra. Priznajem, bio sam prijatno iznenađen. Plašio sam se da će me odrati, ali su cene slične kao u Beogradu. Vlasnik moto-servisa je drag-racer koji se takmičio još krajem osamdesetih u Grčkoj. Drži neki nenormalni rekord na motoru, ako sam dobro zapamtio postigao je brzinu od 400km/h za skoro 9sec. Sada je motor poboljšan, ima skoro 500 konjskih snaga i trebalo bi istu brzinu da postigne za nešto više od 7 sekundi. Taj motor je izložen u izlogu servisa. Posle toga smo se vratili do kuće gde smo izneli stvari i stavili na motor. Posle smo otišli na jedan giros "s' nogu" za pred moj put. Tu smo se ispričali još malo i napravili par fotki da imamo za uspomenu. Opet sam malo okasnio sa polaskom tako da je već počinjalo veče kada sam krenuo. Hteo sam da požurim da bih stigao do Ohrida što pre. Ideja je da odem tamo i pokušam da nađem smeštaj za večeras. Preko autoputa nisam spuštao ispod 130km/h. Fe mi je dao instrukcije koje znakove da pratim i bez problema prolazim sve checkpoint-e. Ono što me je prilično iznenadilo je naplatna rampa koja je postavljena na vrhu planine. E to nema ni u Srbiji. To je druga i poslednja naplata putarine između Tesalonikija i Makedonije. Dobra stvar je što je za motocikle putarina niža nego za automobile, što kod nas nije slučaj. Taj tempo vožnje sam držao sve do nekih dvadesetak kilometara pred granicu sa Makedonijom. U Palaistri sam video benzinsku pumpu i sipao do vrha da ne bih kupovao denare za gorivo. Iznenađenje je bilo kada mi se pumpadžija obratio na srpskom makedonskom kada je video tablice. Tu mi je predložio da smeštaj neđem u Bitolju a ne Ohridu pošto je bliže. To mi je delovalo interesantno, ali sam i dalje bio za varijantu Ohrida jer tamo ne moram nikoga da pitam da li ima privatni smeštaj pošto je Ohrid turističko mesto i mogu da nađem prenoćište "na keca". Zahvalio sma se i nastavio put ka granici. U jednom trenutku sustignem auto sa Bitoljskim tablicama. Odlučim da ga pratim pošto sam predpostavljao da zna put. Kada smo stali na granicu u red čovek je izašao iz auta i ja sam ga pitao da li možda zna neki smeštaj za mene i moj motor. Odgovorio je da zna i odmah je pozvao telefonom da pita ima li mesta. Rekao je i da će me odvesti do tamo. Na kraju se ispostavilo da Saša radi u muzeju u Bitolju. Koje su šanse da naiđem baš na takvu osobu u osam sati uveče na granici. Prespavaću ovde, a plan je da posetim ukupno tri nalazišta u Makedoniji i dalje uđem u Srbiju u istom danu. Sada je već izvesno da U Crnu Goru neću ići. Već me stiže polako i umor,a do kraja reportaže ostalo je još oko 1000km. Novo sediše na motoru koje su pravili Sanja i Boban je veoma dobro. Dva puta za dva dana sam prevalio po 300km u kontinuitetu, a sedeći organ i leđa me nisu bolela. Ali, bolje ništa da ne pričam da ne ureknem, sutra me čeka isto toliko kilometara. Možda i više.